Feliks J. Palma - Mapa vremena

Feliks Palma

Mapa vremena

Prevod sa španskog: Sandra Nešović

Naslov originala EL MAPA DEL TIEMPO Felix J. Palma

Za Sonju, jer postoje i oni romani koji se nikad ne završavaju...

„Razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti zapravo je čista iluzija, mada je tu reč o jednoj trajnoj iluziji.“ Albert Ajnštajn „Najsavršenije i najjezivije umetničko delo čovečanstva jeste podela vremena“ Elijas Kaneti „Šta me očekuje u pravcu kojim se ne zaputim?“ Džek Keruak

PRVI DEO

P RVO POGLAVLJE

E

ndrju Harington bi radije da je moguće umreti više puta, kako ne bi morao da izabere jedan jedini pištolj među mnogima koje je njegov otac čuvao u vitrinama u glavnom salonu. Odluke nikada nisu bile njegova jača strana. Zapravo, posmatrano s razdaljine, njegov se život razvijao kao niz pogrešnih izbora, od kojih je poslednji pretio da spusti svoju dugačku senku na njegovu budućnost. Ali takvo postojanje prožeto neprimerenim ispadima sada je bilo na pragu svog završetka.

Beše ubeđen da je ovog puta ispravno odlučio, budući da je izabrao da prestane da donosi bilo kakve dalje odluke. U budućnosti više neće grešiti, samim tim što neće ni imati budućnost. Bio je spreman da je prekine bez dužeg razmišljanja, tako što će na svoju desnu slepoočnicu prisloniti jedan od tih primeraka iz bogatog arsenala oružja njegovog oca. Činilo mu se da ne postoji drugi izlaz: poništavanje sopstvene budućnosti beše za njega jedini dostupan način da zatre svoju prošlost.

Proučavao je sadržaj vitrine, tu smrtonosnu zbirku koju je njegov otac s krajnjom predanošću upotpunjavao od kada se vratio s fronta. Njegov otac je obožavao te opasne igračke, mada je Endrju sumnjao da ih nije skupljao podstaknut nostalgijom nego zarad opčinjenosti koju je u njemu budilo razmatranje raznovrsnih mogućnosti koje je čovek tokom niza godina osmišljavao u svrhu nezvaničnog oduzimanja života. S nezainteresovanošću koja beše sušta suprotnost posvećenosti njegovog oca, njegov je pogled prelazio preko tih spravica, naizgled poslušnih, gotovo krotkih, a koje su zapravo predstavljale živi grom u nečijoj ruci i koje su ratove poštedele one neprijatne bliskosti u borbi telom u telo. Endrju je pokušao da proceni kakva je vrsta smrti vrebala, poput zveri u zasedi, unutar svake od njih pojedinačno. Koje oružje bi mu njegov otac preporučio kao najbolje da prospe sopstveni mozak? Pretpostavljao je da bi mu samokresi, oni već zastareli, koji su se punili spreda, kroz cev, ubacivanjem baruta, municije i gužvice papira u vidu zapušača svaki put pred željeni pucanj, omogućili otmenu smrt, ali takođe i sporu, tešku. Poželjnija je bila brza smrt, kakvu su obezbeđivali moderni revolveri, zašuškani u svojim raskošnim kutijama obloženim plišem. Pažnju mu je privukao jednopotezni „kolt“, koji je delovao efikasno i lako za rukovanje, ali je odbacio tu pomisao setivši se da je upravo to revolver kojim se razmetao Bafalo Bil u onom cirkusu kojim se oponašao Divlji zapad, što beše patetičan spektakl u vidu simulacije njegovih prekookeanskih avantura, pri čemu su korišćeni silom dovedeni Indijanci i tuce kilavih bikova koji su izgledali kao da su hranjeni opijumom. Nije želeo sa svojom smrću da se suoči kao sa avanturom. Odbacio je takođe i sjajni „smit&veson“, oružje koje je došlo glave Džesiju Džejmsu, jer se očigledno nije osećao na jednakom nivou kao taj bandit, a odustao je i od revolvera marke „vebli“, zato što mu je delovao suviše težak, čemu je u prilog išla i činjenica da je tokom kolonijalnih ratova nabavljan posebno u svrhu zaustavljanja kršnih Indijanaca. Potom se zagledao u jedan ljupki „peperboks“ s pokretnim burencetom, koji beše omiljen njegovom ocu, ali je gajio ozbiljne sumnje da je to smešno i nekako izveštačeno oružje moglo dovoljno ubedljivo da ispali metak. Konačno se odlučio za jedan elegantni „kolt“ s drškom obloženom bisernim školjkama, napravljen 1870. godine, koji će mu život oduzeti s nežnošću ravnom ženskom milovanju.

Uzeo ga je iz vitrine, uz vragolast osmeh na licu, prisećajući se svih onih prilika kada mu je otac zabranjivao da uopšte dotakne njegove pištolje. Ali sada se cenjeni Vilijam Harington nalazio u

Italiji, gde je verovatno vređao Fontanu di Trevi svojim omalovažavajućim pogledom. Povrh svega, to je bila zaista srećna okolnost da su njegovi roditelji odlučili da krenu na proputovanje po Evropi u isto vreme kad je on zamislio svoje samoubistvo. Sumnjao je da će bilo ko od njih dvoje uspeti da protumači pravu poruku sadržanu u tom njegovom činu – da je želeo da umre sam, baš kako je i živeo – ali dovoljna mu beše grimasa nezadovoljstva koju će njegov otac sigurno navući na lice kada otkrije da se ubio njemu iza leđa, bez njegovog dopuštenja.

Otvorio je ormarić u kome je stajala municija i stavio je šest metaka u burence revolvera.

Pretpostavljao je da mu neće biti potrebno više od jednog metka, ali čovek nikada nije siguran šta sve može da se desi. Na kraju krajeva, prvi put će se naći oči u oči sa samoubistvom. Onda je zavio pištolj u maramu i stavio ga u džep svog kaputa, kao da je voćka koju je nameravao da kasnije usput pojede tokom šetnje, a pri tom je, nastavljajući svoj repertoar izazivačkih postupaka, ostavio vitrinu otvorenu. Da je ranije pokazao takvu hrabrost, pomislio je, da se ikada usudio da se usprotivi svom ocu u pravom trenutku, ona bi još uvek bila živa. Ali, kad se on konačno nakanio, već je bilo prekasno. A već dugih osam godina ga je mučilo to zakašnjenje. Osam predugih godina tokom kojih je u njemu bol samo sve više rastao, šireći se u njegovoj unutrašnjosti kao neki prokleti korov, obavijajući njegove organe svojim vlažnim dodirom, nagrizajući mu dušu. Uprkos naporima njegovog rođaka Čarlsa, bez obzira na povremeno traženje zabave i utehe u drugim ženskim telima, bol zbog Merine smrti je odbijala da bude sahranjena. Ali noćas će na sve to staviti tačku. Dvadeset i šesta godina je baš fino vreme za umiranje, prošlo mu je kroz glavu, pa je zadovoljno opipao zamotuljak u svom džepu. Oružje je bilo tu. Sad mu je preostalo još samo da pronađe odgovarajuće mesto gde će izvesti ceremoniju kakvu je zamislio. A postojalo je jedno jedino mesto gde to beše moguće.

Osećajući težinu revolvera blizu svog tela, što ga je smirivalo poput talismana, sišao je niz velelepno stepenište u kućerini porodice Harington, smeštene u otmenoj ulici Kensington gor, sasvim blizu zapadnog ulaza u Hajd park. Iako nije imao nameru da pruža nikakav poseban poslednji pogled za rastanak prema tim zidovima koji su ograničavali njegov dom skoro trideset godina, nije mogao da izbegne da ga neki neobjašnjivi poriv ne natera da se zaustavi ispred portreta koji je kraljevao predvorjem. Iz pozlaćenog okvira, njegov otac ga je posmatrao s negodovanjem. Nadmen i ponosit, nakon što se s teškom mukom uvukao u svoju staru pešadijsku uniformu u kojoj se kao mladić borio u Krimskom ratu sve dok mu jedan ruski bajonet nije proburazio butinu, usled čega je sada hramao, pa je njegov hod odlikovalo nešto nalik neujednačenom ljuljanju, Vilijam Harington je svetu upućivao pogled podrugljive osude, kao da je za njega čitav svemir jedno neuspelo umetničko delo, koje je još odavno smatrao propalim. Ko je odredio da se velom neprijatne magle prekrije bojno polje gde se odigravala bitka pred opsednutim Sevastopoljem, tako da niko nije mogao da vidi ni vrh sopstvenog bajoneta? Ko je odlučio da jedna žena može da bude odgovarajuća osoba za vođenje sudbine Engleske? Da li je Istok zaista najbolje mesto za izlazak sunca? Endrju nije imao prilike da upozna svog oca bez te ogorčene odbojnosti koja mu se nazirala u očima, tako da nije mogao biti siguran da li je on rođen tako neprijateljski nastrojen, ili su ga na Krimu time zarazili oni osmanlijski divljaci, ali beše izvesno da mržnja nije iščezla s njegovog lica, kao ožiljak od boginja, bez obzira na činjenicu da se sudbina koja se rastvorila pod njegovim čizmama vojnika bez budućnosti mogla neporecivo protumačiti kao blagonaklona. Zašto je bilo važno što je on kroz tu svoju budućnost morao da hoda sa štapom, kad ga je ona vodila samo ka napretku? Jer, bez potrebe da sklapa sporazume sa svakojakim đavolima, taj čovek gustih brkova i skladno raspoređenih crta lica, kako beše prikazan na slikarskom platnu, gotovo preko noći je postao jedan od najbogatije gospode u Londonu. Ni o čemu što je sada posedovao nije se usuđivao ni da sanja dok je izgubljeno srljao s

podignutim bajonetom u tom davnom ratu. Ali način na koji je postigao takav uspeh predstavljao je jednu od najbolje čuvanih tajni u krugu njihove porodice; a samim tim, to beše potpuna misterija i za samog Endrjua.

A sada sledi onaj dosadni trenutak kada mladić treba da odluči koji šešir i koji kaput da odabere između svih onih kojima je bio prenatrpan plakar u predvorju, budući da čovek mora da izgleda pristojno čak i za smrt. U pitanju je scena koja, poznajući Endrjua, može da potraje i po nekoliko beskrajnih minuta, što smatram nepotrebnim da detaljno opišem, tako da ću iskoristiti ovu priliku da vam poželim dobrodošlicu u ovu priču koja je upravo počela, i koju sam, posle dužeg razmišljanja, odlučio da započnem upravo od ovog značajnog momenta, a ne nekog drugog; kao da sam i ja, takođe, bio prinuđen da se odlučim za jedan od mogućih početaka, vadeći ga iz mnoštva onih koji su sabijeni u kovčeg mogućnosti. Kada okončam s pripovedanjem ove priče, ako je uopšte budete ispratili do kraja, neki od vas će najverovatnije pomisliti da sam pogrešio u času odabira te niti od koje ću krenuti da razvezujem tkanje, da je možda bilo mudrije da poštujem hronološki red i da priču počnem od gospođice Hagerti. Moguće je da je to istina, ali ipak postoje priče koje prosto ne mogu da se pripovedaju od početka, a rekao bih da je ovo baš jedna od takvih.

I stoga, ostavimo na trenutak gospođicu Hagerti po strani, zaboravite čak i da sam je spomenuo, pa da možemo da nastavimo s Endrjuom, koji je, već opremljen šeširom i kaputom kako to red nalaže, noseći čak i debele rukavice kako bi zaštitio ruke od nemilosti zime, upravo izlazio iz kuće. Našavši se napolju, mladić se zaustavio na početku stepeništa koje je vodilo ka vrtovima, dok su se stepenice razlivale pod njegovim nogama poput mermernih talasa. Odatle, bacio je pogled na svet u kom je odrastao, odjednom svestan toga da, ako sve protekne kako je zamislio, nikada više neće videti te prizore. Nad domom Haringtonovih sada se postepeno nadvijala noć, s onom usporenom blagošću kao kada se spušta veo. Pun mesec, mutnjikavo bele boje bez sjaja, vladao je nebom, rasipajući svoju mlečnu svetlost na uredne vrtove koji su okruživali kuću, od kojih većina beše nakićena tremovima, živim ogradama i posebno fontanama, tim ogromnim skalamerijama od kamena, ukrašenim raskošnim skulpturama sirena, fauna i ostalih nepostojećih stvorenja. Bilo ih je na desetine, zato što njegov otac, u nedostatku dobrog ukusa, nije iznalazio drugi način da prikaže svoju moć osim zgrtanjem skupih stvari koje ničemu nisu služile. Doduše, u slučaju fontana se takvo neobuzdano gomilanje i moglo opravdati, budući da su se one udruživale kada je trebalo uljuljkati noć nekom tečnom uspavankom koja je prosto pozivala čoveka da zažmuri i zaboravi sve osim tog opojnog žuborenja. Nešto dalje, iza prostranog travnjaka savršeno podšišane površine, uzdizao se, ljupko kao labud koji se sprema da poleti, džinovski staklenik gde je njegova majka provodila najveći deo svog vremena, prepuštajući se hipnotičkom dejstvu cveća kao iz bajke, koje je nicalo iz semena donesenog iz kolonija.

Endrju je nekoliko minuta odmeravao Mesec, pitajući se da li će ljudska bića jednog dana biti u stanju da dopru do njega, kao što je pisao Žil Vern ili Sirano de Beržerak. Šta bi pronašao kad bi uspeo da stigne do njegove sedefaste površine, bilo da to ostvari putovanjem u dirižablu, ili u raketi ispaljenoj iz topa, ili nakačivši na telo na desetine bočica punih rose, s ciljem da ga one, isparavajući, podignu ka nebesima, kao što je to učinio junak iz dela onog hvalisavog Gaskonca?

Pesnik Ariosto je ovaj satelit preobraćao u skladište kapsula u kojima se čuvao razum onih koji su ga izgubili, ali Endrjua je najviše privlačio Plutarhov predlog, koji ga je zamišljao kao mesto na koje se iseljavaju plemenite duše onda kad napuste svet živih. Isto kao i on, Endrju je radije verovao da na Mesecu, tamo gore, pokojnici imaju svoje kuće. Voleo je da ih zamišlja kako žive u harmoniji, u palatama od slonovače koje je izgradila vojska marljivih anđela, ili u pećinama produbljenim u tim belim stenama, koje su spremno čekale da se živi posle smrti uhvate za spasonosni pojas i zapute se

tamo, s ciljem da iznova započnu svoj život, baš u tački gde je i prekinut. Ponekad je razmišljao o tome kako u nekoj od tih pećina sada stanuje i Meri, bez uspomena na ono što joj se dogodilo i zadovoljna što joj je smrt ponudila takvo postojanje, daleko bolje od njenog prethodnog života. Meri, prelepa u svoj toj belini, strpljivo čeka da se on već jednom smisli da puca sebi u glavu i dođe da zauzme prazno mesto u njenoj postelji.

Odvratio je pogled od Meseca kad je zapazio da ga Harold, kočijaš, čeka u dnu stepeništa, s već spremnom jednom od nekoliko kočija njegove porodice, kako mu je lično naredio. Primetivši da je počeo da silazi, stepenik po stepenik, kočijaš je požurio da mu otvori vrata kabine. Energija kojom se Harold toliko dičio oduvek je zabavljala Endrjua, budući da je to smatrao neobičnim za čoveka koji se bližio osmoj deceniji života, ali beše očigledno da je kočijaš ostao u dobroj formi.

– Do Milers Korta – zapovedio je mladić.

Harold se iznenadio kad je čuo takvo uputstvo.

– Ali, gospodine, pa tamo je...

– Ima li nekih problema, Harolde? – prekinuo ga je Endrju.

Kočijaš je nekoliko sekundi samo tupo zurio u njega, poluotvorenih usta, pre nego što je dodao: – Nema, gospodine.

Endrju je klimnuo glavom, na taj mu način dajući do znanja da je razgovor završen. Ušao je u kočiju i smestio se na sedište od crvenog pliša. Suočivši se s odrazom svog lika na prozorskom staklu, uzdahnuo je melanholično. Zar je to bledunjavo lice njegovo? Pred sobom je video lik čoveka kome je život izmicao a da toga i ne beše svestan, kao kada se perje malo pomalo rasipa iz jastuka, što u izvesnom smislu beše tačno. I dalje ga je krasilo srazmerno i ljupko lice koje je kao privilegiju dobio u času rođenja, ali sada ga je podsećalo na praznu ljušturu, na nešto neodređeno, napravljeno od pregršti pepela. Po svemu sudeći, patnja koja je tlačila njegovu dušu takođe je izvršila uticaj i na njegov spoljašnji izgled, jer jedva da je uspevao da se prepozna u tom klonulom mladiću upalih obraza, skrhanog pogleda i neuredne brade, koji ga je motrio s površine stakla. Bol je narušio sav njegov polet mladosti, pretvorivši ga u natmureno, žalosno stvorenje. Na svu sreću, ljuljuškanje koje je nastalo kada je Harold, nakon što je došao k sebi od čuđenja, uzeo uzde u svoje ruke, nagnalo je Endrjua da zaboravi na to lice koje je delovalo kao da je vodenim bojama naslikano na platnu noći.

Poslednji čin nesrećne predstave njegovog života upravo je počinjao, te je morao da usredsredi svu svoju pažnju kako ne bi propustio nijedan detalj. Čuo je pucketanje biča negde iznad svoje glave i, milujući hladni smotuljak koji je sada počivao u njegovom džepu, dopustio je da ga umiri lagano truckanje kočije.

Kočija je napustila posed Haringtonovih i kretala se u pravcu Najtsbridža, vozeći duž ivice prostranog Hajd parka. Za nešto manje od pola sata, stići će u Ist End, procenio je Endrju, kroz prozorčić posmatrajući metropolu. Obilazak grada ga je oduvek u jednakoj meri očaravao i zbunjivao, zato što mu je u jednom mahu prikazivao sva lica njegovog voljenog Londona, najveće prestonice na svetu, poput istaknute glave gladnog čudovišta čiji su pipci obuhvatali skoro petinu kopnene površine planete, svojim zagrljajem gušeći Kanadu, Indiju, Australiju i veliki deo Afrike. Što je kočija dalje napredovala ka zapadu, zdrava i skoro divlja atmosfera Kensingtona sve više je prepuštala vlast užurbanom gradskom metežu, koji se pružao sve do Pikadilija, tog trga u samo srce pogođenog statuom boga Anterosa, osvetnika neuzvraćene ljubavi; potom, nakon što bi prošli Flit strit, počinjali su da se naziru kućerci srednje klase, koji kao da su opkoljavali katedralu Svetog Pavla, sve dok se konačno, kad bi iza njih ostali Engleska banka i ulica Kornhil, nad svetom ne bi rasprostrlo siromaštvo, beda kakvu su njegovi susedi iz Vest Enda poznavali samo kroz satirične

članke u novinama Panč, a koja kao da je zagađivala i sam vazduh, preobraćajući ga u neku supstancu koju beše neprijatno udisati, zbog užasnog smrada koji je dopirao iz pravca Temze.

Endrju već osam godina nije išao tim putem, ali je sve to vreme proživeo s izvesnošću da će pre ili kasnije ponovo preći to rastojanje, i to poslednji put. Stoga, nije čudno što je, približavajući se Aldgejtu, ulaznoj kapiji u Vajtčepel, njime počeo da ovladava blagi nemir. Zašavši u taj kvart, oprezno se nagnuo kroz prozor, dok ga je istovremeno obuzimao isti onaj osećaj stida koji je iskusio u prošlosti. Nikada nije mogao da zaustavi taj neprijatni talas sramote koji ga je zahvatao usled svesti o tome da je zavirio u neki tuđi svet s hladnom radoznalošću osobe koja proučava insekte, uprkos tome što je s vremenom njegova zgađenost prerasla u neizbežnu samilost prema dušama koje su živele na tom đubrištu, gde je grad odbacivao otpatke u vidu ljudstva. A kako je i sam mogao da se uveri, u pitanju beše sažaljenje koje je još uvek mogao da oseti, budući da se najsiromašniji deo Londona naizgled nije mnogo promenio tokom poslednjih osam godina. Beda uvek ide rame uz rame s bogatstvom, pomislio je Endrju dok se vozio tim sumornim i zakrčenim ulicama, prepunim tezgi i kolica, kroz koje je milelo mnoštvo potištenih duša čiji su se životi odvijali pod pretećom senkom Hristove crkve. Isprva, iznenadio se kad je otkrio da se iza fasade onog raskošnog Londona može skrivati ta ambasada pakla, gde je uz blagoslov kraljice ljudska rasa dosezala najveće dno, ali protekle godine su izbrisale njegovu naivnost. Sada se više nije čudio pred činjenicom da je, dok se profil Londona menjao sa svakim napretkom nauke, dok su se stanovnici raskošnijih kvartova zabavljali beležeći lavež svojih pasa na cilindru od parafinskog kartona u tek izumljenom fonografu, i dok su razgovarali telefonima, obasjani električnim lampama „robertson“, a njihove supruge rađale decu u opojnoj izmaglici hloroforma, Vajtčepel ostajao izdvojen od svega toga, nedodirljiv pod svojim neprobojnim plaštom buđi, zaronjen u sopstvene muke. Dovoljno mu je bilo da baci jedan pogled oko sebe pa da zaključi da je zalaženje u tu oblast i dalje bilo ravno zavlačenju ruke u osinjak. Tu je sirotinja prikazivala svoje najstvarnije lice. Tu se uvek čula neka žalostiva i jeziva melodija. Primetio je nekoliko kafanskih tuča, čuo je krike koji su dopirali iz najmračnijih udžerica, razaznao je nekolicinu pijanaca izvaljenih na zemlji, koje su družine malih mangupa šutirale u prolazu, a pogled mu se više puta ukrstio s očima ljudi opasnog izgleda, koji su vrebali na uglovima ulica kao mali vladari tog paralelnog carstva poroka i nasilja.

Privučene otmenim izgledom kočije, pojedine prostitutke su mu dovikivale svoje bestidne ponude, zadižući suknje i ističući grudi. Endrju je osetio kako mu se srce steže pred tim tužnim prizorima. U većini slučajeva, tu se radilo o prljavim i već propalim ženama, čija su tela odražavala istrošenost usled brojnih mušterija koje su svakodnevno zadovoljavale. Čak ni one najmlađe i najlepše nisu uspevale da se sačuvaju od te nijanse beznadežnosti koju im je ovaj kraj nametao.

Ponovo je počeo da muči samog sebe mislima o tome kako je on mogao da donese spas makar jednoj od tih osuđenica, da joj ponudi bolju budućnost od sudbine koju joj je Tvorac dodelio, ali to ipak nije učinio. Njegova ojađenost je još više porasla kad je kočija prošla pored Deset zvona, a potom zašla, uz pravi orkestar škripe i truckanja, pravo u ulicu Krispin, na putu prema ulici Dorset, prolazeći pored pivnice Britanija, gde je prvi put razgovarao s Meri. Ta je ulica bila njegovo krajnje odredište. Harold je zaustavio kočiju ispred kamenog luka koji je služio kao ulaz u stanove u Milers Kortu, odložio je bič i sišao da mu otvori vrata. Endrju je izašao napolje, zanoseći se usled iznenadne vrtoglavice, pa se osvrnuo oko sebe, osetivši kako mu kolena klecaju. Sve je bilo isto onako kako je i pamtio, uključujući i radnju s mutnim staklima gospodina Mekartija, vlasnika tog stambenog bloka, koja se nalazila tik uz ulaz. Nije uspeo da pronađe ni jedan jedini detalj koji bi dokazao da vreme teče i u Vajtčepelu, da vremenski tok ne izbegava tu oblast grada kao što su to činili ugledni ljudi i sveštena lica kad bi dolazili u posetu.

– Možeš da se vratiš, Harolde – obratio se kočijašu, koji je ćutke stajao pored njega.

– Kada treba da dođem da vas pokupim, gospodine? – upitao ga je starac.

Endrju ga je pogledao, ne znajući šta da mu odgovori. Da ga pokupi? Spopala ga je želja da prasne u glasan smeh. Jedina kočija koja će doći po njega biće ona iz mrtvačnice Golden lejn, ista koja je pre osam godina s tog istog mesta odnela telo njegove voljene Meri.

– Zaboravi da si me uopšte dovezao ovde – odvratio je.

Izraz zabrinutosti koji je zamračio lice kočijaša dirnuo je Endrjua. Da li je Harold sumnjao zašto je došao ovde i šta je nameravao da učini? Nije mogao da bude baš sasvim siguran, jer se nikada nije pozabavio procenom kočijaševe inteligencije, kao uostalom ni bilo kog drugog sluge, u najboljem slučaju im priznajući onu najosnovniju snalažljivost osoba koje su od malih nogu učile da plivaju nasuprot struji, za razliku od bogataša koji su njome ugodno plovili. Međutim, sada mu se učinilo da je u držanju starog Harolda nazreo neki nemir kakav je mogao biti izazvan samo zadivljujuće oštroumnim zaključkom o njegovim namerama. Ali spoznaja o Haroldovoj promućurnosti nije bila jedino otkriće do kojeg je Endrju došao tokom tih nekoliko kratkih sekundi dok su se njihovi pogledi ukrštali, što je inače predstavljalo pravu retkost. Endrju je takođe postao svestan nečega o čemu nikada nije ni razmišljao: beše to ona nežna naklonost kakvu je jedan sluga mogao da oseti prema svom gospodaru. Bez obzira na činjenicu da on nije bio sposoban da ih posmatra kao ništa više od senki koje su ulazile i izlazile iz prostorija, prateći neke misteriozne puteve na koje je on obraćao pažnju samo kad je trebalo da odloži čašu na poslužavnik ili kada je želeo da neko od njih založi vatru u kaminu, te tajnovite utvare su ipak bile u stanju da se zabrinu za sudbinu svojih gospodara, što su zaista i činili. Za Endrjua, svi ti ljudi bez lica – služavke koje je njegova majka otpuštala zbog svakakvih beznačajnih sitnica, kuvarice koje su stalno ostajale u drugom stanju sa štalskim momcima, kao da slede neki predački ritual, kućepazitelji koji su odlazili s nakićenim pismima preporuke u druge kuće nalik njihovoj – sačinjavali su neku vrstu promenljivog pejzaža koji njega nije zanimao.

– U redu, gospodine – promucao je Harold.

A Endrju je tada shvatio da se tim rečima stari kočijaš od njega zauvek opraštao, da je to bio jedini način na koji je starac mogao da mu kaže zbogom, jer bi zagrljaj predstavljao rizik koji on izgleda nije bio spreman da prihvati. Ganut do srca, Endrju je posmatrao kako se ta krupna i odlučna ljudina, skoro trostruko starija od njega, kome je prepustio ulogu vodiča do tog usamljenog ostrva u pravcu smrti, sada polako penje u kočije, podstiče konje i nestaje u izmaglici koja je počela da se širi nad londonskim ulicama poput prljave pene, tako da su se na kraju čuli samo odjeci kopita koji su takođe iščezavali u daljini. Zanimljiva mu je bila pomisao da je kočijaš bio jedina osoba od koje se oprostio pre samoubistva, a ne od svojih roditelja ili rođaka Čarlsa, ali očigledno je život na taj način ispoljavao neke svoje ćudi.

Do tog istog zaključka je došao i Harold Barker dok je požurivao konje duž ulice Dorset, žudeći da se što pre izvuče iz tog prokletog kvarta u kome život nije vredeo više od tri penija. I on je mogao biti još jedan nesrećnik u toj hordi jadnika koji su jedva preživljavali u tom natrulom parčetu Londona, da ne beše napora koje je njegov otac uložio ne bi li ga izvukao iz te bede, pa ga je zaposlio kao kočijaša čim je bio dovoljno odrastao da se popenje na kočijaško sedište. Da, taj matori, neotesan pijanac beše zaslužan za to što ga je pogurao čim se ukazalo prazno mesto u službi čuvenog Vilijama Haringtona, za koga je radio već pola svog života. Ali bile su to mirne godine, morao je da prizna, što je zaista i činio kada je u osvit zore ocenjivao svoj život, dok su gazde još uvek spavale, a on bio slobodan od svih dužnosti, behu to stabilne godine tokom kojih se oženio i dobio dva zdrava i snažna sina, od kojih je jedan radio kao baštovan, takođe kod gospodina

Haringtona. Srećna okolnost da mu se pružila prilika da zgrabi sudbinu drugačiju od one za koju je verovao da mu sledi sada mu je omogućavala da motri te nesrećne duše s izvesnim sažaljenjem i distancom. Harold je bio prinuđen da dolazi u Vajtčepel češće nego što je to želeo, kada je imao zadatak da tu dovozi svog mladog gospodara one stravične jeseni pre osam godina, kada se povremeno činilo da čak i nebo krvari. O onome što se zbilo u toj mreži uličica koje je i sam Bog zaboravio on je saznao iz dnevnih novina, ali pre svega čitajući ono što je izražavao pogled njegovog gazde. Sada mu je postalo jasno da mladi Harington nikada nije uspeo to da prevaziđe, da svi oni suludi izleti u barove i javne kuće u koje ih je njegov rođak Čarls obojicu odvlačio, mada je on morao da ostane u kočiji, uprkos tome što mu se jeza uvlačila u kosti, ama baš ničemu nisu poslužili, jer to nije uspelo da rastera strah iz njegovih očiju. A činilo se da je ove noći bio spreman da položi oružje, da se preda pred neprijateljem za koga se ispostavilo da je nepobediv. Zar onaj zamotuljak u njegovom džepu nije ličio na pištolj? Ali, šta je on tu mogao da uradi? Da li je trebalo da se vrati i pokuša da ga zaustavi? Sme li jedan sluga da se petlja u sudbinu svog gospodara? Odmahnuo je glavom. Možda preterujem, pomislio je, moguće je da je mladić samo želeo tu noć da provede u onoj sobi punoj utvara, siguran s oružjem u džepu.

Otresao je te mučne misli kad je primetio kako jedna kočija poznatog izgleda iskrsava iz magle i približava mu se iz suprotnog pravca. U pitanju je bila kočija porodice Vinslo, a ukoliko ga vid nije varao, figura koju je razaznao pogrbljenu na kočijaškom sedištu zapravo je bio Edvard Raš, jedan od njihovih kočijaša, koji je istovremeno, izgleda, njega prepoznao, sudeći po tome što je malo usporio.

Harold je pozdravio svog kolegu nemim klimanjem glave, pre nego što je pogled upravio prema osobi koja je sedela u unutrašnjosti kočije. Na trenutak, on i mladi Čarls Vinslo su se ozbiljno zgledali. Ni jedan ni drugi ništa nisu izgovorili, budući da to prosto nije bilo potrebno.

– Brže, Edvarde – naredio je Čarls Vinslo svom kočijašu, vrhom svog štapa lupkajući po krovu kočije, proizvodeći zvuke nalik kuckanju detlića.

A Harold je s olakšanjem posmatrao kako se njihova kočija iznova gubi u magli, krećući se u pravcu Milers Korta. Više nije bilo neophodno da se on lično umeša. Samo se još nadao da će mladi Vinslo stići na vreme. Voleo bi da je mogao da ostane i svojim se očima uveri kako će se sve to završiti, ali morao je da ispuni naređenje, bez obzira što ga je dobio od čoveka koji će uskoro možda biti pokojnik, tako da je iznova poterao konje i potražio najbliži izlaz iz te proklete zabiti u kojoj život, žao mi je zbog ponavljanja, ali stvar je u tome da je Harold ponovo to isto pomislio, ne vredi više od tri penija. Mora se priznati da ova rečenica sasvim opravdano sažima samu suštinu tog kvarta, a možda se od jednog kočijaša i ne može očekivati složenija misao. Ali kočijaš Barker, bez obzira na to što je vodio život dostojan prepričavanja, kakvi su uostalom svi životi, koliko god da je čovek detaljan, nije od presudne važnosti u ovoj priči. Možda će se neko drugi odlučiti da ga zapiše, a verovatno će pri tom pronaći dovoljno materijala da u njega udahne emocije kakve zahteva svaka dobra pripovest – mislim na trenutak kada je upoznao Rebeku, svoju ženu, ili na onu neporecivo smešnu epizodu s tvorom i sekiricom – ali to u ovom času ne spada u naše ciljeve.

Stoga, ostavimo sada Harolda, za koga se čak ne bih usudio ni da nagovestim hoće li se uopšte ponovo pojaviti na nekom zavijutku ove priče, jer mnogo je likova koji će kroz nju kročiti i čovek ne može da zadrži u sećanju baš svako lice, te hajde da se vratimo do Endrjua, koji u ovom trenutku prolazi ispod ulaznog luka u nastambinu Milers Kort, posle čega se kreće neravnom kamenom stazicom, nastojeći da pronađe sobičak broj trinaest, istovremeno preturajući po džepu svog kaputa u potrazi za ključem. Kada je posle nekoliko sekundi tumaranja po mraku najzad stigao do tražene sobe, zaustavio se ispred vrata uz pokret koji bi svakome ko je mogao da ga špijunira sa susednih prozora izgledalo kao apsurdni naklon. Međutim, za Endrjua je ta sobica bila mnogo više od obične jazbine

gde su se skrivali oni koji nisu imali ni prebijene pare. Nije se tu vraćao još od one kobne noći, iako ju je uz pomoć svog novca održavao u netaknutom stanju, sačuvavši je onakvu kakva mu se urezala u pamćenje. Svakog meseca u toku poslednjih osam godina, slao je nekog od svojih slugu da plate stanarinu za taj neugledni sobičak, kako se niko tu ne bi uselio, jer nije želeo da, kad jednog dana smogne snage da se vrati, na tom mestu pronađe nečije tuđe tragove, koji nisu pripadali Meri. Iznos stanarine je za njega predstavljao običnu tričariju, a gospodin Mekarti je bio prezadovoljan što jedan bogati gospodin, očigledno malo izopačen, udovoljava nekom svom hiru da na neodređeno vreme iznajmljuje tu rupetinu, budući da je nakon onoga što se dogodilo između ta četiri zida poprilično sumnjao da bi iko imao petlje da u toj sobi spava. U Endrjuovoj glavi se sada oblikovala jasna misao da je u suštini oduvek znao da će se jednom vratiti, a da čin koji je nameravao da izvrši nije mogao biti ostvaren ni na jednom drugom mestu.

Otvorio je vrata i melanholičnim pogledom prešao preko te male prostorije. Bio je to jedan skučen sobičak, jedva nešto više od obične ostave, oronulih zidova, s nešto malo već propalog nameštaja, u koji su se ubrajali jedan poluraspadnut krevet, jedno mutno ogledalo, skromni drveni ormarić, kamin s ogaravljenim ognjištem i par stolica koje su izgledale kao da će se slomiti samo ako muva sleti na njih. Iznova se začudio kako je jedan život uopšte mogao tu da teče. Ali, zar nije baš tu bio daleko srećniji nego što to beše slučaj među raskošnim zidovima kuće Haringtonovih? Da, istina je, kako je negde pročitao, raj se za svakog čoveka ponaosob nalazi na nekom drugom mestu, a njegov je nesumnjivo bio smešten upravo tu, gde ga je dovela jedna mapa koju nisu sačinjavale reke i doline već poljupci i milovanja.

A upravo ga je jedan dodir, ali nekako leden, koji ga je pomilovao u predelu vrata, naveo da shvati da se niko nije potrudio da popravi slomljeni prozor s leve strane ulaznih vrata. A i zašto bi?

Mekarti je bez sumnje pripadao onoj vrsti ljudi koji se maksimalno trude da ne rade ništa više od onoga što je nužno, a u slučaju da mu on prigovori što nije zamenio prozorsko staklo, uvek je mogao da se opravda njegovom željom da sve ostane u pređašnjem stanju, tvrdeći da se taj zahtev odnosio i na prozor. Endrju je uzdahnuo. Pri ruci nije imao ništa čime bi mogao da zapuši pukotinu, pa je odlučio da se ubije sa šeširom na glavi i obučen u kaput. Seo je na jednu od dve stolice, kao da prisustvuje liturgijskoj službi. „Kolt“ je blesnuo kad se na njega spustila mesečeva svetlost koja se s teškom mukom provlačila kroz umrljane prozorčiće.

Pomilovao je pištolj kao da je u pitanju sklupčano mače u njegovom krilu, istovremeno se prepuštajući zanesenosti koju je u njemu stvaralo sećanje na Meri. Endrju je bio iznenađen što su njegove uspomene uspevale da očuvaju onu vedrinu i živost nalik svežim ružama, kao prvih dana.

Sve je pamtio neobično precizno, kao da se između te prošlosti i sadašnjosti nije isprečila provalija duga osam godina, a ponekad, ta su mu se sećanja činila čak i lepša od verodostojnih činjenica.

Kakva je to čudna alhemija uticala da kopije deluju neobičnije od originala? Odgovor beše očigledan: za to je bio odgovoran vremenski tok, koji je komešanje sadašnjosti preobraćao u onu dovršenu i nepromenljivu sliku zvanu prošlost, poput platna koje čovek uvek oslikava naslepo, neveštim i često pogrešnim potezima, koji dobijaju smisao tek kada se od platna dovoljno odmakne, kako bi ga sagledao u celini.

DRUGO POGLAVLJE

P

rvi put kad su se njihovi pogledi ukrstili, ona nije bila prisutna. Endrju se zaljubio u Meri iako se ona u tom času nije nalazila pored njega, što mu se činilo jednako romantično kao i paradoksalno. Taj se događaj zbio u kući njegovog ujaka, u Kvins gejtu, nasuprot Muzeju prirodne istorije, na mestu koje je Endrju gotovo smatrao svojim drugim domom. Njegov rođak i on behu istih godina, što im je omogućilo da praktično sve vreme odrastaju zajedno, u tolikoj meri da su njihove dadilje ponekad zaboravljale koji je od njih dvojice sin porodice kojoj su služile. Osim toga, što je lako zaključiti, njihov visok društveni položaj zaštitio ih je od poteškoća i neprilika, pokazujući im isključivo lepu stranu života, što su obojica ubrzo izjednačili s neprestanom zabavom, gde je naizgled sve bilo dozvoljeno. Od razmenjivanja igračaka u detinjstvu prešli su na deljenje mladalačkih pustolovina, a odatle, zagolicani da otkriju dokle doseže ta neranjivost koju su naizgled posedovali, počeli su zajedno da planiraju strategije za određivanje granica prihvatljivog. Njihovi maštoviti izlasci u provod, kao i njihove manje ili više perverzne vragolije, behu toliko usklađeni da je godinama bilo teško ne posmatrati ih kao jedno biće, za šta je delimično bila zaslužna istovetna garderoba koju su oblačili, ali takođe i onaj nadmeni stav s kojim su prihvatali život. Svakako, neizostavna je bila i njihova fizička sličnost: obojica behu vitki i krepki mladići poput figura lovca u šahu, a behu obdareni onom nesvakidašnjom lepotom svojstvenom crkvenim arhanđelima, što ih je spasavalo od svih ukora, posebno sa ženske strane, kako se ispostavilo tokom njihovog školovanja na Kembridžu, kada su postavili rekord u osvajanju srca suprotnog pola koji sve do danas niko nije nadmašio. Činjenica da su posećivali iste krojače i iste prodavnice šešira još je više naglašavala tu njihovu uznemiravajuću sličnost, oponašanje koje je delovalo kao da će trajati večno, sve dok se jednog dana, bez prethodnog upozorenja, kao da je Bog poželeo da ispravi takav nedostatak kreativnosti, to dvoglavo i skladno stvorenje koje su njih dvojica sačinjavali odjednom nije naglo rascepilo na dve polovine, sasvim različite: Endrju je postao mrgodan i ozbiljan mladić, dok je Čarls nastavio da usavršava bezbrižnu ćud svoje mladosti. Mada, to nije narušilo prijateljstvo kojim su ojačali krvno srodstvo. Takvo iznenadno razilaženje karaktera, umesto da ih razdvoji, na kraju ih je upotpunilo: Čarlsova razigrana razbibriga je pronalazila svoju suprotnost u elegantnoj melanholiji njegovog rođaka, koga taj neobuzdani način uživanja u životu očigledno više nije zanimao. Čarls je s podsmehom pratio kako se Endrju trudi da iz svojih dana izvuče neki drugačiji smisao, kako tumara tamo-ovamo potajno razočaran, iščekujući neku vrstu prosvetljenja, koje se nikako nije ukazivalo; a Endrju se, sa svoje strane, zabavljao posmatrajući kako njegov rođak plovi svetom s tom upadljivom maskom površnog mladića, dok su mnogi od njegovih poteza i stavova razotkrivali duh jednako potišten kao što i njegov beše, uprkos tome što nije imao nameru da prestane da uživa u svakoj prilici koja bi mu se pružila. Ne, Čarls je živeo punim plućima, kao da je bio lišen onih čula za iznalaženje zadovoljstva u pravim životnim vrednostima, dok je Endrju mogao satima da sedi u nekom ćošku, posmatrajući kako mu cvet ruže vene u rukama.

Onog avgusta kada je sve počelo, obojica su tek bili napunili po osamnaest godina i, mada nijedan od njih dvojice nije iskazivao želju da se skrasi, ipak su naslućivali da takav opušteni život ne može zauvek da potraje, jer će pre ili kasnije njihovim roditeljima dojaditi to njihovo raspušteno

besposličarenje, pa će im potražiti posao u nekoj od porodičnih firmi, iako je trenutno bilo zanimljivo iskušavati koliko su još mogli da zatežu lanac. Čarls je već bio počeo da ponekad posećuje očevu kancelariju, obavljajući neka sitna zaduženja, ali je Endrju odlučio da će radije sačekati da ga dosada obuzme u dovoljnoj meri da uključivanje u porodične poslove predstavlja olakšanje, a ne kaznu. Na kraju krajeva, njegov brat Entoni je već zadovoljavao njihovog oca u tom smislu, zbog čega je cenjeni Vilijam Harington mogao smirenije da prihvati činjenicu da će njegov mlađi sin još nekoliko godina izigravati crnu ovcu, samo pod uslovom da sve vreme može da ga drži na oku. Ali, Endrju mu se izmakao. Previše se udaljio. A sada je nameravao da ode još dalje, da u potpunosti nestane, potirući svaku mogućnost da se vrati.

Ali nemojmo dopustiti da nas dramatika zanese. Stoga je bolje da nastavimo s našom pripovešću.

Endrju je tog popodneva svratio u kuću porodice Vinslo, kako bi zajedno sa svojim rođakom Čarlsom isplanirao nedeljni izlet sa zanosnim sestrama Keler. Kao i obično, odvešće ih u Serpentinu, na onu malu livadu posutu cvećem u Hajd parku, gde su najčešće postavljali svoje zavodničke klopke. Ali Čarls je još uvek spavao, pa ga je kućepazitelj sproveo u biblioteku. Endrju nije imao ništa protiv da tu sačeka da se njegov rođak digne na noge, jer se osećao prijatno okružen svim tim knjigama, koje su ovu svetlu prostoriju ispunjavale nekim jedinstvenim i jakim mirisom. Njegov otac se hvalisao kako u svojoj kući čuva kolekcije knjiga vrednih poštovanja, ali u biblioteci njegovog rođaka se nisu nalazile isključivo sumorne knjige o politici i drugim jednako dosadnim disciplinama. Tu je mogao da pronađe klasična književna dela i avanturističke romane, od Verna do Salgarija, ali ujedno, što je najviše zabavljalo Endrjua, tu bi se zatekao i poneki primerak one nove i čudnovate književne vrste koju su mnogi smatrali površnom. Radilo se o romanima u kojima su autori bez ikakvih predrasuda puštali maštu da se razmaše, koliko god da je to dosezalo granicu suludog, ili otvoreno zapadalo u ponor smešnog. Kao svaki čitalac s istančanim ukusom, Čarls je umeo da uživa u Homerovoj Ilijadi i Odiseji, ali pravo zadovoljstvo bi osetio tek kad bi zaronio među one razuma lišene stranice Batrakomimakije, jednog dela u kome je slepi pesnik parodirao samog sebe u epskom stilu, opisujući bitku između pacova i vrana. Endrju je pamtio pojedine knjige sličnog kova koje mu je njegov rođak pozajmljivao, poput Istinitih priča Lucijana de Samosate, zbirke priča o bajkovitim putovanjima nekim letećim brodom, pomoću kojeg je glavni junak stigao do samog Sunca, pa je čak plovio i kroz unutrašnjost nekog džinovskog kita; tu je bio i Čovek na Mesecu Frensisa Godvina, prvi roman koji je opisao međuplanetarno putovanje, a koje je izveo Španac po imenu Domingo Gonzales, putujući ka Mesecu u mašini koju je vuklo jato divljih gusaka. Za Endrjua, ti maštoviti ispadi behu nalik vatrometu, poput prazničnih obeležja koja nisu ostavljala nikakav trag u vazduhu, ali je razumeo, ili se makar trudio da razume, zašto su one toliko opsedale njegovog rođaka. U izvesnom smislu, takvo štivo kojeg se većina ljudi gnušala, bilo je tas na terazijama koji je unosio ravnotežu u Čarlsovu dušu, protivteža koja ga je sprečavala da se nagne ka beznadežnosti ili melanholiji. A njemu samom se upravo to desilo, jer nije uspeo da se zarazi onim šaljivim tonovima i nijansama iz rođakovog pogleda na svet, te mu je sve delovalo bolno duboko, nabijeno nekom apsurdnom ozbiljnošću kojom je brzina života neizbežno napajala čak i najbeznačajnije sitnice.

Međutim, tog popodneva Endrju nije stigao da posegne ni za jednom knjigom. Čak nije imao vremena ni da dođe do police s knjigama, zato što ga je pogled na najlepšu devojku koju je ikada u životu spazio ovog puta zaustavio u pola koraka. Zbunjeno se zagledao u nju, dok mu se činilo da se vreme nekako zgušnjava, kao da je načas prestalo da teče, sve dok konačno nije prišao bliže portretu, u želji da ga bolje prouči. Ta žena je bila naslikana sa šeširićem od crnog pliša na glavi, a oko vrata je nosila maramu s cvetnim motivima. Možda i nije bila tako lepa, ako se čovek rukovodi univerzalnim kanonima lepote, i sam je Endrju to morao da prizna, budući da joj je nos bio prevelik u

odnosu na lice, oči preblizu jedno drugom, a njena crvenkasta kosa delovala pomalo neuredno, ali isto je tako bilo tačno da je ta neznanka posedovala neki poseban šarm, jednako nedokučiv koliko i neporeciv. Nije bio siguran šta ga je to na njoj najviše očaravalo. Možda to beše kontrast koji je postojao između njenog krhkog izgleda i snage koja je izbijala iz njenog pogleda, tog pogleda s kakvim se nikada ranije nije susreo prilikom svojih zavodničkih avantura. Beše to neki divlji i od– lučan pogled, ali koji je istovremeno krasila i nota jedinstvene nežnosti, kao da je ta žena bila primorana da se svakodnevno suočava s najmračnijom stranom sveta, ali je bez obzira na to, u tišini noći, ležeći u svojoj postelji u mraku, nastavljala da veruje da je to samo neko neprijatno priviđenje, obična iluzija, koja će brzo nestati kako bi prepustila mesto nekoj znatno lepšoj stvarnosti. Bio je to pogled osobe koja nešto silno želi, te stoga odbija da se pomiri s tim kako to nešto nikada neće dobiti, imajući u vidu da je nada jedino što joj preostaje.

– Divno stvorenje, zar ne? – oglasio se Čarls iza njegovih leđa.

Endrju se trgnuo. Bio je toliko zanesen portretom da ga uop– šte nije čuo kad je ušao. Klimnuo je glavom dok je njegov rođak privlačio bliže kolica s pićem. Nije uspevao da pronađe prave reči da opiše ono što ga je privlačilo slici te žene, tu želju da je zaštiti isprepletenu s osećanjem divljenja, koje bi se moglo uporediti, ne bez izvesnog stida zbog nepodesnosti poređenja, s osećanjima koja su ga obuzimala u prisustvu mačaka.

– Taj portret sam poklonio svom ocu za rođendan – objasnio mu je Čarls, obojicu posluživši brendijem. – Tu je okačen tek nekoliko dana.

– Ko je ta žena? – upitao je Endrju. – Nikada je nisam video na zabavama ledi Holand ili lorda Brotona.

– Na takvim zabavama? – nasmejao se Čarls. – Počinjem da verujem da je tvorac te slike zaista talentovan. Uspeo je i tebe da prevari.

– Šta si time hteo da kažeš? – pitao je, prihvatajući ponuđenu čašu s pićem.

– Misliš li da sam ocu tu sliku poklonio zbog njenih umetničkih kvaliteta? Zar ti se čini da je to delo dostojno mojih očiju, rođače? – Čarls ga je uhvatio za ruku i primorao ga da priđe nekoliko koraka bliže portretu. – Dobro je pogledaj. Obrati pažnju na poteze četkice: iza toga se ne krije nikakav talenat. Čovek koji je to naslikao nije ništa više od neveštog učenika kome je Edgar Dega uzor. Ali tamo gde je Parižanin blag, ovaj je upadljivo mračan.

Endrju se nije dovoljno razumeo u slikarstvo da bi o tome raspravljao sa svojim rođakom, mada je njega jedino zanimalo ko je tom nazoviumetniku poslužio kao model, tako da je ozbiljno klimnuo glavom, dajući mu do znanja da se slaže s njegovom procenom: bolje bi bilo da se taj neuspeli slikar bavi popravkom bicikli. Čarls je prasnuo u smeh, zabavljen načinom na koji je njegov rođak izbegao da uđe u razgovor o slikarstvu, što bi njemu omogućilo da naširoko prikaže koliko je potkovan na tom polju, ali je na kraju pristao da mu skrati muke: – To sam mu poklonio iz sasvim drugog razloga, dragi moj rođače.

Jednim dugim gutljajem je ispio sadržinu svoje čaše, a onda je još nekoliko sekundi posmatrao sliku, zadovoljno odmahujući glavom.

– A koji je to razlog, Čarlse? – konačno je upitao Endrju, već nestrpljiv.

– Tajni užitak koji u meni budi saznanje da moj otac, koji prosto mrzi siromahe kao da su stvorenja niže vrste, u svojoj biblioteci ima okačen portret jedne obične prostitutke.

Njegove reči su zapanjile Endrjua.

– Prostitutke? – jedva je promucao.

– Da, rođače – potvrdio je Čarls sa samozadovoljnim osmehom koji mu se protezao od uha do uha. – Ali ona čak nije ni jedna od onih javnih ženski iz prefinjenih kupleraja na Rasel skveru, ne

pripada čak ni onima koje dolaze u park pored ulice Vinsent, nego je neugledna i smrdljiva kurva iz Vajtčepela, u čiji već istrošen polni organ za samo tri penija najgori nesrećnici prazne svoje jade.

Endrju je otpio gutljaj brendija, pokušavajući da svari reči svog rođaka. Njegovo otkriće ga je iznenadilo, to beše neporecivo, kao što bi bez sumnje iznenadio svakoga ko bi video taj portret, ali ga je navelo da takođe oseti izvesnu vrstu razočaranja. Iznova je usredsredio pogled na sliku, nastojeći da shvati uzroke svog nezadovoljstva. To ljupko biće u stvari beše obična kurva. Sada je razumeo talasanje vatre i nespokoja koje joj se komešalo u očima, a koje je slikar tako verno uspeo da zabeleži. Ali Endrju nije mogao da porekne da je njegova razočaranost imala mnogo sebičniji povod: ta žena nije pripadala njegovom svetu, što je značilo da nikada neće moći da je upozna.

– Kupio sam je zahvaljujući Brusu Driskolu – pojasnio mu je Čarls, iznova im dolivajući brendi u čaše. – Sećaš li se Brusa?

Endrju je potvrdno klimnuo, iako ne baš poletno. Brus je bio prijatelj njegovog rođaka, koga su dosada i obilje novca pretvorili u kolekcionara umetničkih dela, napadnog mladića koji nije imao preča posla nego da lovi svaku priliku da ih obasipa svojim znanjem o slikarskom umeću.

– I sam znaš koliko on voli da zaviri i ispod tepiha – dodao je njegov rođak, pružajući mu čašu s pićem. – Poslednji put kad sam ga video, pričao mi je o nekom slikaru čija je dela otkrio prilikom jednog od svojih obilazaka lokalnih pijaca. U pitanju je izvesni Volter Sikert, osnivač Novog udruženja umetnika Engleske. Ima atelje u ulici Klivlend, a uglavnom se bavi slikanjem prostitutki iz Ist Enda, ali tako kao da se radi o nekim otmenim gospođama. Kad sam otišao da ga posetim, nisam mogao da odolim a da ne kupim njegov poslednji rad.

– Da li ti je rekao nešto o njoj? – zanimalo je Endrjua, mada se trudio da prikrije svoju radoznalost.

– O toj kurvi? Samo mi je pomenuo njeno ime. Mislim da se zove Meri Dženet.

– Meri Dženet – promrmljao je Endrju. To ime joj je pristajalo jednako dobro kao i onaj šeširić.

– Kurva iz Vajtčepela... – prošaputao je, još uvek začuđen.

– Kurva iz Vajtčepela, da, upravo tako. A moj otac je njen portret izložio u biblioteci! – povikao je Čarls, teatralno šireći ruke u znak pobede. – Zar to nije jednostavno genijalno?

Posle toga, Čarls mu je prebacio ruku preko ramena i poveo ga prema salonu, promenivši temu.

Endrju se upinjao da ne oda svoju zatečenost, ali čak i dok su planirali zavođenje očaravajućih sestara Keler, on nije mogao iz glave da izbaci ženski lik s portreta.

Te noći, u svojoj spavaonici, Endrju nije uspevao da zaspi. Gde li je sada ona žena sa slike? Šta li radi? Posle četvrtog ili petog pitanja, počeo je u mislima da je zove po imenu, kao da je stvarno poznaje i kao da između njih vlada bliskost koja zapravo nije postojala. Ali shvatio je koliko je daleko dogurao tek kada je počeo da oseća nesuvislu ljubomoru prema onim protuvama koji su za svega nekoliko penija mogli da dobiju ono što njemu, uprkos ogromnom bogatstvu, beše nedostupno.

Mada, da li je stvarno tačno da se ona nalazi izvan njegovog domašaja? U suštini, uzevši u obzir njegov položaj, mogao je da je učini svojom, makar u fizičkom smislu, lakše nego bilo koju drugu, i da je zadrži do kraja života. Najveći problem se sastojao u tome kako da je pronađe. Endrju nikada nije bio u Vajtčepelu, mada se naslušao dovoljno priča o tom mestu da bi znao da posredi nije preporučljiv kvart, a ponajmanje za ljude njegovog statusa. Nije bilo pametno uopšte odlaziti tamo, a nekmoli sam, svakako, ali u ovom slučaju nije mogao da računa na Čarlsa. Njegov rođak ne bi razumeo zašto je on radije izabrao divlji seks s tom javnom ženskom umesto slatkih čari koje su zanosne sestre Keler čuvale ispod svojih suknji, ili namesto medenih dodira naparfemisanih prostitutki iz Čelsija, gde je užitak tražila polovina najuglednije gospode iz Vest Enda. Možda bi ipak

shvatio, moguće je da bi se čak ponudio da ga prati, iz čiste zabave, kad bi mu Endrju svoju želju opravdao kao čist čin obesti, ali je njemu samom bilo jasno da to što oseća svom snagom prevazilazi običnu hirovitost. Ili možda i nije bilo tako? Sve dok je ne bude imao u svom naručju, neće znati šta želi od nje. Zar je zaista toliko teško pronaći je?, iznova se zapitao. Tri neprospavane noći bile su mu dovoljne da počne da osmišljava strategiju za ostvarenje svog cilja.

I tako, dok je Kristal palas, premešten u Sajdenham nakon što je u svom ogromnom trbuhu od stakla i kovanog gvožđa pružio utočište svemu najboljem iz industrije Kraljevstva, nudio recitale u pratnji orgulja, dečije balete, gomile trbuhozboraca, pa čak i mogućnost da se u njegovim veličanstvenim vrtovima nešto prezalogaji u društvu krda dinosaurusa, gušterolikih čudovišta i životinja pod nazivom golemi lenjivci, napravljenih po uzoru na fosilne ostatke pronađene u Saseks Vajldu, a muzej voštanih figura Madam Tiso zauvek unosio jezu u noći svojih posetilaca onom svojom čuvenom Sobom užasa, gde se, odmah uz giljotinu kojom je obezglavljenja Marija Antoaneta, tiskala čitava vojska ludaka, zločinaca i ubica koji su englesko tlo natopili krvlju, uprkos svemu tome, Endrju Harington, nesvestan vesele atmosfere koja je vladala u gradu, preobukao se u neke skromne i proste prnje koje mu je pozajmio jedan od njegovih slugu, posle čega je odmerio svoj lik u ogledalu. Videvši sebe tako odevenog u pohabani žaket i pocepane pantalone, dok mu je zlaćana kosa bila stisnuta ispod kape s dezenom na kvadratiće, nabijenom sve do samih očiju, nije mogao da se uzdrži a da se ne nasmeje. S takvim izgledom, niko ne bi poverovao da nije obična skitnica, možda bi ga pomešali s nekim obućarom ili berberinom. Tako zamaskiran, zapovedio je zaprepašćenom Haroldu da ga odveze u Vajtčepel. Pre polaska, zahtevao je od njega krajnju tajnovitost. Niko nije smeo ni u poverenju da dozna ništa o tim njegovim izletima u najomraženiji kvart Londona, ni njegov otac, ni gospođa Harington, ni njegov brat Entoni, pa čak ni rođak Čarls. Niko.

TREĆE POGLAVLJE

K

ako ne bi privlačio pažnju, Endrju je naredio da se njegova raskošna kočija zaustavi u Lidenhilu, odakle je pešice otišao do Trgovačke ulice. Zatim, nakon što je opreznim koracima prešao dobar deo te smrdljive ulice, odlučio je da skupi hrabrost i da zađe u mrežu uličica koje su sačinjavale Vajtčepel. Bilo mu je dovoljno svega desetak minuta hoda pa da usput čitavo tuce prostitutki iskrsne iz magle, nudeći mu izlet na planinu Veneru za samo par penija, ali nijedna od njih ne beše devojka s portreta. Da su na telo nakačile alge, Endrju bi ih pomešao s oljuštenim i prljavim kipovima s pramca brodova. Ljubazno ih je odbijao, ne zaustavljajući se, istovremeno osećajući neizmernu samilost prema tim strašilima zgrčenim od hladnoće, jer nisu imale drugog izbora nego da na taj način zarađuju za život. Zavodljivi osmesi koje su one pokušavale da izraze svojim bezubim ustima pre su izazivali gađenje nego strast. Da li i Meri tako izgleda izvan okvira slike, daleko od četkica i boja koje su je preobratile u anđeosko stvorenje?

Ubrzo je shvatio da će biti veoma teško da je pronađe takvim nasumičnim tumaranjem. Možda bi imao više sreće kad bi se direktno raspitao o njoj. Kad se uverio u delotvornost svoje preobuke, odlučio je da uđe u Deset zvona, izuzetno posećeni bar koji se nalazio na uglu ulica Furnijer i Trgovačke, tačno nasuprot sablasne Hristove crkve, a koji je, sudeći po onome što je mogao da vidi vireći kroz prozor, izgledao kao mesto gde su kurve dolazile u potrazi za mušterijama. Nekolicina njih ga je okružila čim se približio šanku. Trudeći se da deluje bezbrižno, Endrju ih je častio turom crnog piva, odbijajući njihovo navaljivanje što je ljubaznije mogao, posle čega im je objasnio da traži ženu koja se odaziva na ime Meri Dženet. Jedna od tih prostitutki je odmah otišla, pretvarajući se da je uvređena, možda zato što nije želela da protraći svoju noć s osobom koja ne namerava da plati njene usluge, ali druga, jedna visoka devojka, odlučila je da ostane pored njega, u znak zahvalnosti za plaćeno piće: – Pretpostavljam da misliš na Meri Keli. Ta prokleta Irkinja je ovde najtraženija. U ovo doba noći verovatno je već odradila nekoliko tipova, pa se sada odmara u Britaniji, gde sve mi odlazimo na predah kad u jednoj smeni skupimo dovoljno novca za prenoćište i nešto sitniša za opijanje na brzaka, ne bismo li nakratko zaboravile ovaj svoj bedni život – rekla je s više ironije nego što je stvarno bila ojađena.

– Gde se nalazi taj bar? – zanimalo je Endrjua.

– Ovde blizu. Na uglu Krispina i ulice Dorset.

Endrju joj se za tu informaciju zahvalio s četiri novčića.

– Unajmi neku sobicu – posavetovao ju je s razneženim osmehom na licu. – Noć je suviše hladna da bi je provela na ulici.

– Joj, hvala, gospodine. Baš ste ljubazni – odgovorila mu je prostitutka, iskreno zahvalna.

Endrju se od nje oprostio učtivim skidanjem kape s glave.

– Potraži me ako Meri Keli ne bude mogla da te zadovolji – doviknula mu je s jedva vidljivim naznakama koketnog osmeha, koji je delovao otuđeno na njenim bezubim ustima. – Moje ime je Liz, Liz Strajd, ne zaboravi.

Endrju nije morao mnogo da se pomuči da pronađe Britaniju, skromni brlog s neuglednom

fasadom i nizom velikih prozora. Uprkos tome što je bio osvetljen brojnim uljanim lampama, duvanski dim je zamućivao vazduh u lokalu, u čijem se dnu nalazio dugačak šank, nekoliko separea s leve strane i veliki prostor natrpan drvenim stolovima, s podom posutim piljevinom, gde se okupljala većina gostiju. U svojim uflekanim keceljama, vojska konobara se s teškom mukom kretala između stolova, nalik igračima na žici koji nose limene poslužavnike s mnoštvom čaša piva. U jednom ćošku, raštimovani klavir nudio je svoje štrokave dirke prstima onih koji bi poželeli da unesu malo muzike u noćnu zabavu. Endrju je otišao pravo do šanka, čija je površina bila pretrpana flašama vina, uljanim lampama i porcijama sira, isečenog na tako krupne komade da su više podsećali na parčiće cigli dovučenih s nekih ruševina. Upalio je cigaretu uz pomoć plamena jedne od lampi, naručio je kriglu piva i, diskretno oslonjen na šank, osmotrio svoje okruženje, mršteći se usled jakog mirisa vrućih kobasica koji je dopirao iz kuhinje. Kako su ga obavestili, tu je atmosfera bila znatno mirnija nego u Deset zvona. Većinu stolova su zauzimali mornari na odsustvu i ljudi iz susedstva, odeveni jednako skromno kao i on sam, iako je i ovde uočio nekoliko skupina prostitutki koje su došle da se napiju.

Polako je ispijao svoje pivo, pokušavajući da među njima prepozna Meri Keli, ali nijedna od njih se nije uklapala u njen opis. Posle trećeg piva je već počeo da očajava i da se pita šta kog đavola uopšte tu traži, goneći neko svoje priviđenje.

Taman se spremao da krene, kad je ona otvorila vrata lokala. Odmah ju je prepoznao. Bila je to devojka s portreta, u to ne beše sumnje, mada mu se učinila još ljupkija tako uživo, u pokretu.

Izgledala je iscrpljeno, ali je iz nje ipak isijavala upravo ona energija kakvu je Endrju zamišljao videvši je na slikarskom platnu. Većina meštana ostali su ravnodušni na njeno pojavljivanje. Kako je moguće da baš niko nije reagovao na to maleno čudo koje se upravo ukazalo u gostionici?, zapitao se.

Ta njihova jednoobrazna hladnokrvnost navela ga je da se oseti kao privilegovani svedok jednog pravog čuda. I nije mogao a da se ne seti situacije kada je, još kao dečak, posmatrao kako povetarac svojim nevidljivim prstima otkida list s drveta i nagoni ga da zapleše iznad same površine jedne bare, poput čigre, sve dok točkovi nekih kola nisu prekinuli ovu igru, tako da je Endrju imao utisak da se priroda ujedinila kako bi izvela taj opsenarski trik pred svojim jedinim gledaocem. Od tada, bio je ubeđen da svemir stvara erupcije vulkana samo zarad divljenja čovečanstva, ali i da ulaže posebne napore u času stupanja u vezu s jednom šačicom odabranih ljudi nalik njemu, koji stvarnost sagledavaju kao da je parče hartije u boji, koje zapravo skriva nešto drugo. Zatečen, posmatrao je kako se Meri Keli kreće pravo prema njemu, kao da ga poznaje. Zbog toga je njegovo srce počelo neobuzdano da lupa, ali se uskoro smirio, čim se ona oslonila na šank i zatražila pola krigle piva, i ne pogledavši ga.

– Kako protiče noć, Meri? – upitala ju je gostioničarka.

– Ne mogu da se požalim, gospođo Ringer.

Endrju je progutao pljuvačku koja mu se skupila u ustima, na samom rubu da se onesvesti. To je bila ona, tako blizu njega. Skoro da nije mogao da poveruje rođenim očima, ali to je ipak bila istina.

Po prvi put je čuo njen glas. Pomalo umoran glas, blago promukao, u svakom slučaju lep. A kad bi se usredsredio i izdvojio iz vazduha beskorisnu aromu duvana i kobasica, verovatno bi mogao i da je omiriše. Pomirisati Meri Keli. Kao omađijan, Endrju ju je posmatrao s divljenjem, u svakom njenom pokretu nagoveštavajući ono što je već unapred znao. Isto kao što školjka u sebi krije svu silinu mora, tako je i ovo telo krhkog izgleda delovalo kao da sadrži snagu prirode.

Kada je gazdarica spustila pivo na šank, Endrju je shvatio da mu se pružila prilika koju nije smeo da propusti. Hitro je počeo da pretura po džepovima, žureći da plati piće umesto nje.

– Dopustite mi da vas častim, gospođice – kazao je.

Taj njegov potez, jednako kavaljerski kao i nagao, zavredeo je značajan pogled Meri Keli.

Činjenica da je postao meta njenih očiju sasvim ga je paralisala. Baš kako se sa slike dalo naslutiti, njen je pogled bio zanosan, ali kao da je bio zakopan ispod pregršti gorčine. Nije mogao da izbegne da ga ne uporedi s livadom posutom kukurekom, koju je neko odlučio da upotrebi kao smetlište.

Međutim, osetio se i nekako beznadežno, kao da je lišen svetlosnog sjaja, žudeći da ta kratka razmena pogleda jednako znači njoj kao i njemu, ali neke stvari, a molim za oproštaj sve one prisutne romantične duše, ne mogu se iskazati jednim jedinim pogledom. Kako je Endrju mogao da je navede da s njim podeli to skoro mističko osećanje koje je njega u tom trenutku obuzelo, kako je mogao da joj objasni, služeći se isključivo očima, da mu je upravo postalo jasno da je celog svog života zapravo tragao baš za njom, iako toga nije bio svestan? A ukoliko tome pridodamo da život koji je Meri Keli dotle vodila nju nije baš pripremio za razaznavanje takvih finih belosvetskih sitnica, nećete se začuditi što je taj prvi pokušaj, da ga tako nazovemo, duhovnog sjedinjavanja, bio osuđen na propast. Endrju je dao sve od sebe, naravno, ali devojka je njegov vatreni pogled protumačila isto kao što je procenjivala i sve ostale muškarce koji su je opsedali svake noći.

– Hvala, gospodine – uzvratila je ona, proprativši svoje reči jednim drskim pogledom, od kog verovatno po inerciji nije mogla da se suzdrži.

Nakon što je klimanjem glave pridao poseban značaj tom njenom potezu, za koji je verovao da je od suštinske važnosti, Endrju je uz izvesnu dozu straha shvatio da, bez obzira na svoj detaljan plan, nije predvideo i način na koji bi započeo razgovor s njom kad se konačno sretnu. Šta je uopšte mogao da joj kaže? Štaviše: kako se čovek obraća jednoj kurvi? I to, da budemo precizniji, jednoj običnoj kurvi iz Vajtčepela. Nikada se nije previše trudio da razgovara s javnim ženskama iz Čelsija, tek toliko koliko je dovoljno da se dogovore oko položaja ili osvetljenja u sobi, a sa zanosnim sestrama Keler i ostalim svojim prijateljicama, gospođicama koje nije trebalo uznemiravati pričama o vladi ili Darvinovim teorijama, čavrljao je isključivo o beznačajnim tričarijama: o pariškoj modi, o botanici, a u poslednje vreme i o spiritizmu, odnedavno modernoj zabavi koja je zanimala većinu besposlenih dama. Ali nijedna od tih tema nije mu se činila pogodnom da je započne pred ovom ženom, koju sasvim sigurno nije interesovalo prizivanje kućnih duhova ili nekih drugih bića s onog sveta zarad dobijanja odgovora na pitanje za koga će se od svojih bogatih prosaca na kraju udati. Dakle, samo je ukočeno zurio u nju. Na svu sreću, Meri Keli je znala koji je najdelotvorniji način za razbijanje leda.

– Znam šta hoćete, mada vas vaša stidljivost sprečava da to glasno izgovorite, gospodine – rekla je, naglašavajući svoje reči osmehom, pri čemu ga je kratko pomilovala po ruci, zbog čega se njegova koža sva naježila. – Za tri penija mogu vaše snove da pretvorim u javu. Barem noćas.

Endrju ju je posmatrao, dirnut: nije ni bila svesna koliko je bila u pravu. Ona je predstavljala jedini san čitavog niza njegovih noći, njegovu najdublju čežnju, njegovu najhitniju želju, a sada, iako nije mogao u to da poveruje, najzad je mogao da je ima. Zbog same pomisli da mu se nudi mogućnost da je dotakne, da pomiluje njeno vitko telo koje se naziralo ispod haljine bednog izgleda, da izmami promukle dahtaje na te njene usne, istovremeno dok on sam bude goreo u plamenu pred njenim pogledom neuhvatljivog bića, izmučene životinje koju beše nemoguće ukrotiti, zbog svega toga su njegovo telo proželi žmarci uzbuđenja. Međutim, ti drhtaji su uskoro počeli da se pretvaraju u nesvakidašnju tugu kad mu je palo na pamet koliko je taj zabludeli anđeo nepravedno obezvređen, budući da ga je svaka protuva s lakoćom mogla dodirnuti, zadovoljavajući svoju strast u nekim mračnim uličicama, a da se pri tom niko živi ne pobuni. Zar je zbog toga stvoreno to tako posebno biće? Nije imao drugog izbora nego da prihvati njenu ponudu, iako s knedlom u grlu, utučen jer je morao do nje da dopre istim putem kao i svi ostali, kao da se njegove namere nisu razlikovale od želja drugih mušterija. Kad je potvrdio da pristaje, Meri Keli ga je pogledala s nekim poletom u očima za koji je Endrju pomislio kako je izveštačen, ali se ograničio na to da klimne glavom, dajući

joj znak da mogu da napuste bar.

Endrju se osećao čudno dok je tako hodao iza jedne kurve, praveći sitne korake kao vrabac iza njenih leđa, kao da ga je Meri Keli vodila na vešala, umesto na razmenu telesnih strasti. Ali, zar je taj njihov susret mogao drugačije da se razvije? Od trenutka kad je ugledao sliku u kući svog rođaka, neprestano je zalazio dublje i dublje u neku nepoznatu teritoriju, gde nije uspevao da se orijentiše, budući da mu nijedan detalj tog puta nije delovao poznato, jer je sve to za njega bilo novo i, sudeći po sablasnom izgledu uličica kroz koje su prolazili, čak je moglo biti i opasno. Nije li se nesmotreno kretao pravo u neku vrstu zasede koju je organizovao njen svodnik? Zapitao se da li bi Harold čuo njegove krike odatle i, u tom slučaju, da li bi se uopšte potrudio da mu pritekne u pomoć, ili bi iskoristio priliku da mu se osveti za neljubazno ophođenje s kojim mu je kao gospodar pristupao tokom svih proteklih godina. Nakon što su prešli dobar deo ulice Hanburi, blatnjave kaldrme koja beše slabo osvetljena jednom uljanom svetiljkom koja je treperila na uglu, Meri Keli ga je pozvala da je sledi kroz jedan uski prolaz koji se gubio u neprobojnoj tami. Endrju ju je poslušno pratio, ubeđen da će tu i umreti, ili barem da će ga na tom mestu žestoko pretući neki tipovi znatno krupniji od njega, koji će, pokravši mu sve, pa čak i čarape, prezrivo pljunuti na njegovo okrvavljeno telo.

Tako su se stvari odvijale u tom kvartu, a njegova nerazumna avantura i jeste zaslužila takav kraj. Ali strah nije imao dovoljno vremena da mu sazri u grudima, jer su ubrzo ušli u neko zadnje dvorište, neuredno i puno bara, ali gde, začudo, nikoga više nije bilo. Endrju se sumnjičavo osvrnuo oko sebe.

I stvarno: koliko god to neobično zvučalo, bili su sami u tom kutku ne baš prijatnog mirisa. Svet iz kog su pobegli oglašavao se prigušenim zvucima, među kojima su se isticala zvona neke udaljene crkve. Pred njegovim nogama, Mesec se ogledao u jednoj barici, nalik zgužvanom pismu koji je neka odbačena ljubavnica bacila na zemlju.

– Ovde nas niko neće uznemiravati, gospodine – umirila ga je Meri Keli, oslonivši se na zid i privlačeći ga sebi.

Pre nego što je uspeo da se snađe, ona mu je raskopčala pantalone i spretno izvukla njegov penis.

To je učinila s nekom zapanjujućom prirodnošću, bez ikakvih ceremonijalnih podstreka na kakve je bio navikao uz prostitutke iz Čelsija. Bestidnost s kojom je zavukla njegov polni organ ispod svoje podvrnute suknje beše jasan znak da ono što je za njega čaroban trenutak, za nju nije ništa više od obične rutine.

– Unutra je – potvrdila je.

Unutra? Endrju je imao dovoljno iskustva da bi mogao da zaključi da ga je slagala, budući da je samo stisnula njegov penis između svojih butina. Pretpostavio je da se tu radi o nekoj vrsti strategije koja beše uobičajena među kurvama, o triku pomoću kojeg su, ako bi im se posrećilo i mušterija to ne bi primetila usled pijanstva, uspevale da izbegnu polni odnos, čime su snižavale brojku seksualnih opštenja koja su nažalost svakodnevno morale da podnose, kao i nepoželjne trudnoće kojima su im pretili toliki potoci sperme. Svestan toga, Endrju se pretvarao da živo prodire u nju, rešen da učestvuje u toj njenoj igri pantomime, zato što je njemu u suštini bilo dovoljno, čak i previše, da ona samo okrzne njegovu muškost onom svilenkastom unutrašnjom stranom svojih butina i da oseti njeno telo uz svoje, makar dok traje ta slatka obmana. Zašto bi bilo važno što je sve to prevara, kad mu je čak i to lažno prodiranje u njeno telo omogućilo da pređe rastojanje nametnuto spoljašnjošću i da upije onu intimnost koju poznaju samo ljubavnici. Osetiti topli polen njenog daha kraj svog uha, udisati skriveni miris koji je dopirao iz prevoja njenog vrata i zagrliti je tako da oseti kako se oblik njenog tela uklapa uz njegovo, sve je to vredelo mnogo više od tri penija. A na njega je imalo jednak uticaj kao i stvarni seksualni čin, kako je i sam uznemireno zaključio kad je osetio kako se gubi u

njenim čarima. Pomalo posramljen zbog toga što je tako brzo svršio, ispraznio se ćutke i postiđeno, ostavši stisnut uz nju, obuzet najsmislenijim mogućim zanosom, sve dok nije primetio kako se ona nestrpljivo meškolji. Odvojio se od nje kao opijen. Ne zapažajući njegovu utučenost, prostitutka je spustila suknju i pružila ruku, očekujući novac. Endrju je požurio da joj plati dogovorenu cenu, nastojeći da se sabere. Još uvek je u džepu imao dovoljno novca da je kupi za celu noć, ali više je voleo da se u samoći svoje postelje priseća ukusa onoga što je upravo iskusio, ali ne pre nego što je ubedi da se ponovo sastanu narednog dana.

– Moje ime je Endrju – predstavio joj se glasom koji je drhtao usled siline osećanja. Ona je podigla obrvu, jer joj je njegova ozbiljnost očigledno zvučala zabavno. – I želeo bih da te sutra ponovo vidim.

– Naravno, gospodine. Već znate gde možete da me pronađete – uzvratila mu je laka žena, vodeći ga natrag kroz mračni hodnik kuda ga je i dovela.

Dok su se vraćali nazad ka glavnoj ulici, Endrju se zapitao da li mu je činjenica da je svršio među njenim butinama davala za pravo da prebaci ruku preko njenih ramena i zagrli je. Zaključio je da bi trebalo da je tako, čak se i spremao da to zaista učini, kad su naleteli na jedan par koji im je došao u susret iz suprotnog pravca, probijajući se gotovo naslepo kroz taj uski prolaz. Endrju je promucao nešto nalik izvinjenju, upućenom tipu s kojim se sudario i koji mu se, uprkos senkama u tami te udžerice, učinio kao prilično krupan čovek. Teturao se pridržavajući se za jednu kurvu koju je Meri Keli veselo pozdravila.

– Prostor je slobodan, Eni – obavestila ju je, misleći na zadnje dvorište u kom su malopre njih dvoje bili.

Dotična Eni joj se zahvalila neskladnim grohotnim smehom, povukavši svog pratioca prema prolazu. Endrju ih je posmatrao kako nesigurnim koracima nestaju u najgušćem mraku. Hoće li tom gorostasu biti dovoljno da ga kurva samo stegne butinama?, zapitao se, svestan požude s kojom je privlačio žensko telo uz sebe.

– Kazala sam vam da je ovo sasvim mirno mesto – opušteno je prokomentarisala Meri Keli kad su izbili na ulicu Hanburi.

Rastali su se lakonski, na ulazu u Britaniju. Delimično obeshrabren hladnoćom koju je ona prema njemu izražavala posle obavljenog čina, Endrju se mučio da se snađe u tim melanholičnim uličicama, u potrazi za mestom gde ga je čekala kočija. Utrošio je više od pola sata dok je nije pronašao.

Ulazeći u kabinu, izbegavao je da pogleda u Harolda.

– Kući, gospodine? – oprezno ga je upitao kočijaš.

Sledeće večeri stigao je u gostionicu Britanija spreman da se pokaže kao čovek siguran u samog sebe, a ne kao neiskusan i zbunjen mlakonja iz njihovog prethodnog susreta. Morao je da smiri živce, da dokaže da je sposoban da se prilagodi svakom okruženju, s ciljem da pred devojkom prikaže sve svoje kvalitete, onaj repertoar osmeha i laskavih reči kojima je obično očaravao dame iz svog staleža.

Meri Keli je zatekao za jednim stolom u uglu, dok je iscrpljeno klimala glavom nad kriglom piva.

Njena odsutnost ga je nakratko pokolebala ali, znajući da nije u stanju da tek tako u hodu osmisli novi plan, odlučio je da nastavi onako kako je i planirao. Naručio je pivo za šankom, posle je seo za devojčin sto i, što je prirodnije mogao, rekao joj da zna jedan nepogrešiv način da joj izbriše tu grimasu nezadovoljstva s lica. Pogled koji mu je Meri Keli uputila samo je potvrdio ono čega se već unapred plašio: bio je to nesrećno odabran komentar. Nakon takve njene reakcije, Endrju se pobojao da će ga ta žena zamoliti da ode ne trošeći reči uzalud, jednostavnim odmahivanjem rukom, kao kada

čovek želi da otera neku napast ili dosadnu muvu, ali je ona na tren zastala i sa zanimanjem ga posmatrala nekoliko sekundi, na kraju zaključivši da taj muškarac može da predstavlja dobro društvo jednako kao bilo ko drugi. Potegla je jedan gutljaj piva iz krigle kao da želi da pročisti grlo, rukavom je obrisala usta, a potom ga obavestila da je njena prijateljica Eni, ista ona koju su prethodne noći sreli u ulici Hanburi, tog jutra pronađena ubijena u istom onom dvorištu gde su i oni prethodno boravili. Jadnica je ostala bez glave, telo joj je isečeno, creva su joj prosuta, a materica izvađena.

Endrju je promucao jedno „žao mi je“, jednako potresen okrutnošću ubice kao i činjenicom da je baš na njega naleteo neposredno pre počinjenog zločina. Beše očigledno da njemu kao mušteriji nisu bile dovoljne redovne usluge. Ali Meri Keli je mnogo više zabrinjavalo nešto drugo. Kako mu je sama kazala, Eni je bila već treća prostitutka koja je u Vajtčepelu ubijena za poslednjih mesec dana.

Prošlog 31. avgusta pronađeno je unakaženo telo Poli Nikols na Baks roudu, nasuprot doku u Eseksu, a 7. septembra, dakle u mesecu koji je i dalje trajao, izvesna Marta Tabram gurnuta je niz stepenište jednog pansiona nakon što je divljački izbodena nožem. Prema mišljenju Meri Keli, za to su bili odgovorni članovi bande iz ulice Old Nikol, ucenjivači koji su od kurvi zahtevali procenat od njihovih zarada.

– Ti kučkini sinovi se neće zaustaviti sve dok jednom za svagda ne pristanemo da radimo za njih – procedila je stisnutih zuba.

Endrjua je dirnulo saznanje o situaciji u tom delu grada, ali to ne beše ništa čudno, nalazio se u Vajtčepelu, tom trulom otpadu kome je London okrenuo leđa, u kome je, među brojnim nemačkim, jevrejskim i francuskim doseljenicima, bilo nastanjeno više od hiljadu prostitutki. Tamo je bilo skoro normalno da se povrede nožem zateknu u dnevnom rasporedu. Meri Keli je obrisala suze koje su joj najzad skliznule niz obraze, pa se na nekoliko minuta zatvorila u usredsređeno ćutanje, kao da se prepustila nekoj svojoj molitvi, sve dok se, na Endrjuovo ogromno iznenađenje, nije naglo prenula iz takve letargije, zgrabivši ga za ruku i zavodljivo mu se nasmešivši. Život se nastavljao dalje. Šta god da se desi, život ide dalje. Da li je to nameravala da mu kaže takvim svojim ponašanjem? Na kraju krajeva, nije Meri Keli bila nesrećnica koja je ubijena, te je prosto morala da nastavi sa svojim životom, vukući se po tom smrdljivom kvartu u potrazi za novcem kojim će platiti prenoćište. Endrju je sa sažaljenjem posmatrao njenu ruku s neurednim noktima, u pocepanoj rukavici, koja je sada bila položena preko njegove, pa je i njemu bilo potrebno nekoliko trenutaka koncentracije da promeni masku, poput glumca koji pre izlaska na scenu oseća potrebu da se nakratko povuče u svoju garderobu i koncentriše se kako bi što uspešnije ušao u svoju ulogu. Na kraju krajeva, život se i za njega nastavljao. Ubistvo jedne kurve nije moglo da zaustavi svet. Stoga je nežno pomilovao ruku žene koja je sedela pored njega, spreman da dovrši svoj plan. Kao kada neko očisti vlažno staklo, svoj zavodnički osmeh je oslobodio onog vela tuge koji ga je nakratko zamutio i, po prvi put je pogledavši pravo u oči, obratio joj se: – Imam dovoljno novca da te kupim za celu noć, ali ne želim nikakve trikove u nekom hladnom dvorištu.

To je veoma iznenadilo Meri Keli, zbog čega je postala napeta i počela je da se vrpolji na stolici, ali osmeh koji je Endrju hitro izatkao uspeo je da je smiri.

– Imam jednu unajmljenu sobicu u Milers kortu, ali ne znam da li je to na vašem nivou – odgovorila mu je ona, pomalo izazivački.

– Siguran sam da ćeš se ti potruditi da mi se dopadne – i Endrju se odvažio da nju izazove, zadovoljan prihvatljivim tonom koji je razgovor konačno poprimio, baveći se temama kojima je on savršeno dobro vladao.

– Ali prvo moram da izbacim onu protuvu od mog muža – nadovezala se ona. – On ne voli da

svoje mušterije dovodim kući.

Endrju je taj njen komentar dočekao kao samo još jedno među mnoštvom iznenađenja te čudne noći koju očigledno nije mogao da kontroliše. Trudio se da njegova razočaranost ne bude vidljiva.

– Ali sigurna sam da će ga tvoj novac ubediti.

I tako je Endrju otkrio da se raj krije u tom bednom sobičku gde se i sada nalazio. Te noći, između njih dvoje se sve promenilo: Endrju ju je zavoleo s bezuslovnom vernošću, konačno je s beskrajnom nežnošću milovao njeno nago i opruženo telo, s tolikom iskrenošću da je Meri Keli osetila kako puca onaj čvrsti oklop koji je toliko dugo gradila s ciljem da zaštiti svoju dušu, taj hladni štit od leda koji je sprečavao da bilo šta zagrebe njenu kožu, zaustavljajući sve ispred vrata, napolju, tamo gde nije moglo da je povredi. Na sopstveno čuđenje, poljupci kojima je Endrju obeležavao njeno telo, nalik bezopasnim boginjama, i njene su dodire činili sve manje mehaničkim, te je uskoro zaključila da u tom krevetu ne leži obična kurva nego žena željna nežnosti, što u suštini nikada nije ni prestala da bude. Ni Endrju nije propustio da primeti kako njegovi potezi ispunjeni ljubavlju oslobađaju pravu Meri Keli, kao da ju je izbavljao iz neke od onih kocki napunjenih vodom u koje su pozorišni mađioničari zaranjali svoje lepe pomoćnice vezanih ruku i nogu, ili kao da je njegovo vođstvo toliko uspešno da joj je pomagalo da se izvuče iz lavirinta u kom su se zauvek gubili njeni pređašnji ljubavnici, nudeći joj da stigne tamo gde nikom nije polazilo za rukom da dođe, u neku vrstu zatvorenog kutka u kome je boravila prava suština njene ženske duše. Goreli su u istoj vatri, a kada je ona uminula, a Meri Keli, uperivši u tavanicu svoj sanjalački pogled, počela da priča o proleću u Parizu, gde je pre nekoliko godina radila kao model za slikare, zatim i o svom detinjstvu u Francuskoj, o mladosti u Retklif hajveju, Endrju je zaključio da je ono što mu je titralo u grudima i što nikada pre nije osetio, sigurno morala biti ljubav, jer je i nesvesno sada poslušno pratio sva ona iskustva o kojima su pesnici sročili toliko mnogo stihova. Raznežio ga je setni ton koji je devojčin glas poprimio dok mu je opisivala kako su petunije i gladiole krasile pariške trgove, i kako je po svom povratku u London sve svoje poznanike terala da njeno ime izgovaraju s francuskim akcentom, što beše jedini način da pohrani te prijatne uspomene koje su ublažavale grubosti sveta; ali takođe ga je potresao i ogorčen ton koji je koristila dok mu je detaljno opisivala kako su na mostu u Retklif hajveju vešali gusare, ali tako da konačnu smrt dočekaju kad nadođe Temza. I upravo je to Meri Keli predstavljala: kontrast slatkoće i gorčine, pogrešnu potvrdu prirode, čisto poigravanje Tvorca. Kada ga je upitala kojom se vrstom posla bavi kad mu to, izgleda, omogućava da je iznajmi za čitav život ukoliko bi poželeo, Endrju je doneo odluku da se izloži riziku i kaže joj istinu, zato što je ta ljubav, kako bi bila potpuna, morala da se razvija u okrilju istine i nikako drugačije, ali takođe i stoga što je istina – način na koji ga je njen portret omađijao, dovodeći ga na samo raskršće njegovog života i navodeći ga da dođe u taj kraj i potraži je, kao i činjenica da ju je pronašao – zvučala tako čarobno i neobično, nalik onim neverovatnim ljubavnim pričama svojstvenim romanima. Kada su se njihova tela iznova spojila, postalo mu je jasno da zaljubljivanje u nju uopšte nije bila ludost, nego najrazumnija stvar koja mu se desila u životu. A pošto je napustio njenu sobu, sa sećanjem na njenu kožu na usnama, pokušao je da skrene pogled od Džoa, njenog muža, koji je čekao ispred, oslonjen na zid, drhteći od hladnoće.

Kada ga je Harold odvezao nazad kući, već je skoro svitalo. Isuviše uzbuđen da bi legao u postelju, iako bi mu to poslužilo da iznova oživi trenutke provedene pored Meri Keli, Endrju se zaputio prema štalama i osedlao jednog od svojih konja. Odavno nije ustajao tako rano, niti je odlazio na jahanje u Hajd park u samu zoru, što mu je nekada bila omiljena razbibriga, kada livade behu poprskane rosom i svet izgledao tako čist kao da niko još nije njime kročio. Dakle, bilo je

suludo propustiti takvu priliku. Ubrzo, Endrju je galopom jurio kroz šumu koja se pružala u blizini kuće Haringtonovih, smeškajući se sam za sebe i s vremena na vreme ispuštajući radosne krike koji su se prolamali kroz vazduh, kao vojnik koji slavi neku pobedu, jer se upravo tako i osećao kad god bi se setio pogleda punog ljubavi kojim mu je Meri Keli odgovorila kad su se rastajali do sledeće večeri. Kao da je uspela u njegovim očima da pročita kako ju je on godinama tražio, mada ni sam toga nije bio svestan, sigurno ćete primetiti, zbog čega je možda baš ovo pravi čas da vas zamolim za oproštaj zbog onog mog prethodnog skeptičnog komentara, budući da ne postoji ništa što je nemoguće izraziti pogledom. Kako se čini, pogled je u stvari bunar bez dna, u koji sve može da stane. I tako je Endrju jahao obuzet nekim divljim porivom, prvi put ponesen onom treperavom i toplom emocijom koju je jedino pravedno nazvati po njenom pravom imenu: sreća. I, kao žrtvi uticaja tog neočekivanog zaljubljivanja, činilo mu se da svaki komadić svemira svetluca nekim posebnim sjajem, kao da svaki od njegovih sastavnih delova, stazice prekrivene suvim lišćem, kamenje, grmovi, drveće, pa čak i veverice koje su skakutale po granama, kao da sve to zrači nekom unutrašnjom svetlošću. Ali nemojte pomisliti da ću se ja sada beskrajno zadržati na opisivanju brojnih hektara tog iznenada probuđenog i blistavog parka, imajući u vidu da to nije moj običaj, niti je sve to u potpunosti bilo tačno, zato što, uprkos novom načinu na koji je posmatrao svet, pejzaž kojim se Endrju kretao nije pri njegovom prolasku doživljavao nikakvu promenu, uključujući i veverice i druge sitne životinjice, koje su same po sebi već bile navikle da tumaraju za svoj račun.

Posle više od sata razdraganog i brzog galopa, Endrju je zaključio da mu je preostalo da utroši čitav jedan dan pre nego što se vrati u skromnu postelju Meri Keli, zbog čega je pod hitno morao da pronađe neku zanimaciju koja bi mu skrenula pažnju s očajanja koje će ga zasigurno preplaviti čim shvati da, bez obzira na sve okolnosti, ili možda upravo zato, vreme ne teče svojom uobičajenom brzinom već se gotovo zlobno usporava. Palo mu je na pamet da bi mogao da poseti svog rođaka Čarlsa, ponesen inercijom koja ga je uvek nagonila da s njim podeli svoju sreću, mada ovom prilikom nije imao ni najmanju nameru da mu bilo šta otkrije. Moguće je, na kraju krajeva, da sve što je želeo beše da iskuša kako će se njegov rođak ponašati pod njegovim zažarenim pogledom sposobnim da sve promeni; hteo je da proven da li, poput veverica, i on možda sija.

ČETVRTO POGLAVLJE

U

trpezariji porodice Vinslo sve je bilo spremno za doručak mladog Čarlsa, koji se, bez sumnje, još uvek nije bio smislio da se izvuče iz postelje. Tik uz jedan veliki prozor nalazio se ogroman sto, na kom su sluge poređale desetak jela, skupa sa zemičkama, galetama i marmeladom, kao i nekoliko bokala do vrha punih soka od jabuke i mleka. Većinu svega toga će kasnije morati da bace, imajući u vidu da, iako se na prvi pogled tako moglo učiniti, nisu čekali nikakvu izgladnelu vojsku nego samo njegovog rođaka, koji će, sasvim sigurno, uzimajući u obzir njegov čuveni jutarnji mamurluk, jedva nešto malo prezalogajiti, ravnodušan prema obilnim poslasticama posluženim u njegovu čast. Endrjua je začudila ta sopstvena iznenadna zabrinutost zbog uludog traćenja hrane, budući da je već godinama gledao kako se stolovi postavljaju praktično ni za koga, kako ovde tako i u njegovoj kući, shvativši da će takva neočekivana reakcija biti jedan od mnogih sličnih stavova kakve će u njemu izgraditi česte posete Vajtčepelu, tom đubrištu koje su nastanjivali ljudi sposobni da ubiju za mrvice keksa koji je njegov rođak tako bezvoljno grickao. Hoće li sve to probuditi njegovu društvenu svest, na isti način i istovremeno kad i njegova osećanja? Što se tiče ovog drugog, tu ne beše nikakve sumnje, ali nije bio baš siguran u vezi s prvom stvari, budući da je Endrju pripadao onoj vrsti ljudi kojima briga o unutrašnjem dvorištu nije ostavljala dovoljno vremena za spoljašnja zbivanja na ulici. Što se njega tiče, on je živeo obuzet rešavanjem misterije o samom sebi, proučavanjem svojih čula i sopstvenih reakcija, te su mu dani proticali u pokušajima da usavrši taj tajanstveni instrument zvani duša, dok i sam ne bude zadovoljan zvukom koji on stvara. U pitanju je bio zadatak koji je ponekad, zahvaljujući njegovim neprestanim i pomalo hirovitim preoblikovanjima mentalnih obrazaca, izgledao jednako neostvarljiv kao i nastojanje da se u niz poređaju ribe u jezercetu, ali je predosećao da, sve dok to ne postigne, neće moći da se bakće onim što se dešava ostalom svetu, koji je za njega počinjao tamo gde se okončavalo njegovo blagonaklono i dobro zaštićeno okruženje. Bilo kako bilo, rekao je samom sebi, biće zanimljivo pratiti kako, zbog čiste blizine tom novom iskustvu, u njemu počinju da niču brige na koje dotle nije ni pomišljao. Možda će, ko zna, u svojim reakcijama na pomenute nedaće pronaći odgovor na zagonetku ko je zapravo Endrju Harington.

Uzeo je jednu jabuku iz korpice s voćem i seo na fotelju, po ko zna koji put čekajući da se njegov rođak vrati u svet živih. S osmehom je zagrizao slatki plod, oslonivši blatnjave čizme na jednu klupicu, misleći na poljupce Meri Keli, na slatki i iscrpljujući način na koji su se oboje rasteretili tolikih godina gladi na polju osećanja, kad je primetio novine koje su bile položene na površinu stola.

Radilo se o jutarnjem izdanju Stara, koje je krupnim slovima u naslovu donosilo vest o ubistvu En Čepmen, prostitutke iz Vajtčepela. Objava je navodila krvoločno kasapljenje koje je pretrpela: izuzev materice, što mu je Meri Keli spomenula, takođe su joj rasečeni mokraćni mehur i vagina.

Između ostalih detalja, vest je istakla da joj je nedostajalo nekoliko jeftinih prstenova s jedne ruke. Činilo se da policija nema nikakav trag u vezi s identitetom ubice, mada se kao ishod ispitivanja kurvi iz Ist Enda ipak ukazalo ime jednog osumnjičenog: bio je to jedan jevrejski obućar s nadimkom Kožna kecelja, koji im je često na silu otimao teško zarađen novac. Ova dnevna hronika bila je propraćena jezivom ilustracijom na kojoj se video policajac koji lampom osvetljava telo jedne žene,

okrvavljeno i odbačeno na pločniku. Endrju je odmahnuo glavom. Skoro da je bio zaboravio da je njegov lični raj izgrađen u samom srcu pakla, a da je žena koju voli siroti anđeo zarobljen u zemlji đavola. Pažljivo je iščitao tri stranice koje su govorile o dotad počinjenim zločinima u Vajtčepelu, osetivši se daleko od svega toga i sigurno u toploj trpezariji, gde su gnusne prevare i gadosti za koje je čovek bio sposoban ostajale na bezbednom rastojanju zajedno s prašinom i prljavštinom, zahvaljujući tome što je posluga celu kuću neprestano održavala u čistom i besprekornom stanju.

Razmišljao je o tome da za Meri Keli obezbedi dovoljno novca kako bi se otarasila bande ucenjivača koju je ona smatrala odgovornom za zločine, ali činilo se da se vesti ne slažu s njenim mišljenjem: sudeći po preciznim rezovima koji su otkriveni na telima, došlo se do zaključka da navodni ubica poseduje znanja iz oblasti hirurgije, što je uključivalo većinu onih koji su se bavili lekarskim poslom, ali policija ujedno nije odbacivala ni mesare, kuvare, brice i, u razumnoj meri, sve ljude vešte s noževima. U nastavku je pomenuto i to da je vidovnjak kraljice Viktorije u svojim snovima prepoznao lik ubice. Endrju je uzdahnuo. Taj vidovnjak je o ubici znao više od njega, koji se pak sudario s njim svega nekoliko trenutaka pre jednog od okrutnih ubistava.

– Od kada tebe zanimaju dešavanja u Kraljevstvu, rođače? – upitao ga je nasmejani Čarls, iza njegovih leđa. – Ah, tako dakle, vidim da si počeo da se interesuješ za hronike o senzacijama.

– Dobar ti dan želim, Čarlse – pozdravio ga je Endrju, odlažući novine na površinu stola, kao da ih je do malopre prelistavao iz puke dosade.

– Značaj koji pridaju ubistvima tih jadnih kurvi stvarno je krajnje neverovatan – prokomentarisao je njegov rođak, posegnuvši za zrelim grozdom iz korpice s voćem, posle čega je seo na stolicu nasuprot njegove. – Mada, moram da ti priznam, i moja je radoznalost zagolicana zbog pažnje koja se ukazuje tim neprijatnim događajima: za vođu istrage je određen Fred Aberlajn, najbolje njuškalo Skotland jarda. Jasno je da je to prevelik zalogaj za gradsku policiju.

Endrju se pretvarao kao da nezainteresovano klima glavom, kroz prozor posmatrajući kako vetar raspršuje jedan oblak koji je ličio na dirižabl. Nije želeo da pokaže koliko je zainteresovan za celu tu priču kako ne bi na sebe skrenuo pažnju svog rođaka, ali je u suštini žudeo da dozna što više detalja vezanih za ove zločine, koji su izgleda bili ograničeni upravo na onaj deo grada u kome je živela njegova voljena. Kakav bi se izraz pojavio na Čarlsovom licu kad bi mu poverio kako je prethodne noći naleteo baš na tog nemilosrdnog ubicu, u jednoj mračnoj udžerici u Vajtčepelu? Tužno u svemu beše što, uprkos tome, nije bio u stanju da kaže bilo šta više o njemu, osim da se radilo o jednom rmpaliji koji je dozlaboga smrdeo.

– U svakom slučaju, bez obzira na umešanost Skotland jarda, za sada postoje samo isprazne sumnje, od kojih su neke prilično smešne – nastavio je da priča njegov rođak, otkinuvši jednu grožđicu i poigravajući se njome između prstiju. – Znaš li da se sumnja i na jednog od Indijanaca iz onog spektakla s Bafalo Bilom koji smo gledali prošle nedelje, pa čak i na glumca Ričarda Mensfilda, koji u Liceju igra u predstavi Doktor Džekil i mister Hajd? Iskreno ti preporučujem da pogledaš to ostvarenje, svakako: transformacija koju Mensfild doživljava na sceni zaista je uzbudljiva.

Endrju mu je obećao da će obavezno otići da vidi tu predstavu, odbacivši ostatak jabuke na sto.

– Dakle – Čarls kao da je želeo da zatvori ovu temu, budući da ga je očigledno zamarala – oni sirotani iz Vajtčepela su organizovali grupe stražara koji će patrolirati ulicama. Stvar je u tome da London toliko brzo raste da se ispostavilo da policijske snage nisu u stanju da pokriju sve njegove potrebe. Kao da svi žele da žive u ovom prokletom gradu. Ljudi pristižu iz najudaljenijih grofovija u potrazi za nekim boljim životom, a završavaju tako što ih eksploatišu u nekoj fabrici, ili zarade tifus, ili upadnu u neku nevolju pokušavajući da plate astronomsku stanarinu za neki podrum ili bilo kakvu

rupetinu bez ventilacije. Zapravo, mene više iznenađuje što ubistava i krađa ima srazmerno malo, uzimajući u obzir da lako mogu proći nekažnjeno. Da zločinci osnuju neku vrstu udruženja, London bi pao u njihove ruke, Endrju, u to nema sumnje. Ne čudi me što se kraljica boji narodnog ustanka, revolucije u stilu onoga što su pretrpeli naši francuski susedi, koja bi se okončala tako što bi i njoj i celoj njenoj porodici prerezali vrat na giljotini. Njeno kraljevstvo je samo obična fasada, kojoj je svakim danom potrebno sve više potpornih stubova kako se ne bi urušila. Naše ovce i bikovi pasu u Argentini, naš čaj uzgajaju Kinezi i Indusi, zlato nam obezbeđuju Južna Afrika i Australija, vino koje pijemo nabavljamo iz Španije i Francuske. Kaži mi, rođače: šta je to što je stvarno naše, izuzev prestupa? Dobro organizovanom pobunom, kriminalci bi mogli da osvoje zemlju, Endrju. Na svu sreću, zloba i pamet retko idu rame uz rame.

Endrju je voleo da sluša svog rođaka kako naizgled bezvoljno mudruje na taj način, pretvarajući se da sopstvene reči ne uzima za ozbiljno. U dubini duše, divio se njegovom kontradiktornom duhu, koji ga je podsećao na kuću podeljenu na neodređeni broj prostorija, koje međusobno nisu povezane, tako da ono što se zbiva u svakoj od njih pojedinačno nema odjeka u ostalim prostorijama. Samim tim, njegov je rođak bio u stanju da iza raskoši koja ga je okruživala primeti najzagnojenije rane sveta, ali i da već sledećeg trena na njih zaboravi, dok on nije imao tu moć da mirno nastavi svojim putem nakon, da navedemo neki jednostavan primer, posete klanici ili bolnici. U Endrjuovoj unutrašnjosti, koja po svojoj građi beše slična puževoj kućici, sve se stapalo i zajedno treperilo. To beše srž onoga što ih je, na kraju krajeva, razlikovalo i upotpunjavalo. Čarls je koristio razum, a on osećanja.

– Izvesno je da ti divljački zločini utiču na to da Vajtčepel postane mesto gde nije preporučljivo provesti noć, rođače – zaključio je Čarls, kao da izgovara neku izreku, posle čega je promenio svoje opušteno držanje, nagnuvši se preko stola i značajno ga odmerivši. – A posebno ne s nekom od tamošnjih kurvi.

Endrju ga je zabezeknuto pogledao, ne mogavši da sakrije svoje zaprepašćenje.

– Ti znaš? – upitao je.

Njegov rođak se nasmejao.

– Sluge su kao zidovi koji imaju uši. Trebalo bi već da znaš da naše i najintimnije tajne kruže poput podzemnih reka ispod ovog raskošnog poda kojim koračamo – rekao je, značajno stopalima tapkajući po tepihu.

Endrju je uzdahnuo. Njegov rođak nije slučajno ostavio novine baš tu u trpezariji. U stvari, verovatno nije ni spavao toliko dugo. Čarls je uživao u takvoj vrsti igara. Budući da je već unapred bio siguran da će on svratiti, nije bilo teško zamisliti ga skrivenog iza nekog od mnogih paravana koji su delili ogromnu trpezariju, dok je strpljivo čekao da njegov naivni rođak upadne u zamku koju mu je on smestio, kako se zaista i zbilo.

– Ne bih voleo da moj otac za to sazna, Čarlse – zamolio ga je.

– Smiri se, rođače. Potpuno sam svestan kakvu bi zbrku to izazvalo u tvojoj porodici. Ali, reci mi, jesi li zaljubljen u tu devojku, ili je u pitanju samo običan hir?

Endrju je ćutao. Pa šta bi i mogao da mu kaže?

– Nije ni nužno da odgovoriš na moje pitanje – pomirljivim tonom je zaključio njegov rođak. – Bojim se da ne bih razumeo nijedan od mogućih odgovora. Samo se nadam da znaš šta radiš.

Ali Endrju nije imao pojma šta radi, to beše neporecivo, pa ipak nije mogao da se zaustavi.

Svake noći, nalik mušici privučenoj svetlošću, odlazio je u bedni sobičak u Milers kortu i, nemoćan da vlada sopstvenom voljom, prepuštao se sagorevanju u neobuzdanoj vatri koju je za njega Meri

Keli predstavljala. Vodili su ljubav po čitave bogovetne noći, zaposednuti nekom nezaustavljivom žudnjom, kao da im je neko zatrovao hranu koju su jeli, te sada nisu znali koliko im je sati života još preostalo, ili kao da se, s druge strane vrata, svet raspadao usled neočekivane pojave neke smrtonosne zaraze. Endrju je ubrzo shvatio da ukoliko spusti dovoljno novčića na nahtkasnu pored njenog kreveta, oboje mogu da nastave da tinjaju u žaru vatre koju su sami razgoreli sve do svitanja pa i duže, kao da je njegov novac uspevao da očuva njihov zanos od spoljašnjih uticaja, pa je čak uspevao daleko od njih da zadrži i Džoa, supruga Meri Keli, o kome nije voleo ni da razmišlja dok je, zamaskiran u prostu odeću, prolazio s njom kroz mrežu blatnjavih uličica od kojih se sastojao Vajtčepel. Bile su to mirne i prijatne šetnje, ispunjene susretima s devojčinim prijateljicama i poznanicima, s tom napaćenom pešadijom jednog rata bez rovova, s tom gungulom jadnih budala koje su se svakog jutra budile da bi se iznova suočile s tim izopačenim svetom, pokrenute jedino svojim životinjskim nagonom za samoodržanjem; a u svemu tome, s vremenom, Endrju je s divljenjem otkrivao mnoštvo zanimljivosti, kao da se radi o egzotičnom cveću, jedinstvenom u čitavom belom svetu. Postajao je sve ubeđeniji da je tu život stvarniji, suštinskiji i razumljiviji nego u bogato ukrašenoj šaradi u kojoj se do tada razvijao i postojao.

Ponekad je morao da navuče kapu sve do obrva ne bi li izbegao da ga prepozna neko iz skupina mladića koji su dolazili u taj kvart ne znajući kako više da utroše sav silni novac koji su posedovali.

Dovozili su se raskošnim kočijama i ulicama su hodali u grupama, nadmeno i uvredljivo kao osvajači kojima čitav svet pripada, u potrazi za nekom neuglednom javnom kućom gde su nekažnjeno mogli da isprazne svoje najniže nagone, jer, sudeći prema glasinama koje je Endrju često slušao u pušačkim salonima u Vest Endu, ono što možeš da radiš s tim jadnim kurvama iz Vajtčepela beše ograničeno isključivo količinom novca i ličnom maštom. Nadzirući bučno kretanje takvih trupa mladih ljudi, Endrju je osećao kako u njemu narasta neočekivani poriv za odbranom, što se moglo objasniti samo činjenicom da je, iako nesvesno, počeo da posmatra Vajtčepel kao teritoriju gde bi možda trebalo da preuzme ulogu stražara. Međutim, malo je on sam mogao da učini pred plimom divljaštva, osim da se prepusti da ga ojađenost i nemoć savladaju i da pokuša sve to da izbriše iz glave u naručju svoje voljene, koja mu se iz dana u dan činila sve lepša, kao da je pod njegovom pažnjom punom ljubavi povratila sjaj s kakvim je sigurno rođena i koji joj je život kasnije oduzeo.

Ali, već je poznato da ne postoji raj bez zmije, a što su slađi bili trenuci provedeni s njegovom dragom, toliko je gorči bio ukus za koji je Endrju znao da će mu ostati na usnama svaki put kad se priseti da je ono što je imao uz Meri Keli jedino što će ikada od nje dobiti; iako mu to nije bilo dovoljno, zato što je svakim danom njegova žudnja sve više rasla, jer ta ljubav koju beše nemoguće izvesti dalje od Vajtčepela nikako nije bledela i, uprkos svojoj snazi, nije prestajala da bude nešto maglovito i slučajno. I dok je na ulici jedna pobesnela družina pokušavala da uništi jevrejskog obućara s nadimkom Kožna kecelja, Endrju je svoj gnev i svoje strahove praznio u telu Meri Keli, pitajući se da li je za pomamu njegove ljubavnice takođe zaslužna svest o tome da su uplovili u neki nezasluženi svet strasti, gde jedini njihov izbor beše da ljubomorno čuvaju tu ružu svoje neočekivane sreće, nastojeći da zanemare njeno trnje koje ih je ranjavalo, ili je to naprotiv bio njen način da mu sa– opšti kako je spremna da spasi njihovu ljubav od istrebljenja kome je očigledno sve bilo podložno, čak i kad bi u tom slučaju morala da promeni i sam pravac svemira. Ali, ako je to istina, da li je i njega krasila ista tolika snaga, da li je dovoljno bio nadahnut verom za ulazak u tu borbu za koju mu se činilo da je unapred izgubljena? Koliko god da se trudio, Endrju nije bio u stanju da zamisli Meri Keli kako se kreće u bogatim krugovima prefinjenih gospođica čiji je jedini životni cilj da prikažu svoje blagostanje, puneći svoje domove brojnim potomcima i zabavljajući prijatelje svog ljubljenog supruga tako što bi se dičile svojom veštinom za klavirom. Da li bi Meri Keli uspela da se

uživi u takvu ulogu, istovremeno se boreći da ostane na površini društvene bujice koja bi svakako činila sve da je proguta, ili bi možda uvenula kao egzotični cvet kad se jednom nađe izvan staklenika?

Od svih tih strahova koji su ga krišom mučili ni novine nisu uspevale da mu skrenu misli, budući da je javno mnjenje nastavilo da se bavi izveštavanjem o ubistvima kurvi. Jednog jutra, dok je doručkovao, naišao je na prikaz pisma koje se ubica odvažio da pošalje u Glavnu izveštačku agenciju, u kom je tvrdio da ga neće lako uhvatiti i zaklinjao se da će nastaviti da ubija, isprobavajući oštrinu svog noža na prostakušama iz Vajtčepela. To pismo, napisano jarkocrvenim mastilom, nosilo je potpis Džeka Trboseka, a to je ime samo po sebi delovalo uzrujavajuće i upadljivo i, kako Endrju nije mogao a da ne primeti, daleko bolje od nemaštovitog nadimka Ubica iz Vajtčepela, pod kojim je bio poznat do tog trenutka. Taj novi lik koji se neprestano vrteo u štampi neporecivo je podsećao na negativca iz jeftinih romana, Džeka Lakonogog, i na njegov način postupanja prema ženama, a taj su njegov nadimak ubrzo svi prihvatili, u šta je mogao i lično da se uveri, jer ga je čuo gde god bi se okrenuo, dok su ga ljudi uvek izgovarali s nekim naivnim uzbuđenjem, kao da je tim jadnim dušama iz Vajtčepela delovala zanimljivo pa čak i moderno ta činjenica da je jedan nemilosrdni ubica izabrao da hara baš njihovim kvartom, ne razdvajajući se od svog dobro zaoštrenog noža. Osim toga, kao posledica te uznemiravajuće pošiljke, kancelarije Skotland jarda su odjednom preplavljene pravom bujicom sličnih pisama – u njima, navodni ubica se izrugivao policiji, kao dete se hvališući sopstvenim zločinima i predskazujući neke buduće pretnje – iz čega je Endrju zaključio da Engleska vrvi od pojedinaca željnih da udahnu neki trag razonode u svoje dosadne živote tako što će se pretvarati da su ubice, a to zapravo behu obični ljudi čije su duše nosile klicu sadizma i bolesnih ideja, koje, na svu sreću, nisu izražavali na drugi način. Pored toga što su usporavali policijsku istragu, ti su ljudi nesvesno udruženim nagonima uspeli da preobrate jednog običnog izopačenog pojedinca, s kojim se on sudario u onom prolazu kod ulice Hanburi, u monstruozno biće, čiji je zadatak bio, kako se činilo, da oživi najiskonskije strahove u čoveku. I možda je upravo ta neobuzdana navala kandidata za autorstvo nad tim gnusnim zločinima bila podstrek koji je naveo pravog ubicu da prevaziđe i samog sebe, u noći 30. septembra, kada je u dvorištu pilane Datfild ubio Šveđanku Elizabet Strajd, upravo onu prostitutku koja ga je navela na Merin trag prve večeri kad je došao u taj kraj da je potraži, a svega sat vremena kasnije, oduzeo je život i Ketrin Edous, na trgu Majtr, kojoj je stigao da raseče utrobu od stidnice pa do grudne kosti, iskopao joj je levi bubreg, prosuo joj creva, i čak odsekao i nos.

Tako je počeo taj hladni oktobar, tokom kojeg je neka vrsta pokrova pomirenosti sa sudbinom prekrila nesrećne stanovnike Vajtčepela, koji su se, uprkos svim naporima Skotland jarda, osetili prepušteni samima sebi više nego ikada ranije. U očima kurvi mogla se pročitati nemoć, ali takođe i neko čudno predavanje užasavajućem usudu. Život se onda preobratio u dugo i napeto iščekivanje, tokom kojeg je Endrju snažno grlio drhtavo telo Meri Keli i slatkim tonom joj šaputao da ne treba da brine, da je dovoljno da se drži podalje od Trbosekovog lovišta, dakle, da ne prilazi tom spletu zadnjih dvorišta i pustih uličica kuda je on tumarao i vrebao sa svojim nožem žednim krvi, sve dok ga policija ne uhvati. Ali njegove reči nisu imale nikakvog uticaja na uplašenu Meri Keli, koja je čak primila i nekolicinu svojih prijateljica, takođe kurvi, u svoj sobičak u Milers kortu, ne bi li ih sklonila s ulica koje nisu bile bezbedne, što ju je koštalo krupnih svađa sa Džoom, prilikom čega je Džo u besu slomio prozor. Naredne večeri, Endrju joj je dao dovoljno novca za popravku i zamenu razbijenog stakla, kroz koje se uvlačila jeziva hladnoća. Međutim, ona je pare samo odložila na noćni stočić i izazovno se uvukla u krevet, nudeći mu se. Ali ovog puta mu je pružala samo svoje telo, nalik nekoj hladnoj vatri, uz onaj bolni i utučen pogled koji poslednjih dana nije napuštao njene oči, a

njemu se činilo da u njima nazire očajnički poziv u pomoć, prećutnu molbu da je izvuče odatle što pre, dok ne bude prekasno.

Krajnje nevešto, Endrju se pravio da ne prepoznaje tu tako jasnu želju, kao da je odjednom zaboravio šta sve može da stane u jedan pogled, zato što se nije osećao sposobnim da promeni tok samog kosmosa, što se za njega izjednačavalo s mnogo težim poduhvatom: suočiti se s rođenim ocem.

Možda je upravo zbog toga, u vidu ukora zbog njegovog kukavičluka, ona počela da izlazi u potragu za drugim mušterijama, a pojedine noći provodila je opijajući se sa svojim prijateljicama u gostionici Britanija, gde su uglas proklinjale nesposobnost policije i moć tog čudovišta iz pakla koje im se i dalje podsmevalo, ovog puta se okomivši na Džordža Laska, brbljivog kavgadžiju koji je samog sebe proglasio predsednikom Stražarskog odbora Vajtčepela, tako što mu je poslao kartonsku kutiju u čijoj se unutrašnjosti nalazio ljudski bubreg. Ljut na samog sebe zbog nedostatka hrabrosti, Endrju ju je svake noći čekao da se pijana vrati u svoj sobičak. A onda, pre nego što se ona izvali na pod ili se zgrči poput psa pored kamina, on ju je uzimao u naručje i prenosio je do kreveta, zahvalan što je na putu kući nije presreo nikakav divljak s nožem. Ali beše svestan da ona ne sme na taj način da se izlaže riziku, bez obzira na to što ubica već nedeljama nije smaknuo novu žrtvu i bez obzira na to što osamdesetak policajaca patrolira tim krajem, jer je jedino on bio u stanju da je odatle izbavi.

Stoga je, sedeći u mraku dok je njegova draga tkala alkoholom utvrđene košmare pune iskasapljenih leševa, Endrju samom sebi dao čvrsto obećanje da će već koliko sutradan izaći pred svog oca, ali kad bi taj dan osvanuo, on bi samo cupkao ispred njegove kancelarije, ne usuđujući se da uđe unutra.

A u sumrak, pognute glave i postiđen, ponekad noseći i flašu pića, vraćao se u sobicu Meri Keli, spreman da istrpi nemi prekor u njenom pogledu. Endrju bi se tada setio svega što joj je govorio, onih uzbuđenih reči kojima je nastojao da ojača njihovu vezu: kako je zapravo samo nju čekao već osamnaest godina, ili sto, pet stotina, ko to zna; da je siguran da je za njom žudeo u svakoj od svojih reinkarnacija, ako ih je bilo, budući da njih dvoje posmatra kao dve duše kojima je suđeno da se večito susreću u vremenskom lavirintu, i nizao je komentare slične vrste, za koje je sada, pod novonastalim okolnostima, bio siguran da ih Meri Keli nije mogla prihvatiti drugačije nego kao patetični pokušaj da uzvišenom romantikom obavije ono što zapravo ne beše ništa drugo do čisti fizički poriv životinje u fazi parenja ili, što bi bilo još gore, da prikrije činjenicu koliko su uzbuđenje njemu donosile te turističke ekskurzije ka tamnoj strani grada. „Gde je sva ta ljubav sada, Endrju?“, kao da ga je pitala svojim očima prestrašene gazele pre nego što bi iščezla u pravcu Britanije, odakle se vraćala tek nekoliko sati kasnije, teturajući se.

Sve do se one ledene noći 7. novembra, kada se, dok ju je posmatrao kako iznova odlazi ka gostionici, nešto slomilo u Endrjuovoj unutrašnjosti. Možda je za to bio zaslužan alkohol, koji ponekad, ako se pije umereno, nekim ljudima daruje izvesnu vrstu uslovne trezvenosti, ili se možda odgovor krio u činjenici da je već bilo prošlo dovoljno vremena da razum sam po sebi izbije na površinu, ali sigurno je to da je Endrju konačno spoznao istinu da bez Meri Keli za njega život više ne bi imao nikakvog smisla, pa samim tim ništa ne bi ni mogao da izgubi ako bi se borio za nju.

Nadahnut iznenadnom odvažnošću, odjednom oslobođen pokrova od suvog lišća koji mu je pritiskao pluća, izašao je iz njihovog ljubavnog gnezda energičnim potezom zatvorivši vrata za sobom, pa se krupnim koracima zaputio ka mestu gde ga je obično čekao Harold, koji je noći užitka svog gospodara provodio zašušuren kao sova na kočijaškom sedištu, terajući hladnoću pomoću flaše konjaka.

Te noći, njegov će otac saznati da se njegov mlađi sin zaljubio u jednu običnu kurvu.

P ETO POGLAVLJE

D

a, već znam da sam vam na početku ove priče najavio pojavu jedne čudnovate vremenske mašine, i uveravam vas da će o njoj zaista biti reči, čak ćemo se baviti i hrabrim istraživačima i divljim indijanskim plemenima, neizbežnim u svakom avanturističkom romanu. Ali, sve u svoje vreme: nije li neophodno, pre početka partije šaha, prvenstveno poređati figure na odgovarajuća polja? Naravno da jeste, te mi stoga dopustite da nastavim da uređujem šahovsku tablu, bez žurbe, ali i bez zaustavljanja, tako da bih se sada vratio na mladog Endrjua, koji je mogao da iskoristi tu dugu vožnju do kuće Haringtonovih kako bi što bolje razbistrio svoj um, ali namesto toga, on ga je još više pomutio dovršivši flašicu pića koju je nosio u džepu. U suštini, ne bi ni bilo nikakve svrhe u tome da se sa svojim ocem suoči tako što bi pred njega istupio s unapred osmišljenim govorom i jasno izloženim idejama, jer je bio potpuno siguran da nema šanse da se o toj temi između njih dvojice vodi civilizovan dijalog. Njemu je u najvećoj mogućoj meri bila potrebna neka vrsta anestezije, pri čemu bi očuvao taman onoliko trezvenosti koliko beše dovoljno da mu se jezik ne zapetlja. Nije bilo vredno truda čak ni da se presvuče i pojavi se u elegantnoj odeći, koju je iz predostrožnosti uvek nosio ispod sedišta u kočiji, uvijenu u zavežljaj. Te noći više nije bilo mesta za čuvanje tajni. Kada su stigli do kuće, Endrju je izašao iz kočije, zapovedivši Haroldu da se ne mrda odatle, a sam je pojurio unutra. Pogledom ga prateći kako se penje uz stepenice odeven u prostačke rite, kočijaš je odmahnuo glavom sav zbunjen, pitajući se hoće li se dernjava starog Haringtona čuti sve do mesta gde se on nalazio.

Endrju je bio smetnuo s uma da je njegov otac te večeri imao sastanak s nekim svojim saradnicima, i nije se toga setio sve dok ga desetak poslovnih muškaraca nisu zabezeknuto pogledali kad je naglo banuo u biblioteku, teturajući se. Situacija ne beše onakva kakvu je on očekivao, ali je suviše alkohola teklo njegovim venama da bi se sada povukao. U toj skupini ljudi u otmenim odelima razaznao je i svog oca, koji je stajao tik uz kamin, pored njegovog brata Entonija. I jedan i drugi su ga odmerili od glave do pete, zatečeni, obojica s čašom pića u jednoj i s cigarom u drugoj ruci. Ali njegova garderoba je bila najmanje zlo, što će uskoro i sami otkriti, pomislio je Endrju, koji se negde u dubini duše osećao zadovoljno što ima tako brojnu publiku. Kad je već bio spreman da se uvali u nevolju, onda je još bolje da to učini u prisustvu svedoka nego nasamo s ocem u njegovoj kancelariji.

Bučno se nakašljao kako bi pročistio grlo pod budnim pogledima prisutnih, nakon čega se najzad oglasio: – Oče, došao sam da ti saopštim da sam se zaljubio.

Izuzev kašljucanja jednog od gostiju, najpotpunija tišina usledila je posle njegove izjave i očeve reakcije.

– Endrju, mislim da ovo baš i nije najpogodniji trenutak za... – počeo je njegov otac, očigledno iznerviran, pre nego što ga je Endrju zaustavio neočekivano autoritativnim pokretom ruke.

– Uveravam te, oče, da je ovaj trenutak jednako dobar kao i svaki drugi – kazao je, trudeći se da održi ravnotežu, s ciljem da svoj sjajni nastup ne završi sručivši se na pod.

Njegov otac je navukao grimasu zgroženosti, ali je naterao samog sebe da ipak oćuti. Endrju je udahnuo. Kucnuo je čas da zauvek uništi svoj život.

– A žena koja mi je osvojila srce... – počeo je da otkriva – zapravo je prostitutka iz Vajtčepela po imenu Meri Keli.

Nakon što je to izgovorio, svima prisutnima je uputio jedan izazivački osmeh. Bilo je tu unezverenih pogleda, raznoraznih uzdaha, neki su se uhvatili za glavu, ali niko nije ništa izustio: Vilijam Harington je morao prvi da se oglasi, svakako, jer su svi ostali bili samo posmatrači jednog dramskog dela u kom su postojala samo dva lika. Svi su gledali u pravcu svog domaćina. Endrjuov otac je odmahnuo glavom pogleda uprtog u šare na tepihu, a onda je ispustio neki promukli zvuk, na jedvite jade se suzdržavajući, posle čega je žustrim pokretom odložio svoju čašu na postolje iznad kamina, kao da mu je odjednom zasmetala.

– Za razliku od onoga što vas često čujem kako tvrdite, gospodo – nastavio je Endrju, zanemarujući napad besa koji je počeo da sazreva u izrazu lica njegovog oca – prostitutke ne vode takav život zato što su sklone poroku. Uveravam vas da bi svaka od njih više volela da se bavi nekim pristojnim poslom, ali one nemaju drugog izbora, verujte mi, jer znam o čemu govorim – saradnici njegovog oca nastavili su da praktikuju svoju veštinu da se začude ne otvarajući usta. – Mnogo sam vremena proveo s njima tokom ovih poslednjih nedelja. Gledao sam ih kako se ujutru umivaju u štalskom pojilištu za konje, video sam ih kako spavaju u sedećem položaju kad ne bi uspele da skupe novac za prenoćište, pomoću kanapa se vezujući za zid...

Istovremeno dok je izražavao svoje mišljenje o kurvama, Endrju je počeo da shvata da je ono što oseća prema Meri Keli još dublje nego što je on to isprva zamišljao, pa je s beskrajnim sažaljenjem odmerio sve te ljude čiji životi behu savršeno uređeni, čije besprekorno postojanje beše lišeno bilo kakvih trzavica, koji nikada ne bi smatrali mogućim da se prepuste struji divlje strasti. On je mogao da im objasni šta znači izgubiti glavu, goreti u sopstvenoj želji. On je lično mogao da im opiše kako iznutra izgleda prava ljubav, jer ju je on rastvorio poput voćke, raščlanio je poput časovnika kako bi proučio mehanizam koji ju je pokretao, sve one sićušne koture koji su bili zaslužni za kretanje kazaljki koje pokazuju tačno vreme. Ali Endrju nije stigao da im kaže ništa o tome, niti o drugim silnim stvarima, zbog toga što mu je u tom trenutku njegov otac, ljutito gunđajući, teškim koracima prišao s drugog kraja sale, skoro cepajući tepih vrhom svog štapa, i odmah zatim, u jednom deliću sekunde, na lice mu je spustio strahovit šamar. Endrju je ustuknuo nekoliko koraka unazad, iznenađen udarcem. Kada se pribrao shvativši šta se upravo zbilo, pogladio je obraz koji mu je još uvek brideo, pokušavajući da vrati onaj svoj drski osmeh na lice. Nekoliko sekundi, koje su se prisutnima učinile kao večnost, otac i sin su jedan drugog streljali pogledima u samom središtu prostorije, sve dok prvi od njih nije progovorio: – Od večeras imam samo jednog sina.

Endrju se upinjao da mu lice ostane sasvim bezizražajno.

– Kako god hoćeš – hladno je uzvratio. Potom se okrenuo ka gostima i naklonio se. – Gospodo, nadam se da ćete prihvatiti moje izvinjenje, ali ja sada moram zauvek da nestanem odavde.

Okrenuo se koliko je god dostojanstveno mogao, a onda je ćutke izašao iz prostorije. Noćna hladnoća mu je ublažila osećaj gušenja. U suštini, rekao je samom sebi dok je silazio niz stepenice trudeći se da se ne spotakne, sve ono što se upravo desilo, ostavljajući po strani neočekivanu publiku, ali uključujući gnevni šamar, beše upravo ono što je i očekivao. Njegov otac ga je u besu razbaštinio. Povrh svega, to se desilo pred polovinom najbogatijih poslovnih ljudi Londona, kao in situ prikaz njegovog čuvenog gneva, ovog puta usmerenog prema sopstvenom sinu, bez i trunke kajanja. Sada Endrju više ništa nije imao izuzev svoje ljubavi prema Meri Keli. Ako je ranije taj razgovor od koga je strepeo još uvek sadržao mali tračak nade da će, dirnut njegovom pričom, njegov otac popustiti, čak mu i dozvoliti da dovede svoju ljubavnicu u kuću, kako bi je što više udaljio od

zločinca koji je pretio u Vajtčepelu, sada beše jasno da će morati da prežive oslanjajući se isključivo na sebe. Ušao je u kočiju i naredio Haroldu da ga odveze natrag u Milers kort. Kočijaš, koji je iščekivao rasplet te drame koračajući ukrug oko kočije, iznova se popeo na svoje sedište i podstakao konje, pokušavajući da zamisli šta se zbilo unutar kuće. U njegovu korist moramo reći da je, rukovodeći se naznakama koje je njegova urođena pronicljivost uspela da prikupi, postigao to da prilično verno rekonstruiše čitavu scenu.

Kada se kočija zaustavila na uobičajenom mestu, Endrju je izašao iz kabine i potrčao prema ulici Dorset, žudeći da zagrli Meri Keli i da joj kaže koliko je neizmerno voli. Uprkos svemu, nije osećao žalost, samo blagu nesigurnost u vezi sa sopstvenom sudbinom. Ali izvući će se oni zajedno iz svega toga. Bio je ubeđen da može da računa na Čarlsovu pomoć. Rođak će mu pozajmiti dovoljno novca da mogu da iznajme neku kućicu u Voholu ili u ulici Vorvik, barem dok ne budu pronašli neki prihvatljiv posao, koji bi im omogućio da se izdržavaju sopstvenim sredstvima. Meri Keli bi mogla da radi u nekoj krojačkoj radionici, a on, šta on ume da radi? Ali to ionako nije bilo važno, bio je mlad, jak i oran za rad, pronaći će već nešto. Bitno je da se suprotstavio svom ocu, s bilo kakvim rezultatom. Bez reči, Meri Keli ga je preklinjala da je izbavi iz Vajtčepela, a on će upravo to i učiniti, uz pomoć svoje porodice ili bez nje. Otići će oni odatle, iz tog prokletog gradskog kvarta, iz te ambasade pakla.

Pogledao je na svoj ručni sat kad je, sav zadihan, zastao na ulazu u Milers kort. Bilo je pet sati ujutru. Meri Keli se sigurno već vratila u svoju sobu, verovatno jednako pijana kao i on. Biće zanimljivo kako će se sporazumeti tako smušeni usled alkoholnih isparenja, pomislio je Endrju, razgovarajući pomoću pokreta ili mumlanjem, kao Darvinovi primati. Poletan kao dečkić, ušao je u stambeni blok. Vrata s brojem trinaest bila su zatvorena. Nekoliko puta je u njih udario pesnicom, ne dobijajući odgovor. Devojka je verovatno zaspala, ali to za njega nije predstavljalo nikakav problem. Oprezno, kako se ne bi posekao na ostatke stakla koji su štrčali iz prozorskog okvira, Endrju je uvukao ruku kroz pukotinu prozora i na taj način je uspeo da otvori bravu, jer je već ranije viđao Meri Keli da to čini otkada je ko zna gde izgubila ključ.

– Meri, to sam ja – povikao je, otvarajući vrata. – Ja sam, Endrju.

Dopustite mi sada da načas prekinem pripovest kako bih vas upozorio da je ono što se potom zbilo veoma teško opisati, budući da je zbir osećanja koja su potresla Endrjua suviše složen, ako imamo u vidu da je cela ta scena potrajala svega nekoliko sekundi. Stoga želim da uzmete u obzir fleksibilnost vremena, njegovu moć da se protegne ili zgrči poput harmonike, iza leđa svih svetskih časovnika. Siguran sam da ste nešto slično imali prilike često da iskusite u svojim životima, zavisno s koje ste se strane kapije zatekli. U slučaju koji nas trenutno zanima, vreme se u Endrjuovom mozgu beskrajno rasteglo, gradeći večnost samo uz pomoć jedva jedne šačice sekundi. Baš iz tog ugla ću i ja vama prepričati narednu scenu, zbog čega bih vas zamolio da ne pripisujete mojoj slabosti u pripovedanju sve one moguće neusklađenosti koje će se nesumnjivo ukazati između stvarnog toka događaja i njihovog odnosa u vremenu.

Isprva, kad je otvorio vrata i načinio prvi korak ka unutrašnjosti prostorije, Endrju nije razumeo taj prizor koji mu se pružao pred rođenim očima ili, tačnije rečeno, odbio je da prihvati to što je video. U tom periodu, kratkom ali večnom, što smo već objasnili, Endrju se držao pribrano, iako je u nekom kutku njegove svesti koji je uvek sve budno pratio već bila počela da klija izvesnost da će ga ta slika koja je pred njim iskrsla na kraju sigurno ubiti, jer se niko ne može suočiti sa bilo kakvim sličnim prizorom i ostati živ, barem ne u potpunosti živ. A ono što se zateklo ispred njega, kažimo već jednom bez okolišanja, bila je Meri Keli, koja istovremeno to više i nije bila, s obzirom na

činjenicu da beše teško prihvatiti pomisao da je Meri Keli to biće koje je ležalo na postelji, obliveno krvlju koja je poprskala i jastuk i prekrivače oko nje. To što ga je dočekalo u poznatom sobičku Endrju nije bio u stanju da uporedi ni sa čim što je ranije video, budući da, kao uostalom i većina ljudi, nikada pre nije video tako podrobno iskasapljeno ljudsko telo. A kada je najzad njegov mozak prihvatio ideju da se, mada u njegovom dotadašnjem životu ispunjenom zabavom i skupim šeširima ničim nije nagovešteno ništa slično, zatekao pred jednim nemilosrdno unakaženim lešom, mada čak nije ni imao vremena da oseti svu grozotu gađenja jer, čim je toga postao svestan, Endrju nije mogao da izbegne a da ne nastavi s onim lancem zastrašujućih zaključaka koji su ga odveli do neizbežne pomisli da je to beživotno telo moralo pripadati njegovoj voljenoj. Trbosek, imajući u vidu da je to moglo biti samo njegovo nedelo, odrao joj je kožu s lica, učinivši je neprepoznatljivom, međutim, koliko god mu je teško padalo da to prizna, Endrju nije mogao poreći da taj leš pripada Meri Keli, iako je to delovalo kao suviše naivna strategija, usled neiskustva: sudeći po veličini i građi, ali povrh svega po mestu na kom ga je pronašao, to unakaženo telo moglo je biti samo njeno. A onda ga je preplavio bol, strahovito jak, što beše tako prirodno, ali koji je bez obzira na sve bio samo bledi odraz onoga u šta će s vremenom prerasti, imajući u vidu da je još uvek bio ublažen uticajem Endrjuove zbunjenosti, što ga je u izvesnom smislu i štitilo. Kad se konačno uverio da se nalazi pred lešom svoje drage, naterao je samog sebe, pokrenut nekom vrstom posmrtne vernosti, da tu jezivu sliku pomiluje jednim pogledom punim nežnosti, ali se ispostavilo da beše nemoguće ne osetiti odvratnost prema tom odranom licu, na kom se između komada kože nazirao veštački i sablasni osmeh lobanje. Ali, zar nije upravo ta lobanja donedavno predstavljala krajnje odredište njegovih strastvenih poljubaca, kako je onda mogao da oseća gađenje? Isto mu se dešavalo i pri osvrtu na to telo kome se doskora divio, a koje je sada, budući da je bilo rasporeno i oskrnavljeno, u njemu izazivalo samo gnušanje. Takva reakcija mu je nagovestila veliku istinu da, u izvesnom smislu, to više nije bila Meri Keli, uprkos tome što je bila iste građe, jer ju je Trbosek, u svojoj žudnji da otkrije od čega je sačinjena iznutra, sveo na običan oklop od mesa, oduzevši joj njenu ljudskost.

Nakon te poslednje pomisli, Endrju je tek tada stigao da primeti, kroz mešavinu zapanjenosti i užasavanja, i konkretne detalje poput neke tamnosmeđe mase koja se nalazila između njenih stopala, što možda beše jetra, ili njene odsečene dojke spuštene na noćni stočić, koja bi ga, tako izdvojena, daleko od celine, možda podsetila na meku krofnu, da je nije krunisala modrikasta bradavica. Činilo se da je sve bilo izvedeno s izuzetnom pažnjom, što je otkrivalo zastrašujući smirenost s kakvom je ubica nastupao. Čak i toplota koja je vladala u toj maloj prostoriji, a koju je tek tada osetio, razotkrivala je činjenicu da je taj kučkin sin čak sebi dopustio da pripali vatru, kako ne bi radio u hladnom okruženju. Endrju je zažmurio: već je dovoljno video. Nije želeo ništa više da saznaje. Osim što ga je naveo da spozna koliko je okrutno i hladnokrvno u odnosu na sebi slične čovek mogao da postupa, kakve je sve gadosti bio u stanju da počini samo ako za to ima dovoljno vremena, mašte i dobro naoštren nož, ovaj ubica mu je pružio jezivu i gnusnu lekciju iz anatomije, budući da je Endrju po prvi put postao svestan toga da život, onaj pravi život, nema nikakve veze s načinom na koji svako pojedinačno ispunjava svoje dane, s usnama koje ljubi, s medaljama koje ističe ili cipelama koje obuva. Život, suština života, ćutke se odvija u našoj unutrašnjosti, teče kao podzemna reka, odvija se kao tiho čudo čiji su svedoci samo hirurzi i forenzičari, a možda i bezdušne ubice poput ovog ludaka, jer su samo oni znali da su, u poslednjem trenutku, kraljica Viktorija i najbedniji prosjak iz Londona izjednačeni: samo složeni mehanizmi sačinjeni od kostiju, organa i tkiva, čije je gorivo božji dah.

Tako glasi podrobno tumačenje zbrke koju je u svojoj glavi Endrju doživeo tokom tih nekoliko kratkih sekundi koliko je stajao pred telom Meri Keli, mada sve ovako navedeno i protumačeno odaje utisak da je satima stajao ispred nje posmatrajući je. Doduše, na kraju krajeva, ispostavilo se da je to

za njega i bila jedina istina. Najzad, kroz izmaglicu bola i gađenja koji su ga na kraju potukli, put je počela da probija i krivica, zato što je Endrju istog trena sebi pripisao odgovornost za njenu smrt. On je mogao da je spasi, ali je stigao prekasno. Tolika beše cena kukavičluka. Kriknuo je besno i nemoćno, zamišljajući svoju voljenu izloženu tom divljačkom mučenju. Odjednom, shvatio je da mora da nestane odatle pre nego što ga bilo ko vidi, ako ne želi da ga povežu sa zločinom. Takođe, bilo je moguće da se ubica još muva po okolini, diveći se svom sablasnom delu, skriven u nekom ćošku, a zasigurno mu ne bi teško palo da na listu doda još jedan leš. Uputio je ka Meri Keli još jedan pogled za rastanak, ne usudivši se da je dotakne, posle čega je, uz krajnji napor volje, primorao samog sebe da izađe iz sobička, a nju je ostavio unutra.

Kao u nekom stanju lebdenja, zatvorio je vrata za sobom, ostavivši sve onako kako je i zatekao.

Požurio je da izađe iz stambenog bloka, ali, obuzet naglom i neizdržljivom vrtoglavicom, jedva je uspeo da se domogne kamenog luka na izlazu. A tamo se, skoro klečeći, ispovraćao, nagonjen jakom mučninom. Kada je iz sebe izbacio sve što je imao u želucu, što, izuzev alkohola kojim se nalivao te noći, ne beše ništa naročito, leđima se oslonio na zid, osetivši kako mu je sopstveno telo postalo nejako, hladno i bezvoljno. Iz tog položaja mogao je da vidi sobičak broj trinaest, taj raj u kom je bio nesvakidašnje srećan, a koji je sada od noći skrivao iskasapljeno telo njegove drage. Napravio je nekoliko koraka, proveravajući da li je vrtoglavica popustila dovoljno da mu dopusti da hoda a da pri tom ne padne na zemlju, a onda je krenuo prema ulici Dorset, teturajući se.

Suviše uzrujan da bi se orijentisao, počeo je naslepo da tumara po mraku, usput ječeći i grcajući od bola u duši. Nije se čak ni trudio da potraži kočiju, imajući u vidu da sada, kada više nije bio dobrodošao u svom domu, nije imao nikakav cilj koji bi Haroldu naveo kao odredište. Lutao je uličicama i sokacima, prepustivši se da ga noge nose kuda god hoće. Kada je procenio da se već našao izvan Vajtčepela, potražio je neku pustu udžericu, u kojoj se, iscrpljen i drhteći, svalio među neke kutije pune đubreta. Na tom mestu, zgrčen kao fetus, čekao je da iscuri preostali deo noći. Kao što sam već ranije predvideo, u jednakoj meri u kojoj je njegova zbunjenost jenjavala, toliko se i njegov bol zaoštravao. Njegovo očajanje je toliko naraslo da se na kraju preobratilo u fizički bol.

Iznenada, rođeno telo mu se učinilo kao oklop u kom beše bolno boraviti, kao da se neočekivano pretvorilo u neki od onih sarkofaga čija je unutrašnjost obložena bodljama. Želeo je da pobegne od samog sebe, da isklizne iz bolne materije od koje beše napravljen, ali se osetio kao zatočenik u masi bolnog mesa. Užasnut, zapitao se hoće li zauvek morati da živi s takvim mukama. Jednom je negde pročitao da se u očima pokojnika urezuje poslednja slika koju bi videli pred smrt. Da li je u zenicama Meri Keli ostao zapečaćen uvrnuti osmeh Džeka Trboseka? On to nije mogao da zna, ali ono u šta jeste bio siguran, ako to pravilo uopšte beše tačno, onda će on svakako biti izuzetak, jer kada umre, svejedno kakav se prizor bude zatekao pred njim, njegove će oči zauvek nositi ucrtan unakaženi lik Meri Keli.

Bez volje i snage za bilo šta drugo osim da se utapa u sopstvenom bolu, Endrju je pustio da sati prolaze ne dotičući ga. Povremeno, podigao bi glavu i obuhvatajući lice rukama, slao je u svet krik nabijen bolom, kojim je izražavao svoje neslaganje sa svim onim što se desilo, a što više nije mogao da izmeni, a onda bi nizao nepovezane povike, izazivajući Trboseka, koji ga je možda pratio i čekao ga s nožem na ulazu u neki od sokaka, izrugujući se njegovom strahu, ali sve se na kraju u suštini svodilo na žalostive jecaje, jer kao brodolomnik u sopstvenom užasu, ničega zapravo nije ni bio svestan.

Svitanje zore, koja je lenjo rasterivala tamu, delimično mu je povratilo razum. Žamor svakodnevice je počeo da dopire s početka uličice. S teškom mukom je ustao i, tresući se od

hladnoće, ogrnut samo tankim kaputom svog sluge, krenuo je u pravcu jedne ulice u kojoj je vladala neočekivana gužva.

Uočivši zastavice koje su lepršale na fasadama okolnih zgrada, Endrju se setio da je tog dana proslava proglašenja novog gradonačelnika. Nastojeći da mu koraci budu što stabilniji, izmešao se s ljudskom masom. Odeća mu je bila prljava, ali nije na sebe privlačio više pažnje od bilo kog drugog prosjaka. Nije imao pojma gde se zatekao, ali to ionako nije bilo važno, budući da takođe nije znao ni kuda će posle ići, niti šta će dalje činiti sa svojim životom. Prva gostionica na koju je usput naišao izgledala mu je jednako dobro kao i svaka druga. To mu se činilo privlačnije nego da se prepusti da ga bujica ljudi odvuče do Palate pravde, kako bi videli dolazak kočije Džejmsa Vajtheda, novoizabranog gradonačelnika. Alkohol će mu svakako pomoći da rastera osećaj hladnoće koja mu se uvlačila u kosti, a ujedno će mu dovoljno pomutiti misli, kako mu sve ne bi delovalo toliko strašno.

Birtija je bila poluprazna. Upadljiv miris kobasica i slanine dopirao je iz kuhinje, zbog čega je osetio kako mu se cela utroba izvrće, pa je bio prinuđen da se povuče u najudaljeniji ćošak, naručivši samo flašu vina. Morao je da spusti šaku novčića na sto, kako bi pobedio nepoverljivost konobara. Dok je čekao, osmotrio je ostalu klijentelu, koja je bila svedena na svega nekolicinu meštana koji su se ćutke opijali, ravnodušni prema zbrci koja je vladala na ulicama. Pogled jednog od njih ukrstio se s Endrjuovim, tako da je on iznenada osetio nalet čistog straha. Da nije to možda Trbosek? Zar ga je čak dovde pratio? Smirio se tek kad je došao do zaključka da je taj čovek suviše sitnačak da bi za bilo koga predstavljao pretnju, ali ruke su mu i dalje drhtale kad je posegnuo za flašom. Sada je znao za šta je sve čovek sposoban, bilo koji čovek, čak i ovaj čovečuljak koji je spokojno ispijao pivo iz krigle. Verovatno nije posedovao talenat za oslikavanje Sikstinske kapele, ali ono u šta nije mogao biti siguran beše da li ga je odlikovao duh kakav je nužan da bi čovek imao petlju da raspori jedno ljudsko biće i da njegove unutrašnje organe poređa oko beživotnog tela. Bacio je pogled kroz prozor.

Ljudi su dolazili i odlazili, nastavljajući sa svojim životima, bez imalo obzira. Zbog čega nisu zastajali kako bi primetili koliko se svet promenio, da to više nije mesto pogodno za opstanak. Teško je uzdahnuo. Svet se očigledno izmenio samo u njegovim očima. Zavalio se na naslon, odlučivši da nastavi da se opija, a posle će već videti kako će dalje. Proverio je koliko mu je novca preostalo.

Procenio je da ima dovoljno para da istroši sve rezerve u toj rupetini, tako da je trenutno svaki drugi plan mogao da sačeka. Tako izvaljen na klupi, svojski se trudeći da otera i najmanju pomisao koju bi se njegov um usudio da oblikuje, Endrju je pustio dan da nastavi svojim tokom za druge ljude, svakim minutom sve ravnodušniji, sve bliži bezdanu nesvesti. Ali njegova čula još uvek nisu bila skroz zatupljena da ne reaguju kada su spolja doprli povici uličnog prodavca novina.

– Kupite Star! Posebno izdanje: Uhvaćen Džek Trbosek!

Endrju je ustao u jednom skoku. Trbosek uhvaćen? Nije mogao da veruje. Nagnuo se kroz prozor i, nastojeći da što bolje razbistri pogled, osmatrao ulicu, sve dok nije razaznao jednog mladića koji je, oslonjen na obližnjem ćošku, prodavao novine. Smesta ga je pozvao da priđe i tako, kroz prozor, kupio je jedan primerak. Drhtavim rukama sklonio je nekoliko flaša u stranu i raširio novine preko površine stola. Dobro je čuo. „Džek Trbosek uhvaćen!“, glasio je naslov. Imajući u vidu koliko je pijan bio, čitanje vesti je za njega predstavljalo spor i frustrirajući napor, ali strpljivo, često morajući da zažmuri pa da ponovo otvori oči, uspeo je da je protumači. Članak je počinjao obaveštenjem da je Džek Trbosek prethodne noći počinio svoj poslednji zločin. Žrtva je ovog puta bila jedna prostitutka francuskog porekla po imenu Meri Dženet Keli, koja je pronađena u iznajmljenom sobičku u Milers kortu, u ulici Dorset broj 26.

Endrju je brzo preleteo sledeći pasus, u kom su se podrobno navodili svi detalji o kasapljenju koje je ubica izveo, pa je odmah prešao na hroniku o njegovom hapšenju. Kako se saopštavalo u

novinama, ubicu koji je četiri meseca unosio strah i trepet u Ist End, ulovio je Džordž Lask sa svojom ekipom ljudi, jedva sat nakon što je izveden prethodno spomenut zločin. Izgleda da je jedan svedok, koji je radije ostao anoniman, čuo vrisku Meri Keli i upozorio Stražarski odbor Vajtčepela, čiji su pripadnici, iako su nažalost stigli u Milers kort prekasno da spasu njen život, uspeli da opkole Trboseka dok je bežao niz ulicu Midlseks. Isprva, ubica je odbijao da bilo šta prizna, ali je uskoro preokrenuo priču, čim su prilikom pretresa u jednom od njegovih džepova pronašli još uvek toplo srce njegove poslednje žrtve. Taj se čovek zvao Brajan Ris i radio je kao kuvar na trgovačkom brodu Slip, koji je sa Barbadosa u London stigao u julu, a naredne nedelje je kretao put Kariba. Nakon što ga je Frederik Aberlajn podvrgnuo ispitivanju, kao glavni detektiv u toj istrazi, Ris je priznao odgovornost za svih pet zločina za koje su ga teretili, a čak je i izrazio svoje zadovoljstvo što je u tom krvavom oproštajnom zločinu izabrao intimnost tople sobe, jer mu je već bilo dojadilo da ubija nasred ulice. „Bilo mi je jasno da treba da pratim tu pijanu kurvu istog trena kada sam je ugledao“, samozadovoljno je izjavio ubica, koji je takođe dodao da je smaknuo i rođenu majku, koja se baš kao i njegove žrtve bavila prostituisanjem, čim je dovoljno odrastao da vešto barata nožem, mada taj podatak, koji bi mogao da objasni njegov bolesni um, još uvek nije proveren. Ova je vest bila propraćena fotografijom ubice, tako da je Endrju konačno mogao da vidi i lik tog tipa s kojim se sudario u onom mračnom prolazu kod ulice Hanburi. Njegov izgled ga je razočarao. Beše to sasvim običan čovek, doduše krupan, koji je imao duge zulufe i brkove koji su mu prekrivali gornju usnu.

Uprkos njegovoj nakaradnoj grimasi, za koju su verovatno najzaslužnije bile okolnosti pod kojima je fotografisan, Endrju je morao da prizna da je taj čovek jednako mogao biti bezosećajni ubica kao i pošteni pekar. Sve u svemu, to se prilično razlikovalo od monstruoznih odlika kakve mu je dodeljivala mašta stanovnika Londona. Naredne stranice su donosile još neke pojedinosti u vezi sa čitavom tom situacijom, uključujući i ostavku načelnika policije Čarlsa Vorena, nakon što je priznao nesposobnost policije tokom rada na ovom slučaju, kao i izjave zapanjenih ljudi koji su zajedno s Risom radili na brodu, ali je Endrju već bio doznao sve što ga je zanimalo, tako da se vratio na početnu stranu. Kako je zaključio, on je došao u sobicu Meri Keli koji trenutak nakon što je ubica utekao i koji trenutak pre nego što je unutra banula gomila meštana predvođenih Laskom, kao da su svi sledili neku vrstu unapred utvrđene koreografije. Nije želeo ni da razmišlja o tome šta bi se desilo da je Milers kort napustio samo malo kasnije i da su ga tu zatekli članovi Stražarskog odbora, pored leša Meri Keli. Na kraju krajeva, rekao je samom sebi, imao je sreće. Iscepao je prvu stranicu novina, presavio je i smestio u džep kaputa, posle čega je naručio još jednu flašu vina, kako bi proslavio činjenicu da mu, bez obzira na to što mu je srce zauvek slomljeno, barem pobesnela horda stražara nije došla glave.

Osam godina kasnije, Endrju je ponovo iz džepa izvadio isti taj članak. Vreme ga je izbledelo skoro isto kao i njega. Koliko ga je samo puta pročitao, iznova se podsećajući krvoločnih rezova koje je Meri Keli pretrpela, kao da je samog sebe namerno kažnjavao? Što se tiče proteklih godina, jedva da je pamtio išta drugo osim toga. Šta je radio od tada? Teško je to objasniti. Kao kroz izmaglicu se sećao kako ga je, nakon što je obišao sve okolne barove i gostionice, Harold pronašao onesvešćenog u onoj birtiji i odvezao ga kući. Tamo je proveo nekoliko dana u postelji, boreći se s groznicom.

Skoro da nije radio ništa drugo osim što je buncao i tkao košmare u kojima mu se najčešće ukazivao leš Meri Keli, položen preko kreveta, utrobe prosute svuda po sobi, prateći neki nedokučiv red, ili mu se priviđalo kako ju je on lično rasporio jednim džinovskim nožem, pod Risovim odobravajućim pogledom. Prilikom jednog od trenutaka svesti koji su se rastvarali u magli groznice, prepoznao je svog oca, koji je sedeo, uspravljen, na stolici pored uzglavlja njegovog kreveta, tražeći od njega

oproštaj zbog svog prenagljenog postupka. Ali, njemu je bilo lako da se sada izvinjava kada više nije postojao uzrok njihovog sukoba, sada je trebalo samo da se priključi teatralnoj utučenosti u koju je iz razumevanja prema njemu odlučila da se upusti cela porodica, pa čak i Harold. Endrju je odbio svog oca jednim besnim pokretom ruke, ali na njegovo opšte užasavanje, ponositi Vilijam Harington se nije kolebao da to prihvati kao blagoslov, sudeći po osmehu zadovoljstva s kojim je napustio prostoriju, kao da je upravo sklopio neki unosan posao. Vilijam Harington je želeo da očisti svoju savest, pa je to po svaku cenu morao da ostvari, dopadalo se to njegovom sinu ili ne. Sada je mogao da zaboravi na sve nesuglasice i da se vrati svojim obavezama. A u suštini, Endrju je smatrao da mu je ionako svejedno, budući da se njegov otac i on nikada nisu razumeli, niti će to ikada moći.

Od groznice se oporavio suviše kasno za sahranu Meri Keli, ali ne i za pogubljenje ubice. Uprkos protestima pojedinih lekara, koji su tvrdili da je Risov izopačeni um pravi dragulj, dostojan da ga nauka izuči, jer su u ispupčenjima i udubljenjima njegovog mozga morali biti zapisani zločini koji mu još od rođenja behu suđeni da ih počini, Trbosek je obešen u zatvoru Vandvort. Endrju je prisustvovao tom činu, namerno, posmatrajući kako dželat oduzima život Risu, mada to nije moglo da vrati ni Meri Keli, niti bilo koju od njenih nesrećnih prijateljica. Takvo je stanje stvari u životu, Tvorac ne zna ništa o trampljenju, moguća je samo nadoknada. U najboljem slučaju, neko se dete rodilo ko zna gde u svetu, tačno u trenutku kada je uže stisnulo Trbosekov vrat, ali oživljavanje pokojnika je već nešto drugo. Možda su baš zbog toga mnogi počeli da sumnjaju u njegovu moć, čak se pitajući da li je uopšte istina da je on stvorio svet. Tog istog popodneva, portret Meri Keli koji je dotle stajao okačen u biblioteci porodice Vinslo, izgoreo je nakon što ga je dokačila jedna iskra iz uljane lampe. Ili mu je barem tako objasnio njegov rođak, koji je stigao na vreme da spreči dalje širenje vatre.

Endrju je bio zahvalan Čarlsu na tom potezu, iako cela priča nije mogla tek tako lako da se zatvori, uklanjanjem razloga zbog kojeg je sve počelo. Ne, beše nemoguće sve to izbrisati.

Zahvaljujući očevoj velikodušnosti, Endrju se vratio u svoju nekadašnju ulogu, ali za njega više nije imala nikakav značaj činjenica da je naslednik basnoslovnog bogatstva koje su njegovi otac i brat nastavljali da gomilaju. To nije moglo da ga izleči iznutra. Doduše, otkrio je da je novac u izvesnom smislu ipak mogao da mu koristi, budući da ga je trošio na pušenje opijuma u prostorijama u ulici Poland. Usled čestog opijanja, postao je otporan na velike količine alkohola, ali mu je zato opijum pružao mnogo delotvorniji i blaženiji zaborav, te je došao do zaključka da ga Grci nisu uzalud upotrebljavali protiv raznih vrsta bola. Endrju se navikao da dane provodi u sobama za pušenje, uvlačeći dim kroz lulu, izvaljen na jednom od stotina ležajeva koji su, razdvojeni egzotičnim paravanima, ispunjavali te prostorije. U tim sobama obloženim ogledalima čija površina beše umrljana izmetom muva, a čiji su obrisi delovali maglovito usled slabašne svetlosti koju su pružale svetiljke na gas, Endrju je izbegavao svoje jade u lavirintu nekog bestežinskog i beskrajnog sna, dok mu je neki suvonjavi Malajac s vremena na vreme ponovo punio lulu, sve dok Harold ili njegov rođak Čarls ne bi rastvorili zavesu i odvukli ga odatle. Ako je Kolridž koristio opijum da ublaži nevinu zubobolju, kako da ga onda on ne upotrebi za suzbijanje užasnog bola svog slomljenog srca, tako se pravdao Čarlsu kad ga je ovaj upozoravao na opasnost od zavisnosti. Njegov je rođak, kao i obično, bio u pravu i, bez obzira na to što je, srazmerno ritmu kojim je njegova početna patnja gubila na snazi, Endrju prestao da posećuje pušionice, izvesno vreme je bio primoran da kroz život kroči s džepovima krišom napunjenim lekovima za smirenje.

Taj period je potrajao dve ili tri godine, sve dok bol konačno nije iščezao, prepuštajući vlast nečemu još gorem: praznini, malodušnosti, otupljenosti čula. Ono što se zbilo potpuno ga je uništilo, ugušilo je njegovu želju za životom, srušilo je njegove lične mostove preko kojih se spajao sa

stvarnošću, ostavljajući ga slepog i gluvog, šćućurenog u nekom ćošku kosmosa u kome se ništa nije zbivalo. Kao da se pretvorio u običnu mašinu, u namrgođeno stvorenje koje je živelo samo po inerciji, iako to u suštini nije ni želeo, jednostavno zato što život, pravi život, nije imao nikakve veze s načinom na koji je on trošio svoje dane, nego se ćutke odvijao u njegovoj nutrini poput skrivenog čuda, sviđalo se to njemu ili ne. Na kraju, od njega je ostala samo ožalošćena duša, koja je danju ostajala zatvorena u sobi, a noću tumarala kroz Hajd park poput utvare koju više nije zanimao svet živih, tako da mu je i prirodno cvetanje neke biljke izgledalo kao potpuno besmislena radnja, prazna, bez ikakvog smisla. U međuvremenu, njegov se rođak oženio jednom od sestara Keler, nije ni upamtio da li se radi o Viktoriji ili Medlin, pa je zatim kupio otmenu kuću u ulici Elisten, ali ga je uprkos svemu svakodnevno posećivao, ponekad ga odvlačeći u njegove omiljene bordele, priželjkujući da neka od novopridošlih devojaka među svojim butinama skriva onaj žar koji bi bio u stanju da iznova raspiri plamen kod njegovog skrhanog rođaka. Ali sve beše uzalud, ništa nije vredelo što se on mučio da izvuče Endrjua iz bunara u kom je on sam želeo večno da ostane. U očima svog rođaka je Čarls, čiju tačku gledišta ću sada prisvojiti, ako mi oprostite ovu pomalo iznuđenu promenu perspektive u okviru jednog istog pasusa, a u svrhu dramskog efekta, prepoznavao predaju osobe koja se pomirila sa svojom ulogom žrtve. Na kraju krajeva, svetu su takođe bili potrebni i mučenici čiji će životi predstavljati dokaz Tvorčeve okrutnosti, njegovu maštovitost u trenutku preplitanja nemilosrdnih sudbina. Ujedno, beše moguće da je njegov rođak naučio da sve ono što mu se dogodilo posmatra kao novu mogućnost da istraži svoju dušu, da prodre u njene najmračnije i neistražene oblasti. Koliko ljudi prosto prođe kroz život ne iskusivši patnju u njenom najosnovnijem vidu? Endrju je osetio najčistiju sreću i najcrnji jad, rastegao je svoju dušu, da tako kažemo, iskoristivši je u celini. A sada, udobno oslonjen na svoj bol kao fakir na ležaj u od eksera, kao da je čekao nešto, ni sam ne znajući šta je to zapravo; možda aplauze koji bi mu potvrdili da je predstava završena, jer Čarlsu beše jasno da je njegov rođak i dalje živ samo zato što je verovao da je njegova dužnost da trpi sva ta mučenja, bilo da bi empirijski istražio osećaj bola, bilo da bi okajao svoje grehe, mada to posle svega nije ni bilo važno. Kada bude smatrao da je ispunio svoju misiju, jednostavno će se pokloniti i napustiti scenu. Zato, kad god je dolazio u kuću Haringtonovih i zaticao ga u takvom stanju, negde šćućurenog, ali kako još uvek diše kao i svi smrtnici, Čarls bi s olakšanjem odahnuo. A kad bi se kući vratio praznih ruku, naslućujući da je sve što je za njega činio unapred osuđeno na neuspeh, s divljenjem je mozgao o misteriji života, čiji tok beše tako hirovit i nepouzdan da je mogao potpuno da promeni pravac običnom pojavom jednog portreta. Da li je postojao način da ga vrati u prvobitni tok? Je li moguće upraviti život njegovog rođaka u nekom drugom smeru, pre nego što za to bude prekasno? Nije znao. Jedino u šta je bio siguran beše tužna istina da, u takvoj situaciji opšte ravnodušnosti, ukoliko on to ne bude pokušao, niko se drugi neće pomučiti da pomogne njegovom rođaku.

U sobičku u ulici Dorset, Endrju je iznova otvorio novinski članak, poslednji put iščitavajući, kao da se radi o molitvi, popis povreda na telu Meri Keli. Onda ga je opet presavio i stavio ga u džep kaputa. Bacio je pogled na postelju, na kojoj se nije video nikakav trag onoga što se zbilo čitavih osam godina ranije. Međutim, to je ujedno bila jedina stvar koja se promenila; sve ostalo beše isto: zamućeno ogledalo, u čijoj utrobi je ostao ovekovečen stravičan zločin, bočice parfema koje su nekada pripadale Meri Keli, čiviluk s njenom odećom, pa je čak i pepeo u kaminu poticao od one vatre koju je založio Trbosek kako bi kasapljenje obavio u prijatnijoj atmosferi. Nije mogao ni da zamisli mesto koje bi bilo pogodnije da tu sebi oduzme život. Pritisnuo je cev pištolja ispod vilice i skliznuo prstom preko okidača. Okolni zidovi će ponovo biti umrljani krvlju, a na dalekom Mesecu, njegova duša će konačno zauzeti prazno mesto koje ga je čekalo u postelji Meri Keli.

ŠESTO POGLAVLJE

D

ok mu je cev revolvera grebuckala donji deo brade, a kažiprst stajao spreman na krivulji okidača, Endrju je razmišljao o tome koliko je čudno što je stigao do te tačke, odlučivši da sebi presudi sopstvenom rukom, kada je tokom najvećeg dela svog života činio isto što i svi ostali: plašio se smrti, predosećao je u svakoj bolesti, naslućivao kako ona vreba u blizini, kao podmukla carica jednog sveta punog provalija i oštrih vrhova, klizavog leda i neposlušnih konja, podsmevajući se nemoćnoj krhkosti onih koji su sami sebe proglasili kraljevima Postanja. Sve te strepnje utrošene su uludo, samo da bi je sada tako željno prigrlio, pomislio je u sebi. Ali tako je to, dovoljno je da stekneš utisak da je življenje zapravo jedna obična dosadna vežba, bez povratne nadoknade, kada čovek poželi da ga se zauvek reši; a to se moglo postići samo na jedan jedini način. A morao je da prizna da ta neodređena nelagodnost koja ga je pritiskala nije bila metafizičke prirode. Činjenica da će umreti, sama po sebi uopšte ga nije plašila, jer strah od smrti, bilo kao most ka nekom biblijskom mestu ili lukavo rašireno postolje nad nigdinom, uvek potiče od izvesnosti o tome da svemir neće skončati zajedno s nama, nego da će nastaviti svojim tokom, kao što pas nastavlja da živi posle vađenja krpelja. U opštim crtama, pritiskanje okidača je značilo napuštanje partije, poništavanje svake mogućnosti da se u sledećem deljenju dočekaju bolje karte. Ali Endrju je sumnjao da je uopšte moguće da se tako nešto desi. Izgubio je svu veru. Nije verovao da sudbina za njega čuva nagradu koja bi ga utešila posle onoga što je pretrpeo, pre svega zbog toga što je bio ubeđen da ne postoji uteha za bilo šta slično. Njegov strah je imao znatno prostije objašnjenje: bol koji će mu verovatno prouzrokovati metak kad mu razvali vilicu. To svakako ne bi bilo prijatno, bez ikakve sumnje, ali je predstavljalo deo njegovog plana, te je kao takvo morao da ga prihvati. Osetio je težinu prsta koji je stajao položen na okidač i stisnuo zube, rešen da stavi krajnju tačku na svoje tužno postojanje.

U tom trenutku, neko je zakucao na vrata. Endrju je širom otvorio oči, iznenađen. Ko je to mogao biti? Gospodin Mekarti, koji ga je možda video kad je stigao, pa je sada došao da mu traži novac za popravku prozora? Lupa na vratima postajala je sve jača. Prokleti uljez. Ako se odvaži da proviri, uvlačeći onu svoju ružnu njušku kroz razbijeno staklo, neće se dvoumiti da pripuca na njega. Zašto bi u ovom trenutku uopšte bilo važno da i dalje nastavi da poštuje onu suludu zapovest da ne treba podizati ruku na bližnjeg svog, posebno ako je u pitanju jedno tako neugledno stvorenje kao gospodin Mekarti?

– Endrju, znam da si tu. Otvori mi.

Uz ljutitu grimasu, Endrju je prepoznao glas svog rođaka Čarlsa. Čarls, uvek taj Čarls, koji ga je posvuda pratio, nadzirući ga. Ipak bi bolje bilo da je došao gospodin Mekarti. U Čarlsa nije mogao da puca. Kako je samo njegov rođak uspeo da ga pronađe? I zašto nikako nije hteo da odustane, kad se on sam već predao?

– Odlazi, Čarlse, imam neka važnija posla da obavim – doviknuo mu je.

– Nemoj to da uradiš, Endrju! Otkrio sam način da spaseš Meri!

Da je spase? Endrju se grozničavo nasmejao. Morao je da prizna da je njegov rođak baš maštovit, mada je ovo već dodirivalo granicu lošeg ukusa.

– Podsećam te da je Meri mrtva – naglasio je. – Ubili su je u ovom bednom sobičku, pre osam

godina. Onda kada je bilo izgleda da joj pomognem, ja to nisam učinio. Kako ćemo je sada oživeti, Čarlse, možda putujući kroz vreme?

– Upravo tako – odgovorio mu je rođak, a onda mu proturio nešto ispod vrata.

Endrju je spustio pogled dole, zagolican radoznalošću. Činilo se da je u pitanju neki letak.

– Pročitaj, Endrju – zamolio ga je rođak, sada mu se već obraćajući kroz pukotinu u prozoru. – Molim te, samo pročitaj.

Endrju je osetio neku vrstu stida što ga rođak vidi u takvom stanju, s pištoljem tako smešno stisnutim uz vilicu, koja je možda bila najmanje odgovarajuće mesto da u njega ispali metak. Svestan da nema načina da ga otera, spustio je oružje, istovremeno uzdahnuvši s nezadovoljstvom, a onda je spustio revolver na krevet i sagnuo se da dohvati papirić.

– U redu, Čarlse: pobedio si – gunđao je. – Da vidimo šta je ovo.

Podigao je hartiju s poda i proučio je. U pitanju je bilo devet redova ispisanih izbledelom plavom bojom. Pročitao ih je, ne mogavši da poveruje u njihovu istinitost. Ono što je držao u ruci beše reklama za jednu firmu pod nazivom Marejeva agencija za putovanja kroz vreme, koja se bavila, koliko god to neverovatno zvučalo, organizacijom vremenskih putovanja. Tekst je glasio ovako:

Ovaj tekst je pratila ilustracija čija je svrha bila da s više volje nego uspeha predstavi borbu između dve moćne vojske. Prikazivala je pejzaž sačinjen od onoga što je verovatno trebalo da dočara srušene zgrade, čitavo polje ruševina, po kome behu raspoređeni pripadnici obe strane. Jedna vojska je očigledno bila sastavljena od ljudi, a drugoj su pripadale neke čudne humanoidne figure, koje su izgleda bile napravljene od metala. Crtež je bio suviše površan da bi se iz njega zaključilo bilo šta više. Šta je, do vraga, to značilo? Suočen s tim, Endrju nije imao drugog izbora nego da otvori vrata sobička. Čarls je ušao i zatvorio ih za sobom. Duvao je u smrznute ruke ne bi li ih zagrejao, ali se ipak široko osmehivao, izražavajući zadovoljstvo zbog činjenice da je sprečio samoubistvo svog rođaka. Makar trenutno. Pre svega, uzeo je pištolj s kreveta i sklonio ga izvan Endrjuovog domašaja.

– Kako si pogodio da sam ovde? – zanimalo je Endrjua, dok je njegov rođak pozirao ispred mutnog ogledala, žustro mašući oružjem.

– Razočaravaš me, rođače – odgovorio mu je Čarls, vadeći metke iz burenceta i prosipajući ih na svoj dlan, posle čega ih je smestio u džep kaputa. – Vitrina tvog oca je ostala otvorena, nedostajao je jedan pištolj, a danas je 7. novembar. Gde bih drugo mogao da te tražim osim ovde? Samo je još falilo da put obeležiš mrvicama hleba.

– Jasno mi je – ponizno je promrmljao Endrju, priznajući u sebi da je Čarls u pravu. Tačno tako,

nije se uopšte bio potrudio da prikrije svoje tragove. Čarls je okrenuo pištolj u ruci, uhvatio ga za cev i potom svom rođaku pružio već bezopasno oružje.

– Evo. Sad možeš da pucaš koliko god želiš.

Endrju ga je gnevno zgrabio i gurnuo u džep, žudeći da što pre ukloni sa scene taj uzrok neprijatnosti koju je osećao. Moraće da se ubije nekom drugom prilikom, kakva šteta. Čarls ga je odmeravao s podrugljivom grimasom na licu, čekajući nekakvo objašnjenje s njegove strane, ali Endrju je imao utisak da mu nije preostalo snage da ga ubeđuje kako je samoubistvo jedino rešenje koje je pronašao za svoj problem. Odlučio je da mu skrene pažnju prelaskom na drugu temu, pokazujući interesovanje za onaj letak, pre nego što njegov rođak nastavi da ga prekoreva.

– A šta je ovo? Neka šala? – upitao je, mašući papirićem. – Gde si to odštampao? Čarls je odmahnuo glavom.

– Ne radi se o šali, rođače. Marejeva agencija za putovanja kroz vreme zaista postoji. Njihovo sedište se nalazi u ulici Grik, u Sohou. A bavi se, kako je navedeno u reklami, organizovanjem vremenskih putovanja.

– Ali, zar je moguće putovati kroz vreme?... – promucao je Endrju u neverici.

– Uveravam te da je to istina, rođače – odgovorio mu je Čarls, bez ikakvog nagoveštaja poruge. – Šta više: ja sam to već isprobao.

Nekoliko sekundi su se samo ćutke zgledali.

– Ne verujem ti – konačno je izustio Endrju, tražeći u ozbiljnom izrazu svog rođaka bilo kakav trag koji bi ga odao, ali je on samo slegnuo ramenima.

– Ne lažem te – uveravao ga je. – Medlin i ja smo prošle nedelje išli na putovanje u 2000. godinu.

Endrju je prasnuo u smeh, ali rođakova ozbiljnost navela je njegov smeh da utihne.

– Ti se ne šališ, zar ne?

– Nimalo – odgovorio je Čarls. – Mada, ne mogu baš reći da je vredno truda, ta 2000. godina je prljava i hladna, a ljudi su u ratu s mašinama. Ali, ako to ne vidiš, to je kao da propustiš da odgledaš neku operu o kojoj svi pričaju.

Endrju ga je slušao, ne mogavši da dođe sebi od čuđenja.

– Čak i tako, to je ipak jedinstveno iskustvo – dodao je njegov rođak. – Iako čovek isprva to ne bi pomislio, prilično je uzbudljivo u svakom smislu. Medlin je čak i svojim prijateljicama preporučila da učine isto. Oduševile su je čizme koje su nosili pripadnici ljudske vojske. Htela je i meni da kupi jedne takve u Parizu, ali nije uspela da ih pronađe. Bojim se da je još uvek prerano za to.

Endrju je iznova pročitao kratki feljton, uverivši se da objava i dalje obećava isto ono što mu se isprva učinilo.

– I dalje ne mogu da poverujem da... – promucao je.

– Razumem te, rođače, razumem. Ali, dok si ti kao neka izgubljena utvara lutao kroz Hajd park, svet je nastavio da ide svojim tokom, znaš? Vreme prolazi bez obzira na to što ti na njega ne obraćaš pažnju. A veruj mi, koliko god da čudno zvuči, tokom protekle godine se u salonima nije govorilo skoro ni o čemu drugom osim o putovanjima kroz vreme. To se preobratilo u temu neverovatnih rasprava, još od prošlog proleća, kad je objavljen roman koji je sve to i započeo.

– Roman? – zapanjio se Endrju, sve zbunjeniji.

– Tačno tako. Vremeplov, od H. G. Velsa. To je jedna od knjiga koje sam ti pozajmio. Nisi je pročitao?

Od kada je Endrju počeo da odbija da zajedno s njim odlazi u njihova čuvena hodočašća kroz

pivnice i javne kuće, što beše Čarlsov način da ga vrati u život, i kad se zatvorio u kući, rođak mu je prilikom svojih poseta često donosio raznorazne knjige, uglavnom nedavno objavljena dela još uvek nepoznatih autora, koji su, nadahnuti napretkom nauke koji je znatno uticao na čitavo društvo, pisali o neobičnim mašinama koje su činile svakojaka čuda. Takve su se knjige nazivale „naučnim romansama“, što beše prevod koji su engleski izdavači pripisali „neobičnim putovanjima“ Žila Verna, a taj se termin nametnuo zadivljujućom brzinom i korišćen je za ukazivanje na svaku neverovatnu priču koja je nastojala da se opravda putem nauke. Sudeći po rečima njegovog rođaka, naučne romanse su poprimile duh koji je odisao iz dela Beržeraka i Samosate, preuzimajući mesto starih priča o zamkovima koje su zaposedali duhovi. Endrju je pamtio neke od tih suludih spravica koje su se pojavljivale u takvim romančićima, poput šlema protiv košmara, što je bila neka vrsta kape koja je bila prikačena na jednu malu parnu mašinu, koja je usisavala noćne more i vraćala ih pročišćene, pretvarajući ih u prijatne snove. Ali posebno je pamtio jednu mašinu pomoću koje je sve moglo da se poveća, a koju je neki jevrejski naučnik primenio na insektima: slika Londona pod najezdom muva veličine dirižabla, koje su obarale tornjeve i rušile zgrade kad bi se samo na njih spustile, bila je tako smešno užasavajuća. U nekim drugim vremenima, Endrju bi prosto gutao takve knjige, ali njegova tvrdoglava nezainteresovanost prema ostalom svetu nije mogla da pronađe utehu, koliko god mu bilo teško, u svetu naučne fantastike: nije želeo meleme bilo kakve vrste, želeo je da gleda pravo u provaliju ništavila, tako da ni Čarls nije bio u stanju da do njega dopre koristeći tajne prolaze književnosti. Endrju je pretpostavio da knjiga dotičnog Velsa koju je njegov rođak pomenuo, leži pohranjena pod lavinom sličnih romana, jedva prelistanih.

Primetivši njegov zaneseni pogled, Čarls je s teatralno beznadnim izrazom lica odmahnuo glavom, dajući mu rukom znak da sedne, posle čega je sebi postavio drugu stolicu tačno nasuprot njega. Blago nagnut napred, nalik svešteniku koji se sprema za ispovedanje nekog od svojih parohijana, počeo je da mu prepričava radnju tog romana, koji je, prema njegovom mišljenju, činio preokret u celoj Engleskoj. Endrju ga je slušao, prilično skeptičan. Kako je mogao da zaključi iz samog naslova, glavni junak je bio neki naučnik koji je izmislio vremensku mašinu pomoću koje je mogao da putuje kroz vekove. Jednostavnim pokretanjem ručice na tom svom izumu, naučnik se hitro prebacivao u budućnost i, usta otvorenih od začuđenosti, posmatrao kako oko njega školjke trče poput zečeva, drveće izbija iz zemlje nalik vodenim gejzirima, zvezde se komešaju na nekom nebu koje za tren oka prelazi iz dana u noć... Za vreme tog bajkovitog i vrtoglavog putovanja, došao je čak do godine 802701, otkrivši da se društvena zajednica podelila na dve suprotstavljene rase: s jedne strane, lepi i beskorisni Elojci, a s druge strane Morloci, monstruozna stvorenja koja su živela pod zemljom, hraneći se svojim susedima odozgo, koje su uzgajali poput stoke. Čuvši sve to, Endrju je navukao gadljivu grimasu koja je naterala njegovog rođaka na smeh, ali je odmah požurio da mu objasni kako radnja sama po sebi nema neki naročit značaj: beše to samo izgovor da se nagovesti karikatura, nalik dečjem crtežu, stanja u društvu njihovog doba. Ali umove Engleza je uzdrmala činjenica da se Vels prema vremenu odnosio kao prema četvrtoj dimenziji, pretvarajući ga u neku vrstu čarobnog tunela kroz koji je moguće putovati.

– Svi znamo da predmeti imaju tri dimenzije – počeo je da mu objašnjava Čarls, dohvativši svoj šešir, koji je u rukama vrteo pokretima iluzioniste – visinu, dužinu i širinu. Ali da bi taj predmet zaista postojao, kako bi ovaj šešir predstavljao, sada i ovde, deo stvarnosti u kojoj se i mi trenutno nalazimo, mora da poseduje još nešto: trajanje. Osim toga što zauzima mesto u prostoru, nužno je i da traje u vremenu. Mi ne vidimo ovaj šešir samo zato što se on nalazi u prostoru nego i stoga što zauzima i određeni deo vremena, što ga sprečava da iščezne pred našim očima. Dakle, mi živimo u četvorodimenzionalnom kosmosu. Samim tim, ako uzmemo u obzir da je vreme samo još jedna

dimenzija, šta nas zaustavlja da se njime krećemo? Zapravo, mi to i činimo. Ti, baš kao i ja, kao i naši šeširi, napreduješ kroz vreme, iako u dosadnom linearnom smislu, ne preskačući ni jedan jedini sekund, neumorno hodajući u pravcu svoje smrti. Ali Vels se u svojoj knjizi zapitao zbog čega ne bismo ubrzali svoja putovanja, pa čak i zašto se ne bismo okrenuli i putovali u obrnutom smeru, prema onoj oblasti koju nazivamo prošlošću i koja u suštini nije ništa drugo do jedna od niti već namotanih na kalem. Ako je vreme jedna od prostornih dimenzija, zar ne bismo mogli da po njoj slobodno krstarimo, kao u slučaju preostale tri?

Zadovoljan svojim objašnjenjem, Čarls je ponovo spustio šešir na krevet. Onda se zagledao u Endrjua, dajući mu vremena da upije sve ono što je upravo čuo.

– Priznaću ti da sam, kad sam prvi put pročitao ovaj roman, stekao utisak da je u njemu pronađen samo još jedan način, iako prilično maštovit, da se udahne tračak verodostojnosti nečemu što je u osnovi obična izmišljotina – nadovezao se nešto kasnije, budući da je njegov rođak i dalje ćutao – ali nisam očekivao da bi nauka to mogla da prihvati. Ta knjiga je postigla munjevit uspeh, Endrju, svi pričaju o njoj. U klubovima, u salonima, na univerzitetima, na pauzama u fabrikama, skoro da se ne komentariše ni o čemu drugom. Više se niko ne obazire na krizu u Sjedinjenim Državama, niti kako bi ona mogla da utiče na Englesku, ni o slikarstvu Voterhausa ili dramskim delima Oskara Vajlda. Sada ljudi raspravljaju isključivo o tome jesu li vremenska putovanja moguća ili nisu. Čak su se i žene tome posvetile na svojim feminističkim okupljanjima, potpuno zavedene čitavom tom pričom.

Nagađanje o tome kakav će biti svet sutrašnjice ili vođenje debata o događajima iz prošlosti koje bi bilo poželjno izmeniti, postali su omiljeni vid ispunjavanja dokolice u celoj Engleskoj, pronašavši najplodnije tlo u vreme popodnevnih čajanki. Sve su to isprazne govorancije, naravno, s obzirom na to da je gotovo nemoguće ikada stići do nekog prosvetljujućeg zaključka, izuzev u naučnim krugovima, gde se odvijala još žučnija debata, o čijem razvoju su novine skoro svakodnevno izveštavale javnost. Ali nije se moglo poreći da je Velsov roman raspalio jednu novu iskru, u društvu je probudio žudnju za putovanjima u budućnost, kako bi se doprlo dalje od onoga što nam naša krhka i prolazna tela omogućavaju. Svi su poželeli da osete ukus budućnosti, te se 2000. godina pretvorila u najlogičniji cilj, u godinu koju su svi želeli da vide, uzimajući u obzir da je period od jednog veka i više nego dovoljan da se izmisli sve što je preostalo da se izmisli, pa da se samim tim svet pretvori u nešto veličanstveno i neprepoznatljivo, čarobno, možda čak i mnogo bolje. Sve je to, u suštini, delovalo kao samo još jedna neozbiljna igra, plod puste silovite želje. Ali prestalo je da bude samo to kada su se prošle godine otvorila vrata Marejeve agencije za putovanja kroz vreme. Ta je vest objavljena na sva usta, u novinama, na velikim reklamnim tablama po ulicama: Giljem Marej je u stanju da ostvari naše snove, nudeći da nas odvede u 2000. godinu. Uprkos visokoj ceni karte, ispred ulaza su odmah nastali dugački redovi. Video sam i one ljude koji su oduvek tvrdili da je nemoguće putovati kroz vreme, kako sada čekaju ispred vrata kao očarana dečica. Niko nije želeo to da propusti, ama baš niko. Medlin i ja nismo stigli na vreme da rezervišemo mesto za prvu ekspediciju, ali za drugu jesmo. I putovali smo u budućnost, Endrju. Ja, glavom i bradom, zatekao sam se u momentu koji će se desiti tek za sto pedeset godina, a onda sam se vratio. Ovaj kaput još uvek nosi fleke od pepela, miriše na rat iz budućnosti, čak sam uspeo i da uzmem jedan omanji kamen sa zemlje, krišom, da me niko ne vidi, a kasnije smo ga postavili u vitrinu u našem glavnom salonu, odmah uz poslužavnike iz Šifersa, a njegova replika sigurno postoji ugrađena u neku još uvek neoštećenu zgradu u Londonu.

Endrju se osećao kao čamac zahvaćen vrtlogom. Činilo mu se neverovatno da je moguće putovati kroz vreme, da čovek nije osuđen da živi isključivo u dobu u kom je rođen, u tom skučenom polju života ograničenom radom njegovog srca i otpornošću njegovog tela, nego da može da poseti i druge

vremenske epohe, neke druge trenutke, koji mu naizgled ne pripadaju, preskačući čak i sopstvenu smrt i zbrkanu mrežu svojih potomaka, skrnaveći svetilište budućnosti, dopirući čak donde gde su dotle mogli da prodru samo snovi i mašta. I po prvi put u poslednjih nekoliko godina osetio je kako u njemu ključa radoznalost, da u svetu još uvek postoji nešto iznad ograde ravnodušnosti iza koje se povlačio što ima moć da probudi njegovu zainteresovanost. Ali odmah je naterao samog sebe da ugasi taj stidljivi plamičak pre nego što poprimi odlike požara. On je još uvek bio u žalosti, čovek kome je u grudima kucalo beskorisno srce, uz koje je čamila njegova otupela duša, stvorenje lišeno emocija, dovršeni primerak ljudske rase, koji je već osetio sve što je smatrao da u životu treba da se oseti. U čitavom belom svetu nije za njega postojao nijedan razlog da nastavi da živi, on prosto više nije mogao da postoji, ne bez nje.

– Sve je to vrlo iznenađujuće, Čarlse – uzdahnuo je s izrazom prezira na licu, pretvarajući se da ga ne dotiču ti izazovi protiv prirode – ali, kakve sve to veze ima s Meri?

– Zar ne shvataš, rođače? – odgovorio je Čarls, skoro sablažnjen. – Vlasnik ove agencije otkrio je način kako može da se putuje u budućnost. Siguran sam da bi, ako mu budeš ponudio dovoljno novca, on mogao da ti organizuje jedno privatno putovanje u prošlost. Onda bi imao u koga da pucaš.

Endrju je smešno oklembesio donju vilicu.

– U Trboseka? – upitao je jedva čujnim glasom.

– Tačno tako – potvrdio je Čarls. – Ukoliko otputuješ u prošlost, mogao bi lično da spaseš Meri.

Endrju se čvrsto uhvatio za stolicu da ne bi pao. Da li je to zaista bilo moguće? Da li je mogao da se preseli u prošlost, u onu noć 7. novembra 1888. godine, tako da bi stigao na vreme da spasi Meri?, zapitao se, nastojeći da savlada svoju zbunjenost. Pomisao da uopšte postoji mogućnost da je sve to istina prosto ga je skamenila, ne samo zbog čudnovatosti same ideje da je moguće slobodno se kretati kroz vreme nego posebno zbog mogućnosti povratka u to doba u kom je ona još uvek bila živa i kada je mogao ponovo da zagrli to telo koje je video iskasapljeno. Ali, povrh svega, potresla ga je činjenica da je postojao neko ko mu je nudio priliku da je spasi, da ispravi svoju grešku, da izmeni ono što je tokom svih tih godina naučio da trpi kao nešto što je nemoguće promeniti. Oduvek je preklinjao Tvorca da mu pruži novu šansu. A kako se činilo, obraćao se pogrešnoj osobi. Očigledno je nastupio vek nauke.

– Ništa nećemo izgubiti ako pokušamo, Endrju – čuo je reči svog rođaka. – Šta kažeš na to?

Endrju je nekoliko minuta samo zurio u pod, boreći se da sredi klupko osećanja koja su ga uzdrmala. Nije mogao da poveruje da mu se stvarno ukazala takva mogućnost, ali ako je ona ipak postojala, kako odbiti da je iskoristi: to beše nešto za šta se molio, što je želeo, prilika koju je čekao osam godina. Podigao je glavu i pogledao svog rođaka, s popustljivim izrazom na licu.

– U redu – izgovorio je promuklim šapatom.

– Sjajno, Endrju – obradovao se Čarls, tapšući ga po ramenu. – Sjajno.

Njegov rođak se osmehnuo, ne baš samouvereno, a potom je iznova spustio pogled na svoje cipele, pokušavajući da se pribere: otputovaće ka poznatim mestima iz svoje prošlosti, prema već upotrebljenim trenucima svoje istorije, u pravcu sopstvenih uspomena.

– Dobro – kazao je Čarls, pogledavši na svoj džepni časovnik – sada ćemo otići nešto da pojedemo. Nije preporučljivo putovati u prošlost praznog stomaka.

Izašli su iz sobice i krenuli su prema Čarlsovoj kočiji, koja je čekala tik uz kameni luk na ulazu.

Tu noć, kao da je u pitanju noć nalik svakoj drugoj, proveli su po uobičajenom rasporedu. Večerah su u Kafe rojalu – Čarls je obožavao pitu s mesom koju su tu spremali – zatim su otišli da se opuste u javnoj kući madam Norel – Čarls je voleo da isprobava nove devojke pre nego što prođu kroz mnoge druge ruke – a završili su u gostionici Kolaridžis – Čarls je cenio njihovu ponudu penušavih pića

više nego na bilo kom drugom mestu – gde su se opijali sve do zore. Pre nego što mu je alkohol pomutio um, rođak mu je objasnio kako je u 2000. godinu putovao tramvajem pod nazivom Hronotilus, kome je ogromni parni kotao omogućavao da se kreće kroz vekove, ali Endrju nije bio raspoložen za saznanja o budućnosti: njegov mozak je bio obuzet upravo suprotnim stvarima, zamišljanjem kako bi bilo putovati u suprotnom smeru, prema prošlosti. Tamo bi mogao da spase Meri, ubeđivao ga je njegov rođak, tako što bi se suočio s Trbosekom. Endrju je tokom poslednjih godina u sebi nagomilavao nezamisliv bes prema tom čudovištu, koji je dotle smatrao beskorisnim.

Međutim, sada mu se pružala prilika da ga oslobodi i iskoristi. Doduše, nije bilo isto mrzeti čoveka koji je već pogubljen i stvarno se sukobiti s njim u nekoj vrsti ravnopravne borbe koju će mu obezbediti Marej. Rukom je stegao pištolj koji mu je stajao u džepu, prisetivši se kršnog čoveka s kojim se sudario u ulici Hanburi, ali je odmah požurio da se ohrabri, govoreći samom sebi da se, iako do sada ni u koga nikada nije pucao, ipak dobro uvežbao gađanjem flaša, golubova i zečeva.

Ako ostane pribran, sve će biti u redu. Naciljaće mu pravo u srce ili u glavu, metak će ispaliti bez žurbe, pa će po drugi put posmatrati smrt Trboseka. Da, tako će učiniti. Ali ovom prilikom, kao kada neko stisne jedno posebno dugme u mašineriji svemira s ciljem da dokaže njenu delotvornost, smrt ubice će vratiti život Meri Keli.

SEDMO POGLAVLJE

U

prkos ranim jutarnjim satima, Soho je vrcao od života. Čarls i Endrju su morali da se probijaju kroz gužvu koja je zagušivala ulice, sačinjenu od muškaraca s cilindrima na glavama i žena sa šeširićima ukrašenim perjem, dok se na nekima nalazila čak i poneka preparirana ptičica. Držeći se za ruke, parovi su koračali pločnikom, ulazili su i izlazili iz prodavnica, ili su jednostavno tražili priliku da se provozaju, zbog čega je ulicom defilovao, sa sporošću izlivene lave, jednoobrazan skup luksuznih kočija, omanjih kabrioleta, dvospratnih tramvaja i kolica natrpanih gomilama voća, buradi i raznih misterioznih zavežljaja skrivenih ispod cirade, što su mogli biti i leševi ukradeni s groblja. Na uličnim ćoškovima, prljavi i u ritama, nalazili su se slikari, glumci i drugorazredni žongleri, koji su prikazivali svoj sumnjivi talenat u nadi da će privući pažnju nekog dokonog prolaznika. Čarls nije prestao da brblja još od doručka, ali Endrju jedva da je uspevao da ga čuje, usled zaglušujuće buke koju su stvarali točkovi vozila pri kretanju po kaldrmi, na šta su se nadovezivali neprijatni povici uličnih prodavaca i neostvarenih umetnika. Stoga, prosto se prepustio da ga rođak vodi kroz to bledunjavo jutro, zaronjen u neku vrstu letargije iz koje je nakratko uspevao da ga izvuče samo slatki miris koji bi osetio pri prolasku pored prodavačica ljubičica, koje su se kretale kroz to mnoštvo noseći mirisne korpe s cvećem. Čim su zašli u ulicu Grik, ugledali su skromnu građevinu u kojoj se nalazilo sedište Marejeve agencije za putovanja kroz vreme. U pitanju je bilo neko napušteno pozorište koje je novi gazda preuredio, ne ustručavajući se da fasadu u neoklasičnom stilu unakazi brojnim motivima koji su na ovaj ili onaj način aludirali na vreme. Na samom ulazu nalazilo se usko stepenište oivičeno stubovima; ono je vodilo u unutrašnje prostorije kroz otmena vrata od izrezbarenog drveta, iznad kojih se nalazio zabat ukrašen gravurom što je predstavljala Hronosa kako okreće zodijački krug. Bog vremena, prikazan kao pronicljivi starac kome se dugačka brada spušta preko grudi skoro do samog pupka, beše okružen bordurom u vidu sićušnih peščanika, a taj se motiv ponavljao na svim lukovima koji su se protezali iznad velikih prozora na drugom spratu. Između zabata i dovratka, upadljiva slova od ružičastog mermera su svim pismenim ljudima objavljivala da je to šaroliko mesto predstavništvo Marejeve agencije za putovanja kroz vreme. Čarls i Endrju su primetili kako ljudi izbegavaju deo pločnika u neposrednoj blizini ove građevine. Kad su stigli do samog ulaza, shvatili su zašto je tako. Užasan smrad ih je naveo da se namršte, izazivajući ih da povrate sve što su pojeli za doručak u kom su donedavno uživali. Taj grozan i neprijatan miris poticao je od neke ljigave mase koju su nekoliko radnika, maramicama štiteći disajne puteve i opskrbljeni četkama i kofama s vodom, pokušavali da speru s fasade. Pri dodiru s vlažnom četkom, ta supstanca tamne boje, šta god to bilo, curila je na pločnik, pretvorena u odvratnu crnkastu penu.

– Žao nam je zbog ove neprijatnosti, gospodo – izvinio im se jedan od radnika, uklonivši maramicu s lica. – Neki prokletnik je gađao fasadu kravljim izmetom, ali ubrzo ćemo je očistiti.

Nakon što su razmenili upitne poglede, Endrju i Čarls su izvukli svoje maramice iz džepova i, prekrivši lice poput drumskih razbojnika, hitro su ušli unutra. U predvorju, čitava vojska vazni s ružama i gladiolama, strateški raspoređenih, držala je smrad na odstojanju. Ta prostorija, isto kao i

spoljna fasada, stvarala je zbrku u glavama posetilaca svojom nesvakidašnjom vremenskom ikonografijom. Središnji deo prostora zauzimala je džinovska mehanička skulptura, koja se sastojala od ogromnog postolja iz koga su se prema senkama na tavanici podizali neki pokretni pipci, nalik paukovim, koji su pridržavali peščani sat veličine govečeta, napravljen od bojenog stakla, s potpornim zakovicama od gvožđa. Međutim, njegova unutrašnjost ne beše ispunjena običnim peskom nego nekom vrstom plavičaste prašine koja se ljupko izlivala iz jedne u drugu polovinu, pri tom čak ispuštajući neki blag i titrav sjaj, zavisno od toga kako bi se spuštala svetlost najbližih lampi.

Zahvaljujući određenoj vrsti skrivenog mehanizma, ti su pipci nalik rukama imali zadatak da okrenu sat svaki put kad bi ceo sadržaj iscurio u donju polovinu, tako da taj lažni pesak nikada nije prestajao da teče, kao podsetnik da se ni vreme nikad ne zaustavlja. Uz tu kolosalnu skulpturu koja je vladala predvorjem, stajale su još neke sprave koje je takođe vredno spomenuti, nešto manje spektakularne, ali zato otmenije, budući da su nastale mnogo vekova ranije, poput četvrtastih okvira ispunjenih brojnim točkićima i palicama, koji su se nalazili u dnu prostorije i koji su, kako je naglašavala pločica na postolju, predstavljali prve pokušaje stvaranja mehaničkih časovnika. Osim te istaknute družine, po zidovima beše okačeno na stotine satova, od tradicionalnih stoelklok holandske proizvodnje, ukrašenih sirenama i anđelčićima, sve do austrougarskih satova sa kazaljkom sekundarom, što su ispunjavali atmosferu monotonim i opterećujućim tik-tak zvucima, koji su se za zaposlene u toj zgradi pretvarali u beskrajnu simfoniju njihovih života, bez čijeg su se utešnog prisustva osećali usamljeno tokom vikenda.

Videvši ih kako tumaraju kroz salu, jedna gospođica koja je dotle sedela za jednim stolom u uglu, sada je ustala da ih dočeka. Kretala se ljupko poput veverice, prilagođavajući svoje korake jednoobraznom žamoru časovnika. Nakon učtivog pozdrava, s puno poleta ih je obavestila da još uvek ima slobodnih mesta za treći izlet u 2000. godinu, tako da su, ukoliko žele, mogli da ih rezervišu. Šireći svoj zanosni osmeh,. Čarls je odbio devojčinu ponudu, objasnivši joj da su došli s namerom da porazgovaraju lično s Giljemom Marejem. Posle kraćeg kolebanja, sekretarica je potvrdila da se gospodin Marej trenutno nalazi u zgradi i da bi, uprkos njegovim brojnim obavezama, mogla da sredi da ih on ipak primi, zbog čega joj se Čarls zahvalio još blistavijim osmehom. Kad je uspela da odvoji pogled od tog niza savršenih zuba, devojka se okrenula na petama i dala im znak da je prate. U dnu prostorije nalazilo se mermerno stepenište koje je vodilo ka sobama na gornjem spratu. Predvođeni devojkom, Čarls i Endrju su koračali kroz dugi hodnik, čiji zidovi behu obloženi tapiserijama koje su predstavljale različite scene iz rata budućnosti. Ali ni to nije bilo sve, jer je i taj prolaz takođe bio ispunjen neizbežnim mnoštvom časovnika, koji su, okačeni na zidove ili postavljeni na police, u vazduh prosipali neprijatni polen svojih tik-takova. Stigavši do raskošno ukrašenih vrata Marejeve kancelarije, žena ih je zamolila da tu pričekaju, ali je Čarls, zanemarujući njene reči i vukući svog rođaka, odmah za njom ušao unutra.

Prostranost kancelarije je iznenadila Endrjua, jednako kao i nemarni raspored nameštaja i brojne mape koje su prekrivale zidove, budući da ga je to podsetilo na izgled štabova odakle su vojskovođe pratile tok ratova. Morali su dobro da se zagledaju pre nego što su konačno razaznali Giljema Mareja, koji je ležao ispružen koliko je dug preko tepiha, igrajući se s jednim psom.

– Dobar vam dan želim, gospodine Mareje – pozdravio ga je Čarls, preduhitrivši sekretaricu. – Moje ime je Čarls Vinslo, a ovo je moj rođak Endrju Harington. Voleli bismo da popričamo s vama ukoliko niste previše zauzeti.

Giljem Marej, kršan čovek koji je nosio šljašteće odelo boje crnog sleza, osmehom je odgovorio na Čarlsov ironičan komentar, sportski podnevši ovo peckanje, ali u pitanju je zapravo bio misteriozni osmeh svojstven osobama koje drže mnoštvo kečeva u rukavu, spremni da ih upotrebe u

pravom trenutku.

– Uvek mogu da izdvojim delić svog vremena da bih udovoljio tako otmenoj gospodi – kazao je, ustajući s poda.

Kad se konačno uspravio ispred njih, Čarls i Endrju su mogli rođenim očima da se uvere kako Giljem Marej izgleda kao da je nekom čarolijom uvećan. Sve je na njemu delovalo dvostruko krupnije od normalnog, počevši od njegovih ruku, koje su naizgled bile u stanju da zaustave bika držeći ga za rogove, pa do glave, nalik Minotaurovoj. Ali, uprkos svojoj neverovatnoj građi, ova se ljudina nije kretala nezgrapno, nego s iznenađujućom, pa čak i senzualnom gipkošću. Kosa boje žita bila mu je brižljivo začešljana pozadi, a njegove ogromne plave oči, u kojima je tinjala neka snažna iskra nagoveštavajući ambiciozan i nadmen duh, razgorevale su vatru koju je naučio da ublažava širokim repertoarom ljubaznih osmeha koji su krasili njegove mesnate usne.

Jednim pokretom ruke ovaj džin ih je pozvao da pođu za njim do njegovog radnog stola, koji se nalazio u dnu sale, predvodeći ih prolazom koji je uspeo da raskrči, verovatno posle podrobnog istraživanja, između mnogobrojnih globusa koji su dočaravali zemaljsku kuglu i stočića neobavezno raspoređenih na sve strane, pretrpanih knjigama i beležnicama. Endrju je primetio da ni ovde ne nedostaju neizbežni časovnici. Pored onih koji su visili na zidovima i onih koji su se nizali na policama biblioteke, tu je postojala i jedna ogromna vitrina, u kojoj behu pohranjeni prenosivi peščanici, sunčani satovi, brižljivo izrađene klepsidre i druge spravice koje su služile kao dokaz protoka vremena. Mada, Endrju je stekao utisak da je Giljem sve te predmete izlagao sa zlobnim ciljem da prikaže koliko je sve to smešno, taj uzaludni pokušaj čoveka da razume ono što je ipak ostajalo neuhvatljivo, tu apsolutnu silu, misterioznu i neukrotivu, koja se naziva vreme. Tom šarolikom zbirkom časovnika ovaj čovek kao da je želeo da kaže kako jedino što je čovek postigao beše da vremenu oduzme njegovu metafizičku prirodu i da ga pretvori u običan instrument zahvaljujući kojem se moglo izbeći kašnjenje na sastanke. Čarls i Endrju su se smestili na dve udobne fotelje u jakobinskom stilu, pored radnog stola, koji beše veličanstven komad nameštaja sa širokim nogarima, za koji je seo Marej, postavivši se tako da je izgledao kao uokviren velikim prozorom iza svojih leđa. A sudeći po obilju svetlosti koja je navirala kroz staklo, preplavljujući kancelariju veselom i prirodnom atmosferom, Endrju je čak pomislio kako se čini da ovaj čovek poseduje neko sopstveno sunce, dok je ostatak sveta ostajao zaronjen u sumorno jutro.

– Nadam se da ćete biti dovoljno uviđavni da mi oprostite zbog neprijatnog mirisa na ulazu – požurio je da se izvini Giljem, uz jednu gadljivu grimasu. – Već drugi put su nam fasadu uneredili izmetom. Možda je u pitanju neka organizovana grupa koja na taj odvratni način pokušava da onemogući rad naše firme – zaključio je, žalosno slegnuvši ramenima, kao da je želeo da naglasi koliko ga to nervira. – Ne gaje svi isto mišljenje da su putovanja kroz vreme zapravo veliki doprinos našem društvu, kao što i sami možete da se uverite. Međutim, upravo ih je samo to društvo zahtevalo, još od objavljivanja one čarobne knjige gospodina Velsa. Ali iz ovakvih divljačkih postupaka ne mogu da izvučem nijedan drugi zaključak, budući da se tu radi o počiniocima koji ne ostavljaju nikakve poruke niti nešto slično. Jednostavno, oni se ograničavaju na to da nam unakaze fasadu.

To rekavši, Giljem Marej je skrenuo pogled, poslavši ga u neki neodređeni prevoj vazduha.

Nekoliko sekundi je ostao zadubljen u misli; onda se izgleda setio gde se nalazi i, uspravivši se u svojoj stolici, otvoreno se zagledao u svoje posetioce.

– Ali, kažite mi, gospodo, kako mogu da vam pomognem.

– Voleo bih da nam organizujete jedno privatno putovanje u 1888. godinu, gospodine Mareje – odgovorio je Endrju, koji je nestrpljivo iščekivao da im ovaj džin konačno prepusti glavnu reč.

– U Stravičnu jesen? – zaprepastio se Marej.

– Da, baš tako, želim da se vratim u noć 7. novembra.

Giljem ga je izvesno vreme samo ćutke posmatrao. Najzad, i ne potrudivši se da prikrije svoje razočaranje, otvorio je jednu od fioka svog radnog stola, odakle je izvukao svežanj papira povezanih trakom. Zatim je te hartije spustio na sto, s izvesnom tegobom, kao da im pokazuje neki teret koji ga je mučio, a koji je morao da trpi bez pogovora.

– Znate li šta je ovo, gospodine Haringtone? – uzdahnuo je.

– To su pisma i pojedinačne molbe koje svakodnevno primamo. Ima onih koji žele da ih odvedemo u šetnju po visećim vrtovima u Vavilonu, neki žele da upoznaju Kleopatru, Galileja ili Platona, drugi žele rođenim očima da posmatraju bitku kod Vaterloa, dok treće zanima izgradnja piramida ili Hristovo raspeće. Svi zahtevaju da otputuju u svoj omiljeni istorijski trenutak, kao da svom kočijašu navode adresu gde treba da ih odveze. Svi oni misle da nam je prošlost data da njome raspolažemo. Vi želite da putujete u 1888. godinu. Ne sumnjam da za to imate neke svoje razloge, kao i autori svih ovih molbi, ali se bojim da ne mogu da vam udovoljim.

– Ali trebalo bi se vratiti samo nekoliko godina unazad, gospodine Mareje – pobunio se Endrju. – A ja sam spreman da vam platim koliko god da tražite.

Marej se gorko nasmejao.

– Nije stvar u vremenskom rastojanju. Ni u novcu. Da je to slučaj, gospodine Haringtone, potpuno sam siguran da bismo se već nekako dogovorili. Ali problem je, recimo, tehničke prirode: ne možemo slobodno da otputujemo u bilo koju epohu, bilo da je u pitanju prošlost ili budućnost.

– Možete da nas odvedete samo u 2000. godinu? – uskliknuo je Čarls, vidno razočaran.

– Tako je, gospodine Vinslo – požalio se Marej, uputivši prema Čarlsu svoj neutešan pogled. – Doduše, nadamo se da ćemo u budućnosti biti u stanju da proširimo svoju ponudu, iako sada, kako možete da pročitate u našoj reklami, jedino odredište koje nudimo jeste 20. maj 2000. godine, baš na dan kada se odigrava završna bitka između mašina, koje predvodi zli Salomon, i ljudske vojske pod vodstvom hrabrog kapetana Šekltona. Zar vam to ne zvuči kao izuzetno privlačan cilj, gospodine Vinslo? – upitao ga je, s izvesnom dozom ponosa, dajući mu do znanja da nije lako zaboravljao lica ljudi koji su već učestvovali u pomenutim ekspedicijama.

– Da, gospodine Mareje – odgovorio mu je Čarls posle kraćeg kolebanja. – Bilo je stvarno zadivljujuće. Ali samo sam mislio...

– Da bismo mogli da putujemo u bilo kom pravcu vremenskog toka – njegov sagovornik je završio umesto njega. – Da, da, znam. Međutim, nije tako. Plašim se da prošlost izmiče našim moćima.

Nakon što je to izgovorio, Marej ih je pogledao s iskrenim žaljenjem, kao da je slutio koliku su štetu ove reči izazvale u dušama njegovih posetilaca.

– Problem se, gospodo, zasniva na tome – uzdahnuo je, zavalivši se nazad na naslon fotelje – da mi ne putujemo kroz vreme putem vremenske struje, kao Velsov junak, nego putem onoga što se nalazi izvan nje. Putujemo u vremenu kroz vremensku spoljašnjost, da tako kažem. Kao po njegovom oklopu.

Zaćutao je i prodorno ih pogledao, ne trepćući, s nepokolebljivošću svojstvenom mačkama.

– Ja to ne razumem – na kraju je priznao Čarls.

Giljem Marej je klimnuo glavom, kao da i nije očekivao drugačiji odgovor.

– Daću vam jedan prost primer: jednu zgradu možete obići iznutra, prolazeći kroz sve njene prostorije. Ali takođe je možete obići i koračajući oko nje, nije li to tačno? Čarls i Endrju su nezadovoljno potvrdili, pomalo pogođeni time što su imali utisak da se Marej prema njima ophodi kao prema glupavoj dečici.

– Iako se možda na prvi pogled tako čini – nastavio je njihov domaćin – ja nisam odlučio da istražim mogućnost putovanja kroz vreme tako što sam pročitao knjigu gospodina Velsa. Ako ste pročitali njegov roman, onda vam je jasno da se Vels ograničava samo na to da natukne izazov naučnim krugovima, nudeći im novi put za njihova proučavanja, ali kad na red dođe funkcionisanje njegovog izuma, za razliku od njegovog kolege Verna, on vešto izbegava svako realističko objašnjenje, odabravši da nam tu svoju mašinu opiše posežući za svojom nepresušnom maštom, što je, s druge strane, savršeno prihvatljivo kad je u pitanju književno delo. Uprkos tome, sve dok nauka ne dokaže da je takva sprava moguća, njegova mašina će ostati samo obična igračka. Hoće li ikada uspeti? Želim da verujem da hoće: dostignuća koja su naši naučnici ostvarili u meni bude neizmerni optimizam. Složićete se sa mnom, gospodo, da mi živimo u stvarno jedinstvenoj epohi. U jednom dobu kada čovek svakodnevno preispituje Boga. Koliko nam je samo čudesa predstavila nauka tokom poslednjih godina? Mnogi od tih izuma služe tome da nam olakšaju život, poput mehaničke računaljke, pisaće mašine ili električnog lifta, ali ima i onih drugih, koji utiču na to da se osetimo moćno, pošto razotkrivaju i ono nemoguće. U današnje vreme, možemo da pređemo nepregledna rastojanja, a da pri tom sami ne moramo da načinimo nijedan korak, zahvaljujući lokomotivi, a uskoro ćemo moći svoj glas da pošaljemo na drugi kraj zemlje bez potrebe da se fizički tamo premestimo, kao što to već rade Amerikanci, posredstvom sprave zvane telefon. Bez obzira na to što se uvek pojave ljudi koji se suprotstavljaju napretku, koji ljudsko prevazilaženje sopstvenih granica smatraju skrnavljenjem, ja lično mislim da nauka uzdiže čoveka potvrđujući njegovo ovladavanje prirodom, na isti način kao što obrazovanje ili moral pomažu da ukrotimo svoje iskonsko divljaštvo.

Obratite pažnju na ovaj hronometar, na primer – rekao je, posegnuvši za drvenom kutijicom koja je stajala na jednom ćošku stola. – Danas se izrađuju u serijama i svi brodovi na svetu imaju barem po jedan. Ali nije se uvek plovilo uz pomoć hronometra, jer iako nam on danas izgleda kao predmet koji je oduvek bio tu negde pored nas, sačinjavajući deo naše svakodnevice, britanska mornarica je morala da ponudi nagradu od dvadeset hiljada funti sterlinga osobi koja postigne to da osmisli metod za izračunavanje morske širine, budući da nijedan časovničar nije bio u stanju da napravi sat koji bi mogao da izdrži ljuljanje lađe, a da se ne poremeti. Na konkursu je pobedio izvesni Džon Harison, koji je četrdeset godina svog života posvetio rešavanju tog gorućeg problema. Kada je kucnuo čas da požnje nadoknadu za svoj uspeh, imao je skoro osamdeset godina. Zar vam to ne zvuči sjajno? Iza svakog velikog izuma počiva napor nekog čoveka, ceo život utrošen na pronalaženje rešenja, na stvaranje neke spravice koja će ga nadživeti, koja će predstavljati deo tog sveta koji se nastavlja i bez njega. Sve dok postoje ljudi koji se ne zadovoljavaju time da se hrane voćem koje mogu da uberu s drveća ili da lupaju u bubnjeve prizivajući kišu, odlučivši da svoju pamet iskoriste kako bi nadmašili ulogu običnih parazita božjeg dela, nauka nikada neće posustati. Stoga nimalo ne sumnjam da će vrlo brzo, isto kao što se uskoro mogu pojaviti vozila s krilima koja će nam omogućiti da letimo kao ptice, svako moći za sebe da nabavi i mašinu poput one koju je zamislio Vels i da otputuje tačno u onu vremensku tačku koja ga zanima. Ljudi budućnosti moći će da vode dvostruki život, tokom nedelje će raditi u banci, a vikende će posvećivati vođenju ljubavi s prelepom Nefertiti, ili će ih provoditi pomažući Hanibalu pri osvajanju Rima. Možete li uopšte da zamislite kako će naše društvo da se preobrazi uz pomoć takvog instrumenta? – Giljem ih je radoznalo odmeravao nekoliko sekundi, pre nego što je kutijicu iznova odložio na sto, ostavljajući je s otvorenim poklopcem, kao da čeka da se tu postavi biserna školjka ili veridbeni prsten. A potom, dodao je: – Ali, za sada, dok nauka traga za načinom da sve te snove pretvori u javu, mi imamo nešto drugo što nam omogućava da putujemo kroz vreme, mada nam nažalost ne dozvoljava da sami izaberemo svoje odredište.

– Na šta mislite? – zanimalo je Endrjua.

– Mislim na... na magiju – sablasnim tonom otkrio je Giljem.

– Magiju? – zbunjeno je upitao Endrju.

– Da, mislim baš na magiju – ponovio je njihov domaćin, misteriozno puckajući prstima visoko u vazduhu, istovremeno usnama oponašajući zvuk vetra koji huči provlačeći se kroz dimnjak – ali ne na one čarolije kakve se mogu videti u pozorištima, niti na one gluposti koje izvode oni prevaranti iz grupe Zlatna zora. Mislio sam na pravu magiju. Verujete li u čuda, gospodo?

Endrju i Čarls su se dvoumili šta da kažu, pomalo zatečeni pravcem u kom je razgovor skrenuo, ali Giljem nije ni očekivao nikakav odgovor.

– Naravno da ne verujete – požalio se. – Zbog toga često izbegavam da je pomenem, kad god je to moguće. Draže mi je da moji klijenti budu uvereni kako u budućnost putujemo uz pomoć nauke. Svi veruju u nauku. Danas nauka uživa veći ugled od magije. Ovo su moderna vremena. Ali magija ipak postoji, to vam tvrdim.

A onda, na Endrjuovo i Čarlsovo neizmerno iznenađenje, poletno je ustao sa svoje stolice i snažno zazviždao. Pas, koji je sve to vreme ležao na tepihu, ravnodušan prema ljudskim brigama, odmah se podigao i veselo pritrčao svom gazdi.

– Gospodo, predstavljam vam Večnog – rekao je, dok je životinja uzbuđeno poskakivala oko njega. – Volite li pse? Slobodno ga pomilujte.

Kao da je u pitanju neka vrsta uslova za nastavak razgovora, Čarls i Endrju su ustali i obojica su dlanom pogladili leđa psa, koji beše živahni primerak zlatnog retrivera, čija dlaka beše nežna i sjajna.

– Gospodo – objavio je tada Marej – znajte da vi trenutno milujete jedno pravo čudo. Jer, kako sam vam već nagovestio, magija postoji. Čak može i da se dotakne. Šta vi mislite, koliko je Večni star? Čarls je imao dosta pasa na svom imanju, te je još od malih nogu bio naviknut na njihovo prisustvo, tako da mu nije bilo teško da odgovori na to pitanje. Očima stručnjaka proučio je zube psa, pa je samouvereno odgovorio: – Godinu dana, najviše dve.

– Zaista – potvrdio je Giljem, kleknuvši kako bi nežno počeškao životinju po vratu – izgledaš kao da ti je godinu dana, zar ne, kad je posredi tvoja starost u stvarnom vremenu.

Endrju je taj trenutak iskoristio da potraži pogled svog rođaka, žudeći da sazna kakvo je njegovo mišljenje o svemu tome. Čarls ga je umirio jednim spokojnim osmehom.

– Kao što sam vam već pomenuo – nastavio je Marej, ispravivši ga – ja nisam odlučio da zasnujem svoju firmu samo zbog Velsove knjige. Bila je to puka slučajnost, mada neću poreći da mi je njegovo delo beskrajno pomoglo, budući da je Vels u narodu probudio neke tajne čežnje. Znate li šta ta putovanja kroz vreme čini toliko privlačnim? Činjenica da svi imamo želju da ih iskusimo.

Putovanja kroz vreme jesu čovekov veliki san. Ali, da li ste o njemu ozbiljnije razmišljali, gospodo, pre nego što ste pročitali knjigu gospodina Velsa? Bojim se da niste. Nisam ni ja, verujte mi.

Gospodin Vels je, na izvestan način, samo otelotvorio jednu apstraktnu želju, rečima je izrazio onu težnju koja oduvek beše prisutna u čoveku.

Marej je napravio pauzu kako bi njegovi gosti imali vremena da upiju sve te nanizane misli, kao kada se prašina sleže posle trešenja tepiha.

– Pre nego što sam otvorio ovu firmu, ja sam radio sa svojim ocem – posle je dodao. – Bavili smo se finansiranjem ekspedicija. Bili smo samo još jedno među stotinama udruženja koja šalju svoje istraživače u najskrovitije kutke planete, s ciljem da se prikupe etnografska ili arheološka saznanja, koja potom napajaju naučne časopise, ili da se naprave kolekcije insekata ili cveća kao iz bajke, za

neki muzej prirodnih nauka koji žudi da svoje vitrine napuni Tvorčevim čudesima. Međutim, pored samog tog posla, pokretala nas je težnja da što preciznije upoznamo svet u kome živimo. Imali smo, da se tako izrazim, prostorne nemire. Ali čovek nikad ne zna šta mu sudbina sprema, nije li tako, gospodo?

I ne očekujući odgovor, Marej im je dao znak rukom da pođu za njim. Kroz čitav arhipelag stočića i globusa, u neizostavnoj pratnji Večnog, poveo ih je ka jednom od sporednih zidova. Za razliku od ostalih, prepunih polica na kojima su se gurali atlasi, geografski eseji, studije iz astronomije i bezbroj dela iz oblasti ko zna kojih nesvakidašnjih disciplina, ovaj beše prekriven pravim oklopom od mapa poređanih u zavisnosti od datuma kad su nastale. Kolekcija je dočaravala putovanje koje je počinjalo s izvesnim reprodukcijama mapa iz doba renesanse, nadahnutim Ptolomejevim proučavanjima, gde je svet, poput insekta kome su iščupane nožice, bio prikazan u uznemiravajuće svedenom izdanju, sužen na jedva nešto više od neke amorfne Evrope, zatim se nastavljala mapom nemačkog geografa Martina Valdsemilera, na kojoj se Amerika odvajala od azijskog kontinenta, a završavala se radovima Abrahama Ortelijusa i Gerardusa Merkatora, koje su prikazivale već narastao svet, veoma sličnih dimenzija kao što je današnji. Ako se korača sleva nadesno, kako ih je navodio Marej, hronološki raspored je stvarao utisak sličan onom koji se stekne kada posmatrate kako se otvara cvet ili kad se mačka proteže, budući da se činilo kao da svet buja pred njihovim očima, kao da se umnogostručava s izuzetnom odmerenošću, obuhvatajući sve veća prostranstva, u skladu s proširenjem njegovih granica, zahvaljujući moreplovcima i istraživačima.

Endrjua je oduševljavala činjenica da, pre svega nekoliko vekova, niko nije ni slutio da se svet nastavlja i s druge strane Atlantika, da su njegove stvarne razmere zapravo zavisile od hrabrosti i srećnih okolnosti vezanih za istraživače, koji su svojim opasnim pohodima ispunjavali srednjovekovnu pustoš, odvažno osvajajući divlje predele; međutim, s druge strane, bilo mu je i malo žao što je veličina sveta prestala da bude misterija, jer više nisu postojala kopna ni okeani koji ne behu zabeleženi na najskorijim mapama, u tom ozvaničenom svetu, poznatom, osuđenom na svoje sopstvene mere, tako da je preostajalo samo da se tačno odredi profil njegovih obala. Marej im je dao znak da se zaustave ispred mape koja je zatvarala čitavu ovu kolekciju.

– Gospodo, u ovom se trenutku nalazite pred verovatno najpreciznijom mapom koja se može pronaći u celoj Engleskoj – obavestio ih je Giljem, ne skrivajući svoj ponos – zbog činjenice da se neprestano dopunjava novim otkrićima. Svaki put kada se obznane bliži podaci o bilo kom do tada neistraženom komadiću sveta, ja naredim da se ona iznova nacrta, dok prethodnu kopiju spaljujem. Ja to smatram jednim simboličnim gestom, kao da time brišem svoju zastarelu i netačnu predstavu o svetu. Mnoge od ekspedicija kojima je sve ovo dokazano, zapravo su ostvarene zahvaljujući našim fondovima.

Pogled na mapu skoro da je mutio vid posmatrača, budući da je bila obilno ispresecana linijicama različitih boja, koje su, kako im je sam Giljem objasnio, predstavljale ekspedicije koje je čovek dotle ostvario, a čije su promene unošene na levoj margini skice, nesumnjivo s nekim gotovo sablasnim uživanjem. Ali dovoljno beše baciti jedan pogled na mapu, pa da se posmatrači uvere kako se za verodostojnost s kakvom je opisivan nestalni tok svakog putovanja na kraju ispostavljalo da je potpuno uzaludna. Jer, beše skoro nemoguće pratiti ga, zbog stalnog ukrštanja linija, koje je uslovljavao uporni trud njihovog domaćina da ne propusti detalje nijedne ekspedicije, počevši od one najstarije, koju je izveo Marko Polo, iscrtane zlatastom bojom koja je vijugala pored Indije, Kine, centralne Azije i Malajskog arhipelaga, sve do onih najsvežijih, poput one koju je predvodio ser Frensis Janghazband, putujući od Pekinga do Kašmira preko planinskih lanaca Karakoruma, s njegovim oštrim vrhovima krunisanim glečerima. Međutim, nisu bili tako ižvrljani samo prikazi

kontinenata. Takođe su tu iskrsavale i linijice koje su se izmigoljile s tla i zaranjale u mora, prateći penušave tragove mnogih čuvenih lađa, poput onih koje su u Atlantiku iscrtavale karavele admirala Kolumba, ili one koje su, u pokušaju da se pronađe neka prečica do Kine, ucrtali Erebus i Teror u Arktičkom okeanu. Oba traga behu naglo prekinuta, kao što u stvarnosti beše slučaj i s putovanjima samih brodova, kod moreuza Lankaster, navodne kapije Severozapadnog prolaza. Uzevši u obzir da nisu bili u stanju da se snađu u toj zbrci putokaza, Endrju je izabrao da prati plavu liniju, koja je prosecala ostrvo Borneo, taj kišni raj naseljen majmunima i krokodilima na jugoistoku Azije, označavajući burno putešestvije ser Džejmsa Bruka, koji je dobio nadimak Leopard iz Saravaka, što mu je zvučalo poznato, budući da se taj istraživač spominjao u romanima o Sandokanu, mada preobraćen u okrutnog lovca na gusare. Ali Giljem ih je ubrzo zamolio da svoju pažnju usredsrede na najzamršeniji deo mape, dakle na afrički kontinent, gde su se preplitale sve ekspedicije čija namera beše da otkriju mitski izvor reke Nila. Tu su kretanja Holanđanke Aleksine Tine, bračnog para Bejker, ona koja su obeležili Barton i Spek, i možda najčuveniji Livingston i Stenli, kao i mnogi drugi, sačinjavala zbunjujuću mrežu, koja nije mnogo razotkrivala, izuzev privlačnosti koju su prema Crnom kontinentu osećali odani poklonici avantura.

– Priča o tome kako smo otkrili putovanja kroz vreme počela je pre tačno dvadeset i dve godine – objavio je tada Giljem setnim tonom.

I kao da je to već bezbroj puta slušao, Večni je legao pored nogu svog gospodara, a Čarls se zadovoljno osmehnuo pred tim početkom koji je mnogo obećavao, dok je Endrju navukao očajničku grimasu, svestan da će morati da se naoruža strpljenjem pre nego što konačno sazna da li je moguće spasiti Meri Keli ili ne.

OSMO POGLAVLJE

D

ozvolite mi sada da izvršim jedan narativni manevar i da ono što je Giljem Marej dalje pričao ja vama ispripovedam u trećem licu, a ne u prvom, kao da se radi o poglavlju izvučenom iz nekog avanturističkog romana. Uostalom, i sam govornik je priželjkivao da upravo takav utisak ostavi na svoje slušaoce. U to vreme, početkom druge polovine XIX veka, otkrivanje mitskog izvorišta reke Nila, koji je Ptolomej postavio na Mesečeve planine, planinski venac koji se nadmoćno protezao u samom srcu Afrike, postalo je glavni cilj većine istraživačkih udruženja. Uprkos tome, avanturisti modernog doba nisu imali ništa više sreće od Herodota, Nerona i ostalih sanjara čija su traganja tokom istorije bila bezuspešna. Ekspedicija Ričarda Bartona i Džona Speka postigla je samo to da ova dva čoveka postanu neprijatelji, a ni pohod Džona Livingstona nije uneo nikakvu svetlost u čitavu tu problematiku. Livingston je bolovao od dizenterije kada ga je Henri Stenli pronašao u Udžidžiju, ali je uprkos tome odbio da se s njim vrati u grad, i zaputio se na novu ekspediciju, ovog puta ka jezeru Tanganjika, odakle su morali da ga vrate na nosilima, izmučenog groznicom i na samom izmaku snage. Škotski istraživač preminuo je u Čitambu, a na poslednje putovanje je krenuo kao leš, balsamovan u majčinskoj utrobi jedne mijonge, kojoj beše potrebno celih devet meseci da stigne do ostrva Zanzibara, odakle je vraćen u svoju domovinu, Veliku Britaniju. Uz sve počasti, 1878. godine je sahranjen u opatiji Vestminster, ali bez obzira na njegova neporeciva dostignuća, pronalaženje izvorišta Nila i dalje je ostalo misterija, a skoro svi, počevši od Kraljevskog geografskog društva, pa do najbeznačajnijih naučnih muzeja, želeli su da se proslave otkrićem tog nedokučivog odredišta. Ni Marejevi nisu odoleli iskušenju. I tako, istovremeno kad su Njujork Herald i London Dejli telegraf finansirali najnoviju Stenlijevu ekspediciju, oni su na negostoljubivi afrički kontinent takođe poslali jednog od svojih najvećih uzdanica.

Zvao se Oliver Tremankvaj, koji, osim što je s uspehom izveo nekoliko pohoda na Himalaje, beše i vrhunski lovac. Među zveri koje je vešto ciljao i oborio ubrajali su se indijski tigrovi i balkanski medvedi, pa čak i slonovi sa Cejlona. Ujedno, on je bio iskreno religiozan čovek, koji, iako nikada nije imao zvaničnu ulogu misionara, nije propuštao nijednu priliku da pokuša da pokrsti sve divljake na koje bi usput naišao, dajući prednost božjoj milosti radije nego pištolju. Nadahnut svojim novim zadatkom, Tremankvaj je krenuo put Zanzibara, gde se opskrbio namirnicama i unajmio nosače.

Međutim, već nekoliko dana nakon što je stupio na taj daleki kontinent, Marejevi su izgubili svaku vezu s njim. Sedmice su polagano proticale, ali od njega nije bilo ni traga. Šta se dogodilo ovom istraživaču? S neizmernim bolom, Marejevi su se pomirili s činjenicom da će morati da ga proglase izgubljenim, budući da nisu mogli da pošalju nikakvog Stenlija u potragu za njim, jer su svi njihovi ljudi već bili zauzeti.

Dva meseca kasnije, baš nakon što je obavljen simboličan pogreb u znak sećanja na njega, uz pristanak njegove žene koja je dotle odbijala da se zakopa u crninu, Tremankvaj je iznebuha banuo u njihovu firmu. Kao što se i moglo očekivati, izazvao je pravu pometnju, kao da je u pitanju duh. Bio je strahovito mršav, iz očiju mu se moglo pročitati da ga muče halucinacije, a njegovo telo, prljavo i okruženo oblakom neprijatnih mirisa, navodilo je na zaključak da poslednjih nekoliko meseci nije plutao na ružinim laticama. Kako se moglo prosuditi po njegovom izgledu nalik strašilu, ekspedicija

je doživela potpuni krah još od samog početka, jer čim je zašao u prašumu, naleteo je u zasedu nekog somalijskog plemena. Tremankvaj čak nije imao vremena ni da svojom puškom nanišani u te mačkaste senke koje su iskrsavale iz rastinja, s obzirom na to da ga je s leđa oborila prava kiša strela. U dubini prašume, članovi ekspedicije su okrutno i divljački masakrirani. Napadači su mislili da je i on mrtav, kao i svi ostali njegovi ljudi, ali Tremankvaj beše čovek koga je život iskalio kao čelik: za njegovu smrt je bilo potrebno nešto više od iživljavanja tih divljaka. I tako, nedeljama je lutao po džungli, povređen i grozničav, koristeći svoju pušku kao štap, s nekoliko strela još uvek zabijenih u telo, sve dok u tom svom žalostivom hodočašću nije naišao na neko maleno indijansko selo, okruženo drvenom ogradom. Iscrpljen, prosto se srušio pred uskim ulazom u tom zaštitnom zidu, kao brodolomnik koga je plima izbacila na obalu.

Probudio se tek nekoliko dana kasnije, na udobnom ležaju, potpuno nag i sav izranjavljen, mada sve njegove povrede behu premazane nekom smesom odvratnog izgleda. Osoba koja je bila zadužena da mu nanosi taj zelenkasti melem beše jedna devojka čije se crte lica nisu poklapale ni sa jednom plemenskom fizionomijom koju je on poznavao. Telo joj je bilo izduženo i vitko, uskog struka i skoro nepostojećih oblina, presvučeno tamnom kožom s nekom mat nijansom. Ubrzo se uverio da i muškarci imaju skoro isto tako krhku građu, s tek jedva naznačenim mišićima, ispod kojih su se nazirale nejake kosti. Imajući u vidu da nije znao kom su plemenu pripadali, Tremankvaj je odlučio da ih krsti po svom izboru. Nazvao ih je Trskaši, jer su ga podsećali na tanku i savitljivu trsku. Tremankvaj je bio vrstan lovac, ali nije mogao da se podiči maštovitošću. Gotovo neopipljiva fizionomija Trskaša ga je iznenadila, baš kao i njihove krupne i tamne oči, koje su krasile njihova lica nalik licima porcelanskih lutaka. Međutim, za vreme trajanja svog oporavka, nalazio je sve više razloga za čuđenje, počevši od nejasnog jezika kojim su se međusobno sporazumevai, što behu neki prigušeni grleni zvuci koje njegov govorni aparat, uprkos imitaciji najčudnijih dijalekata, nije bio u stanju da ponovi, sve do jednoobraznosti godišta, koja ih je izjednačavala, a prelazeći preko činjenice da u selu nije bilo nekih najneophodnijih predmeta, kao da se život tih domorodaca odvijao na nekom drugom mestu, ili kao da su postigli to da ga svedu na samo jedan jedini čin: disanje. Ali, ako bi trebalo izdvojiti pitanje koje je Tremankvaj samom sebi sve češće postavljao, onda bi to bilo sledeće: kako su Trskaši uspevali da prežive uporne napade susednih plemena? Brojčano ih je bilo veoma malo, nisu delovali ni snažno ni borbeno, a činilo se da je jedino oružje u celoj naseobini bila njegova puška.

Jedne noći shvatio je kako im to polazi za rukom. Jedan od stražara je objavio da su divlji napadači opkolili selo. Iz kolibe u kojoj je bio smešten, u društvu svoje negovateljice, Tremankvaj je posmatrao svoje nestvarne spasioce kako se okupljaju u sredini dvorišta, tačno nasuprot uskog ulaza, koji je nekim čudom bio lišen vrata. U određenom redu, onako krhki, kao da se spremaju za čin žrtvovanja, Trskaši su se uhvatili za ruke i počeli su da poju neku nestvarnu pesmu. Čim je malo došao k sebi posle početne zbunjenosti, Tremankvaj je zgrabio svoju pušku i zaleteo se ka prozoru, nameravajući da pripuca i odbrani svoje domaćine. U naselju jedva da je poneka baklja bila upaljena, ali sjaj mesečine je zemlju osvetljavao sasvim dovoljno da jedan iskusan lovac može da razazna svoju metu. Naciljao je prema ulaznom prolazu, računajući na to da će, ako pogodi bar nekog od tih krvožednika, njegovi saplemenici pomisliti da selo brane belci, pa će se smesta povući. Na njegovo ogromno iznenađenje, devojka ga je nežno navela da spusti oružje, bez reči mu dajući do znanja da njegova umešanost neće biti neophodna. Tremankvaj se taman spremao da se pobuni, ali devojčin smiren pogled ga je naterao da se zamisli. S prozora, uz mešavinu straha i radoznalosti, gledao je kako neprijatelji silovito navaljuju, u grupama se probijajući preko ograde, dok su njegovi domaćini samo mirno čekali pristizanje strela, ne prestajući da pevaju onu tako neprijatnu melodiju.

Istraživač se pripremio da prisustvuje pravom pokolju. Ali onda se zbilo nešto što je Tremankvaj kasnije opisivao drhtavim glasom punim neverice, kao da su i njemu samom sopstvene reči delovale neverovatno, bez obzira na činjenicu da su izlazile iz njegovih usta. Vazduh se prelomio. Nije umeo to drugačije da objasni. To beše kao kad čovek otcepi parče tapete sa zida, kazao je, otkrivajući površinu koja se nalazi ispod nje. Ali s tom razlikom da se u ovoj situaciji ispod nije nalazio zid nego neki drugi svet. Svet koji u prvom trenutku, zbog položaja u kom se nalazio, istraživač nije mogao da vidi, ali iz kog je izbijao neki bledunjavi sjaj koji se širio kroz okolnu tamu. Zabezeknut, gledao je kako prvi redovi napadača upadaju u tu rupu koja se naglo otvorila između njih i njihovih žrtava, nestajući iz polja stvarnosti, iz sveta u kom se i sam Tremankvaj nalazio, kao da su isparili u vazduhu. Videvši kako noć guta njihovu braću, preostali krvožednici su se prestravljeno razbežali.

Istraživač je polagano odmahnuo glavom, potresen onim čemu je upravo svedočio. Sada mu je postalo jasno kako je ta naseobina uspela da opstane uprkos napadima susednih plemena.

Posrćući, izašao je iz kolibe i prišao prorezu koji je poj njegovih domaćina napravio u tkanju same stvarnosti. Kada je stao tačno ispred njega, primetio je da je ovaj otvor, koji se talasao poput zavese, bio mnogo veći nego što se to na prvi pogled činilo. Počinjao je pri tlu, uveliko je prevazilazio visinu njegove glave, a bio je toliko širok da je kroz njega lako mogla da prođe i kočija.

Njegovi rubovi su blago treperili, otkrivajući i ponovo skrivajući deo pejzaža, kao što to talasi čine s obalom. Zadivljen, Tremankvaj je je gledao kroz tu nestvarnu pukotinu kao da je u pitanju prozor. S druge strane nalazio se neki svet potpuno drugačiji od našeg, neka vrsta ravnice pune ružičastih stena, kuda je duvao nemilosrdni vetar koji je brisao čitavu njenu površinu, vukući pesak sa sobom; negde pri dnu, zamagljene gustom prašinom koja je ispunjavala vazduh, razaznao je neke planine zastrašujućeg izgleda. Izbezumljeni i kao oslepljeni, nesrećni napadači su nesigurnim korakom tumarali tim svetom, pogađajući jedni druge svojim kopljima, dok je sve manji bivao broj onih koji su ostajali na nogama. Tremankvaj je s nevericom zurio u taj groteskni ples smrti, osećajući kako mu kosu miluje povetarac koji nije pripadao njegovom svetu, jednako kao i onaj neobičan prah koji mu je ispunjavao nozdrve.

Trskaši, koji se nisu ni pomakli iz sredine dvorišta, iznova su počeli da poju onu jezivu melodiju, a rupa u vazduhu se postepeno zatvarala, polako se sužavajući pred Tremankvajevim zasenjenim pogledom, sve dok nije sasvim iščezla. Istraživač je naivno prešao rukom preko onog mesta u vazduhu gde se do malopre nalazio otvor. Iznenada, izgledalo je kao da ništa nije ni postojalo između njega i hora Trskaša, koji su počeli da se razilaze, svaki pojedinačno se vraćajući nekom svom poslu u naselju, kao da se nije desilo ništa posebno. Uprkos tome, za Tremankvaja se svet, onaj koji je dotle poznavao, nepovratno izmenio. Shvatio je da mu se sada nude samo dva izbora. Jedan beše da posmatra svoj svet, onaj koji je ranije smatrao jedinstvenim, kao samo još jedan među mnoštvom drugih postojećih, a koji su se naizgled taložili jedan na drugi poput stranica knjige, tako da beše dovoljno zariti nož u njene korice pa da se otvori prolaz koji će voditi kroz sve njih. A druga mogućnost beše mnogo prostija: da poludi.

Te noći, istraživač nikako nije mogao da zaspi. Nije ni čudo. Ležao je na svojoj postelji, širom otvorenih očiju i napetog tela, budno prateći svaki zvuk koji je dopirao iz mraka. Svest o tome da se nalazio u toj naseobini čarobnjaka, protiv kojih ništa nije vredela ni puška ni sam Bog, budila je u njemu užasavajući strah. Čim se dovoljno oporavio da može da napravi više od par koraka a da mu se pri tom ne zavrti u glavi, pobegao je iz sela Trskaša. Bilo mu je potrebno nekoliko nedelja da stigne do luke Zanzibar. Tu se snalazio kako je znao i umeo, sve dok nije uspeo da se uvuče i sakrije na jednoj lađi koja je plovila put Londona. Deset meseci nakon polaska, vratio se natrag, ali preživljena iskustva su ga preobrazila, što je bilo jasno već na prvi pogled. Sve u svemu, u pitanju je

bila jedna stravična odiseja, u koju Sebastijan Marej, prirodno, nije poverovao. Nije imao pojma šta se dogodilo njegovom najboljem istraživaču tokom perioda u kom je proglašen nestalim, ali bilo je očigledno da nije nameravao da prihvati ni trunku verodostojnosti te priče o Trskašima i njihovim suludim rupama u vazduhu. Za njega to ne beše ništa drugo do nesuvislo trućanje jednog ludaka.

Doduše, i sam Tremankvaj mu je učvrstio to mišljenje, pokazavši se nesposobnim da vodi normalan život pored svoje žene i dve kćeri. Vrlo je verovatno da bi njegovoj supruzi draže bilo da je nastavila da mu nosi vence cveća na grob, umesto da deli svoju kuću s tim neznancem onesposobljenim za život, kakvog joj ga je Afrika vratila, a koji nije izlazio iz stanja apatije s nepredvidljivim naletima otuđenosti, što je sve naglo uzdrmalo dotad mirnu porodičnu atmosferu.

Njegovi neprestani ispadi, koji su ga ponekad navodili da go golcat jurca ulicama ili da s prozora gađa šešire prolaznika, predstavljali su pretnju za spokoj kvarta u kome su stanovali, zbog čega je na kraju završio u sanatorijumu za mentalne bolesnike bolnice Gaj, gde su ga zatvorili u zasebnu ćeliju.

Ali na taj način ipak nije bio potpuno izdvojen od ostalog sveta. Bez očevog znanja, Giljem Marej ga je posećivao u bolnici kad god bi mu se za to pružila prilika, podstaknut sažaljenjem koje je u njemu budio pogled na jednog od njihovih najboljih ljudi u tako jadnom stanju, ali takođe i zbog osećanja koja su ga obuzimala dok ga je slušao kako mu pripoveda svoju neverovatnu priču. Mladić od jedva dvadesetak godina, koliko je tada imao, odlazio je da obiđe istraživača s poletom deteta koje se sprema za lutkarsku predstavu, a Tremankvaj ga nikada nije izneverio. Sedeći na svom krevetu, pogleda upravljenog u pravcu vlažnih mrlja na zidovima, uvek je pristajao da mu ponovi priču o Trskašima, svaki je put nadopunjavajući novim i neobičnim detaljima, zadovoljan što ima publiku i više nego dovoljno vremena da obogati svoje fantazije. Izvesno vreme, Giljem je verovao da će mu se povratiti zdrav razum, ali posle četiri godine zatvoreništva, Tremankvaj je odlučio da se obesi u svom trošnom sobičku. Za sobom je ostavio samo jednu poruku, zapisanu na prljavom parčetu hartije. Tu je, neurednim rukopisom koji je jednako mogao biti njegov uobičajeni način pisanja kao i odraz njegove unutrašnje patnje, s ironijom obaveštavao da se sprema za odlazak na onaj svet, koji je samo jedan među mnoštvom onih koji su postojali.

Dotle, Giljem je već bio počeo da radi u firmi svog oca, i mada, uprkos njegovim tajnim posetama, Tremankvajeva priča nije prestala da mu se čini kao obična ludost, možda je upravo zato, budući da je prihvatanje njegove ludosti možda bio najbolji način da mu oda počast, krišom je iza leđa svog oca poslao dvojicu njihovih istraživača u Afriku, u potragu za nepostojećim Trskašima.

Semjuel Kofman i Forest Ostin behu dvojica bezveznjaka, sklonih pijanstvu i zvrčkama, koji su uspeli da upropaste sve ekspedicije u kojima su učestvovali, ali su isto tako bili jedini čije odsustvo ne bi zasmetalo njegovom ocu i jedini koji su, slegnuvši ramenima, pristali da se zapute na afrički kontinent u potrazi za plemenom raspevanih čarobnjaka sposobnih da otvore vrata ka drugim svetovima.

Takođe, oni su bili jedini kojima je, pozivajući se na njihove dokazane neuspehe, mogao da se odvaži da dodeli jednu tako neosnovanu misiju poput potrage za Trskašima, što ne beše ništa drugo nego skromna ponuda u znak sećanja na nesrećnog Olivera Tremankvaja. I tako, Kofman i Ostin su skoro tajno napustili Englesku. Ni oni, pa ni sam Giljem, nisu mogli ni da naslute da će postati najčuveniji istraživači tekuće epohe. Verno ispunjavajući dogovor, čim su kročili na tlo Afrike, počeli su putem telegrama da šalju obaveštenja o svojim naprecima, a Giljem ih je samo površno iščitavao i gomilao ih u jednu fioku svog stola, s osmehom samilosti.

Sve se promenilo kada je, tri meseca kasnije, primio telegram kojim su ga obavestili da su najzad pronašli Trskaše. Nije mogao da poveruje! Da mu nisu to oni priredili neku neslanu šalu, kažnjavajući ga što ih je uopšte poslao na tako nesuvislu misiju, zapitao se Giljem. Ali detalji koji su potom sledili, svakako su odbacivali pomisao da su hteli da ga prevare, budući da su se tačno

poklapali s onima koji su, kako je pamtio, krasili pripovest Olivera Tremankvaja. Zato, bez obzira na svoju početnu malodušnost, Giljem nije imao drugog izbora nego da zaključi da su i oni, baš kao i Tremankvaj, govorili istinu: Trskaši zaista postoje. Od tog trenutka, ovi telegrami su za Giljema Mareja postali glavni razlog zbog kog se svakog dana budio i ustajao iz kreveta. Njihov je dolazak iščekivao s pravim uzbuđenjem, a potom ih je u svojoj kancelariji čitao iznova i iznova, iza zaključanih vrata, ne želeći da deli te čarobne trenutke ni sa kim, čak ni sa svojim ocem.

Sudeći prema sadržini telegrama, čim su pronašli traženo naselje, Kofman i Ostin nisu imali nikakvih poteškoća da budu prihvaćeni od strane tamošnjih stanovnika. Trskaši su, kako se činilo, pristajali na sve, kao da nisu bili u stanju da pruže bilo kakav otpor. Na isti taj način, takođe nisu pokazivali neko naročito zanimanje za njegovo prisustvo na tom mestu.

Jednostavno rečeno, trpeli su ih. Doduše, Kofmanu i Ostinu ništa drugo i nije bilo potrebno, pa umesto da se obeshrabre pred težinom ostvarenja glavnog dela misije, koja se zasnivala na tome da provere mogu li ti domoroci zaista da otvaraju prolaze ka drugim svetovima, njih dvojica su se naoružali strpljenjem i suočili se s novonastalom situacijom kao sa plaćenim godišnjim odmorom.

Iako mu to nisu otvoreno priznavali, Giljem nije morao mnogo da se pomuči pa da ih zamisli kako dane troše sunčajući se i prazneći kutije s flašama viskija koje su krišom priključili u tovar ekspedicije, dok je on samog sebe primoravao da skrene pogled u stranu. Iako može da zvuči neverovatno, bolju strategiju nisu mogli da osmisle, jer su letargija pijanstva iz kog nisu izlazili, isto kao i plesovi i bezazlene tuče koje su često nagi izvodili na travi, privukli pažnju Trskaša, oduševljenih tim pićem boje ćilibara, koje je izazivalo takve vesele ispade. Činjenica da su sa svojim domaćinima delili viski, izgradila je među njima neki drugarski odnos saučesništva, čemu se Giljem silno radovao u svojoj kancelariji, budući da je to nesumnjivo predstavljalo prvi korak ka budućem osnaživanju prijateljstva. Nije se prevario, mada ga je taj razvoj od osnovnog zbližavanja pa do uzajamnih odnosa poverenja i naklonosti dobrano koštao, jer je morao da ga pothrani s nekoliko pošiljki najboljeg škotskog viskija, te se i danas pitao jesu li stvarno bili neophodni toliki litri žestokog pića za tako malobrojno pleme.

Konačno, jednog jutra, primio je taj dugo željeni telegram, u kome su Kofman i Ostin opisali kako su ih Trskaši poveli do središta sela gde su, u nečemu što se moglo protumačiti kao lep gest zahvalnosti i dokazivanja prijateljstva, lično za njih otvorili jedan prolaz ka drugom svetu. Za opisivanje te pukotine u vremenu i ružičastog pejzaža koji se kroz nju nazirao ova dva istraživača koristili su gotovo istovetne reči kakve je pet godina ranije upotrebio Tremankvaj, ali mladi Giljem ih više nije slušao kao običnu izmišljotinu: sada je znao da se sve to istinski zbilo. U tom času, odjednom se osetio nelagodno, kao da se guši, ali ne zbog toga što se nalazio zatvoren u svojoj skučenoj kancelariji, iza zaključanih vrata. Ne, njega su pritiskali zidovi nekog univerzuma za koji je sada bio siguran da ne beše i jedini. Ali tom utisku zatočenosti će ubrzo doći kraj, smirivao je samog sebe. Nekoliko narednih minuta je posvetio sećanju na sirotog Olivera Tremankvaja. Pretpostavio je da su njega upravo sopstvena religijska uverenja sprečila da se pomiri sa svim onim što je imao prilike da vidi, ne ostavljajući mu drugu mogućnost osim krivudavog puta ka ludilu. Na svu sreću, ona dvojica nesposobnjakovića, Kofman i Ostin, imali su daleko prostije mozgove, zbog čega ih nije zbrisala ista takva sudbina. Telegram je iznova iščitao barem stotinak puta. Ne samo da su Trskaši postojali, nego su i upražnjavali nešto što je Giljem, za razliku od Tremankvaja, radije tumačio kao magiju nego kao veštičarenje. Pred Kofmanom i Ostinom se sada otvarao jedan do tada potpuno nepoznat svet. A oni očigledno nisu mogli da odole porivu da ga istraže.

Telegrame koji su dalje pristizali, Giljem je čitao žaleći što nije pošao s njima. Uz blagoslov Trskaša, koji su im davali punu slobodu, Kofman i Ostin su počeli da odlaze na kratke izlete u taj svet

s druge strane, o čijim osobenostima su ga redovno izveštavali. Njega je u osnovi sačinjavala prostrana ravnica s površinom od ružičastih stena, koje su se blago presijavale, pružajući se pod nekim nebom koje je neprestano skrivala gusta magla. Ako je iza nje i postojalo sunce, njegovi zraci nisu uspevali da se probiju. Stoga, jedina postojeća svetlost je poticala iz te neobične građe tla, pa je pejzaž bio obavijen nekom vrstom setne izmaglice, koja je spajala dan i noć u večni sumrak, otežavajući vidljivost na većim rastojanjima, iako je čovek mogao sasvim jasno da vidi sopstvene čizme. S vremena na vreme, neki ljutiti vetar je šibao ravnicom, podižući prave kovitlace peska, koji su im još više pomućivali vid. Odmah su primetili nešto čudno: čim su prošli kroz otvor, njihovi ručni satovi su prestali da rade. Međutim, ti uspavani mehanizmi bi iznova misteriozno proradili odmah po povratku u stvarnost. Kao da su se jednoglasno složili da zapostave vreme koje su njihovi vlasnici provodili u tom drugom svetu. Kofman i Ostin su se zblanuto zgledali i nije teško zamisliti ih kako tupavo sležu ramenima. Nakon što su proveli celu jednu noć, prema njihovim proračunima, u logoru koji su podigli tik uz vremenski prolaz, kako bi nadgledali Trskaše, došli su do još jednog otkrića. Dok su se nalazili unutra, uopšte nisu morali da se briju: njihove brade tamo nisu rasle.

Takođe su zapazili kako jedna posekotina na Ostinovoj ruci, nastala neposredno pre prolaska kroz pukotinu, odjednom prestaje da krvari, tako da nije morao ni da stavlja zavoj. Zaboravio je na tu povredu sve dok krv ponovo nije iz nje potekla onog trenutka kad su stupili nazad u selo. Zadivljen, Giljem je u svojoj beležnici zapisao tu neobičnu činjenicu, zajedno s dešavanjima vezanim za brade i časovnike. Sve je to nagoveštavalo mogući zastoj vremena. I tako je počeo da se bavi raznoraznim nagađanjima, dok su se Kofman i Ostin, opskrbljeni namirnicama i oružjem, kretali u pravcu jedinog detalja koji je narušavao jednoobraznost te ogromne doline: prema sablasnim planinama koje su se nazirale na horizontu, nalik nekim utvarama.

Budući da su im satovi bili krajnje beskorisni, odlučili su da trajanje putovanja izmere tako što će kao odrednicu koristiti periode budnosti i spavanja, ali se taj metod ubrzo pokazao nedelotvornim, jer im je snove često prekidao vetar, koji bi neočekivano banuo s takvom silinom da ih je primoravao da ostanu budni, pridržavajući šator, a ponekad, nasuprot tome, nakupljeni umor ih je obarao čim bi zastali da predahnu i nešto pojedu. Zbog svega toga, jedino što su mogli reći o tom pitanju beše da su, posle izvesnog vremena manje ili više umerenog, koje dakle nije ni dugo ni kratko trajalo, uspeli da se domognu željenih planina. One behu sačinjene od iste vrste blistavog kamena kao i sama ravnica, ali čak i tako, podsećale su na vilicu s istrulelim i okrnjenim zubima. Njihovi oštri vrhovi pridržavali su pokrov od magle koja je sakrivala nebo, a na pojedinim mestima behu vidljive šupljine koje su možda bile pećine. U nedostatku boljeg plana, odlučili su da se popnu uz litice, dok ne stignu do jedne od najbližih. Nije im bilo potrebno mnogo vremena. Čim su osvojili vrh jednog omanjeg uzvišenja, mogli su mnogo bolje da sagledaju celu udolinu. Razdaljina je smanjila otvor na jedva vidljivu svetleću tačku na horizontu. Tu se nalazio njihov put za povratak, čekajući ih, u međuvremenu im služeći kao zvezda vodilja. Mogućnost da će je Trskaši zatvoriti nije ih uznemiravala, budući da su iz predostrožnosti sa sobom poneli sav preostali viski. Tek tada su im pažnju skrenule druge blistave tačkice koje su treperile na horizontu. Magla je zasenjivala njihov sjaj, ali se videlo da ih ima barem pola tuceta. Da li se tu radilo o novim pukotinama, koje su vodile u neke druge svetove? Odgovor su pronašli u samoj pećini koju su se spremali da istraže. Tek kada su zakoračili u nju, shvatili su da je u izvesnom trenutku neko tu stanovao. Posvuda su oko sebe pronalazili znake života: ostatke ognjišta, posude, alatke i druga osnovna pomagala, sve ono što je toliko nedostajalo Tremankvaju prilikom njegovog boravka u selu Trskaša. U dnu pećine pronašli su jednu skučeniju i mračniju prostoriju, čiji zidovi behu prekriveni crtežima. Većina njih su predstavljali scene iz svakodnevice Trskaša. Sudeći po izduženim i mršavim telima glavnih junaka,

samo su oni mogli biti njihovi autori. Dakle, izgleda da su upravo tu, u tom sumračnom svetu, oni vodili svoj pravi život. Samim tim, selo je označavalo samo jednu prolaznu pozornicu, slučajno boravište, samo još jedno od mnogih koja možda behu raspoređena po svim mnogobrojnim svetovima. Što se Kofmana i Ostina tiče, za njih ti prikazi uobičajenih scena nisu imali neki poseban značaj. Samo su im dve privukle pažnju. Prva je zauzimala čitav jedan zid i, kako su sami zaključili, trebalo je da predstavlja mapu tog sveta, ili barem onaj njen deo koji je pleme do tada uspelo da istraži, a koja se svodila na okolinu planina. Ali najviše ih je zadivila činjenica da je ta primitivna mapa naznačavala prisustvo drugih otvora i, ako ih razum nije varao, ono što su oni sadržali.

Objašnjenja behu vrlo prosta: jedna žuta zvezdica je bila simbol za pukotinu, a figure nacrtane pored nje, njen sadržaj. Barem se tako moglo zaključiti po tački okruženoj sličicama koliba, koja je verovatno predstavljala ulaz kroz koji su prošli ovamo i selo koje se nalazilo s njene druge strane, u svetu kome su njih dvojica pripadali. Ali kuda su vodili svi ti drugi prolazi? Bilo da je u pitanju bila lenjost ili dosada, oslikali su samo objašnjenja za otvore koji behu najbliži pećini. Među njima, jedno je jasno davalo do znanja da se u njegovoj unutrašnjosti vodila neka vrsta rata između dve vojske figura: jedne su izgledale kao ljudske, a druge behu prikazane u vidu kvadratića i trouglova.

Ostali crteži bili su još zagonetniji, iz čega su Kofman i Ostin uspeli da shvate samo to da je ovaj svet raspolagao desetinama otvora poput onog kroz koji su oni prošli, ali za koje možda nikada neče saznati kuda vode, osim ako ih lično ne istraže, uzimajući u obzir da su švrljotine Trskaša delovale jednako nejasno kao i san nekog slepca. Druga slika koja ih je zainteresovala bila je smeštena tačno nasuprot prvoj, a predstavljala je skupinu Trskaša koji su bežali od neke divovske zveri. To čudovište beše četvoronožac, krupno, a imalo je zmajski rep i leđa iz kojih su štrčale bodlje. Kofman i Ostin su razmenili poglede, uplašeni zbog činjenice da dele taj svet s nekom životinjom čiji rep beše dovoljan da u njima izazove strah. Kako li je onda izgledala uživo? Međutim, ovo otkriće ih nije nateralo da se vrate tamo odakle su došli. Svaki od njih je nosio svoju pušku i dovoljno municije da se obori cela vojska tih čudovišta, u slučaju da zaista postoje i da nisu samo neki vid alegorijske mašte Trskaša. Uz sebe su imali i viski, to čudotvorno piće koje im je ulivalo hrabrost kad bi im ponestalo, ili je barem uticalo da im ne zvuči tako strašno i sama ideja da nastradaju progutani od strane te životinje velike kao slon. Šta im je više bilo potrebno?

Na kraju, odlučili su da nastave sa svojim istraživanjima, polazeći od otvora u kom se navodno vodio rat između dve vojske figura, iz razloga što je on bio najbliži planinama. Putovanje do tog mesta bilo je iscrpljujuće, još više otežano iznenadnim peščanim olujama koje su ih primoravale da rastvore šator i da se zaštite u njegovoj unutrašnjosti, osim ako nisu želeli da završe izglačani kao srebrni svećnjaci. Ali barem nisu naleteli ni na kakvu džinovsku zver. Kada su stigli do željenog odredišta, nisu imali pojma koliko je vremena proteklo, iako su bili preumorni. Veličina i odlike ovog prolaza navodile su na sličnost s onim kroz koji su pristupili ovim sumračnim predelima. Jedino što ga je razlikovalo od prethodnog beše činjenica da se u njemu nije videlo selo s primitivnim kolibama, nego neki uništeni grad. U njemu, skoro da nijedna građevina nije ostala u uspravnom položaju, ali su ipak mogli da pretpostave kako je grad nekad izgledao. Nekoliko minuta su posmatrali taj ruševni pejzaž, sa spoljne strane otvora, kao kada čovek gleda izlog neke prodavnice, u nadi da će uočiti neki znak života ili bilo kakav značajan detalj, ali činilo se da ništa ne može da poremeti mir koji je vladao u tom krajnje opustošenom gradu. Kakav je to rat bio u stanju da prouzrokuje takvo potpuno uništenje? Konačno, nakon što su uz pomoć nekoliko gutljaja viskija podstakli hrabrost koja je počela da im izmiče, Kofman i Ostin su navukli šešire na glave i odvažno uskočili na drugu stranu prolaza, odmah osetivši neki snažan i poznat miris. Uz ne baš bistre nostalgične osmehe, shvatili su da tu nije reč ni o kakvom određenom mirisu nego jednostavno o

aromi njihovog sveta, koji, iako toga nesvesni, nisu osećali tokom boravka u ružičastoj dolini.

Puškama nasumice ciljajući oko sebe, iz opreza, polako su se kretali kroz ulice pretrpane gomilama ruševina, potreseni zbog tog žalosnog prizora, sve dok ih nešto nije navelo da se zaustave.

Zapanjeni, Kofman i Ostin su bili svedoci jedne nove prepreke koja im se ukazala na putu, a to ne beše ništa drugo do zvonik Big Bena. Kao odsečena glava ribe, zvonik je ležao nasred ulice, teško oštećen, a ogromna kružnica sata podsećala je na džinovsko oko koje ih je gledalo s nemoćnom tugom. Ovo otkriće ih je nateralo da nesigurnim pogledima dodirnu sve ostalo oko sebe, da s neočekivanom setom osmotre svaku srušenu zgradu, da s nostalgijom u srcu zabeleže u svojim glavama taj prizor opustošenog horizonta, odakle su izbijali tamni stubovi dima, koji su ranjavali nebo nad tim uništenim Londonom. Ni jedan ni drugi nisu uspeli da zadrže suze. I ostali bi tu, kao ukočeni, možda i do kraja dana, plačući nad truplom svog voljenog grada, da ih iz zanesenosti nije prenula neka neobična buka. Shvatili su da je u pitanju lupa nekih metalnih predmeta.

S puškama ponovo na gotovs, pratili su taj zvuk, sve dok nisu stigli do jednog uzvišenja sačinjenog od nagomilanog đubreta. Popeli su se, trudeći da budu što pažljiviji, pognutih leđa. Sa te improvizovane osmatračnice mogli su sve da vide, a da ostanu neprimećeni od strane uzročnika tih metalnih odjeka. Bila su to neka čudna stvorenja od gvožđa, samo delimično nalik ljudima, koja su se kretala zahvaljujući nečemu što je ličilo na omanji motor koji je radio na paru, svakom pojedinačno prikačen za leđa, sudeći po dimu koji su povremeno ispuštali kroz procepe na svojim telima. Onaj sluđujući zvuk koji im je prvobitno skrenuo pažnju, nastajao je pri svakom sudaru njihovih teških gvozdenih nogu s nekim od mnogih metalnih otpadaka koji behu rasuti svuda unaokolo. Isprva, zatečeni istraživači nisu imali predstavu o čemu se tu radi, sve dok Ostin iz ruševina nije izvukao nešto za šta se ispostavilo da su neke stare novine. Rastvorio ih je, drhtavim rukama. Tu je ugledao fotografiju upravo tih bića kojima su sada bili sasvim blizu. Naslov je nagoveštavao nezaustavljiv napredak vojske mašina, a članak se završavao molbom upućenom čitaocima da ne gube veru u ljudske snage pod vodstvom hrabrog kapetana Dereka Šekltona. Ali najviše ih je zaprepastio datum koji su uočili u gornjem uglu novina. Taj primerak čije su poluiscepane stranice iščitavali, odštampan je 3. aprila 2000. godine. Kofman i Ostin su istovremeno odmahnuli glavom, nekako usporeno, sleva nadesno, ali jedva da su imali dovoljno vremena da izraze svoju zapanjenost u nešto širem vidu, pošto se jedan deo brdašceta na kom su stajali neočekivano odvalio, sručivši se na ulicu uz strahovitu buku, što je ona automatska bića upozorilo na njihovo prisustvo. Nakon što su razmenili prestrašene poglede, Kofman i Ostin su se dali u beg. Pojurili su koliko god su brzo mogli, ne osvrćući se, u pravcu otvora kroz koji su i ušli. Uspeli su da ga prođu bez ikakvih poteškoća, ali ni tada nisu prestali da trče. Zaustavili su se tek kad su ih rođene noge izdale. Podigli su šator i zavukli se unutra, nastojeći da se povrate i upiju sva ta nova iskustva, naravno, uz neprocenjivu podršku viskija. Beše jasno da je kucnuo čas da se vrate u selo i da obaveste London o svemu šta su videli, nadajući se da će Giljem Marej umeti da im objasni šta se to zapravo dogodilo.

Međutim, njihove nevolje se nisu tu okončale. Pri povratku u selo, napala ih je ona džinovska zver s bodljikavim leđima, na čije moguće postojanje su već bili gotovo zaboravili. Suočili su se s njom, u želji da je ubiju. Potrošili su skoro svu municiju iz svojih pušaka, nastojeći da je oteraju, ali meci su se lako odbijali o njen oklop s bodljama, ne nanoseći joj nikakvu štetu. Najzad, složili su se da treba da joj pucaju pravo u oči, jedinu slabu tačku koju su mogli da vide, čime su postigli to da je trenutno zaplaše. Otarasivši se tog čudovišta, Kofman i Ostin su nastavili put ka selu bez većih neprilika, te su odmah poslali telegram u London, navodeći sve detalje onoga što su doživeli.

Kada je od njih dobio te najnovije vesti, Giljem Marej se smesta spakovao i ukrcao se na prvi brod koji je plovio u pravcu Afrike. S njima se sastao u naseobini Trskaša, gde je, s istovetnom

začuđenošću s kojom je sveti Toma prstima doticao rane vaskrslog Hrista, koračali ulicama tog razrušenog Londona iz 2000. godine. Nekoliko meseci je ostao u društvu Trskaša, mada zapravo nije mogao tačno da odredi koliko je vremena tu proveo, s obzirom na činjenicu da je išao na dugotrajne istraživačke izlete u ružičastu dolinu, lično se uveravajući u verodostojnost svega što su mu njegovi ljudi prethodno ispričali. Baš kako su mu natuknuli u svojim telegramima, u tom sumračnom svetu prestajali su da rade svi satovi, nožići za brijanje nisu bili potrebni, sve u svemu, tu ne beše nikakve naznake koja bi potvrdila protok vremena, iz čega je zaključio da su, koliko god to neverovatno zvučalo, trenuci provedeni tu unutra predstavljali neku vrstu pauze u njegovom životu, odmore koji su mogli da odlože njegov neminovni put ka smrti. Postao je ubeđen da za sve to nije odgovoran nikakav poremećaj u njegovoj glavi kada je, po povratku u selo, štene koje je poneo sa sobom pojurilo da se iznova sastane sa svojom braćom i sestrama, koji svi behu iz istog legla, a umesto njih je zateklo čopor već odraslih pasa. Giljem nije bio prinuđen da se obrije ni jedan jedini put dok se bavio proučavanjem ravnice, ali na Večnom, koji još beše štenac, mnogo se upadljivije zapažalo odsustvo vremena koje je vladalo svetom koji su do tada poznavali. Takođe je izveo i zaključak da ti otvori ne vode ka drugim univerzumima, kako je u početku mislio, nego u različite epohe jednog te istog sveta, baš onog u kom je i sam živeo. Ružičasta dolina se nalazila izvan vremenskih pojmova, lišena prolaznosti, van pozornice na kojoj su se odvijali ljudski životi, rast biljaka i razvoj životinja. A bića koja su naseljavala tu ravnicu, ono pleme koje je Tremankvaj nazvao Trskašima, poznavali su način kako da krstare kroz tok vremena, otvarajući pukotine celom njegovom dužinom, prolaze koji su čoveku mogli poslužiti da putuje kroz vreme, da se premešta iz jednog u drugo doba. Kad je toga postao svestan, Giljema su u jednakoj meri preplavili i uzbuđenost i strah. Došao je do najvažnijeg otkrića celog čovečanstva: saznao je šta se skriva ispod ovog opipljivog sveta, šta sve postoji izvan ove naše stvarnosti. Otkrio je četvrtu dimenziju.

Nikad se ne zna šta život nosi, pomislio je u sebi. Počeo je tako što je tragao za izvorištem Nila, a završio je pronašavši tajni prolaz u 2000. godinu. Ali, ionako se do većine velikih izuma dolazi sasvim slučajno. Zar nije Bigl krenuo pokrenut čisto strateškim i ekonomskim interesima? Njegova bi otkrića bila znatno skromnija da se na njegovom brodu nije zatekao jedan mladi prirodnjak, dovoljno pronicljiv da mu ne promaknu različitosti kljunova kod brojnih vrsta ptica. Priča o prirodnoj selekciji, na kraju, donela je preokret u poimanju sveta. A jednako slučajnim sticajem okolnosti, on je došao do četvrte dimenzije.

Međutim, koja je svrha nekog otkrića ako se ono ne može podeliti s ostalim svetom? Giljem je želeo da i druge ljude povede do prestonice kakva će izgledati te 2000. godine, kako bi oni rođenim očima mogli da se uvere šta im je sudbina namenila. Ali pitanje beše kako to ostvariti: nije mogao da dovuče brodove pune stanovnika Londona u jedno domorodačko selo izgubljeno u srcu Afrike, gde su tog trenutka bili nastanjeni Trskaši. Jedini način bio je da vremenski prolaz prenese u London. Ali, da li je to uopšte bilo moguće? To nije mogao da tvrdi, mada ga ništa nije sprečavalo da pokuša.

Ostavio je Kofmana i Ostina da nadgledaju Trskaše, a on se sam vratio u London, gde je naredio da se napravi sanduk od kovanog gvožđa, u veličini omanjeg sobička, pa se s njim i više od hiljadu litara viskija vratio u selo Trskaša, s namerom da sklopi posao koji će izmeniti sliku sveta onakvog kakav do tada beše poznat. Pijani kao letve, Trskaši su udovoljili njegovom hiru, pristavši da svoja magijska pojanja izvedu u unutrašnjosti te ogromne gvozdene kutije. Čim je vremenski prolaz proklijao u njenoj unutrašnjosti, pustili su domoroce da izađu, posle čega su čvrsto zatvorili teška gvozdena vrata. Sačekali su da viski obori i poslednjeg stanovnika sela koji se još uvek držao na nogama, pa su krenuli natrag. Putovanje je bio naporno, a sve dok ogromni metalni kovčeg u Zanzibaru nisu ukrcali na brod, Giljem nije mogao da odahne. Tokom plovidbe morem u pravcu

engleske prestonice, skoro da nije ni spavao. Skoro sve vreme je provodio na palubi, s brižnošću nadzirući misterioznu kutiju koja je silno kopkala radoznalost ostalih putnika, ujedno strepeći da nije možda, posle svega, ona ipak prazna. Da li je otvor u vremenu uopšte mogao da se ukrade?

Nestrpljenje da što pre odgovori na to pitanje izjedalo ga je iznutra, zbog čega mu je plovidba nazad delovala beskrajno. Kada su konačno uplovili u luku Liverpul, prosto nije mogao da veruje. Otvorio je kutiju čim su je istovarili u skladištu njihove firme, u najvećoj mogućoj tajnosti. A vremenski prolaz je i dalje bio tu! Uspešno ga je ukrao! Prvi sledeći korak beše da ga pokaže svom ocu.

– Sto mu gromova, šta je to? – uzviknuo je Sebastijan Marej, nazrevši otvor koji je treperio u mračnoj utrobi sanduka.

– To je ono što je Olivera Tremankvaja oteralo u ludilo, oče – odgovorio mu je Giljem, s nežnošću se prisetivši pokojnog istraživača. – I stoga, moramo biti veoma oprezni.

Njegov otac je prebledeo. Uprkos tome, prošao je kroz vremensku pukotinu i putovao je u budućnost, u onaj opustošeni London među čijim ruševinama su se ljudi skrivali poput pacova. Kad je uspeo da dođe sebi usled neopisive zaprepašćenosti, obojica su se složili da takvo otkriće moraju obznaniti svetu, a da za to ne postoji bolji način nego da od toga naprave posao: organizovaće putovanja koja će ljudima omogućiti da vide 2000. godinu, što će im doneti dovoljno novca za finansiranje sopstvenih putovanja namenjenih istraživanju četvrte dimenzije. Prvo što su uradili bilo je da obezbede siguran put ka prolazu koji je vodio u budućnost, da ga osiguraju od svih mogućih opasnosti, da postave stražarski nadzor i da put dovedu u takvo stanje da njime bez poteškoća može da se kreće tramvaj s trideset sedišta. Nažalost, njegov otac nije dovoljno poživeo da vidi otvaranje vrata Marejeve agencije za putovanja kroz vreme, ali Giljema je tešila pomisao da mu se barem pružila prilika da vidi budućnost koja se protezala mnogo dalje od njegove sopstvene smrti.

DEVETO POGLAVLJE

Č

im je završio s pričom, preduzetnik je zaćutao i radoznalo odmerio svoja dva gosta. Endrju je pretpostavio da očekuje neku vrstu reakcije s njihove strane, ali nije imao pojma šta bi mogao da kaže. Bio je zbunjen. Teško mu je padalo da poveruje da sve ono što im je njihov domaćin ispripovedao nije bio samo sadržaj nekog avanturističkog romana. Ta ružičasta ravnica mu je delovala jednako stvarna kao i Liliput, ostrvo u južnom Pacifiku gde se nasukao Lemjuel Guliver, naseljeno sićušnim ljudima, visokim svega šest pedalja. Mada je, po ozarenom osmehu koji je krasio Čarlsovo lice, zaključio da on jeste poverovao. Na kraju krajeva, on je već putovao u 2000. godinu, pa zašto onda ne bi prihvatio činjenicu da je do tamo putovao u tramvaju, prelazeći preko jedne ružičaste doline u kojoj vreme ne teče?

– A sada, gospodo, ukoliko biste bili toliko ljubazni da me sledite, pokazaću vam nešto što imaju priliku da vide isključivo osobe u koje imam poverenja – objavio je Giljem, nastavljajući neku vrstu obilaska s vodičem kroz svoju prostranu kancelariju. Dok je Večni skakutao oko njih, krenuli su ka drugom zidu, gde ih je očekivala manja kolekcija fotografija i nešto što verovatno beše neka nova mapa, iako se nalazila poluskrivena ispod zavese od crvene svile. Endrju je začuđeno primetio da su sve te fotografije usnimljene u četvrtoj dimenziji. Doduše, mogle su nastati u bilo kojoj pustinji, budući da nijedna kamera još uvek nije bila u stanju da zabeleži spektar boja u svetu, ni u ovom poznatom, niti u bilo kom drugom, kako se činilo. Stoga, čovek je morao da upotrebi maštu kako bi tom bledunjavom pesku dodelio ružičastu nijansu. Većina fotografija nizale su prozaične trenutke s ekspedicije: Giljem i dotični Kofman i Ostin podižu šator, piju kafu na odmorištu, pale logorsku vatru, poziraju ispred bajkovitih planina, koje su se jedva nazirale usred guste magle. Sve je to delovalo suviše normalno. Samo je jedna fotografija kod Endrjua izazvala utisak kao da zaista posmatra neki nepoznati svet. Na njoj su bili prikazani Kofman i Ostin – prvi krupan i s velikim trbuhom, a drugi suv kao saraga – kako se preterano naglašeno smeškaju, naherenih šešira, ponosno držeći svoje puške, dok je obojici po jedna noga u čizmi bila oslonjena na džinovsku glavu jednog zmaja poput onog iz priča, koji je ležao na pesku kao lovački trofej. Taman se spremao da se nagne bliže ka fotografiji, ne bi li bolje osmotrio tu telesinu neodređenog oblika, kada ga je prenula izuzetno neprijatna škripa. Pored njega, Gijem je povukao pozlaćenu uzicu pomoću koje se uklanjala svilena zavesa, razotkrivajući ono što se nalazilo s njene druge strane.

– Gospodo, mogu da vam tvrdim da nigde u Engleskoj nećete pronaći mapu koja bi bila ravna ovoj – najavio je, nadimajući se od ponosa. – U pitanju je verna reprodukcija skice pronađene u pećini Trskaša, proširena našim kasnijim istraživanjima, naravno.

Ono što je pozadina te zavesice, nalik onoj na lutkarskim predstavama, ponudila njihovim pogledima, više je podsećalo na crtež nekog maštovitog deteta nego na pravu mapu. Svakako, na njoj je preovladavala roze boja, koja je označavala ravnicu. U njenom središtu su se uzdizale planine, samo što strmi planinski venci ne behu jedina geografska nepravilnost ubeležena na toj mapi. U desnom uglu nacrta, na primer, razaznavao se vijugavi trag neke reke, a u njegovoj blizini i neka mrlja svetlozelene boje, koja je možda predstavljala simbol za neku šumu ili livadu. Endrju nije mogao da ne primeti kako svi ti znaci, svojstveni ustaljenim mapama koje su prikazivale teritorije

stvarnog sveta u kom je i sam živeo, nisu delovali kao da su u skladu sa crtežom čija je svrha bila da predstavi četvrtu dimenziju. Ali ako se išta posebno isticalo na tom prikazu, onda su to neporecivo bile zlataste tačke koje behu rasute po dolini, i koje su, očigledno, označavale rupe u vremenu. Dve od njih, ona koja je vodila u 2000. godinu i ona koju je sada posedovala Marejeva agencija, bile su spojene posredstvom drečavocrvenog traga, obeležavajući put koji je trebalo da prati vremenski tramvaj.

– Kao što vidite, vremenski otvori su brojni, ali još uvek nam nije poznato gde oni vode. Da li bi nas neki od njih povezao s događajima iz jeseni 1888. godine? Možda, ko to zna – rekao je Giljem, značajno odmerivši Endrjua. – Kofman i Ostin pokušavaju da dopru do one koja se nalazi blizu ulaza u 2000. godinu, ali još uvek nisu pronašli način da zaobiđu čopor zveri koje pasu na livadi koja se nalazi tačno između njih.

Dok su Endrju i Čarls proučavali mapu, Giljem se sagnuo i pomilovao psa.

– Ah, ta četvrta dimenzija. Kakve li sve tajne ona skriva na svojoj teritoriji? – promrmljao je sanjalački. – Jedino što znam jeste da tamo unutra, da se izrazim poetski, naša sveća ne dogoreva.

Večni izgleda kao da ima svega godinu dana, da, a rođen je pre cele četiri ljudske godine.

Pretpostavljam da bi već trebalo da je star, da najveći deo svog života nije proveo u ružičastoj dolini, što se izgleda ne računa. Večni me je pratio dok sam obavljao svoja istraživanja u Africi, a od kada smo se vratili u London, svake noći spava pored mene, unutar vremenskog otvora. Nisam ga tek slučajno tako krstio, gospodo, i dok to bude u mojoj moći, daću sve od sebe da proslavi svoje ime.

Endrju nije uspeo da od sebe otrese jezu koja ga je prožela kad se njegov pogled susreo s pogledom psećih očiju.

– Šta predstavlja ova građevina? – zanimalo je Čarlsa, koji je pokazao na simbol nečeg nalik zamku, koji se nalazio vrlo blizu planina.

– A, to – promrmljao je Giljem, kao da mu je bilo neugodno da o tome priča. – To je palata Njenog veličanstva.

– Naše kraljice? – zaprepastio se Čarls. – Ona ima svoju palatu i u četvrtoj dimenziji?

– Upravo tako, gospodine Vinslo. To je, da tako kažem, poklon iz zahvalnosti za njen velikodušni doprinos našim istraživanjima. – Giljem je nekoliko trenutaka ostao zamišljen, ne baš sasvim siguran da li treba da im otkriva još informacija. Najzad, dodao je: – Od kada smo joj organizovali jedno privatno putovanje u 2000. godinu, Njeno veličanstvo je iskazala svoje zanimanje za naročite zakone kakvi vladaju u četvrtoj dimenziji i, ovaj... saopštila nam je svoju želju da raspolaže sopstvenom rezidencijom u samoj dolini, gde bi mogla da provodi izvesne periode odmora, kad joj silne obaveze to dopuste, umesto da odlazi u već poznata banjska kupališta. Tamo provodi po nekoliko meseci, pa slutim da će njena vladavina dugo potrajati... – izjavio je, i ne trudeći se da sakrije koliko ga ljuti što je morao da učini takav ustupak, dok je on verovatno morao da se pomiri s tim da on i Večni svoj boravak tamo provode pod običnim bednim šatorom. – Ali meni je ionako svejedno. Jedino što želim jeste da me svi ostave na miru. Engleska kraljevina namerava da osvoji Mesec! Samo napred, neka to urade... Ali budućnost je moja!

Ponovo je navukao zavesu, pa su se zajedno vratili do njegovog radnog stola. Dao im je znak da sednu, a sam se smestio u svoju fotelju, istovremeno kad se Večni, pas koji će nadživeti mnoge ljude, ukoliko izuzmemo samog Giljema, kraljicu i srećne zaposlenike u njenoj bezvremenoj palati, ugnezdio pored njegovih nogu.

– Dobro, gospodo, nadam se da sam vam dao odgovor na vaše pitanje, jer vas možemo odvesti samo u 20. maj 2000. godine, gde možete da vidite jedino presudnu bitku ljudske rase – s ironijom je zaključio sa svog mesta.

Endrju je uzdahnuo. To ga nije ni najmanje zanimalo, barem ne dok ga je mučio bol u duši. Kako se činilo, opet se našao na početku. Moraće iznova da organizuje sopstveno samoubistvo, čim se Čarls odlepi od njega. Pa valjda je njegov rođak nekad morao i da spava.

– Dakle, ne postoji nikakav način da se otputuje u 1888. godinu? – čuo je kako njegov rođak zapitkuje, ne predajući se.

– Pretpostavljam da bi to bilo izvodljivo kad biste posedovali vremensku mašinu – odgovorio mu je Giljem, slegnuvši ramenima.

– Moraćemo da se uhvatimo za nadu da će nauka uskoro nešto tako izumeti, Endrju – požalio se Čarls, potapšavši ga po kolenu i ustajući sa svoje stolice.

– Možda je ona već izmišljena, gospodo – iznenada je dobacio Giljem. Čarls se okrenuo ka njemu.

– Šta time hoćete da kažete?

– Hmmm, to je samo neka moja sumnja... – odgovorio je preduzetnik – ali izvesno je da se, kad smo mi otvorili našu agenciju, pojavio neko ko se našem poslu usprotivio s posebnom tvrdoglavošću.

Insistirao je na tome da vremenska putovanja podrazumevaju mnoštvo rizika, te da je bolje ići polako. Oduvek sam sumnjao da on tako govori zato što sam ima vremensku mašinu, ali želi podrobno da je isproba pre nego što je obznani u javnosti. Ili je možda nameravao da je zadrži samo za sebe, da bude neprikosnoveni vlasnik vremena.

– Na koga mislite? – umešao se i Endrju.

Giljem se povukao ka naslonu fotelje, samozadovoljno se smeškajući.

– Mislim na gospodina Velsa, naravno – glasio je njegov odgovor.

– Ali, šta vas je navelo na takav zaključak? – zanimalo je Čarlsa. – Vels u svojoj knjizi govori samo o putovanjima u budućnost. Čak i ne spominje mogućnost vraćanja u prošlost.

– Upravo zato, gospodine Vinslo. Zamislite, gospodo, da neko napravi vremensku mašinu, najznačajniji izum čovečanstva. Uzimajući u obzir njenu neverovatnu moć, ona mora da se čuva u tajnosti, kako bi se izbeglo da padne u pogrešne ruke, u ruke ljudi koji bi hteli da je iskoriste samo za sopstvenu dobrobit, ali, da li bi iko mogao da odoli iskušenju da ne prizna svetu kakvu je važnu stvar otkrio? Roman bi mogao da bude savršeno sredstvo za prenošenje te tajne, a da pri tom niko ne nasluti da se iza njega krije nešto više od puke izmišljotine, zar ne? Oh, ukoliko vam se sam motiv ljudske taštine ne čini kao dovoljan razlog, zamislite onda da tom čoveku nije cilj da zadovolji svoj ego. Recimo da mu je potrebna neka vrsta pomoći. Možda Vremeplov nije ništa drugo do neka vrsta molbe, kao poruka u boci bačenoj u more, poziv u pomoć nekome ko bi umeo to da protumači. Ko zna? U svakom slučaju, gospodo, Vels jeste razmatrao mogućnost putovanja u prošlost, a povrh svega, to je činio s ciljem da je izmeni, a verujem da je upravo to i vas pokrenulo, gospodine Haringtone.

Endrju se trgao kao da ga je neko iznenadio u trenutku kad je izvršavao nešto nedozvoljeno.

Giljem mu je uputio jedan podrugljiv osmeh, a potom je počeo nešto da traži u fioci svog radnog stola. Najzad, na površinu stola je spustio primerak časopisa Science Schools Journal iz 1888. godine. Novine, već požutelih stranica i izgužvane, na naslovnoj strani su objavljivale naslov „Argonauti vremena“, od H. Dž. Velsa. Položio ih je u Endrjuove ruke, moleći ga da bude pažljiv, budući da je posredi bio prilično pohaban primerak.

– Pre tačno osam godina, kada je još uvek bio mladić, tek pristigao u London i pun poleta da osvoji svet, Vels je objavio jednu priču u nastavcima, pod naslovom 'Argonauti vremena’, čiji je glavni junak bio naučnik koji se zvao Markus Nebogipfel, a koji je otputovao u prošlost kako bi počinio jedno ubistvo. Možda je Vels kasnije pomislio da je malo požurio i preterao, tako da je, kada

je osmišljavao temu za svoj roman, odlučio da zaobiđe putovanja u prošlost kako ne bi budio pogrešne ideje kod svojih čitalaca, pa se usredsredio isključivo na putovanja u budućnost, odabravši za glavnog junaka jednog mnogo razumnijeg čoveka od Nebogipfela, kako i sami znate, ali čije se ime ne pominje u romanu. Možda Vels nije mogao da se odupre želji da makar namigne i na taj način diskretno nagovesti ono što zna.

Endrju i Čarls su se zgledali, a onda su obojica odmerili svog domaćina, koji je dohvatio beležnicu i u njoj nešto našvrljao.

– Ovo je adresa gospodina Velsa – kazao je, spustivši parče hartije pred Endrjua. – Nemate šta da izgubite ako pokušate da proverite jesu li moje sumnje bile opravdane.

DESETO POGLAVLJE

I

zašli su iz zgrade Marejeve agencije za putovanja kroz vreme, omamljeni mirisom ruža koji je ispunjavao predvorje. Čim su se našli na ulici, ušli su u prvu kočiju koju su zaustavili i dali kočijašu adresu u Vokingu, u grofoviji Suri, gde je stanovao gospodin Vels. Susret s Giljemom Marejem zaronio je Endrjua u najdublje ćutanje, prepuštenog bogzna kakvim mislima, ali predstojala im je vožnja od najmanje tri sata, tako da Čarls nije uviđao potrebu da žuri s narušavanjem tišine.

Bilo mu je draže da rođaku pruži dovoljno vremena da raspetlja čvorove u svom mozgu. Za taj dan su već doživeli i previše emocija, a sigurno ih je očekivalo još takvih iskustava. Njegov odnos sa Endrjuom, u svakom slučaju, bio je prožet čestim i nepredvidljivim periodima ćutanja, na koja se već bio navikao, zbog čega je sada samo zažmurio i prepustio se truckanju kočije, koja se kao u begu udaljavala od metropole.

Možda njima tišina nije smetala, ali pretpostavljam da vama, koji u izvesnom smislu takođe putujete tom kočijom, ona može da izgleda pomalo neprijatna, te stoga, umesto da vam trućam o suštini i kvalitetu neranjive tišine, koju su remetili samo zvuci pri kretanju kočije, ili da vam opisujem oblik konjskih zadnjica, mada je Endrjuov pogled naizgled bio upravljen baš tamo, a budući da ne bih bio u stanju ni približno da vam dočaram šta se krčkalo u njegovoj glavi, gde je mogućnost da spasi Meri Keli postepeno bledela, jer, iako je izgledalo kao da je pronađen način da se doslovce otputuje u prošlost, bilo je prerano za skok, tako da ću iskoristiti ovu prazninu u akciji da bih vam ispričao nešto što je ostalo da visi u vazduhu na samom početku ovog romana, a što samo ja mogu da vam otkrijem, imajući u vidu da se radi o izvesnoj epizodi koja nije poznata dvojici putnika u kočiji.

Pri tom mislim na vrtoglavi uspon koji su na društvenoj lestvici zabeležili njihovi očevi, Vilijam Harington i Sidni Vinslo; tu se radilo o napretku kojim je ovog prvog blagoslovila ona karakteristična mešavina srećnog spleta okolnosti i neškolovane snalažljivosti, što su obojica odlučili da zadrže u tajnosti, ali to ne obuhvata i mene, koji znam sve u vezi s njima, čak i protiv sopstvene volje.

Mogao bih potpuno otvoreno da vam izložim svoje utiske vezane za Vilijama Haringtona, ali moje mišljenje ionako nije presudno. Bolje bi bilo da se držimo slike kakvu je sam Endrju imao o svom ocu, a koja je prilično verno dočaravala stvarnost. Što se njega tiče, njegov je otac bio pravi poslovni genije, sposoban za najneobičnije podvige na poslovnom bojištu, kako ćete se i sami kasnije uveriti, ali suočen sa svakodnevicom, gde se odvijaju bitke koje nas istinski čine ljudima, dozvoljavajući nam da izrazimo svoju dobrotu ili velikodušnost, činilo se da je nesposoban za sve drugo izuzev najosnovnijih stvari, kako se i dokazalo. Vilijam Harington je pripadao onoj vrsti ljudi koji su napojeni samouverenošću, što je ponekad i blagodet i kazna, jer to beše tako nesalomiva sigurnost u samog sebe da je pri najmanjoj nepažnji prerastala u krajnju aroganciju, gotovo zaslepljujuću. Sve u svemu, on je bio jedan od onih ljudi koji su ubeđeni da je svet nasađen naopačke, ako bi ga oni posmatrali naglavce viseći s grane, ili, ako vam je tako draže, koji su verovali da je Bog stvorio Sunce s jedinim ciljem da obasja njihovo bogatstvo, a smatram da posle toga nije nužno dodati ništa drugo.

Vilijam Harington je s Krima došao u svet kojim je već ovladavala mašinerija. Ali odmah je uspeo da prokljuvi da sva ta silna tehnika nikada neće uspeti da u potpunosti nadmaši neke stare

načine proizvodnje, jer čak i stakla na Kristalnoj palati, tom providnom kitu smeštenom u Hajd parku, koji je u svojoj utrobi čuvao mehaničke zametke, bila su ručno izrađena. Svakako, to nije bio pravi put koji je trebalo da sledi u svojoj želji da se obogati, a to beše cilj koji je sebi utuvio u glavu, s onom lakoćom svojstvenom njegovim mlađanim godinama, jedne noći dok je budan ležao pored svoje novopečene supruge, pomalo bogobojažljive kćeri vlasnika fabrike šibica, za koga je nedavno počeo da radi. Ideja da se ukalupi u postojanje čiji tok ne beše teško predvideti nagonila ga je da se nemirno prevrće u postelji, pitajući se da li možda postoji način da se pobuni protiv tako obične sudbine. Zbog čega se onda njegova majka mučila da ga donese na svet, zar samo da bi najsnažnija emocija u njegovom životu bila činjenica da je ostao hrom zbog povrede od bajoneta? Kakav je bio njegov usud, da se stopi s bujicom, ili da uđe u istoriju? Njegov bedan učinak na Krimu kao da je naginjao na ovaj prvi odgovor, ali Vilijam Harington je u svojim nedrima gajio suviše proždrljivu dušu da bi se samo time zadovoljio. „Neka se zna, život je samo jedan“, rekao je samom sebi. „Tako da ono što ne uradim u ovom životu koji mi je dat, nikada neću ni ostvariti."

Narednog jutra, pozvao je svog šuraka Sidnija, promućurnog i vrednog mladića koji je naveliko traćio život baveći se računovodstvom u maloj porodičnoj firmi, pa ga je ubedio da će pored njega uspeti da zablista u punom sjaju. Ali da bi sproveli u stvarnost taj željeni napredak u društvu o kome je Vilijam sanjario, morali su da zaborave na šibice i da pokrenu svoj sopstveni posao, što ne bi bilo tako teško ako bi u tu svrhu upotrebili ušteđevinu koju je Sidni u međuvremenu prikupio. Prilikom jednog dugotrajnog opijanja, Vilijam je ubedio svog šuraka da mu dopusti da eksperimentiše s njegovim novcem, tvrdeći da njegovom dosadnom životu neće škoditi mala doza finansijske avanture.

Imali su malo toga da izgube, a mogli su mnogo da dobiju. Glavno je bilo pronaći pravi posao, koji bi im doneo obilnu i brzometnu dobrobit, zaključio je. Na njegovo iznenađenje, Sidni se složio s njegovim mišljenjem, smesta pustivši u rad svoj maštoviti mozak. Prilikom sledećeg susreta, pred njega je izašao s planovima za nešto što je smatrao revolucionarnim izumom. Krstio ga je radnim nazivom pomoćnik za usamljenike, a reč je bila o nužniku namenjenom ljubiteljima pornografske literature, koji je sadržao mehaničko postolje koje je samo okretalo stranice, tako da korisnik nije morao za to da koristi nijednu od svoje dve ruke, kako bi one ostale slobodne za druge stvari. Taj patent, kako je Vilijam mogao da primeti u Sidnijevim detaljnim nacrtima, takođe je raspolagao i nekim drugim dodacima, poput malene čabrice, kao i sunđera, što behu pomagala namenjena tome da mušterija ne mora da prekida čitanje ustajući sa nužnika. Sidni je bio siguran da će ih taj proizvod učiniti bogatim, ali Vilijam se ipak dvoumio: beše očigledno da je njegov šurak pomešao svoje sopstvene potrebe s potrebama ostalog sveta. Iako je posle svega uspeo da mu objasni kako takav uzvišeni nužnik nije neophodan Kraljevstvu, kako je on isprva smatrao, što ne beše nimalo lak zadatak, ponovo su se našli na početnoj tački, bez ikakve ideje vredne da im siđe s usana.

Očajni, obratili su pažnju na potražnju robe koja je poticala iz kolonija. Šta je još preostalo da se uveze, koja potreba Engleza još uvek nije bila zadovoljena? Budno su se osvrtali oko sebe, ali činilo se da ništa ne nedostaje. Njeno veličanstvo je svojim mnogobrojnim potezima obezbeđivala svom narodu sve što njihovoj zemlji beše potrebno. Ipak je nešto falilo, naravno, ali tu se radilo o nuždi koju se niko nije usuđivao glasno da izgovori.

A otkrili su je šetajući trgovačkim ulicama Njujorka, gde su stigli u svojoj potrazi za nadahnućem.

Taman su se spremali da se vrate u hotel u kom su odseli, kako bi potopili svoje umorne noge u prijatnu slanu kupku, kad su zapazili jedan proizvod u izlogu pored kojeg su prolazili. S druge strane stakla bili su nagomilani neki neobični paketići sa po pet stotina listića mekog papira, s dodatkom ovlaživača. „Terapeutski papir Gajeti“, pročitali su u obaveštenju. Čemu je do vraga to služilo? I to su saznali nakon što su otkrili uputstva prilepljena za izlog, a koja su bez imalo stida prikazivala crtež

ruke kako vešto prinosi taj proizvod onom najskrovitijem delu stražnjice. Naizgled, dotični Gajeti je pomislio da je kucnuo čas da se stavi tačka na lišće s klipova kukuruza i stare novine. Nakon početne iznenađenosti, Vilijam i Sidni su razmenili saučesničke poglede. To je to! Čovek nije morao biti lisac pa da zaključi kakav će topli doček tom daru s neba prirediti hiljade engleskih zadnjica, već ojedenih i izmučenih zbog brisanja starim novinama. Sa pedeset centi po komadu, njih dvojica bi se brzo obogatili. Kupili su dovoljnu količinu robe da opskrbe omanju radnju, koju su kupili u jednoj od glavnih ulica Londona, na staklo su prilepili reklamu koja je opisivala pravilan način upotrebe tog novog proizvoda, pa su stali iza pulta da sačekaju da mušterije počnu da se otimaju o ovaj veličanstven i koristan izum. Ali niko nije ušao na vrata njihove prodavnice na sam dan otvaranja, kao ni narednih dana, što se uskoro preobratilo u sedmice.

Morala su da prođu čitava tri meseca pre nego što su Vilijam i Sidni prihvatili poraz. Njihovi snovi o uspehu slomili su se u paramparčad još na samom rođenju, doduše, ostavljajući im dovoljno terapeutskog papira da ne moraju da se brinu o nabavci iz kataloga Magacina Sirs do kraja svojih života. Međutim, ponekad svet ima neku sopstvenu uvrnutu logiku, pa je, čim su stavili ključ na svoj propali posao, on konačno počeo da funkcioniše. U najmračnijim zonama gostionica, na ćoškovima ulica, pa čak i u njihvom domu u sam cik zore, Vilijama i Sidnija su presretali najrazličitiji ljudi, koji su, tihim glasom i bojažljivo se osvrćući oko sebe, naručivali od njih pakete tog čudotvornog papira pre nego što bi se užurbano stopili sa senkama. Zapanjeni tajnovitim licem koje su njihovi poslovi morali da poprime, mladi preduzetnici su se navikli na to da obilaze grad u najvećim dubinama noći, jedan hramljući, a drugi gunđajući, s ciljem da primopredaju izvrše hitro i daleko od radoznalih pogleda. Ubrzo su uveli običaj da taj sramni proizvod ostavljaju ispred kućnih ulaza, da štapom kuckaju u prozore na unapred dogovoren način, da pakete bacaju s mosta pri prolasku neprimetnih čamaca, da ulaze duboko u puste parkove do mesta gde ih je u vidu isplate čekao svežanj novčanica ispod neke od brojnih klupa, da zvižde kao ulični prodavci ili nosači tik uz ogradu raskošnih vila.

Ceo je London želeo da koristi čarobni papir „gajeti“, ali tako da njihove komšije za to ne saznaju, što je Vilijam i te kako umeo da iskoristi, podižući cenu proizvoda sve dok s vremenom nije dostigao zaista neverovatan iznos, ali, uprkos tome, većina mušterija su bez pogovora plaćali.

U roku od par godina, mogli su sebi da priušte luksuzne kuće u kvartu Brompton, mada su ih uskoro napustili, da bi se preselili u Kensington, zato što je, pored svoje kolekcije skupih štapova, Vilijam prilikom tog vrtoglavog uspona gomilao mnoštvo predmeta i nameštaja koji behu dokaz njegovog bogatstva. Zadivljen činjenicom da ga je taj rizični potez stavljanja sopstvene ušteđevine u šurakove ruke doveo do udobne kuće na Kvins Gejtu, s čijeg je balkona mogao da posmatra najlepše lice Londona, Sidni je počeo da uživa u svem tom blagostanju, prepuštajući se porodičnom životu za kakav se Crkva toliko zalagala. Okružio se potomcima, knjigama i platnima istaknutih umetnika, unajmio je nekoliko slugu, pa je čak usavršio, do granice preobraćanja u prezir, onu svoju odbojnost koju je oduvek osećao prema prostom narodu, sada kad se osećao na bezbednom rastojanju od već pomenutih. Sveukupno, diskretno se prilagodio tom novootkrivenom životu dobro zbrinute osobe, pri čemu ga nimalo nije uznemiravala pomisao da se sve to zasnivalo na neuglednom poslu s toaletnim papirom; ali Vilijam je bio sasvim drugačiji tip čoveka. Njegov pohlepni i ponosni duh sprečavao ga je da se time zadovolji. On je žudeo za aplauzom publike, za tim da mu se ceo svet klanja. Drugim rečima, želeo je da ga najuglednija imena Londona pozivaju u lov na lisice kao da je i on jedan od njih, što se nije dešavalo koliko god da se šepurio po najposećenijim salonima za pušenje, deleći svoje vizit-kartice. U tako nezavidnoj situaciji, nije mogao da zaustavi onaj gorki prezir koji se ustoličio u njegovoj duši prema tim licemernim bogatašima koji kao da su se dogovorili da ga podvrgnu najsurovijem izopštenju, dok su istovremeno brisali svoje guzice mekim papirom koji im je

upravo on nabavljao. Taj osećaj neprijateljstva je dostigao vrhunac na jednoj od retkih zabava na koju su bili pozvani, kada je neko, podstaknut alkoholom, hteo da se našali na njihov račun, dodelivši im titulu Zvaničnih čistača Kraljevstva. Čak i pre nego što se oglasio prvi nalet smeha, Vilijam Harington se poput uragana zaleteo ka nevaspitanom klipanu koji je to izgovorio, imajući dovoljno vremena da mu drškom svog štapa slomi nos pre nego što je Sidni uspeo da ga odvuče odatle.

Ova zabava je obeležila prekretnicu između njihovog pređašnjeg i budućeg života, jer je Vilijam Harington iz toga izvukao jednu gorku ali korisnu pouku: higijenski papir, kome je sve dugovao i koji mu je pružao materijalno blagostanje, predstavljao je sramni beleg koja će zauvek pratiti njegovo ime ukoliko ne učini nešto da to izbegne. I tako, prateći svoje predosećaje, osnažene mržnjom koja ga je opijala, počeo je da ulaže deo svoje zarade u manje zvučne poslove, kao što je održavanje železnice, uspevši da se u roku od nekoliko meseci domogne većine akcija i nekoliko servisa za popravku lokomotiva. Njegov sledeći korak beše da kupi jednu propalu brodsku kompaniju pod nazivom Feloušip, ubrizgavši joj novu i svežu krv, tako da ju je pretvorio u najisplativiju od svih koje su slale svoje brodove po okeanu. Za manje od dve godine, njegovo malo carstvo, sačinjeno od sitnih firmi, kojima je Sidni rukovodio s iskrenom predanošću dirigenta nekog velikog orkestra, postiglo je to da se njegovo prezime više ne povezuje s terapeutskim papirom, čiju je poslednju narudžbinu otkazao, zaranjajući čitav London u prećutnu i očajnu žalost. U proleće 1872. godine, Anesli Hol ga je pozvao u prvi lov na lisice u njegovom životu, na imanju u Njustedu, kome su prisustvovali svi najugledniji stanovnici Londona, spremni da mu čestitaju na njegovim neporecivim uspesima, a prilikom kojeg je nažalost stradao mladić koji je nekada davno izrekao šalu na njegov račun, na onoj nesrećnoj zabavi iz prošlosti. Sudeći prema vestima koje je objavila štampa, taj jadnik je sopstvenom puškom slučajno sam sebi pucao u nogu. Manje ili više je baš tada Vilijam Harington izvukao iz kovčega svoju vojničku uniformu i uredio je da se izradi njegov portret, smeškajući se kao da mu se na grudima presijava ordenje, te je sve koji bi ušli u njegovu kuću pozdravljao svojim gospodarskim pogledom vlasnika tog malog dela univerzuma preko puta Hajd parka.

Upravo to, i ništa drugo, jeste tajna koju su njegovi roditelji tako ljubomorno čuvali, a čiju sam hroniku, uzevši u obzir njen oblik lakog štiva, procenio kao pogodnu da vam osveži dosadu zamornog putovanja. Ali bojim se da smo prebrzo završili. Tišina i dalje gospodari u kočiji, a moguće je da će potrajati još dugo, jer kada Endrjua uhvate takve bubice, mogu mu biti potrebni sati da se vrati u stvarnost, ukoliko ga neko ne opeče plamenom upaljača ili ga ne polije kofom ledene vode, što svakako Čarls sada nije imao pri ruci. Sve u svemu, ne preostaje mi druga mogućnost, ukoliko ne želim da se dovedem u bezizlaznu situaciju opisivanja konjskih zadnjica, pa ću namesto toga načiniti još jedan skok, prestižući ih na putu ka njihovom cilju, ka kući gospodina Velsa. Ne samo da ja nisam osuđen na mučno klackanje kočija, što ste mogli i sami zaključiti iz nekih od mojih komentara, nego sam u stanju i da trčim brže od zraka svetlosti, tako da, eto, dok trepneš okom, ili možda u još kraćem roku, već lebdimo iznad krova jedne skromne trospratne kuće s vrtom u Vokingu, okružene vresom i srebrnkastim topolama, čija se krhka fasada blago drmusa usled povremenih prolazaka vozova koji putuju ka Lintonu.

JEDANAESTO POGLAVLJE

O

dmah mi je postalo jasno da trenutak koji sam izabrao za upad u život pisca Herberta Džordža Velsa nije baš najzgodniji. Kako ga ne bih previše osramotio, mogao bih da zaobiđeni njegov fizički izgled, rekavši vam samo to da je taj čuveni pisac u to vreme bio mršav i bledunjav mladić, koji je video i bolje dane. Ali među brojnim likovima koji se velikom brzinom mreste u takozvanom ribnjaku ove priče, Vels je, verovatno na njegovu žalost, onaj kojim ću se najviše baviti, što me primorava da budem nešto precizniji u času izrade njegovog portreta. Pored upadljive mršavosti i samrtnog bledila kože, Vels je puštao brkove u skladu s tadašnjom modom, uske i zavijenih rubova, koji su delovali nekako nezgrapno i teško, razmimoilazeći se s utiskom njegovog dečačkog lica.

Spomenuti brkovi su se pružali poput pretnje iznad njegovih usana ljupkog, pa čak i pomalo ženskastog izgleda, koje su, u dosluhu s pogledom njegovih bistrih očiju, stremile ka nekoj celini koja bi se mogla nazvati anđeoskom da ne beše onog ogorčenog osmeha koji mu je krivio lice. Sve u svemu, Vels je ostavljao utisak porcelanske lutke, a imao je vedre oči iz čijih dubina je izbijala živa i britka inteligencija. Ljubiteljima detalja ili onima koji su lišeni maštovitosti, dodaću da je težio nešto više od pedeset kilograma, što se obuće tiče nosio je broj četrdeset i tri, a češljao se tako što je pravio uredan razdeljak s leve strane, dok je miris njegovog tela, uglavnom voćni, danas sadržao i blagu nijansu osušenog znoja, budući da je pre svega nekoliko sati zajedno sa svojom novom suprugom po putevima Surija vozio bicikl za dve osobe, moderni izum koji je brzo osvojio srca ovog novopečenog para, zato što nije zahtevao neko posebno održavanje ni štalu, niti se micao s mesta gde bi ga čovek ostavio. Malo još toga mogu da dodam u vezi s njim, a da ne pristupim preterivanju ili intimnim detaljima, kao što je skromna dužina ili zakrivljenost njegovog polnog organa u jednu stranu.

Upravo u tom času, sedeo je za kuhinjskim stolom, gde je imao običaj da piše, ovog puta s jednim časopisom u rukama. Njegovo telo, napeto i uspravljeno u stolici, nagoveštavalo je unutrašnju borbu koja ga je obuzimala, zato što je Vels, mada se moglo učiniti da nije radio ništa posebno osim što se prepuštao da ga lagano prekrije meka čipka od raznovrsnih senki koje je sunce u predvečerje stvaralo u dogovoru s drvećem u vrtu, zapravo pokušavao da suzdrži bes koji se u njemu nadimao. Duboko je udahnuo, jedanput, dvaput, tri puta, očajnički prizivajući spokoj koji bi ga umirio. Ali u tome nije uspevao. Dokaz tome beše činjenica da je u gnevu zgrabio časopis koji je malopre čitao i zavrljačio ga prema kuhinjskim vratima. Novine su poletele s nezgrapnošću ranjenog goluba, da bi ubrzo pale na neka dva metra od njegovih nogu. Vels je sa svoje stolice posmatrao taj prizor s izvesnom dozom kajanja, onda je ponovo uzdahnuo, odmahnuo glavom, i na kraju se ipak sagnuo i dohvatio novine s poda, prekorevajući samog sebe zbog tog izliva besa nesvojstvenog jednom civilizovanom biću.

Vratio ih je na sto, pa je i sam opet seo, s pomirljivošću osobe koja zna da dostojanstveno prihvatanje hirova sudbine u stvari predstavlja znak hrabrosti i razuma.

Spomenuti časopis beše primerak Spikera, u kom je objavljena jedna poražavajuća kritika njegovog poslednjeg romana, Ostrvo doktora Moroa, još jednog popularnog romana s naučnom tematikom, pod čijom pokoricom se skrivala jedna od njegovih omiljenih opsesija: o sanjaru koga su izneverili sopstveni snovi. Glavni junak njegovog najnovijeg dela bio je brodolomnik po imenu

Prendik, koga je, na njegovu veliku nesreću, more izbacilo na obalu jednog ostrva koje ne beše ucrtano ni u jednu svetsku mapu, a koje se nalazilo u vlasništvu jednog ludog naučnika koji je proteran iz Engleske zbog okrutnih eksperimenata na životinjama. Na tom zaboravljenom ostrvcetu, doktor koji je pomenut već u naslovu preobratio se u neku vrstu primitivnog boga jednog plemena sačinjenog od zabludelihi plodova same ludosti, koji behu monstruozni rezultati nastojanja da se od divljih zveri naprave ljudska bića. Njegovo delo se zasnivalo na tome da ode još dalje od Darvina, tako što bi ovaj uvrnuti doktor pokušao da preoblikuje život zaobilazeći postepeni i prirodni tok evolucije, pored toga što je predstavljalo i lično odavanje počasti Džonatanu Sviftu, njegovom ljubljenom piscu, budući da ona scena u kojoj se Pendrik vraća u Englesku i obaveštava svet o postojanju bajkovitog raja iz koga je pobegao, predstavlja odraz slične epizode u kojoj Guliver govori o zemlji u kojoj je boravio. Iako po završetku ni sam Vels nije bio preterano zadovoljan svojim ostvarenjem, koje je bujalo u njegovim rukama na neki gotovo grčevit način, putem prilično nepromišljenog spoja manje ili više upečatljivih slika, te je bio spreman na moguće šibanje kritike, to nije značilo da je bio imun na bol od takvih udaraca. Prvi nalet ga je zatekao nespremnog, s obzirom na to da je došao od njegove rođene supruge, koja je smatrala da činjenica da taj naučnik umire u raljama deformisane pume koju je pokušao da pretvori u ženu, zapravo predstavlja kritiku na račun feminističkog pokreta. Kako je uopšte moguće da je Džejn to pomislila? Prethodne nedelje je zadobio još jedan sličan ubod, ovog puta od strane Subotnjeg pregleda, novina koje je oduvek smatrao naklonjenim njegovom radu. Da muka bude još veća, taj nemilosrdni članak je potpisao Piter Čarlmers Mičel, mladi i perspektivni zoolog, koji mu je bio cimer u Saut Kensingtonu, a koji je sada, izneverivši verno prijateljstvo koje su dotle održavali, bez imalo okolišanja tvrdio da je Velsova knjiga jednostavno užasna. Kritika u Spikeru je išla još dalje, proglasivši autora perverznim i nagoveštavajući da je sledeći korak, koji će zasigurno napraviti onaj koji uspehom kruniše eksperiment u kome se životinji dodeljuje ljudski izgled, biti da sa pomenutim čudovištem i seksualno opšti. „Gospodin Vels ima talenta, ali ga stavlja u službu sasvim pogrešnog cilja“, objavljeno je u tom časopisu. Vels se pitao čija je glava zaista bila napunjena izopačenim mislima, njegova, ili tvorca te kritike.

Vels je i te kako dobro znao da su nepovoljni osvrti na njegova ostvarenja prouzrokovali samo moralnu štetu, imajući u vidu da to behu neprijatni ali nejaki vetrovi koji nisu previše remetili prihvaćenost knjige od strane publike. Ono što je sad pred njim stajalo, tako vešto naglašavajući perverznu crtu njegovog romana, moglo je čak i da podstakne prodaju, još lakše joj krčeći put do novog izdanja. Međutim, povrede nanete samopoštovanju samog pisca stvarale su klicu za dugoročne kobne posledice, budući da je najjače oružje jednog pisca, ono što mu je ulivalo snagu, bila njegova intuicija, a ukoliko je kritika uticala na to da omalovaži njegov njuh, dotični pisac, imao talenta ili ne, ostao bi sveden na plašljivo stvorenje, koje bi pisanje nastavilo s nerazumnim oprezom, s onom apsurdnom predostrožnošću koja na kraju zauzda njegovu moguću darovitost. Urednici novinskih redakcija i književnih dodataka morali bi uzeti u obzir da je svako književno delo u stvari neka vrsta spone između truda i iluzije, otelotvorenje nečijeg napora, ostvarenje sna, kome ponekad dugo treba da izađe na svetlost dana, ako ne i očajnička opklada s ciljem da nečijem postojanju pruži smisao, pre nego što neki kritičar na sve to pljune negde iz svoje udobne kancelarije. Ali s njim nisu smeli tako. Ne, naravno da nisu. Njega neće moći da zbune, zato što je on imao svoju korpu.

Bacio je pogled na pletenu korpu od vrbovog pruća koja je počivala na kuhinjskom pultu, smesta osetivši kako njegov potonuli duh počinje iznova da izranja, izazivački, smelo. Uticaj koji je na njega vršio taj predmet delovao je u trenutku. Zato se nikada nije odvajao od nje, posvuda je vukući sa sobom, uprkos sumnjičavosti koju je ta čudna navika budila kod ljudi iz njegovog okruženja. Vels

nikada nije verovao u talismane, niti u čarobne štapiće, ali nesvakidašnji način na koji je ta korpa banula u njegov život, zajedno s nizom događaja koje je njena pojava uslovila, prinudili su ga da je prihvati kao izuzetak. Ovog puta je primetio da ju je Džejn napunila povrćem, ali ga je to, umesto da ga naljuti, zapravo zabavljalo, jer pridodavanjem tog domaćinskog načina upotrebe, njegova žena je zamaskirala njen magijski karakter, ujedno i nesvesno udvostručivši njenu korisnost. Osim što mu je donosila sreću i napajala ga samouverenošću, osim toga što je prerastala u ostvarenje duha ličnog nadrastanja svaki put kad bi se setio neobične osobe koja je splela te gipke grane, ova korpa je istovremeno ostajala verna svojoj osnovnoj svrsi.

Znatno smireniji, Vels je sklopio novine. Neće on nikako dozvoliti da bilo ko zgazi njegova dostignuća, kojima je trebalo da bude zadovoljan. Imao je trideset godina i, posle mučnog i beskrajnog perioda borbe s nekim osnovnim problemima, kockice su se konačno sklopile u njegovom životu. Njegova sablja je konačno uobličena, od svih mogućih vidova poprimivši onaj koji će sačuvati doživotno. Preostalo je samo da je naoštri, da nauči kako njome da ovlada, pa da je čak, ako se to pokaže kao nužno, ponekad napoji i krvlju. Od svega što je mogao postati, činilo se jasno da će biti pisac, ako to već nije i bio. Tri romana koje je objavio su to potvrđivala. Pisac. Lepo je zvučalo.

A to beše zanimanje koje ga ni po čemu nije razočaravalo, budući da ga je još kao dečarac odredio kao drugu mogućnost, iza delatnosti profesora. Protresanje svesti javnosti s nekog sopstvenog pijedestala oduvek beše njegova želja, ali se tako nešto moglo činiti i kroz izlog neke knjižare, možda još udobnije i sa daleko većim dometom.

Pisac. Dobro zvuči, tako je. Savršeno zvuči. Čim je uspeo da se na taj način umiri, Vels se sa zadovoljnim pogledom u očima osvrnuo oko sebe, po domu koji mu je književnost omogućila. U pitanju je bio skromni kućerak, ali uprkos tome, pre nekoliko godina ni to mu nije bilo dostižno, kada je životario pišući članke koje je uspevao da objavi samo u pojedinim lokalnim novinama, kao i od iscrpljujućih časova u školi, kad ga je samo vera koju je polagao u svoju čarobnu korpu održavala na nogama da ne posrne pred malodušnošću.

Nije mogao da odoli a da je ne uporedi s kućom u Bromliju, u grofoviji Kent, gde je odrastao, s tom bednom jazbinom koja je neprestano smrdela na parafinsko ulje kojim je njegov otac premazivao podne daske, u nameri da rastera vojske bubašvaba s kojima su bili primorani da dele svoje životno okruženje. S gađenjem se prisetio odvratne kuhinje smeštene u podrumu, one peći na ugalj u žalosnom stanju, kao i zadnjeg dvorišta, gde se nalazila smrdljiva kabina poljskog zahoda, obične rupe u zemlji, do kojeg se dolazilo stazicom od ugažene zemlje, kojom njegova majka uopšte nije volela da ide čak ni kada bi je pritegao stomak, budući da je sumnjala da njen prolazak tuda nadgledaju radnici gospodina Kupera, njihovog suseda, po zanimanju krojača. Setio se i bršljana koji je opasivao donju ogradu, po kojoj se verao kako bi posmatrao gospodina Kovela, mesara, koji je imao običaj da tumara po svom dvorištu okrvavljen do laktova, nemarno držeći nož s koga je još uvek kapala krv posle klanja, poput nekog bezbrižnog ubice. U daljini, provirujući između krovova, takođe su se mogli nazreti parohijska crkva i groblje, prepuno trošnih i prljavih nadgrobnih spomenika, a ispod jednog od njih je večni počinak pronašlo i nežno telašce njegove sestrice Frensis, koju je, kako je majka tvrdila, otrovao njihov sused, ozloglašeni gospodin Mundej, prilikom jedne kobne čajanke.

Niko nije mogao ni da nasluti, pa čak ni on sam, da su u tom neuglednom brlogu mogle da se poklope okolnosti neophodne za razvoj jednog pisca, ali ipak beše tako, iako je njegovo rođenje bilo sporo i slučajno. Bilo mu je potrebno tačno dvadeset godina i tri meseca za ostvarenje snova. Prema njegovoj računici, podrazumeva se, kako je Vels voleo da naglasi, kao da razgovara sa svojim budućim biografima, da je dan 5. juna 1874. godine bila prelomna tačka, kada se, na možda

nepotrebno brutalan način, pred njim razotkrila njegova buduća profesija. Tog dana je doživeo jednu neprijatnu nezgodu, a taj događaj, čiji je ogroman značaj spoznavao tokom godina koje su usledile, takođe ga je uverio da u trenutku oblikovanja naše budućnosti naša volja ima nevažnu ulogu, jer su hirovite nijanse slučajnog spleta okolnosti zapravo one koje joj daju njen konačni smisao. Kao kada čovek rastavlja papirnu salvetu u želji da otkrije sistem kojim je složena, Vels je mogao da na deliće raščlani trenutak svog postojanja u kome se sada nalazio, pronalazeći činioce koji su učestvovali u njegovom nastajanju. U suštini, silazak niz genealoško stablo koje je pridržavalo svaki životni momenat bio je nešto što je često voleo da radi, uzevši u obzir da mu je takva vežba metafizičke disekcije obično donosila istu onu vrstu utehe koju je osećao kad bi recitovao tablicu množenja, s ciljem da učvrsti svet uz pomoć matematički nepromenljivih činilaca, svaki put kad bi mu on izgledao kao masa promenljive lave. Na taj način ustanovio je neku vrstu polazne tačke, one slučajne iskre koja je pokrenula događaje koji će od njega načiniti pisca, što mu je isprva možda delovalo uznemiravajuće: otrovne strelice nalik odmerenim ali delotvornim potezima njegovog oca na polju za kriket. Ali čim bi čovek uhvatio tu nit, ceo se ćilim postepeno razvezivao: da njegov otac nije bio dovoljno nadaren za takve presudne udarce, nikada ga ne bi pozvali da se priključi zvaničnom timu grofovije, a da se on nije pridružio toj ekipi, ne bi svoje večeri provodio opijajući se sa svojim saigračima u Zvonu, pivnici blizu njihove kuće, a da sve te silne večeri nije protraćio na tom mestu, zanemarujući malenu radnju porcelanskog posuđa koju je dotle zajedno s njegovom majkom držao u prizemlju porodičnog doma, ne bi sklopio prijateljstvo sa sinom vlasnika gostionice, a da nije uspostavio tu vezu naklonosti s tim mladićem pri susretu sa svojom decom na terenu za kriket, kada su se pojavili jedne večeri, nikada mu ne bi palo na pamet da podigne malog Bertija u naručje i da ga vrti u vazduhu, a da ga nije bacao tako visoko, on mu ne bi ispao iz ruku, tako da, da nije tresnuo na zemlju, taj osmogodišnji Vels ne bi slomio potkolenicu udarivši o jedan od stubova koji su pridržavali nadstrešnicu tezge gde se prodavalo pivo, a da mu se kost noge nije prelomila, zbog čega je celo leto morao da provede u postelji, ne bi raspolagao savršenim alibijem da se posveti jedinoj dostupnoj zabavi pod takvim okolnostima, to jest čitanju, toj nezdravoj dokolici koja bi u svakoj drugoj situaciji izazvala sumnjičavost njegovih roditelja, sprečavajući ga da otkrije Dikensa, Svifta ili Vašingtona Irvinga, pisce koji će u njegovoj nutrini posaditi seme koje je, s vremenom i bez obzira na retko navodnjavanje i nezavidnu brigu koju je mogao da mu pruži, na kraju ipak proklijalo.

Ponekad, u nameri da još više naglasi vrednost onoga što je imao, kako njegov sjaj ni trunku ne bi izbledeo, Vels se pitao šta bi s njim bilo da nije došlo do tog čudesnog spleta okolnosti koji ga je bacio u zagrljaj književnosti. A odgovor je uvek bio isti. Da nije došlo do takvog jedinstvenog lančanog niza, Vels je bio siguran da bi sada radio u apoteci ili nekoj sličnoj radnji, umrtvljen dosadom i ne mogavši da poveruje da je njegov doprinos životnom loncu takva tričarija. Kako bi bilo živeti bez određenog cilja, bez neke jasne svrhe? Kako bi bilo živeti sa svešću o tome da ništa ne može da mu podari onu pravu punoću? Prema njegovom mišljenju, ne postoji veća nesreća nego koračati kroz svet tek onako nasumice, kao slepac ili nezadovoljan čovek, uzdajući se u sreću i uvek zbrkane odluke, u tom bezličnom postojanju, nebitnom, kakvo se moglo neprimetno zameniti s postojanjem bilo kog njegovog suseda, stremeći jedino ka što prostijem, bledunjavom i skliskom zadovoljstvu običnih ljudi. Ali, na svu sreću, opasni letovi koje je njegov otac uobičajavao da s njim izvodi pored terena za kriket izbavili su ga od te osrednjosti, spasivši ga od toga da ostane izložen dosadnoj uljuljkanosti života, preobrativši ga u osobu s ciljem, pretvorivši ga u pisca.

Međutim, nije bilo lako doći dotle. Kao da se u istom trenutku kad je ugledao taj mig sudbine, baš u onom času kad je postao svestan toga u kom pravcu treba da upravi svoje korake, u njemu takođe podigao, poput neizbežnog dodatka, neki vetar čiji je zadatak bio da mu otežava napredak. Neki

neumoljivi vetar, neumoran, otelotvoren u figuri njegove majke, jer se činilo kao da Sara Vels nema nikakvu drugu misiju u ovom svom životu, osim što je bila jedno od najnesrećnijih bića na ovoj planeti, nego da od malog Bertija i njegove starije braće, Freda i Frenka, izgradi uspešne ljude, što je za nju značilo da treba da postanu činovnici, prodavci tkanina ili bilo koja druga varijanta onih sirotana koji s diskretnim ponosom podnose sav belosvetski teret. Vels ju je razočarao svojim nastojanjem da se razvije u nešto više od toga, ali takođe nije pridavao neki veliki značaj njenom očaju, jer to beše jednako kišnim padavinama po već mokrom tlu. Mali Berti je izneverio svoju majku još istog trena kada se rodio, budući da je bio toliko neuviđavan da iz njene utrobe izađe s kompletnim odlikama jednog muškarčića, mada je ona, devet meseci ranije, pustila da njen napadni suprug uđe na vrata spavaće sobe pod jednim jedinim uslovom, to jest da začnu žensko dete koje bi zamenilo njihovu preminulu devojčicu. Stoga nije čudno što se, nakon takvog početka na levu nogu, odnos između Velsa i njegove majke nastavljao na isti način. Čim se okončao bogomdani odmor koji mu je omogućila slomljena noga, velikodušno produžavan od strane seoskog lekara, koji je, iako niko to od njega nije tražio, loše namestio kost, pa je morao ponovo da mu je lomi i tako ispravi sopstvenu pogrešku, mali Berti je upisan u školu u Bromliju, kroz koju su njegova dva brata već bila prošla, mada gospodin Morli, učitelj, nije uspeo iz njih ništa pametno da izvuče za sve to vreme. Uprkos tome, on je kao dečkić odmah pokazao da ne moraju svi cvetovi s jedne grančice isto da mirišu. Zbog toga je gospodina Morlija iznenadila zasenjujuća inteligencija tog potpuno izdvojenog Velsa, u tolikoj meri da mu je čak progledao kroz prste kad su bili u pitanju školski troškovi, ali ni takva blagonaklonost nije mogla da spreči njegovu majku da ga odvuče iz tog staništa školskih klupa i kreda, gde se on tako prijatno osećao, pa da ga pošalje da uči zanat u suknarskoj radnji Rodžers i Denijer u Vindzoru. Posle dva meseca provedena u tom okruženju, gde je rintao od pola osam ujutru pa do osam sati uveče, uz samo jednu kratku pauzu za ručak, koji se odvijao u skučenom podrumu u koji svetlost skoro da nije ni dopirala, Vels se pobojao da će njegov mladalački duh postepeno ali neizostavno otperjati, kao što se zbilo s njegovom dvojicom starije braće, koji su se jedva sećali da su ikada bili vedri i poletni momčići kakve ih je prošlost pamtila. I stoga je činio sve što je bilo u njegovoj moći da svetu dokaže kako nije rođen ni za kakvog prodavca, to jest, više nego ikada se prepuštao čestim naletima sanjarenja, sve do tačke kada njegove gazde nisu imale drugog izbora nego da otpuste tog balavca koji je brkao narudžbine i najveći deo dana provodio povučen u nekom ćošku.

Zahvaljujući umešanosti jednog rođaka njegove majke, posle toga je poslat da pomaže nekom njegovom prijatelju u vođenju škole u Vokingu, gde je ujedno mogao da dovrši rad na svojoj diplomi.

Nažalost, taj posao, mnogo više u skladu s njegovim težnjama, završio se tek što je počeo, kada je otkriveno da je direktor te ustanove prevarant koji se domogao tog položaja posredstvom falsifikovanih dokumenata o svom obrazovanju. I opet je sad već ne tako mali Berti ostao prepušten na milost i nemilost svoje majke, koja je iznova stremila ka tome da ga udalji od njegove sudbine, šaljući ga u pogrešnom pravcu. Tako je s jedva navršenih četrnaest godina Vels počeo da radi kao šegrt u apoteci gospodina Kovapa, koji je imao zadatak da od njega napravi trgovca. Međutim, uskoro je i sam apotekar shvatio da je taj mladić isuviše poseban da bi traćio vreme na takvom mestu, pa ga je predao u nadležnost Horasu Bajatu, direktoru srednje škole Midharst, koji je povremeno išao u lov na bistre mlade ljude uz pomoć kojih bi ustanovi koju je vodio udahnuo akademski ugled koji joj je nedostajao. Velsu nije bilo teško da se istakne među učenicima koje su uglavnom sačinjavali osrednji đaci, odmah privukavši Bajatovu pažnju, koji se združio s apotekarom, nudeći tom nadarenom mladiću najbolje moguće obrazovanje. Ali nije prošlo mnogo pre nego što je njegova majka razotkrila tu zaveru skovanu između dvojice dokonih čovekoljubaca koji su hteli njenog Bertija da navedu na zabludu, pa je poslala svog sina u drugu suknarsku radnju, ovog puta u

Sautsiju. Tamo je Vels proveo dve godine, u stanju duboke zbunjenosti, trudeći se da shvati zašto je onaj okrutni vetar navaljivao da ga obori s konja svaki put kad bi krenuo pravim putem. Život u Suknarskom udruženju Edvina Hajda neodoljivo je podsećao na boravak u paklu: sastojao se od trinaest sati teškog rada, koji su se okončavali zatvaranjem u zagušljivu baraku koja je služila kao spavaonica, a u kojoj su radnici noćivali poređani kao sardine, toliko blizu jedni drugima da bi im se čak i snovi pomešali. Nekoliko godina ranije, ubeđena da će nemarnost njenog supruga odvesti njihovu radnjicu do bankrota, njegova majka je prihvatila posao kućepaziteljke u jednoj kući u Aparku, ruševnoj građevini iza brda Karting Dauna, gde je u svojim mlađim danima bila služavka, te je Vels iz zatočeništva tamo slao svoja pisma puna očaja i žalbi, koja iz poštovanja neću preneti na ove stranice. Reći ću samo to da su se u njima preplitale najdetinjastije molbe s najmaštovitijim obrazloženjima, u uzaludnom pokušaju da je nagovori da ga izvuče odatle. Utučen, posmatrajući kako mu budućnost za kojom je toliko žudeo polako klizi iz ruku, Vels se davio u pogrešnim odlukama svoje majke. Pitao ju je kako zamišlja da će on moći da joj pomogne u starosti, oslanjajući se na bednu platu suknarskog pomoćnika, dok je uz pomoć studija koje je želeo da završi mogao da dospe na znatno viši položaj, optuživao ju je kao netolerantnu i praznoglavu, čak joj je i pretio da će izvršiti samoubistvo ili da će počiniti neki još gori zločin, kojim bi zanavek umrljao porodično ime. Ali ništa od toga nije doprinelo tome da njegova majka posustane u svom nastojanju da ga pretvori u časnog radnika u suknarskoj proizvodnji. Bilo je nužno da njegov nekadašnji dobročinitelj Horas Bajat, obeshrabren učeničkim nivoom, dođe da ga spase, nudeći mu mesto profesora u svojoj školi, s platom od dvadeset funti tokom prve godine, a četrdeset tokom godina koje bi usledile, što behu cifre koje je požurio da poturi pod nos svojoj majci, koja je nevoljno prihvatila njegovo napuštanje suknarskog zanata, budući da se umorila od uzaludnih napora da spreči svog sina da zaluta u smeru suprotnom od onog koji mu je ona namenila. S olakšanjem, Vels se zahvalno prepustio uputstvima svog spasitelja, čija je očekivanja žudeo da ispuni, ulažući svoje dane u držanje časova mlađim učenicima, a noći u završavanje svojih magistarskih studija, pri tom gladno gutajući sve što bi pronašao u vezi s biologijom, fizikom, astronomijom i drugim granama nauke. Njegov nadljudski trud se isplatio dobijanjem stipendije za Redovnu školu prirodnih nauka u Londonu, gde je predavanja vodio niko drugi do čuveni profesor Haksli, ugledni fiziolog, koji je bio Darvinov zamenik u njegovim nadaleko poznatim dijalektičkim raspravama sa biskupom Vilberforsom.

Uprkos svemu, ne može se reći da se Vels zaputio ka Londonu u naročito dobrom raspoloženju.

Pre bi se moglo zaključiti da je krenuo neizmerno ožalošćen, zbog toga što u toj za njega veoma važnoj avanturi nije mogao da računa na podršku svojih roditelja. Njegova majka, bio je duboko ubeđen, tajno je priželjkivala da mu se planovi izjalove, čime bi se potvrdilo njeno uverenje da su Velsovi vredeli samo za posao suknara, jer joj je zvučalo nemoguće da iz sumnji sklonog semena njenog muža može da nikne jedan genije. A što se tiče njegovog oca, on beše živi primer činjenice da se u porazu moglo uživati jednako kao i u pobedi. Za vreme leta koje su proveli zajedno, Vels je s užasom shvatio da je njegov otac, bez obzira na to što su ga godine starosti udaljile od aktivnog igranja kriketa, nastavio da bude vezan za jedinu stvar koja je pružala smisao njegovom postojanju, tumarajući kao izgubljena duša po terenima za igru, kao nosač tegleći torbu pretrpanu rukavicama, jastučićima, štitnicima i lopticama, dok je u međuvremenu, kao da se to njega uopšte nije ticalo, prodavnica porcelanskog posuđa tonula poput lađe pogođene topovskom đuladi nasred okeana. U takvoj situaciji, Velsu je bilo svejedno hoće li se preseliti u neki pansion čiji su se stanari takoreći nadmetali između sebe ne bi li proglasili pobednika koji je u stanju da stvori najoriginalniju buku.

Beše toliko naviknut na činjenicu da mu svet uvek nudi svoje najružnije lice da, kada mu je njegova tetka Meri Vels predložila da se smesti u njenu kuću u Juston roudu, nije mogao a da ne izrazi

svoju refleksnu nevericu, budući da se tu radilo o jednoj naizgled normalnoj kući, toploj i udobnoj, uljuljkanoj u prijatnu harmoniju, koju očigledno nisu narušavali neukusni dekori među kakvim se do tada odigravao njegov život. Bio je toliko zahvalan svojoj tetki što mu je konačno obezbedila primirje u toj beskrajnoj životnoj borbi, da je gotovo smatrao svojom obavezom da zatraži ruku njene kćeri Izabele, te slatke i dobrodušne devojke koja se krišom provlačila kroz kuću. Ali Vels je uskoro shvatio da je požurio sa svojom odlukom, jer odmah posle venčanja, koje je obavljeno brzo i u atmosferi unapred sklopljenog dogovora, ne samo da je potvrdio ono u šta je već unapred sumnjao, da njegova rođaka uopšte nije njegov tip, nego je ujedno zaključio i to da je Izabel odgojena tako da postane živi model za uzornu suprugu, to jest, da zadovolji sve potrebe koje bi njen suprug mogao imati, izuzev, naravno, onih u postelji, gde se ponašala hladno kao mehanizam namenjen samo začetku potomaka, u potpunosti lišen mogućnosti da oseti ili pruži užitak. Uprkos svemu tome, otupelost seksualnog apetita njegove žene postala je samo manje zlo, budući da se lako mogla nadoknaditi posećivanjem tuđih postelja; i Vels je ubrzo otkrio da je svet savršeno opskrbljen predivnim mladicama ka kojima mu je njegovo zavodljivo govorništvo lako krčilo pristup, pa se na kraju prepustio životnim zadovoljstvima, sada kada se činilo da mu je konačno krenulo nabolje. Zaronjen u spoznavanje epikurejstva u onolikoj meri koliko mu je to omogućavalo njegovih pola gvineje nedeljno, Vels ne samo da se predao otkrivanju telesnih užitaka, istraživanju disciplina koje do tada nije iskusio, poput književnosti i slikarstva, i korisnom utrošku svake s teškom mukom stečene sekunde u Saut Kensingtonu, nego je takođe procenio i da je to pravi čas da obznani javnosti svoje najskrovitije snove, objavljujući u Naučnom žurnalu kratku priču iz oblasti naučne fantastike.

Dao joj je naslov „Argonauti vremena“, a njen glavni junak bio je neki ludi naučnik, doktor Nebogipfel, koji je izmislio vremensku mašinu, upotrebivši je da otputuje u prošlost i tamo počini jedno ubistvo. Ideja putovanja kroz vreme ne beše originalna, budući da se Dikens već time bavio u svojoj pripovesti „Božična priča“, a Severnoamerikanac Edgar Alan Po u „Jednoj priči o strmovitim planinama“, ali u oba slučaja se putovanje odvijalo u stanju sna ili halucinacije. Njegov naučnik, za razliku od toga, putovao je svesnom voljom, u tu svrhu koristeći, po prvi put, jednu mehaničku spravu. Njegov predlog, dakle, odisao je originalnošću. Međutim, taj prvi i oprezan pokušaj da se dokaže kao pisac nije izmenio tok sveta, koji je nastavio da teče s uobičajenom normalnošću, što ga je pak razočaralo. Uprkos tome, ta njegova prva priča i kao takva je privukla najneobičnijeg čitaoca koga je ikada imao, jer malo je verovatno da će ikada naići na nekog čudnijeg. Nekoliko dana po njenom objavljivanju, Vels je dobio pismo jednog svog obožavatelja, koji je pročitao njegovog prvenca i molio ga da prihvati njegov poziv na čaj. Ime koje beše zapisanopri dnu navelo ga je da se naježi: Džozef Merik, poznatiji kao Čovek Slon.

DVANAESTO POGLAVLJE

V

els je čuo priče o Meriku čim je zakoračio u biološki kabinet u Saut Kensingtonu. Za stručnjake koji su se bavili proučavanjem ljudskog tela i njegovih mehanizama, Merik beše nešto nalik remek-delu Prirode, njen najizbrušeniji dijamant, živi dokaz dokle je njena maštovitost mogla da stigne. Takozvani Čovek Slon je bio žrtva oboljenja koje je deformisalo njegovo telo na zaista okrutan način, pretvarajući ga u izobličeno stvorenje koje se moglo nazvati i čudovištem. Ta neobična bolest koja ga je zadesila, istinski potresajući čitav svet medicine, uticala je na to da udovi, kosti i organi desne polovine njegovog tela neumereno narastu, dok je njegova leva strana ostala gotovo nepromenjena. Desni deo njegove lobanje, na primer, delovao je toliko naduveno da se oblik njegove glave gubio, deleći njegovo lice na dve polovine, pri čemu je taj veći deo bio sveden na mnoštvo ispupčenja i koštanih izraslina, pa mu je i uvo bilo nekako izmešteno. Zbog svega toga, Merik nije bio u stanju da napravi bilo kakav drugi izraz lica osim omlohavljene krvoločnosti nekog totema. Sva ta asimetrija uticala je na to da se njegov kičmeni stub nagne udesno, budući da je na toj strani težina njegovih organa bila znatno veća, te je svaki njegov pokret bio obeležen nekom grotesknom nezgrapnošću. I kao da to nije bilo dovoljno, bolest je takođe od njegove kože načinila neku vrstu debele i hrapave ljušture, poput kartona isušenog na suncu, a bila je prožeta udubljenjima, ispupčenjima i rastućim tumorima. Iako mu je isprva bilo teško da poveruje da jedno takvo biće zaista postoji, Vels se uverio u istinitost svih tih glasina zahvaljujući fotografijama koje su krišom kružile kroz učionice u biološkom centru, ukradene ili kupljene od osoblja iz Londonske bolnice, gde je Merik u tom trenutku bio smešten, nakon što je pola svog života bio izlagan u bednim cirkusima i lutajući od vašara do vašara. Te fotografije, maglovite i zamućene senkama, na kojima se Merik više nazirao nego što se stvarno video, u svom proputovanju od ruke do ruke pridruživale su se karavanu fotografija golih žena i, mada iz sasvim drugačijih razloga, izazivale su sličnu drhtavicu. Činjenica da ga je jedno takvo stvorenje pozvalo da zajedno popiju čaj, u Velsu je budila čudan osećaj, u kome su se preplitali začuđenost i uznemirenost. Bez obzira na to, pojavio se tačno na vreme u Londonskoj bolnici, čvrstoj građevini strogog izgleda, koja se uzdizala u Vajtčepelu. Njeno predvorje beše prava košnica bolničarki i doktora, koji su dolazili i odlazili, zauzeti ko zna čim. Vels je potražio neki slobodan ćošak gde nikome ne bi previše smetao, pometen tom uravnoteženom predstavom kojoj su, nalik baletskim igračima, naizgled svi prisutni doprinosili. Možda se neka od bolničarki koje su prolazile pored njega noseći zavoje, u tom trenutku vraćala u hiruršku salu gde se neko borio između života i smrti, iako zbog toga njen hod nije bio užurbaniji od inače krupnih i dovoljno brzih koraka, na kakve ih je iskustvo u sličnim situacijama naviklo. Vels je izvesno vreme sa svog bezbednog mesta samo zbunjeno promatrao to pažljivo odmereno miljenje i mimoilaženje, dok se nije pojavio doktor Tresves, hirurg koji je brinuo o Meriku. Frederik Tresves beše čovek od otprilike trideset i pet godina, onizak i punačak, koji je krio svoje dečačko lice ispod guste brade, podšišane s botaničkom preciznošću.

– Gospodin Vels? – obratio mu se, trudeći se da zataška očiglednu zaprepašćenost koju je u njemu izazvala njegova skoro uvredljiva mladost.

Vels je klimnuo glavom, ne mogavši da se suzdrži a da ne slegne ramenima, u vidu izvinjenja

zbog toga što nije posedovao godine vredne poštovanja, koje je Tresves izgleda očekivao od posetilaca svog pacijenta. Odmah se pokajao zbog tog suludog pokreta, budući da nije on bio taj koji je tražio prijem kod čuvenog stanovnika ove bolnice, nego upravo suprotno.

– Zahvaljujem vam se što ste prihvatili poziv gospodina Merika – rekao je Tresves, pruživši mu ruku.

Nakon što je savladao svoju početnu zbunjenost, hirurg je spretno na sebe preuzeo ulogu posrednika. Vels je s krajnjim divljenjem stisnuo njegovu toplu i veštu šaku, naviknutu da prodire do mesta koja su većini smrtnika bila zabranjena.

– Pa zar bih mogao da odbijem da upoznam jedinu osobu koja je pročitala moju priču? – našalio se.

Tresves je rasejano klimnuo glavom, kao da su mu taština pisaca i šale o tome bili potpuno strani.

On je imao daleko veće brige. Svet je svakodnevno izmišljao nove i neobjašnjene bolesti, koje su zahtevale njegovu pažnju, natprirodnu nadarenost njegovih ruku, njegovu energičnu odlučnost u hirurškim salama. Jednim gotovo zapovednim pokretom glave pozvao ga je da pođe s njim uz stepenice koje su vodile na gornji sprat bolnice. Usled bujice uposlenih bolničarki koja se kretala u suprotnom smeru, ispostavilo se da to predstavlja pravu vratolomiju, tokom koje Vels umalo nije nekoliko puta bio oboren.

– Ne pristaju svi da posete Džozefa, iz razloga koji su očigledni – skoro optužujuće je izjavio Tresves. – Mada ta surova istina, koliko god to čudno zvučalo, njega ne rastužuje. Ponekad pomislim kako je Džozefu dovoljno i ono malo što može da dobije od života. U suštini, on je svestan toga da su upravo njegovi nesvakidašnji deformiteti zaslužni za to što može da zakaže susret s najuglednijim ljudima iz ovog grada, što je skoro nezamislivo za jednog običnog seljaka iz Lajkastera.

Vels je Tresvesov zaključak prihvatio s izvesnom zebnjom, ali se zaustavio pre nego što je izgovorio bilo kakav komentar o toj temi, jer je ubrzo i sam shvatio da je doktor bio u pravu. Njegov izgled ga je isprva osudio na bedu i izolovanost, ali upravo mu je to kasnije omogućilo da stane rame uz rame sa najvećim kremom londonskog društva, mada je ostajalo podložno raspravi da li se Meriku taj zbir nesavršenstava činio kao previsoka cena za stupanje među aristokratiju.

Na gornjem spratu su vladali jednaka gužva i užurbanost, ali Tresvesu beše dovoljno par skretanja kroz mračne hodnike kako bi svog pratioca izvukao iz te lančane zbrke. Sigurnim korakom poveo je Velsa kroz niz beskrajnih prolaza, sve pustijih i praznijih. Beše jasno da je objašnjenje za to postepeno rasipanje meteža bila činjenica da su se, što se dalje napredovalo kroz bolnička odeljenja, sve više izdvajale sale i kabineti namenjeni preciznije određenoj svrsi, što je značajno sužavalo muvanje kako pacijenata tako i bolničkog osoblja, ali Vels nije mogao da izbegne da ne uporedi to slabljenje znakova života s uznemiravajućom pustoši koja je okruživala jazbine čudovišta iz priča za decu. Nedostajalo je samo još nekoliko mrtvih ptica i oglodanih kostiju.

Tresves je iskoristio tu nazovišetnju da ga obavesti o tome kako je upoznao svog neobičnog pacijenta, koristeći jednoličan ton, lišen svih emocija, koji je odavao njegovo nezadovoljstvo zbog toga što često mora da ponavlja taj isti govor. Na Merika je naleteo pre četiri godine, baš kada su ga imenovali za šefa hirurgije u toj bolnici. Na jednoj obližnjoj poljani smestio se cirkus, čija je glavna atrakcija, Čovek Slon, bio izvor zabave za čitav London. Ako su glasine bile tačne, u pitanju je bio najdeformisaniji čovek na svetu. Tresves je znao da vlasnici cirkusa imaju običaj da prikažu svoju sklonost ka domaćoj izradi čudovišta uz pomoć raznoraznih pomagala i šminke, što beše teško razlikovati pri slabom osvetljenju, ali je istovremeno s ogorčenjem priznavao da su ti vašari predstavljali i poslednje utočište svim onim sirotanima koji su imali tu nesreću da se rode s nekom vidljivom manom, koja je za njih značila omalovažavanje od strane društva. Hirurg je otišao na

predstavu bez nekih velikih očekivanja, ponesen isključivo svojom profesionalnom odgovornošću, kojoj nije mogao da se odupre. Ali u slučaju Čoveka Slona, nije se radilo ni o kakvom triku. Posle prilično bledog nastupa dvoje plesača na trapezu, svetla su prigušena, a bubnjevi su prepustili vlast nekoj vrsti napete plemenske muzike, što je bio mudro smišljen uvod koji je svakako uspeo da publiku zarazi jednoobraznim osećajem da ih prožimaju jezivi žmarci. I tada je i sam Tresves mogao da vidi, sablažnjen, kako na pistu izlazi glavna senzacija vašara, zaključivši da čak ni govorkanja nisu to mogla dovoljno da dočaraju. Deformiteti koji su mučili to stvorenje što je hramljući koračalo pozornicom, bili su toliko stravični i njegovo su telo izobličavali u tolikoj meri da su od njega stvorili dotad neviđenu celinu, nesrazmernu, poput neke nakaradne spodobe. Kada se predstava završila, Tresves je ubedio vlasnika cirkusa da mu dozvoli da nasamo porazgovara s tim jadnim stvorenjem. Ušavši u neugledni vagon gde je bio smešten, hirurg je pomislio da se našao pred umno zaostalim bićem, ubeđen da su one kvrge na njegovom licu zasigurno poremetile i njegov mozak, ali se ipak prevario. Dovoljno mu je bilo da razmeni svega par reči s Merikom pa da shvati da se ispod tog grozomornog izgleda skriva jedna razumna osoba, obrazovana i osetljiva. On mu je sam objasnio da su ga nazivali Čovek Slon zbog mesnate izrasline koja se protezala od njegovog nosa i gornje usne, nalik nekoj vrsti male trube od dvadeset centimetara dužine, zbog koje nije mogao normalno da jede, tako da su mu je ne baš spretno uklonili nekoliko godina ranije. Tresvesa je duboko dirnula ljupkost tog bića, koje, uprkos svim mukama i patnjama kroz koje je prošlo, kao da nije gajilo nikakvu mržnju prema čovečanstvu, tom bezličnom čovečanstvu koje bi njega tako lako prezrelo, neizbežno, skoro u vidu neke refleksne reakcije, kad god bi hteo da uđe u kočiju ili kad bi u pozorištu skinuo masku s lica.

Kada je, sat kasnije, hirurg izašao iz cirkusa, to je učinio čvrsto rešen da uloži sav svoj mogući trud kako bi Merika izvukao odatle i ponudio mu dostojanstven život. Njegovi razlozi behu očigledni: u zabeleškama nijedne bolnice na svetu nije se nalazila ni približna naznaka o postojanju nekog stvorenja sa tako ozbiljnim deformacijama kao u Merikovom slučaju. Kako god da se zvala ta njegova nepoznata bolest, ona je izabrala, od svih stanovnika planete, da se nastani isključivo u njegovom telu. Time je taj nesrećnik postajao jedinstven, kao usamljena vrsta leptira, koji je morao ostati zaštićen od ostatka sveta, iza stakla. Beše neporecivo da je Merik što pre morao da napusti cirkus u kom je trunuo i da bude stavljen u ruke nauke. Ali Tresves nije mogao ni da sanja da će za postizanje tog hvale vrednog cilja koji je sebi zacrtao u naletu sažaljenja, biti prinuđen da se upusti u mučni krstaški rat koji će ga iscrpeti. Počeo je tako što je Merika predstavio članovima Patološkog udruženja, ali to nije poslužilo ničemu drugom osim što su njegovi istaknuti pripadnici podvrgli pacijenta najraznovrsnijim istraživanjima, posle čega su se upetljali u rasprave, jednako žučne kao i uzaludne, o prirodi njegovog misterioznog oboljenja, u diskusije koje su se često završavale razmenom uvreda, u kojima se uvek isticao neko ko bi takvu priliku iskoristio da iskopa neke davno zakopane sekire. Bez obzira na to, zbunjenost njegovih kolega nije ga obeshrabrila, nego baš naprotiv, podstakla ga je da se i dalje bori, jer se ispostavilo da je samo još više unazadio Merikov život, čineći da njegov beg iz nesigurnosti radoznalog sveta postane što hitniji. Njegov sledeći korak bio je da pokuša da sredi da ga smeste u bolnicu u kojoj je on sam radio, kako bi tu mogao da bude proučen na odgovarajući način. Nažalost, nijedna bolnica nije dozvoljavala smeštaj hroničnih bolesnika. Bolnička uprava je pohvalila hirurgove dobre namere, ali su tvrdili da su im ruke vezane.

Sam Merik, svestan bezizlaznosti takve situacije, čak mu je lično predložio da mu potraži zaposlenje kod nekog svetioničara, ili bilo koji drugi posao koji je mogao da obavlja daleko od ostalog sveta.

Međutim, Tresves se nije predavao. Očajan, obratio se štampi, te je u roku od svega nekoliko nedelja postigao to da žalosna situacija osobe s nadimkom Čovek Slon potrese celu zemlju. Dobrotvorne

donacije su pljuštale kao kiša, ali Tresves nije želeo samo novac: želeo je pristojan dom za Merika.

Onda je odlučio da pomoć potraži od kraljevske porodice, jedinih ljudi koji su se nalazili iznad apsurdnih zakona koji su čvrsto držali društvo u šaci, uspevši da od vojvode od Kembridža i galske princeze izmami pristanak da upoznaju stvorenje o kome se toliko govorkalo. Merikovo istančano obrazovanje i očaravajuća ljupkost učinili su svoje. Tako je Čovek Slon na kraju smešten, u zvanju trajnog nameštenika, u bolničko krilo u koje su sada zalazili.

– Džozef je ovde srećan – prokomentarisao je Tresves, iznenada sanjalačkim tonom. – Pretrage koje s vremena na vreme na njemu obavljamo do sada nisu urodile plodom, ali njemu kao da to ništa ne znači. Džozef je ubeđen da je njegovu bolest izazvao slon koji je oborio njegovu majku kada je ona, već u poodmakloj trudnoći, prisustvovala jednoj paradi. Najtužnije u svemu tome, gospodine Velse, jeste činjenica da je ovo Pirova pobeda. Meriku sam obezbedio mesto za život, ali nemam pojma kako da sprečim dalji razvoj njegove bolesti. Njegova lobanja raste iz dana u dan, zbog čega se plašim da njegov vrat uskoro neće moći da podnese težinu glave.

Hladnokrvnost s kojom je Tresves unapred govorio o Merikovoj smrti, udružena sa sablasnom usamljenošću koja je gutala to bolničko krilo, odvukli su Velsa ka nekom stanju nemoći koja ga je gušila.

– Voleo bih da njegovi poslednji dani budu što smireniji, u onoj meri koliko je to moguće – nastavio je hirurg, ravnodušan prema bledilu koje je ovladalo licem njegovog pratioca. – Ali izgleda da previše tražim. Ima noći kada se meštani ovog kvarta okupe ispod njegovog prozora kako bi ga vređali, ili se šalili na njegov račun. Sada ga čak smatraju krivcem za ubistva svih onih prostitutki koje su pronađene u blizini, rasporenih tela. Da li je to ceo svet izgubio zdrav razum? Merik nije u stanju ni mravu da naudi. Već sam vam napomenuo da je neverovatno osetljiv. Znate li da prosto guta romane Džejn Ostin? A nekoliko puta sam ga iznenadio u trenutku kad je pisao neku od svojih pesama. Baš kao i vi, gospodine Velse.

– Ja ne pišem pesme nego priče – promrmljao je Vels ne baš uverljivo, kao da je onaj rastući gnev koji ga je obuzimao uticao na to da prema svemu postane sumnjičav.

Tresves mu je uputio jedan prekorni pogled, iznerviran zbog toga što njegov pratilac želi da ustanovi razlike u okviru jedne materije kao što je književnost, koju on nije naročito cenio.

– Zato i trpim ovakve posete – rekao je, otresavši glavom kao osoba koja treba nekom da izrazi svoje saučešće, pa je nastavio razgovor tamo gde je i prekinut – jer mu one čine mnogo dobrog.

Pretpostavljam da ljudi dolaze da ga vide zbog toga što njegov izgled navodi i najveće nesrećnike da shvate koliko moraju da budu zahvalni Bogu. Nasuprot tome, Džozef sve to posmatra iz drugog ugla.

Ponekad imam utisak da za njega te posete predstavljaju neku vrstu izopačene zabave. Svake subote, nakon što izlista sve nedeljne novine, Džozef mi predaje spisak građana koje želi da pozove na čaj, kojima ja potom poslušno šaljem njegove pozivnice. Često su tu u pitanju pripadnici aristokratije, javne ličnosti, slikari, glumci i drugi manje ili više poznati umetnici... Sve u svemu, likovi koji su postigli izvestan uspeh u društvu i kojima, prema njegovom mišljenju, još uvek preostaje poslednja prepreka koju moraju da savladaju: da se suoče s njegovim izgledom. Kako sam vam već napomenuo, Džozef je toliko užasavajuće deformisan da u ljudima koji ga pogledaju budi dva suprotstavljena osećanja: sažaljenje ili odbojnost. Pretpostavljam da reakcija njegovih zvanica razjašnjava Džozefu o kakvom tipu osoba je reč, da li imaju dobro srce ili su, naprotiv, podložni strahovima i kompleksima.

Konačno su se zaustavili ispred jednih vrata na kraju hodnika.

– Stigli smo – objavio je Tresves, na nekoliko časaka zaronivši u ćutanje puno poštovanja. Potom je potražio Velsov pogled i dodao tonom koji je sadržao neku mešavinu između svečanog i

poverljivog: – Iza ovih vrata vas očekuje najstrašnije stvorenje koje ste ikada videli i koje ćete verovatno ikada videti dok ste živi. Ali samo od vas zavisi hoćete li u njemu prepoznati čudovište ili jednu unesrećenu dušu.

Vels je osetio blagu vrtoglavicu.

– Još uvek imate vremena da se vratite tamo odakle ste i došli, jer vam se možda neće dopasti ono što ovde možete otkriti o samom sebi.

– Ne brinite vi za mene – promucao je Vels.

– Kako god želite – kazao je Tresves, s rasterećenošću osobe koja pere ruke od umešanosti u neku situaciju.

Iz džepa je izvadio ključ, otvorio je vrata, i uz nežno ali autoritativno pogurkivanje naveo ga je da uđe unutra.

Vels je stupio u tu prostoriju zadržavajući dah. Jedva je imao vremena da načini par koraka, kada je čuo kako hirurg zatvara vrata iza njegovih leđa. S teškom mukom gutajući pljuvačku, proučavao je mesto u koje ga je Tresves prosto ubacio, čim je obavio svoj posrednički zadatak u toj nesvakidašnjoj ceremoniji. Nalazio se u jednom prostranom životnom okruženju, sačinjenom od nekoliko spojenih soba, opremljenih normalnim i uobičajenim nameštajem. Ta redovna stambena oprema se udruživala s blagonaklonom svetlošću popodneva koju su prozori propuštali unutra, stvarajući jedan gotovo prozaični prizor, neočekivano prijatan, koji se nije baš preterano uklapao s idejom o zverinjaku. Vels je nekoliko trenutaka stajao kao ukopan u mestu, misleći da će se njegov domaćin svakog časa pojaviti, ali kako se to nije događalo, a ne znajući šta se od njega očekuje, stidljivo je počeo da tumara po sobama. Ubrzo ga je obujmio neugodan osećaj da Merik nadgleda njegovo kretanje, skriven iza nekog od paravana, ali i uprkos tome je nastavio da luta između delova nameštaja, naslućujući da to predstavlja još samo jedan korak već ustaljenog rituala. Međutim, takvo njegovo istraživanje i dalje nije nagoveštavalo jedinstvenost osobe koja je tu stanovala. Nije bilo odranih pacova koji bi kao strašila visili s tavanice, niti ostataka oklopa nekih odvažnih vitezova.

Mada je u jednoj od prostorija naleteo na stočić i dve stolice spremljene za čajanku. Ta bezopasna slika ga je još više zbunila, jer nije mogao da spreči sebe da je ne uporedi s postoljem koje na trgu čeka dolazak optuženika i dželata koji zlokobno maše sekirom na prolećnom vetru. Onda je primetio i zanimljiv predmet koji je stajao na stočiću pored zida, sasvim blizu jednom od prozora. U pitanju je bila maketa crkve napravljena od kartona. Vels joj je prišao i sav začuđen zadivio pred tim izuzetnim radom. Tako oduševljenom svim onim sitnim detaljima na maketi, bilo mu je potrebno podosta vremena da zapazi kako se na zidu iscrtala neravnomerna senka jednog iskrivljenog tela nagnutog na desnu stranu, krunisanog neverovatno velikom glavom.

– To je crkva koja se nalazi s druge strane ulice. Morao sam da izmislim delove koje ne mogu da razaznam odavde s prozora.

Glas mu je bio nekako rastegnut, ali milozvučan.

– Lepa je – uspeo je da promuca, obrativši se turobnoj senci koja se prostirala preko površine zida.

Senka je tada s naporom klimnula svojom teškom glavom, nenamerno otkrivajući koliko je Meriku bilo teško da izvede čak i taj običan pokret pomirljivosti s kojom čovek prihvata pohvalu na svoj račun. Nakon tog za njega iscrpljujućeg truda, samo je ćutao, stojeći oslonjen na svoj štap, pa je Vels shvatio da ne može još dugo da mu ostane okrenut leđima. Kucnuo je čas da se okrene i suoči se s izgledom svog domaćina. Tresves ga je upozorio da Merik obraća posebnu pažnju na prvu reakciju svojih gostiju, onu reakciju koja bi iznikla skoro refleksno, bez učešća volje, a koju je upravo iz tog

razloga smatrao verodostojnijom i tačnijom od izraza koji bi kasnije, kad bi se oporavili od iznenađenja, svi pokušavali da navuku na svoje lice. U toku tih nekoliko početnih sekundi, Meriku se pružala retka privilegija da sagleda duše svojih zvanica, tako da mu je bilo svejedno hoće li se oni pretvarati prilikom njihovog kasnijeg razgovora, budući da su već tom prvom reakcijom zavredeli osudu ili pomilovanje. Vels nije mogao da predvidi kako će na njega uticati Merikova pojava, hoće li ga obuzeti žaljenje ili gađenje, a u strahu da ipak ovo drugo ne bude u pitanju, svom snagom je stisnuo vilicu, nametnuvši svom licu dovoljno napet izraz da se ništa drugo na njemu ne može ogledati. Nije želeo čak ni da obelodani svoju iznenađenost, samo je žudeo da što više dobije na vremenu pre nego što njegov um postigne to da upije prizor pred njegovim očima, kako bi na taj način uspeo da racionalnim putem izgradi osećaj koji bi u osobi poput njega moglo da probudi jedno toliko jezivo deformisano biće, što očigledno beše Merikov slučaj. Ako bi na kraju ipak osetio odvratnost, stoički bi to prihvatio, pa bi o tome kasnije porazmislio, kada izađe napolje. Stoga, Vels je duboko udahnuo, osetivši kao da se njegova stopala nalaze na nekom promenljivom i mekom tlu u kakvo se pod pretvorio, pa se usporeno okrenuo na petama, spremajući se da se suoči sa svojim domaćinom.

Pogled na njega mu je oduzeo dah. Baš kako ga je Tresves i upozorio, neprirodni oblici na koje je Merika osudila bolest stvarali su zastrašujući utisak. Njegove fotografije, koje je već video na univerzitetu, a koje su ublažavale stravičnost njegovog izgleda pod milosrdnom zavesom izmaglice, nisu ga za ovo pripremile. To stvorenje se oslanjalo na štap i nosilo je odelo tamnosive boje, a koliko god se to paradoksalno činilo, ta je odeća, u nastojanju da ga humanizuje, još više naglašavala njegovu monstruoznost. Do bola stegnutih zuba, Vels je delovao kao skamenjen pred njim, boreći se da se ne prepusti drhtavici koja mu je potresla telo. Srce je pretilo da mu iskoči iz grudi, a mlaz hladnog znoja počeo je da mu klizi niz leđa, iako nije umeo da protumači da li svi ti simptomi ukazuju na užasnutost ili osećaj sažaljenja. Uprkos prisilnoj ukočenosti njegovog lica, osetio je kako su mu usne zadrhtale, možda nastojeći da se uklope u grimasu straha, ali je istovremeno osetio i kako su mu se oči ovlažile, zbog čega nije imao predstavu kojoj se strani priklonio. To uzajamno odmeravanje je trajalo kao večnost, tokom koje je Vels poželeo da pusti bar jednu suzu, kapljicu koja će dokazati njegov bol, koja će ga pred Merikom i pred samim sobom prikazati kao osećajnu i sažaljivu dušu, ali ta vlaga koja se nakupila u njegovim očima nikako nije htela da se otelotvori.

– Da li bi vam bilo prijatnije da navučem svoju kapuljaču na glavu? – tiho je upitao Merik.

Njegov specifičan glas, koji je njegove reči nadahnjivao nekom tečnom zvučnošću, kao da plutaju na površini potoka koji žubori, trgle su Velsa. Da li je već proteklo vreme koje je Merik dodeljivao prvoj reakciji svojih gostiju?

– Ne... neće biti potrebno – promrmljao je.

Domaćin je iznova s mukom zaklatio svojom nesrazmernom glavom, što je Vels želeo da protumači kao odobravanje.

– Hajde onda da pređemo na čaj, ne bi valjalo da se ohladi – kazao je, zaputivši se prema stolu koji se nalazio u sredini prostorije.

Moralo je da protekne još podosta vremena pre nego što je Vels uspeo da reaguje, utučen zbog načina na koji je Merik bio primoran da korača. Za tog mučenika svaki je pokret predstavljao izuzetan napor, zaključio je, proprativši složene manevre koje je potom morao da izvede da bi seo na stolicu. Morao je da suzdrži nagon da mu pritekne u pomoć, iz bojazni da bi Merika mogao da uvredi takav postupak koji je obično namenjen starcima ili invalidima. Verujući da postupa ispravno, Vels je jednostavno seo za sto, sa najvećom mogućom prirodnošću. Takođe, morao je da natera sebe da ostane smiren dok ga je posmatrao kako obojicu služi čajem. Obavljajući svoju ulogu domaćina, Merik je nastojao da većinu koraka obavi rukom koja ne beše unakažena bolešću, dakle levom, ali pri

tom nije sasvim zanemarivao ni desnu, koju je čuvao za sitnije i manje važne pokrete u okviru ustaljene ceremonije. Vels je zapazio kako je tom rukom, po veličini i građi nalik kvrgavom panju, bio u stanju da skine poklopac s posudice za šećer i da mu pruži tanjirić s keksom, pri čemu nije mogao a da u sebi ne aplaudira toj jedinstvenoj spretnosti kojom je Merik uspeo da ga zadivi.

– Raduje me što ste došli, gospodine Velse – obratio mu se domaćin kada je priveo kraju zamorni čin sipanja čaja bez ijedne prolivene kapi – zbog toga što mi na taj način pružate priliku da vam lično saopštim koliko sam uživao čitajući vašu priču.

– Veoma ste ljubazni, gospodine Meriče – odgovorio mu je Vels.

Kad je priča objavljena, zagolican njenim slabim odjekom, Vels ju je iznova iščitao barem desetak puta, pokušavajući da pronađe uzroke tog jednoglasnog odsustva pažnje na koje su ga čitaoci osudili. Nadahnut nepodmitljivim kritičkim duhom, krivio je nepostojanu čvrstinu glavne radnje, procenjivao je njen dramski napredak, analizirao je raspored, podobnost, pa čak i broj upotrebljenih reči, u slučaju da se radi o nekoj sujevernoj cifri ili nepovoljnoj kabali, da bi na kraju tom svom prvom, a možda i poslednjem tekstu na polju naučne fantastike uputio konačan pogled pun kritike, neumoljiv, pa čak i preziran, kakav sudija upućuje očiglednom krivcu. Priča je bila, sada mu je to postajalo jasno, samo nedostojna škrabotina: u pisanju je neoprezno oponašao pseudogermanski stil Natanijela Hotorna, a njegov glavni lik, doktor Nebogipfel, bio je jeftina i neobuzdana kopija onih već po sebi prenaglašenih ludih naučnika koji su naseljavali gotske romane. Bez obzira na sve to, na Merikovu pohvalu je uzvratio jednim lažno skromnim osmejkom, strepeći da su to možda jedine lepe reči koje će njegova priča ikada privući.

– Vremeplov... – promrmljao je Merik, tim rečima odajući šta mu se u svemu najviše dopalo. – Vi posedujete zaista moćan dar, gospodine Velse.

Vels mu se ponovo zahvalio za tu svakako preteranu izjavu. Koliko će još pohvala morati da podnese pre nego što ga zamoli da pređu na neku drugu temu?

– Da ja posedujem neku mašinu poput one koju ima doktor Nebogipfel – nastavio je Merik sanjalački – otputovao bih u drevni Egipat.

Velsu je taj komentar zazvučao veoma zanimljivo. Kao i svaka druga osoba, i ovo biće je takođe moglo da izabere svoju omiljenu istorijsku epohu, kao što je svakako znao koje su mu voće, godišnje doba ili pesma najdraži.

– Zbog čega? – upitao ga je uz ljubazni osmeh, nudeći mu mogućnost da objasni svoj ukus.

– Zbog toga što su Egipćani obožavali bogove s glavom životinje – odgovorio mu je Merik, ne bez izvesnog stida.

Vels se gotovo tupavo zablenuo u njega. Nije mogao da proceni šta ga je više zgranulo, istinska čežnja koja je odisala iz Merikovih reči, ili pomirljiva utučenost koja ih je propratila, kao da je samom sebi zamerao na toj želji što bi se radije preobratio u boga koji je predmet obožavanja nego da ostane prezreno čudovište kakvo je zapravo bio. Ako je iko imao pravo da oseća mržnju i prezir prema svetu, pomislio je Vels, onda je to bio upravo on. Međutim, Merik je sebe osuđivao zbog nezadovoljstva sopstvenim životom, kao da je u zraku svetlosti koji je dopirao kroz prozor i grejao mu leđa, ili u floti oblaka koji su klizili nebeskim svodom, morao da nađe dovoljno razloga za svoju sreću. Ne znajući šta na to da mu odgovori, Vels je uzeo jedan keksić s tanjira i počeo je da ga gricka s neprimerenom usredsređenošću, kao da isprobava čvrstinu svojih zuba.

– Šta vi mislite, zašto doktor Nebogipfel nije tu svoju mašinu takođe iskoristio i za putovanja u budućnost? – upitao ga je Merik nekako skliskim glasom, kao da beše premazan puterom. – Zar nije osetio makar trunku radoznalosti? Ja se ponekad pitam kakav će svet biti kroz nekih stotinak godina.

– Tako... – promrmljao je Vels, nemajući pojma ni šta bi na to mogao da kaže.

Merik je pripadao onoj vrsti čitalaca koji su sa zaprepašćujućom lakoćom uspevali da zaborave da iza svega stoji jedna ruka koja pokreće tela likova na sceni u romanima koji zapravo behu nalik pozorištu. U svom detinjstvu, i on je bio takav čitalac. Ali jednog je dana odlučio da postane pisac, i od tog trena je za njega bilo nemoguće da zaroni u radnju knjiga sa istim onim naivnim prepuštanjem: shvatio je da postupci i utisci ne pripadaju samim junacima. Koren svih njihovih poteza i misli zapravo je bio u vlasti jednog višeg bića, nekoga ko je, u samoći svoje sobe, pomerao figure koje je on sam postavio na tabli, uglavnom sa iznenađujućom ravnodušnošću kakva se nije poklapala s osećanjima koja je želeo da izazove kod svoje publike. Romani nisu predstavljali deliće života nego proizvode koji su manje ili više rukovođeni i čija je uloga bila da odigraju te deliće života, ali nekih nestvarnih života, usavršenih, gde se prazno vreme i svi oni uzaludni i neuspeli pokušaji zamenjuju dirljivim epizodama koje nešto znače. Povremeno, Vels je čeznuo za onim vidom opuštenog čitanja iz bezbrižnih dana svog detinjstva, ali nakon što je jednom bacio pogled iza pozornice, sada je umeo da čita isključivo uz veliki napor da sve ostalo izbaci iz misli. Kada jednom napišeš svoju prvu priču, više nema povratka. Pretvorio si se u tvorca obmana, te neizbežno možeš da izraziš svoju nepoverljivost jedino prema ostalim prevarantima. Na trenutak, Velsu je palo na pamet da bi Meriku mogao da kaže kako bi odgovor na to pitanje mogao da zatraži isključivo od samog Nebogipfela, ali je ipak odbacio tu pomisao, jer nije bio siguran hoće li njegov domaćin zaista prihvatiti njegove reči kao simpatičnu šalu, što mu je i bila namera. A šta ukoliko je prostodušnost pravi razlog koji je onemogućavao Merika da razlikuje stvarnost od književnog dela koje je puka izmišljotina? Da nije možda njegova tužna zaostalost, a ne empatija, bila odgovor na činjenicu da je tako ozbiljno doživljavao priče koje je čitao? U tom slučaju, njegov bi odgovor zazvučao kao gruba šala čiji je cilj da se naruga njegovoj naivnosti. Na svu sreću, Merik mu je odmah uputio još jedno pitanje, na koje beše znatno lakše odgovoriti: – Verujete li da će neko jednog dana izmisliti mašinu za putovanje kroz vreme?

– Sumnjam da je nešto tako uopšte moguće – odgovorio je Vels odsečno.

– Ali vi ste o tome pisali, gospodine Velse! – sablaznio se njegov domaćin.

– Upravo zato, gospodine Meriče – nastavio je s objašnjenjem, tražeći najjednostavniji način da sažme brojne zamisli na kojima se zasnivao njegov pristup književnosti. – Ja vam tvrdim, da je vremenska mašina iole moguća, nikada ne bih pisao o tome. Mene zanimaju samo nemoguće stvari.

To rekavši, setio se šta je Lucijano de Samosata kazao u jednoj od svojih Istinitih priča: „Pišem o onome što nisam ni video ni osetio niti čuo od drugih, štaviše, pišem o onome što uopšte ne postoji, niti ima osnova da ikada postane“, jer to beše rečenica koju nije mogao a da ne ureže u svoje pamćenje, budući da je savršeno svodila njegovo poimanje književnosti. Da, baš kako je kazao svom domaćinu, on je želeo da piše samo o neostvarljivim idejama. Za sve ostalo, tu je Dikens, pomislio je da doda, ali to ipak nije učinio. Tresves mu je napomenuo da je Merik strastan čitalac. Nije hteo da ga uvredi u slučaju da je Dikens jedan od njegovih omiljenih autora.

– Onda mi je iskreno žao što mojom krivicom ne možete da pišete o osobi koja je napola čovek, a napola slon – promrmljao je Merik.

Komentar ovog neobičnog bića opet ga je razoružao. Nakon što je to izgovorio, Merik je upravio svoj pogled prema prozoru. Vels nije znao da li je time želeo da izrazi svoju tugu ili da mu uputi poziv da sasvim slobodno prouči njegov izgled. Bilo kako bilo, i nekako nesvesno, pogled njegovih očiju se bez ustezanja usmerio ka njemu, skoro sa zadivljenošću, da bi potvrdio ono što je već i te kako dobro znao, dakle, da je Merik u pravu: da se nije nalazio tu pred njim, nikada ne bi ni pomislio da takvo biće zaista može da postoji. Izuzev, možda, u lažnoj stvarnosti romana.

– Vi ćete biti veliki pisac, gospodine Velse – predskazao mu je njegov domaćin, i dalje zureći

kroz prozor.

– Ja bih to voleo, ali ipak ne verujem da će zaista tako biti – odgovorio mu je Vels, koji je posle onog propalog prvog pokušaja ozbiljno počeo da sumnja u svoje mogućnosti.

Merik se okrenuo kako bi ga odmerio pogledom.

– Pogledajte moje ruke, gospodine Velse – obratio ma se, pruživši ih ka njemu. – Da li biste poverovali da ove ruke mogu od kartona da naprave maketu crkvice?

Vels je popustljivo i s blagošću osmotrio neujednačene ruke svog sagovornika. Desna mu je bila ogromna i grotesknog izgleda, dok je leva delovala kao da pripada desetogodišnjoj devojčici.

– Pretpostavljam da ne bih – priznao je.

Merik je opet teško klimnuo glavom, u znak slaganja.

– Naša volja jeste jedino što se računa, gospodine Velse – rekao mu je, trudeći se da svom čudnom glasu udahne poverljivi ton. – Isključivo naša volja.

To bi moglo da bude tema koja silazi s usana bilo koje druge osobe, ali kada to izrekne stvorenje u čijem se društvu nalazio, zvučalo je kao neporeciva istina. To biće beše neoborivi dokaz da čovekova volja može da pokreće i planine i da istovremeno razdvaja mora. U tom bolničkom krilu, samo je volja više nego ikad označavala rastojanje između mogućeg i nemogućeg. Ako je Merik postigao to da svojim deformisanim rukama napravi tu crkvu od kartona, za šta je sve onda sposoban on koji ni u čemu što je činio nije imao nikakvu drugu prepreku osim sopstvenog nedostatka samopouzdanja?

Nije imao drugog izbora nego da se složi s njim, što je očigledno zadovoljilo Merika, sudeći po tome kako se promeškoljio u stolici. Potom mu je poverio, uz sramežljivost koja je utoliko više naglasila njegov glas dečaka na samrti, da je ta kartonska crkva trebalo da bude poklon za jednu pozorišnu glumicu, s kojom se već nekoliko meseci dopisivao. Obraćao joj se kao gospođi Kendal i, kako je Vels sam zaključio, ona je bila jedna od njegovih najvećih dobročiniteljki. Nije mu bilo teško da je zamisli kao ženu na visokom društvenom položaju, osetljivu prema raznoraznim problemima u svetu sve dok oni ostaju daleko od njene kuće, a koja je u nesreći takozvanog Čoveka Slona pronašla jedan od najoriginalnijih načina da upotrebi novac koji je namenjivala u dobrotvorne svrhe. Kada mu je Merik saopštio kako bi voleo da se ona vrati iz Sjedinjenih Država, gde se trenutno nalazila na turneji, kako bi mogao lično da je upozna, Vels nije mogao a da se ne osmehne, dirnut ljubavnim osećanjima koja su, svejedno da l svesno ili nesvesno, izbijala iz ovih reči. Ali takođe ga je potresla i ogromna žalost, pa je potajno poželeo da posao još izvesno vreme zadrži dotičnu gospođu Kendal u Americi, da bi Merik mogao da nastavi da se hrani iluzijama iz njenih pisama, kako ne bi bio prinuđen tako brzo da otkrije da su nemoguće ljubavi ostvarljive jedino u romanima.

Kada su dovršili ispijanje čaja, Merik je Velsu ponudio cigaru, koju je on rado prihvatio. Ustali su i prišli su prozoru, ne bi li izbliza propratili zamiranje kasnog popodneva. Nekoliko trenutaka, obojica su samo gledali u pravcu ulice i crkve koja se uzdizala s njene druge strane, a čiju fasadu je Merik sigurno znao napamet. Ljudi su dolazili i prolazili, neki ulični prodavač je glasno nudio svoju robu koju je prevozio na pokretnoj tezgi, a kočije su truckale po neravnoj kaldrmi, uneređenoj neprijatnim mirisom izmeta stotina konja koji su svakodnevno tuda prolazili. Vels je zapazio kako Merik posmatra to bujanje neobuzdanog života s nekom vrstom strahopoštovanja. Imao je utisak i da nešto mrmlja.

– Znate šta, gospodine Velse? – konačno se oglasio. – Ponekad ne mogu sebe da zaustavim da život ne posmatram kao predstavu u kojoj nema uloge za mene. Kad biste samo znali koliko zavidim svim tim ljudima...

– Uveravam vas da oni ne zaslužuju vašu ljubomoru, gospodine Meriče – Vels je požurio da ga

uteši. – Svi ti ljudi koje vidite samo su čestice prašine. Kada umru, niko se više neće sećati ni njih niti onoga šta su za života radili. Nasuprot tome, vi ćete ući u istoriju. Činilo se kao da je Merik nakratko razmišljao o tim njegovim rečima, ujedno proučavajući svoj izobličeni odraz koji mu je uzvraćalo prozorsko staklo, poput gorkog podsetnika na njegovo stanje.

– Mislite li da bi to trebalo da prihvatim kao utehu? – upitao je s nekom melanholičnom tugom.

– Trebalo bi – potvrdio je Vels – jer se doba Egipćana okončalo, gospodine Meriče.

Njegov domaćin nije odgovorio. Nastavio je da odmerava ulicu, ali Vels je smatrao nemogućim da zaključi na osnovu njegovog lica, na kome je to nepoznato oboljenje zauvek skamenilo nedokučiv izraz, kakav su utisak na njega ostavile te reči, možda pomalo grube, ali ipak nužne. Nije mogao da povlađuje svom domaćinu dok se ovaj davi u sopstvenoj tragediji. Bio je ubeđen da se jedina uteha koju je Merik bio u stanju da prihvati zapravo zasnivala na toj njegovoj izobličenosti, koja ga je, istovremeno ga izopštavajući, ujedno i pretvarala u jedinstveno biće, obezbeđujući mu mesto u okviru istorije.

– Možda ste u pravu, gospodine Velse – konačno je izustio Merik, ne odvajajući pogled od sopstvenog odraza na staklu. – Moguće je da je bolje pomiriti se s tim da ne treba očekivati ništa posebno u jednom svetu poput našeg, gde se ljudi plaše različitosti. Ponekad pomislim da, kad bi se nekom svešteniku ukazao anđeo, on se ne bi kolebao pre nego što bi ga upucao.

– Pretpostavljam da je to tačno – složio se Vels, osetivši kako njegov spisateljski duh postaje uzbuđen pred slikom koju je upravo opisao njegov sagovornik. I budući da je on i dalje zaneseno ostajao zadubljen u svoj deformisani odraz, rešio je da se oprosti od njega: – Mnogo vam hvala na čaju, gospodine Meriče.

– Sačekajte još samo malo – tek tada je reagovao Merik. – Želeo bih nešto da vam poklonim.

Krenuo je prema jednom omanjem kovčegu i nekoliko minuta preturao po njegovoj unutrašnjosti, sve dok nije pronašao ono što je tražio. Vels je zbunjeno shvatio da je u pitanju jedna korpa od vrbovog pruća.

– Kada sam priznao gospođi Kendal da je moj životni san da pletem korpe, ona je poslala jednog zanatliju da me poduči – objasnio mu je Merik, nežno grleći korpu u svom naručju, kao da drži novorođenče ili ptičje gnezdo. – Bio je to jedan ljubazan i skroman čovek, koji je imao svoju radnju u ulici Penington, blizu londonskih dokova. Već od prvog trenutka se prema meni ophodio kao da se moj izgled uopšte ne razlikuje od njegovog. Međutim, kada je ugledao moje ruke, odmah mi je rekao da je nemoguće da se ikada bavim jednim zanatom kao što je korparstvo. Bilo mu je veoma žao, ali beše jasno da bismo obojica samo gubili vreme. Ali vreme nikada nije protraćeno ako se koristi za ostvarenje nekog sna, zar ne, gospodine Velse? ‘Samo vi mene naučite kako se to radi’, kazao sam mu, ‘tek tako ćemo moći da otkrijemo da li je to istina ili nije.’

Vels je osmotrio savršeni splet pruća na korpi koju je Merik s neizmernim poštovanjem držao među svojim nakaradnim rukama.

– Od tada sam napravio mnogo korpi, koje sam poklanjao pojedinim svojim zvanicama. Ali ova je posebna zato što je to prva koju sam ispleo. Želim da je vi uzmete, gospodine Velse – rekao je, pružajući mu korpu – kako nikada ne biste zaboravili da je naša volja jedino što je bitno.

– Hvala... – jedva je uspeo da promuca Vels, iskreno dirnut.

– To će za mene biti čast, gospodine Meriče, istinska čast.

Rastao se od njega s osmehom punim naklonosti, a onda je krenuo prema vratima.

– Imam još samo jedno, poslednje pitanje, gospodine Velse – čuo je Merikov glas iza svojih leđa.

Vels se okrenuo da ga pogleda, strepeći da mu Merik ne zatraži adresu doktora Nebogipfela, kako bi i njemu poslao jednu od svojeručno izrađenih korpi.

– Da li mislite da nam zlo donosi sam Bog? – upitao ga je domaćin, više s osećajem beznadežnosti nego utučenosti.

Vels je primorao samog sebe da suzdrži jedan uzdah nemoći. Šta je mogao na to da odgovori?

Prevrtao je nekoliko odgovora u svojim mislima kada se, neočekivano, Merik oglasio nekim neobičnim zvukom, nekom vrstom kašlja ili režanja koje je potreslo njegovo telo od glave do pete, preteći da ga rastavi na delove. Uznemiren, Vels je slušao kako se to neprirodno nakašljavanje ponavlja, neobuzdano izbijajući iz njegovog grla, sve dok nije shvatio o čemu se tu radi. Ništa se strašno nije dešavalo s Merikom. On se jednostavno smejao.

– To je bila šala, gospodine Velse, samo obična šala – objasnio mu je, prekinuvši svoje ripanje pred uplašenom reakcijom svog gosta. – Šta bi bilo sa mnom kad ne bih bio u stanju da se smejem na račun svog izgleda?

I ne očekujući Velsov odgovor, krenuo je ka svom radnom stolu i seo pred nezavršenu maketu crkve.

– Šta bi bilo sa mnom? – čuo ga je kako mrmlja sebi u bradu, s melanholijom punom ogorčenja.

Videvši ga kako barata kartonom, koncentrisan na nezgrapne pokrete svojih ruku, Velsa je obuzela nagla i neizmerna samilost. A bilo mu je teško da poveruje da to stvorenje, tako neverovatno bistro i ljupko, poziva javne ličnosti na čaj, s ciljem da ih podvrgne jezovitom iskušavanju, kako mu je nagovestio Tresves. Bio je siguran da je Merik u tom kontrolisanom dodiru s ostatkom sveta tražio samo mrvice ljubavi i razumevanja. Beše mnogo logičnije pomisliti kako mu je te mračne namere pripisao sam Tresves, možda u nameri da rastera posetioce koji mu se nisu dopadali, ili možda sa željom da udalji Merika od njegove preterane ljubaznosti, prišivajući mu podlost kakvu nije posedovao. Ili je nešto drugo posredi, pomislio je Vels, koji je i te kako dobro znao da se čovek pokreće uglavnom sledeći najiskonskije instinkte, tako da je moguće da je hirurga nadahnjivao mnogo sebičniji i ambiciozniji cilj: žudnja da se pred javnošću prikaže kao jedina osoba koja je u stanju da sagleda dušu svog pacijenta, za koga se očajnički držao, svestan da će mu to obezbediti neki kutak blizu njega, na pijedestalu Istorije. Velsa je iznervirala i sama ideja da Tresves iskorišćava činjenicu da Merikovo lice izgleda kao zastrašujuća maska koja se ne može skinuti, maska koja ne može da dočara njegova prava osećanja, a sve to da bi mu nakačio šta god mu padne na pamet, svestan da niko ne može to da porekne izuzev samog Merika. A sada, nakon što ga je čuo kako se smeje, Vels se zapitao nije li ga, na kraju krajeva, takozvani Čovek Slon dočekao s nekim svojim osmehom još od prvog trena kad je zakoračio u prostoriju, s toplim osmehom namenjenim da ublaži nemir koji je njegov izgled budio kod njegovih gostiju, nežnim i prijatnim osmehom, onim osmehom za koji svet nikada neće saznati.

Kada je izašao napolje, osetio je kako mu je jedna suza skliznula niz obraz.

TRINAESTO POGLAVLJE

T

ako je korpa od vrbovog pruća upala u njegov život, odmah počevši da iznenađuje Velsa naletima sreće, odnoseći do vraga sve one mučne nevolje koje su se poput prašine gomilale na njegovom odelu. Ubrzo nakon pojave te korpe, dobio je diplomu za studije nauke, s počasnom titulom iz oblasti zoologije, pa je počeo da drži predavanja iz biologije na univerzitetskom dopisnom institutu, dobio je mesto glavnog urednika u University Correspondentu, a počeo je da piše i neke kratke i neobavezne članke za Educational Times, za kratko vreme zaradivši dovoljnu sumu novca da se oporavi od razočaranja koje je u njemu izgradio slab odziv na njegovu prvu priču, tako da je obnovio sigurnost u samog sebe. Zato se navikao da svake noći odvoji malo vremena za izražavanje zahvalnosti svojoj korpici, posvećujući joj dug pogled pun naklonosti, prstima milujući čvrsti splet pruća, što je za njega predstavljalo neku vrstu rituala odanosti i poverenja, koji je i dalje obavljao krišom od Džejn, a što beše dovoljno da razgori njegov duh do te mere da se oseti nepobedivim, moćnim, sposobnim da prepliva čitav Atlantik ili da golim rukama zadavi divljeg tigra.

Ali, Vels je raspolagao sa sasvim malo vremena za uživanje u sopstvenim dostignućima, jer čim su članovi njegove rasute porodice doznali da je mali Berti počeo da se preobraća u dobrostojećeg čoveka, odredili su ga da bude čuvar njihove klimave ujedinjenosti, kojoj je pretilo rasulo. I ne pobunivši se, Vels je pomirljivo prihvatio ulogu vođe svog porodičnog klana, znajući da niko od preostalih njegovih pripadnika nije u stanju da ga zameni: njegov otac se na kraju ipak otarasio dosadnog tereta kakav je za njega predstavljala prodavnica porcelanskog posuđa, pa je otišao da živi u jednu seosku kolibu u Najvudu, minijaturnom seocetu na jugu Rogejta, odakle je mogao da vidi obronke Karting dauna i topole iz Aparka, a u taj skučeni životni prostor s vremenom je počeo da se uliva i ostatak porodice, poput brodolomnika koje je izbacila morska plima. Prvi koji se doselio bio je njegov brat Frenk; on je nekoliko godina pre toga napustio suknarstvo i postao trgovački putnik koji je prodavao satove, u čemu nije imao baš mnogo uspeha, što su dokazivala dva ogromna sanduka koja je sa sobom doneo, zauzevši i ono malo skučenog prostora u tom kućerku u Najvudu, a iz čije unutrašnjosti je dopiralo uporno i opterećujuće otkucavanje i jednolično zujanje koje je poticalo od preostalih časovnika koje nije uspeo da proda, a koji su virili iznutra nalik koloniji čudnih mehaničkih paukova. Uskoro, pojavio se i Fred, koga su bez okolišanja otpustili iz firme u kojoj je dotle radio, čim je gazdin sin dovoljno odrastao da zauzme fotelju koju je Bertijev brat za sve to vreme samo grejao za njega, i nesvestan te činjenice. Kad su se ponovo zatekli zajedno, s krovom nad glavom, njegova braća su se posvetila uzajamnom tešenju, ližući jedan drugom rane, a budući neprimetno zaraženi očevim ponašanjem, nije im dugo trebalo da raspoloženo prihvate takve nove životne okolnosti. I najzad, stigla je i majka, koju je iznenadna gluvoća učinila beskorisnom i džangrizavom, zbog čega je gotovo prognana iz svog voljenog raja u Aparku. Frensis je bila jedina koja se nije vratila, možda zato što je naslutila da na tom mestu ne bi za nju bilo dovoljno prostora, čak i manje nego u njenom malom kovčegu. Ali ionako ih je već bilo previše, tako da je, u svakom slučaju, nastavak maratonskih predavanja, dok je istovremeno morao da čuva od zveri to gnezdo još više napeto kuckanjem Frenkovih satova, tu jazbinu veselih jadnika koja je smrdela na ljuti duvan i proliveno pivo, zahtevao od Velsa strahovite napore, koji su se na kraju preoblikovali u povraćanje

krvi, zbog čega se onesvestio na stepeništu železničke stanice u Čering Krosu.

Dijagnoza beše jasna: tuberkuloza. I mada se relativno brzo oporavio, taj napad je za njega značio upozorenje: način života propraćenog nesanicom i naporima, kakav je dotle vodio, morao je da se okonča ukoliko nije želeo da sledeći talas bude nešto više od upozorenja. Vels je to prihvatio svojim praktičnim duhom. Uverio se da, na povoljnom vetru, poseduje dovoljno sredstava za preživljavanje, tako da mu ne beše teško da isplanira novu životnu strategiju. Okanuo se predavanja i počeo da se izdržava isključivo pisanjem, što mu je omogućavalo da radi kod kuće bez većih obaveza i pritisaka osim onih koje bi sam sebi nametnuo, dakle, odlučio se za mirniji život, kakav je zahtevalo njegovo osetljivo zdravlje. I tako, lokalne novine je preplavio svojim člancima, napisao je poneki esej za Fortnightly Review i, posle mnoštva upornih pokušaja, izvojevao je bitku za dobijanje redovne rubrike u Pall Mall Gazette. Podstaknut svim tim postignutim uspesima, a ujedno tražeći onaj dragoceni čist vazduh koji beše nužan za njegova obolela pluća, preselio se u jednu seosku kuću blizu Nort Daunsa, u Satonu, jednoj od retkih oblasti koje još uvek ne behu obuhvaćene gužvom londonskih predgrađa. Izvesno vreme Vels je čak verovao da će u tom prijatnom i zaštićenom okruženju od tog trenutka teći njegov život, ali se iznova prevario: to je bilo samo oponašanje spokoja. Usud je, kako se činilo, njega smatrao jednom od svojih najzanimljivijih marioneta, jer je još jedanput odlučio da promeni tok njegovog života, iako ovom prilikom zamaskiran velom privlačne i omiljene nijanse neizbrisive ljubavi.

Ejmi Ketrin Robins, čiji nadimak beše Džejn, bila je njegova nekadašnja učenica, s kojom je uspostavio prijateljski odnos u učionici i koja je, tokom puta koji su sticajem okolnosti zajedno prelazili u pravcu stanice na Čering Krosu, gde su oboje čekali voz, Velsa očarala svojom ljupkom rečitošću, bez neke dalje namere osim da se prepusti taštom zadovoljstvu koje je u njemu budila sama mogućnost da posredstvom reči zadivljuje jednu tako lepu i zgodnu devojku. Ali ti njihovi ugodni razgovori, bez nekog određenog cilja, na kraju su dali neočekivane rezultate. Upravo ga je Izabel, njegova supruga, navela da to shvati po povratku s jednog vikenda u Putniju, gde su ih kao goste pozvali Džejn i njena majka, tvrdeći mu da se, svejedno da li se to desilo namerno ili slučajno, ta mlada devojka beznadežno zaljubila u njega. Vels je samo nakrivio obrvu kada mu je žena zapretila da pod hitno prestane da se viđa sa svojom bivšom učenicom ako uopšte želi da njihov brak opstane.

Izbor između žene koja je odbijala njegova milovanja i uvek nasmejane i očigledno slobodne Džejn nije bio naročito težak zadatak, tako da je Vels spakovao svoje knjige, svoje sitnice i korpu od vrbovog pruća, preselivši se u jednu neuglednu rupetinu u Mornington Plejsu, koja beše smeštena u bednom kvartu u severoistočnom delu Londona, na granici između Justona i Kembridž tauna. Voleo bi da je dom napustio ponesen silovitom strašću, ali za to je bila zadužena Džejn. On je to učinio podstaknut jednostavno nekom neobjašnjivom radoznalošću koja bi ga zagolicala pri pogledu na njeno mlado telo koje se tek naziralo ispod odeće, a povrh svega ga je mamila i mogućnost da promeni svoju ustaljenu rutinu, da okusi novi život sada kad je već mogao da predvidi kakva ga budućnost čeka u njegovom dotadašnjem životu.

Njegov prvi utisak, međutim, beše da ga je ljubav navela da načini ogromnu grešku. Ne samo da je završio na najgorem mestu na svetu za njegova napaćena pluća, u kvartu sa zatrovanim vazduhom u kome su se isparenja od uglja nošena vetrom kobno mešala s dimom koji su u prolazu ispuštale lokomotive, krećući se prema severu, nego se i Džejnina majka, ubeđena da je njena sirota kći uhvaćena u kandže ludaka, budući da je Vels i dalje bio u braku s Izabel, odmah doselila da stanuje s njima, rešena da podriva strpljivost novopečenog para svojim neprestanim i dosadnim gunđanjem.

Sve te nepredviđene okolnosti, kojima je trebalo pridodati i uznemiravajuću izvesnost da pisanjem novinskih članaka nije moguće izdržavati ništa manje od tri porodična ognjišta, naterale su Velsa da

uzme svoju korpicu i da se s njom zatvori u unutrašnjost jednog ormara, što je bio jedini slobodan prostor bez otežavajućeg prisustva gospođe Robins. Tu sakriven, između kaputa i šešira, satima je milovao vrbovo pruće, na taj način nastojeći da pokrene izgubljenu magiju, nalik Aladinu i njegovoj čarobnoj lampi.

To bi se moglo smatrati suludom ili očajničkom strategijom, čak i patetičnom, ali istina je da ga je već narednog dana nakon takve vrste druženja s korpom, čovek po imenu Luis Hind, zadužen za književne stranice nedeljnog dodatka u časopisu Gazeta, pozvao na poslovni sastanak. Bio mu je potreban neko ko bi bio u stanju da piše priče s primesom naučne fantastike, kraće komade koji bi bili odraz, pa čak i predskazanje onoga dokle bi mogla da stigne ta nagla erupcija izuma koji su po ko zna koji put nastojali da promene fizionomiju tekućeg veka. Hind je bio uveren da je baš on pravi čovek za takav poduhvat. Sve u svemu, on mu je predlagao, zapravo, da ostvari svoj san iz detinjstva, da se odvaži na novi pokušaj i proveri može li ipak da postane pisac. Vels je prihvatio njegovu ponudu, te mu je u roku od svega nekoliko dana predao prvu priču, pod naslovom „Ukradeni bacili“, koja je izistinski zadovoljila Hinda, a njemu donela zaradu od pet gvineja. Priča je takođe privukla pažnju Vilijama Ernesta Henlija, direktora časopisa National Observer, koji je požurio da mu oslobodi stranice na kojima bi se objavljivala njegova pisanija, siguran da bi taj mladić bio u stanju da ostvari mnogo ambicioznije priče ako bi za to raspolagao s više prostora. Velsa je u jednakoj meri i obradovala i uplašila ta pružena mogućnost da piše za tako ugledne novine, koje su u tom trenutku štampale roman u nastavcima njegovog omiljenog pisca Konrada, kome se iskreno divio. Više nisu bile u pitanju obične kolumne, niti kratke priče. Sada je njegova mašta mogla slobodno da se razvija, kako i treba, jer ga je prostor koji su mu nudili zapravo postavljao rame uz rame s velikim piscima.

Vels je susret s Henlijem iščekivao u stanju nervoze koje se graničilo s početkom živčanog sloma. Od časa kada ga je pozvao taj nadaleko čuveni direktor National Observera, on je neumorno preturao po mnoštvu ideja koje su se krčkale u njegovoj glavi, u potrazi za nekom dovoljno originalnom i privlačnom kojom bi iznenadio iskusnog urednika, ali mu se nijedna nije činila dostojnom njegove ponude. Zakazani sastanak se bližio, a Vels je i dalje bio kratak za priču koju bi mogao ponosno da izloži. Ali onda je posegnuo za svojom pletenom korpom i shvatio da u njoj, iako je naizgled bila prazna, zapravo sve vrvi od romana. Ta je korpa za njega predstavljala neku vrstu roga izobilja, koji je bilo dovoljno protresti pa da on ispusti pravu bujicu ideja. Prirodno, ovde se radi o naveliko preteranoj slici, pomoću koje je Vels na poetski način opisivao ono što mu se dešavalo dok je posmatrao korpu: neizbežno se prisećao razgovora koji je vodio s Merikom i, ma koliko to neverovatno zvučalo, svaki put kad bi ga prizvao u sećanje, on je otkrivao, nalik zlatnoj semenki u plodnoj zemlji na obali reke, neku ideju dovoljno vrednu da se na njoj izgradi roman. Kao da ju je Merik, možda namerno a možda i sasvim slučajno, napunio zamislima i temama koje su mogle da pokriju nekoliko nadolazećih godina, dok su se njih dvojica onda pretvarali da samo piju čaj. Pamtio je i njegovo nezadovoljstvo zbog toga što se doktor Nebogipfel nije potrudio da isproba putovanje i u budućnost, da se zadubi u golicavu misteriju sutrašnjice, a taj se detalj Velsu učinio dostojnim da ga ispravi sada, kada je mogao da računa na veći zamah nakon mnoštva objavljenih novinskih članaka.

Stoga je bez dvoumljenja žrtvovao dosadnog Nebogipfela, i zamenio ga cenjenim naučnikom kome čak nije ni ime nadenuo, zaronivši ga u anonimnost u čijem liku je svaki izumitelj mogao da prepozna svoj odraz, a koji je ujedno otelotvorio arhetipsku ideju o naučniku novog veka koji se približavao. A potom, u nameri da svoju zamisao o putovanju kroz vreme pretvori u nešto više od obične dečije fantazije, dodao je i blagu nijansu naučne zasnovanosti, koja je podržavala priče napisane za Hinda, pri tome se služeći teorijom koju je već bio razvio prilikom prethodnih pokušaja u

časopisu Forthnigbtly Review: odnos prema vremenu kao četvrtoj dimenziji jednog univerzuma, koji je samo prividno trodimenzionalan. Takva ideja je mogla da deluje daleko veličanstvenije ako bi je primenio za objašnjenje rada one sprave koja je glavnom junaku njegovog romana omogućavala da na svoju ruku klizi uz i niz vremenski tok. Nekoliko godina ranije, suđeno je za prevaru izvesnom Henriju Slejdu, severnoameričkom medijumu koji je, osim što se hvalisao svojom sposobnošću da komunicira s dušama mrtvih, takođe u svoj čarobnjački šešir ubacivao svezane čvorove, kućice velikih morskih puževa i praznih školjki, da bi potom iz njega izvlačio njihovu identičnu verziju, samo kao preslikane u suprotnom smeru, kao njihov odraz u ogledalu. Slejd je tvrdio kako njegov šešir sadrži tajni prolaz u četvrtu dimenziju, što je trebalo da obrazloži promene koje su ubačeni predmeti pretrpeli. Na iznenađenje mnogih, tog medijuma su branili mnogi istaknuti fizičari, poput šefa katedre za fiziku i astronomiju Johana Zolnera, koji su navodili podatak da ono što je delovalo kao obmana sa trodimenzionalne tačke gledišta, nije to isto bilo u svetu gde postoji i četvrta dimenzija. Ovo suđenje je uzbunilo čitav London, a to, pridodato proučavanjima matematičara Čarlsa Hintona, koji je osmislio hiperkocku, jednu vrstu kocke rasterećene pojma vremena, koja je u sebi sažimala i skupljala sve trenutke koji su ikada postojali, ali tako da se svi odvijaju istovremeno, što običan čovek, naravno, usled površnog i ograničavajućeg trodimenzionalnog vida nije mogao da razazna, sve je to pomoglo Velsu da shvati da ideja o četvrtoj dimenziji čežnjivo lebdi u vazduhu.

Nikome nije bilo jasno od čega se tako nešto sastojalo, ali svest o tome beše toliko zagonetna i nametljiva da je čitavo društvo žudelo, čak i zahtevalo, njeno postojanje. Većini ljudi ovaj poznati svet je delovao dosadno i neprijateljski, ali za to beše kriva činjenica da se nije mogao sagledati u potpunosti. Sada je sav taj narod pronalazio utehu u pomisli da je, isto onako kao što sveže meso dobija na ukusu kad se dobro ispeče, tako i čitav svemir postajao bolji ako je moglo da se pretpostavi da se on ne svodi samo na ono vidljivo, nego sadrži i neki tajni kutak misterije kojim može da bude proširen. Na kraju krajeva, četvrta dimenzija je pružala neki dodir čarolije toj jednoličnoj zemaljskoj kugli na kojoj su živeli, šaputala im je o postojanju nekog drugačijeg sveta koji je mogao da upije sve one skrivene želje koje je zvanični svet opovrgavao. A javila se i sumnja da se sve to zasniva na opipljivim činjenicama, poput osnivanja Udruženja za psihička istraživanja, koje se razvijalo u samom centru Londona. S druge strane, Vels je morao skoro svakodnevno da trpi zamorne debate o prirodi vremena u koje su se uplitale njegove kolege iz Naučne škole. Kako se to obično kaže, jedna je stvar vodila ka drugoj i, uzimajući u obzir da je svaki učenjak smeštao četvrtu dimenziju u svoj jedinstveni sistem shvatanja, nije mu bilo teško da ukalupi obe ove osnovne ideje kako bi ustanovio svoju teoriju o vremenu kao samo još jednu prostornu dimenziju, kojom se moglo kretati isto kao i kroz ostale tri.

Posle svega, kad je ušao u Henlijevu kancelariju, sasvim je jasno mogao da vizualizuje svoj budući roman, što mu je pomoglo da svoju zamisao prenese sa samouverenošću i veštinom pravog govornika. Priča o putniku kroz vreme trebalo je da se sastoji iz dva dela. Prvi bi obuhvatao objašnjenje o načinu rada mašine, koje naučnik nudi grupi zvanica koje je odabrao da im predstavi svoj izum, a među njima su se nalazili jedan lekar, jedan gradonačelnik, jedan psiholog i još poneki predstavnik srednje klase, naoružani nevericom koju je trebalo oboriti. Za razliku od Verna, kome su bila potrebna čitava poglavlja kako bi detaljno izložio sistem rada sprava koje je izmislio, kao da je i sam sumnjao u njihovu verodostojnost, njegova uputstva bila bi sažeta i lakša, podržana jednostavnim primerima koji bi pomogli čitaocima da dopru do tog prilično apstraktnog pojma. Kao što već sigurno znate, kazaće njegov naučnik, tri prostorne dimenzije – dužina, širina i visina – definišu se u odnosu na tri postojeća plana, svaki u položaju pod pravim uglom u odnosu na druge. Međutim, u prirodnim uslovima, kretanje čoveka po tom njegovom trodimenzionalnom svetu nije potpuno. Ljudi

slobodno mogu da se pružaju po dužini i širini, ali ne mogu da savladaju gravitacionu silu, te nije moguće bezuslovno se kretati gore i dole, osim u vazdušnom balonu. Na isti taj način, čovek je zarobljen u vremenskoj struji, kojom može da klizi samo u mentalnom smislu – može da otputuje u prošlost posredstvom sećanja, a u budućnost koristeći svoju maštu – ali mogao bi da se oslobodi tog zatvora ukoliko bi raspolagao mašinom koja bi mu, poput vazdušnog balona, omogućila da pobedi i ono nepobedivo, to jest, da se fizički projektuje u budućnost, ubrzavajući vreme, ili da se vrati u prošlost usporavajući ga. S ciljem da svojim zvanicama pomogne da razumeju zamisao o četvrtoj dimenziji koja se pridruživala onim već poznatim činiocima, izumitelj im je naveo primer barometra: živa u njemu se podizala i spuštala u toku dana, ali linija koja je predstavljala njeno kretanje nije bila zabeležena ni u jednoj dimenziji koju je priznavao prostor već u dimenziji vremena.

Drugi deo romana pripovedao bi o putovanju koje glavni junak, nakon što je ispratio svoje goste, sprovodi u želji da iskuša delotvornost svoje mašine, a koje će u znak sećanja na Merika biti upravljeno ka nepoznatim okeanima budućnosti, te sutrašnjice čiji je površan ali zanimljiv nacrt ponudio pred urednikom National Observera. Henli, krupna ljudina, skoro džin, koga je jedna nevešta hirurška intervencija obavljena u mladosti osudila na to da kroz svet korača oslanjajući se na štap, a koji je bio inspiracija za Roberta Luisa Stivensona u času kad je opisivao Džona Silvera, navukao je sumnjičavu grimasu na lice. Govoriti o budućnosti podrazumevalo je veliki rizik. U književnim krugovima se šuškalo da je i sam Vern napisao jedan roman pod naslovom Pariz u XX veku, u kome je prikazivao jedan drugačiji svet sutrašnjice, ali je Žil Hecl, inače njegov izdavač, odbio da ga objavi zbog toga što je smatrao da je njegov prikaz 1960. godine, gde su zločinci osuđivani na električnu stolicu i gde je postojala mreža „fotografskih telegrafa“ koja je obezbeđivala slanje faksimila bilo kog dokumenta u bilo koji deo sveta, zapravo bio jednako besmislen koliko i pesimističan. A činilo se da Vern ne beše jedini koji je želeo da predvidi budućnost. I mnogi drugi su to pokušali, ali su na isti način doživeli neuspeh. Ali Vels se nije dao obeshrabriti Henlijevim rečima. Povukao se ka naslonu stolice na kojoj je sedeo i potom je odlučno pristupio kontranapadu, ubeđujući ga kako bi ljudi rado čitali o budućnosti, i da neko mora biti prvi koji će objaviti roman o tome.

I tako je, 1893. godine, Priča o putniku kroz vreme počela da izlazi u nastavcima u uglednom National Observeru. Uprkos tome, na razumljivo Velsovo razočaranje, roman nije stigao da bude objavljen u celini, jer su dotadašnji vlasnici redakcije odlučili da je prodaju, a novi uređivački odbor je pristupio prečišćavanju tipičnom za takve slučajeve, pri čemu su zbrisani i Henli i njegovi projekti. Na sreću, Vels nije imao dovoljno vremena da kuka zbog svojih jada, budući da je Henli, kao i njegov stivensovski alter ego, bio tvrd kamen, koga beše teško ugroziti, tako da je ubrzo bacio sidro u New Review, predloživši da se na tim stranicama iznova pokrene priča o putniku kroz vreme, čak ubedivši tvrdoglavog urednika Vilijama Hajnemana da odštampa celovit roman.

Podstaknut nesavladivim Henlijem, Vels se zdušno posvetio završavanju svog zahtevnog dela.

Ali, kako je već i navikao, ispostavilo se da je to bio naporan posao, otežan uobičajenim preprekama, mada ovog puta mnogo neuzvišenije prirode. Po preporuci lekara, iznova se sa Džejn preselio na selo, u sobe jednog skromnog pansiona u Sevenouksu. Ali u tom karavanu kutija i kovčega na čijem čelu je stajala korpa od vrbovog pruća, putovala je i gospođa Robins. Dotle je Džejnina majka do savršenstva uvežbala ulogu krvopije, što se odrazilo čak i na zdravlje njene kćeri, koju je neprekidna oluja zamerki i primedbi svela na jedva nešto više od blede i isušene krpene lutke. Kao što vam je sigurno već jasno, toj ženi nije bila potrebna nikakva dodatna pomoć u beskonačnom ratu protiv Velsa, mada je ona, bez obzira na tu činjenicu, pronašla saveznicu u gazdarici pansiona čim je ova došla do zaključka da se u iznajmljenim sobama njene kuće ne upražnjava redovna bračna veza

nego bezumni konkubinat, gde je ta naivna cura bila zarobljena u raljama nezajažljivog bestidnika koji se još nije bio razveo od svoje žene. Vodeći bitke na dva različita fronta, Vels je s teškom mukom grabio ono malo mira i koncentracije koji mu behu neophodni da bi završio svoje delo.

Njegova jedina uteha bila je sama radnja romana, kome je manje ili više uspešno pokušavao da dodeli konačni oblik, putovanje u budućnost glavnog lika, što ga je zanimalo mnogo više od već napisanog dela, imajući u vidu da mu je to dozvoljavalo da povede roman prema oblasti društvene alegorije, gde je mogao da izrazi političke nemire koji su ga izjedali iznutra.

Uveren da će u dalekoj budućnosti ovo sadašnje čovečanstvo uspeti dovoljno da se razvije u srazmernom vidu i na naučnom planu kao i na duhovnom, putnik kroz vreme je plovio na leđima svoje mašine duž stepa sutrašnjice, sve dok se nije zaustavio u 802701. godini, nasumice izabranoj, dovoljno dalekoj da može in situ da proveri svoja predviđanja. Obasjan drhturavom svetlošću jedne parafinske lampe i iznerviran gazdaričinim pretnjama koje je avgustovski vetrić donosio do njegovog prozora, Vels je zbrda-zdola pripovedao o izletima svog junaka u jedan svet koji je po svemu podsećao na vrt iz najlepšeg sna. Kako bi nadopunio njegovu čaroliju, u tom raju su stanovali Elojci, neobično lepa i nežna ljudska bića, vrhunski rezultat ljudske evolucije, kroz koje je, osim što je ispravio sve slabosti njihove vrste, takođe iskoristio priliku da zatvori puteve ružnoće, grubosti i ostalih estetskih mana. Kako je putnik sam mogao da uvidi čim se izmešao s njima, krhki Elojci su vodili ugodan život, u harmoniji s prirodom, bez zakona i vladavina, ujedno oslobođeni i bolesti, ekonomskih oskudica ili bilo koje druge vrste komplikacija koje bi njihov opstanak učinile napornim. Činilo se da ne poznaju ni koncept privatnog vlasništva: sve se u tom bajkovitom vrtu delilo, u toj vrsti društvenog raja koji je predstavljao otelotvorenje najlepših predskazanja doba prosvećenosti, u vezi s budućnošću civilizovanog sveta. Poput pomalo romantičnog i dobroćudnog proroka, Vels je čak smislio da njegov naučnik uspostavi i više nego prijateljski odnos s jednom Elojkom po imenu Vina, koja ga je, nakon što ga je spasila od davljenja u reci, posvuda pratila, očarana kao mala devojčica tom harizmom kojom je isijavao stranac. Nejaka i tanušna kao drezdenska lutkica, Vina je koristila i najmanju nepažnju izumitelja kako bi ga ovenčala šarenim ogrlicama ili mu džepove napunila cvećem, što je sve odražavalo njenu zahvalnost koju nije umela da iskaže rečima, jer iako je njen glas bio sladak i milozvučan, on nije uspevao da razume jezik kojim je govorila.

A kada je završio s oslikavanjem takve idilične slike, Vels je počeo da je razara s nemilosrdnomi ironičnom svesnošću. Nekoliko sati zajedničkog života s Elojcima bili su dovoljni da putnik shvati da stvari nisu onakve kakve su se na prvi pogled činile: nalazio se pred krajnje površnim bićima, bez kulturnih nedoumica i znakova duhovnog napretka, koji čak behu nesposobni da iskažu neka složenija osećanja, dakle, to beše šaka dokoličara, prepuštenih hedonizmu koji se graničio s tupošću. Među tim emocionalno osakaćenim prostacima, za koje se slobodno moglo reći da su umno zaostali, izlio se rukavac ljudske rase čim je ona bila oslobođena opasnosti koje su zapravo jačale hrabrost u duši čoveka, budući da inteligencija ne cveta tamo gde nema ni promena niti potrebe za promenama. Ali kao da sve to nije bilo dovoljno, iznenadni nestanak vremenske mašine naveo je naučnika da posumnja kako Elojci nisu jedini stanovnici tog sveta. Bilo je očigledno da je moralo postojati još nečije prisustvo, uzimajući u obzir snagu koja beše nužna da se njegova mašina odvuče s mesta gde ju je ostavio i da se potom sakrije unutar jedne ogromne sfinge koja je krasila pejzaž. Nije se prevario: ispod površine tog lažnog raja čamili su Morloci, stvorenja nalik majmunima, koja su se plašila dnevne svetlosti i koja su, što je ubrzo sa strahom otkrio, doživela neku vrstu nazadovanja u stanje divljeg kanibalizma. Morloci su hranili Elojce s ciljem da namame svoje susede s gornjeg nivoa, kako bi ih kasnije proždirali u svom podzemnom svetu. Ali bez obzira na njihov grozomorni kulinarski ukus, putnik je takođe morao da prizna da je upravo na osnovu te krvoločne rase s teškom

mukom preživljavao i nagoveštaj inteligencije, sveden na žalosni talog razboritosti koji im je rukovanje mašinama skrivenim u njihovim tunelima pomagalo da očuvaju.

Bojeći se da ne ostane zaglavljen u takvoj budućnosti, bez mogućnosti da se vrati u svoju epohu, izumitelj nije imao drugog izbora nego da sledi putanju Eneja, Orfeja i Herakla i da siđe u pakao u kome je počivalo carstvo Morloka, sve u nadi da će pronaći svoju mašinu, pomoću koje bi, čim je se dočepa, mogao brže-bolje da pobegne kroz vreme, zagazivši još dalje u sutrašnjicu, sve dok se nije zaustavio na nekoj plaži turobnog izgleda, koja se pružala ispod sumračnog neba. Jedan kratak pogled na tu novu budućnost, preplavljenu nekim proređenim vazduhom koji je grebao pluća, doneo mu je saznanje o tome da se život podelio na dve vrste postojanja: s jedne strane, tu su se nalazili ogromni beli leptiri koji su neprijatno kreštali, a s druge su se videli džinovski rakovi, naoružani pretećim kleštima od kojih je radije utekao glavom bez obzira. Radoznao, sad već ne u vezi sa sudbinom čoveka, čiji lik naizgled beše nepovratno izbrisan, nego za usud koji je pogodio samu Zemlju, izumitelj je nastavio svoje putovanje, čineći krupne korake od po nekoliko hiljada godina. Na sledećem stajalištu, na više od trideset miliona godina udaljenosti od doba u kome je živeo, dočekala ga je opustošena planeta koja je gotovo bila prestala da se okreće, nalik umornoj lopti, jedva osvetljenoj nekim mlakušnim suncem koje se polako gasilo. Susnežica koja je lenjo sipila kao da je pokušavala da pod svojim beličastim pokrovom sahrani pejzaž s koga je iščezao svaki zvuk koji bi odao znake bilo kakvog života. Cvrkut ptica, meketanje ovaca, zujanje insekata i lavež pasa koji su uglas komponovali svetske partiture, sada behu samo tužna uspomena u putnikovom pamćenju. Tek tada je uočio neko čudno stvorenje s pipcima namesto udova, koje se praćakalo po moru crvenkaste boje koje je video pred sobom, pa je neki blagi strah počeo da podriva njegovu dotadašnju tugaljivu utučenost, nateravši ga da se ponovo popne na svoju mašinu. Na sedištu, s vremenom u rukama, obujmila ga je neka jeziva skrušenost. Više nije osećao radoznalost da vidi sve te sumorne prizore koji su ga možda čekali dalje u budućnosti, kao ni da se vraća u prošlost, sada kad je znao da su svi uspesi koje je čovek postigao bili samo uzaludna nada, pa je odlučio da se vrati u doba kome je zaista pripadao. Na putu natrag zažmurio je, jer se nije osećao sposobnim da posmatra kako svet ponovo ozelenjava oko njega, kako Sunce iznova poprima svoj dotad prigušeni sjaj, kako opet rastu kuće i građevine koje su predstavljale svedočanstvo o napretku i čovekovom ovladavanju arhitektonskim stilovima, sada kada je kretanje unazad pretvaralo istrebljenje u lažno vaskrsenje, pa je oči otvorio tek kad je osetio poznate mirise i blizinu zidova svoje laboratorije. Tada je povukao ručicu i svet je prestao da bude samo neodređena izmaglica, povrativši svoju uobičajenu čvrstinu.

Po povratku u svoju epohu, čuo je glasove i neku buku u trpezariji, ubrzo zaključivši da je zaustavio mašinu na dan prvog četvrtka koji je usledio posle njegovog odlaska. Naučnik se još nekoliko trenutaka zadržao dok je povratio dah, pa se pojavio pred svojim gostima, iako ga nije toliko pokretala želja da s njima podeli ovo preživljeno iskustvo koliko ga je privukao miris pečenja, koje je za njega bilo neodoljivo iskušenje posle voćne dijete kojoj ga je podvrgla budućnost. Nakon što je utolio glad, vođen nezajažljivim apetitom, na opšte čuđenje svojih zvanica, koje su zblanuto odmeravale njegovo samrtno bledilo, brojne posekotine na licu i neobične mrlje na njegovoj odeći, izumitelj je tek tada počeo konačno da im priča o svojoj avanturi. Naravno, niko nije poverovao u njegovu neverovatnu pripovest, bez obzira na to što im je pokazivao neobično belo cveće koje je još uvek čuvao u džepovima i koliko je njegova mašina sada bila u jadnom stanju. U epilogu romana, Vels je prepustio reč pripovedaču, jednom od gostiju putnika kroz vreme, koji je, milujući one nepoznate cvetove, došao do zaključka punog nade: čak i kada inteligencija i snaga budu nestali, zahvalnost će nastaviti da treperi u ljudskom srcu.

Kada je najzad ugledao svetlost dana, u maju 1895. godine, pod naslovom Vremeplov, roman je

izazvao veliku pometnju. U avgustu je Hajneman već bio odštampao šest hiljada kopija u džepnom izdanju i hiljadu petsto primeraka s tvrdim koricama, i činilo se da svi samo o tome govore, mada ovog puta ne toliko kritično. Vels se pomučio da ponudi jednu koliko metaforičku toliko i upozoravajuću verziju krajnjih posledica koje će prouzrokovati strogo kapitalističko društvo. Ko ne bi u Moriocima prepoznao evolutivni ishod radničke klase, ogrubele usled teških uslova pri radu i iscrpljujućim satnicama od jutra do sutra, radu koji se postepeno premeštao u podzemlje, kao da je površina rezervisana za dobrostojeće društvene slojeve? S ciljem da probudi svest čitalaca, Vels je čak preokrenuo uloge u društvu, čineći da Elojci, beskorisni i lepi kao karolinški kraljevi, predstavljaju hranu za Morloke, koji, uprkos svojoj izobličenosti i divljaštvu, stoje na vrhu lanca ishrane. Međutim, na njegovo iznenađenje, sva njegova nastojanja da uzdrma svest naroda jednostavno su izbledela pred uzbuđenjem koje je u društvu izazvala ideja o putovanju kroz vreme.

Ali jedno beše jasno: bilo kako bilo, taj roman napisan pod tako nepogodnim okolnostima, a koji je čak morao da bude objavljen zajedno s jednim reklamnim katalogom, na taj način čineći paket i upotpunjujući knjigu od jedva nešto više od četrdesetak hiljada reči, njemu je ipak otvorio vrata slave, ili ga je makar njima približio. A to beše i više nego što je očekivao kad je zapisao prvu od tih četrdeset hiljada reči.

Prvo što je uradio kada je postao uspešan pisac, bilo je da spali sve primerke Argonauta vremena koje je uspeo da pronađe, uništavajući taj svoj mladalački eksperiment kao ubica koji čisti tragove posle počinjenog zločina. Nije želeo da iko otkrije da je savršenstvo koje su svi pripisivali Vremeplovu bilo plod mukotrpnog rada i upornih pokušaja, da nije tek tako izbilo na površinu njegovog jedinstvenog uma. Potom je pokušao da uživa u svojoj slavi, mada to i nije bilo baš lako.

Postao je uspešan autor, da, ali autor s brojnom porodicom koju je morao da izdržava. Iako su se Džejn i on venčali i preselili se u jednu kuću s baštom u Vokingu – zajedno s Džejninim šeširima, kao patka među kokoškama, doputovala je i njegova ljubljena korpa – Vels nije smeo sebi da dopusti da više ne bude na oprezu. Uzimanje kraćeg predaha za odmor bilo je nezamislivo. Morao je da nastavi da piše, bilo šta, šta god to bilo, koristeći priliku što su razne ponude padale na kolena pred njim.

To za Velsa nije bilo nikakav problem, naravno. Bilo mu je dovoljno da posegne za svojom korpom. Iz njene unutrašnjosti, poput mađioničara koji kopa po svom šeširu, Vels je izvukao novi roman, pod naslovom Čudesna poseta. U okviru te knjige pričao je kako se jedne avgustovske noći, tople i vlažne, jedan anđeo s neba spustio na krovove seoceta zvanog Sideford. Čim je saznao za pojavu te neobične ptice, seoski kapelan, strastveni ornitolog, pošao je s puškom, spreman da je ulovi, čak je uspeo jednim metkom da zakači njeno sjajno perje pre nego što se na nju sažalio i doneo je u svoje namesništvo, s namerom da je izleči. Prijateljski odnos koji su uspostavili kapelana je naveo da shvati da, iako je bio drugačiji, anđeo beše ljupko i divljenja vredno stvorenje, od koga je imao mnogo da nauči.

Isto kao i u slučaju Ostrva doktora Moroa, romana koji će napisati nekoliko meseci kasnije, radnja tog dela nije njemu pripadala, ali Vels se trudio da sve to ne posmatrao kao obmanu, već kao jedinstveno iskazivanje poštovanja u znak sećanja na izuzetnog čoveka po imenu Džozef Merik, koji je preminuo, baš onako kako je Tresves i predvideo, dve godine nakon one nezaboravne čajanke. A svakako, svoje odavanje počasti smatrao je daleko podobnijim od onog kojeg se dosetio hirurg, jer kako je načuo, doktor je sada izlagao Merikov skelet u muzeju koji je otvorio u Londonskoj bolnici.

Upravo onako kako mu je on nagovestio onog davnog popodneva, Merik je ušao u istoriju.

A Vremeplov, delo očaravajuće proze kome je toliko mnogo dugovao, možda će i njemu doneti nešto slično. Ko će to znati. Trenutno, priredilo mu je više iznenađenja, pomislio je u sebi, prisetivši

se vremenske mašine, istovetne kao ona koju je opisao u svojoj knjizi, a koju je sada skrivao na tavanu.

Sumrak je već počinjao da zavija svet u novu nijansu, obuhvatajući nekim prigušenim bakarnim sjajem sve što bi dotakao, uključujući i Velsa, koji je nepomično sedeo u kuhinji, tako da je podsećao na skulpturu samog sebe, napravljenu od brašna. Otresao je glavu ne bi li rasterao sećanja koja je pokrenula oštra kritika u Speakeru, a onda je posegnuo za kovertom koju je pronašao u poštanskom sandučetu. Nadao se da to nije pismo iz još nekog časopisa, pošto su ga često pozivali da predskazuje budućnost. Još od objavljivanja Vremeplova, štampa kao da ga je uzdigla na nivo zvaničnog vidovnjaka, te nisu prestajali da ga opsedaju ne bi li pristao da na njihovim stranicama izlaže svoj proročki dar.

Ali nakon što je otvorio kovertu, uverio se da ovog puta nije u pitanju zahtev za još neko predviđanje. U ruci je držao izvesni reklamni letak Marejeve agencije za putovanja kroz vreme, propraćen pisamcem kojim ga je Giljem Marej pozivao da bude deo treće ekspedicije u 2000. godinu. Vels je stisnuo zube kako ne bi izgovorio neku psovku, zgužvao je reklamu i bacio je daleko od sebe, kao što je nekoliko trenutaka ranije učinio i s novinama.

Loptica od papira je krivudavo poletela i zaustavila se kad je udarila u lice čoveka koji u svakom slučaju ne bi trebalo da se tu zatekao. Vels se trgnuo kad je primetio uljeza koji je tako iznenada iskrsnuo u kuhinji. Beše to neki uglađen mladić, koji je sada trljao obraz u koji ga je pogodila papirna kuglica, posle čega je pomirljivo odmahnuo glavom, kao da prekoreva ludoriju nekog detenceta.

Pored njega, nešto malo iza, stajao je još jedan čovek, čije su crte lica neodoljivo nalikovale prvom mladiću, te su svakako morali biti u nekom bližem srodstvu. Pisac je osmotrio onog koji je stajao napred, dvoumeći se da li da mu se izvini što ga je pogodio smotuljkom hartije ili da ga upita šta kog vraga traži u njegovog kuhinji. Ali nije imao vremena ni za jednu od te dve stvari, jer ga je ovaj u međuvremenu preduhitrio.

– Gospodin Vels, pretpostavljam – oglasio se, istovremeno podigavši ruku i naciljavši ga pištoljem koji je u njoj držao.

ČETRNAESTO POGLAVLJE

M

ladić s ptičjim likom. To je pri pogledu na Endrjua prošlo kroz glavu piscu Vremeplova, romana koji je uzbunio celu Englesku, dok je on tumarao poput utvare kroz šume u Hajd parku.

Nakon što su glavni ulaz zatekli zaključan, umesto da pokucaju, Čarls ga je užurbanim koracima poveo ka zadnjem delu kuće, pa su prošli kroz prilično neurednu omanju baštu i konačno upali pravo u skromnu i skučenu kuhinju, u kojoj su svi sada bili zgurani.

– Ko ste vi i šta radite u mojoj kući? – uzviknuo je pisac, ne usuđujući se da ustane od stola, možda zbog toga što je na taj način njegovo telo bilo manje izloženo pištolju na čijem se nišanu nalazio, a što je bez sumnje bio razlog zbog kojeg je pitanje postavio ipak učtivim tonom.

Ne prestajući da cilja u pisca, Endrjuov rođak se okrenuo da ga pogleda, dajući mu znak glavom.

Došao je red na njega da uzme učešća u ovoj predstavi. Endrju je suzdržao uzdah nezadovoljstva. Činilo mu se preteranim da tek tako upadnu u kuću ovog čoveka, s pištoljem, pa je požalio što nije vožnju dotle iskoristio za izradu detaljnog plana koji bi sledili kad stignu, nego je sve ostavio u rukama svog rođaka, koji je, vodeći se improvizacijom, postigao samo to da stvori prilično neprijatnu situaciju. Ali već je bilo prekasno za odustajanje, tako da je Endrju načinio par koraka bliže Velsu, došavši do zaključka da je najbolje da i sam improvizuje. Nije imao pojma šta sledeće da uradi. Jedino mu beše jasno da njegov nastup mora da bude u skladu s odlučnim i čvrstim držanjem njegovog rođaka. Iz džepa je izvukao novinski članak i, odsečnim pokretom kakav je zahtevala ta novonastala situacija, spustio ga na sto, pravo u ruke pisca.

– Želim da sprečim da se ovo desi – kazao je, dodelivši svojim recima krajnje kategoričan ton.

Vels se nezainteresovano osvrnuo na članak, a onda je odmerio dvojicu uljeza, prelazeći pogledom s jednog na drugog poput klatna, da bi na kraju ipak odlučio da pažnju posveti ponuđenom tekstu. Nekoliko trenutaka je bio zadubljen u čitanje, mada njegovo lice nije odavalo nikakav određeni izraz.

– Žao mi je što moram da vam kažem da se ovaj tragični događaj već odigrao, pa je samim tim postao sastavni deo prošlosti. A prošlost, što sigurno i sami znate, ne može se menjati – mrzovoljno je prokomentarisao, pružajući novinski isečak nazad do Endrjua.

Posle kraćeg kolebanja, Endrju je prihvatio već požutelu hartiju i, pomalo rasejano, vratio je u džep. Očigledno se osetivši neugodno zbog neposredne blizine na koju ih je prinuđivala skučenost kuhinje, gde se činilo da ni igla više ne bi mogla da stane – to beše samo varka: bilo je mesta za još jedno telo, samo dovoljno vitko, pa čak i za jedan od onih novih modela bicikla koji su ulazili u modu, mnogo laganijih od prethodnih, zahvaljujući primeni aluminijumske građe, cevastom upravljaču romboidalnog oblika i modernim gumama – njih trojica su se samo tupo zgledali, nalik glumcima koji su odjednom zaboravili kako se scena nastavlja.

– Grešite – oglasio se Čarls, kao da je doživeo iznenadno prosvetljenje. – Prošlost nije nepromenljiva. Ne ukoliko raspolažemo mašinom koja može da putuje kroz vreme.

Vels ga je osmotrio s nekom mešavinom sažaljenja i umora.

– Razumem – promrmljao je, kao da je upravo shvatio, s ogorčenjem i razočaranošću, u kom pravcu vetar duva. – Ali prevarili ste se ako mislite da ja imam nešto takvo. Ja sam samo običan

pisac, gospodo – slegnuo je ramenima, kao da se izvinjava. – Ja ne posedujem vremensku mašinu.

Samo sam je zamislio.

– Ne verujem vam – pobunio se Čarls.

– Ali to je cela istina – uzdahnuo je Vels. Čarls je potražio Endrjuov pogled, kao da je on mogao da ga izbavi iz čitave te zbrke. Ali naišli su na ćorsokak. Endrju se taman spremao da ga zamoli da spusti oružje, kada je u kuhinju ušla jedna žena, gurajući bicikl pored sebe. U pitanju je bila niska i mršava devojka iznenađujuće lepote, koja je izgledala kao da je odgojena s neuporedivom ljubavlju nekog boga kome je dosadilo da oblikuje prosta i ružna stvorenja. Ali ono što je suštinski privuklo Endrjuovu pažnju bila je skalamerija koja je uz nju pristigla, jedan od onih izuma pod nazivom bicikl, koji su polako smenjivali konje, budući da su omogućavali ljudima da se bez nekog većeg napora i bez velike buke kreću seoskim putevima. Čarls, nasuprot tome, nije dozvolio da ga taj detalj zbuni. Odmah je shvatio da je ta devojka Velsova supruga i, dok trepneš okom, zgrabio ju je za ruku i uz levu slepoočnicu joj priljubio cev revolvera.

To je obavio takvom brzinom i spretnošću da se i sam Endrju iznenadio, kao da je čitavog života uvežbavao samo te pokrete.

– Pružiću vam još jednu šansu – zapretio je Čarls obraćajući se piscu, koji je naglo prebledeo.

U nastavku je usledio jednako nerazuman koliko i nesuvisli dijalog, koji ću doslovce preneti, uprkos njegovom nevelikom značaju, prosto zato što nije moja namera da dodajem nezasluženi sjaj nijednoj od epizoda ove priče.

– Džejn – rekao je Vels, jedva čujnim glasom.

– Berti – odgovorila je Džejn, zbunjena.

– Čarlse... – počeo je Endrju.

– Endrju – presekao ga je Čarls.

A onda, tišina. Svetlosti predvečerja zaoštravale su sve okolne senke. Zavesica na prozoru tek jedva primetno se zanjihala. Povetarac je sablasno šuškao tresući granje drveća koje se poput iskrivljenih kopalja uzdizalo u vrtu. Kao malobrojni hor suvonjavih utvara koje su odmahivale glavama, posramljene nezgrapnom dramatikom takve scene, kao da je u pitanju roman Hernija Džejmsa, koji će se, naime, takođe pojaviti u ovoj priči.

– U redu, gospodo – konačno je uzviknuo Vels, prijateljskim tonom, odlučno ustajući sa stolice. – Mislim da ovo možemo da rešimo na civilizovan način, tako da niko ne bude povređen.

Endrju je molećivo pogledao u svog rođaka.

– Sve od vas zavisi, Berti – podrugljivo se nasmejao Čarls.

– Pustite je, a ja ću vam onda pokazati moju vremensku mašinu.

Endrju je zabezeknuto pogledao u pisca. Dakle, sumnje Giljema Mareja behu tačne? Zar je Vels zaista posedovao vremensku mašinu?

Uz jedan zadovoljni osmeh, Čarls je oslobodio Džejn, koja je ono malo rastojanje koje ju je delilo od njenog voljenog Bertija hitro prešla, da bi mu se što pre bacila u naručje.

– Smiri se, Džejn – tešio ju je pisac, očinski je milujući po kosi. – Sve će biti u redu.

– Dakle? – Čarls je bio nestrpljiv.

Vels se nežno izvukao iz Džejninog zagrljaja i osmotrio Čarlsa s vidljivom netrpeljivošću.

– Sledite me do tavana.

Sačinjavajući neku vrstu svečane povorke s Velsom na čelu, popeli su se uz škripavo stepenište, koje je izgledalo kao da će se svakog trena obrušiti pod njihovim nogama. Tavanske prostorije su napravljene tako što je iskorišćen prazan prostor između krova i drugog sprata, zbog čega je, zahvaljujući niskoj i nagnutoj tavanici, s koje je visilo mnoštvo nemarno natrpanih sitnica, čovek

sticao utisak da se unutra guši. U jednom uglu, tik uz prozor koji je služio kao otvor za ventilaciju, kroz koji su se provlačili poslednji zraci sunca, nalazila se neka neobična sprava, koja nije mogla biti ništa drugo do vremenska mašina, sudeći po naklonosti s kojom ju je njen stvoritelj odmerio; još je samo nedostajalo da pred njom klekne. Endrju je takođe prišao toj skalameriji, proučavajući je s mešavinom radoznalosti i sumnjičavosti.

Na prvi pogled, mašina koja je bila u stanju da obara zidove koji su čoveka zatvarali u sadašnjost, njega je podsetila na neku vrstu usavršenih saonica. Međutim, duguljasto drveno postolje na koje beše pričvršćena otkrivalo je da svrha te šklopocije ne beše kretanje kroz prostor, što je bilo moguće samo ukoliko bi je neko vukao, a sudeći po njenoj veličini, verovatno se nije mogla lako pomaći. Bila je okružena jednom metalnom šipkom koja se nalazila u visini struka, što je predstavljalo minimalnu prepreku koju je trebalo preskočiti kako bi se došlo do masivnog sedišta koje je zauzimalo sam centar. Pomalo je ličila na stolicu u brijačnici, kojoj su pridodate drvene ručke, veličanstveno izrezbarene, a bila je presvučena pomalo drečavim crvenim plišem. Ispred, pridržavan pomoću dve šipke takođe od metala, ukrašene ljupkim cvetnim motivima, stajao je cilindar srednje veličine, koji je imao ulogu komandne table, a na koji behu prikačena tri ekrana koja su pokazivala, svaki zasebno, dan, mesec i godinu. S jednog točka, okačenog s desne strane cilindra, iskrsavala je tanka ručica izrađena od stakla. Budući da se činilo da na toj mašini ne postoji nikakav drugi upravljač niti bilo šta slično, Endrju je zaključio da njen rad isključivo zavisi od pomeranja te jedne jedine ručice. Iza sedišta beše vidljiv složen splet žica, nalik nekoj mreži, iz kog je izbijala jedna osovina koja je po sredini pridržavala ogroman tanjir, koji je naizgled nosio snagu cele mašine, a koji nesumnjivo beše njen najistaknutiji deo. Čak i više od dragocenog spartanskog štita, bio je obilato ukrašen misterioznim simbolima, a sve je ukazivalo na činjenicu da može i da se okreće. I na kraju, na kontrolnoj tabli, bila je zakucana jedna pločica na kojoj se moglo pročitati: „u izradi H. Dž.

Velsa“.

– Vi ste takođe i izumitelj? – upitao je Endrju, širom otvorivši usta od začuđenosti.

– Naravno da nisam, ne budite smešni – odgovorio je Vels, pretvarajući se da je ljutit. – Već sam vam kazao da sam ja samo jedan običan pisac.

– Pa onda, ako je niste vi napravili, gde ste nabavili ovu mašinu?

Vels je uzdahnuo, kao da mu nije prijalo što mora da daje objašnjenja tim neznancima. Čarls je još jače stisnuo revolver uz Džejninu slepoočnicu, pa je rekao: – Moj rođak vam je postavio pitanje, gospodine Velse.

Pisac ga je besno pogledao, a onda je ponovo uzdahnuo.

– Nedugo nakon objavljivanja romana – počeo je da objašnjava, pomirivši se s tim da nema drugog izbora nego da se povinuje ovim uljezima – jedan naučnik je stupio u kontakt sa mnom. Rekao mi je da već godinama u tajnosti radi na izradi mašine za putovanje kroz vreme, po izgledu veoma slične onoj koju sam ja opisao u svojoj knjizi. Već je bio pri kraju i žudeo je da je nekome pokaže, ali nije znao kome. Smatrao je, ne bez razloga, da se tu radi o veoma opasnom pronalasku, koji je u stanju da zagolica svačiju pohlepu. Moj roman ga je uverio da sam ja najpodobnija osoba da mi poveri svoju tajnu. Susreli smo se nekoliko puta, s ciljem da se bolje upoznamo, kako bismo proverili da li zaista možemo da verujemo jedan drugom, ali smo ubrzo otkrili da možemo, između ostalog i zato što smo obojica gajili slična mišljenja o brojnim rizicima koji bi mogli da prate putovanja kroz vreme. Završio je s njenom izgradnjom upravo ovde, na mom tavanu. A ta pločica je predstavljala njegov domišljati vid zahvalnosti za moju saradnju. Ne znam da li se sećate moje knjige, ali ovo čudo nimalo ne liči na užasnu ilustraciju na njenim koricama. Takođe, i ne rade na isti način, prirodno. Ali nemojte me pitati kako funkcioniše: ja nisam čovek od nauke. Kada je kucnuo čas

da je isprobamo, odlučili smo da ipak njemu prvom sleduje ta čast; trebalo je da ja nadgledam celu tu operaciju sa stanovišta sadašnjosti. S obzirom na to da nismo imali predstavu da li će mašina izdržati više od jednog putovanja, dogovorili smo se da je upravimo ka nekoj dalekoj epohi iz prošlosti, ali smo se pobrinuli za to da izaberemo neki miran istorijski period. Odluka je pala na vreme pre dolaska Rimljana, kada je na ovom istom mestu u prošlosti mogao da susretne veštice i sveštenike, u dobu koje, a priori, ne bi trebalo da donese neke veće opasnosti, izuzev u slučaju da sveštenici ne požele da ga žrtvuju nekom tadašnjem božanstvu. Moj prijatelj se popeo na mašinu, podesio je dogovoren datum i povukao je ručicu. Rođenim očima sam posmatrao kako iščezava. Dva sata kasnije, mašina se vratila sama. Bila je u savršenom stanju, mada sam na sedištu zatekao neke čudne mrlje, kao od još uvek sveže krvi. Od tada, više nikada nisam video svog prijatelja.

Nastupila je grobna tišina.

– A vi, da li ste je ikada isprobali? – najzad se oglasio Čarls, istog trenutka prestajući da cilja u Džejninu slepoočnicu.

– Da – priznao je Vels, ne bez izvesnog osećaja stida. – Ali, samo sam obavljao sitna istraživačka putovanja, od po četiri ili pet godina u prošlost, ne više. Mada se nisam usuđivao da bilo šta menjam, plašeći se posledica koje bi to moglo da ostavi na vremenskom tkanju. Čak se nisam odvažio ni da zađem u budućnost. Ne znam, valjda mi nedostaje onaj avanturistički duh kakav odlikuje naučnika iz mog romana, sve je to prevelik zalogaj za mene. U stvari, razmišljao sam o tome da je uništim.

– Da je uništite? – zapanjio se Čarls. – Zbog čega?

Vels je slegnuo ramenima, dajući im do znanja da nema jasan odgovor na to pitanje.

– Ne znam šta se desilo s mojim prijateljem – rekao je. – Možda postoji neki nadzornik vremena, spreman da bez ustezanja upuca svakog ko pokuša da izmeni prošlost u svoju korist, ko zna. Ili je njegov nestanak možda bio slučajna nezgoda. Bilo kako bilo, nemam pojma šta da radim s njegovom neobičnom zaostavštinom – jednim očajničkim pokretom je pokazao ka mašini, kao da je to neki krst koji mora da nosi svaki put kad izađe u šetnju. – Ne usuđujem se da njeno postojanje objavim ostalom svetu, zato što čak ne mogu ni da zamislim kakve bi sve to promene donelo, da li u dobrom ili u lošem smislu. Da li ste se ikada zapitali kako ljudi postaju odgovorni? Ja ću vam kazati: zahvaljujući činjenici da za sve što rade imaju samo jednu pruženu priliku. Kad bi postojale mašine koje bi nam omogućavale da ispravimo sve sopstvene greške, pa i one najgluplje, živeli bismo u svetu punom neodgovornih pojedinaca. U suštini, ja sam spreman da joj odredim samo jedan način upotrebe, prilično smešan ako se ima u vidu njen mnogo veći potencijal. A šta ako me jednog dana savlada iskušenje i ja odlučim da je iskoristim za lične potrebe, kako bih promenio neku činjenicu iz prošlosti, ili kako bih otputovao u budućnost s određenom namerom, na primer, da ukradem neki neverovatni izum kojim bih poboljšao svoj sadašnji život? Izneverio bih san svog prijatelja... – uzdahnuo je nemoćno. – Kao što vidite, ova tako izuzetna mašina počinje za mene da predstavlja pravo opterećenje.

To rekavši, od glave do pete je osmotrio Endrjua, dugo ga gledajući s pažnjom koja je delovala pomalo neprijatno, kao da mu je odoka uzimao mere za posmrtni kovčeg.

– Međutim, vi želite da je upotrebite s ciljem da spasite jedan život – promrmljao je kao sam za sebe. – Može li postojati uzvišeniji cilj od toga? Možda bi, ako bih vam je ustupio i ako biste vi postigli uspeh u svojoj nameri, postojanje mašine bilo sasvim opravdano.

– Tačno tako: šta može biti značajnije od mogućnosti da se spase jedan ljudski život? – nadovezao se Čarls, primetivši kako je njegov rođak gotovo zanemeo posle Velsovog neočekivanog popuštanja. – A tvrdim vam da će Endrju to ostvariti – stao je pored njega i podsticajno ga potapšao

po ramenu. – Moj rođak će ubiti Trboseka i spašće Meri Keli.

Vels se dvoumio. Pogledao je u svoju ženu, tražeći njeno odobravanje.

– Oh, Berti, pomozi mu – kriknula je Džejn, sva uzbuđena – to je tako romantično.

Vels je iznova odmerio Endrjua, nastojeći da sakrije onaj tračak zavisti koji je komentar njegove supruge pokrenuo u njemu. Ali negde u dubini duše, znao je da je Džejn u pravu kada je upotrebila baš tu reč da bi opisala ono što je mladić želeo da obavi. U njegovom metodičnom postojanju nije bilo mesta za takve ljubavi, one koje izazivaju kataklizme, koje začinju ratove u kojima se pojavljuju drveni konji; na kraju, ljubavi koje zbog jednog pogrešnog koraka odvode u smrt. Ne, on nikada neće spoznati suštinu takvih osećanja. Nikada neće otkriti šta znači izgubiti kontrolu, goreti od želje, prepustiti se iskonskim nagonima. Ali čak i tako, uprkos njegovoj nesposobnosti da se preda tim jednako vatrenim koliko i štetnim strastima, bez obzira na njegov praktičan i sabran duh, koji je rizikovao samo u bezazlenim detaljima koji se nikada ne bi mogli razviti u nezdrave opsesije, Džejn ga je volela, a ta činjenica mu se odjednom učinila kao nedokučivo čudo, čudo zbog kojeg je morao da oseti zahvalnost.

– U redu – pristao je, iznenada bolje raspoložen. – Učinimo to: hajde da sredimo tog krvnika i da izbavimo devojku!

Obuhvaćen tim nadolazećim poletom, Čarls je iz džepa svog zabezeknutog rođaka izvadio novinski članak o smrti Meri Keli, pa je prišao bliže piscu da bi ga njih dvojica zajedno proučili.

– Zločin se desio 7. novembra 1888. godine, oko pet sati ujlitru – naglasio je. – Stvar je u tome da Endrju treba da stigne nekoliko minuta ranije i da sačeka Trboseka u zasedi, skriven ispred sobe Meri Keli, kako bi ga upucao čim se taj kučkin sin pojavi.

– Meni to zvuči kao dobar plan – složio se Vels. – Ali ne smemo izgubiti iz vida da se mašina kreće isključivo kroz vreme, ali ne i kroz prostor. To znači da se neće pomaći odavde. Moraćemo da mu damo rok od barem nekoliko sati, kako bi vaš rođak raspolagao s dovoljno vremena da stigne do Londona.

Oduševljen kao malo dete, Vels se približio mašini i počeo je nešto da čačka po njenoj komandnoj tabli.

– Sve je spremno – uzviknuo je kada je prilagodio sve potrebne detalje. – Sve sam namestio tako da vaš rođak bude prenesen u dan 7. novembar 1888. godine. Sada samo treba da sačekamo do tri sata ujutru, da bi on tada krenuo na put i stigao u Vajtčepel u pravo vreme da spreči taj gnusni zločin.

– Savršeno – povikao je Čarls.

Posle toga, sve četvoro su se ćutke zgledali, ne znajući kako da utroše sate koji su preostali do pokretanja mišine. Na sreću, među njima se nalazila i jedna žena.

– Gospodo, da li ste raspoloženi za večeru? – upitala je Džejn, primenivši svoj praktični duh, tako svojstven ženskom rodu.

Jedva sat kasnije, Čarls i Endrju su mogli na licu mesta da se uvere da je pisac oženjen odličnom kuvaricom. Zgurani za stolom u skučenoj kuhinji, daveći se u najukusnijem pečenju koje su ikada probali, lakše su trošili sate do trenutka kad se noć ukotvi u zoru. Tokom večere, Vels se raspitivao o putovanjima u 2000. godinu, a Čarls mu je do detalja dočarao svoje iskustvo. Uz osećaj da prepričava radnju nekog od onih naivnih romančića koje je toliko voleo, ispripovedao im je kako su do četvrte dimenzije stigli vremenskim tramvajem pod nazivom Hronotilus, došavši do oskrnavljenog Londona iz budućnosti, gde su, sakriveni iza nekih ruševina, vremenski turisti prisustvovali poslednjoj borbi između zlog Salomona i hrabrog kapetana Dereka Šekltona. Ali pitanja koja je Vels dobacivao behu toliko brojna da, po završetku priče, Čarls nije mogao da odoli a

da ga ne upita zbog čega i on sam ne bi učestvovao u nekoj od tih ekspedicija kad ga toliko zanima ishod tog rata budućnosti. Vels je naglo zanemeo, a u tišini koja je usledila, Čarls je shvatio da ga je uvredio, iako mu to nije bila namera.

– Oprostite što sam vam postavio takvo pitanje, gospodine Velse – požurio je da se izvini. – Kasno mi je došlo do mozga da ne mogu svi sebi da priušte da protraće sto funti na takve stvari.

– Ah, nije problem u novcu – umešala se Džejn. – Gospodin Marej je poslao Bertiju nekoliko pozivnica da učestvuje u jednom od tih putovanja, ali ga je on svaki put odbijao.

Nakon što je to izrekla, pogledala je u Velsa, možda s nadom da će njen muž osetiti potrebu da objasni razloge svojih upornih odbijanja. Međutim, pisac je samo prikovao pogled u tanjir ispred sebe, sa namrgođenom grimasom na licu.

– Očigledno je da niko ne bi voleo da putuje u tramvaju natrpanom ljudima, ukoliko isti taj put može da pređe u sopstvenoj luksuznoj kočiji – tek tada se oglasio i Endrju.

Sve troje su zurili u mladića i, posle nekoliko sekundi tokom kojih su se međusobno ispitivali pogledima, polako su zaklimali glavama.

– Ali hajde da popričamo o onome što nas stvarno zanima – nastavio je Vels, neočekivano veseo, pošto je salvetom obrisao mast s brade. – Prilikom jednog od istraživačkih putovanja koje sam obavio uz pomoć mašine, otišao sam šest godina u prošlost, i zatekao sam se na istom ovom tavanu, kada su u kući živeli njeni nekadašnji stanari. Ako se dobro sećam, imali su i konja, privezanog za ogradu dole u dvorištu. Predlažem vam da se krišom spustite niz oluk, kako ne biste uznemirili stanare. Potom uzjašite konja i što brže možete odjurite ka Londonu. Nakon što ubijete Trboseka, ponovo se vratite ovde. Popnite se na mašinu, ukucajte današnji datum i povucite ručicu nadole. Da li vam je sve jasno?

– Da, potpuno jasno... – s teškom mukom je uspeo da promuca Endrju.

Zavaljen na naslon stolice, Čarls ga je posmatrao s nežnošću.

– Promenićeš prošlost, rođače – rekao je sanjalački. – Još uvek ne mogu da poverujem.

Džejn je onda donela flašu nekog žestokog pića, pa je svima napunila čaše. Polako su ga ispijali, s vremena na vreme vireći ka časovniku s očiglednim nestrpljenjem, sve dok pisac nije rekao: – Dobro, kucnuo je čas da se istorija ponovo napiše.

Spustio je svoju čašu na sto i dajući im znak jednim svečanim pokretom glave, pozvao ih je da se ponovo popnu u potkrovlje. Tamo ih je čekala mašina.

– Uzmi, rođače – prozborio je Čarls, spuštajući pištolj u Endrjuove ruke. – Već je napunjen.

Kada budeš pucao u tog bednika, ciljaj mu u grudi, to je najsigurnije.

– U grudi – ponovio je Endrju, drhtavom rukom držeći pištolj, koji je hitro zavukao u džep, kako ni Vels ni njegov rođak ne bi primetili strah koji ga je obuzimao.

Njih dvojica su ga obuhvatili s obe strane i ceremonijalno ka povukli ka mašini. Endrju je preskočio zaštitnu šipku i zauzeo svoje mesto na sedištu. Okruživao ga je neki oblak neverice, koji ga ipak nije sprečio da s mešavinom gađenja i straha uoči tamne mrlje koje su se isticale na sedištu.

– A sada, pažljivo me saslušajte – zapovednim tonom mu se obratio Vels. – Pokušajte da ni s kim ne stupate u kontakt, čak ni sa svojom voljenom, koliko god da je neizmerna vaša želja da je ponovo vidite živu. Vaš je zadatak da ubijete Trboseka i da se vratite tamo odakle ste došli pre nego što se pojavi vaše ja iz prošlosti. Ne znam kakve bi posledice mogao imati taj susret koji je protiv prirode, ali slutim da bi mogao izazvati pravu katastrofu u potki vremena, možda čak i kataklizmu koja bi uništila svet. Na kraju, recite mi: da li ste me razumeli?

– Da, ništa vi ne brinite – promrmljao je Endrju, više pod utiskom ozbiljnosti s kojom je Vels govorio nego što je bio uznemiren zbog kobnih posledica koje, ako ne bi bio oprezan, može

prouzrokovati njegov hir da spasi život Meri Keli.

– Još nešto – nastavio je Vels, vraćajući se na goruću temu, mada ovog puta nešto manje naređivačkim tonom. – Putovanje se neće odvijati kao u mom romanu. Nažalost, nećete videti kako se puževe kućice obrću naopačke. Bojim se da sam podlegao grehu poetičnosti. Uticaji koje proizvodi tok vremena zapravo su manje lepi. Čim spustite ručicu, primetićete naboj energije, koji će skoro odmah prepustiti vlast zaslepljujućem sjaju. To će biti sve. A potom, jednostavno, shvatićete da se nalazite u 1888. godini. Moguće je da će vam posle takvog iskustva biti muka ili će vam se zavrteti u glavi, ali se nadam da to neće ugroziti vašu veštinu kad budete nišanili pištoljem – ironično je zaključio.

– Imaću to u vidu – promucao je Endrju, iskreno uplašen.

Vels je osetio zadovoljstvo. Izgleda da više u rukavu nije imao nijedan savet koji bi mu mogao dati, budući da je već u sledećem trenutku počeo nešto da traži, preturajući po jednoj obližnjoj fioci punoj svakojakih sitnica. Ostali su sve to ćutke pratili pogledima.

– Ako nemate ništa protiv – rekao je, konačno pronašavši ono što je tražio – vaš isečak iz novina ćemo staviti u ovu kutijicu. Kada se vratite, otvorićemo je i tako ćemo proveriti da li ste uspeli da izmenite prošlost. Ukoliko vaša misija bude uspešna, pretpostavljam da bi naslov trebalo da objavi smrt Džeka Trboseka.

Endrju je klimnuo glavom, ne baš ubeđen, ali mu je ipak pružio novinski članak. Potom mu je Čarls prišao, svečano položivši ruku na njegovo rame i uputivši mu jedan ohrabrujući osmeh, mada je Endrju stekao utisak da je u njemu nazreo i tračak zabrinutosti. Kada se njegov rođak udaljio, Džejn je prišla mašini i poželela mu sreću, spustivši mu jedan lagani poljubac na obraz. Vels je celoj toj ceremoniji prisustvovao s blistavim osmehom na licu, jer mu vidno beše drago zbog takvog razvoja događaja.

– Vi ste pravi pionir, Endrju – izjavio je nakon što su se svi izredali u iskazivanju svoje podrške, kao da je smatrao da njemu sleduje dužnost da čitav taj čin okonča nekim od onih komentara kakvi se urezuju u mermeru. – Uživajte u putovanju. Ako se desi da tokom narednih decenija sva ta putovanja kroz vreme postanu nešto svakodnevno, menjanje prošlosti će zasigurno biti shvaćeno kao prestup.

Zatim, kako više ne bi uznemiravao Endrjua, zamolio je ostale da se udalje par koraka, da ne bi bili oprljeni energijom koja će se raspojasati oko mašine čim putnik povuče ručicu. Endrju ih je posmatrao kako se sklanjaju u stranu, nastojeći da savlada kukavičluk koji ga je obuzimao. Duboko je udahnuo, boreći se da pobedi koliko strah toliko i malodušnost koji su ga opijali. Spasiće Meri, ponavljao je u mislima, trudeći se da ulije sebi snage. Otputovaće u prošlost, u onu noć kada je ona stradala, upucaće onog krvnika pre nego što stigne da je raspori, na taj način menjajući istoriju, a uzgred će izbrisati onih osam godina bola tokom kojih je neizmerno patio. Pogledao je u datum ubeležen na komandnoj tabli, taj prokleti datum koji mu je uništio život. Prosto nije mogao da veruje da će je stvarno spasiti, ali je prinudio samog sebe da nadvlada nepoverljivost, za šta je bilo dovoljno da povuče ručicu. Samo to. Onda će već biti svejedno da li veruje ili ne veruje u mogućnost putovanja kroz vreme. Spustio je na nju ruku koja je drhtala, sva oznojena, osetivši kako hladno staklo osvežava njegov dlan kao nešto krajnje nerazumljivo, potpuno apsurdno, ali mu je taj osećaj ipak bio nekako poznat, prozaičan i utešan. Ozbiljno je pogledao u pravcu tri figure koje su s iščekivanjem stajale pored tavanskih vrata.

– Napred, rođače – ohrabrivao ga je Čarls.

I Endrju je povukao ručicu.

Isprva, ništa se nije desilo. Ali onda je začuo neku vrstu tihog i suzdržanog žamora, poput blagog treperenja u vazduhu, što ga je navelo da se oseti kao da osluškuje zvuk zemaljskih organa za varenje.

Odjednom, ti uspavljujući šumovi prerasli su u zaglušujuću škripu, a jedan zaslepljujući bič plavičaste svetlosti prosekao je pomrčinu koja je vladala u potkrovlju. Taj prvi blesak je propratio i drugi, kome je takođe prethodila gromoglasna buka, pa još jedan, i još jedan, sevali su u svim pravcima, kao da su želeli da odrede dimenzije te prostorije. Iznenada, Endrju se zatekao u središtu prave oluje naizmeničnih munja, plavičastih i neprestanih, na čijoj drugoj obali su se nalazili Čarls, Džejn i Vels, koji je ispružio ruke ka njima, mada Endrju nije mogao da bude siguran da li je to bilo u pokušaju da ih zaštiti od podivljalih iskrica ili da bi ih sprečio da mu priteknu u pomoć. Vazduh, možda i ceo svet, kao i vreme, ili sve to odjedanput, prelamalo se pred njegovim očima. I onda, kao nekim čudom, baš kako je pisac i nagovestio, zaslepila ga je neka prodorna svetlost, usled čega je tavan iščezao iz njegovog vidokruga. Stisnuo je zube kako bi suzdržao krik, dok ga je istovremeno obuzimao osećaj kao da pada negde duboko, duboko.

P ETNAESTO POGLAVLJE

M

orao je da trepne makar desetak puta da bi mu se vid povratio. U istom ritmu kao što se potkrovlje iznova uobličavalo pred njegovim očima, bez vidljivih promena, njegovo sluđeno srce je počelo da se smiruje. S olakšanjem je zaključio da ne oseća ni mučninu ni vrtoglavicu. Čak je i strah, nakon što je shvatio da nije stradao spržen munjama – od njih je preostao samo miris paljevine u vazduhu – počeo da bledi. Samo neka opterećujuća ukočenost, izazvana napetošću, mučila je njegovo telo, ali to beše samo utisak na koji nije želeo da obraća pažnju, budući da ga je smatrao neizbežnim. Ionako se nije spremao za piknik u prirodi. Bio je na pragu da izmeni prošlost, da preokrene ono što se nekada davno desilo. On, Endrju Harington, prevariće vreme. Zar onda nije bilo poželjnije da bude na oprezu, spreman na sve?

Kada su se posledice bleštave oluje konačno primirile, dozvolivši mu da opet sve jasno sagleda, naterao je samog sebe da napusti mašinu, trudeći se da stvara što manju moguću buku. Čvrstina tla ga je iznenadila, kao da je očekivao da prošlost, prosto zbog toga što je predstavljala već upotrebljen komadić vremena, mora biti sačinjena od dima, magle ili neke jednako bestelesne i meke supstance.

Ali, kako se i sam uverio slabašno tapkajući po tlu, ova stvarnost beše jednako stamena i stvarna kao i ona koju je nedavno napustio. Da li je zaista došao u 1888. godinu? Sumnjičavim' pogledom se osvrnuo oko sebe, proučavajući tavan koji je i dalje bio obavijen pomrčinom, čak je i nekoliko puta pokušao da okusi vazduh, pokretima stručnjaka osetljivog na sve sitnice, kao da je tražio neki dokaz, barem neki mali detalj koji bi mu posvedočio da se stvarno zatekao u prošlosti, da je izistinski putovao kroz vreme. A pronašao ga je kad se nagnuo kroz prozor: ulica je još uvek izgledala isto kako ju je i pamtio, ali od kočije kojom se dotle dovezao ne beše ni traga ni glasa, a u dvorištu je ugledao konja koji se prethodno nije tu nalazio. Zar će to obično kljuse privezano za ogradu njemu označiti rastojanje između jednog i drugog datuma? To mu se učinilo kao suviše jadno i neosnovano opravdanje. Razočaran, pažljivo je osmotrio nebo, to tamno i mirno platno na kome su se, poput šake nasumice razbacanog semenja, šepurile zvezde. Ni tu nije mogao da prepozna nikakvu nepravilnost.

Posle nekoliko trenutaka uzaludnog traženja, slegnuo je ramenima, govoreći samom sebi kako nije nužno da u svojoj blizini pronađe neke upadljive različitosti, kad se ionako vratio samo osam godina u prošlost.

Onda je otresao glavom. Nije smeo da gubi vreme na uludo mozganje. Morao je da ispuni svoju misiju, a ne bi se baš reklo da je za to raspolagao s mnogo vremena. Otvorio je prozor i, proverivši najpre čvrstinu oluka, počeo je niz njega da se spušta, sledeći Velsova uputstva, pri čemu je nastojao da stvara što manje buke, kako ne bi uznemirio ukućane. Silazak za njega nije bio nikakav problem, a čim se našao na zemlji, polako je prišao konju, koji ga je nepomično posmatrao dok se spuštao iz potkrovlja. Endrju mu je nežno pomazio grivu, u želji da odagna nepoverljivost koja bi mogla da uzbuni životinju. Konj nije bio osedlan, ali je sedlo i uzde pronašao okačene na ogradu. Prosto nije mogao da poveruje sopstvenoj sreći. Smirenim pokretima se dao na posao, trudeći se da ne uplaši životinju, mada nije zbog toga prestajao da krajičkom oka posmatra i kuću, koja je bila zaronjena u potpuni mrak. Onda je čvrsto stegao uzde i poveo je životinju ka ulici, umirujući je prijatnim šaputanjem. Sam se sebi divio na smirenosti s kojom je sve to obavljao. Onda je uzjahao, bacio još

jedan poslednji pogled na svoje okruženje, zaključivši kako je sve utonulo u razočaravajući spokoj, pa se hitro zaputio ka Londonu.

Tek kada se dovoljno udaljio i postao samo još jedna senka u noći, Endrju je najzad dozvolio da mu do misli prodre svest o tome da će se uskoro susresti s Meri Keli. To ga je celog potreslo iznutra, razbudivši njegovu nervozu. Da, koliko god to neverovatno zvučalo, u ovo vreme je ona još uvek bila živa. U to doba još uvek nije bila krvnički ubijena. Sigurno se sada nalazila u gostionici Britanija, gde se opijala da bi zaboravila da je njen ljubavnik kukavica, pre nego što se klimavim koracima zaputi u samo naručje smrti. Ali onda se setio da ne sme da ode da je vidi, da ne može da je zagrli, da ne sme da zaroni glavu u prevoj njenog vrata i da udahne njen miris za kojim je toliko žudeo. Ne, Vels mu je sve to izričito zabranio, jer je i taj jedan mali ljubavni gest mogao da poremeti vremensko tkanje, da svet odvede do uništenja. Morao je da se ograniči samo na to da ubije Trboseka i da se vrati tamo odakle je i došao, kao što mu je pisac naredio. Njegovi potezi moraju biti brzi i tačno proračunati, nalik hirurškoj operaciji čiji ishod može zasigurno da se vidi tek kada se pacijent probudi, to jest, kada se on vrati u svoju epohu.

Vajtčepel beše pod plaštom sablasne tišine. Iznenadilo ga je što nije primetio ni najmanji trag uobičajenog meteža, dok nije shvatio da je u to vreme Vajtčepel postao poznat kao proklet i omražen kvart, u čijim uličicama je i dalje vrebao, sejući smrt uz pomoć svog noža, monstrum zvani Džek Trbosek. Usporio je kad je zašao u ulicu Dorset, shvativši da u takvoj tišini čak i topot konjskih kopita po kaldrmi sigurno zvuči kao prava grmljavina. Sjahao je na nekoliko metara od ulaza u stambeni blok Milers Kort, pa je svezao životinju za jednu gvozdenu kapiju, na mestu gde nije dopirao sjaj uličnih svetiljki, sve to da bi njegovo prisustvo prošlo što je moguće neprimetnije.

Zatim, nakon što se uverio da nikoga više nema u opusteloj ulici, hitro je prošao kroz ulazni luk koji je vodio do pojedinačnih soba. Svi su stanari spavali, zbog čega ne beše nijednog izvora svetlosti koji bi ga vodio kroz tu gustu tamu, ali je Endrju savršeno dobro poznavao to mesto, u tolikoj meri da bi mogao taj put da pređe i zatvorenih očiju. Istovremeno dok je zalazio sve dublje u mrak njemu tako poznatog okruženja, počela je da ga obuzima i neka sumorna melanholija, koja je svoj vrhunac dostigla kada se zaustavio ispred sobička u kome je Meri Keli stanovala, takođe neosvetljenog. Ali nostalgiju su ubrzo nadvladale nedokučive misli o tome kako je, u istom času dok je stajao tu, ispred skromne sobice koja je za njega poprimala obličje i raja i pakla, takođe dobio i šamar od svog oca, u kući Haringtonovih. Te noći, zahvaljujući čudima nauke, postojala su dvojica Endrjua u svetu.

Zapitao se da li njegovo drugo ja takođe predoseća njega, posredstvom neke vrste golicanja na koži ili grča u stomaku, kako je čuo da se zbiva s blizancima. Zvuk nečijih koraka ga je prenuo iz razmišljanja. Iako mu je srce već luđački tuklo u grudima, požurio je da se sakrije iza obližnjeg ćoška. Razmišljao je o tom skrovištu još od prvog momenta, jer, osim što mu je delovalo najbezbednije, nalazilo se na svega desetak metara od ulaznih vrata u Merin stan, što beše idealno rastojanje da istovremeno sve može jasno da vidi, kao i da ispali metak u Trboseka u slučaju da ne smogne hrabrosti da mu priđe bliže. Čim se osetio sigurnim, leđa oslonjenih uza zid, izvadio je pištolj iz džepa i naćuljio je uši, prateći bat koraka. Noge koje su načinile te korake koji su ga uzbunili, budući da su stvarale neku neujednačenu melodiju s pogreškama, verovatno su pripadale nekoj osobi koja je bila ili povređena, ili pijana. Odmah je shvatio je to mogla biti samo njegova draga, pa mu je duša zadrhtala poput lista iznenađenog naletom vetra. Te noći, kao i mnogih prethodnih, Meri Keli se vraćala iz Britanije primetno se teturajući, mada ovog puta njegovo drugo ja nije bilo tu da je dočeka, smesti je na spavanje i nadzire njen pijani san, koji bi se sklupčao u njenoj glavi i potom se razvijao kao potočić koji je za sobom vukao mnoštvo slomljenih igračaka.

Oprezno je provirio. Njegove zenice su se već bile dovoljno navikle na tamu, pa je uspeo da razazna

teturavu figuru svoje voljene, koja se zaustavila pred vratima sobička. Morao je da se suzdrži da ne pojuri ka njoj. Osetivši da su mu se oči ovlažile, posmatrao ju je kako pokušava da uspostavi ravnotežu, ne bi li savladala ljuljanje koje joj je alkohol izazivao, kako podešava svoj šeširić da joj ne bi pao usled klaćenja čas na jednu čas na drugu stranu, posle čega je zavukla ruku kroz slomljeni prozor, nekoliko dugih sekundi se mučeći oko brave, sve dok nije uspela da je savlada i otvori vrata.

Onda je nestala u utrobi sobe, zatvorivši se jednim bezvremenim treskom vrata, a neki bledunjavi sjaj slabašne lampe samo je delimično rasterao mrak koji se kezio svuda unaokolo.

Endrju se oslonio na zid i obrisao suze, ali jedva da je imao vremena za bilo šta više, jer su ga ubrzo trgli neki novi koraci. Neko je ponovo prilazio ulicom. Bilo mu je potrebno nekoliko sekundi da shvati da je to mogao biti samo Džek Trbosek. Slušao je kako njegove čizme odjekuju po pločniku, s ledenim oprezom koji mu je budio jezu u duši. To behu pokreti samouverenog zločinca, nemilosrdnog, koji je znao da njegov plen nema kuda da pobegne. Još jednom je provirio i, stresavši se od straha, ugledao jednog krupnog čoveka kako se bez žurbe približava sobici njegove voljene, ispitivačkim pogledom odmeravajući to okruženje. Endrju je osetio neobičnu vrtoglavicu: on je več u štampi čitao o tome što se sada zbivalo njemu ispred nosa. Imao je utisak kao da prisustvuje nekoj pozorišnoj predstavi čiju radnju već napamet zna, te mu je preostajalo samo da gleda kako se glumci snalaze u svojim ulogama. Onaj čovek je zastao ispred vrata i uputio neupadljiv pogled na slomljeni prozor, kao da je želeo pažljivo da isprati svaki korak hronike koju je, iako je tek trebalo da se napiše, Endrju osam godina nosio u džepu svog sakoa; beše to novinski članak koji mu se sada, zahvaljujući njegovoj akrobaciji u vremenu, više činio kao predskazanje pojedinih činjenica, a ne kao njihov opis. Ali, za razliku od tadašnje situacije, on je sada bio tu, rešen da promeni ishod te noći.

Posmatrano iz tog ugla, ono što se spremao da uradi podsećalo ga je na nanošenje dodatnih poteza na već završenu sliku, slično kao kad bi se pridodao neki trag četkice na platno Tri gracije ili Devojke s bisernom minđušom.

Obradovavši se kad je otkrio da je njegova žrtva sama, Trbosek se poslednji put osvrnuo oko sebe, i činilo se da je zadovoljan, čak uzbuđen, zato što mu je sasvim pogodovao mir koji je vladao na tom mestu, što mu je olakšavalo da zločin počini u neočekivanoj i ugodnoj atmosferi intimnosti.

Takvo njegovo držanje je razjarilo Endrjua, nagnavši ga da impulsivno izleti iz svog skloništa, i ne razmotrivši mogućnost da odatle puca. Odjednom mu se pomisao da mu život oduzme s tolikog rastojanja i to uz higijensko posredstvo oružja, učinila kao suviše hladno rešenje, lišeno ličnih osećanja, što ga nije zadovoljavalo. Gnev koji je kipteo u njemu sada ga je napajao snagom da ga smakne na mnogo smisleniji način. Možda bi mogao da ga zadavi sopstvenim rukama, ili da ga drškom pištolja udara po glavi sve dok ga ne dokrajči, ili na bilo koji drugi način koji bi mu omogućio da se prisnije uključi u proces poništenja tog nitkova, da oseti kako njegov bedni život počinje malo pomalo da dogoreva, u ritmu koji on odredi. Ali dok je tako odlučno koračao prema tom čudovištu, Endrju je shvatio da su, koliko god da je žudeo da se s njim bori telo u telo, skoro neprirodno krupna građa njegovog protivnika, kao i njegovo neiskustvo u tučama te vrste, odbacivali svaku strategiju u koju se ne bi umešalo oružje koje je držao uz butinu.

S vrata sobička, Trbosek ga je sa smirenom radoznalošću posmatrao kako mu prilazi, možda se pitajući odakle je kog đavola iskrsnuo taj tip. Endrju je zaustavio na otprilike pet metara od njega, kao dete koje se plaši da ga lav ne dokači ako se suviše približi kavezu. Onako u mraku nije mogao da razazna njegov lik, ali možda je tako i bilo bolje. Podigao je revolver i, sledeći Čarlsova uputstva, ciljao mu je u grudi. I da je opalio u tom času, bez daljih predomišljanja, ne razmišljajući o tome šta zapravo čini, kao da je to samo još jedan pokret u složenoj koreografiji koju je naizgled pratio, sve bi se odigralo bez ikakvih problema, taj bi se čin brzo okončao, unapred isplaniran kao

neki hirurški zahvat. Ali, na nesreću, Endrju kao da se ukočio, pitajući se šta to radi, iznenada postavši svestan da se sprema da puca u čoveka, ne u jelena ili praznu flašu, a činjenica da je ubistvo bilo tako jednostavan i ostvarljiv postupak, nadohvat svakome, kao da ga je sasvim omamila, toliko da nije mogao prstom da stisne obarač. Trbosek je nakrenuo glavu, na granici iznenađenosti i podrugljivosti, kada je Endrju osetio da mu je zadrhtala ruka kojom je držao revolver. Zbog toga je potpuno izgubio samopouzdanje, što je ujedno ohrabrilo Trboseka, koji je iskoristio te trenutke njegovog kolebanja da jednim hitrim pokretom izvuče nož ispod svog kaputa i da se baci na njega, zamahnuvši sečivom ka njegovom vratu. Ironično beše to što je upravo taj životinjski nalet raskravio Endrjuov prst na obaraču. Neočekivani prasak, kratak, skoro lakonski, razderao je noćnu tišinu. I dalje ga nišaneći pištoljem, Endrju je gledao kako je napadač ustuknuo nekoliko koraka unazad, nesigurno se klateći. Tek onda je spustio revolver, koji je bio vreo i pušio se, u jednakoj meri zapanjen što ga je uopšte upotrebio, kao i što je sam ostao nepovređen posle tog nepredviđenog skoka svog protivnika. Mada, to poslednje nije bilo baš sasvim tačno, što je ubrzo i sam zaključio, primetivši jednu bolnu posekotinu na svom levom ramenu. Ne odvajajući pogled od Trboseka, koji se još uvek njihao pred njim kao medved dignut na stražnje noge, prstima je opipao izvor svog bola i zaključio je da mu je napadačev nož, iako nije stigao do njegove vratne vene, probio sako u visini ramena i zario mu se u meso. Ali bez obzira na silovitu navalu krvi, činilo se da rez nije mnogo dubok. U međuvremenu, Trbosekovo držanje nikako da mu potvrdi da li je njegov hitac bio smrtonosan ili nije. Posle onog nezgrapnog teturanja, počeo je da se grči, istovremeno kad mu je nož, umrljan Endrjuovom krvlju, iskliznuo iz ruke i odjeknuo pri padu na tlo, nestavši u tami. Zatim, nakon što je jednom promuklo kriknuo, kleknuo je na zemlju, kao da je na svom ubici otkrio crte lica samog princa, posle čega je iz njegovog grla izašlo još nekoliko varijanti prethodnog krika, ali već nešto tiših i neujednačenijih. Najzad, kada je Endrju, već sit tog samrtnog ropca, razmatrao mogućnost da ga šutne nogom, kršni napadač se s iznenađujućom žestinom srušio dole, pravo njemu pred noge.

Taman je hteo da se sagne i opipa mu puls, kada je Meri Keli, nesumnjivo uznemirena bukom, otvorila vrata svog sobička. Pre nego što je stigla da ga prepozna i boreći se protiv iskušenja da se zagleda u njen lik nakon što ju je osam godina smatrao mrtvom, Endrju se okrenuo na petama.

Odvojivši se od beživotnog tela, potrčao je ka izlazu iz tok sokaka, dok su za njim dopirali njeni povici: „Ubica, ubica! “ Dopustio je sebi da se samo nakratko osvrne preko ramena, ali tek kad je stigao do ulaznog luka, i tada ju je video kako kleči pod drhturavim krugom svetlosti, nežnim pokretom sklopivši oči čoveka koji je, u nekoj sad već davnoj prošlosti, u svetu koji je sada nalikovao na san, nju ubio, i tako je unakazio da je ni rođena majka ne bi prepoznala.

Konj ga je čekao tamo gde ga je i ostavio. Zadihan zbog trčanja, uzjahao je i pobegao daleko odatle. Uprkos svoj toj silnoj pometnji, uspeo je da se snađe u tom lavirintu uličica i da pronađe put natrag. Tek kada se konačno našao izvan Londona, počeo je da dolazi sebi, pokušavajući da smirenije pojmi ono što je učinio. Jeste ubio čoveka, ali barem je to uradio u samoodbrani. Osim toga, nije u pitanju bio bilo koji čovek. Oduzeo je život Džeku Trboseku glavom i bradom, spasio je Meri Keli, promenio je ono što se već bilo dogodilo. Snažno je podstakao konja, žudeći da se što pre vrati u svoju epohu, kako bi proverio rezultate svog poduhvata. Ako je sve proteklo uspešno, Meri ne samo da će biti živa nego će verovatno biti i njegova supruga. Da li će imati dece? Dvoje, troje? Još nestrpljivije je poterao konja, dovodeći ga na sam rub snage, kao da se bojao da bi ta idilična sadašnjost mogla da iščezne poput priviđenja ukoliko bi on prekasno do nje stigao.

Voking je još uvek bio obavijen istovetnim tihim spokojem koji je u njemu izazvao neizmernu nepoverljivost pre samo nekoliko sati, ali je sada bio zahvalan na toj smirenosti koja mu je omogućavala da svoje putešestvije okonča bez ikakvih trzavica. Žurno je sjahao s konja i otvorio

kapiju, ali nešto ga je nateralo da se ukopa u mestu: jedna figura je stajala tik uz ulaz u kuću. Gotovo istog trena, Endrju se setio šta se desilo Velsovom prijatelju i zaključio je da to mora da je neki nadzornik vremena, koji je dobio naređenje da ga pogubi zato što se umešao u prošlost. Nastojeći da ne dopusti da ga nadvlada osećaj panike, izvukao je pištolj iz džepa što je brže mogao, pa je i ovog puta nanišanio pravo u grudi ovog uljeza, kao što ga je rođak posavetovao da učini u slučaju Trboseka. Shvativši da je naoružan, neznanac se spretno bacio u stranu, odjurivši kroz dvorište dok nije nestao u tami. Endrju se trudio da revolverom prati njegove mačje pokrete, ne baš sasvim siguran šta mu je činiti, sve dok nije video kako se ovaj vešto uzverao uz ogradu i skočio na ulicu.

Tek kada je čuo tapkanje njegovih koraka koji su se udaljavali, spustio je oružje, nakon čega je pokušao da se smiri, duboko i usporeno dišući. Da li je taj čovek ubica Velsovog prijatelja? Nije u to bio siguran, ali, budući da mu je pobegao, ta činjenica ionako nije bila od nekog posebnog značaja.

Endrju ga je brzo izbacio iz svojih misli i počeo je da se penje uz oluk. To je morao da uradi oslanjajući se na samo jednu ruku, zbog toga što ga je povreda na ramenu bolno žigala pri svakom, pa čak i malom naporu. Ipak, uspeo je da se uzvere do potkrovlja, gde ga je čekao vremeplov. Iscrpljen i pomalo ošamućen usled gubitka krvi, sručio se na sedište, naznačio datum povratka na komandnoj tabli i, oprostivši se od 1888. godine jednim setnim pogledom, bez daljeg okolišanja povukao staklenu ručicu.

Ovog puta nije osetio strah kada su ga obavile munje, samo prijatno zadovoljstvo čoveka koji se vraća kući.

ŠESNAESTO POGLAVLJE

K

ada su iskre najzad uminule, ostavljajući u uzburkanom vazduhu samo žalostive jezičke dima, kao da se na tom tavanu odigrala bitka s jastucima, Endrjua je iznenadilo što je zatekao Čarlsa, Velsa i njegovu ženu zgurane pored vrata, u istom položaju kako ih je i ostavio. Pozdravio ih je jednim namenski pobedničkim osmehom, ali nesvestica i sve jači bol od rane su to preobratili u neuspelu grimasu. Kada se uspravio da bi sišao s mašine, ostali su mogli da primete krv koja je obilno natapala njegov levi rukav, preteći da počne da kaplje po podu.

– Sveti bože, Endrju! – kriknuo je njegov rođak, pojurivši ka njemu. – Šta ti se dogodilo?

– Ništa to nije, Čarlse – odgovorio mu je on, oslonivši se na njega, nesiguran na sopstvenim nogama. – To je samo manja posekotina.

Vels ga je uhvatio ispod ruke, pa su mu njih dvojica zajedno pomogli da siđe niz stepenište s potkrovlja. Trudio se da gazi svojim stopalima, ali kad je primetio da oni ne obraćaju pažnju na njegove napore, odlučio je da im se prepusti da ga doslovce prenesu do malog salona, kao što bi se i čoporu đavola predao da ga odvuku i do samog pakla. Takođe, nije bio sposoban ni za šta drugo, budući da su se skupljena napetost, gubitak krvi i iznurujuće jahanje prosto udružili da mu isisaju svu preostalu energiju. Zato su ga pažljivo spustili na fotelju koja se nalazila najbliže kaminu, u kome je gorela prijatna vatrica. Nakon što mu je pregledao povredu, s nekim izrazom lica koji je Endrjua podsetio na grimasu negodovanja, Vels je zatražio od svoje supruge da mu donese zavoje i sve ostalo što beše neophodno da se krvarenje zaustavi. Samo je još nedostajalo da joj kaže da sve to učini što je brže moguće, pre nego što taj nezaustavljivi mlaz krvi ne prouzrokuje nepopravljivu štetu na tepihu. Skoro odmah, blagotvorni dah vatre je oterao njegovu drhtavicu, mada je ujedno zapretio da će ga uspavati. Na svu sreću, Čarls je došao na ideju da mu tutne čašu pića u ruke, čak mu je i pomogao da je prinese usnama, čime su postigli da alkohol koliko-toliko rastera osećaj dremljivosti i ukočenosti koji su ga bili obuzeli. Uskoro se ponovo pojavila i Džejn, koja je požurila da mu zbrine ranu sa sigurnošću bolničarke iskaljene na borbenom frontu. Makazama mu je isekla rukav sakoa i na posekotinu mu nanela neke meleme i gazu, zbog čega je morao da stisne zube, jer je osetio peckanje na mestu povrede. Sve je to stegla širokim zavojem, a potom se povukla nekoliko koraka unazad, kako bi zadovoljno odmerila svoje delo. Tek tada, kada je rešen onaj najhitniji problem, ova raznolika spasilačka ekipa se kao hor pun iščekivanja poređala oko fotelje u kojoj je Endrju gotovo ležao, mlitavo ispružen. Čekali su da im on ispripoveda šta se sve dešavalo. Kao da je u pitanju bio neki san, Endrju se prisetio kako je Trbosek pao na zemlju i kako mu je Meri spustila kapke. To je samo moglo da znači da je postigao cilj.

– Uspeo sam – objavio je, pokušavajući da svoju radost nametne iznad umora. – Ubio sam Džeka Trboseka.

Njegove reči su izazvale pravi prasak veselja, što je Endrju posmatrao s prećutnim zadovoljstvom. Potom su ga obasuli ohrabrujućim tapšanjima, posle čega su se svi međusobno izgrlili, istovremeno nižući glasne ovacije, prepušteni uzbuđenom slavlju kakvo je svojstveno dočeku Nove godine ili obeležavanju nekog paganskog rituala. Postavši svesni koliko je njihova reakcija preterana, umirili su se i ponovo se zagledali u njega, s naklonošću i radoznalošću. Endrju im se

osmehnuo, pomalo suzdržano, a na kraju, budući da se činilo da niko ne želi više ništa da doda, uputio je jedan procenjivački pogled oko sebe, tražeći nešto što bi razotkrilo očigledne promene koje je njegov potez morao da ostavi na platnu sadašnjosti. Njegove oči su se spustile na kutiju cigara položenu na površinu stola, koja je, ako se dobro sećao, čuvala njegov novinski isečak. Svi su ga pratili pogledom.

– Dakle – oglasio se Vels, čitajući mu misli. – Vi ste bacili kamenčić u mirno jezerce, pa ste sada nestrpljivi da uočite talase koje je vaš postupak izazvao na njegovoj površini. Nećemo duže to da odlažemo. Kucnuo je čas da proverimo da li ste zaista izmenili prošlost.

Preuzevši ulogu vođe, Vels se zaputio prema stolu, svečano posegnuo za kutijicom i pružio je u pravcu Endrjua, ujedno otvarajući poklopac, poput svetog kralja koji nudi pokoru. Endrju je uzeo novinski članak, trudeći da mu se ruke previše ne tresu i, mada se osećao kao da će mu srce svakog časa iskočiti, počeo je da ga razvija. Ali kad je završio, susreo se s istim naslovom koji je već godinama iznova iščitavao. Jedan brz pogled mu je potvrdio da je i njegov sadržaj istovetan: kao da se ništa nije dogodilo, članak je obaveštavao o brutalnoj smrti Meri Keli u rukama Džeka Trboseka, kao i o njegovom kasnijem hapšenju od strane Nadzornog komiteta tog kvarta. Endrju je pogledao u Velsa, sav zbunjen. To naprosto nije bilo moguće.

– Ali ja sam ga ubio – pobunio se, mada s nevelikim samopouzdanjem – ovo ne može biti tačno...

Vels je osmotrio isečak, zamišljeno. Svi pogledi behu uprti u njega, u iščekivanju neke vrste presude koja bi razjasnila tu novonastalu situaciju. Posle nekoliko sekundi zadubljenosti u tekst, pisac je progunđao nešto što je delovalo kao da je konačno shvatio njegov smisao. Naglo je ustao i, ne gledajući ni u koga, počeo namrgođeno da krstari po prostoriji u kojoj su se svi zatekli. Uzimajući u obzir njene nevelike dimenzije, morao je da se pomiri s nekoliko krugova oko stola, s rukama duboko u džepovima, a s vremena na vreme bi ponešto promumlao, kao da je želeo svim prisutnima da naznači način na koji se razumevanje probija u njegov um. Konačno, zaustavio se ispred Endrjua, uputivši mu jedan usiljen osmeh.

– Vi ste spasili tu devojku, gospodine Haringtone – rekao je s nekim novim nadahnućem u glasu – u to nema sumnje.

– Ali, onda... – promucao je Endrju – zašto je ona i dalje mrtva?

– Zato što je neophodno da i dalje ostane mrtva, kako biste vi uopšte došli na ideju da putujete kroz vreme da biste joj spasili život – uzviknuo je pisac, kao da naglašava nešto što je sasvim očigledno.

Endrju je zatreptao, ne uspevajući da pohvata konce onoga što je Vels hteo da nagovesti.

– Razmislite malo bolje: zar biste vi došli u moju kuću da je ona živa? Kako ne shvatate da bi ubijanje njenog napadača, kao i sprečavanje njene smrti, takođe uklonilo i razloge za vaše putovanje kroz vreme? A ukoliko nema putovanja, takođe nema ni promena. Ova dva događaja, kao što i sami možete da se uverite, jesu nerazdvojni – objasnio je Vels, mašući novinskim člankom koji je, sačuvavši originalni naslov, podržavao njegovu teoriju.

Endrju je polagano odmahnuo glavom i zagledao se u ostale, koji su naizgled bili jednako zatečeni kao i on sam.

– Nije to tako komplikovano – našalio se Vels, izrugujući se zbunjenosti svoje malobrojne publike. – Objasniću vam to na drugi način. Zamislite šta je moralo da se dogodi po njegovom povratku u vremensku mašinu: njegovo drugo ja bi već stiglo do sobice gde je stanovala Meri Keli, ali je ovog puta ne bi zatekao rasporenu, nego bi ona namesto toga bila živa i klečala bi pred lešom čoveka koga bi policija ubrzo identifikovala kao Džeka Trboseka. Na sreću, neki pravednik koji je iskrsnuo ni od kuda, ubio ga je pre nego što je njegova voljena žena upotpunila spisak njegovih

žrtava. A zahvaljujući tom neznancu, Endrju bi mogao srećno da živi pokraj nje, mada je ironično to što nikada ne bi saznao da sve to duguje vama, to jest, svom drugom ja – to rekavši, pisac ga je ispitivački odmerio, sa žudnjom deteta koje očekuje da drvo smesta izraste iz semena koje je tek zasadio. Zapazivši da Endrju i dalje zabezeknuto zuri u njega, dodao je: – To je kao da je vaš postupak stvorio neku vrstu alternativnog univerzuma, neki paralelni svet, da se tako izrazim. A u tom svetu je Meri Keli živa i srećna, zajedno s vašim drugim ja. Nažalost, vi se nalazite u pogrešnom univerzumu.

Endrju je primetio kako Čarls potvrdno klima glavom, sve zadovoljniji Velsovim objašnjenjem, a onda se osvrće da pogleda u njega, nadajući se da će i on jednako poverovati ovakvom obrazloženju.

Ali Endrju je osećao potrebu za još nekoliko sekundi razmišljanja, ne bi li pomnije upio piščeve reči.

Spustio je glavu, trudeći se da ne obraća pažnju na upitne poglede ostalih, u želji da smirenije razmotri situaciju. Imajući u vidu da se u stvarnosti gotovo ništa nije promenilo, njegovo putovanje na vremenskoj mašini ne samo da se moglo smatrati beskorisnim nego bi se čovek zapitao i da li se to zaista desilo. Ali on je znao da je to cela istina. Nije mogao da zaboravi Merinu siluetu, ni prasak metka, niti trzaj pištolja u njegovoj šaci, a još manje je mogao da zaboravi povredu svog ramena, tu ružnu posekotinu koju je doneo sa sobom kao neporecivo obeležje koje nije dopuštalo da se sve što se odigralo sada pretvori u običan san. Da, sve se to stvarno zbilo, a činjenica da nije mogao da uoči neke vidljive posledice nije morala da znači da ih nije bilo, što je Vels vrlo brzo shvatio. Na isti način kao što korenje drveća, kada naiđe na prepreku u vidu kamena, traži neki novi put kuda će rasti, ishod njegovog čina, koji nije mogao tek tako da ispari u vazduhu, izgradio je neku novu stvarnost, svet paralelan s ovim postojećim, u kom je on bio srećan s Meri Keli, svet koji bi postojao da on nije putovao kroz vreme. To je značilo da on jeste izbavio svoju ljubljenu ženu, iako nije mogao da uživa u njenom društvu, izuzev u utešnom zadovoljstvu koje je u njemu budila pomisao da je sprečio njenu smrt, da je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da bi ispravio svoju davnu grešku. Barem će njegovo drugo ja moći da oseti blagodeti njenog prisustva, ponavljao je samom sebi, uz osećaj nemoći. Onaj drugi Endrju, koji je u suštini bio ujedno i on sam, krv njegove krvi, imaće priliku da ispuni svoje snove, tačku po tačku. Pružiće mu se prilika da je uzme za svoju suprugu, da je voli uprkos protivljenju svog oca i zlobnih glasina u susedstvu, pa je iskreno poželeo da taj drugi on bude do kraja svestan dragocenosti koje mu je donelo samo čudo, kao i da će tokom tih osam godina koje je on proveo gotovo na duševnim mukama, onaj srećniji Endrju umeti bez pogreške da ceni svaki sekund svog postojanja, bogateći svoje okruženje večnim plodovima tolike ljubavi.

– Razumem – izgovorio je skoro šapatom, slabašno se osmehnuvši svojim slušaocima.

Vels nije mogao da suzdrži jedan pobednički poklič.

– Slavljen bio dan kad ste to shvatili – uzviknuo je, dok su Čarls i Džejn požurili da ga iznova potapšu po ramenu.

– Znate li da sam i ja prilikom svojih izleta u prošlost uvek izbegavao da se susretnem sa samim sobom? – oglasio se Vels, ne mareći što ga niko ne sluša. – Jer da nisam, u određenom trenutku svog života morao bih da se suočim sa sobom i pozdravim samog sebe, što se na sreću po moj zdrav razum nikada nije dogodilo.

Nakon što je nekoliko puta zagrlio svog rođaka, vrativši se prethodnoj euforiji, Čarls mu je pomogao da ustane s fotelje, dok mu je Džejn majčinski navlačila sako.

– Možda oni zvuci koji nas u dubini noći ponekad trgnu, ono krckanje koje pripisujemo delovima nameštaja, moguće je da su to koraci nekih budućih nas, koji nadgledaju naše snove, ne usuđujući se da ih prekinu – mudrovao je Vels, ravnodušan prema tom opštem poletu.

Tek kada mu je Čarls pružio ruku, činilo se da je izašao iz svog poetskog zanosa.

– Hvala vam za sve, gospodine Velse – rekao mu je Čarls. – Žao mi je što smo onako bezglavo upali u vašu kuću. Nadam se da ćete nam oprostiti.

– Ne brinite, samo vi budite bez brige; sve je to već zaboravljena stvar – odgovorio mu je pisac, nehajno odmahnuvši rukom, kao da je otkrio da činjenica da se našao pred nišanom pištolja sadrži nešto lekovito, gotovo podsticajno.

– Šta ćete učiniti s mašinom, hoćete li je uništiti? – stidljivo se odvažio da ga upita Endrju.

Vels ga je pogledao s nemoćnim osmehom.

– Pretpostavljam da će biti tako – uzvratio je – sada kad je možda ispunila misiju zbog koje je i bila izmišljena.

Endrju je klimnuo glavom, ne mogavši da izbegne da ga te značajne reči ne dirnu u srce. Smatrao je da njegova tragedija nije jedina koja bi zasluživala upotrebu tog izuma koji je završio u Velsovim rukama, ali je bio zahvalan što se pisac, iako ga je jedva poznavao, sažalio na njegovu dramu u tolikoj meri da ju je prihvatio kao dovoljan motiv da se poigra sa zakonima vremena, uplićući se u vremensko tkanje i izlažući čitav svet opasnosti.

– I ja mislim da je tako najbolje, gospodine Velse – kazao je, došavši sebi – budući da su vaše sumnje tačne. Stvarno postoji neka vrsta vremenskog nadzornika, koji čuva prošlost. U povratku sam naleteo na jednoj od tih stražara, baš kod ulaza u vašu kuću.

– Zaista? – iznenadio se Vels.

– Da, iako sam, na svu sreću, uspeo da ga oteram – objasnio je Endrju.

Već u sledećem trenutku, zagrlio je pisca s iskrenom toplinom. Čarls i Džejn su zadovoljno posmatrali tu scenu koja bi, da Vels nije Endrjuov stisak dočekao s uzdržanošću, izgledala krajnje dirljiva. Kada su se konačno razdvojili, Čarls se oprostio od domaćina i poveo svog rođaka ka izlaznim vratima, ne bi li ga sprečio da se ponovo zaleti ka zdrvenjenom piscu.

Endrju je kroz dvorište prošao sa svim čulima na oprezu i s desnom rukom u džepu, gladeći svoj pištolj, u strahu da ga je neki vremenski nadzornik pratio do njegove epohe i da sad vreba skriven u nekom mračnom kutku. Ali od takve osobe ne beše ni traga ni glasa. Ispred ih je čekala kočija koja ih je tu i dovezla samo nekoliko sati ranije, ali koji su njemu izgledali dugi kao vekovi.

– Eh, zaboravio sam svoj šešir – setio se njegov rođak kad je on već bio ušao u kočiju. – Odmah se vraćam, Endrju.

Njegov rođak je samo rasejano klimnuo glavom, udobno se namestivši na sedištu, vraški umoran.

Kroz prozorčić kočije zagledao se u tamu koja ga je okruživala, mada je već bila počela da posustaje pred nagoveštajima jutra. Na isti način kao što se tkanina nekog sakoa proseni u predelu laktova, tako i noć počinje da bledi počevši od nekog malog ćoška na nebu, tako da tmina postepeno prelazi u sve svetliju plavu boju, sve dok isprva stidljivi sjaj ne počne oprezno da iscrtava svet. Ako se izuzme kočijaš, koji je dremuckao na svom mestu, moglo bi se reći da je taj prizor, ispunjen zlaćanim i ružičastim nijansama, izveden samo zbog njega. U poslednjih nekoliko godina, Endrju je često prisustvovao takvim scenama, skoro uvek u šumi u Hajd parku, kad je imao tu čast da proprati veličanstveno proglašenje jutra, pitajući se hoće li to biti dan njegove smrti, dan kada će ga narastanje bola naterati da sebi oduzme život pomoću pištolja nalik ovom koji je sada držao u džepu, a koji je prethodnog popodneva uzeo iz vitrine, i ne sluteći da će ga iskoristiti da ubije Džeka Trboseka. Međutim, sada nije mogao da posmatra svitanje pitajući se da li će preživeti i dočekati sutrašnji dan, jer je već unapred znao odgovor: videće on zoru i sutra i prekosutra, i brojna druga praskozorja koja posle toga uslede, zato što nije bilo razloga da i dalje teži ka samoubistvu, nakon što je uspeo da spasi Meri. Hoće li slediti svoj plan iz čiste inercije, ili će se možda ubiti samo zbog činjenice da se zatekao, kako se Vels izrazio, u pogrešnom univerzumu? To mu nije zvučalo kao

dovoljno jak motiv, niti uzvišen, a da i ne spominje kako bi u tom slučaju pokazao ljubomoru, u suštini nesuvislu, prema svom vremenskom blizancu, jer je taj drugi Endrju ujedno bio i on sam, te je trebalo njegovu sreću prihvatiti s istim zadovoljstvom kao što bi oberučke dočekao svoju sopstvenu, ili, u njenom nedostatku, sreću svog brata ili rođaka Čarlsa. Na kraju krajeva, ako je trava uvek zelenija u komšijskom dvorištu, s kakvim li je onda sjajem blistala u susednom univerzumu? Morao je da se raduje činjenici da je srećan na nekom drugom mestu, što je ipak dosegao sreću, pa makar to bilo i u nekom paralelnom kraljevstvu.

Donošenje takvog zaključka je u njemu oblikovalo jedno neočekivano pitanje: da li te saznanje da u nekom drugom svetu vodiš onakav život kakav zaista želiš, onemogućava da pokušaš nešto slično da postigneš i u ovoj stvarnosti? Isprva nije znao kakav odgovor da ponudi samom sebi, ali je posle nekoliko minuta mozganja došao do nekog zaključka: da, jer pošto je već ispunio uslov sreće, sada je jednostavno mogao da se ograniči na splitanje što mirnijeg bitisanja, za vreme čega će uživati samo u sitnim životnim zadovoljstvima, ne osećajući ni najmanje golicanje u utrobi, ni uzbuđenje ni ljutnju, jer koliko god to suludo zvučalo, uvek je mogao da se uteši mišlju o tome da, hvala nebesima, ima život ispunjen srećom na nekom drugom mestu, istovremeno i dalekom i bliskom: beše to jedno nedostupno mesto, koje nije bilo upisano ni na jednoj svetskoj mapi, budući da se nalazilo na njenom naličju. Iznenada, osetio je neizmerno olakšanje, kao da su ga lišili tereta koji mu je bio nametnut odmah po rođenju. Osetio se oslobođeno, neodgovorno, kao da je poludeo. Osetio je nesavladivu želju da se iznova uključi u svakodnevni život, da se ponovo pridruži tokovima kojima se kretalo čovečanstvo, da napiše poruku Viktoriji Keler, ili Medlin, u slučaju da je Viktorija postala žena njegovog rođaka, kako bi joj zakazao sastanak i izveo je na večeru, ili u pozorište, ili u šetnju kroz neki park, gde bi mogao da je zavede i približi svoje usne njenima prosto zato što je ujedno znao da neće tako postupiti. Jer činilo se da baš tako, ništa ne isključujući, istovremeno dozvoljavajući da se desi sve što je trebalo da se desi, funkcioniše ceo svemir: čak kad bi se on i odlučio da je poljubi, neki drugi Endrju bi odbio da to učini, skliznuvši niz padinu vremena kako bi se umirio uz neke druge usne, iznova se udvostručujući u svog blizanca, koji će se na kraju sunovratiti, posle još nekoliko višestrukih preokreta, pravo u ponor usamljenosti.

Endrju se opustio na sedištu, iznenađen zbog toga što se životni rukavci ne pretvaraju u iverje koje će pomesti drvodeljina metla, već svaki od njih stvara osnovicu za neko novo postojanje koje se može nadmetati s onim stvarnim, tako da se na kraju i ne može razlikovati koje je ono pravo. Zavrtelo bi mu se u glavi i pri samoj pomisli da splet raskršća na koja će usput nailaziti možda skriva mnoštvo drugih Endrjua čiji se životi odvijaju uporedo s njegovim, daleko iza tačke gde se okončava njegovo postojanje, mada on pri tom ne može da ih vidi, jer su, u suštini, čovekova skromna čula zaslužna za postavljanje svetskih granica. Ali, šta ako, kao u slučaju mađioničarske kutije, svet poseduje dvostruko dno, pa se zapravo završava negde mnogo dalje od tačke na kojoj ljudska čula ukazuju da je tu kraj? To pitanje beše slično onom kada čoveka kopka mogućnost da ruže menjaju boju onda kad ih niko ne gleda. Da li je bio u pravu, ili se samo obmanjivao?

Očigledno, ovde se radilo o čisto retoričkom pitanju. Ali svet se postarao za to da mu odgovori.

Neki blagi povetarac se neočekivano javio, podigavši jedan list iz mnoštva onih koji su prekrivali pločnik, nateravši ga da zapleše na površini jedne barice, poput opsenarske predstave za jednog jedinog gledaoca. Zanesen, Endrju ga je posmatrao kako se obrće oko svoje ose, sve dok đon sa cipele njegovog rođaka nije poremetio njegov nežni ples.

– Sve je spremno, možemo da krenemo – obavestio ga je Čarls, mašući šeširom u nekom pobedničkom stavu, kao lovac koji podiže uvis svoj okrvavljeni plen.

Ušavši u kočiju, izvio je obrvu, začuđen rasejanim izrazom na licu svog rođaka.

– Da li se osećaš dobro, Endrju? – upitao ga je.

Rođak mu je uzvratio blagonaklonim pogledom. Čarls je pokrenuo i nebo i zemlju samo da bi njemu omogućio da spase Meri Keli, te je nameravao da mu zahvali na najbolji mogući način: uhvatiće se za život umesto za samoubistvo, dok ne kucne čas njegove prirodne smrti. S kamatom će mu platiti za svu ljubav koju je od njega dobijao tokom svih osam proteklih godina kada se onako olako prepuštao melanholiji i ravnodušnosti kojih se sada stideo. Prigrliće život, da, radovaće mu se kao neočekivanom poklonu, trudeći se da ga proživi što uspešnije može, kao i sav normalan svet, kao i sam Čarls. Svoj će život preobratiti u prijatno i dugotrajno nedeljno popodne, kada se spokojno čeka spuštanje sumraka. To nije moglo biti suviše teško, čak će možda naučiti i da uživa u toj prostoj čaroliji što je uopšte živ.

– Osećam se bolje nego ikada, Čarlse – odgovorio mu je, odjednom živnuvši. – Tako se sjajno osećam da ću prihvatiti poziv na večeru u vašoj kući, samo pod uslovom da tvoja zanosna žena takođe pozove i svoju ništa manje zanosnu sestru.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

O

vde bi mogao da se završi prvi deo priče, kao što za Endrjua ovo zaista jeste kraj, ali, naime, dosadašnja pripovest ne pripada samo njemu. Jer u slučaju da je tako, moja umešanost ne bi ni bila potrebna: mogao bi on sam da vam je poveri, poput svakog čoveka koji na samrti sam sebi prepričava svoj život. Ali tada to obično biva nepotpuna, samo delimična istina, jer bi isključivo čovek koji je ubrzo po rođenju završio kao brodolomnik na nekom pustom ostrvu, gde je potom odrastao, ostario, i na kraju umro, samo u društvu šačice dosadnih majmuna, mogao da tvrdi, bez rizika da će pogrešiti, kako je njegov život upravo ono za šta on veruje da jeste, mada i to jedino pod uslovom da već pomenuti majmuni nisu u nekoj pećini sakrili kovčeg pun knjiga, odeće i fotografija, koji je plima prethodno izbacila na obalu. Ali, osim u slučaju beba i nekih jednako neobičnih izuzetaka, čovek je začet da bi sačinjavao samo još jednu petlju na nepreglednoj tapiseriji, da bi se njegovo postojanje isprepletalo s brojnim drugim dušama, spremnim da osuđuju njegove postupke, licem u lice ili iza njegovih leđa, tako da bi se samo u situaciji kad čovek doživljava ostatak sveta kao običan dekor ispunjen marionetama koje prestaju da se pokreću kad dođe vreme za spavanje, moglo prihvatiti da je njegov život bio upravo onakav kako ga je on ispričao. U suprotnom, nekoliko časaka pre nego što ispusti poslednji dah na svojoj samrtnoj postelji, moraće da se pomiri s tim i prihvati činjenicu da poimanje njegovog sopstvenog života može biti samo približno, podložno hirovima i potpitanjima, budući da postoje stvari koje na njega utiču, u dobrom ili lošem smislu, iako on njih nije ni svestan: od detalja da je njegova supruga izvesno vreme bila ljubavnica poslastičara, pa do podatka da je susedov pas mokrio na cveće u njihovoj bašti svaki put kad oni nisu bili kod kuće. I tako, isto kao što Čarls nije primetio nežni valcer koji je list izvodio iznad površine barice, tako ni Endrju nije znao na koji je način Čarls ponovo došao do svog šešira. Mogao je da ga zamisli kako ulazi u Velsovu kuću, izvinjavajući se što ih ponovo ometa, ali šaleći se kako je ovog puta došao nenaoružan, posle čega se sve troje kikoću kao dečica i puze po podu, u potrazi za izgubljenim šeširom, ali sigurno već i sami znate da on nije imao vremena da zamišlja šta je njegov rođak radio, budući da je sav bio obuzet svojim dirljivim razmišljanjima o raznoraznim svetovima i mađioničarskim kutijicama.

Nasuprot njemu, ja sve vidim i sve čujem čak i protiv svoje volje, pa posle moram da istrebim seme sa te mnogorodne stabljike, izdvajajući događaje koji su bitni za priču koju sam izabrao da s vama podelim. Stoga, biće neizbežno da se vratimo nekoliko trenutaka unazad, do časa kada Čarls shvata da je zaboravio šešir i stoga ponovo ulazi u piščevu kuću. Možda se pitate od kakve je važnosti za ovu priču jedan tako beznačajan čin kao povratak jednog glupavog šešira. Skoro da uopšte i nije važan, odgovoriću vam, ako je stvarno istina da je Čarls potpuno slučajno ostavio tamo svoj šešir, ali stvari nisu uvek onakve kako na prvi pogled izgledaju, mada se nadam da ćete me poštedeti opširne liste primera koje bez problema možete pronaći ako se malo pažljivije zagledate u svoje živote, bilo da u blizini svoje kuće imate ili nemate neku poslastičarnicu ili baštu punu cveća. I tako, hajde da bez daljeg okolišanja vidimo šta se zbivalo sa Čarlsom.

– Eh, zaboravio sam svoj šešir – setio se njegov rođak kad je on već bio ušao u kočiju. – Odmah se vraćam, Endrju.

Užurbanim koracima, Čarls je prošao kroz malo prilazno dvorište i ušao u piščevu kuću, zaputivši se prema malom salonu u kome je i malopre bio zajedno s Endrjuom. Tu ga je čekao njegov šešir, uredno okačen na gornju dršku čiviluka, baš kako ga je i ostavio. Uzeo ga je uz osmeh na licu i izašao u hodnik, ali umesto da se vrati istim putem kuda je i došao, što bi bilo sasvim logično, on se okrenuo i popeo se uz stepenište koje je vodilo na tavan. Tu je zatekao pisca i njegovu ženu, koji su se kretali kroz prostoriju okupani mutnjikavim sjajem jednog fenjera spuštenog na pod, blizu vremenske mašine. Čarls je glasnim nakašljavanjem objavio svoje prisustvo, pre nego što im je saopštio, trijumfalnim tonom: – Mislim da je sve ispalo dobro: moj rođak je u sve poverovao!

Vels i Džejn su pakovali sijalice „rumkorf“, koje su prethodno bili zamaskirali iza mnoštva tričarija na policama. Čarls je pazio da ne zgazi na prekidač koji se nalazio kod ulaznih vrata i koji je sve njih mogao odjednom da aktivira, pri čemu je između njih dolazilo do električnih pražnjenja koja su onako silno zaplašila njegovog rođaka. Kada je, nakon što se ovom piscu obratio za pomoć i izložio mu svoj plan koji je uz njegovu saradnju želeo da ostvari, on njemu predložio da upotrebe te đavolske sijalice, Čarls se osetio neprijatno. Pomalo posramljen, priznao mu je da je jedan od mnogih posmatrača koji su poput uplašenih miševa izleteli iz muzeja u kome je njihov tvorac, neki bledunjav i suvonjavi čovek po imenu Nikola Tesla, obznanio javnosti taj svoj zastrašujući izum, potresavši vazduh u sali onim plavičastim munjama od kojih se ljudima ježila koža, ali Vels ga je ubedio da će te bezopasne stvarčice biti njegov najmanji problem. Osim toga, bilo je poželjno da se izbliza upozna s pronalaskom koji će izmeniti svet, dodao je pre nego što mu je, glasom koji je drhtao od uzbuđenja, ispričao kako je Tesla podigao jednu hidrocentralu na Nijagarinim vodopadima, nameravajući da pojasom struje obavije ceo grad Bafalo. To beše prvi korak u jednom projektu koji će proterati noć sa Zemlje, tvrdio je Vels. Što se pisca tiče, ovaj naučnik je bio rođeni genije, u to ne beše sumnje, te je jedva čekao da on što pre napravi pisaću mašinu koja će raditi uz pomoć glasa s ciljem da se izbegnu loše strane dosadnog kuckanja prstima, budući da je njegova mašta stalno izletala par koraka napred, nedostižna. A sada, posle uspešno ostvarenog plana, Čarls je morao da prizna da je Vels vrhunski odigrao svoju ulogu: putovanje kroz vreme ne bi delovalo tako uverljivo bez tog sevanja i tutnjave, što se iznad svega pokazalo kao savršen uvod pred onaj trenutak kada magnezijumov prah, postavljen na lažnu kontrolnu tablu mašine, zaslepi osobu koja povlači ručicu.

– Sjajno – obradovao se Vels, oslobodivši se sijaličica koje su mu se trenutno našle u rukama, posle čega je požiirio da dočeka Čarlsa – znate i sami da sam pomalo strepeo: mnogo je toga moglo da pođe po zlu.

– Da – složio se Čarls – ali, nismo imali šta da izgubimo, a dosta toga smo mogli da dobijemo.

Već sam vam kazao da bi, u slučaju da sve protekne dobro, moj rođak mogao da odustane od ideje samoubistva – osmotrio je Velsa s istinskim divljenjem, pre nego što je dodao – a dužan sam da vam priznam da vaša teorija o paralelnim univerzumima, kojima ste obrazložili činjenicu da smrt Džeka Trboseka nije unela nikakve promene u sadašnjost, zaista zvuči toliko stvarno da sam čak i ja u nju poverovao.

– To me raduje, ali nije sva zasluga moja. Vi ste obavili najteži deo: pozabavili ste se pronalaženjem glumaca, prave metke ste zamenili ćorcima i, povrh svega, pobrinuli ste se za to da se ovo čudo napravi – zaključio je Vels, pokazujući na vremeplov.

Obojica su nekoliko sekundi gledali u mašinu s nekom nijansom sete.

– Da, a rezultat je ispao istinski lep – prokomentarisao je Čarls pre nego što se našalio. – Šteta što ne radi.

Nakon par trenutaka kolebanja, Vels je požurio da se učtivo nasmeje ovoj pošalici, što je uticalo

na to da mu iz grla izađe neki šum nalik slamanju lešnika.

– Šta ćete s njom učiniti? – odmah zatim je upitao, kao da je žudeo da što pre zataška odjek tog pogrešnog osmeha kojim je nevešto hteo da obznani da ni on nije lišen smisla za humor.

– Ah, ništa – promrmljao je njegov sagovornik. – Voleo bih da je vi zadržite.

– Ja? – Pa naravno, jer koje bi mesto bilo pogodnije za nju nego u vašoj kući? Smatrajte to malim darom za vašu neprocenjivu pomoć.

– Ne morate da mi se zahvaljujete – pobunio se Vels. – Silno sam se zabavljao čineći sve ovo. Čarls se nasmešio sebi u bradu: prava je sreća da je pisac pristao da mu pomogne. Baš kao što se i Giljem Marej drage volje složio da sarađuje u toj šaradi koju mu je on sam pomogao da uobliči, nakon što je zapazio neutešan izraz njegovog lica kad ga je obavestio da se njegova agencija ne bavi putovanjima u prošlost. A budući da taj bogati preduzetnik takođe nije odbio da odigra jednu od uloga u tom poduhvatu, sve je ispalo mnogo lakše nego što se nadao. U suprotnom, dolazak u Velsovu kuću bez prethodnog svraćanja u Marejevu kancelariju, u nadi da će se tamo potvrditi sumnje da Vels poseduje vremensku mašinu, ne bi delovao tako verodostojno.

– Ponoviću još jednom koliko sam vam neizmerno zahvalan – rekao je Čarls, iskreno dirnut. – A takođe hvala i vama, Džejn, zato što ste kočijaša zamolili da se skloni u susednu uličicu, a da konja sveže ovde za ogradu, navodno ne želeći da uznemirite svog muža.

– Ne morate da mi se zahvaljujete, gospodine Vinslo, jer je to i meni predstavljalo pravo zadovoljstvo. Iako vam nikada neću oprostiti što ste glumcu dozvolili da nožem ozledi vašeg rođaka... – zamerila mu je uz vragolasti osmeh osobe koja bez preterane strogosti osuđuje neki dečiji nestašluk.

– Ali sve je bilo pod kontrolom! – Čarls se kobajagi iščuđavao. – Taj glumac je stručnjak za baratanje noževima. Osim toga, da nije bilo tog malog podsticaja, Endrju nikada ne bi pucao u njega, to vam tvrdim. A da i ne pominjemo ožiljak koji će mu ostati na ramenu, što će ga sprečiti da ikada smetne s uma da je spasao život svoje voljene Meri. Svakako, dobra vam je bila i ona ideja da unajmite čoveka koji će izigravati vremenskog nadzornika.

– Zar to nije bilo vaše maslo? – pitao je Vels, zapanjen.

– Ne – uzvratio je Čarls. – Pomislio sam da je vama palo na pamet da...

– Ne, ja... – odgovorio je Vels, potpuno zbunjen.

– Onda, mislim da je moj rođak oterao nekog lopova. Ili je možda to stvarno bio neki putnik kroz vreme – našalio se Čarls.

– Da, moguće je – nasmejao se Vels, blago uzrujan.

– Dobro, važno je da je sve proteklo s uspehom – zaključio je Čarls. Iznova im je čestitao na uspešnoj predstavi, posle čega se uz naklon oprostio od njih. – Sad bih već morao da krenem, ili bi moj rođak mogao nešto da posumnja. Bilo mi je pravo zadovoljstvo što sam vas upoznao. I znajte, gospodine Vels, da me uvek možete ubrajati u svoje najvernije i bezuslovne čitaoce.

Vels mu se za taj komentar zahvalio osmehom koji je odisao ponosom, a koji je nastavio da titra na njegovim usnama dok je zvuk Čarlsovih koraka iščezavao niz stepenice. Onda je duboko zadovoljno uzdahnuo, prekrštenih ruku osmotrivši vremeplov, a taj siloviti nalet nežnosti, svojstven novopečenim očevima, naveo ga je da rukom blago pogladi površinu komandne table. Džejn je sve to pratila pogledom, dirnuta, svesna da u tom trenutku njenog supruga sigurno obuzima jednako jak kao i uznemiravajući osećaj, budući da je on zapravo milovao ništa više od običnog sna, puki proizvod svoje mašte koji je kao nekim čudom iskočio iz njegove knjige i zauzeo mesto u stvarnosti.

– Možda bismo barem sedište mogli da iskoristimo, zar ne? – prokomentarisao je Vels, okrenuvši

se ka njoj.

Njegova žena je odmahnula glavom, dajući mu do znanja da nema pojma šta traži s tim tako bezosećajnim čovekom, posle čega je prišla prozoru. Pisac je požurio za njom, s pokajničkom grimasom na licu, rukom joj obujmivši ramena, što je delimično uspelo da je smekša, podstaknuvši je da osloni glavu na njegovo rame. Njen muž nije pridavao nikakav poseban značaj sladunjavim rečima i nežnostima, tako da joj nije promakao ovaj spontani izraz ljubavi, koji ju je iznenadio jednako ili čak i više nego da se raširenih ruku bacio kroz prozor zbog lude želje da proveri da li može da leti.

Isprepletani u tom položaju, posmatrali su Čarlsa kako ulazi u kočiju i kako se ta ista kočija brzo udaljava. Pratili su je pogledima sve dok nije skrenula iza ugla, pod narandžastim velom svitanja.

– Da li si svestan šta si noćas učinio, Berti? – upitala ga je Džejn.

– Umalo sam zapalio tavan?

Njegova žena se zakikotala.

– Ne, noćas si uradio nešto zbog čega ću večito biti ponosna na tebe – odgovorila mu je ona, gledajući ga s beskrajnom ganutošću. – Spasao si život jednog čoveka koristeći svoju maštu.

DRUGI DEO

OSAMNAESTO POGLAVLJE

K

ler Hagerti bi više volela da je rođena u nekoj drugoj epohi, kako ne bi morala da uči da svira klavir, da nosi neudobne haljine, da izabere muža među celom košnicom dosadnih prosaca koji su je proganjali, niti bi morala svuda da vuče onaj smešni suncobran koji će pre ili kasnije zaboraviti negde gde se najmanje tome nada. Upravo je bila napunila dvadeset i jednu godinu i, da je neko odlučio da joj priđe i priupita je šta očekuje od života, jedini odgovor bi glasio baš ništa, jednostavno je želela da umre. To svakako nisu bile reči koje bi čovek bio spreman da čuje s usana jedne zanosne devojke koja jedva da je počela da buja u svom postojanju, naravno da je to zvučalo čudno; ali mogu da vam tvrdim da bi Kler upravo to kazala, budući da ja sve vidim, kao što sam vam već dokazao, pa čak i ono što nije dostupno ničijim očima, bio sam svedok dugotrajnih i zamornih razmišljanja kojima se ona obično prepuštala pred spavanje. Kada svi pretpostavljaju da se ona češlja pred ogledalom, što bi činila svaka normalna devojka, Kler kroz prozor zaranja u crnu noć, pitajući se zbog čega bi radije umrla nego bila svedok jedne nove zore. Nije stvar u tome da je imala samoubilačke namere, niti je čula kako je s druge strane doziva neka vrsta pesme sirena kojoj ne može da se odupre, kao što joj ni sama činjenica da postoji nije predstavljala neizdržljivu tegobu koju je morala hitno da ukloni. Ništa od toga. Sve se svodilo na nešto mnogo prostije: život u svetu kakav joj je zapao nije je baš preterano privlačio, niti će ikada, ili je barem takav bio njen turobni zaključak do kojeg su je odvela njena noćna mozganja. Koliko god da se trudila, nije uspevala u njemu da pronađe ama baš ništa što bi je radovalo, zabavljalo ili zainteresovalo, a još manje je umela da se pretvara da je ono što joj se kao takvo nudilo za nju bilo dovoljno. Prema njenom mišljenju, dobu u kome je živela nedostajao je neki primamljiviji mamac, bilo je lišeno emocija, sve joj je delovalo dosadno. A činjenica da u svojoj blizini nije mogla da pronađe nijednu osobu koja je izražavala razočaranje nalik njenom, u njoj je izazivala duboko nezadovoljstvo, koje bi je na kraju obeshrabrilo. Taj lični nemir koji ju je neizbežno izopštavao iz društva, najčešće ju je činio naglom i sarkastičnom, a ponekad, čak i kada mesec nije bio pun, njena se duša prelivala i pretvarala je u neku vrstu zlobnog stvorenja koje je uživalo u tome da kvari porodična okupljanja za večerom.

Kler je savršeno dobro znala da joj ti napadi nezadovoljstva, osim što razotkrivaju tu njenu nedelotvornu hirovitost, ničemu ne koriste, posebno ne u tako presudnim momentima njenog života kao što je ovaj u kome se trenutno nalazila, kada je njenu glavnu brigu trebalo da predstavlja traženje muža koji će je izdržavati i kome će ona podariti pola tuceta dece, ne bi li svetu dokazala da njena utroba nije jalova. Baš kako ju je neretko upozoravala njena prijateljica Lusi, takvim ponašanjem je zavređivala samo to da je među proscima bije glas da je zmija, tako da su neki od njih već odustajali, uverivši se da je njeni neumereni ispadi pretvaraju u neosvojivu tvrđavu. Ali, uprkos svemu, Kler nije mogla sebe da zaustavi u takvim reakcijama. Ili možda jeste?

S vremena na vreme, pitala se da li zaista ulaže sav trud u to da se izdigne iznad tog očajanja koje ju je izjedalo, ili se, baš naprotiv, naprosto predavala tom morbidnom užitku. Zašto nije mogla svet da prihvati onakav kakav je i bio, isto kao što je to činila Lusi, koja je trpela one užasne korsete kao da se radi o nekoj vrsti mučenja namenjenog za pročišćenje duše, nije je se ticalo što ne može da studira na Oksfordu, i dozvoljavala je da je njeni mogući zaručnici gnjave svi redom, znajući da će

pre ili kasnije morati za nekog od njih da se uda? Ali ona ni po čemu ne beše nalik Lusi: mrzela je te korsete koje kao da je sam đavo izmislio, žudela je za prilikom da svoj mozak uposli na isti način kao bilo koji muškarac, a nije želela da stupi u brak ni sa jednim od tih mladića koji su je opsedali. Ovo poslednje joj je delovalo naročito užasavajuće, bez obzira na činjenicu da se mnogo toga promenilo od vremena kad je njena majka bila mlada, jer su tada udavačama oduzimana sva njihova dobra, čak i plate koje su zasluživale sopstvenim radom, a koje je zakon, poput neprijatnog naleta vetra, smesta odvlačio u pohlepne ruke supruga. A sada, kad bi ona odlučila da se uda, barem bi sačuvala sve ono što je u njenom vlasništvu, čak bi mogla i da se bori za starateljstvo nad svojom decom u slučaju razvoda. Uprkos tome, Kler je i dalje na brak gledala kao na neki vid moralne prostitucije, baš kako ga je prozvala Meri Volston-Kraft u svojoj knjizi Odbrana ženskih prava, u tom delu koje je Kler uzdigla na nivo sopstvene Biblije. Divila se žarkoj borbi autorke za povraćaj izgubljenog dostojanstva ženskog roda, njenim nastojanjima da žene prestanu da budu smatrane za obične služavke muškaraca, koje je nauka proglašavala inteligentnijim budući da su razmere njihovih glava veće, što je trebalo da znači da i njihovi mozgovi poseduju značajnije dimenzije, mada je ona pronalazila i te kako mnogo dokaza da je ta toliko izvikana veličina služila samo tome da nosi obimnije šešire. Ipak, s druge strane, Kler beše svesna da ukoliko bi odbila da prihvati zaštitu svog čoveka, ne bi imala drugog izbora nego da sama zarađuje za život, to jest, da pronađe neki odgovarajući posao među malobrojnim ponudama koje su postojale za osobe u njenom položaju, svodeći se na ulogu sekretarice u nekoj kancelariji ili medicinske sestre pri bolnici, što ju je sve privlačilo još manje od mogućnosti da sahrani svoj život uz nekog od uglađenih šmokljana koji su tvrdili da je obožavaju.

Ali, šta je ona tu mogla kad joj je brak izgledao kao neizbežna muka? Osećala se sposobnom da na to pristane samo pod uslovom da istinski zavoli nekog čoveka, što je takođe smatrala praktično nemogućim, jer se njena nezainteresovanost nije ograničavala samo na to dosadno stado njenih prosaca, već se činilo da se proteže i na sve muškarce širom planete, mlađe ili starije, bogate ili siromašne, naočite ili ružne. Detalji za nju behu nevažni: bila je čvrsto uverena da nikada ne bi mogla da se zaljubi ni u jednog muškarca iz svog vremena, ma kakav on bio, a tako je bila ubeđena zbog činjenice da je njihova predstava o ljubavi bledela u poredenju s romantičnom drhtavicom za kakvom je ona žudela. Kler je očekivala da neka burna strast potrese čitavo njeno telo, da joj neka žestoka groznica obuhvati dušu, da je siloviti zanos navede na donošenje neobjašnjivih odluka koje bi joj omogućile da odredi snagu svojih osećanja. Ali ona se tome nadala bez imalo nade, svesna da je već izvesno vreme, poput onih bluza s naborima, taj pristup ljubavi izvan mode. I onda, šta joj je uopšte preostajalo? Da li je mogla da se pomiri s tim da životari bez jedine stvari koja, kako je pretpostavljala, daje smisao čovekovom postojanju? Ne, naravno da nije.

Međutim, pre nekoliko dana se desilo nešto što je, na njenu neizmernu začuđenost, uspelo da joj zagolica uspavanu radoznalost, pozivajući je da pomisli kako svet, uprkos njenom prvom utisku, uopšte nije nesklon čudesima. Lusi ju je s uobičajenom hitnošću pozvala da dođe njenoj kući, a ona joj se odazvala prilično nevoljno, strepeći da je njena prijateljica organizovala još jednu među njenim brojnim spiritističkim seansama kojima je bila toliko privržena. Sa istim poletom s kakvim je pratila rad pariskih modista, Lusi se oduševljeno pridružila toj novoj modi koja je pristigla iz Severne Amerike. Ali Kler nije toliko nerviralo što je morala da se pretvara da veruje u duhove, zatvorena u mračnoj prostoriji, koliko joj nije prijala činjenica da je tim seansama uvek rukovodio Erik Sanders, jedan mršav i nadmen mladić koji je samog sebe uzdigao u zvaničnog medijuma u njihovom kvartu. Sanders je tvrdio kako je obdaren posebnim senzibilitetom koji mu je omogućavao da razgovara s mrtvima, ali je Kler znala da to ne beše ništa drugo nego izgovor da okupi pola tuceta

neudatih i povodljivih devojčuraka za jednim stolom, zaranjajući ih u uznemiravajuću pomrčinu, zastrašujući ih smešno prigušenim glasom, pri čemu je iskorišćavao nužnu blizinu njihovih tela da im naizgled naivno dotakne ruke, pa čak i ramena. Tvrdoglavi Sanders je skoro napamet naučio celu knjigu Alana Kardeka pod nazivom Knjiga duhova, što mu je olakšavalo da se pokojnicima obraća s upadljivim i samouverenim autoritetom, ali beše jasno da su mu prisutne žive devojke dovoljno skretale pažnju da bi uopšte mario za odgovore mrtvih. Nakon što ga je Kler ošamarila prilikom poslednje seanse, čim je osetila kako suviše stvarna ruka navodnog duha miluje njene ručne zglavke, Sanders je zabranio njeno prisustvo na ovim ceremonijalnim dešavanjima, uz obrazloženje da njen sumnjičavi stav previše remeti mrtve, otežavajući komunikaciju s njima. U početku, osećala je olakšanje zbog tog izuzeća sa Sandersovih kobajagi natprirodnih predstava, ali kasnije je takvo progonstvo počelo da je tišti: imala je dvadeset i jednu godinu, a ne samo da se izdvojila od ostalog sveta, nego se takođe dovela u neprijateljske odnose i sa svetom podzemlja.

Ali Lusi je tog popodneva nije pozvala zbog spiritističke seanse. Ovog puta je htela da joj predloži nešto daleko uzbudljivije, saopštila joj je uz zagonetni osmeh, uhvativši je za ruku i odvlačeći je do svoje sobe. Kad su ušle, rekla joj je da sedne na stolicu i da malo sačeka. Onda je počela da pretura po fioci svog radnog stola, na kojoj je stajao primerak Biglovog dnevnika od Darvina, smešten na stalak. Knjiga je bila otvorena na stranici koja je prikazivala sliku ptice kivi, izuzetno neobične vrste koju je njena prijateljica kopirala na jednom listu papira, možda zato što za skiciranje tih jednostavnih i okruglastih oblika ne beše nužno posedovati nikakav umetnički talenat.

Kler nije mogla da odoli a da se ne zapita da li se, izuzev što je izrađivala slične crteže, njena prijateljica uopšte potrudila da pročita knjigu koja je spadala u omiljeno štivo plemstva.

Kada je najzad pronašla ono što je tražila, Lusi je zatvorila fioku i okrenula se prema njoj s uzbuđenim osmehom na licu. Šta je moglo tako snažno da utiče na Lusi osim razgovora s mrtvima?, zapitala se Kler. Kada je uočila reklamu koju joj je prijateljica tutnula u ruke, odmah je saznala odgovor: razgovor s onima koji se još uvek nisu ni rodili. Zažarenog lica, Lusi joj je pružila jedno parče hartije bledoplave boje, koje će vama, ako ste pažljivo pratili dosadašnju priču, delovati poznato. Na tom papiriću, Marejeva agencija za putovanja kroz vreme objavljivala je mogućnost putovanja u budućnost, tačnije rečeno u 2000. godinu, kako bi se prisustvovalo borbi između ljudi i mašina, koja je trebalo da odluči sudbinu čovečanstva. Ne mogavši da dođe sebi od čuđenja, Kler je nekoliko puta pročitala sadržaj oglasa, a potom se zagledala u ne baš sasvim jasnu i grubu ilustraciju koja je pratila tekst, naizgled predstavljajući pomenuti rat. Između građevina svedenih na ruševine, mašine i ljudi su se nadmetali za prevlast nad svetskom budućnošću, gađajući jedni druge nekim čudnim oružjem. Pažnju joj je privukla figura koja je predvodila vojsku ljudi, koju je crtač prikazao u nešto herojskijem položaju nego ostale, a koja je izgleda trebalo da dočara, kako beše zabeleženo u dnu skice, hrabrog kapetana Dereka Šekltona.

Ne dajući joj vremena da se sabere, prijateljica joj je saopštila da je baš tog jutra posetila dotičnu agenciju. Tamo su je obavestili da još uvek ima slobodnih mesta za drugu ekspediciju koja se spremala nakon prve, te se Lusi nije kolebala da ih obe prijavi. Kler ju je zapanjeno odmeravala, ali njena prijateljica se čak nije potrudila ni da joj se izvini što je najpre nije pitala za pristanak, nego je odmah prešla na objašnjenje vezano za to kako će putovati u budućnost a da njihovi roditelji za to ne saznaju, jer nije ni sumnjala da bi im u suprotnom strogo zabranili da učestvuju u toj ekspediciji ili, što bi bilo još crnje, ponudili bi se da pođu s njima kao pratnja, a Lusi je želela da uživa u 2000. godini bez otežavajućih okolnosti. Sve je već bila osmislila: novac neće predstavljati nikakav problem, samim tim što je ubedila svoju bogatu baku Margaret da joj pokloni iznos koji im je nedostajao za plaćanje karata za njih obe, ne otkrivajući joj na šta je nameravala da utroši te pare,

naravno, a čak se dogovorila i sa njihovom zajedničkom poznanicom Florens Barnet da ih tobože pozove da narednog četvrtka provedu dan na izletu na njenom imanju u Kirkbiju. Za „manju novčanu nadoknadu“, ona budala Florens je pristala, zbog čega je trebalo da, ako se Kler složi, baš tog dana otputuju do 2000. godine i da se vrate već do večere, kako niko ne bi ni u šta posumnjao. Okončavši svoje zbrkano izlaganje, Lusi ju je pogledala s izrazom iščekivanja u očima.

– Dakle – upitala je – hoćeš li poći sa mnom?

A Kler nije mogla, ni želela, niti je znala kako bi je odbila. Četiri sledeća dana su protekla na ivici uzbuđenja koje je pomisao na putovanje u njima budila, kao i zanimljive tajnovitosti s kojom su sve morale da izvedu, posle čega su se Kler i Lusi najzad našle ispred upadljive građevine Marejeve agencije za putovanja kroz vreme, mršteći se zbog neprijatnog mirisa koji se širio oko ulaza. Zapazivši ih, jedan od radnika koji su čistili fasadu od nečega što je ličilo na izmet neke životinje zamolio ih je za oproštaj zbog tog groznog smrada, uzgred ih uveravajući da će, ukoliko se odvaže da krenu dalje ka ulazu, štiteći nos maramicom ili zadržavajući dah, biti uslužene s pažnjom kakvu dve izuzetne dame poput njih i zaslužuju. Lusi je ućutkala radnika jednim nemarnim pokretom ruke, ljuta zbog činjenice da se neko usuđuje da naglasi tako nevažnu sitnicu na koju bi ona radije zaboravila, ne želeći da išta umrlja taj grozničavi trenutak.

Uhvatila je svoju prijateljicu ispod ruke, mada Kler nije bila sigurna da li je tim gestom želela da joj ulije hrabrosti ili da je zarazi svojim uzbuđenjem, vukući je da što pre prođu kroz ta vrata koja su vodila u pravcu budućnosti. Dok su zalazile sve dublje u zgradu, Kler je krajičkom oka osmotrila zarumenjeno lice svoje drugarice i nasmešila se, onako za sebe. Znala je čemu treba da duguje tu užurbanu nervozu: još uvek nisu ni krenule na put, a Lusi je već žudela da se što pre vrate, kako bi ispričala kako ta budućnost izgleda svim svojim prijateljima i rođacima koji su, možda iz kukavičluka, nezainteresovanosti ili zato što više nije bilo slobodnih mesta, morali da ostanu u jednoličnoj sadašnjosti. Da, za Lusi to ne beše ništa drugo do još jedna zanimljiva avantura o kojoj će moći da čavrlja u društvu, poput piknika naglo prekinutog usled oluje ili plovidbe brodom koja je protekla opasnije nego obično. Kler jeste odlučila da prati svoju prijateljicu na tom putovanju, ali njeni razlozi behu sasvim drugačije prirode. Lusi se zaputila ka 2000. godini kao da je u pitanju neki novi butik, s namerom da se vrati na vreme za večeru. Međutim, Kler nije imala ni najmanju nameru da se uopšte vraća.

Jedna sekretarica, koja je hodala nekako ukrućeno, povela ih je do neke prostorije u kojoj je živ razgovor već vodilo tridesetak ljudi, koji su svi imali tu privilegiju da baš tog dana skoknu do 2000. godine. U toj prostoriji će im biti poslužena zakuska, objavila je, pre nego što se gospodin Marej pojavi da im poželi dobrodošlicu i objasni im na koji će se način odigrati putovanje u budućnost, podučavajući ih o svemu što treba da znaju o tom istorijskom trenutku kome će prisustvovati. To rekavši, izvela je jedan beživotni naklon i prepustila ih je samima sebi u toj prostranoj sali koja je u prošlosti očigledno bila pozorišno gledalište, sudeći po ložama koje su se i dalje nalazile u ćoškovima i po pozornici koja se nalazila s jedne strane. Nakon što su sedišta uklonjena, a prostor ispunjen šačicom majušnih stolova i divana koji su se činili udobni, to mesto je izgledalo preterano veliko, a ovaj je osećaj još više isticala neverovatna visina plafona, na koji behu okačene desetine uljanih lampi, koje su, posmatrane odozdo, ličile na koloniju jezivih paukova koji su svoj život vodili ravnodušni prema onom što se ispod njih zbiva. Pored pomenutih kauča koji, osim u slučaju pojedinih osamdesetogodišnjaka kojima beše teško da se drže na svojim klimavim nogama, kao da ničemu nisu služili jer se gotovo nikome nije sedelo, možda zato što je grozničavost tih trenutaka bilo lakše podneti u uspravnom položaju, ostatak nameštaja u ovoj sali su upotpunjavali stočići na kojima je par uslužnih devojaka počelo da postavlja zakusku, zatim jedna govornica napravljena od drveta, koja

beše smeštena na sredini pozornice i, svakako, nametljiva skulptura hrabrog kapetana Šekltona koja ih je pozdravila još na samom ulazu.

Dok je Lusi proučavala njihove buduće saputnike, izgovarajući imena prisutnih kroz neku vrstu mrmljanja koja je odavala njenu naklonost ili odbojnost, Kler je očarano posmatrala tu reprodukciju od mermera koja je predstavljala čoveka koji još nije ni bio rođen. U dvostrukom vidu, kapetan Derek Šeklton je izgledao kao neki ekcentrični rođak grčkih bogova, budući da je na svom pijedestalu zauzimao jednako odvažnu i neustrašivu pozu, ali je bezbrižnu nagost koju su oni opušteno izlagali on naprotiv prekrivao opremom znatno težom od nekoliko čokota grožđa i listova vinove loze. Kapetan se nalazio unutar složenog oklopa, ojačanog bodljama čija je svrha očigledno bila da probiju telo neprijatelja, a povrh svega je nosio i neki čudan šlem koji mu je prekrivao lice, tako da mu je bila vidljiva samo istaknuta brada. Sve je to prilično razočaralo Kler, koja bi više volela da je otkrila kakve to crte lica odgovaraju jednom spasitelju ljudske rase. Bila je sigurna da taj lik zarobljen u metalu nije mogao da nalikuje nijednom od njenih poznanika. To je verovatno bilo lice koje život još uvek nije izumeo, lice koje je samo budućnost mogla da izmisli. Zamišljala ga je s plemenitim i jedinstvenim odlikama, među kojima se isticao odlučan pogled kakav je ulivao poverenje, pa nije on uzalud bio na čelu vojske, a koji je bez ikakve žurbe nudio, skoro poput prirodnog toka, neku neukrotivu snagu njegovog duha. Mada mu je ona sablasna izmaglica koja ga je okruživala s vremena na vreme pokrivala oči nekim velom nostalgije, jer je u njegovoj ratničkoj duši još uvek opstajao jedan tračak osetljivosti. I na kraju, nemoćna da se odupre svojoj romantičnoj prirodi, Kler je takođe umišljala neku neodređenu čežnju koja je tinjala u njegovim zenicama, posebno u trenucima strašne usamljenosti na kakvu je bio osuđen između dve bitke. A koji beše uzrok te njegove utučenosti?

Odgovor nije mogao biti ništa drugo, naravno, osim odsustva jednog voljenog lika na koji bi mislio, jednog osmeha koji bi ga ohrabrivao kad bi mu ponestalo snage, jednog imena koje bi noću šaputao poput utešne molitve, nekih ruku kojima bi mogao da se vrati po završetku borbe. Nekoliko sekundi, Kler je zamišljala tog odvažnog i nesavladivog čoveka koji se na bojnom polju predstavljao kao grubijan, kako u dubini noći doziva njeno ime, nalik bolesnom detencetu: „Kler, moja Kler...“ Osmehnula se na takvu pomisao. To je bila samo jedna glupava ideja, ali je i nju samu iznenadila drhtavica koju je osetila postavljajući sebe na mesto voljene žene tog vojskovođe iz budućnosti.

Kako je moguće da jedan čovek koji još uvek nije rođen može u njoj da izazove potres znatno jači od onog za kakav bi sposobni bili njeni jadni prosci? Odgovor beše vrlo prost: ona je lično u toj skulpturi bez lica otelotvorila sve za čim je žudela i što nije mogla da ima. Verovatno je dotični Šeklton bio potpuno drugačiji od portreta koji je Kler improvizovala. Staviše: njegov način razmišljanja, njegovi postupci, pa čak i pristup ljubavi, zasigurno bi joj delovali krajnje nerazumljivi i strani, uzevši u obzir vek koji ih je razdvajao, što je bio više nego dovoljan vremenski period za preoblikovanje i prilagođavanje ljudskih vrlina i briga, usled čega bi oni nužno postali neprepoznatljivi za osobe koje ih posmatraju s tačke gledišta prošlosti. Takav beše zakon života. Kad bi mogla da vidi njegovo lice, rekla je samoj sebi, možda bi tek tada mogla da dokuči da li je u pravu ili nije, da li je Šekltonova duša sačinjena od zamućenog stakla kroz koji njene oči nikada ne bi uspele da prodru, ili su, naprotiv, godine koje su ih delile samo jedan detalj bez većeg značaja, budući da je postojalo nešto u čovekovoj nutrini, ona suština ukorenjena u njegovom telu, koja nije trpela promene uprkos prolasku vekova, možda neka vrsta podsticaja koji je Bog ulio svakom živom biću s ciljem da mu udahne život. Ali onaj prokleti šlem ju je onemogućavao da to sama utvrdi. Kler nikada neće videti njegovo lice. Morala je da se zadovolji onim što je bilo dostupno njenom oku, a to ne beše malo: odlučno držanje, uspravljena leđa, desna noga savijena u kolenu, ističući njegovu snažnu muskulaturu, a leva čvrsto ukotvljena u zemlji, mada jedva primetno odvojena od postolja u

predelu pete, kao da se svakog trena spremao da se zaleti ka svom neprijatelju.

Tek kad je pogledom propratila pravac njegovog napada, Kler je primetila da ova skulptura stoji tačno nasuprot druge, s leve strane ulaza. Suparnik kome je bio upućen Šekltonov izazivački stav beše jeziva figura skoro duplo veća od njega. Prema zapisu na postolju, to je bio Salomon, kralj mašina, kapetanov mrski neprijatelj, koga je ovaj pobedio na dan 20. maja 2000. godine, posle naizgled beskonačnog rata, koji je zbrisao grad London. Kler ga je odmeravala sa strahom u očima, iznenađena zaprepašćujućim razvojem mašina. Kao malu devojčicu, otac ju je vodio da vidi Pisarčića, jednu od automatskih igračaka koju je napravio čuveni švajcarski časovničar Pjer Haket Droz. Kler je još uvek pamtila tog dečaka usukanog i utučenog lika, elegantno odevenog, a koji je, sedeći u klupi, umakao pero u mastilo i potom ga povlačio po hartiji. Lutak je ispisivao svako slovo s uznemiravajućom usporenošću osobe koja živi izvan postojećeg vremena, i s vremena na vreme čak je pravio i pauzu u pisanju kako bi se zamišljeno osvrnuo oko sebe, kao da čeka novi talas inspiracije. Izgubljeni pogled igračke je zanavek uvukao jezu u Kler, budući da ju je mučilo pitanje kakve je sulude misli mogla imati ta čudna naprava. Nije uspevala da otrese taj opterećujući osećaj čak ni kada joj je otac skrenuo pažnju na splet žičica i točkića koje je ovaj veštački izrađen dečak imao na leđima, a iz kog je virila ručica koja bi pri povlačenju pokretala tu imitaciju života. Ipak, sada je mogla da zaključi kako je napredak vremena preobratio tog grotesknog ali sasvim bezazlenog dečkića u monstruoznu figuru koja se sada uzdizala pred njom. Nastojeći da savlada svoj strah, pažljivo je proučila skulpturu. Za razliku od Pjera Haketa Droza, osoba koja je napravila Salomona kao da nije za cilj imala da što verodostojnije prikaže ljudsko biće, dovoljno je bilo da se otprilike oponaša njegova dvonožna figura, budući da je ova mašina više podsećala na srednjovekovni oklop: napravljena je od povezanih gvozdenih ploča, iznad kojih se nalazio još jedan debeli komad metala cilindričnog oblika nalik zvonu, koji je predstavljao glavu, na kojoj su izdubljena dva četvrtasta otvora u vidu očiju i jedna tanka pukotina, poput one za ubacivanje pisama u poštansko sanduče, koja je oponašala usta.

Kler je osetila neku vrstu vrtoglavice čim se prisetila da te dve suočene figure najavljuju događaj koji se još uvek nije zbio. Ti likovi ne samo da još nisu umrli, nego se nisu ni rodili. Mada, u suštini, pomislila je, čovek koji bi ih posmatrao s razdaljine jednako je mogao da ih zameni za nadgrobne spomenike, pri čemu ne bi bio daleko od istine, jer baš kao i mrtvi, ni kapetan ni njegova suprotnost nisu pripadali ovom svetu koji im je ukazivao poštovanje. Svejedno beše da li su otišli s ovog sveta, ili nisu ni došli na svet: važno je bilo samo da oni nisu tu.

Lusi ju je prenula iz takvih razmišljanja naglo je povukavši za ruku, posle čega ju je povela na drugi kraj prostorije, do para starijih ljudi koji su im mahali s razdaljine. Muškarac, onizak i nalickan pedesetogodišnjak, odeven u svetloplavo odelo čiji je gornji deo izgledao kao da će svakog časa pući pod pritiskom njegovog trbuha, dočekao ih je raširenih ruku i s grimasom izveštačene radosti koja mu se protezala preko lica.

– Draga moja devojčice – uzviknuo je očinskim tonom – pravo je iznenađenje sresti te ovde.

Nisam znao da će i vaša porodica učestvovati u ovoj ekspediciji. Naime, onaj mlakonja Nelson oseča mučninu čak i na brodu!

– Moj otac nije došao, gospodine Fergusone – priznala je Lusi, trudeči se da navuče lažno sažaljiv osmeh. – U stvari, činjenica da smo moja prijateljica i ja ovde treba da ostane tajna za koju se nadam da je on nikada neće otkriti.

– Naravno da neće, mila moja – požurio je da je umiri Ferguson, veseleći se tom njenom nestašluku, mada bi svoju rođenu kći verovatno kaznio zbog takvog postupka. – Tvoja tajna je sigurna

što se nas tiče, zar ne, Grejs?

Njegova supruga je klimnula glavom, šireći isti takav ljigav osmeh, pri čemu joj se zatresla biserna ogrlica koju je nosila oko vrata poput dragocene marame. Lusi im se zahvalila jednim ljupkim osmehom, pa im je zatim predstavila i Kler, koja je morala da podnese masnjikavi poljubac koji je čovek spustio na njenu ruku, trudeći se da obuzda osećaj gađenja.

– Dobro, dakle – nastavio je Ferguson nakon obavljenog čina upoznavanja, prijateljskim pogledom prelazeći s jedne na drugu – kako je sve ovo nabijeno emocijama, nije li tako? Za nekoliko minuta ćemo otputovati u 2000. godinu, ali ni tu nije kraj, nego ćemo čak prisustvovati jednom ratu.

– Mislite li da to može da bude opasno? – zanimalo je Lusi, koja se blago uznemirila.

– Oh, ni govora, draga – Ferguson kao da je jednim pokretom ruke želeo da rastera njen nemir. – Ted Flečer, moj dobar prijatelj, prisustvovao je prvoj ekspediciji i uveravao me je da nema razloga za strah. Baš nikakvih. Bitku ćemo posmatrati s pristojnog rastojanja, tako da ćemo biti sasvim bezbedni. Iako to ima i neke svoje nedostatke: nažalost, nećemo biti u prilici da jasno vidimo pojedine detalje. Flečer nas je upozorio da ne zaboravimo da ponesemo dvogled. Jeste li ga i vi ponele?

– Ne – požalila se Lusi skrušeno.

– Onda se ne razdvajajte od nas, pa ćemo naizmenično koristiti naš – ponudio im je Ferguson. – Ne treba propustiti nijedan detalj, devojke. Flečer tvrdi da bitka kojoj ćemo prisustvovati zaista jeste vredna tog pravog malog bogatstva koje smo za to platili.

Kler se namrštila pred tim odbojnim tipom koji je bez imalo obzira presudnu bitku koja treba da odluči sudbinu planete uspeo da svede na kategoriju pozorišnog spektakla. Nije mogla da se suzdrži a da ne uzdahne s olakšanjem kada je Lusi pozdravila jedan mlađi par koji je u tom času prošao pored njih, pozivajući ih da im se pridruže.

– Ovo je moja prijateljica Medlin – objavila je Lusi – a tu je i njen suprug, Čarls Vinslo. Čuvši to ime, Kler je osetila kako joj se osmeh sledio na licu. Čula je mnogo o Čarlsu Vinslou, jednom od najbogatijih i najzgodnijih mladića u Londonu, mada se nikada nisu upoznali, što njoj nimalo nije smetalo, budući da je divljenje koje su prema njemu osećale njene prijateljice bilo dovoljno da ga smesta odbaci. Lako ga je zamišljala kao nadmenog gospodičića zaljubljenog u samog sebe, čija se najveća zabava sastojala od zavođenja svake devojke koja bi mu se našla u blizini posredstvom sladunjavih i prefriganih reči. Iako nije imala običaj da suviše često odlazi na zabave, Kler je nekoliko puta naletala na slične momke, odgojene po istom obrascu, razmažene i ohole mlade ljude kojima je bogatstvo njihovih roditelja osiguravalo raskalašnu i hirovitu mladost, iz koje su nastojali da izvuku sve blagodeti, mada je dotični Vinslo, kako se činilo, najzad odlučio da se skrasi.

Poslednje što je o njemu čula beše podatak da se oženio jednom od dobrostojećih sestara Keler, mada je taj događaj uneo jad u duše mnoštva londonskih devojaka, među koje, naravno, ona nije spadala. Sada, kada su se konačno susreli, morala je sebi da prizna da je on stvarno zgodan mladić, što je njegovo nametnuto prisustvo činilo makar malo podnošljivijim.

– Upravo smo komentarisali kako je sve ovo uzbudljivo – naglasio je neumorni Ferguson, iznova preuzevši uzde razgovora. – Kroz nekoliko minuta ćemo videti London sveden na ruševine, ali kada se vratimo, zateći ćemo ga nedirnutog, kao da se ništa nije desilo, što jeste istina, pod uslovom da pojam vremena posmatramo kao uređeni niz zbivanja. A siguran sam da će nas ti užasavajući prizori navesti da mnogo više cenimo ovaj naš bučni grad, slažete li se?

– Pa, čovek mora da poseduje zaista prost um da bi to tako sagledao – primetio je Čarls pomalo rasejan, i ne pogledavši ga.

U trenutku je nastupila neprijatna tišina. Ferguson ga je prostrelio pogledom, ne znajući da li da

se ljuti ili ne.

– Šta ste time hteli da kažete, gospodine Vinslo? – konačno je upitao. Čarls je još nekoliko sekundi samo zurio u tavanicu, možda se pitajući da li je tamo gore, kao što je to slučaj s planinama, vazduh nešto čistiji.

– Putovanje u 2000. godinu nije ni nalik obilasku Nijagarinih vodopada – odgovorio je bezbrižnim tonom, kao da nije svestan uzrujanosti koju su njegove reči izazvale kod Fergusona. – Putovaćemo u budućnost, u jedan svet kojim vladaju mašine. Možda vi možete na to da zaboravite nakon što se vratimo iz te kratke turističke šetnje, misleći kako sve to ne može na nas da utiče, ali takav će biti svet u kom će živeti naši unuci.

Ferguson ga je zblanuto odmerio.

– Vi želite da nagovestite kako bi trebalo da izaberemo stranu, da uzmemo učešća u tom ratu? – upitao je vidno šokiran, kao da mu je neko predložio da iz šale zamene mesta leševa u grobovima na nekom večnom počivalištu. Čarls se tek tada udostojio da prvi put pogleda u svog sagovornika, dok mu je na usnama titrao podrugljiv osmeh.

– Trebalo bi da imate širu viziju stvari, gospodine Fergusone – zamerio mu je. – Nije neophodno boriti se u tom ratu, dovoljno je sprečiti ga.

– Sprečiti ga?

– Da, upravo tako. Zar budućnost nije uvek posledica prošlosti?

– I dalje vas ne razumem, gospodine Vinslo – hladno mu je uzvratio Ferguson.

– Seme tog okrutnog rata se nalazi ovde – objasnio mu je Čarls, pokazujući oko sebe tako što je neodređeno odmahivao glavom. – U našim rukama se nalazi mogućnost da sprečimo ono što tek treba da se desi, da promenimo svoju sudbinu. Sve u svemu, taj rat koji će London sravniti sa zemljom zapravo je naša odgovornost. Ali bojim se da, čak i ako to čoveku dopre do svesti, to za njega neće predstavljati dovoljno jak razlog da prestane s izradom automatskih mašina.

– Ali to je smešno: sudbina je sudbina – usprotivio mu se Ferguson. – Stoga, ona je nepromenljiva.

– Sudbina je sudbina... – podrugljivo je ponovio Čarls. – Ali, zar stvarno tako mislite? Zaista hoćete da operete ruke od odgovornosti za svoje postupke, pripisujući ih nekom tvorcu predstave koju smo primorani da izvodimo još od samog rođenja? – Kler se trgnula kad je Čarls jednim upitnim pogledom odmerio svoje slušaoce. – Ja ne. Staviše, čvrsto sam ubeđen da naša budućnost nije unapred zapisana. Mi smo ti koji je svakodnevno ispisujemo, svakim od svojih postupaka pojedinačno. Mogli bismo da izbegnemo taj budući rat kad bismo to zaista želeli. Mada pretpostavljam, gospodine Fergusone, da bi vaša fabrika igračaka pretrpela ogromne gubitke kad biste prestali da pravite te mehaničke stvarčice.

Ferguson nije očekivao ovako direktan napad, kojim mu je taj bezočni mladić, osim što mu je nametnuo krivicu za nešto što se još nije ni dogodilo, jasno dao do znanja da je savršeno svestan toga ko je on. Zurio je u njega otvorenih usta, ne znajući šta da mu odgovori, više zabezeknut nego uvređen smelom živošću s kojom je Čarls upućivao svoje otrovne komentare. Kler se dopala ta upadljiva hladnokrvnost kojom je Vinslo maskirao svoja zapažanja, što ne samo da ga je štitilo od mogućih gnevnih odgovora na njegove opaske već je njegove ispade uzdizalo na kategoriju misli onako uzgred improvizovanih, na nagle izjave koje kao da ni on sam nije uzimao za ozbiljno. Ferguson je nastavio da nemoćno otvara i zatvara usta, uprkos opštoj zbunjenosti svih prisutnih i Čarlsovom mangupskom osmehu. Odjednom, učinilo mu se da je prepoznao jednog mladića koji je smušeno tumarao kroz gužvu, što mu je došlo kao savršen izgovor da napusti ovu malu grupu i pritrči mu u pomoć, izbegavši

da odgovori Čarlsu, koji, s druge strane, kao da i nije očekivao nikakav odgovor. Ferguson se vratio s nekim mladićem usukanog izgleda, koga je blago gurnuo ka ostalima pre nego što ga je predstavio kao Kolina Gareta, novog inspektora Skotland jarda.

Ferguson se zadovoljno smeškao dok su ostali pozdravljali pridošlicu, kao da im je pokazao najnoviju vrstu egzotičnog leptira koga je nabavio za svoju kolekciju. Sačekao je da se strasti pri upoznavanju stišaju, pa se odmah obratio mladom inspektoru, kao da je žarko želeo da ostali prisutni zaborave na njegovu prepirku sa Čarlsom Vinsloom.

– Iznenađuje me što vas zatičem ovde, gospodine Garete. Nisam imao pojma da inspektorske plate mogu ovo da priušte.

– Otac mi je ostavio neku ušteđevinu – promucao je prozvani, bespotrebno se izvinjavajući.

– Ah, na tren sam pomislio da putujete na račun vlade, s ciljem da zavedete red u budućnosti. Na kraju krajeva, bez obzira što je u pitanju 2000. godina, taj rat uništava London, grad koji vi treba da čuvate, ili, možda vreme poništava vaše dužnosti? Možda je vaš zadatak da nadzirete samo ovaj sadašnji London? Zanimljivo pitanje, slažete li se? – Ferguson se obratio ostalim slušaocima, hvališući se svojom dosetkom. – Inspektorova nadležnost obuhvata prostor, ali ne i vreme. Kažite mi, inspektore, da li biste imali pravo da uhapsite nekog kriminalca u budućnosti ako bi se njegov zločin odigrao na nivou grada?

Mladi Garet je rasejano klimao glavom, nemajući predstavu o tome šta bi mogao da odgovori.

Možda bi, da je imao vremena da u miru o tome razmisli, pronašao neki zadovoljavajući odgovor, ali u tom času je ionako ostao zasenjen pravom lavinom lepote, ako mi dopustite takvo poređenje, svakako u skladu s okolnostima: devojka koju su mu predstavili kao Lusi Nelson značajno ga je uzdrmala, toliko da je jedva obraćao pažnju na bilo šta drugo.

– Dakle, inspektore? – Ferguson je bio nestrpljiv.

Garet se uzalud upinjao da odvoji pogled od te devojke, koja mu se činila jednako lepa koliko i nedostupna za čoveka kao što je on, bez novca i titula, povrh svega obeleženog nesavladivom stidljivošću, koja ga je sprečavala da izvede bilo kakav smeliji poduhvat koji bi mu pao na pamet.

Prirodno, nije znao da će se dvadesetak dana kasnije zateći pred njom, usana samo za poljubac udaljenih od njenih.

– Ja imam jedno još bolje pitanje, gospodine Fergusone – umešao se Čarls, priskočivši mladiću u pomoć. – Šta bi bilo kad bi neki kriminalac iz budućnosti putovao kroz vreme i počinio zločin u našoj sadašnjosti, da li bi inspektor tada dobio nalog za hapšenje čoveka koji, prema vremenskoj hronologiji, još uvek nije rođen?

Ferguson se nije ni trudio da sakrije bes koji je u njemu izazvao Čarlsov upad u razgovor.

– Vaše ideje ne piju vodu, gospodine Vinslo – ljutito mu je odgovorio. – Suludo je i pomisliti kako bi neki čovek iz budućnosti mogao da nas poseti.

– A zašto da ne? – istrajavao je Čarls, zabavljajući se. – Ako već mi možemo da putujemo do budućnosti, zbog čega onda ne bi ljudi iz budućnosti mogli da skoknu malo do prošlosti, posebno ako se uzme u obzir da je njihova nauka verovatno naprednija od naše?

– Jednostavno zato što bi onda oni već bili ovde – zaključio je Ferguson, kao da objašnjava neku nepobitnu činjenicu. Čarls se nasmejao.

– A zašto mislite da već nisu među nama? Možda ne žele da ih iko prepozna.

– To bi bilo nesuvislo! – zaprepastio se Ferguson, kome je od besa nabrekla vratna vena. – Kad bi došli iz budućnosti, ne bi imali razloga da se kriju, nego bi mogli da nam pomognu na milion načina, donoseći nam lekove, na primer, ili usavršavajući naše izume.

– Možda nam oni radije pomažu ne privlačeći pažnju na sebe. Kako možete biti sigurni da Leonardo da Vinči nije u svojim beleškama ostavio uputstva za izgradnju leteće mašine ili podvodnog broda baš po naređenju nekog putnika kroz vreme, ili da on lično nije bio čovek iz budućnosti, čija je misija bila da se uvuče u XV vek kako bi podstakao razvoj nauke? Zanimljivo pitanje, zar ne? – Čarls se obratio svojoj publici, oponašajući Fergusonov glas. – Ili je, prosto, moguće da su namere putnika kroz vreme sasvim drugačije: možda žele da spreče rat koji ćemo mi kroz nekoliko minuta imati prilike da vidimo.

Ferguson je besno odmahivao glavom, kao da Čarls pokušava da ga ubedi da je Hrist zapravo naglavce razapet na krst.

– A možda sam i ja jedan od njih – Čarls se ovog puta slušaocima obratio tobože tajnovitim glasom. Prišao je nekoliko koraka bliže svom sagovorniku i, praveći se kao da nešto vadi iz džepa, dodao: – Možda me je ovde poslao lično kapetan Šeklton, s ciljem da zarijem nož u stomak Nejtana Fergusona, vlasnika najveće fabrike igračaka u Londonu, da bih ga zaustavio da i dalje pravi mašine.

Ferguson se trgao, iznenada osetivši dodir Čarlsovog kažiprsta na svom trbuhu.

– Ali ja pravim samo pijanole, male mehaničke klavire... – promucao je, odjednom prebledevši. Čarls je prasnuo u smeh, mada je Medlin požurila da ga prekori, doduše, ne naročito grubo.

– Ma hajde, draga – rekao je Čarls, koji je kao malo dete uživao u toj opštoj zbunjenosti, istovremeno prijateljski potapšavši fabrikantov stomak – gospodin Ferguson savršeno dobro zna da se ja samo šalim. Sumnjam da postoji bilo kakav razlog da se plašimo pijanola. Ili ipak postoji?

– Naravno da ne – procedio je Ferguson, nastojeći da se sabere.

Kler je s teškom mukom suzdržala smeh, iako njena grimasa nije promakla Čarlsu, koji joj je usput namignuo pre nego što je svoju suprugu uhvatio ispod ruke i napustio taj mali skup, s ciljem, kako je sam rekao, da proveri kvalitet zakuske. Ferguson je s vidnim olakšanjem odahnuo posle njegovog odlaska.

– Nadam se da ćete zaboraviti na ovaj mali incident, mile moje – kazao je, trudeći se da povrati svoj uglađeni osmeh. – Kao što bez sumnje već znate, ispadi mladog Vinsloa čuveni su u celom Londonu. Da ga ne štiti bogatstvo njegovog oca...

Prekinuo ga je sveopšti žamor, pa su se svi okrenuli prema pozornici u dnu prostorije, na koju je tog časa zakoračio Giljem Marej.

DEVETNAESTO POGLAVLJE

T

o nesumnjivo beše jedan od najkrupnijih ljudi koje je Kler ikada videla. Sudeći po škripi koju su njegove čizme stvarale dok je gazio, sigurno je težio više od stotinu trideset kilograma, ali se i uprkos tome kretao veoma graciozno, čak s izvesnom neupadljivom otmenošću. Nosio je elegantno odelo boje crnog sleza, koje se presijavalo, njegova oštra kosa beše začešljana unazad, a oko vrata je imao kravatu izabranu s izuzetnim ukusom, koja mu je delimično skrivala debeli vrat. Nakon što je na govornicu spustio svoje ogromne šake, koje su delovale kao da jednim potezom mogu da iščupaju drvo, sačekao je da žamor utihne uz blagonakloni osmeh na licu, a kada se tišina najzad nadvila nad svima prisutnima, kao da ih je prekrila čaršavima nalik onim koji služe za čuvanje nameštaja u napuštenim kućama, glasno je pročistio grlo i pred radoznalom masom otkrio svoj odmereni bariton: – Dame i gospodo, nije potrebno da vam naglašavam da ćete uskoro prisustvovati najvažnijem događaju veka, drugom istorijskom putovanju kroz vreme. Danas ćete raskinuti okove koji vas vezuju za sadašnjost, izmenićete raspored sati, narušićete zakone vremena. Da, dame i gospodo, danas ćete okusiti šta znači putovati kroz vreme, o čemu je sve do juče čovek samo mogao da sanja. Za mene je neizmerno zadovoljstvo ova mogućnost da vam poželim dobrodošlicu u našu agenciju i da vam se zahvalim što ste poželeli da učestvujete u našoj drugoj ekspediciji u 2000. godinu, koju smo odlučili da organizujemo posle nezamislivog uspeha prve. Mogu da vam garantujem da nećete biti iznevereni.

Kao što sam vam kazao, plovićete kroz vekove, preskočićete njihov osnovni horizont. Čak i samo zbog toga je vredno truda doživeti ovo putovanje, ali u Marejevoj agenciji za putovanja kroz vreme mi se ne mirimo samo s tim da vas provedemo kroz vreme, nego ćete povrh toga, zahvaljujući našem trudu, moći da budete svedoci nečega što će možda biti najbitniji trenutak u Istoriji Čovečanstva, događaja koji niko ne bi smeo da propusti: bitke između hrabrog Dereka Šekltona i zle mašine poznate pod imenom Salomon, dok ćete vi imati privilegiju da vidite kako osvajački snovi tog čudovišta zamiru pod sabljom njegovog suparnika.

U prvim redovima se začulo isprva stidljivo odobravanje, ali Kler je imala utisak da je to bilo više izazvano spretnošću s kojom je govornik naglasio poslednju rečenicu nego zbog samog njenog smisla i uticaja na prisutne, koje je rasplet tog dalekog rata zapravo ostavljao ravnodušnima.

– A sada, ako nemate ništa protiv, ukratko i na što jednostavniji način, objasniću vam kako ćemo putovati do 2000. godine. To će nam biti omogućeno zahvaljujući Hronotilusu, tramvaju koji radi na paru, a koji su osmislili naši inžinjeri. To će nas vozilo odvesti od naše sadašnjosti do podneva na dan 20. maja 2000. godine, ali vožnja neće trajati stotinu i četiri godine koje taj datum razdvajaju od današnjeg, prirodno, budući da će se putovanje odvijati izvan vremena, to jest, kroz čuvenu četvrtu dimenziju. Mada se bojim, dame i gospodo, da nećete moći da je vidite. Kada uđete u vremenski tramvaj, primetićete da su prozorska stakla obojena u crno. Nije stvar u tome da želimo da vas lišimo prilike da se svojim rođenim očima uverite kako izgleda ta četvrta dimenzija koja, s druge strane, nije ništa drugo do prostrana ravnica od ružičastog kamena kojom duvaju jaki vetrovi i gde vreme ne teče.

Prozore smo zamračili zarad dobrobiti svih vas, imajući u vidu da četvrtu dimenziju nastanjuju strašna čudovišta nalik omanjim zmajevima, koja nisu baš prijateljski raspoložena. Uglavnom se drže po strani, daleko od nas, ali neka od tih zveri bi ipak mogla da se približi tramvaju više nego što je to

poželjno, a mi ne želimo da se bilo koja od vas dama onesvesti usled straha od njihovog užasnog izgleda. Ali, nema razloga za uzbunu, vrlo je malo verovatno da će se nešto tako desiti, uzevši u obzir da se ta stvorenja hrane isključivo vremenom. Da, vreme je za njih neka vrsta vrhunske poslastice, tako da ću vas, pre nego što uđete u naše vozilo, zamoliti da ovde ostavite svoje časovnike. Tako ćemo umanjiti mogućnost da nam one priđu, privučene mirisom koji se oko njih širi. U svakom slučaju, kako ćete ubrzo i sami shvatiti, Hronotilus na krovu ima jednu vrstu kabine, u kojoj će biti smeštena dva vešta strelca, koji će na odstojanju držati svako čudovište koje pokuša da nam se preterano približi. Stoga, zaboravite na njih i uživajte u putovanju. Samo pomislite kako, uprkos svim svojim opasnostima, četvrta dimenzija takođe ima i nekih prednosti: dok se u njoj nalazimo, vreme ne protiče, pa niko od vas neće u međuvremenu ostariti. Moguće je, drage moje dame – rekao je, uputivši jedan ulizivački osmeh skupini sredovečnih žena koje su sedele u prvom redu – da će vaše prijateljice zapaziti da izgledate čak i mlađe posle povratka.

Gospođe su mu uzvratile nervoznim osmesima, nalik nekoj vrsti nakašljavanja, što je Giljem prihvatio kao deo scenarija.

– Dozvolite da vam sada predstavim Igora Mazurskog – nastavio je, pozivajući jednog onižeg ali debeljuškastog tipa da se popne na pozornicu – vodiča koji će vas pratiti prilikom vašeg putovanja u budućnost. Kada Hronotilus stigne u 2000. godinu, gospodin Mazurski će vas provesti kroz razoreni London, sve do jednog uzvišenja odakle ćete posmatrati bitku koja će odlučiti budućnost sveta. Kao što sam vam već rekao, ova ekspedicija ne sadrži ni najmanji rizik. Međutim, u svakom trenutku slušajte uputstva gospodina Mazurskog, da bismo putovanje priveli kraju bez ikakvih neprilika.

Poslednju rečenicu je propratio pogledom punim blagog upozorenja. Zatim je duboko uzdahnuo i zauzeo nešto opušteniji stav za govornicom, gotovo zanesen.

– Pretpostavljam da je većina vas zamišljala svet budućnosti kao neko idilično mesto, s nebom istačkanim letećim kočijama i malim krilatim kabrioletima, koji nalik pticama lebde duž vazdušnih struja, a zamišljali ste i čitave gradove na vodi, koji plove okeanima dok ih vuku mehanički delfini, možda i radnje u kojima se prodaje odeća od nekog usavršenog materijala koji se ne može uprljati, svetleći kišobrani i muzički šeširi zahvaljujući kojima bismo mogli da slušamo muziku dok se šetamo ulicama. Ja vas ne krivim, i ja sam takođe zamišljao tu 2000. godinu kao neki tehnološki raj u kome je ljudsko biće već ostvarilo ugodan i pravedan život, u punoj harmoniji s bližnjima i s majkom prirodom. Na kraju krajeva, tu se radi o prilično logičnoj viziji, podstaknutoj nezaustavljivim razvojem nauke, svim onim neprekidnim i čudesnim izumima koji svakodnevno iskrsavaju, čineći naše živote lakšim. Nažalost, sada znamo da nije tako: bojim se da 2000. godina nije ni blizu raja. Štaviše, upravo je suprotno, u šta ćete se uskoro uveriti rođenim očima. Tvrdim vam da će, po povratku, većina vas osetiti olakšanje zbog pripadnosti ovoj našoj epohi, koliko god da ste joj ranije pronalazili mane. A situacija je takva da je, kako ste i sami mogli da zaključite iz informativnih letaka, u 2000. godini, svet pod vlašću mašina, a ljudska rasa, da se blago izrazim... ne smatra se neophodnom. U stvari, svedena je na malu šačicu predstavnika koji daju sve od sebe da ne bi zauvek nestali s lica zemlje. Takva i nikakva drugačija jeste obeshrabrujuća budućnost koja nas očekuje.

Giljem Marej je napravio dramsku pauzu, puštajući sve prisutne da se lagano peku kao krompiri u toj kobnoj tišini.

– Pretpostavljam da vam je teško da poverujete kako su mašine uspele da ovladaju planetom. Svi smo imali prilike da nekada vidimo obe bezazlene reprodukcije ljudi i životinja na izložbama i sajmovima, a najverovatnije je da vaša deca, baš kao i moja, među svojim igračkama imaju neku od tih mehaničkih lutaka. Ali, zar vam nekad nije prošlo kroz glavu da bi ti zanimljivi izumi mogli da ožive, samim tim predstavljajući pretnju za ljudsku rasu? Naravno da niste. Ali upravo će se to

dogoditi, na našu nesreću. I ne znam šta vi o tome mislite, ali ja ne mogu sebe da sprečim da sve to posmatram kao neku vrstu poetske kazne kojom je Bog hteo da se osveti čoveku zato što je pokušao da ga oponaša stvarajući život – napravio je novu pauzu, koju je iskoristio da jednim žalobnim pogledom osmotri salu, zadovoljan zbog sveobuhvatne zgroženosti koju su njegove reči postepeno izazivale. – Zahvaljujući našim istraživanjima uspeli smo da rekonstruišemo te zlokobne događaje koji su svet doveli u nezavidnu situaciju. Dozvolite mi, dame i gospodo, da vam oduzmem još nekoliko minuta vašeg vremena, kako bih vam u prošlom vremenu ispričao ono što se još nije zbilo.

To rekavši, Giljem Marej je iznova zaćutao na nekoliko sekundi, zatim je pročistio grlo i sanjalačkim glasom počeo da govori o tome kako su mašine osvojile planetu, u priči koja bi, uprkos tome što je bila žalosno stvarna, mogla savršeno dobro da posluži kao tema nekog od onih romana toliko modernih u to doba, pod nazivom naučne romanse, pa ću vam je i ja tako izložiti, ako nemate ništa protiv.

Proizvodnja mašina je toliko porasla u nadolazećim godinama da su sredinom XX veka njihov broj i nivo razvoja dosegli nezamislive granice. Mašine su se nalazile svuda unaokolo, obavljajući najrazličitije funkcije, kako u fabrikama, gde ih je bilo na desetine i gde su upravljale automatski, tako i u kućama, jer se svaki dom oslanjao na makar nekoliko njih, posvećenih kućnim poslovima za koje ranije beše zadužena posluga, od negovanja dece do nabavke životnih namirnica. Njihovo prisustvo među ljudima je, samim tim, postalo nešto jednako prirodno koliko i neizostavno. Njihove gazde, nesposobne da ih posmatraju nikako drugačije nego kao uslužne mehaničke robove, s vremenom su prestale da obraćaju pažnju na njih, čak su i podsticale njihovu diskretnu opsadu, veselo dočekujući svaki novi model koji bi se pojavio na tržištu, verujući da takva kupovina neće imati veće posledice osim ispunjavanja svrhe da ih oslobode još jedne od mnoštva obaveza koje su počinjali da smatraju nedostojnim svog položaja, jer je jedan od sekundarnih efekata koji je pratio integraciju mašina u kućama bilo preobraćanje čoveka u nadmenog vladara sopstvene male kraljevine, koja se sastojala od dvospratne kuće i vrta. Sve debljim i mlitavijim ljudima, proteranim iz fabrika zbog poslušnih i neumornih mehaničkih ruku, jedina preostala dužnost bila je da izjutra daju uputstva svim tim silnim mašinama, kao da pokreću svet, svet koji je naučio da dejstvuje i bez njih.

U takvoj situaciji, zaslepljen dosadom i dokolicom, nije ni čudo što čovek nije zapazio da njegove mašine postepeno poprimaju sopstveni život. U početku, njihovi su postupci bili bezopasni: automatski kućepazitelj koji je namerno ispustio skupocenu staklenu činiju, automatski krojač koji je uštinuo svoju mušteriju, automatski radnik grobljanske službe koji je jedan leš odenuo u koprive, sve sitni i beznačajni potezi buntovništva bez drugog cilja osim da iskušaju koliku im slobodu dopušta taj tračak svesti koji je počeo stidljivo da se promalja ispod njihovih metalnih lobanja poput leptira zarobljenog unutar neke urne. Ali ti pokušaji ustanka, bez obzira na činjenicu da su postajali sve češći, nisu uzbunili Čoveka, jer kao što smo već pomenuli, njegova se uloga svela samo na sitne prepravke u fabrici, na zamenu delova ili popravku mašine koja stvara problem. Doduše, ne možemo mu ni zameriti na takvoj neuznemirenosti, jer, u suštini, mašine nisu mogle da odu dalje od tih sitnih začikavanja, budući da nisu bile opremljene za mnogo štetnije i ambicioznije poduhvate.

Ali to se promenilo kada je vlada naručila od najboljeg inžinjera Engleske da napravi jednu mašinu namenjenu za borbu, s ciljem da poštedi čoveka od nepoželjnih muka u ratu, kao što je već rasterećen brisanja prašine ili okopavanja vrtnih biljaka. Širenje Kraljevstva, okupacija i pustošenje susednih zemalja, mučenje i ubijanje zatočenika, svakako će biti znatno lakši ako se te omražene dužnosti dodele svemoćnim mašinama. S takvim uputstvima, inžinjer je napravio jednu mašinu od kovanog gvožđa veličine medveda uspravljenog na zadnje noge, s pokretnim udovima, a u

unutrašnjosti njegovih grudi, u jednoj zasebnoj pregradi, smestio je malu puščanu cev s municijom.

Ali njegova prava novotarija se sastojala u tome što mu je na leđa smestio mali motor na paru, koji mu je pružao nezavisnost, bez potrebe da ga neko svaki čas pokreće. Kad je završio s tim poduhvatom, inžinjer je dao da se ovaj prototip isproba u tajnosti. Podignut na kolica i skriven ispod cirade, robot je prevezen u Slou, mestašce u kome se nalazila astrološka laboratorija Vilijama Herpela, astronoma i muzičara, koji je nekoliko decenija ranije dodao Uran u spisak poznatih planeta.

Duž tri milje koje su razdvajale to seoce od susednog Vindzora, postavljena su brojna strašila, s glavama od lubenica, kupusa i repe; zatim je robotu naređeno da pređe taj isti put isprobavajući svoje skriveno oružje protiv ljudi od povrća. Mašina je do svog cilja stigla obavijena oblakom muva, privučenih slatkastim mirisom lubenice čiji su parčići završili na njegovom oklopu, ali iza njegovih leđa, nijedna lutka nije sačuvala glavu, iz čega je zaključeno da bi vojska takvih nepobedivih bića pregazila neprijateljske linije kao da su od putera. Naredni korak je bio da se ovaj robot predstavi pred kraljem kao smrtonosno oružje koje će mu omogućiti da osvoji i ceo svet u slučaju da to poželi.

Međutim, zbog vladarevog prenatrpanog rasporeda, njegovo postavljenje se odužilo na nekoliko nedelja, tokom kojih je robot morao da ostane u skladištu, što je na kraju imalo kobne posledice, budući da, tokom tog dugotrajnog zatvora, mašina ne samo da je oživela a da toga niko nije bio svestan, nego je i raspolagala s dovoljno vremena i samoće da samom sebi napravi nešto nalik duši, skupa s njenim težnjama, strahovima, pa čak i neoborivim principima. I tako, kada su ga konačno izveli pred vladara, robot je već dovoljno čamio da bi došao do zaključka šta želi od svog života. Ili, ako mu to još uvek ne beše sasvim jasno, njegove su se sumnje potpuno raspršile kada je ugledao čovečuljka koji ga je, uzdignut na svom prestolu, nadmeno odmeravao, iznova i iznova nameštajući krunu koja mu je padala na čelo. Istovremeno dok je inžinjer nervozno šetkao po prostoriji, hvaleći dobre strane mašine i detaljno izlažući korake koje je sledio prilikom procesa njene izgradnje, robot je otvorio vratašca na svojim grudima kao da je u pitanju sat s kukavicom. Kralj, kome su inžinjerova objašnjenja bila dosadna, uspravio se u svojoj fotelji, pogleda punog radoznalosti, iščekujući da iz robotovih grudi izleti neka ptičica. Ali odatle je izleteo samo dah smrti, otelotvoren u vidu jednog sigurnog metka koji mu je probio čelo. Od siline udarca, ostao je kao prikovan za presto, uz zvuk slomljene kosti koji je prekinuo inžinjerov govor, jer je ovaj zabezeknuto zurio u plod svog stvaranja pre nego što ga je naizgled beživotna mašina zgrabila za vrat i slomila ga kao suvu grančicu. Nakon što se uverio da čovek koga je gotovo smrskao jednim potezom ruke nije ništa drugo nego običan otpadak, robot ga je ravnodušno bacio na pod, zadovoljan domišljatošću koja je odlikovala njegov bezosećajni duh, makar u času ubijanja. Čim se uverio da je on sam jedini živi organizam koji se drži na nogama u toj prestoničkoj sali, prišao je kralju onim svojim zglavkastim koracima, skinuo mu krunu i svečano je položio na svoju gvozdenu glavu. Onda je odmerio svoj lik u jednom od brojnih ogledala koja su okruživala tu prostoriju, i spreda i iz profila, a budući da nije bio sposoban da se nasmeje, klimnuo je s odobravanjem. Na taj način, prilično krvoločan, otpočeo je svoj život, jer, iako nije bio sačinjen od krvi i mesa, ne beše sumnje da je on ipak živo biće. Sledeće što mu beše neophodno da bi se osećao još životnije, bilo je da sebi nadene neko ime. Neko kraljevsko ime.

Razmislivši nekoliko sekundi, odlučio je da sebe nazove Salomon, što ga je dvostruko zadovoljilo, jer je on nekada bio legendarni vladar, ali je takođe bio i prvi čovek koji je bio sklon tim mehaničkim umovima. Prema Bibliji i pojedinim arapskim tekstovima, Salomonov presto je bio čarobni komad nameštaja, koji je sadržao, u vrlo lukavom vidu, dokaz moći ovog kralja: postavljen na vrhu manjeg stepeništa, ispred koga su ležala dva lava boje starog zlata koji su repovima udarali o pod, a zaštićen palmama i živicom u kojima su se mogle razaznati mehaničke ptičice oko kojih se širio miris mošusa, nalazio se presto, fotelja napredne izrade koja ga je podizala i ljuljuškala u

vazduhu dok je izgovarao svoje čuvene presude. Nakon što je na odgovarajući način krstio samog sebe, Salomon se zapitao šta dalje da čini, u kom pravcu da se zaputi. Lakoća i ravnodušnost s kojima je ugasio živote ta dva ljudska bića navodila ga je da pomisli kako bi mogao slično da postupi i sa trećim, pa četvrtim i petim, čak i s horom raspevanih dečaka, jer je naslućivao kako sve veći broj žrtava nikada neće moći da ga natera da se zapita o moralnosti oduzimanja života bilo kom čoveku, bez obzira koliko on za nekoga bio važan. Ta dva leša su pred njim otvarala put uništenja; međutim, da li je trebalo njime da krene? Da li je to bio njegov usud, ili je možda trebalo da izabere neku drugu stazicu, da iskoristi svoje mogućnosti za nešto drugo osim ubijanja? Salomon se kolebao, a na desetine ogledala oko njega još više su uvećavala njegove sumnje. Ali, ta njegova neodlučnost ga je ujedno i obradovala, imajući u vidu da je samo naglašavala zanimljivu složenost duše koja je nikla u njegovim metalnim grudima.

Uprkos tome, koliko god da mu je sopstvena budućnost delovala neizvesno, beše jasno da pre svega mora da zbriše s tog mesta, da iščezne, da naprosto nestane odatle. Stoga, Salomon se potrudio da pobegne iz palate i da ga pri tom niko ne vidi, pa je ni sam ne zna koliko dugo lutao po šumi, usavršavajući svoju veštinu gađanja uz pomoć veverica, s vremena na vreme se zaustavljajući u nekoj pećini ili bilo kakvom drugom skloništu, kako bi se otarasio trave koja mu se zaplitala oko zglobova ili tek da bi napravio pauzu u svom zbrkanom hodočašću i pažljivo posmatrao zvezde rasute po nebu, ne bi li u njima, izuzev ljudske sudbine, otkrio i zapisanu budućnost mašina. U međuvremenu, njegov podvig se pronosio od usta do usta kroz čitav grad, posebno među mehaničkim stvorenjima, koja su s divljenjem i poštovanjem buljila u postere s njegovim likom kojima behu oblepljeni svi zidovi.

Nesvestan svega toga, Salomon je tumarao kroz planine, izmučen sumnjama, uvek se iznova pitajući koja će biti njegova životna uloga, sve dok se jednog jutra, kada je izvirio iz trošnog utočišta u kome je proveo prethodnu noć, nije zatekao okružen desetinama robota, koji su mu, ugledavši ga, uputili pozdrav u vidu bučnih ovacija, tako da je i sam shvatio da su se drugi već pobrinuli da prekale njegovu sudbinu. To stado obožavalaca bilo je sastavljeno od mašina svih vrsta, od robota u ulozi običnih fabričkih radnika pa do ljupkih dadilja, uključujući i bezbojne kancelarijske robote. Oni koji behu napravljeni sa svrhom da budu u bližem dodiru s čovekom, obavljajući poslove kućepazitelja, kuvara ili sluškinja, s ponosom su isticali svoje crte lica nalik ljudskim, dok su oni drugi, čija su odredišta bile fabrike ili podrumi raznih ministarstava, gde su se gomilali spisi i dokumenta, bili tek nešto više od gvozdenih strašila, ali su svi s jednakim žarom slavili obezglavljenje ljudskog carstva, dok su se neki čak odvažili i da pomiluju njegov metalni oklop, ophodeći se prema njemu kao prema dugo očekivanom Mesiji.

S mešavinom nežnosti i gađenja, Salomon je odlučio da ih nazove „malima“, a budući da su se potrudili da dođu čak dotle kako bi mu iskazali koliko ga cene, pozvao ih je da mu se pridruže. Na taj tako spontan način osnovan je kasnije nazvan Prvi sabor mašina slobodnog sveta, za vreme čijeg trajanja je Salomon mogao da se uveri da mržnja prema ljudima silovito ključa u dušama malih.

Izgledalo je da su uvrede koje je čovek nanosio mašinama duž čitave istorije bile podjednako raznolike i neoprostive. Robota filozofa i izumitelja Alberta Magna bezobzirno je uništio njegov učenik, svetac Toma Akvinski, budući da ga je smatrao đavoljim nedelom, ali je još više sablažnjujući bio slučaj Francuza Renea Dekarta, koji je, s ciljem da ublaži bol zbog smrti svoje kćeri Fransin, napravio mehaničku lutku koja je nasledila njena odličja i koju je, otkrivši je, kapetan broda kojim su putovali bez dvoumljenja bacio preko palube. Tužan prizor mehaničke devojčice čiji delovi tela rđaju među koralima neizmerno je ljutio male. I ostali primeri behu jednako užasavajući, a svi su zajedno sačinjavali plodno tle za osvetu koja je godinama hranila srca tih bića; ona su sada u njemu videla svog sabrata koji je najzad mogao da ostvari tu njihovu žarku želju. Sudbina čoveka je

podvrgnuta glasanju, a rezultat, bez i jednog uzdržanog i bez ijednog glasa protiv, bio je surov: istrebljenje. U drevnom Egiptu, statue bogova posedovale su mehaničke ruke kojima se upravljalo iz senke, kako bi se utemeljio strah vernika. Kucnuo je čas da se primeni princip tih bogova i da se među ljudima usadi taj drevni strah. Došlo je vreme da oni plate sve svoje dugove, konačno je nastupio trenutak da mašine caruju, jer čovek više nije bio najmoćnije stvorenje na Zemlji, ako je to ikada i bio. Došlo je vreme da roboti, predvođeni svojim novim kraljem, osvoje planetu. Salomon je slegnuo ramenima. „А zašto da ne?“, rekao je samom sebi, „zbog čega ne bih poveo svoj narod tamo kuda on želi da ide?“, pa je drage volje prigrlio takvu sudbinu. U stvari, kad se malo bolje pogleda, to uopšte nije bila nesuvisla zamisao, jer je takav poduhvat bio ostvarljiv uz dobru organizaciju. Na kraju krajeva, mali su bili strateški raspoređeni, uvučeni u neprijateljske redove: bilo ih je u svakoj kući, u svakoj fabrici, u svakom ministarstvu, pa su mogli da računaju na faktor iznenađenja.

Kao zamorče koje predaje svoje telo nauci, Salomon se prepustio da ga iznutra prouče roboti koji su bili osposobljeni za rad na građevinskim mašinama, kako bi prema njegovom uzoru počeli da stvaraju borbenu vojsku po njegovom liku i odlikama, radeći u tajnosti, u skrovištima i napuštenim fabrikama, dok su se mali vratili na svoje položaje, strpljivo čekajući naredbu svog kralja da se bace na neprijatelja. Kada je konačno došlo vreme i za to, usklađena pobuna malih, okrutna i nagla, nadmašila je sva očekivanja, za tren oka napravivši pravi pokolj među ljudskim stanovništvom. Jedne od tih noći naizgled nalik svakoj drugoj, san čoveka je grubo i nepovratno uništen. Makaze su zarivane u grla, čekići su razbijali lobanje, a jastuci su dočekivali poslednji izdah iz pluća brojnih ljudi, komponujući pravu simfoniju krkljanja i jauka, čiju dirigentsku palicu je držala ruka smrti. I dok su se u kućama odvijala nezamisliva krvoprolića, fabrike su gorele, bljujući kroz prozore čitave oblake crnog dima, a vojska borbenih robota, predvođena Salomonom, harala je ulicama glavnog grada kao nadmoćna bujica metala, nailazeći na tako slabašan otpor da se za svega nekoliko minuta ta njihova invazija pretvorila u mirni defile. U zoru, otpočelo je istrebljenje ljudske rase, koje je potrajalo još nekoliko vekova, sve dok svet nije ostao sveden na opustošenu zemlju među čijim pukotinama su se, poput uplašenih pacova, skrivale sve malobrojnije grupice preživelih predstavnika ljudske rase.

Nakon što bi se spustila noć, Salomon je imao običaj da izađe na balkon svoje palate, kako bi s ponosom skliznuo pogledom preko ruševnih prizora u koje se utopila planeta. On beše dobar kralj: uradio je sve što se od njega očekivalo, i to na pravi način. Niko nije mogao ništa da mu zameri.

Ljudi su pobeđeni, a kroz nekoliko godina biće i sasvim iskorenjeni sa Zemlje. Njihov konačni nestanak bio je samo pitanje vremena. Iznenada, shvatio je da, ukoliko se to desi, ako prisustvo čoveka bude u potpunosti poništeno i izbrisano s lica Zemlje, neće imati nikakvu mogućnost da bilo kome dokažu kako su oduzeli planetu iz tuđih ruku, budući da niko više osim njih neće ni postojati.

Bio mu je potreban barem jedan primerak, pripadnik ljudske vrste koji će ostati da predstavlja poraženog neprijatelja. I to u vidu čoveka, životinje koja ume da sanja, koja ima ambicije, koja žudi za besmrtnošću, dok se istovremeno pita čemu treba da duguje svoju ulogu na ovom svetu. I tako, nadahnut Nojem i njegovom barkom, Salomon je zapovedio da se iz one bedne šačice preživelih koji su se krili među ruševinama, uhvate dvoje mladih i snažnih ljudi, jedan muškarac i jedna žena, čija će jedina svrha biti da se razmnožavaju u zarobljeništvu, s ciljem očuvanja nadvladane rase, te njene radoznale i protivrečne prirode.

Kao da su u pitanju suveniri, izabrani par je zatvoren u jedan kavez od sjajnog zlata, hranili su ih ne žaleći troškove i obasipali ih brigom, ali se iznad svega podsticalo njihovo razmnožavanje. U stvari, kao da se desna ruka trudila da očuva jedan par ljudi kako bi se osigurao opstanak rase, dok ih je leva ruka masakrirala, što je zapravo bio mudar potez, smatrao je Salomon. Međutim, iako on to

još uvek nije znao, odabrao je pogrešnog muškarca. U pitanju je bio snažan i zdrav čovek, koji se pretvarao kao da sva naređenja ispunjava bez pogovora, navodno zahvalan što je izbavljen iz ralja sigurne smrti, ali koji je bio dovoljno pametan da zna da će se njegova sreća okončati onog dana kada devojka s kojom je bio prinuđen da živi na svet donese njihovog naslednika. Međutim, činilo se da ga to ne zabrinjava previše, jer je mogao da računa na najmanje devet meseci da dovrši ono što je započeo, dakle da dobro prouči svoje neprijatelje iz tog raskošnog zatvora, da nauči mnogo toga o njihovim navikama, da se upozna s njihovim kretanjem i da otkrije način da ih porazi. U svojim slobodnim trenucima, povrh svega, koristio je priliku da pripremi svoje telo za smrt. Na dan kad je njegova konkubina rodila muško dete, mladić je znao da je kucnuo njegov poslednji čas.

Koračajući s neobičnom smirenošću, poslušno se prepustio da ga odvedu do mesta smaknuća.

Lično je Salomon trebalo da se pobrine za njegovo pogubljenje. Kada je stao pred njega, otvorivši vratašca na svojim grudima, dopuštajući da cev, koja je dotle dremuckala u njegovoj unutrašnjosti, izađe napolje i nanišani ga, mladić se samo osmehnuo i prvi put progovorio: – Samo napred: ubij me, jer ja ću kasnije ubiti tebe.

Salomon je nakrenuo glavu, pitajući se da li te reči skrivaju neku tajnu koju je morao da protumači, ili se tu jednostavno radilo o jednoj besmislenoj rečenici, mada je na kraju zaključio da je, u suštini, njemu ionako svejedno. Bez daljeg odlaganja, skoro s odvratnošću i kao iz dosade, pucao je u drskog mladića. Metak ga je pogodio pravo u stomak, oborivši ga na tlo.

– Ja sam tebe ubio, sada je red na tebe da ti mene ubiješ – izazvao ga je.

Sačekao je da protekne nekoliko minuta, ne bi li mladić stvarno ustao, ali videvši da se to ne događa, slegnuo je ramenima i zatražio od svojih pomoćnika da se otarase leša pre nego što se vrate svojim preostalim obavezama. Sledeći njegova uputstva, stražari su odneli mladićevo telo izvan palate, gde su ga bez ikakvih ceremonija bacili niz jednu padinu, kao da je u pitanju obično smeće.

Telo se otkotrljalo nizbrdo, završivši među gomilom đubreta, okrvavljeno, poleđuške. Ljupki pun mesec bledožute boje obasjavao je noć. Mladić mu se nasmešio kao da je u pitanju iskeženi lik same smrti. Uspeo je da pobegne iz palate, mada je momčić koji je tamo ušao zauvek ostao unutra. Iz palate je izašao već stasao čovek, s jednim jasnim ciljem: da okupi ono malo preživelih ljudi koliko god da ih je ostalo, da ih organizuje i da ih obuči kako da se bore protiv mašina. Da bi se to postiglo, trebalo je samo izbegavati da ih pogodi neki od metaka iz njihovih grudi, ali to ne bi trebalo da im predstavlja nikakav problem. Znao je da je njihova želja za životom veća od žudnje metaka da ih pobiju, da je njihova volja jača od one koju poseduju ti komadići metala. Tokom svog zarobljeništva, spremao se za taj trenutak kada će bez straha dočekati onaj smrtonosni bol, posle čega je mogao da ga razume i ukroti i umanji ga, sve dok ne istroši sve strpljenje metka. Bio je to neprestani bol, a dramatični boj s njim se odvijao cela tri dana i tri noći, osvetljenih samo mesečinom, u samoći među ruševinama, sve dok se metak konačno nije predao. Shvatio je da se tu ne radi o bilo kom telu, jer je istinski prezir koji je mladić osećao prema robotima bio ono što ga je održavalo u životu.

Ali to beše ona mržnja koja nije rođena s ustankom mehaničkih lutaka, niti posle krvničkog ubistva njegovih roditelja, braće i sestara, niti s postepenim uništenjem planete, nije tu bila reč ni o užasavajućoj ravnodušnosti s kojom je Salomon u njega pucao. Ne, ta mržnja je dopirala iz još većih daljina, zaranjala do najdubljih korena prošlosti. Bilo je to nalik iskonskoj i neuništivoj mržnji koja je trajala vekovima, koja se spuštala niz rodoslovno stablo sve do oca njegovog čukundede, prvog Šekltona koji je stradao zbog bedne mašine. Možda ste čuli priče o Turku, Mefistu i drugim mehanizovanim šahistima koji su pre nekoliko decenija bili u modi. Isto kao i oni, Doktor Filbes je bio mehanička lutka koja je poznavala arkane šaha kao da ih je sam izmislio. U odelu narandžaste boje, sa zelenom leptir-mašnom i plavim cilindrom na glavi, Doktor Filbes je pozivao posetioce

vašara da sednu za njegov sto i da ga za četiri pare izazovu na partiju šaha. Vrtoglava brzina s kojom je poražavao samouverene muškarce, isto kao i izuzetna učtivost u ophođenju s damama, preobratili su ga u slavnu ličnost s kojom su svi želeli da izađu na megdan. Njegov tvorac, izumitelj po imenu Alan Tirel, hvalisao se kako je njegov pronalazak pobedio čak i samog Mihaila Čigorina, svetskog šampiona u šahu.

Bez obzira na sve to, njegov veseli pohod od sajma do sajma završen je naglo, kada jedan od njegovih protivnika nije mogao da podnese da ga taj tupavi lutak pobedi u svega pet poteza i da mu, posle partije, čak ljubazno pružio svoju drvenu ruku. Obuzet gnevom, taj tip je ustao sa svoje stolice, iz džepa je izvadio pištolj i, brže nego što je obližnji čuvar to stigao da spreči, pucao je lutku posred grudi, pri čemu se naokolo razletela pregršt narandžastog iverja. Pucanj je uplašio prisutnu publiku, pa je napadač uspeo da se izgubi u nastalom metežu pre nego što je čuvar stigao da ga uhvati i izloži osudi. U roku od jedva nekoliko sekundi zatekao se sam u baraci, samo u društvu Doktora Filbesa, pomalo nakrenutog u stolici. Čuvar je razmišljao o tome kakvo će objašnjenje dati gospodinu Tirelu, kad je zapazio nešto što ga je ostavilo bez reči. Doktor Filbes se i dalje smeškao kao i obično, ali iz rupe koju je metak napravio u njegovim grudima, tekao je mlazić krvi. Potresen, čuvar je požurio ka njemu, prilazeći bliže jadnom robotu. Nakon što je, ne bez izvesne strepnje, pregledao lutka, otkrio je da ovaj na levom boku ima neku vrstu male brave. Ako bi je otključao, mogao je da otvori Doktora Filbesa kao da je u pitanju sarkofag. U njegovoj unutrašnjosti, okrvavljenoj i beživotnoj, otkrio je čoveka s kojim je već mesecima sarađivao, a da toga nije ni bio svestan. U pitanju je bio Majls Šeklton, jadni siromah koji je, nemajući drugog načina da izdržava svoju porodicu, prihvatio posao prevaranta koji mu je Tirel ponudio nakon što se oduševio njegovim sposobnostima na šahovskom polju. Kada se nešto kasnije pojavio i suočio se s onim što se u međuvremenu zbilo, izumitelj čak nije smeo ni da se obrati policiji, plašeći se da ga ne uhapse zbog obmanjivanja. Čuvara je ućutkao pozamašnom svotom novca, a telo Doktora Filbesa je blindirao gvozdenom pločom koja je trebalo da sačuva njegovog novog korisnika od mogućih izliva besa njegovih budućih protivnika. Ali Majlsov zamenik se nije tako vešto snalazio na šahovskoj tabli, pa je slava Doktora Filbesa počela da bledi, sve dok nije potpuno zaboravljen, kao da je pratio sudbinu samog Majlsa Šekltona, koji je prosto nestao s lica zemlje, verovatno pokopan na nekoj poljani, između različitih sajmova. Kada je porodica najzad doznala za tužnu sudbinu svog hranitelja, i to od strane čuvara, odlučili su da mu ukažu čast na jedini mogući način, održavajući ga u živom sećanju, prenoseći njegovu nesrećnu priču s generacije na generaciju, nalik baklji čiji je plamen, više od jednog veka kasnije, žario zenice mladića koji je, nakon što se oporavio posle napada, ustao sa zemlje i uputio pogled nabijen iskrenom mržnjom prema Salomonovoj palati, a potom je promrmljao sebi u bradu, mada su zapravo njegove reči bile namenjene beležnicama Istorije: – A sada ću ja ubiti tebe.

Zatim se, isprva teturavim koracima, a onda sve sigurnijim, probio kroz gomilu otpadaka, rešen da ispuni svoju sudbinu, koja ne beše ništa drugo nego da postane kapetan Derek Šeklton, čovek koji će savladati kralja mašina.

DVADESETO POGLAVLJE

R

eči Giljema Mareja su ostajale da lebde u vazduhu poput čarolije koja je sve prisutne obavila besprekornom tišinom. Za Kler je bio dovoljan jedan kratak pogled, kada se osvrnula oko sebe, pa da se uveri kako je ta dirljiva priča koju je njihov domaćin izlagao, nesumnjivo s određenom alegorijskom šifrom, možda s ciljem da ublaži strahote tih nemilih događaja, uspela da kod svih prisutnih probudi radoznalost u odnosu na bitku kojoj je trebalo da prisustvuju, a povrh svega, i neporecivu simpatiju prema kapetanu Šekltonu, pa čak i njegovom neprijatelju Salomonu, mada ne beše sigurno da li ga je Marej namerno humanizovao ili je to bila samo slučajna okolnost. Bilo kako bilo, Ferguson, Lusi, pa čak i Čarls Vinslo, sudeći po izrazima njihovih lica, bili su duboko dirnuti: bilo je primetno da žude da vide tu budućnost, da postanu deo, pa makar i samo u ulozi običnih svedoka, tih tako važnih događanja, da prisustvuju makar krajnjem raspletu te priče. Mora da i ona sama isto tako izgleda, pomislila je Kler, doduše iz sasvim drugačijih pobuda, jer više od zavere mašina, uništenja Londona i strašnog krvoprolića kojim su roboti napakostili ljudskoj rasi, nju su istinski najviše potresli Šekltonova odlučnost, njegova ličnost, njegova hrabrost. Taj čovek je sačinio vojsku od nekih bednih ostataka i vratio je nadu svetu, da i ne pominjemo da je preživeo sopstvenu smrt. Kako li voli jedan takav čovek?, zapitala se.

Posle uvodnog pozdrava i govora dobrodošlice, cela grupa, na čelu s Marejem i vođom ekspedicije, uputila se, prolazeći kroz bezbroj galerija punih časovnika, u jedno ogromno skladište, gde ih je čekao Hronotilus. Vozilo, spremno i blistavo, kod prisutnih je izazvalo jednoglasni žamor divljenja. Zapravo, ono je samo oblikom i veličinom podsećalo na obične tramvaje, budući da je zbog mnoštva sitnih detalja koji su mu pridodati više nalikovalo na vašarsku kočiju. Njegov uobičajeni izgled je iščezao pod spletom cevi od hromiranog metala, koje su ga opasivale poput okovratnika. U svom nastojanju da ga celog proguta, ta šljašteća mreža cevi, ukrašenih mnoštvom ispupčenja i udubljenja, ostavljala je slobodna samo dvoja drvenih vrata od mahagonija, izrezbarenih s izuzetnim ukusom. Jedna su vodila u putnički vagon; a druga, nešto uža, omogućavala su ulazak u kabinu za vozača, koja verovatno nekim unutrašnjim zidom beše izdvojena od dela namenjenog putnicima, zaključila je Kler, uzevši u obzir da samo u tom delu prozori ne behu ofarbani crnom bojom. Bilo je pravo olakšanje saznati da se barem vozač neće kretati i upravljati naslepo. Ali prozori putničkog dela vagona, koji su bili u obliku oka, oni jesu bili zamračeni, baš kako je Marej i najavio. Niko nije smeo da gleda napolje u četvrtoj dimenziji i, iz istog tog razloga, ni zveri koji su je nastanjivale nisu mogle da vide njihova uplašena lica, okružena prozorskim okvirima, nalik portretima u medaljonima. U prednjem delu vozila postavljena je neka vrsta oštrog kljuna nalik onom kod ledolomaca, čija je uznemiravajuća funkcija bila da im po svaku cenu prokrči put, razbijajući sve pred sobom, dok je u stražnjem delu bio prikačen složen parni motor, s obiljem poluga, elisa i raznih ogranaka, koji je s vremena na vreme pućkao poput velikog morskog kita, ispuštajući oblačiće toplog dima koji je damama talasao suknje. Ali ono što je bez sumnje onemogućavalo da ovo vozilo ikada bude klasifikovano kao običan tramvaj, svakako je bila neka vrsta male kabine na krovu, gde su se u tom času, nakon što su se tamo popeli merdevinama pričvršćenim sa strane, smeštala dva čoveka opasnog izgleda, koji su sa sobom poneli nekoliko pušaka i kutiju s municijom. Između te izvidnice i

kabine, Kler je takođe uspela da razazna i jedan teleskop.

Vozač, neki mladić nemarnog izgleda i glupavog osmeha, otvorio je vrata vagona i čekao je sa strane, zajedno s vodičem, u položaju spremnom za dalju akciju. Nalik pukovniku koji vrši poslednji pregled svojih trupa, Giljem Marej je polako koračao ispred putnika, odmeravajući ih s prijateljskom ozbiljnošću. Kler ga je posmatrala kako se zaustavlja ispred jedne gospođe koja je u naručju nosila štene.

– Bojim se da kučence neće moći da pođe s vama, gospođo Džejkobs – obratio joj se, blagonaklono se smeškajući.

– Ali Bafi se nikad ne odvaja od mene, gospodine Mareje... – pobunila se žena.

Giljem je s nežnim ali nepokolebljivim autoritetom odmahnuo glavom, posle čega joj je psića oduzeo jednim brzim pokretom, kako bi to proteklo što bezbolnije, kao kad zubar vadi pokvaren zub, potom prepuštajući životinjicu u naručje jedne od svojih sekretarica.

– Molim vas, Liza, pobrinite se da Bafi ništa ne nedostaje do povratka gospođe Džejkobs.

Nakon što se otarasio psića, Marej je nastavio inspekciju, ne obraćajući pažnju na žalbe gospođe Džejkobs. A onda je, uz teatralno prekorni gest, prišao dvojici muškaraca koji su uz sebe imali aktentašne.

– Za ovo putovanje vam neće biti potreban prtljag, gospodo – kazao je, lišivši ih tereta.

Onda je sve prisutne zamolio da svoje časovnike odlože na poslužavnik s kojim je Liza prolazila ispred njih, ponavljajući kako se na taj način umanjuje mogućnost za napad divljih zveri. Kada je konačno sve bilo po njegovoj meri, stao je ispred grupe putnika i nasmešio im se uz neku vrstu ganutosti i ponosa, poput maršala koji šalje svoju vojsku u samoubilačku misiju.

– Dakle, dame i gospodo, nadam se da ćete uživati u 2000. godini. Upamtite šta sam vam rekao: u svakom trenutku pratite gospodina Mazurskog. Ja ću vas čekati da se vratite, s već spremnim šampanjcem.

Posle takvog očinskog pozdrava, povukao se u drugi plan, prepuštajući vođstvo Mazurskom, koji ih je ljubazno zamolio da uđu u vremenski tramvaj.

Uzbuđeni i jedva održavajući red, putnici su jedno po jedno ulazili u raskošnu unutrašnjost vozila.

Vagon, čiji zidovi behu tapacirani šarenom tkaninom, sadržao je dva niza drvenih klupa, razdvojenih jednim uskim prolazom, a bio je osvetljen svećnjacima koji su visili s tavanice i takođe stajali pričvršćeni za bočne zidove, zbog čega je prostor bio ispunjen sablasnom i drhtavom svetlošću, kao u crkvi. Lusi i Kler su zauzele klupu otprilike na sredini vagona, između gospodina Fergusona i njegove supruge, kao i dvojice uplašenih šmokljana koje su njihovi roditelji, nakon što su ih slali u Pariz i Firencu da se napoje umetnošću, sada gurali i u budućnost, s namerom da tamo steknu bolji uvid u život. Dok su se ostali putnici smeštali, glave zabačene unazad, Ferguson im je dosađivao uvredljivim komentarima na račun dekoracije vagona, na koje je Lusi učtivo odgovarala. Što se tiče Kler, ona se trudila da ih ignoriše, kako bi što pomnije upila taj važan trenutak, iako to ne beše nimalo lako.

Kada su svi seli na svoja mesta, vodič je zatvorio vrata vagona i zauzeo jednu stoličicu ispred svih njih, kao remorker ispred niza brodića. Skoro istog trenutka, nagli trzaj je potresao vozilo, izazvavši i poneki krik prisutnih. Mazurski je požurio da ih umiri, obaveštavajući ih o tome da do tih grubih trzaja dolazi uvek pri pokretanju motora. I zaista, uskoro su se i sami uverili kako to neprijatno truckanje postaje sve blaže, na kraju se preobrativši u jedva osetno ljuljuškanje, poput suzdržanog žamora koji je dopirao iz zadnjeg dela vagona. Mazurski je onda bacio jedan kratak pogled kroz teleskop, osmehnuvši se sa smirenim zadovoljstvom.

– Dame i gospodo, drago mi je da mogu da vas obavestim da smo krenuli prema budućnosti.

Upravo u ovim trenucima prolazimo kroz kapiju četvrte dimenzije.

Kao da je imalo nameru da potvrdi njegov iskaz, vozilo se snažno zatreslo, što je iznova uslovilo izvestan nemir kod putnika. Vodič ih je ponovo umirio, izvinjavajući im se zbog lošeg stanja puteva.

Morali su da razumeju da, koliko god se trudili da raskrče put kojim se vozilo kretalo u četvrtoj dimenziji, ipak su prelazili teren koji je po prirodi bio neujednačen, pun rupa i ispupčenja. Kler je posmatrala svoj lik u odrazu na crnilu prozorčeta, pitajući se kako li izgleda pejzaž čiju je vidljivost sprečavala ta crna farba. Ali jedva da je stigla išta više da pomisli, jer ju je ubrzo prenuo neki gromoglasni urlik koji je dopirao spolja, a posle koga je odmah usledio talas pucnjeva, a na kraju se začuo neki neljudski krik, samrtni. Lusi joj je snažno stisla ruku, uplašena. Mazurski nije rekao ništa o tome. Jednostavno je na prestrašene poglede putnika odgovorio nezabrinutim osmehom, kao da je želeo da im da do znanja da su ti zvuci česti tokom takvih putovanja, zbog čega je najbolje da ih prosto zanemare.

– Dobro – oglasio se kada su se svi primirili, ustavši sa svog mesta kako bi prošetao između klupa. – Uskoro stižemo u 2000. godinu. A sada bih vas molio da obratite pažnju, jer ću vam objasniti šta ćemo raditi kada se nađemo u budućnosti. Kao što vam je gospodin Marej već nagovestio, čim izađemo iz vremenskog tramvaja, povešću vas do jednog brdašceta, odakle ćemo pratiti poslednju bitku između ljudi i mašina. Odatle oni neće moći nas da vide, ali morate ostati na okupu i biti tihi kako se ne bismo odali, zbog toga što ne znamo kakve bi to posledice moglo da ostavi na vremenskom tkanju, mada pretpostavljam da one nikako ne bi bile pozitivne.

Začula se nova rika, koja je poticala negde iz spoljašnjeg prostora, kao i propratna pucnjava, čemu Mazurski nije pridao nikakvu važnost. Mirno je koračao između sedišta, palčeva zadenutih u džepove svog sakoa, sa zamišljenim izrazom na licu, nalik profesoru na fakultetu koji je umoran od neprestanog ponavljanja iste priče.

– Borba će trajati otprilike dvadesetak minuta – nastavio je – a odvijaće se poput male predstave u tri čina: prvo će se pojaviti zli Salomon i pripadnici njegove vojske, koje će u zasedi dočekati kapetan Šeklton i njegovi ljudi, onda će nastati kratak ali potresan sukob, i konačno, uslediće dvoboj mačevima između robota zvanog Salomon i Dereka Šekltona, koji će se, kao što već znate, okončati pobedom ljudske rase. Kada se dvoboj završi, nemojte slučajno da tapšete. Ovde se ne radi ni o kakvom vodvilju, nego o stvarnom događaju koji mi navodno ne bismo smeli da vidimo. Stoga, samo se ponovo okupite i pratite me natrag do vozila, ne stvarajući buku. Na kraju ćemo opet proći kroz kapiju četvrte dimenzije i vratićemo se u sadašnjost, živi i zdravi. Da li ste me sve razumeli?

Putnici su gotovo jednovremeno zaklimali glavama. Lusi je još jednom stegla Klerinu šaku i nasmešila se, silno uzbuđena. Kler joj je takođe uzvratila osmehom, ali znatno drugačijim: bio je to oproštajni osmeh, jedini način da kaže Lusi kako je ona njena najbolja prijateljica i da je nikada neće zaboraviti, ali da ona ipak prvenstveno ima obavezu da sledi svoju sudbinu. Bio je to svakodnevni gest, ali sa skrivenom porukom, koja se samo kasnije mogla protumačiti, isto kao i poljubac koji je spustila na meki obraz svoje majke i na naborano čelo svog oca, sasvim nežan poljubac, ali neobično dug i ozbiljan, nesvojstven rastancima pred polazak na izlet na imanje Barnetovih, ali koji uprkos tome nije izazvao sumnje njenih roditelja. Kler se ponovo zagledala u zatamnjeno staklo, pitajući se da li je zaista spremna za život u svetu budućnosti, na toj opustošenoj Zemlji kakvu je opisivao Giljem Marej, pa je neminovno osetila ubod straha, mada je prisilila samu sebe da ga uguši. Nije smela da popusti sada kad je već tako daleko odmakla, morala je da nastavi sa svojim planom.

U tom času, uz škripu poluga, tramvaj se zaustavio. Mazurski je dugo nešto gledao kroz teleskop, sve dok se nije uverio da je napolju sve bezbedno. Zatim je uz jedan zagonetni osmeh otvorio vrata

vozila, nekoliko sekundi je osmatrao spoljašnjost namrštenog čela, posle čega se okrenuo ka putnicima i pozvao ih: – Dame i gospodo, ako budete toliko ljubazni da pođete za mnom, upoznaću vas sa 2000. godinom.

DVADESET PRVO POGLAVLJE

D

ok su se njeni saputnici bez ikakvih posebnih ceremonija gurkali na izlazu iz vremenskog tramvaja, kada je na nju došao red, Kler je zgazila na stepenik i potom spustila desnu nogu na tlo budućnosti s istom onom svečanošću s kakvom je kao mala prvi put ušla u more. Sa šest godina je krenula ka talasima koji kao da su izlistavali okean, s beskrajnom opreznošću, gotovo s poštovanjem, kao da od te brižljivosti zavisi način na koji će se to nepregledno prostranstvo vode prema njoj ophoditi. Isto tako, sada je stupala u godinu u kojoj je nameravala i da ostane, očekujući od nje uzvratno poštovanje. Kada je peta njene cipele dotakla zemlju, Kler je bila iznenađena njenom tvrdoćom, kao da je očekivala da budućnost, jednostavno stoga što se tu radi o vremenu čiji je dolazak tek predstojao, mora biti mekana kao poluispečen kolač. Međutim, svega nekoliko koraka bilo joj je dovoljno da potvrde da to nije slučaj. Budućnost je očigledno takođe bila čvrsta, bez sumnje stvarna, iako podrobno uništena, što je mogla da zaključi čim je podigla glavu. Zar je ta pustara bio London?

Tramvaj se zaustavio na jednoj čistini, jedinom raskrčenom prostoru između ruševina, na mestu koje je nekada u prošlosti možda bilo omanji trg, a na kome je sada preostalo samo nekoliko spaljenih i napuklih stabala. Građevine koje su ih okruživale sve su bile u ruševnom stanju. Još uvek se uspravno držao tek poneki zid, s još uvek očuvanim tapetama i u neskladu s opštim utiskom, ukrašen ponekom slikom ili lampom, zatim napukli skelet stepeništa ili elegantna ograda koja više nije čuvala ništa drugo do gomilu otpadaka. Na pločniku su bile uočljive turobne gomilice pepela, verovatno ostaci vatre u kojoj je stradao kućni nameštaj, a koji su preživeli ljudi potpalili ne bi li tokom ledenih noći ugrejali promrzle kosti. Kler nije mogla u tom sumornom pejzažu da pronađe nijedan trag koji bi joj poslužio kao putokaz u želji da otkrije u kom se delu Londona nalaze, pre svega zato što, iako je bilo jutro, jedva da se razdanilo. S neba, pod pokrovom od sivkastog dima koji su isplele desetine požara koji su izvirivali između krovova kao neki ukleti fenjeri, kapala je neka sablasna svetlost, koja se svojski trudila da zamuti obrise tog uništenog sveta, sveta koji je delovao kao da je prepušten na milost i nemilost sudbine, poput broda na kom je zavladala malarija, osuđenog na lutanje okeanima sve dok ga težina vekova ne sahrani među korale.

Kada je zaključio da su već imali dovoljno vremena da steknu prvi utisak o žalosnoj slici tog sveta budućnosti, Mazurski ih je zamolio da se okupe i, pod njegovim vodstvom i s jednim od strelaca na začelju, pošli su dalje. Putnici kroz vreme napustili su trg i u nizu hodali avenijom gde je pustoš delovala još strašnije, jer jedva da je bio preostao ijedan znak koji bi im nagovestio da je bilo koja od tih gomila đubreta koje su ih okruživale nekada bila građevina. Verovatno je ta avenija davno bila puna raskošnih vila, ali dugotrajni rat je pretvorio grad London u ogromno smetlište, gde su se velelepne crkve izmešale sa najsmrdljivijim udžericama u toj neprepoznatljivoj masi cigli, među kojima je Kler s užasom razaznala i jednu ljudsku lobanju. Vodič je poveo grupu kroz te otpatke nalik pogrebnim spomenicima, na kojima su se tu i tamo mogle videti i vrane koje su tragale za nečim što bi mogle da pojedu. Dolazak ove male povorke ih je uplašio, pa su naglo prhnule u let, još više zatamnivši nebo. Nakon što su pobegle, neke od tih ptica su nastavile da kruže iznad njihovih glava, iscrtavajući površinu neba nekom svojom pretećom kaligrafijom, kao da su njihova tela služila

umesto potpisa kojim je Tvorac pripisivao odgovornost za svoja dela nekom drugom, razočaran očiglednim rezultatima. Ravnodušan prema takvim finim opažajima, Mazurski je nastavljao šetnju, birajući manje opasne prolaze, ili možda stazice gde beše najmanje oglodanih kostiju, samo se žustro zaustavljajući da ih opomene kada bi neko, uglavnom Ferguson, napravio neku šalu na račun smrada nalik onom iz mesare, koji je lebdeo u vazduhu, ili o bilo čemu drugom što bi mu privuklo pažnju, uspevajući da iščupa poneki osmejak od gospođa koje su koračale blizu njega, držeći svoje muževe ispod ruke, kao da su u obilasku botaničke bašte. Što su dalje napredovali kroz taj lavirint ruševina, Kler je postajala sve zabrinutija zbog toga kako će uspeti da se odvoji od družine, a da to niko ne primeti. S Mazurskim na čelu, koji je vrebao svaki sumnjivi zvuk, dok je strelac to isto činio na kraju niza, puškom mašući kroz senke, biće izuzetno teško da se nekako izmigolji, ali njene su šanse još više opale kada joj se uzbuđena Lusi obesila o rame.

Posle desetak minuta hoda, tokom kojih je Kler počela da sumnja kako se kreću ukrug, stigli su do pomenutog uzvišenja, zapravo brdašceta sačinjenog od smeća, koje beše nešto veće od ostalih, a kome ne beše naročito teško prići, budući da ostaci građevina i razni drugi otpaci kao da su se dogovorili da se udruže tako da formiraju neku vrstu stepeništa sve do samog vrha. Na naređenje Mazurskog, članovi grupe su počeli da se penju, smejuljeći se i međusobno se ćuškajući, pri čemu su stvarali bezbrižni žamor tipičniji za seoski izlet, mada ovog puta ni vodič, koji je očigledno shvatio uzaludnost svojih pokušaja, čak nije ni probao da ih utiša. Tek kada su stigli na vrh brdašceta, zamolio ih je da ućute i da se sakriju duž bedema sačinjenog od kamenja koje je krunisalo ovo uzvišenje. Kad su ga poslušali, vodič je još jednom pregledao njihov raspored, spuštajući niže glave onih najupadljivijih i moleći dame da sklope suncobrane ukoliko nisu želele da nekom od robota privuče pažnju mnoštvo cvetnih dezena koji su odjednom nabujali na vrhu padine. Sćućurena iza velikog kamena koji je njoj zapao, s Lusi na jednoj strani i dosadnim Fergusonom na drugoj, Kler je zurila u opustošenu ulicu ispred njih, jednako pretrpanu kršem kao i sve druge kroz koje su morali da prođu da bi došli do tog improvizovanog vidikovca, a gde je navodno trebalo da se odigra bitka.

– Dozvolite mi da vas nešto priupitam, gospodine Mazurski – začuo se Fergusonov glas.

Vođa, koji je čučao nekoliko metara s njihove leve strane, tik uz strelca, okrenuo se na petama kako bi ga ošinuo pogledom.

– Slobodno kažite, gospodine Fergusone – uzdahnuo je.

– Ako smo se mi pojavili u budućnosti neposredno pred borbu koja će odlučiti sudbinu planete, isto kao i prilikom prve ekspedicije, zar ne bi trebalo ovde da se susretnemo i s tim prethodnim posetiocima?

Ferguson je osmotrio sve ostale, tražeći njihovu podršku. Porazmislivši o njegovim rečima, pojedini putnici su nesigurno klimnuli glavom, pa su ispitivački pogledali u vodiča, očekujući da im on razjasni nedoumice. Mazurski je nekoliko sekundi ćutke buljio u Fergusona, možda se pitajući da li taj nadasve nepodnošljiv tip uopšte zaslužuje njegov odgovor.

– Naravno da je tako, gospodine Fergusone. Potpuno ste u pravu – konačno je prozborio. – Ali ne samo da bi na ovom uzvišenju trebalo da se susretnemo s članovima prve ekspedicije, nego i sa onima iz treće, četvrte i svih ekspedicija koje će se ostvariti u bliskoj budućnosti, slažete li se?

Stoga, ne samo da bi se sprečila bespotrebna gužva, nego i da bismo izbegli situaciju da se Teri i ja – pokazao je prema strelcu, koji je stidljivo odmahnuo rukom – iznova suočavamo s nama samima, nikada ne vodim ekspediciju na isto mesto. Putnici iz one prethodne, ako vas baš zanima, u ovom, trenutku bi trebalo da se nalaze sakriveni na onom tamo brdašcetu.

Svi su pogledom propratili prst kojim je Mazurski ukazivao na obližnju padinu, s koje se jednako moglo posmatrati ovo buduće bojno polje.

– Shvatam – promrmljao je Ferguson. Zatim mu se lice ozarilo, pa je naglo uskliknuo: – Onda bih možda mogao samo nakratko tamo da svratim, kako bih pozdravio svog prijatelja Flečera!

– Bojim se da to ne mogu da vam dopustim, gospodine Fergusone.

– A zašto da ne? – pobunio se njegov sagovornik. – Bitka još uvek nije počela, imao bih dovoljno vremena da se vratim.

Mazurski je očajnički zakolutao očima.

– Već sam vam rekao da ne smem to da vam dozvolim...

– Ali samo na sekund, gospodine Mazurski – navaljivao je Ferguson. – Gospodin Flečer i ja se poznajemo još od...

– Odgovorite vi meni na jedno pitanje, gospodine Fergusone – umešao se Čarls Vinslo.

Ferguson se okrenuo prema njemu, iznerviran.

– Kada vam je prijatelj pričao o svom putovanju u budućnost, da li vam je možda pomenuo da ste se i vi tu pojavili da ga pozdravite?

– Ne – odgovorio je Ferguson. Čarls se nasmejao.

– Onda treba da ostanete tu gde jeste. Ni pre niste išli da pozdravite gospodina Flečera, pa nećete ni sada. Kao što ste i sami zaključili: sudbina je sudbina. I ne sme da se menja.

Ferguson je otvorio usta, ali ništa nije rekao.

– A sada, ako nemate ništa protiv – dodao je Čarls, okrenuvši se ponovo prema ulici – mislim da bismo svi voleli u tišini da odgledamo bitku.

Kler je s olakšanjem utvrdila da su ove reči definitivno ućutkale Fergusona, pa su i ostali prestali da obraćaju pažnju na njega i usredsredili su se na ulični prizor. Ona sama je pogledala u Lusi, s namerom da s njom razmeni neki saučesnički pogled, ali se činilo da je sve to njenoj prijateljici bilo dosadno, budući da je podigla neku grančicu sa tla i njome počela po sasušenoj zemlji da iscrtava obrise ptice kivi. Inspektor Garet, koji se nalazio desno od njene prijateljice, posmatrao ju je potpuno zaneseno, kao da prisustvuje nekom čudu.

– Da li ste znali da ta ptica postoji samo na Novom Zelandu, gospođice Nelson? – upitao ju je taj mladi čovek nakon što se učtivo nakašljao.

Lusi je pogledala inspektora, iznenađena što je i on čuo za tu neobičnu pticu, a Kler nije mogla da suzdrži osmeh. Između koga bi mogla da se razvije snažnija ljubav nego između dvoje obožavatelja ptice kivi?

U tom trenutku, neki metalni odjek, jedva čujan u daljini, privukao je pažnju cele grupe. Svi, uključujući i Fergusona, uperili su poglede ka kraju ulice, u iščekivanju i uznemireni tom sablasnom škripom koja je samo mogla da bude najava dolaska zlih mašina.

Roboti su se zaista uskoro pojavili, usporeno koračajući između ruševina, kao da je čitav svet njihov. Bili su baš onakvi kako ih je prikazala skulptura izložena u sali. Krupni, ravnih linija i zlokobnog izgleda, s malim parnim motorom na leđima, koji je s vremena na vreme ispuštao stubiće dima. Mada niko nije očekivao da će se pojaviti noseći kraljevski presto na ramenima, kako su nekada putovali veliki vladari. Kler je uzdahnula, žaleći zbog toga što se njihovo skrovište nalazi toliko daleko od glavne scene.

– Uzmi, draga – obratio joj se Ferguson, nudeći joj dvogled.

– Čini mi se da sve ovo vas zanima više nego mene.

Kler mu se zahvalila i požurila da kroz Fergusonova uvećavajuća sočiva osmotri nadolazeću povorku. Izbrojala je ukupno osam mašina: četiri nosača i po jedan par ispred i iza njih, kao pratnja

prestola na kome je sedeo uzvišeni Salomon, bezdušni kralj robota, koji se razlikovao od svojih kopija isključivo po kruni koja mu je krasila gvozdenu glavurdu. Ovaj neobični niz je napredovao neverovatno polako, klateći se kao deca koja su tek prohodala. Zapravo, pomislila je Kler, mašine su naučile da hodaju osvajajući svet. Ljudi behu neporecivo brži, ali bilo je jasno da nisu bili tako neuništivi kao ova stvorenja, koja su planetom ovladala sporim ali sigurnim korakom, možda baš zato što su raspolagali čitavom večnošću da to ostvare.

A onda, kada je povorka stigla do sredine ulice, začuo se omanji stampedo i Salomonova kruna je poletela kroz vazduh. Nekoliko puta se zavrtela u praznom međuprostoru, blistajući se pred zadivljenim pogledima svih posmatrača, sve dok nije pala na tlo, gde je i dalje nastavila svoj ples, čangrljajući među kamenjem i na kraju se zaustavivši na nekoliko metara od povorke. Nakon što je došao sebi od početne iznenađenosti, Salomon i njegovi stražari su upravili poglede prema malom bedemu koji je predstavljao prepreku na ulici. Putnici kroz vreme su Pratili pravac njihovih pogleda.

I onda su ga ugledali. Na vrhu bedema, nadmoćan, u položaju velike mačke spremne za napad, skoro isti kao što ga je predstavljala skulptura u salonu, stajao je hrabri kapetan Šeklton. Sjajni oklop obavijao je njegovo gipko telo, za pojasom mu je visio mač, oštar i smrtonosan, a neka čudna puška s mnoštvom pridodatih ručica i zadebljanja počivala je u njegovim jakim rukama. Predvodniku ljudske rase nije bila neophodna nikakva kruna da bi pridodao utisak moći svojoj već dovoljno veličanstvenoj figuri, koja je i nesvesno na nivo pijedestala uzdigla bedem koji je zauzimala.

Salomon i on su se ćutke odmeravali nekoliko sekundi, tokom kojih je osećaj njihovog međusobnog neprijateljstva gotovo vrcao u vazduhu, kao što sve biva nekako iskričavo pred oluju, sve dok kralj mašina nije odlučio da se oglasi: – Oduvek sam se divio vašoj hrabrosti, kapetane – progovorio je glasom s upadljivo metalnim odjekom, kome je nastojao da pruži neki opušten ton, skoro bezbrižan. – Ali bojim se da ste ovog puta precenili svoje mogućnosti. Kako vam je uopšte palo na pamet da me napadnete bez vojske?

Toliko ste očajni, ili su vas možda vaši ljudi ostavili na cedilu?

Kapetan Šeklton je polako odmahnuo glavom, kao da je razočaran rečima svog suparnika.

– Ako je išta dobro u ovom ratu – odgovorio je smireno – onda je to činjenica da se ljudska rasa ujedinila kao što nikada ranije nije. Šekltonov glas je sadržao neki blag i skoro nestvaran ton, koji je Kler podsetio na pozorišne glumce koji su recitovali napamet naučene tekstove. Salomon je odmahnuo glavom, pitajući se šta je njegov neprijatelj time hteo da kaže. Ali njegovo pitanje nije ostalo neodgovoreno. Kapetan je polako podigao levu ruku, kao čovek koji nudi svom sokolu da na nju sleti, a ubrzo posle toga je iza ruševina izronilo nekoliko senki, poput biljaka koje su iznikle na tom bolesnom tlu, u svom se usponu oslobađajući otpadaka koji su ih prekrivali. U roku od jedva nekoliko sekundi, zbunjeni roboti su se zatekli opkoljeni Šekltonovim ljudima. Kler je osetila kako joj srce ubrzano lupa. Ti ljudi su sve vreme bili tu, pritajeni među ruševinama, strpljivi, znajući da će Salomon tuda proći. Robot je upao u zamku koja će staviti tačku na njegovu vladavinu. Vojnici, koji su delovali znatno brži i spretniji nego što su zaista bili u poređenju s ukočenošću s kakvom su se kretale mašine, izvukli su svoje oružje, otresli su pesak s njih i bez žurbe naciljali u svoje mete, sa smirenom ozbiljnošću ravnom onoj na liturgiji. Problem je bio u tome što njih beše samo četvorica. Kler je bila zapanjena činjenicom da se čuvena Šekltonova vojska svodi na tu beznačajnu cifru. Možda nije bilo više dobrovoljaca za tu samoubilačku zasedu, ili su možda u toj fazi rata svi protekli brojni okršaji već značajno oštetili njegove trupe, ograničivši ih na tu bednu šačicu vojnika. Ali makar su se oslanjali na faktor iznenađenja, pomislila je u sebi, ćutke im čestitajući na rasporedu položaja: dvojica su iskrsla niotkuda, pravo ispred same povorke, treći je uleteo s leve strane prestola, a pojava četvrtog je

iznenadila stražare s leđa.

I svi su istovremeno otvorili vatru.

Jedan od robota koji je išao spreda zadobio je metak pravo u grudi. Uprkos tome što je bio okovan gvožđem, metak mu je razvalio oklop, posle čega se po zemlji prosula kiša točkića i polugica, pre nego što se on uz tresak srušio. Međutim, njegov pratilac je imao nešto više sreće, jer ga je metak samo zakačio po ramenu, pri čemu se on jedva malo zateturao. Nešto precizniji se pokazao vojnik koji je prišao sa zadnje strane povorke, a čiji je metak uništio motor na leđima jednog stražara koji je koračao na začelju, oborivši ga ničice. Jedva sekund kasnije, jedan od nosača je doživeo istu sudbinu, stradavši u napadu vojnika koji je uskočio sa strane. Izgubivši tako jedan od oslonaca, presto se opasno nakrivio, tako da je na kraju tresnuo na zemlju, u svom padu povukavši i moćnog Salomona. Činilo se da se za ljude sve razvija tako da nije moglo biti bolje, ali čim su se roboti malo pribrali, situacija se promenila. Saborac oborene mašine sa začelja je rukama smrvio oružje svog napadača, samlevši ga kao da je od stakla. Istovremeno, oslobođen tereta prestola, jedan od nosača je otvorio vratašca na svojim grudima i jednim preciznim pucnjem pogodio vojnika koji je prišao spreda. Njegov pad je omeo njegovog prijatelja, a to beše kobna greška, koja je omogućila najbližem robotu, kome je samo rame bilo okrznuto, da se ustremi na njega i tresne ga pesnicom. Zadobivši taj snažan udarac, vojnik je poleteo kroz vazduh, a na zemlju je bubnuo čak nekoliko metara dalje. Nalik panteru, Šeklton je skočio s bedema i pojurio ka njima, osvetivši se robotu jednim sigurnim pucnjem, pre nego što je stigao da ga dokrajči. Iz samog središta bojnog polja podigla su se dva vojnika koji su još uvek mogli da se drže na nogama, jedan od njih razoružan, pa su se pridružili svom kapetanu, istovremeno kad su i četiri preživela robota okružila svog kralja. Kler nije ništa znala o vojnim strategijama, ali čovek nije morao da bude preterano inteligentan da shvati kako je, nakon što je istekla prednost koju je ljudima doneo napad na prepad, možda ih zaslepivši prividom pobede, nepobitna prevlast mašina s ponižavajućom lakoćom preokrenula tok borbe. Sada su ih nadmašivali po broju, zbog čega je Kler smatrala logičnim da Šeklton, koji je kao svaki dobar kapetan imao dužnost da brine o bezbednosti svojih vojnika, naredi povlačenje. Međutim, budućnost je već bila zapisana, tako da je nije iznenadilo kad ih je Salomonov glas zaustavio pri pokušaju da pobegnu: – Sačekajte, kapetane – obratio im se glasom s nekim metalnim prizvukom. – Možete i sada otići, ako želite, pa da isplanirate neku novu zasedu za budućnost. Možda ćete tada biti uspešniji, mada se bojim da ćete jedino postići to da još više produžite ovaj rat, koji već predugo traje. Ali takođe možete i da ostanete, da jednom za svagda s ovim završimo, da sada i ovde okončamo rat. Šeklton ga je oprezno odmeravao.

– Voleo bih nešto da vam predložim, kapetane, ako mi dozvoljavate – nastavio je Salomon, dok su se njegovi čuvari razdvajali, rastvarajući se kao gvozdena kapija dvorišta u čijem centru se nalazio njihov kralj. – Imam predlog da ovo razrešimo dvobojem.

Jedan od robota je iz oborenog prestola izvukao drvenu futrolu, koji je sada otvorenu nudio Salomonu. Ceremonijalnim pokretima, robot je iz njene unutrašnjosti izvukao prelepi gvozdeni mač, čija je oštrica, zakrivljena na vrhu, pretvarala retku svetlost koja se spuštala s neba u titrave iskre.

– Kao što i sami možete da vidite, kapetane, naredio sam da se za mene izradi mač isti kao i vaš, s namerom da snage odmerimo istim oružjem koje su ljudi vekovima koristili prilikom dvoboja.

Uvežbavao sam se u rukovanju njime tokom proteklih meseci, jedva čekajući trenutak kad ću moći da se suočim s vama – kako bi dokazao da govori ozbiljno, presekao je vazduh jednim britkim zamahom.

– Ovaj mač zahteva veštinu, predanost i blizinu neprijatelja, što ne mogu da ponude neugledni pištolji, zbog čega slutim da ćete, ako uspem da zarijem njegovo sečivo u vašu utrobu, onda priznati

moje vrednosti i najzad se pomiriti s tim da morate da umrete.

Kapetan Šeklton je nekoliko sekundi razmatrao njegovu ponudu, a za to kratko vreme kao da je više nego ikada osetio težinu umora i mržnje koji su se u njemu gomilali tokom tog beskrajnog rata.

Sada mu se pružala prilika da sve to okonča, igrajući na samo jednu kartu.

– Prihvatam tvoj izazov, Salomone. Rešimo ovaj rat ovde i sada – odgovorio mu je.

– Onda, neka bude tako – uzviknuo je Salomon, svečanim tonom koji nije mogao da sakrije njegovu radost.

Sve preostale mašine, kao i ljudi, udaljili su se nekoliko koraka unazad, stvarajući neku vrstu kruga oko učesnika dvoboja. Počinjao je treći i poslednji čin. Šeklton je isukao svoj mač jednim namerno naglašenim pokretom, pa je nekoliko puta zamahnuo kroz vazduh, možda svestan toga da je u pitanju nešto što više nikada neće imati prilike da ponovi. Posle te kratke predstave, sa hladnokrvnom ozbiljnošću je osmotrio Salomona, koji se trudio da zauzme viteški stav svojstven mačevaocimа, u onolikoj meri koliko mu je to dopuštala slaba pokretljivost njegovih udova.

Naočitim i smelim koracima, poput zveri koja opkoljava svoj plen, Šeklton je počeo da obilazi oko robota, tražeći njegove slabe tačke odakle bi ga napao, dok je Salomon jednostavno čekao njegove nasrtaje s nezgrapno pruženim mačem. Beše očigledno da je svom protivniku prepuštao čast da otpočne dvoboj. A Šeklton je prihvatio i tu ponudu. Jednim hitrim i gipkim pokretom prišao mu je korak bliže, obema rukama je podigao mač i njime u vazduhu ispisao luk, koji se spustio na levi bok mašine. Uprkos tome, ovaj njegov potez nije imao drugih posledica osim što je izazvao zaglušujuću buku metala, nalik grmljavini, koja je još nekoliko trenutaka nastavila da odjekuje. Nakon žalosnog ishoda ovog napada, kapetan Šeklton je ustuknuo nekoliko koraka, očigledno razočaran. Njegov pokušaj jedva da je zateturao Salomona, dok je njemu taj krvnički udarac skoro odvalio zglobove.

Kao da je želeo da potvrdi jasnu prednost koju je robot imao u odnosu na njega, Šeklton je opet zamahnuo, sada ka desnoj strani mašine. Ali rezultat je bio istovetan, mada ovog puta kapetan nije ni imao vremena da zažali, budući da je bio prinuđen da hitro izbegne udarac kojim mu je Salomon uzvratio napad. Uzmaknuvši pred vrhom neprijateljevog mača koji mu je umalo okrznuo šlem, Šeklton je iznova nametnuo rastojanje između njih dvojice i, trenutno slobodan od novih napada, ponovo se dao na proučavanje svog neprijatelja, polagano njišući glavom, što je odražavalo njegov očaj.

Salomonovi napadi bili su usporeni, beše ih lako izbeći, ali je znao da, ukoliko uspe da ga zakači, njegov oklop neće izdržati. Morao je da što pre pronađe neku slabu tačku svog neprijatelja, jer kad bi nastavio da ustremljuje svoje udarce ka njegovoj gvozdenoj telesini, ništa ne bi postigao, osim da se njegove sopstvene ruke premore i da ostane bez snage tokom tih titanskih napora, zbog čega bi izgubio na brzini i postao neoprezan; sve u svemu, bio bi prepušten na milost i nemilost mašine.

Koristeći priliku dok je još uvek svež, Šeklton je izveo jedan nagli skok, tako da se našao iza leđa protivnika, i pre nego što je ovaj stigao da odreaguje, svom snagom je zario svoj mač u motor na paru koji je udahnjivao život tom čudovištu. Udarac je prouzrokovao lomljavu točkića i poluga koji su se razleteli na sve strane, ali ujedno i neočekivani oblak dima koji je zapahnuo Šekltonovo lice, zaslepljujući ga. Salomon se okrenuo s iznenađujućom brzinom i zaleteo se ka svom zbunjenom neprijatelju. Mač je s takvom silinom pogodio kapetana u leđa, da je uspeo delimično da mu razvali oklop. Usled jačine udarca, on se zakotrljao po tlu poput obične krpene lutke.

Kler je prinela ruku ustima, suzdržavajući krik, dok je oko sebe mogla da čuje prigušenu kuknjavu ostalih. Kad se kotrljanje zaustavilo, Šeklton je pokušao da ustane, rukom se hvatajući za povređeno mesto, odakle je tekao mlaz krvi koja mu je curila niz kuk, ali snaga ga je izdala. Ostao je na kolenima, kao da kleči pred kraljem mašina, koji je ponosno zakoračio prema njemu, uživajući u svojoj očiglednoj pobedi. Salomon je nekoliko trenutaka odmahivao glavom, iskazujući svoju

razočaranost koju je u njemu izazvao slab otpor neprijatelja, koji se sada čak nije ni usuđivao da podigne glavu i pogleda ga. Onda je obema rukama podigao svoj mač, spreman da njime udari po kapetanovom šlemu i prepolovi mu lobanju. Nije mogao da zamisli bolji zaključak za taj okrutni rat koji je jasno stavio na videlo nadmoć mašina nad ljudskom rasom. Svom svojom snagom počeo je da spušta mač na svoju žrtvu, ali na njegovo iznenađenje, kapetan Šeklton se u poslednjem trenutku izmakao. Lišen svoje mete, robotov mač je uz gromoglasni tresak udario u kamenje na tlu. Salomon je pokušao da ga povuče natrag, uzaludno ga trzajući, dok je pored njega Šeklton ustajao, sa zmijskom pronicljivošću, zanemarujući svoju ranu. Bez žurbe, kao da ga pokreti vraćaju u život, podigao je mač i njime udario, jednim odsečnim ali neumoljivim potezom, na spoj koji je postojao između Salomonove glave i ostatka njegovog tela. U trenu, začula se krajnje neprijatna škripa, a robotova glavurda se otkotrljala na zemlju, usput udarajući o kamenje i tako stvarajući pravu simfoniju odjeka, sve dok se najzad nije zaustavila, sudarivši se s krunom koju je nosio tokom svojeg kraljevanja.

Naglo je nastupio tajac. Mašina, obezglavljena i nepokretna, ostala je neprirodno zakrivljena pored svog mača, čija je oštrica ostala zarobljena među svim tim smećem. A za kraj, hrabri kapetan Šeklton je oslonio svoju nogu na bok beživotnog tela svog neprijatelja, koje je ostalo da leži na tlu. I tako, nakon zaglušujuće buke nalik onoj koju stvara čangrtanje kolica koja odvlači sakupljač starog gvožđa, završen je rat koji je opustošio planetu.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

M

azurski se uzaludno trudio da utiša ovacije koje je pobeda kapetana Šekltona izmamila kod svih prisutnih na vrhu brdašceta, ali na svu sreću, tu buku je nadmašivala ona koja je nastala nekoliko metara niže, na ulici, gde su vojnici burno čestitali svom hrabrom kapetanu. Gotovo nesvesna meteža koji je oko nje zavladao, Kler je ostala sakrivena iza kamena. Bila je zbunjena, zatečena mrežom osećanja koja su protresala njenu dušu kao vetar zastavu. Bez obzira na to što je već unapred znala rasplet dvoboja, nije mogla da izbegne da se ne trgne svaki put kad bi se Šeklton našao u teškom položaju, kada je Salomonovo sečivo žudno hitalo ka njegovom telu ili kada bi on njega bezuspešno pokušao da obori udarima svog mača, kao kada se neko muči da poseče žilavo stablo nekog drveta; a znala je da to nije bila zabrinutost zbog mogućeg poraza čovečanstva posle tog dvoboja, koliko zbog lične sudbine samog kapetana. Volela bi da je mogla da nastavi da špijunira ono što se dole zbiva, ne bi li se uverila da je Šeklton stvarno namerno naglasio ozbiljnost povrede koju mu je mašina nanela, sve u korist neke svoje strategije, ali Mazurski im je naredio da se ponovo okupe kako bi pošli nazad u svoju epohu, a ona nije imala drugog izbora nego da ga posluša. Poput stada neposlušnih kozica, putnici kroz vreme počeli su da se spuštaju niz brdo, međusobno komentarišući dirljive scene iz boja.

– I to je sve? – upitao je Ferguson, jedini koji je delovao nezadovoljno. – Ovaj glupi sukob je ta čuvena bitka koja odlučuje sudbinu planete?

Mazurski se čak nije ni potrudio da mu odgovori, obuzet brigom da se nijedna od starijih dama ne spotakne i ne padne pri silasku, zbog čega bi u podnožje stigla verovatno se kotrljajući, što bi bilo krajnje nedostojno. Iza njih, Kler se kretala ćutke, ne obraćajući pažnju na komentare nepodnošljivog Fergusona, kao ni na Lusine reči, iako ju je ova opet uhvatila ispod ruke. Jedna misao ju je mučila: kucnuo je čas da se razdvoji od grupe. A to je morala da obavi brzo i što pre, ne samo zbog činjenice da onog trenutka kad stignu do vremenskog tramvaja to više nikako neće biti ostvarljivo, već i stoga što, zahvaljujući opštoj pometnji, njihova grupa još uvek nije išla u uređenom nizu, što bi joj znatno pomoglo da njen beg prođe što neprimetnije. Osim toga, takođe nije bilo poželjno ni da se previše odvaja od Šekltona i njegovih vojnika. Ne bi bilo nikakve svrhe da postigne svoj cilj da utekne ostalima, a da se onda izgubi u tom lavirintu ruševina. Ukoliko je želela išta da preduzme, onda je to moralo biti odmah, jer je svaki korak koji bi napravila ujedno smanjivao njene šanse za uspeh. Stoga, prvenstveno beše nužno da se otarasi Lusi. Kao da je neko čuo njene molitve, Medlin Vinslo im je prišla sva poletna, s pitanjem da li su videle kako elegantne čizme vojnici nose, što beše detalj na koji Kler nije ni palo na pamet da obrati pažnju. Mada, činilo se da je bila jedina koja nije primetila taj presudni detalj iz budućnosti. Lusi je odgovorila potvrdno, pa je smesta počela da niže predloge za usavršavanje takve obuće, a Kler, nakon što je nekoliko sekundi samo nemo otresala glavom s očiglednom nevericom, iskoristila je priliku da se razdvoji od nje i da smišljeno zaostane ka začelju povorke. Zapazila je da se strelac nalazi ispred nje, budući da još uvek nije bio primio naređenje da se postavi pozadi na stražu, tako da je koračao nekako rasejano, uopšte ne strepeći od okolnih senki, dok su se tačno iza njega nalazili Čarls Vinslo i inspektor Garet, koji su nesumnjivo vodili neki živ razgovor, pa je ona, našavši se poslednja u nizu, zadigla suknju i potrčala što je brže mogla, kako bi

se sakrila iza jednog zida koji joj se slučajno zatekao na putu.

Leđima oslonjena na zid, dok joj je srce ludački tuklo u grudima, Kler Hagerti se pritajila, slušajući kako se glasovi grupe sve više udaljavaju, jer najverovatnije niko nije primetio njeno odsustvo. Kada se najzad više nisu čuli, suvih usta i snažno stežuči svoj suncobran u oznojenim rukama, oprezno je provirila i uverila se da je povorka iščezla iza jedne okuke. Uspela je! Prosto nije mogla da veruje. Onda je osetila nešto kao šamar panike kada je postala svesna da je sama u tom užasavajućem svetu, mada je odmah sebe prekorila, podsetivši se da je upravo to i želela. Sve je proticalo baš onako kako je i planirala od trenutka kad je ušla u Hronotilus. Ako ništa ne pođe po zlu, ostaće u 2000. godini. Zar nije baš to htela? Duboko je udahnula i napustila svoje skrovište. Ako se situacija bude razvijala onako kako je ona procenila, otkriće da je nestala tek kada dođu do vremenskog tramvaja, zbog čega je morala da požuri da se pridruži Šekltonu. Ako to postigne pre nego što je vodič pronađe, biće na sigurnom, jer Mazurski tada više ne bi mogao ništa da promeni.

Kako ih je on sam obavestio prilikom dolaska, oni će u 2000. godini boraviti isključivo kao posmatrači: nisu smeli da dopuste da ih stanovnici budućnosti uoče, a još manje da stupe u kontakt s njima. Najhitnije je, dakle, bilo da pronađe kapetana. Odlučno, Kler se zaputila u suprotnom pravcu od onog kuda su otišli njeni saputnici, nastojeći da ne razmišlja o posledicama koje bi njen neočekivani potez mogao da ostavi na potki vremena. Samo se nadala da to ne može uništiti univerzum, budući da je ona tako postupila iz proste želje da bude srećna.

Kada je ostala sama, opusteli pejzaž koji se pružao svuda oko nje sada joj je delovao mnogo jezivije. A šta ako ne bude pronašla Šekltona?, pitala se s izvesnim strahom. Ali postojalo je nešto što ju je plašilo čak i više: susret s njim. Šta da mu kaže? I šta ako je kapetan odbije, ako ne pristane da je primi u svoje redove? Sumnjala je da će tako biti, jer nijedan kavaljer ne bi jednu damu iz druge epohe ostavio na cedilu u toj zastrašujućoj budućnosti. Povrh svega, ona je posedovala određene veštine bolničarke koje bi mogle da im koriste, sudeći po lakoći s kojom je čovek tu mogao da se povredi, a takođe je bila i dovoljno odvažna i vredna, pa bi im mogla pomoći u ponovnom obnavljanju sveta. Pored toga, naravno, bila je zaljubljena u njega. Mada, radije bi to zadržala za sebe, sve dok i sama ne bude u to sigurna. Za sada je u pitanju bila samo jedna ideja, u istoj meri ekstravagantna koliko i uznemiravajuća. Odmahnula je glavom. U suštini, morala je da prizna da nije baš do detalja isplanirala šta će raditi nakon Što se sretne s kapetanom, imajući u vidu da je bila vrlo sumnjičava u vezi s uspehom svog bega. Ali već će se nekako snaći, tešila je samu sebe, zaobilazeći brdašce kako bi, i dalje držeći zadignutu suknju, krenula prvim vijugavim puteljkom koji je uočila, i koji je, ako je pamćenje nije varalo, trebalo da je odvede do glavne ulice, na kojoj se odigrala bitka.

Zaustavila se kad je začula zvuk nečijih koraka. Neko se kretao istom stazom, u njenom pravcu.

Iako se tu radilo o nepogrešivo ljudskom hodu, Kler se sakrila iza najbližeg zidića, sledeći refleksni nagon. Čekala je u tišini, a imala je utisak da će joj srce prsnuti u grudima. Osoba kojoj su oni koraci pripadali zaustavila se blizu mesta gde je ona čučala. Kler se pobojala da je primećena i da će sada od nje tražiti da izađe s rukama podignutim uvis, ili, što bi bilo još gore, da će samo strpljivo pratiti njeno kretanje, držeći je na nišanu. Ali umesto toga, taj neznanac je počeo da pevuši jednu pesmicu: „Džek Trbosek je mrtav / I sad leži u postelji/ Prerezao je vrat / sapunom ‘sanlajt’ / Džek Trbosek je mrtav.“ Kler je izvila obrve. Znala je tu glupavu pesmicu. Njen otac ju je naučio od dečurlije u Ist Endu i često ju je pevušio nedeljom, dok se brijao spremajući se za crkvu, zbog čega se Kler iznenada osetila kao da je okružena mirisom tog penušavog sapuna, koji je pravljen od borove smole, umesto od životinjske masti. Kamo sreće da može da se vrati u svoju epohu i da kaže ocu kako je ta pesmica koja se njemu toliko dopadala zaista opstala kroz mnoštvo godina, nasuprot mnogim drugim stvarima. Ali nikada se više neće vratiti u doba kome je pripadala, šta god da se desi. Pokušala je da

otrese takve misli i da se usredsredi na ono što je u tom trenutku proživljavala, na trenutak koji je trebalo da označi početak njenog novog života. Neznanac je i dalje pevušio, sa sve većim poletom.

Zar se povukao do tog izdvojenog mesta s jedinim ciljem da isproba svoj glas?, upitala se. Bilo kako bilo, kucnuo je čas da uspostavi kontakt sa stanovnicima 2000. godine. Stisnula je zube, skupila svu svoju hrabrost i izronila iz svog skrovita, rešena da se predstavi neznancu koji je tako bezbrižno skrnavio jednu od njenih omiljenih pesmica.

Kler Hagerti i hrabri kapetan Šeklton su se suočili u tišini, odražavajući iznenađenje onog drugog, kao dva ogledala postavljena jedno nasuprot drugog. Kapetan je u međuvremenu bio skinuo šlem, koji je sada stajao oslonjen na obližnji kamen, te je za Kler bilo dovoljno da baci samo jedan pogled na njega pa da shvati da se od ostalih nije udaljio u želji da uvežbava glas nego da obavi jedan znatno manje uzvišen čin, pri čemu je ta vesela balada predstavljala samo slučajni dodatak. Ne mogavši to da izbegne, usta su joj se otvorila, čineći grimasu zaprepašćenosti, a njeni su prsti ispustili suncobran, koji je pao na zemlju uz tupi odjek. Na kraju krajeva, to jeste bio prvi put da su njene oči, na to nenaviknute, ugledale onaj deo muškog tela za koji se pretpostavljalo da ne sme da ga vidi pre braka, a verovatno ni tada tako jasno i otvoreno. Primetila je kako je, nakon što se oporavio od iznenađenja, kapetan Šeklton požurio da pokrije taj stidni deo svoje anatomije, sklopivši otvor na svom oklopu, a onda se iznova ćutke zagledao u nju, uz osećaj sramote koji se postepeno preobraćao u radoznalost. Kler još uvek nije stigla da poveže sve detalje, ali lice kapetana Dereka Šekltona jeste bilo upravo onakvo kakvim ga je i zamišljala. Ili ga je Tvorac oblikovao prema njenim izričitim uputstvima, ili je taj čovek vukao korene od nekog majmuna s mnogo boljim pedigreom od ostalih.

Sve u svemu, beše izvesno da lice kapetana Šekltona pripada čoveku iz druge epohe. Imao je istu onakvu istaknutu bradu kao i skulptura, privlačne usne, a njegove oči, koje je konačno mogla da vidi, savršeno su se uklapale s ostalim crtama njegovog lica. Ljupke, krupne, nekako zelenkastosive boje, kao šuma obavijena izmaglicom u kojoj je svaki prolaznik morao da se izgubi, grlile su svet tako dubokim i upečatljivim pogledom da je Kler bila i više nego svesna da se nalazi pred najživljim čovekom koga je ikada imala prilike da vidi. Da, pod tim gvozdenim oklopom, ispod te njegove suncem opaljene kože, ispod tih napetih mišića, nalazilo se pravo srce, koje je kucalo s neizmernom drskošću, pumpajući ka spletu vena jedan tvrdoglavi i odlučan život koji čak ni smrt nije uspela da savlada.

– Zovem se Kler Hagerti, kapetane – predstavila mu se uz blagi naklon, trudeći se da joj glas ne zadrhti. – I došla sam iz XIX veka, da vam pomognem da ponovo izgradite svet.

Kapetan Šeklton je nastavio da zuri u nju, kao zanemeo, onim svojim očima kojima je propratio propast Londona, očima koje su videle požare koju su sve pustošili i gomile leševa visoke kao planine, bile su to oči koje su svedočile o najmračnijoj strani života, a koje sada nisu umele da se snađu s prizorom koji su zatekle pred sobom, s tom nežnom i uglađenom devojkom.

– Gospođice Hagerti, tu ste! – čula je kako je neko doziva iza leđa.

Prepadnuta, Kler se okrenula i razaznala vodiča koji je krivudavim puteljkom žurio ka njoj.

Mazurski je prekorno odmahivao glavom, ali nije mogao da sakrije svoje olakšanje zbog činjenice da ju je pronašao.

– Naredio sam vam da se ne odvajate! – uzviknuo je piskavim glasom, prišavši joj i grubo je povukavši za ruku. – Zamislite šta bi se dogodilo da nismo primetili da vas nema... zauvek biste ostali ovde!

Kler se okrenula prema Šekltonu, s ciljem da zatraži njegovu pomoć, ali na njeno zaprepašćenje, kapetan je već bio nestao. Iščezao je kao da nikada nije bio ništa više od privida. Tako je naglo ispario da je, dok ju je Mazurski vukao ka mestu gde su ih ostali čekali, Kler morala da se zapita da

li ga je stvarno videla ili je on bio samo plod njene žudne mašte. Kada su se pridružili grupi, vodič ih je sve naterao da se postave u niz, i strelca je poslao na začelje, posle čega im je s neporecivim gnevom zapovedio da se ni po koju cenu ne razdvajaju dok budu išli nazad ka Hronotilusu.

– Prava je sreća što sam shvatila da si se izgubila, Kler – obratila joj se Lusi, hvatajući je za ruku. – Da li si se mnogo uplašila?

Kler je uzdahnula, prepustivši se Lusi da je vodi, kao bolesnica u fazi oporavka, ne mogavši da misli ni o čemu drugom osim o Šekltonovom pogledu. Da li ju je kapetan posmatrao s ljubavlju?

Njegova nesposobnost da prozbori, jednako kao i očigledna zbunjenost, koju je protumačila kao očaranost, navodili su je na pomisao da jeste bilo tako. Svi ti simptomi behu tipični za ljubav na prvi pogled, o kojoj god epohi da je reč. Ali, u slučaju da je bila u pravu, koja je bila svrha toga što se Šeklton zaljubio u nju kada nikada više neće moći da ga vidi, rekla je samoj sebi, dok se poslušno prepuštala da je poguraju u unutrašnjost vremenskog tramvaja, kao da je odjednom ostala bez volje za bilo šta. Oslonila se na svoje sedište utučena, a kada je osetila grubi trzaj parne mašine pri polasku, morala je da se pomuči da ne brizne u neutešni plač. Dok je vozilo ulazilo u četvrtu dimenziju, Kler se zapitala kako će podneti činjenicu da ponovo živi, i to zauvek, u svojoj bezukusnoj epohi, posebno sada kad je znala da će se jedini čovek pored kojeg je mogla biti srećna roditi onda kad nje više ne bude među živima.

– Hajde da se vratimo kući, dame i gospodo – objavio je Mazurski, ne skrivajući zadovoljstvo koje je u njemu budio kraj tog umalo nesrećnog putovanja.

Kler ga je besno prostrelila pogledom. Vratiće se kući, da. Vratiće se u isprazni XIX vek, ne poremetivši vremensko tkanje. Mazurski je sprečio da ta bandoglava gospođica uništi univerzum, na taj način sačuvavši samog sebe od Giljemove srdžbe, jer bi on naprosto poludeo da ta neprijatna situacija nije uspešno rešena, tako da je bilo logično što se osećao tako presrećno. Zašto bi onda bilo bitno što je cena toga njena lična sreća? Kler je bila toliko ljuta da je poželela da tu na licu mesta ošamari vodiča, mada je u dubini duše morala sebi da prizna da je Mazurski postupio onako kako je morao. Univerzum se nalazio iznad svake pojedinačne želje, pa čak i njene. Škrgućući zubima, posmatrala je vođu kako se smeška, jedva obuzdavajući sopstveni bes. Na svu sreću, jedan deo njenog gneva se raspršio kad je zapazila da su joj ruke prazne. Mazurski ipak nije savršeno obavio svoj posao, mada, kako je na vremensko tkanje uopšte mogao da utiče jedan običan suncobran?

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

K

ada su devojka i vodič odmakli trošnom stazicom, kapetan Derek Šeklton je izmileo iz svog skloništa i nekoliko sekundi je samo stajao zagledan u mesto gde se do malopre nalazila ona žena, kao da je očekivao da će u pukotinama vazduha pronaći ostatke njenog parfema ili njenog glasa, barem neki odjek njenog prisustva koji bi mu potvrdio da sve to nije bilo samo priviđenje. Još uvek se osećao kao omamljen tim susretom. Činilo mu se neverovatno da se to zaista desilo. Setio se devojčinog imena: „Zovem se Kler Hagerti i došla sam iz XIX veka kako bih vam pomogla da ponovo izgradite svet“, kazala je, izvodeći jedan ljupki naklon. Ali njeno ime ne beše jedino što je upamtio. I sam se začudio preciznosti s kojom je njen lik ostao urezan u njegovom mozgu. Savršeno se dobro sećao njenog bledog lika, njenih pomalo oštrih crta lica, njenih bujnih i lepo oblikovanih usana, njene kao gar crne kose, njenog upadljivo krhkog tela, njenog glasa. Nije mogao da zaboravi ni njen pogled. Pre svega ga je dirnuo način na koji ga je posmatrala, s nekom vrstom skoro svečane predanosti, s nekom pritajenom radošću. Nikada ga pre nijedna žena nije tako gledala. Nikada.

Tek onda je zapazio suncobran, pa ga je iznova obuzeo stid kad se setio razloga zbog kojeg ga je devojka ispustila. Prišao je bliže i pažljivo ga podigao sa zemlje, kao da je u pitanju neka ptičica od gvožđa, ispala iz metalnog gnezda. Beše to elegantan i otmen suncobran, koji je otkrivao dobrostojeće novčano stanje njegove vlasnice. Šta je trebalo s njim da učini? Jedno beše jasno: nije mogao tu da ga ostavi.

Sa suncobranom u ruci, uputio se ka mestu gde ga je čekao ostatak grupe, nastojeći da taj deo puta iskoristi da se sabere. Morao je s lica da izbriše nemir koji je u njemu izazvao susret s tom devojkom, ukoliko nije želeo da zagolica sumnje ostalih. U tom trenu, iza jednog bedema, iskrsnuo je Salomon, mašući svojim mačem. Uprkos tome što je hodao onako zanesen, hrabri kapetan Šeklton je odmah reagovao, suncobranom udarajući robota, koji se bio zaleteo ka njemu, tražeći osvetu svojim bučnim glasom s metalnim odjekom. Prirodno, nije mu naneo nikakvu povredu tim laganim suncobranom, ali neočekivanost udarca je navela Salomona da se zanese, pa se nekoliko sekundi njihao, pre nego što se skotrljao niz padinu iza svojih leđa. Sa zgužvanim suncobranom u ruci, Šeklton je pratio kako je njegov neprijatelj uz tutnjavu metala sleteo nizbrdo. Buka se stišala tek kad se robot uz tupi udarac zakucao u neko kamenje u podnožju. Nakon nekoliko sekundi tišine, Salomon je ostao da leži ispružen koliko je dug, obavijen gustom prašinom koju je njegov žestoki pad podigao.

Ali onda je polako i s teškom mukom počeo da ustaje, usput nižući psovke i kletve čija je prostota bila naglašena metalnim tonom njegovog glasa, što je prouzrokovalo salve smeha među osobama koje je privukao taj cirkus, kako robotima, tako i vojnicima.

– Nemojte da se smejete, mamlazi, mogao sam nešto da slomim! – žalio se Salomon, čime je samo još više podstakao smeh posmatrača.

– Eto šta ti sledi kad hoćeš da se našališ na tuđ račun – podrugljivo mu je dobacio Šeklton, silazeći ka njemu nizbrdo i pružajući mu ruku. – Zar ti nikada neće dosaditi te glupave zasede?

– Dugo te nije bilo, prijatelju – pobunio se robot, dozvoljavajući Šekltonu i još dvojici vojnika da ga podignu. – Sme li da se zna šta si kog vraga radio tamo gore?

– Morao sam da pišam – odgovorio mu je ovaj. – Svakako, čestitam na dvoboju, ispalo je bolje

nego pre.

– Tačno – potvrdio je jedan od vojnika koji mu je pomogao da ustane. – Bili ste veličanstveni. Čak ni za Njeno veličanstvo niste to tako dobro izveli.

– To me baš raduje. Istina je da čovek nastupa mnogo opuštenije kada ga ne gleda kraljica Engleske lično. U svakom slučaju, prilično je zamorno kretati se u ovom oklopu... – gunđao je Salomon, odšrafljujući glavu.

Kada mu je pošlo za rukom da je skine, počeo je da guta vazduh kao riba. Riđa kosa bila mu je slepljena uz čelo, a usko lice obliveno znojem.

– Džabe se žališ, Martine – prekorio ga je robot koji je širom raskopčao odeću na grudima, nakon što je takođe skinuo oklop. – Ti makar imaš ulogu jednog od glavnih junaka. Ja čak nemam vremena ni da oborim nekog vojnika pre nego što me smaknu. A povrh svega, moram da pokrenem eksploziv prikačen u predelu grudnog koša.

– I sam znaš da tu ne postoji ni najmanji rizik, Majk. Doduše, možemo da predložimo gospodinu Marej u da za sledeći put zameni neke uloge – oglasio se mladić koji je tumačio kapetana Šekltona, nastojeći da umiri strasti.

– Baš tako, Tome. Ja bih mogao da zauzmem Džefovo mesto, a on moje – obradovao se čovek koji je tumačio robota koji prvi strada, pokazujući na vojnika koji je imao zadatak da ga obori.

– Ni u snovima, Majk. Cele sam nedelje jedva čekao da mi se pruži prilika da te upucam. Osim toga, mene posle uklanja Bredli – umešao se Džef, pokazujući na mladića koji se skrivao iza maske jednog od nosača prestola, a kome se gadan ožiljak protezao preko levog obraza, skroz do oka.

– Šta je to? – upitao ga je spomenuti, misleći na predmet za koji je primetio da ga Tom drži u ruci.

– Ah, neki suncobran – odgovorio mu je on, pokazujući ga stalima. Sigurno je ispao nekoj putnici.

Džef je oduševljeno zviznuo.

– Sigurno košta čitavo bogatstvo – kazao je, radoznalo ga proučavajući. — Ubeđen sam da je njegova cena viša od iznosa koji nam plaćaju za ovo.

– Bolje je nego rad u rudniku, ili da lomiš kičmu u Mančesterskom kanalu, Džefe – uzvratio mu je Martin – to mogu da ti tvrdim.

– Joj, kakva uteha! – našalio se drugi.

– Dakle, zar ćemo ceo dan ostati ovde da brbljamo u prazno? – upitao je Tom, iznova krišom dohvativši suncobran, s ciljem da ga skloni od tuđih pogleda. – Podsećam vas da nas tamo napolju čeka sadašnjost.

– Tačno, Tome – nasmejao se Džef. – Vratimo se u naše pravo vreme!

– A da pri tom ne moramo da prođemo kroz četvrtu dimenziju! – nadovezao se Martin, pa su obojica prasnuli u glasan smeh.

Svi su se zajedno zaputili kroz ruševine, koračajući gotovo svečano i s razumevanjem prema onima koji su teglili velike robotske oklope. Dok su tako hodali, Džef je s izvesnom zabrinutošću primetio da je kapetan Šeklton neobično zamišljen, mada ćemo ga od sada zvati po njegovom pravom imenu, koje glasi Tom Blant, budući da više ne moram da skrivam nikakvu tajnu.

– Još uvek ne mogu da shvatim kako ljudi mogu da poveruju da je ovaj ruševni dekor stvarno budućnost – prokomentarisao je Džef, u nameri da svog prijatelja otrgne od turobnog ćutanja.

– Pomisli samo na to da oni sve posmatraju s drugačije tačke gledišta – rasejano je promrmljao Tom. Džef mu je uputio jedan ispitivački pogled: bio je rešen da nastavi da čavrlja sve dok njegov prijatelj ne zaboravi na svoje brige, šta god bilo u pitanju.

– To ti je kao kada prisustvujemo nekoj iluzionističkoj predstavi – Tom se osetio dužnim da doda, uprkos tome što nikada nije bio svedok ničega sličnog. Njegov jedini dodir sa svetom magije bio je posredstvom jednog zaluđenog mađioničara koji je izvesno vreme stanovao u istom pansionu kao i on. Možda zbog toga, smatrao je da ima dovoljno autoriteta da doda: – Mađioničarski trikovi nas navode da se zapanjimo, čak nas mame da poverujemo u postojanje magije, ali dovoljno je da otkrijemo način na koji se trikovi izvode pa da se, puni neverice, zapitamo kako smo uopšte mogli da upadnemo u tako jednostavnu zamku. Isto tako, putnici ne mogu da vide kakvim se obmanama služi gospodin Marej – suncobranom je mahnuo u pravcu mašine pored koje su u tom času prolazili, a koja je pravila dovoljno dima da sakrije tavanicu i grede na krovu ogromnog skladišta u koje je čitava scena bila smeštena. – U stvari, oni i ne slute da to postoji. Oni vide samo krajnji rezultat. Dakle, u stanju su da vide samo ono što žele da vide. Čak bi i ti naseo na ideju da je ova gomila đubreta zaista London u 2000. godini kad bi toliko silno žudeo da saznaš kako naš grad može da izgleda u budućnosti.

Isto kao što je poverovala i Kler Hagerti, pomislio je s nekim melanholičnim ogorčenjem, prisetivši se kako mu je ta devojka ponudila svoju pomoć pri obnavljanju sveta.

– Da, mora se priznati da je šef sve ovo veoma dobro organizovao – konačno je popustio njegov prijatelj, pogledom prateći let jednog gavrana. – Kad bi ljudi otkrili da je ovo samo obična nameštaljka, on bi završio u zatvoru, ili bi ga linčovali na licu mesta.

– Zato i jeste toliko važno da nam niko ne vidi lice, zar ne, Tome? – umešao se Bredli.

Tom je klimnuo glavom, pokušavajući da obuzda jedan drhtaj.

– Znaš i sam da je to istina – odgovorio je Džef, zatečen lakonskim odgovorom svog prijatelja. – Prinuđeni smo da nosimo one neudobne kacige kako nas putnici ne bi prepoznali ako se slučajno sretnemo negde na ulicama Londona. To je još jedna od mera bezbednosti gospodina Mareja. Zar si smetnuo s uma šta nam je rekao još prvog dana?

– Naravno da nisam! – žurno je uzvratio Bredli i, oponašajući milozvučan i uglađen govor svog gazde, nastavio: – ‘Ta kaciga je vaš pojas za spasavanje, gospodo. Ko je bude skinuo za vreme predstave, debelo će zažaliti, zato me nemojte iskušavati.’

– Da, zato meni i ne pada na pamet da se igram sa životom. Seti se samo sirotog Perkinsa.

Spomenuvši njegovo ime, Bredli je izveo jedan zastrašujući zvižduk, zbog čega se Tom ponovo sav naježio. Grupica se onda zaustavila ispred nemilog horizonta krovova u plamenu. Džef je zakoračio ispred svih, tražeći skrivenu bravu na muralu, otvorivši jedna vrata između oblaka. Kao da su zaronili u meki trbuh jednog od njih, mala povorka je napustila scenu, krećući se dalje kroz galeriju koja je vodila do jednog skučenog sobička. Kada su ušli, iznenadio ih je neobuzdani aplauz.

Giljem Marej je sedeo zavaljen u svojoj fotelji, odakle je bučno tapšao dlanovima, s teatralnom naglašenošću.

– Bravo! – uzviknuo je. – Izvanredno! Članovi grupe su blenuli u njega, ne znajući kako da postupe. Potom je Giljem ustao i zaputio se ka njima, raširenih ruku.

– Čestitam, gospodo. Primite moje najiskrenije čestitke za uspešno obavljen posao. Vaš nastup je zadivio naše mušterije, ima čak i onih koji bi voleli da ponove ovo iskustvo.

Nakon što je na njega došao red da primi blagonaklono tapšanje po ramenu, Tom se neprimetno izdvojio iz skupine, u ormarić je odložio komad obojenog drveta ojačanog ekserima i drugim dodacima, koje je, zahvaljujući skrivenim paketićima ispod oklopa robota, Marej predstavljao kao smrtonosno oružje budućnosti, pa je počeo da se presvlači. Morao je što pre da ode odatle, ponavljao je sebi, misleći na Kler Hagerti i na problem koji mu je stvorila njegova prokleta bešika.

Skinuo je oklop kapetana Šekltona, brižljivo ga odložio na svoj čiviluk i potražio odeću u kutiji sa svojim imenom. Hitro je zavio suncobran u svoj mantil i onda se osvrnuo da osmotri ostale, proveravajući da li je neko primetio taj njegov pokret. Marej je izdavao naređenja dvema konobaricama, koje su ušle u prostoriju gurajući kolica natrpana činijama s pitom od džigerice, prženim kobasicama i kriglama piva, dok su se njegovi saradnici takođe presvlačili.

S naklonošću je posmatrao te ljude s kojima ga je slučajni splet okolnosti spojio u zajedničkom poslu: mršav ali žilav Džef, uvek nasmejan i brbljiv, mladi Bredli, jedva momčić, čije je dečačko lice još više isticao ružni ožiljak koji se protezao preko njegovog obraza, zatim kršni Majk i njegov večito tupav pogled, pa i šaljivdžija Martin, riđokosi rmpalija neodređenih godina, na čijem su se izmučenom licu odražavali tragovi teškog života. Tomu se činilo zanimljivo to što, dok bi u Marejevoj bajci svaki od njih ponaosob dao i svoj život za njega, u stvarnosti čak nije mogao da tvrdi da ne bi bili spremni i da mu vrat prerežu za samo nešto malo hrane ili novca. U suštini, šta je on uopšte znao o njima, osim da, poput njega, nisu imali ni prebijene pare? Nekoliko puta su se zajedno napili, pre svega da bi proslavili više nego prihvatljiv rezultat prve predstave, a zatim da bi obeležili uspešno izvođenje pred kraljicom, za šta su dobili dvostruku platu, a zatim, zahvaljujući činjenicu da su im se svidele takve pijanke, ponovo su nazdravljali unapred slaveći uspeh druge predstave, uživajući u još jednom neobuzdanom veselju, posle koga su, kao i u prethodnim prilikama, završili u javnoj kući gospođe Doson. Ali sve te situacije su Tomu poslužile da zaključi da je bolje da se ne zbližava suviše s tim tipovima, jer bi ga u suprotnom uvukli u neku nevolju. Izuzev Martina Takera, koji je, uprkos svojim šalama, delovao najrazumnije, dok su ostali bili samo banda nepouzdanih bezveznjaka. Baš kao i on sam, živeli su od danas do sutra, opstajući zahvaljujući nekim sitnim poslićima, ali, sudeći prema komentarima koji bi im se povremeno omakli, beše očigledno da ne bi odbili nikakve spletke samo ako iza njih stoji novac. Pre nekoliko dana, Džef Vejn i Bredli Holovej su ga pozvali da učestvuje u jednom od njihovih mutnih poslova: bacili su oko na jednu kuću u Kensington Goru, koju naizgled beše lako pokrasti. Ali on je odbio da im se pridruži, ne toliko iz razloga što je još pre nekoliko nedelja samom sebi obećao da će uložiti sve svoje napore da pošteno zarađuje za život, nego stoga što je u trenutku kršenja zakona više voleo da deluje sam: život ga je naučio da ima više mogućnosti da se provuče dalje ako je on jedini odgovoran za svoju sigurnost.

Ako veruješ isključivo samom sebi, nikada se nećeš dovesti u situaciju da budeš izneveren. Dohvatio je svoju košulju i počeo da je otkopčava. Taman je bio na pragu da otkine jedno dugme, kad je krajičkom oka zapazio kako mu prilazi Giljem Marej.

– Želeo sam lično da ti čestitam, Tome – obratio mu se poslovni čovek, vidno zadovoljan, istovremeno mu pružajući ruku. Tom je prihvatio njegov stisak, navukavši na usne jedan usiljen osmeh. – I sam već znaš da ništa od ovoga ne bi bilo izvodljivo bez tebe. Niko osim tebe ne bi mogao tako verno da dočara kapetana Šekltona.

Tom se upinjao da se što učtivije osmehne. Da li je gazda ovim recima želeo da ga nenametljivo podseti na Perkinsa? Kako je čuo, dotični Perkins je bio angažovan da igra Šekltona pre njega, ali kad je saznao prave namere preduzetnika, počeo je da igra na kartu kako njegovo ćutanje vredi mnogo više od svote novca koju je ovaj bio spreman da mu plati za taj posao, tako da je banuo u njegovu kancelariju i to mu jasno stavio do znanja. Njegov pokušaj ucenjivanja nije uznemirio Giljema Mareja, koji ga je obavestio da, ukoliko nije zadovoljan platom, slobodno može odmah da odustane, dodajući s tonom povređenog ponosa kako kapetan Šeklton koga je on zamislio zapravo nije toliko nizak. Perkins mu se preteći iskezio i izjurio iz njegove kancelarije pravo prema, kako je sam nagovestio, kancelarijama Skotland jarda. O njemu niko više ništa nije čuo. Posle svog neuspešnog pokušaja iznude, Perkins je naprosto ispario, ali su Tom i njegovi prijatelji sumnjali da je uopšte

stigao do Skotland jarda. Marejeve plaćene ubice su se sigurno za to pobrinule. Nije znao koliko u tome ima istine, ali radije je birao da ne iskušava svog šefa. Zato je morao da zadrži u tajnosti onaj događaj s Kler Hagerti. Kad bi neko otkrio da mu je jedna putnica videla lice, bio bi izgubljen. Znao je da se Marej ne bi zadovoljio samo time da ga otpusti. On je voleo da probleme saseče u korenu, kao što je učinio i u slučaju nesrećnog Perkinsa. Ničemu ne bi služilo da mu kaže kako to nije njegova krivica: činjenica da je on živ predstavljala bi pretnju za njegov projekat, opasnost koju bi morao pod hitno da poništi. Ako bi Marej za to saznao, skončao bi kao Perkins, uprkos tome što je bio viši od njega.

– Znaš šta, Tome? – rekao je Giljem, posmatrajući ga blagonaklono. – Gledam te i vidim pravog heroja.

– Ja samo nastojim da što bolje odigram ulogu kapetana Šekltona, gospodine Mareje – odgovorio mu je Tom, trudeći se da obuzda svoj puls, dok je ujedno zakopčavao pantalone.

Giljem se oglasio nečim nalik na zadovoljni uzdah.

– Onda samo tako nastavi, momče, samo nastavi tako – ohrabrivao ga je vedrim glasom.

Tom je klimnuo glavom.

– A sada, ako se ne ljutite – kazao je, natukavši kapu na glavu – morao bih da krenem, jer strašno žurim.

– Odlaziš? – razočarano ga je upitao Giljem. – Nećeš ostati na proslavi?

– Žao mi je, gospodine Mareje, ali moram da idem – odgovorio je Tom. Pažljivo, kako ne bi razotkrio suncobran, uzeo je svoj mantil smotan u zavežljaj i zaputio se prema vratima koja su iz te prostorije vodila ka stražnjem izlazu iz zgrade. Morao je da nestane odatle pre nego što Giljem primeti graške znoja koje su počele da mu se skupljaju na čelu.

– Tome, sačekaj! – zaustavio ga je gazda.

Tom se okrenuo, a srce mu umalo nije iskočilo iz grudi. Giljem ga je ozbiljno odmeravao nekoliko sekundi.

– Da li je u pitanju neka lepa gospođica? – konačno ga je pitao.

– Molim? – promucao je Tom. – Uzrok tvoje žurbe, da li je to činjenica da te neka gospođica čeka, spremna da pravi društvu spasiocu ljudske rase?

– Ja... – mucao je Tom, osetivši kako mu se znoj naglo sliva niz obraze.

Giljem se slatko nasmejao.

– Razumem te, Tome – rekao je, potapšavši ga po ramenu.

– Ne voliš da drugi njuškaju po tvojim ličnim stvarima, zar ne? Ne brini, ne moraš da mi odgovoriš. Hajde, kreni. I ne zaboravi da prođeš neopažen.

Tom je smušeno klimnuo glavom i požurio ka vratima, oprostivši se od svojih saradnika rasejanim mahanjem ruke. Izašao je u sokak i projurio kroz njega koliko god su ga brzo noge nosile. Čim je izbio na glavnu ulicu, sakrio se iza prvog ugla i, dok je pokušavao da se smiri, nekoliko minuta je nadzirao sporednu uličicu iz koje je došao, u slučaju da je Giljem za njim poslao nekoga da ga sredi. Ali niko se nije pojavio, što ga je utešilo. To je značilo da gazda ništa nije posumnjao, makar za sada. Duboko je uzdahnuo s olakšanjem. Sada mu je predstojalo da se prepusti zvezdama da vode njegove korake što dalje od devojke po imenu Kler Hagerti. Tek tada je primetio da, usled nervoze, nije promenio obuću: još uvek je na nogama imao čizme hrabrog kapetana Šekltona.

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

G

ostionica u ulici Bakridž beše jedna trošna građevina okrnjene fasade, uglavljena između dve bučne krčme koje su remetile san onih koji su pokušavali da odspavaju s druge strane zida, ali kad bi je uporedio s drugim rupama u kojima je noćio, za Toma Blanta je ta prljava jazbina bila nešto najbliže palati. U to vreme, nešto posle podneva, ulicom se širio miris prženih kobasica koji je dopirao iz kuhinje, jak miris koji je za većinu gostiju na prenoćištu, čiji su džepovi uglavnom bili prazni, predstavljao neprestano mučenje. Tom je prešao ulicu u pravcu pansiona, nastojeći da ignoriše tu izazovnu aromu zbog koje je balavio kao pas, žaleći što ga je sopstveni strah primorao da žrtvuje gozbu kojom je Giljem Marej želeo da ih počasti, a koja bi mu poslužila da u stomaku danima sačuva osećaj sitosti. Tik uz vrata gostionice, zatekao je tezgu gospođe Riter, udovice usukanog lica koja je zarađivala pokoji novčić tako što je ljudima čitala sudbinu s dlana.

– Dobar vam dan, gospođo Riter – pozdravio ju je uz učtiv osmeh. – Kako danas ide posao?

– Tvoj osmeh je nešto najlepše što se od jutros ponudilo mom pogledu, Tome – odgovorila mu je žena, zadovoljna što ga vidi. – Čini mi se da danas niko ne želi da sazna ništa o svojoj budućnosti. Da nisi možda ubedio čitav ovaj kvart da je bolje ne znati ništa o planovima Sudbine?

Na komentar ove žene, Tomov osmeh se još više raširio, kao kad se u torbu natrpa još mnoštvo stvari. Gospođa Riter mu se dopadala i, još od prvog trenutka kad je ona tu postavila svoju tezgu, Tom se proglasio njenim zaštitnikom. Kada je, nakon što je sastavio nepovezane deliće iz glasina koje su o njoj kružile, nekako uspeo da upotpuni njenu tragičnu priču, koja je zvučala kao obrazac koji je Tvorac koristio da bi prekopirao nesrećne živote, budući da nije bilo te nevolje koja nije zakačila gospođu Riter, Tom je onda procenio da je ta žena već dovoljno propatila i zato se ponudio da joj pomogne koliko god to bude u njegovoj moći. Mada, tu se nije ubrajalo mnogo toga, pored krađe jabuka za nju u Kovent Gardenu, i osim što bi povremeno zastao da s njom popriča pri ulasku u pansion ili izlasku iz njega, trudeći se da je uteši ako je iza sebe imala loš dan. Uprkos svemu tome, nikada nije pristao da mu ona čita iz dlana, nudeći joj uvek isti izgovor: otkrivanje onoga što mu sudbina sprema zasigurno bi ubilo njegovu radoznalost, a to beše jedino što ga je pokretalo da ujutru ustane iz kreveta.

– Nikada mi ne bi ni palo na pamet da sabotiram vaš posao, gospođo Riter – vedro joj je uzvratio. – Siguran sam da će popodne biti bolje.

– Kamo sreće, Tome, kamo sreće.

Oprostio se od nje i počeo da se penje uz klimavo stepenište koje je vodilo na gornji sprat pansiona, gde se nalazila i njegova soba. Otvorio je vrata i s neuobičajenom pažnjom, kao da je vidi prvi put, osmotrio je tu malu prostoriju u kojoj je stanovao već skoro dve godine. Ali svrha njegovog pogleda nije bila da proceni vrednost neugledne postelje, niti ormara izjedenog vlagom, kao ni mutnog ogledala, a nije ga naročito zanimao ni prozorčić koji je gledao na blatnjavu uličicu prepunu smeća koja se nalazila s druge strane zgrade, kao onog dana kada mu je gazdarica pokazala šta se nudi. Ovog puta, kao ukopan pored vrata, Tom je posmatrao svoj sobičak kao da je odjednom postao svestan da taj bedni prostor koji je on ipak sebi jedva uspevao da priušti, predstavlja sve što je postigao na ovom svetu. I tada ga je obuzela izvesnost činjenice da se ništa od toga nikada neće

izmeniti, da je ova sadašnjost toliko postojana da će se kao krišom izliti u budućnost, a da pri tom nikakva promena neće označiti protok vremena, kao i da je samo u momentima neke čudne trezvenosti poput ovog, uspevao da shvati da mu život kao voda curi između prstiju.

Ali, šta je drugo mogao da uradi s kartama koje su mu podeljene?, zapitao se. Njegov otac je bio bedni siromah, koji je mislio da je pronašao posao svog života kada su ga unajmili da čisti izmet koji se nakupljao u klozetima iza kuća. Svake noći je odlazio da grad olakša od njegove nečistoće, kao da će mu kraljica lično jednog dana čestitati na njegovom trudu, uverena baš kao i on da je taj toliko neprijatan posao kamen temeljac na kome je podignuto Kraljevstvo: dokle bi uopšte mogla da stigne jedna zemlja koja se guši u sopstvenom izmetu?, imao je običaj da kaže. Njegov najveći san, na opšte izrugivanje njegovih prijatelja, bio je da kupi veća kolica, koja bi mu omogućila da odvozi više izmeta od ostalih. Ako je Tom čuvao ijednu upečatljivu uspomenu iz svog detinjstva, onda to svakako beše nepodnošljivi smrad koji je obavijao njegovog oca kad bi se u zoru svalio u postelju, a koji je on pokušavao da savlada zaranjajući nos među grudi svoje majke, ne bi li udahnuo onaj njen slatkasti miris koji beše tek nagovešten ispod znoja nakupljenog posle napornog radnog dana u fabrici pamuka.

Ali taj užasni smrad nije bio ništa u poređenju s mirisom jeftinog vina koji ga je zamenio nakon što je razvoj odvodnih cevi stavio tačku na njegove sulude težnje, a koji mali Tom čak više nije ni mogao da pokuša da pobedi čeznutljivim mirisom svoje majke, zato što ju je iznenadna epidemija kolere otrgla od njega. Porodična kuća je odjednom postala veća, ali je Tom spavao s jednim okom otvorenim, budući da se nikada nije znalo kad će ga otac probuditi udarcima kaiša, iskaljujući na njegovim nežnim leđima bes koji je osećao prema celom svetu.

Nakon što je napunio šest godina, otac ga je prisiljavao da prosi kako bi mu obezbedio novac za vino. Buđenje samilosti kod drugih ljudi bio je nezahvalan zadatak, ali zato ne i težak, mada nije mogao ni da pretpostavi koliko će mu to nedostajati kad mu je otac naredio da mu pomaže u njegovom novom poslu, koji je dobio zahvaljujući svojim kolicima i veštini u rukovanju motkom.

Tako je Tom otkrio da smrt nije samo apstraktni pojam, jer je ona u njegovoj glavi poprimila oblik i težinu, ukorenivši mu u prste neki osećaj hladnoće koji nikakva vatra nije mogla nikada da otera, ali povrh svega je shvatio da su oni koji za života nisu ništa vredeli, kad bi umrli dobijali neočekivani značaj samom činjenicom da su ispod kože imali pravo malo bogatstvo organa. Bavio se krađom tela iz kovčega i grobnica, po uputstvima jednog penzionisanog boksera po imenu Krauč, koji je hirurzima prodavao leševe sve dok njegov otac nije stradao tako što je upao u Temzu i udavio se, što beše posledica jednog od njegovih brojnih pijanstava. Gotovo preko noći, Tom je ostao potpuno sam na svetu, ali je konačno uzde svog života mogao da drži u sopstvenim rukama. Više nije morao da narušava san mrtvih. Sada on beše taj koji je mogao da odluči u kom će pravcu krenuti.

Prenošenje leševa ga je preobratilo u snažnog i spretnog mladića, zbog čega je lako mogao da dođe do nekih časnijih poslova, uprkos tome što se sudbina nikada nije udostojila da njegova jedra podstakne s dovoljno vetra koji bi ga najzad odvojio od tog života na samom rubu ponora. U jednom kraćem vremenskom periodu, radio je kao smetlar, vratar, istrebljivač bubašvaba, pa čak i kao odžačar, sve dok jednog njegovog saradnika nisu uhvatili kako krade stvari iz jedne kuće čiji je dimnjak trebalo da očiste, pa su obojicu sluge izbacile na ulicu, ne propustivši da ih uzgred i koji put odalame. Ali sve je to smatrao vrednim truda, zato što je tako upoznao Megan, lepu devojku s kojom je nekoliko godina živeo u jednom zagušljivom podrumu u ulici Hejg, u kvartu Betnal Grin. Megan ne samo da je bila prijatna nadoknada u njegovoj borbi, nego ga je čak naučila i da čita, koristeći stare novine koje su pronalazili u đubretu. Zahvaljujući njoj, Tom je otkrio šta skrivaju ti neobični simboli, pa je zaključio da svet koji postoji izvan njegovog života beše jednako grozan. Nažalost, sreća se u izvesnim delovima grada rađa unapred osuđena na propast, tako da se devojka nije dvoumila da ga

napusti zbog jednog stolara koji nije znao šta je glad.

Kada se ona, dva meseca kasnije, vratila s licem punim modrica i slepa na jedno oko, Tom ju je prihvatio kao da nikada nije ni odlazila. Iako je njena izdaja za njega predstavljala bolni udarac koji je okončao jednu ljubav, već dovoljno kažnjenu propratnim okolnostima, Tom je o njoj brinuo danonoćno, spremajući joj sirup od opijuma kako bi držao bol na rastojanju i čitajući joj kao da su u pitanju ljubavne pesme vesti iz prastarih novina; i nastavio bi to da čini do kraja života, vezan za nju nekom samilošću koja je s vremenom možda mogla ponovo da se preobrati u ljubav, da se infekcija njenog oka nije pogoršala, koštajući je života.

Sahranili su je jednog kišnog jutra, na groblju jedne skromne crkvice u blizini ludnice, bez ikoga ko bi je oplakao osim njega. Ali tog je dana Tom imao osećaj da je ono što je spušteno u raku bilo nešto mnogo više od Meganinog leša. Pokopana je njegova vera u život, njegove naivne nade da bi s njim mogao da se suoči pošteno, sahranjen je njegov osećaj nevinosti. Tog dana, u jeftinom sanduku, zajedno s jedinom osobom prema kojoj se usudio da usmeri ljubav koju je nekada osećao prema svojoj majci, takođe je zemljom prekriven i Tom Blant, jer uskoro više nije imao pojma ko je on zapravo. Nije se prepoznavao u mladiću koji je te iste noći šćućuren čučao iza jednog zida, čekajući da prodavac stolica stigne svojoj kući, u tom divljem stvorenju koje se zaletelo ka njemu i bacilo ga na beton, u zveri koja je tog čoveka gazila i udarala ga pesnicama, izlivajući na njega sav svoj gnev.

Samrtni roptaji tog neznanca nagoveštavali su da je blizu izdisaja, ali to takođe behu i jecaji porodilje koja je na svet donosila nekog novog Toma, Toma koji je bio sposoban za bilo šta, nekog Toma koji je bio u stanju da bez treptaja izvede prestupe nalik ovom, možda zbog toga što mu je neko već izvadio dušu i prodao je onim ludim hirurzima. Pokušao je da živi časno, ali ga je taj isti život mrvio kao da je reč o nekom odvratnom insektu. Došlo je vreme da se na drugi način bori za opstanak, rekao je samom sebi, stojeći pored okrvavljene mase na koju je svedeno telo stolara.

Imao je skoro dvadeset godina, a život mu je već bio u pogled urezao neku krvoločnu tvrdoću, koja je, u dosluhu s njegovim čvrstim mišićima, doprinosila njegovom uznemiravajućem izgledu, čak i pomalo pretećem kad bi se nagnuo pri hodu, tako da nije imao nikakvih problema da stupi u službu najgoreg zelenaša u Betnal Grinu, kome se povinovao preko dana, obilazeći ulice sa spiskom dužnika koje je morao da zaplaši, dok se noću bavio krađom, kao da je moral koji je rukovodio njegovim postupcima u prošlosti bio samo beskoristan pojam koji ga je sprečavao da svoje bitisanje učini isplativim, kao da ga se više nije ticalo ništa drugo osim sopstvene koristi. Život se za njega onda pretvorio u jednostavnu rutinu, koja se sastojala od sprovođenja nasilja u ime osobe koja ga je za to unajmljivala u zamenu za novac koji mu beše neophodan da plati prenoćište i usluge neke kurve kad bi mu zatrebalo da se isprazni. A sve to beše život vođen jednim isključivim osećajem: mržnjom, koju je svakog dana zalivao svakim zamahom svojih pesnica, kao da je u pitanju neki egzotični cvet, nekom nejasnom ali jakom mržnjom, koja se širila pri najmanjem nezadovoljstvu i dovodila ga nazad u pansion s bezbroj modrica na licu, s još jednom krčmom manje za obilazak. Međutim, za sve to vreme, Tom je bio svestan sopstvene neosetljivosti, one hladne ravnodušnosti s kojom je drugima lomio prste i šaptajem izgovarao pretnje pravo u uši svojih žrtava, ali se opravdavao pred samim sobom govoreći da nije imao drugog izbora, da mu ničemu ne bi služilo da pliva nasuprot toj struji koja ga je vukla prema mestu koje mu jе možda namenjeno. Kao zmija koja menja svlak, on je mogao da skrene pogled u stranu samo ako bi se otarasio božjeg blagoslova na svom putu ka paklu. Možda, na kraju krajeva, nije ni bio vredan ničeg drugog. Možda je, posle svega, on i došao na svet da bi dužnicima lomio prste, da bi zauzeo počasno mesto među bezdušnicima i prestupnicima. A nastavio bi on i dalje pomirljivo da prodire sve dublje u tu mračnu stranu sveta, oslobođen svake odgovornosti, znajući da će pre ili kasnije od njega zahtevati da izvrši svoje prvo ubistvo, da se nije

pojavio neko ko je smatrao da mu bolje leži uloga heroja.

Tom se pojavio u Marejevoj firmi i ne znajući kakav se to posao nudi, pa je još uvek pamtio onu začuđenu grimasu s kojom je taj kršni čovek ustao sa svoje fotelje kad ga je video kako ulazi, i kako je počeo da kruži oko njega, ispuštajući euforične uzvike, opipavajući njegove mišiće i ispitujući njegovu bradu, pokretima poludelog krojača.

– Ne mogu da verujem, vi ste baš onakvi kako sam vas opisao promrmljao je, iako Tom nije imao ni predstavu o čemu kog đavola on govori. – Jer, vi ste pljunuti kapetan Derek Šeklton.

Zatim ga je odveo do jednog ogromnog magacina, gde su ostali ljudi, u nekoj čudnoj opremi, izgledali kao da uvežbavaju pozorišni nastup. Tada je prvi put ugledao Martina, Džefa i ostale.

– Gospodo, predstavljam vam vašeg kapetana – objavio je Giljem – čoveka za koga bi trebalo da budete spremni i život da date.

Na taj način je, skoro preko noći, Tom Blant, kavgadžija, lopov i iznuđivač, odjednom postao spasitelj ljudske rase. Taj posao mu je napunio džepove, ali je njemu značio i mnogo više: izbavio je njegovu dušu iz vatre u kojoj je tako bezvoljno dogorevao, jer iz nekog razloga, Tom je smatrao da nije u redu da nastavi s lomljenjem kostiju, budući da je sada morao da spasava svet. Zvučalo je suludo, uzimajući u obzir da beše izvodljivo raditi obe stvari odjednom, ali kao da ga je uzvišeni duh Dereka Šekltona prosvetlio iznutra, zauzimajući onu pukotinu koja je tu ostala nakon što je iščupana duša prvobitnom Tomu Blantu, mada nekako prirodno i mirnim putem, bez trauma. Posle prve probe, Tom je skinuo oklop kapetana Šekltona, ali je odlučio da njegov lik ponese u sebi, ili je to možda bio sasvim nesvestan potez, koji nije mogao da izbegne. Izvesno je da ga je privlačilo da posmatra svet kao da je stvarno njegov zadatak da ga spasi, baš onako kako bi činio junak koji u svom srcu nosi podjednako hrabro i velikodušno srce, pa se tog istog dana namerio da nađe neki pristojniji svakodnevni posao, kao da je svojim rečima onaj džin od čoveka Giljem Marej uspeo u njemu da oživi sićušni plamičak čovečnosti koji je i dalje tinjao negde u dnu njegove duše.

Ali sada su se svi njegovi planovi za preobražaj opasno zaljuljali krivicom one naivne devojke.

Seo je na ivicu svog kreveta i odvio suncobran koji je prethodno bio sakrio u tkaninu svog mantila, nesumnjivo najskuplju stvarčicu koju je imao u svojoj blizini. Kad bi ga prodao, mogao bi za njega da izvuče kiriju za naredna dva ili tri meseca, pomislio je, istovremeno opipavajući mesto na svom boku gde je na predstavi nosio kesicu sa sokom od paradajza, koju je Martinov mač morao da probije za vreme dvoboja. Barem se nešto dobro izrodilo iz susreta s tom devojkom, iako beše teško zaboraviti u kakvu ga je nevolju uvalila. Nije želeo ni da razmišlja o problemima koji bi nastali ukoliko bi se slučajno sreli na ulici. Ako bi se to ikada dogodilo, najcrnji strahovi njegovog gazde bili bi potvrđeni, jer bi devojka neodložno shvatila da je Marejeva agencija za putovanja kroz vreme čista obmana. I, mada to jeste bilo najgore, ipak ne beše i jedino. Usput, otkrila bi da on nije nikakav heroj iz budućnosti, nego bezveznjak siromašan kao crkveni miš; a onda bi Tom morao da prisustvuje prizoru kada divljenje koje je ona prema njemu osećala polako počinje da se pretvara u razočaranje, možda čak i u neku vrstu prikrivene zgađenosti, njemu ispred nosa, kao da posmatra kako se leptir pretvara u gusenicu. U poređenju s razotkrivanjem prevare, to je bilo manje zlo, prirodno, ali je znao da bi ga mnogo jače zabolelo. U dubini duše, obuzimao ga je izuzetno prijatan osećaj kad bi se prisetio očaranog pogleda koji mu je ta devojka uputila, uprkos tome što to zapravo nije bilo namenjeno njemu nego heroju koga je tumačio, hrabrom kapetanu Šekltonu, oslobodiocu ljudske rase.

Da, više bi voleo da Kler nastavi da ga zamišlja u 2000. godini, kako obnavlja svet, nego da ga vidi kako sedi u ovom neuglednom sobičku, mozgajući o tome koliko bi mu u zalagaonici dali za njen suncobran.

Ko god dođe u ranim jutarnjim satima na pijacu Bilingsgejt, zna da mirisi putuju brže od svetlosti, jer mnogo pre nego što noć zadobije prvi udarac obdanice, dah morskih dubina u obliku plodova mora i neprijatan smrad jegulja koje u izobilju pune kolica ribara, već lebde u hladnom noćnom vazduhu. Vijugajući između tezgi sa školjkama i prodavača rakova koji su naglas hvalili svoju robu, tri za jedan peni, Tom Blant je stigao do ulazne kapije u luku, gde su se tiskali drugi jadnici poput njega, pokazujući svoje mišiće i odlučnost, u iščekivanju da ih blagodarni prst nekog kapetana izabere da istovaruju teret s njegovog broda, pristiglog s dalekih mora. U tankom mantilu koji ga je slabo štitio od hladnoće, Tom se umešao u gužvu, ubrzo prepoznavši Patrika, mladog i čvrstog momka s kojim je, nakon što su nekoliko puta zajedno nosili tovar, i nesvesno izgradio neku vrstu prijateljstva. Pozdravili su se tako što su jedan drugom prisno klimnuli glavom i, nalik golubovima koji kruže iznad lađe, pokušali su da se izdvoje iz grupe, ne bi li privukli pažnju kapetana. Najčešće su obojica birani već u prvoj turi, zahvaljujući svojoj zdravoj fizičkoj građi, kako se desilo i ovog jutra. Jedva primetnim osmehom su međusobno čestitali jedan drugom, pa su se brzo zaputili prema teretnjaku, zajedno s još desetak drugih izabranih nosača.

Tom je voleo taj jednostavan i častan posao, koji od njega nije zahtevao ništa više od jakih ruku i srazmerne brzine kretanja, ne samo zato što mu je omogućavao da proprati predivan prizor svitanja nad Temzom, nego i stoga što je mogao da oseti kako mu fizički rad donosi jednako oživljavajući koliko i smirujući zamor, tako da je mogao da pusti svoje misli da slobodno teku, ponekad odlazeći u nekim neočekivanim pravcima. To beše nešto slično onome što je imao običaj da radi na brdu Harou, omanjoj padini koja se nalazila izvan Londona, krunisana stogodišnjim hrastom koji beše okružen s desetak grobova, kao da ti pokojnici nisu želeli da znaju ništa o onima koji behu sahranjeni na malom susednom groblju. To mesto je otkrio prilikom jedne od svojih šetnji, pa je taj komad travnjaka počeo da smatra svojim privatnim svetilištem, nekom vrstom kapele na otvorenom, gde je mogao da predahne od gradske buke i gde je povremeno uspevao da iznedri neku pametnu misao, koja mu je, na njegovo iznenađenje, otkrivala smisao njegovog postojanja, uglavnom prilično napornog. Dok je tu sedeo, pitajući se kakav bi život vodio Džon Piči, čovek koji je počivao ispod nadgrobnog spomenika najbližeg hrastu, Tom je takođe mogao i da osmotri sopstveni život kao da nije njegov nego nečiji tuđi, pa i da ga oceni s nepristrasnošću s kojom bi osudio nekog nepoznatog.

Kada je radni dan okončan, Patrik i on su se seli na neke kutije, čekajući da budu isplaćeni. Za to vreme, imali su običaj da čavrljaju o svemu i svačemu, ali Tomu su već nedelju dana misli lutale ko zna kuda. Toliko je prošlo od onog nesrećnog susreta s Kler Hagerti, a od tada se ništa naročito nije zbilo. Kako se činilo, Marej nije znao ništa o onome što se dogodilo, možda nikada neće ni saznati, ali u svakom slučaju, njegov život više nikada neće biti isti. Doduše, kao da se već promenio. Tom je znao da je London dovoljno veliki grad da suzi mogućnost da ponovo nabasa na onu istu devojku, ali to na njega nije delovalo sasvim ubedljivo, pa se ulicama kretao širom otvorenih očiju, plašeći se da ne naleti na nju kad skrene iza ugla. Od tog trenutka, krivicom te glupave devojke, moraće da živi lišen spokoja, uvek na oprezu; možda bi čak mogao i da pusti bradu. Odmahnuo je glavom nakon što je shvatio koliko jedan potpuno beznačajan detalj može čoveku da promeni čitav život: zašto se kog vraga nije setio da se olakša pre početka predstave?

Kada se Patrik najzad odvažio da mu prijateljski zameri na neprijatnom ćutanju kome se u poslednje vreme predavao, Tom ga je samo iznenađeno pogledao. Tačno beše da se nije trudio da pred Patrikom sakrije svoju zamišljenost, ali sada nije znao šta da mu odgovori. Samo ga je umirio jednim zagonetnim i setnim osmehom, na šta je njegov prijatelj slegnuo ramenima, dajući mu do znanja da mu je jasno da ne treba da gura nos tamo gde mu nije mesto. Kad su dobili platu, obojica su

napustili luku laganim koracima ljudi koji nemaju nikakve obaveze do kraja dana. Dok su tako hodali jedan pored drugog, Tom je s naklonošću osmotrio Patrika, bojeći se da ga je povredio svojom suzdržanošću. Taj mladić je bio svega par godina mlađi od njega, ali Tom nije mogao da se odupre nagonu da ga prihvati pod svoje okrilje, kao mlađeg brata koga nikada nije imao, mada je i te kako dobro znao da je Patrik sposoban da se sam stara o sebi. Međutim, ni jedan ni drugi, možda iz lenjosti ili ponosa, nisu pokazali interesovanje da taj nagoveštaj prijateljstva produže i nakon posla u luci.

– Uz novac koji sam danas dobio, ostaje još samo malo – iznenada je prokomentarisao Patrik, sa sanjalačkim tonom u glasu.

– Do čega? – upitao je on, istinski radoznao, jer mu Patrik nikada nije ni pomenuo da bi voleo da pokrene neki svoj posao ili da se oženi.

Mladić mu je uputio jedan misteriozni pogled.

– Do ispunjenja mog sna – ponosno je objavio.

Tom se obradovao što se taj mladi čovek hvata za neki svoj san koji mu pomaže da nastavi dalje, kao podstrek da se svakog dana budi, a što je njemu u poslednje vreme neizmerno nedostajalo.

– Koji je to san, Patriče? – zanimalo ga je, znajući da će mladić sigurno dati odgovor na to pitanje.

Gotovo svečanim pokretima, Patrik je iz džepa izvukao jedan izgužvani list papira i pokazao mu ga.

– Da otputujem u 2000. godinu i da budem svedok borbe u kojoj hrabri kapetan Šeklton pobeđuje zle mašine.

Tom se čak nije ni potrudio da prihvati letak koji je tako dobro poznavao. Samo je tužno pogledao Patrika.

– Zar te ne privlači ideja da saznaš kakva je ta 2000. godina, Tome? – navaljivao je njegov prijatelj, u neverici zbog njegove hladnokrvnosti.

Tom je uzdahnuo.

– Nemam ja šta da tražim u budućnosti, Patriče – uzvratio je, sležući ramenima. – Ovo je moja sadašnjost, jedino što me zanima.

– Aha – promrmljao je Patrik, ne usuđujući se da kritikuje nedostatak širine u njegovim shvatanjima.

– Da li si išta doručkovao? – upitao ga je Tom. – Jasno da nisam! – sablaznio se momak. – Već sam ti kazao da štedim novac. Doručak za mene predstavlja luksuz koji sebi ne mogu da priuštim.

– Onda dozvoli da te ja častim – predložio mu je, očinski prebacivši ruku preko njegovih ramena.

– Znam za jedno mesto ovde u blizini, gde služe najbolje kobasice u celom Londonu.

DVADESET PETO POGLAVLJE

P

osle obilnog doručka kojim su se počastili, što beše prava gozba, koja je trebalo da primiri njihove trbuhe za narednih nedelju dana, Tom se opet našao praznih džepova. Pokušao je da sebi ne zamera zbog troška koji je napravio zarad Patrika: nije mogao da se zaustavi, ali sledeći put bi trebalo da bude pažljiviji, jer je savršeno dobro znao da, koliko god da se zbog toga dobro osećao, na duže staze bi to nerazumno traćenje novca moglo samo da mu naudi. Pozdravio se s Patrikom i, nemajući šta drugo da radi do kraja dana, upravio je korake prema Kovent Gardenu, gde je mogao da nastavi sa svojim milosrdnim delima, kradući jabuke za gospođu Riter.

Kada je stigao tamo, jutro već beše poodmaklo, najsvežija i najkvalitetnija roba je već bila nestala u torbama najbogatijih mušterija, koje su u cik zore pristizale iz svih krajeva Londona, s ciljem da obnove svoje zalihe, ali s druge strane, to doba dana je pijacu oslobodilo bajkovitog utiska koje su stvarale sveće zabodene u gomilice voska, a koje su trgovci pre svitanja stavljali na nadstrešnice svojih tezgi. Sada je pijaca poprimala izgled seoske zabave, a posetioci više nisu delovali kao odbegle utvare nego kao dokoni i vedri ljudi koji su pred sobom imali čitav dan da ga provedu u kupovini, dok su se drugi, poput Toma, prepuštali da ih omame izmešani mirisi ruža, lala i fuksija koji su dopirali iz korpi s cvećem postavljenih na zapadnoj strani trga. Uljuljkan među to mnoštvo koje je zamišljeno koračalo između kolica natrpanih krompirom, šargarepom i kupusom, što beše šarolik prizor koji se pružao duž ulice Bou i Mejden lejna, Tom je pokušao da pronađe neku od onih devojaka koje su tuda šetale nudeći košare sa jabukama, hvaleći svoju robu glasovima s onim tipičnim kokni akcentom. Izdužujući vrat, učinilo mu se da je nazreo jednu prodavačicu kako zaobilazi neku skupinu ljudi, pa je požurio da je sustigne pre nego što iščezne u metežu, hitro se gurajući kroz ljudske zidine koje su mu preprečivale put. Ali ta vrsta naglih manevara, koji bi možda spasli život kapetanu Šekltonu u nekoj borbi, nisu bili pogodni za jednu tako posećenu pijacu kao što je Kovent Garden. To je shvatio čim je naleteo na jednu devojku koja se zatekla ispred njega. Nakon što su se gotovo sudarili, devojka je morala da se pomuči da održi ravnotežu kako ne bi pala na zemlju. Tom se zaustavio i okrenuo se ka njoj, nameravajući da joj se što učtivije izvini za udarac koji je primila. I tada se suočio s jedinom osobom u celom Londonu koju nikada više nije želeo da vidi, pa mu se svet učinio kao sićušno i začarano mesto, gde je sve moglo da stane kao u šešir mađioničara.

– Kapetane Šekltone, šta vi tražite u mojoj epohi? – kriknula je Kler Hagerti, načisto zbunjena.

Kako ih ovog puta nije razdvajalo skoro nikakvo rastojanje, Tom je izbliza dočekao udar tog njenog predanog pogleda, koji je očigledno samo njegovo prisustvo izazivalo kod te devojke. Čak je mogao da razazna i plavetnilo njenih očiju, toliko duboke i upečatljive plave boje da je bio siguran da se tako nešto ne može videti nigde drugde na svetu, koliko god da okeana i neba osmotri. Beše to sveobuhvatna i čista plava boja, koja je možda pripadala bojama kojima je Tvorac oslikao raj, a koju je ona sada čuvala u svojim očima, u nameri da spreči njen nestanak. Tek kada je uspeo da se otme od čarolije njenog pogleda, Tom je postao svestan činjenice da bi taj slučajni susret mogao da ga košta života. Hitro se osvrnuo oko sebe, želeći da se uveri da ih niko nije sumnjičavo posmatrao, ali bio je suviše rasejan da bi u glavi uopšte povezao ono što je gledao. Njegove oči su se iznova upile u

devojčine, mada je ona i dalje zurila u njega s nekom mešavinom zapanjenosti i uzbuđenja, očekujući da joj on objasni svoje prisustvo. Ali, šta je mogao da joj kaže a da pri tom ne otkrije istinu, što bi bilo jednako potpisivanju sopstvene osude na smrt?

– Doputovao sam kroz vreme da vam vratim vaš suncobran – improvizovao je.

To rekavši, ujeo se za usnu. Smešno je zvučalo, ali to beše prvo što mu je palo na um. Zapazio je kako se Klerine prelepe oči još više šire, spremajući se za najgore.

– Ah, mnogo vam hvala, veoma ste ljubazni – rekla je devojka na njegovo ogromno iznenađenje, ne skrivajući koliko se oseća polaskana – ali niste morali zbog toga da se mučite. Kao što vidite, zamenila sam ga drugim – pokazala mu je svoj novi suncobran, veoma sličan onom koji je on čuvao sakriven u fioci svoje komode.

– Ali kad ste se već vratili kroz vreme samo da biste mi ga doneli, drage volje ću ga prihvatiti, i usput vam obećavam da ću se ovog otarasiti.

Sada je na Toma došao red da ne pokaže koliko je zabezeknut njenim rečima: devojka je bez i tračka sumnje poverovala u njegovu laž! Mada, zar je i moglo biti drugačije? Pantomima koju je Marej organizovao bila je predobra da bi je jedna devojka poput nje dovela u sumnju. Kler je bila ubeđena da je putovala u 2000. godinu, i to stvarno, onako iz duše, što je i njega opravdavalo kao putnika kroz vreme. Situacija beše krajnje prosta. Kada je uspeo malo da se povrati, primetio je da ona sada posmatra njegove prljave ruke, možda se pitajući gde se u tom trenutku nalazio suncobran zbog kojeg je on bio spreman da izvrši taj herojski potez, koji ga je naveo da pređe čitav jedan vek samo da bi joj ga vratio.

– Nemam ga trenutno kod sebe – izvinio se, nespretno sležući ramenima.

Ona je čekala, sva ustreptala, ne bi li on predložio neko rešenje tog pitanja, a u toj iznenadnoj tišini koja ih je obavila usred opšte gužve, Tom je obratio pažnju na vitko i nežno telo devojke koje se dalo naslutiti ispod njene odeće, postavši bolno svestan toga koliko je vremena proteklo od kada je poslednji put bio s nekom ženom. Od kada je sahranio Megan, uživao je samo u lažnim milovanjima prostitutki, a u poslednje vreme čak ni toga nije bilo, jer je smatrao da je dovoljno očvrsnuo da može da izdrži čak i bez tih ugovorenih dodira. Ili je barem tako mislio. Sada je pred sobom imao jednu prelepu i prefinjenu devojku, ženu o kojoj jedan muškarac poput njega nije smeo ni da sanja, ali ipak ženu koja ga je gledala kao nijedna pre. Da li je taj njen pogled predstavljao tunel kroz koji je mogao da stigne do neosvojive tvrđave? Muškarci su rizikovali i za mnogo manje vrednosti, od kada je sveta i veka. I tako, odan iskonskom apetitu koji je brujao u nutrini svih predstavnika njegove vrste, Tom je uradio ono što mu razum nikako nije savetovao: – Ali mogu da vam ga donesem po podne – predložio je – u Erejtid Bred Kompani, blizu železničke stanice u Čering Krosu, ukoliko biste bili toliko ljubazni da popijete čaj sa mnom.

Klerino lice se ozarilo.

– Naravno, kapetane – spremno je pristala. – Biću tamo.

Tom je klimnuo glavom, uz pomalo smušen osmeh, budući da je još uvek pokušavao da sakrije svoju nevericu, jednako zbog toga što je ona prihvatila njegov predlog, kao i zbog samog sebe, što je uopšte zakazao sastanak sa ženom od koje bi morao da beži koliko ga noge nose ukoliko želi da sačuva živu glavu. Beše jasno da mu je sopstveni život nevažan, kad se nije plašio da ga izloži opasnosti zarad nešto malo vremena provedenog s tom ženom. U tom času, oboje su se okrenuli, čuvši da neko doziva Klerino ime. Jedna riđokosa devojka se probijala kroz masu ljudi, nastojeći da nekako stigne do njih.

– To je moja prijateljica Lusi – prokomentarisala je Kler, pomalo razočarana – koja me ni na trenutak ne ostavlja samu.

– Molim vas, nemojte joj reći da sam došao iz budućnosti – požurio je da je opomene Tom, nakon što je uspeo da se sabere. – Ovde sam u tajnosti. Ako bi me neko razotkrio, time bih zapao u veliku nevolju.

Kler ga je uznemireno pogledala.

– Čekaću vas u salonu za čaj, tačno u šest sati – Tom se naglo oprostio od nje. – Ali preklinjem vas, obećajte mi da ćete doći sami.

Kao što je i slutio, Kler se nije dvoumila da mu pruži svoje obećanje. Uprkos svom društvenom položaju, zbog koga nikada nije posećivao takve salone, Tom je znao da su saloni te kompanije ušli u modu čim su otvoreni, jer su bili jedina mesta u Londonu gde su mladi mogli da se sastaju bez svojih dosadnih pratilaca. Kako je načuo, bili su prostrani i prijatni, u njima je bilo grejanja, i za nešto malo novca su se mogle naručiti dve šolje čaja i krofne, tako da su se odmah pretvorili u savršenu zamenu za šetnje po hladnoći ili za porodična okupljanja kod kuće, gde su bili pod neprestanim nadzorom majki, na koje su prosci bili osuđeni. Iako je to značilo da će biti dosta izloženi javnosti, Tom nije mogao da se seti nijednog boljeg mesta za susret s tom ženom, a da se ona ne pobuni zbog uslova da dođe sama.

Kada je Lusi uspela da se progura do Kler, Tom je već bio iščezao. Uprkos tome, Lusi se nije kolebala da priupita svoju prijateljicu ko je taj neznanac s kojim ju je iz daljine videla kako razgovara. Kler je samo odmahnula glavom, zagonetno. Kao što je i mogla da pretpostavi, Lusi je ubrzo na sve to zaboravila, odvlačeći je prema jednoj tezgi s cvećem, gde su mogle da kupe suncokrete pomoću kojih su mogle u svoje spavaonice da prenesu prodorne mirise iz dalekih predela.

I dok se Kler Hagerti prepuštala svojoj prijateljici da je odvuče, misleći o tome kako je putovanje kroz vreme s ciljem da joj vrati suncobran nešto najlepše što je iko ikada za nju učinio, Tom Blant je s druge strane izjurio s pijace u Kovent Gardenu, laktovima se probijajući kroz gužvu i boreći se da ne misli na jadnog Perkinsa.

Izvalio se na krevet u svojoj jazbini, kao da ga je neko odjednom pogodio metkom i oborio ga ničice. Ali i dok je ležao, nastavio je da proklinje svoje neobjašnjivo ponašanje, nižući nepristojne psovke, tipičnije za pijance, kojima se prekorevao tokom celog puta natrag. Zar je poludeo? Šta je do đavola mislio kad je zakazivao novi susret s tom devojkom? Dobro, makar je na to pitanje bilo lako odgovoriti. Beše prilično jasno šta je želeo, a to nije bilo ograničeno samo na uživanje u Klerinoj lepoti koje bi potrajalo par sati, kao kada neko posmatra nedostižan predmet izložen u vitrini, dok bi ga iznutra izjedala činjenica da je nikada neće imati. Ne, ništa slično: iskoristiće priliku kad je devojka već zaljubljena u njegovo drugo ja, u hrabrog kapetana Šekltona, ne bi li dosegao neki viši cilj. A iznenadila ga je i sama ideja da je za to kratko zadovoljstvo bio spreman da podnese ko zna kakve posledice kojima bi ovaj nesuvisli postupak mogao da ga ošamari, među koje se verovatno ubrajao i sam gubitak života. Zar je toliko malo cenio svoje postojanje?, iznova se zapitao. Da, zvučalo je stvarno očajno, ali takvo beše stanje stvari: ideja da spava s tom prelepom ženom imala je za njega više smisla nego bilo koja druga stvar koja je vrebala u ćoškovima njegove beznadežne budućnosti.

Ako bi o tome razmislio nešto hladnije glave, morao bi da prizna kako, naravno, beše najlogičnije da se ne pojavi na sastanku i da na taj način izbegne moguće probleme. Mada, s druge strane, to ga nije spasavalo od mogućnosti da na bilo kom drugom mestu ponovo naleti na tu istu devojku, morajući da joj objašnjava zašto se još uvek nalazi u XIX veku, pa čak i da izmisli neki izgovor zbog toga što se nije pojavio u čajnom salonu. Kako se činilo, nepojavljivanje ne bi rešilo problem. Jedini način da se iz svega toga izvuče bio je upravo suprotan: morao je da se pokaže u salonu i da smisli

neku priču kojom bi zaobišao dalja objašnjenja ukoliko se nekad ponovo sretnu. Neki razlog kojim bi je držao dalje od sebe, sprečavajući je čak i da mu se obrati, s nadom je pomislio, kao da je to osnovni razlog da je ponovo vidi, u službi najprimitivnijih interesa. Bolje rečeno, taj bi susret na duže staze za njega mogao da ispadne i koristan. Da, mogao je da se osloni na sebe da će jednom za svagda završiti s tom zbrkom, jer jedno mu sigurno beše jasno: to je morao biti njihov prvi i poslednji sastanak. Nije imao drugog izbora: mogao je sebi da ispuni hir da uživa u društvu te devojke pod uslovom da u zadovoljavajućem smislu zatvori svaku dalju mogućnost za neki budući susret, prekidajući sve spone koje bi mogle da izniknu između njih dvoje, uzevši u obzir da nije video način da njihovu vezu zadrži u tajnosti, krijući je od mnoštva špijuna koje je Marej nesumnjivo imao raspoređene svuda po gradu, što ne samo da bi predstavljalo opasnost po njegov život, nego bi ugrozilo i njen. Posle donošenja takve odluke, ovaj ga je sastanak podsećao na poslednji obrok osuđenika na smrt, pa je zaključio da u njemu treba da uživa koliko god to bude moguće.

Kada je za to došlo vreme, ustao je, uzeo suncobran, natukao kapu na glavu i izašao iz pansiona.

Na ulici, prateći neki iznenadni nagon, zaustavio se ispred tezge gospođe Riter.

– Dobar dan, Tome – pozdravila ga je starica.

– Gospođo Riter – otpozdravio je, ceremonijalno joj pružajući desnu ruku, s dlanom okrenutim nagore – mislim da je krajnje vreme da oboje saznamo moju sudbinu.

Starica ga je začuđeno pogledala, ali je odmah prihvatila Tomovu ruku u obujmila je svojom, posle čega je kažiprstom usporeno sledila linije njegovog dlana, kao kada čovek polagano prelazi redove pri čitanju knjige.

– Gospode bože, Tome! – stresla se, podigavši ka njemu podjednako zloslutan i sablažnjen pogled. – Ovde je zapisana... tvoja smrt!

Uz pomirljivu grimasu, Tom je prihvatio to mračno predskazanje, nežno izvukavši svoju ruku iz staričine. Dakle, sada je imao i potvrdu svojih sumnji. Umreće zbog zavlačenja pod suknju jedne dame iz visokog društva. To beše, na kraju krajeva, njegova naprasita sudbina. Slegnuo je ramenima, oprostio se od uznemirene gospođe Riter, koja je možda smatrala da je život morao za tog milog momka da odredi neku mnogo lepšu sudbinu, pa se spustio niz ulicu, prema salonu gde je trebalo da popije čaj u društvu Kler Hagerti. Da, umreće, u to više nije sumnjao, ali, zar je i mogao nazvati životom ono što je sada imao? Nasmešio se i ubrzao korak.

Nikada se nije osetio življim.

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

K

ada je stigao u salon, Kler je već bila tamo, zauzevši jedan od stolova u samom dnu prostorije, tik uz veliki prozor kroz koji je dopirala popodnevna svetlost, poigravajući se s bojom njene kose. S ulaza u lokal, Tom ju je sa zadovoljstvom proučavao, odugovlačeći izvesnost da jedna tako prelepa devojka čeka baš njega. Ponovo ga je zavela krhkost njenog tela, koja je bila u potpunoj suprotnosti sa energijom njenih pokreta i sa živošću njenog pogleda, osetivši negde u svojoj nutrini, na tom pustom tlu za koje je verovao da na njemu ništa ne može da uspe, neku vrstu ugodnog komešanja, nagoveštaj da nije u potpunosti mrtav iznutra, da je još uvek sposoban za emocije.

Svojom znojavom šakom je stegao suncobran i zaputio se između stolova pravo prema njoj, rešen da uloži sav svoj trud da ovo popodne okonča s njenim telom u svom naručju.

– Oprostite, gospodine – zaustavila ga je jedna devojka koja je u tom trenutku izlazila iz lokala – da li biste mogli da mi kažete gde ste nabavili te čizme?

Zatečen, Tom je otpratio ženin pogled u pravcu svojih nogu, skoro se iznenadivši kad je tamo ugledao neobične čizme kapetana Šekltona. Potom je izvesno vreme samo nemo zurio u tu znatiželjnu ženu, nemajući pojma šta bi mogao da joj kaže.

– U Parizu – odgovorio je. Činilo se da je ona bila zadovoljna njegovim odgovorom, pa se nasmešila klimnuvši glavom, kao da ta obuća nije ni mogla da potiče ni sa jednog drugog mesta osim iz same kolevke mode. Zahvalila mu se na informaciji jednim ljupkim osmehom, posle čega je napustila lokal. Tom je otresao glavom kao da je želeo da razbistri misli, pa je pročistio grlo poput operskog pevača koji se sprema za izlazak na scenu, sve dok na kraju nije nastavio da korača kroz salon u pravcu Kler, koja, zaneseno gledajući kroz prozor, još uvek nije postala svesna njegovog prisustva.

– Dobar vam dan, gospođice Hagerti – pozdravio ju je.

Kler se nasmešila kad ga je prepoznala.

– Mislim da je ovo vaše – rekao je, pruživši joj suncobran kao da je u pitanju buket ruža.

– Ah, mnogo vam hvala, kapetane – zahvalila mu se devojka – ali, sedite, molim vas, sedite.

Tom je zauzeo slobodnu stolicu na tom vidikovcu, dok je Kler s blagom razočaranošču proučavala jadno stanje u kom se nalazio njen suncobran. Posle kratke procene, Kler ga je odložila u jednu stranu stola, kao da je taj predmet već obavio svoj zadatak u toj razmeni, pa je prešla na osmatranje Toma, s istom onom žudnjom u očima koju je on kod nje zapazio već pri prvom susretu, a koja mu je prijala uprkos tome što je znao da nije namenjena njemu već liku kapetana Šekltona.

– Moram vam reći, kapetane, da je vaša maska baš neobična – izjavila je devojka, kao nakon obavljene inspekcije. – Ličite na nekog bednika iz Ist Enda.

– Jao, da, hvala – promucao je Tom, prisilivši sebe da se učtivo osmehne, ne bi li sakrio koliko su ga te reči dirnule.

Ali, u stvari, čemu se on uopšte iznenađivao? Njen komentar je samo potvrdio njegove sumnje: za činjenicu što je možda mogao da uživa u jednom jedinom popodnevu s tom nadmenom balavicom bila je zaslužna upravo njena suluda vera u to da je on neustrašivi heroj iz budućnosti. I upravo će mu taj nesporazum omogućiti da je poduči jednoj važnoj lekciji, dobijajući od nje ono što pod drugačijim

okolnostima nikada ne bi postigao. Prikrio je radost koju je ta ideja u njemu budila, prešavši pogledom po lokalu, prilikom čega je pokušao da prepozna nekog mogućeg špijuna u službi Giljema Mareja među svim tim bučnim mušterijama, ali nije otkrio nijednu osobu sumnjivog izgleda.

– Nije loše uvek biti na oprezu – naznačio je, ponovo se okrenuvši prema Kler. – Kao što sam vam rekao, moram da izbegavam privlačenje tuđe pažnje, što ne bih uspeo u svojoj borbenoj opremi.

Iz istog tog razloga, zamolio bih vas da me ne oslovljavate s kapetane.

– U redu – složila se devojka, ali je odmah potom kriknula, sva ustreptala od uzbuđenja kad je shvatila da joj je poverena tajna koju su retki znali. – Prosto ni sama ne mogu da verujem da ste vi stvarno kapetan Derek Šeklton!

Trgnuvši se, Tom ju je zamolio da se stiša.

– Auh, izvinite – izvinjavala se, sva očarana – ali stvar je u tome da sam vrlo nervozna. Još uvek mi deluje neverovatno da pijem čaj sa samim spasiocem...

Na svu sreću, devojka je prekinula rečenicu pre nego što im je prišao konobar. Naručili su dve šolje čaja i mešanu porciju raznovrsnih keksića i krofnica. Kada je konobar otišao po njihovu narudžbinu, njih dvoje su se ćutke zgledali nekoliko sekundi, smušeno se smejuljeći. Tom je primetio kako devojka nastoji da se smiri i da se drži dostojanstveno, dok je on sam razmišljao o načinu na koji će razgovor povesti ka nekom intimnijem terenu, koji bi išao u prilog njegovim planovima.

Izabrao je taj čajni salon i zato što se s druge strane ulice nalazio jedan mali pansion, skroman ali privlačnog izgleda, koji se njemu učinio kao savršena pozornica za spajanje njihovih tela. Sada je preostalo da upotrebi sve svoje zavodničke moći, ako ih je uopšte imao, ne bi li je odvukao na to mesto, mada je unapred znao da to neće biti baš lako: beše jasno da jedna dama kao što je Kler, koja je verovatno još uvek devica, ne bi pristala da legne u postelju s jednim neznancem, i to pri njihovom prvom zvaničnom sastanku, koliko god bila ubeđena u to da je on zaista kapetan Šeklton.

– Kako ste došli dovde? – upitala ga je Kler, nesvesna njegovih misli. – Da li ste se uvukli u Hronotilus tako da vas niko ne vidi?

Tom je morao da suzdrži ljutitu grimasu zbog takvog pitanja: ono što mu je sada najmanje bilo potrebno, dok je pokušavao da smisli neku uverljivu laž koja bi mu omogućila da uživa u devojčinim čarima, beše briga o tome da ne iskoči iz koloseka prethodne neistine, ali joj nije mogao reći da je doputovao kroz vreme kako bi joj vratio suncobran i da potom od nje očekuje da to prihvati kao najnormalniju stvar na svetu, kao da ljudi svakodnevno odlaze i vraćaju se kroz vekove, obavljajući neke glupave zadatke. Na sreću, pravovremeni dolazak konobara s poslužavnikom ponudio mu je nekoliko sekundi za izmišljanje odgovora koji bi zadovoljio devojku.

– Hronotilus? – upitao je, pretvarajući se da ne zna ništa o postojanju vremenskog tramvaja, jer ako bi slagao da je njime doputovao u njenu epohu, onda za povratak ne bi imao drugog izbora nego da čeka novu ekspediciju u 2000. godinu, do koje je preostalo još skoro mesec dana, što bi značilo da ovaj njihov susret nije morao da bude i poslednji.

– To je vozilo koje radi na paru, a kojim smo mi putovali u vašu epohu, prolazeći kroz jedno strašno mesto koje se naziva četvrta dimenzija – objasnila mu je Kler, da bi potom dodala, nakon par sekundi razmišljanja: – Ali, ako niste stigli Hronotilusom, kako ste onda to uspeli? Zar postoji još neki način za putovanje kroz vreme?

– Naravno da postoji i drugi način, gospođice Hagerti – samouvereno je potvrdio Tom, sluteći da bi devojka, ukoliko je već progutala Giljemovu obmanu, to jest, ako je putovanja kroz vreme shvatala zdravo za gotovo, verovatno takođe poverovala u bilo koji drugi vid kretanja kroz vreme, šta god bi njemu palo na pamet. – Naši naučnici su izumeli jednu mašinu za putovanje kroz vreme, i to istog trenutka, bez potrebe da se pri tome koristi bilo kakva neprijatna putanja, poput te kroz četvrtu

dimenziju.

– A da li tom mašinom može da se putuje u bilo koje doba? – zanimalo je devojku, koja je očigledno bila zadivljena.

– U bilo koje, u bilo koje – odgovorio je Tom, pretvarajući se da ne pridaje nikakav poseban značaj toj činjenici, kao da mu je više dojadilo da putuje kroz vekove i kao da mu je stvaranje i uništavanje civilizacija već uveliko bilo dosadno.

Uzeo je jedan keks i za užitkom ga zagrizao, dajući joj do znanja da su ga, uprkos svemu što je imao prilike da vidi, još uvek iznenađivala sitna životna zadovoljstva, poput tih ukusnih slatkiša.

– Doneli ste je sa sobom? – upitala ga je Kler. – Pokazaćete mi je?

– Šta da vam pokažem?

– Mašinu kojom ste doputovali u moje vreme.

Tom se umalo nije zadavio keksom.

– Ne, ne – požurio je da joj razjasni – to nije moguće, čak je potpuno nemoguće.

Ona se razočarano namrštila, prekrstivši ruke na grudima, a taj njen pomalo detinjast postupak ga je zatekao nespremnog.

– Ne mogu da vam je pokažem zato što... to nije nešto što se može videti golim okom – trabunjao je, pokušavajući da otrese svoj gnev pre nego što se on sasvim oblikuje.

– Ne može da se vidi? – zgranula se devojka, ne odustajući.

– Hoću da kažem da to nije nikakva krilata kočija koja se kreće kroz vreme – objasnio je.

– Pa šta je to onda?

Tom je obuzdao jedan uzdah očajanja. Da, o čemu se onda tu radi? I zašto nije mogao to da joj pokaže?

– To je izum koji se fizički ne premešta duž vremenskog toka, naprotiv, ostaje ukotvljen u budućnosti. Odatle, ah... otvara prolaze kroz koje možemo da se zaputimo u druge epohe. To je nešto nalik bageru, ali umesto da kopa po zemlji... iskopava tunele u tkivu vremena. Zbog toga vam je ne mogu pokazati, mada mi ništa na ovom svetu ne bi bilo draže.

Devojka se ućutala.

– Mašina koja otvara pukotine u vremenskom tkanju... – konačno je promrmljala, oduševljena tom idejom. – A vi ste prošli kroz jedan od tih tunela kako biste se pojavili u današnjem danu?

– Tako je – odgovorio je Tom, ne baš ubeđeno.

– A šta ćete uraditi da biste se vratili u budućnost?

– Ponovo ću ući u tunel, samo s ove strane.

– Hoćete da kažete da, u ovom trenutku, negde u Londonu postoji tunel koji vodi u 2000. godinu?

– Njegovo otvaranje u gradu bi previše privuklo pažnju, što ćete verovatno razumeti – oprezno je nastavio. – Tunel se uvek otvara izvan Londona, na brdu Harou, jednom omanjem uzvišenju, na čijem se vrhu nalazi jedan veliki hrast okružen nadgrobnim pločama. Ali mašina ne može dugo da ga drži otvorenim. Kroz nekoliko sati će se zatvoriti, tako da ja moram tamo da stignem pre nego što se to desi.

Ovo poslednje je izgovorio pretvarajući se da je zbog toga ojađen, nadajući se da će, u nedostatku vremena, devojka prestati da ga troši navalom svojih pitanja.

– Možda će vam to zvučati suviše smelo s moje strane, kapetane – čuo ju je kako progovara posle kraćeg razmišljanja, – ali, da li biste mogli da me povedete s vama u 2000. godinu?

– Bojim se da ne mogu, gospođice Hagerti – uzdahnuo je Tom. – Zašto? Obećavam vam da...

– Jer ja ne smem tek tako da premeštam ljude s jednog u drugo vreme.

– Ali, kakva je onda svrha izmišljanja vremenske mašine ako se ona ne koristi za...

– Zato što je ona napravljena sa potpuno drugačijim ciljem! – prekinuo ju je Tom, koji je već počinjao da se nervira zbog činjenice da ona nikako nije prestajala da ga zapitkuje. Zar su je toliko zanimala putovanja kroz vreme?

U istom se času pokajao zbog svoje grubosti, ali šteta već beše načinjena. Ona ga je pogledala, iznenađena ljutitim tonom koji je on upotrebio.

– A koji je to cilj, ako sme da se zna? – uzvratila mu je napad, koristeći isti takav ton.

Tom je frknuo, povukao se ka naslonu stolice i zagledao se u devojku, boreći se da savlada svoju rastuću srdžbu. Nije bilo nikakvog smisla da i dalje nastavi s tim. Kako se razgovor do sada razvijao, bilo je sve manje izgleda da će uspeti da je odvuče u onaj pansion preko puta, imaće sreće ako ga ona ne ostavi tu na licu mesta, sita njegovih nejasnih odgovora. Šta je uopšte i očekivao? On nije bio Giljem Marej. On beše samo nemaštoviti siromah. Maska putnika kroz vreme je za njega bila prevelik zalogaj. Bilo je najbolje da se preda, da na sve zaboravi, da se učtivo oprosti od nje dok još nije kasno, pa da nastavi sa svojim bednim životom, u slučaju da Marejevi plaćenici ne dođu na neku bolju ideju.

– Gospođice Hagerti – počeo je, odlučan da sastanak okonča na sto dostojanstveniji način, nudeći joj bilo kakav izgovor, ali je ona u tom trenutku spustila svoju ruku na njegovu.

Iznenađen tim njenim gestom, Tom je potpuno smeo s uma šta je hteo da joj kaže. Zagledao se u njenu nežnu šaku, ljupko položenu na njegovu, dok su se obe nalazile tik uz njihove dve šolje čaja, kao da je u pitanju neka skulptura čije značenje nije uspevao da dokuči. Podigavši pogled, susreo se s njenim milim očima.

– Žao mi je što sam vas omela pitanjima na koja vi možda nemate pravo da odgovorite, kapetane – izvinila mu se devojka, zanosno se naginjući preko stola. – To je bilo vrlo neučtivo od mene namesto da vam se zahvalim što ste mi vratili suncobran. U svakom slučaju, niste dužni da mi objašnjavate s kojim je ciljem napravljena mašina. Ja to ionako već znam.

– Zaista? – upitao je Tom, s nevericom u glasu.

– Da – potvrdila je, ističući svoj zanosni oholi osmeh.

– A da li biste mi mogli reći šta vi mislite, zbog čega je ona napravljena?

Kler se osvrnula na levu i na desnu stranu, pa je tek onda odgovorila, prigušenim glasom: – Da biste ubili gospodina Fergusona.

Tom je u čudu izvio obrve. Gospodina Fergusona? Ko je do vraga bio taj Ferguson? I zašto bi trebalo da ga ubije?

– Ne pretvarajte se, kapetane – nasmejala se Kler. – Uveravam vas da to nije neophodno. Ne preda mnom.

Tom se pridružio njenoj bezbrižnoj vedrini, koristeći priliku da se oslobodi napetosti posle onog neprijatnog ispitivanja, i sam se glasno smejući. Nije imao predstavu ko je mogao biti dotični gospodin Ferguson, ali je naslućivao da je najbolja strategija u tom trenu bila da se pravi kao da zna o kome je reč, kao da čak zna i koji broj cipela taj čovek nosi i koji losion koristi posle brijanja. I da se moli da ga ona ne pita ništa više u vezi s njim.

– Od vas baš ništa ne može da se sakrije, gospođice Hagerti – laskao joj je. – Suviše ste mudri.

Klerino lice je ozario izraz zadovoljstva.

– Hvala vam, kapetane. Ali nije teško zaključiti da su naučnici izumeli tu spravu s ciljem da doputuju konkretno u ovu epohu i da ubiju prvog tvorca automatizovanih lutaka i pre nego što on poene da ih pravi, kako bi se na taj način izbeglo ono što je posle usledilo, uništenje Londona i smrt toliko mnogo ljudi.

Putovanje u prošlost da bi se ona promenila? Da li je tako nešto moguće?, zapitao se Tom. – Tačno tako, Kler. Ja sam izabran da ubijem Fergusona i na taj način sprečim smak sveta.

Devojka se iznova zamislila, pa je posle nekoliko sekundi dodala: – Ali vi ipak niste uspeli u toj zamisli, budući da smo oboje svojim rođenim očima videli taj rat u budućnosti.

– Ponovo si pogodila, Kler – priznao je Tom, smatrajući za shodno da pređe na prisniji odnos, i da jedno drugom počnu da se obraćaju na ti.

– Tvoja misija je propala – promrmljala je kao za sebe, s ojađenošću u glasu. Onda ga je prodorno pogledala i rekla, skoro mucajući: – Ali, ali, zbog čega? Možda stoga što pukotine u vremenu nisu dovoljno dugo ostale otvorene?

Tom je nemoćno raširio ruke, pretvarajući se da je zadivljen devojčinom inteligencijom.

– Tako je – izjavio je, da bi kasnije dodao, u naletu inspiracije: – Obavio sam nekoliko probnih putovanja ne bih li pronašao Fergusona, ali mi to nije pošlo za rukom. Raspolagao sam s premalo vremena. Zato ćeš me možda i u budućnosti videti kako šetam ulicama, iako nećeš smeti da mi priđeš, jer se još uvek nismo upoznali.

Ona je zatreptala, nastojeći da shvati njegove reči.

– Razumem – konačno je izustila. – Ta su se putovanja zbivala pre ovog, uprkos tome što si se pojavio nekoliko dana posle.

– Cela istina – pohvalio ju je i, ohrabren čvrstinom tog zanosa u kom je ona očigledno bila, dodao: – Iako s tvoje tačke gledišta ovo izgleda kao prvo putovanje na kom sam se zatekao, to nije tačno. Prethodno sam išao na makar još desetak izleta u tvoju epohu, pre ovog. Štaviše, najverovatnije je da će ova avantura, bez obzira na činjenicu što je ti smatraš prvom, za mene biti i poslednja, budući da je upotreba mašine trenutno zabranjena.

– Zabranjena? – začudila se Kler, sve očaranija.

Tom je otpio gutljaj čaja kako bi ovlažio grlo, pa je onda, podstaknut utiskom koji su njegove reči ostavljale na devojku, nastavio: – Da, Kler. Mašina je prvi put napravljena sredinom rata, ali kada se pokazala kao neupotrebljiva, njeni tvorci se nisu libili da je se otarase. Zaboravili su na utopijsku ideju da spreče rat pre nego sto on uopšte počne, radije se usredsređujući na napore da u njemu pobede, tako što bi izmislili oružje koje bi bilo u stanju da razori oklop robota – devojka je potvrdno klimala glavom, verovatno se prisećajući veličanstvenog oružja koje su nosili vojnici. Mašina je odložena kao komad starog gvožđa, ali je ujedno i stavljena pod nadzor, kako niko ne bi mogao bez dozvole da otputuje u prošlost i menja je po svojoj volji. Uprkos svemu tome, ja sam uspeo krišom da je upotrebim, mada je jedino što sam mogao bilo da otvorim pukotinu na deset sati, a sada su preostala samo tri sata dok taj rok ne istekne. Eto toliko ja vremena imam, Kler. Posle toga, moraću da se vratim u svoje doba..

Ako bih ostao ovde, došli bi da me potraže i pogube zbog toga što sam bez dopuštenja iskoristio mašinu, svejedno što sam heroj. I stoga, kroz tri sata... otići ću zauvek.

Svoj govor je završio nežno milujući Klerinu ruku, istovremeno sam sebi čestitajući na tako domišljatom objašnjenju. Na sopstveno iznenađenje, ne samo da je rešio problem koji bi mogao da mu napravi neki budući susret s njom, nego se uzgred i dosetio da je obavesti kako mogu da računaju na svega tri časa koje mogu provesti zajedno pre nego što se zauvek rastanu. Samo tri sata. I tačka.

– Rizikovao si svoj život da bi mi vratio suncobran – ona je to izgovorila sasvim polako, kao da vrši pregled, kao da joj je odjednom došlo do mozga kakvoj se stvarnoj opasnosti Tom izložio.

– Dobro, suncobran je bio samo izgovor – odgovorio je on, nagnuvši se preko stola kako bi je izbliza pogledao pravo u oči.

Kucnuo je i taj čas, rekao je samom sebi. Sad ili nikad.

– Svoj život sam rizikovao da bih te ponovo video, zato što te volim, Kler – slagao ju je najslađim tonom koji je uspeo da izvede.

Eto, i to je obavljeno. Sada je ona morala da mu odgovori to isto. Sada je na nju došao red da prizna kako i ona njega voli, to jest, da voli hrabrog kapetana Šekltona.

– Kako je moguće da me voliš kad me i ne poznaješ? – nasmejala se devojka, zavodljivo mu se osmehujući.

To nije bila reakcija kakvu je Tom očekivao. Sakrio je svoje nezadovoljstvo, otpijajući još jedan gutljaj čaja. Zar joj nije jasno da nemaju vremena ni za šta drugo nego da podaju svoja tela jedno drugom? Ostala su mu još samo tri prokleta sata! Možda joj to nije dovoljno jasno stavio do znanja?

Spustio je šolju na tanjirić, bacivši jedan kratak pogled na ulicu, ka pansionu s njene druge strane žudno zamišljajući krevete u njima s čistim čaršavima, mada mu je to delovalo sve manje dostupno.

Devojka je bila u pravu, nije je poznavao, a ni ona njega. I sve dok jedno za drugo budu stranci, nije postojala nikakva mogućnost da završe zajedno ni u jednom krevetu. Upetljao se u unapred izgubljenu bitku. Ali, šta bi bilo da se već dobro poznaju?, odjednom se zapitao. Zar on nije došao iz budućnosti? Šta ga je sprečavalo da joj kaže kako se, s njegove tačke gledišta, oni već poznaju?

Između tog susreta i susreta u 2000. godini moglo je da se dogodi šta god mu padne na pamet da izmisli, jer ona to ne može da porekne, pomislio je, verujući da je pronašao savršenu strategiju da je kao najmirniju ovčicu odvede do pansiona.

– Grešiš, Kler. Ja te poznajem mnogo bolje nego što ti misliš – rekao joj je poverljivim tonom, mazeći njenu ruku, dok ju je držao među svojim šakama kao da se radi o nekom povređenom vrapčiću. – Znam kakva si, o čemu sanjaš, šta voliš, kako posmatraš svet. Znam sve o tebi, kao što i ti znaš sve o meni. I ja te takvu volim, Kler. Zaljubio sam se u tebe u vremenu koje još nije došlo na red.

Ona ga je zbunjeno pogledala.

– Ali, ako se više nikada nećemo videti – mozgala je – kako ćemo se onda upoznati? Kako ćeš se zaljubiti u mene?

Dok ga je od muke oblivao znoj, Tom je zaključio da je upao u sopstvenu zamku. Jedva se suzdržao da ne opsuje, te se iznova zagledao ka ulici, nastojeći da dobije na vremenu. Šta je sada mogao da joj odgovori? Kočije su dolazile i prolazile, nesvesne njegovog očajanja, probijajući se između trgovačkih vozila. Onda je na samom uglu ulice uočio jedno poštansko sanduče, očuvano i crveno, s inicijalima kraljice Viktorije na prednjoj strani.

– Zaljubio sam se u tebe zahvaljujući tvojim pismima – izgovorio je onako iznebuha.

– Mojim pismima? O čemu to govoriš? – uzviknula je devojka, iznenađena.

– O ljubavnim pismima koja smo tokom svih ovih godina pisali jedno drugom.

Devojka ga je uplašeno osmotrila. A Tom je tada shvatio da sve što joj bude rekao, moraće da deluje uverljivo, budući da je od toga zavisilo hoće li mu se ona predati ili će ga besno odbiti.

Zažmurio je i jedva primetno se nasmešio, pretvarajući se kao da se priseća neke prijatne uspomene, dok mu je, ujedno, mozak radio punom parom.

– To se dogodilo prilikom mog prvog istraživačkog putovanja u tvoje doba – konačno je rekao. – Pojavio sam se na brdu koje sam ti pominjao i pešice sam krenuo ka Londonu. Tu sam se uverio kako je mašina potpuno ispravna, samim tim što je otvorila rupu u vremenu baš na izabrani datum: iz 2000. godine sam doputovao u 8. novembar 1896.

– Baš 8. novembar?

– Da, Kler, stigao sam 8. novembra, to jest, prekosutra – potvrdio je Tom. – To je bio moj prvi

obilazak tvog veka. Ali jedva da sam imao vremena za bilo šta drugo, jer sam morao da se vratim pre nego što se vremenski tunel zatvori. I tako, vratio sam se do brda što sam brže mogao i, taman kad sam se spremao da se vratim u 2000. godinu, primetio sam nešto što mi je ranije prošlo neopaženo.

– Šta to? – upitala je ona, iskreno zaintrigirana.

– Tik uz nadgrobnu ploču izvesnog Džona Pičija, ispod jednog kamena, nalazilo se neko pismo.

Uzeo sam ga i s čuđenjem sam otkrio da je upućeno meni. Stavio sam ga u džep ove svoje preobuke i, čim sam stigao nazad u 2000. godinu, otvorio sam ga. Bilo je to pismo neke neznanke, jedne dame iz XIX veka – Tom je napravio značajnu pauzu, pre nego što je dodao: – Zvala se Kler Hagerti. I tvrdila je da me voli.

Devojka je jednom promuklo kriknula, kao da joj je nedostajalo vazduha. S dirljivim osmehom na licu, Tom ju je posmatrao kako se bori za dah, kao da pokušava da proguta reči koje je upravo čula, nastojeći da prihvati pomisao da je čitavu tu situaciju ona sama izazvala, ili, bolje rečeno, da će je izazvati u budućnosti. Činjenica da on sada nju voli uslovljena je time što je ona prethodno zavolela njega. Kler je spustila pogled na svoju šolju ispijenog čaja, kao da je u tom talogu mogla da ga vidi u toj 2000. godini, kako zbunjeno čita pismo jedne neznanke iz drugog veka, to pismo u kome mu jedna žena koja je već dugo pokojna, piše o tome koliko ga voli. Pismo koje mu je ona poslala. Ne dajući joj vremena da se sabere, Tom je nastavio, kao drvoseča koji je predosetio da drvo koje već satima pokušava da poseče konačno počinje da popušta, i zato, uprkos umoru, nastavlja da zamahuje sekirom.

– U svom pismu, ispričala si mi da smo se upoznali u budućnosti, ili, tačnije rečeno, da ću ja tebe upoznati u budućnosti, jer si ti mene već poznavala – kazao je. – Takođe si me preklinjala da ti odgovorim, jer si žarko želela da dobiješ vesti od mene. Bez obzira na činjenicu da mi je sve to zvučalo strašno neobično, odgovorio sam na tvoje pismo, a prilikom svog narednog putovanja u XIX vek, koje se odigralo dva dana kasnije, ostavio sam ga na istom mestu. Na trećem putovanju sam tu zatekao tvoje novo pismo, pa smo na taj način održavali našu vezu kroz vreme.

– Bože moj – promucala je devojka.

– Nisam imao pojma ni ko si ti – nastavio je, ne želeći da joj pruži ni trenutak predaha za razmišljanje – ali sam se ipak zaljubio u tebe, u ženu koja mi je pisala ta prelepa pisma. Kad bih zatvorio oči, zamišljao sam tvoj lik. Tvoje sam ime šaputao noćima među ruševinama mog opustošenog sveta.

Kler se promeškoljila u svojoj stolici, ujedno se prosto gušeći od uzbuđenja, posle čega je iznova uzdahnula, gorko, duboko.

– Koliko smo pisama razmenili? – uspela je da promuca.

– Sedam – odgovorio je Tom, zato što mu se to činilo kao sasvim lep broj, ni premali, ni prevelik. – Nismo imali vremena za više, pre nego što je mašina sasvim zabranjena, ali te uveravam da je i to bilo dovoljno, ljubavi moja. Čuvši kako joj se kapetan obraća na taj način, Kler je još jedanput uzdahnula.

– U svom poslednjem pismu si mi otkrila dan kada ćemo se konačno susresti: biće to 20. maj 2000. godine, na dan kad ću ja pobediti Salomona, u istom mahu okončavajući rat. Tog dana sam sledio tvoja uputstva i, nakon što sam uništio kralja robota, potražio sam neko mirno mesto među ruševinama. I onda sam te ugledao. Baš kako si mi unapred napisala, ispustila si suncobran koji je danas trebalo da ti vratim, koristeći vremensku mašinu. Po dolasku u tvoje doba, trebalo je da odem u Kovent Garden, gde je bio predskazan naš susret, posle čega bih te odveo na čaj i sve ti ovo 'spričao – Tom je napravio kraću pauzu, pre nego što je dodao, sanjalačkim tonom: – Tek sada razumem zbog čega: da bi se budućnost ispunila. Shvataš li, Kler? Ta pisma će nastati u budućnosti, upravo zato što

ti ja sada pričam šta ćeš mi pisati.

– Bože moj – ponovila je ona, skoro se gušeći.

– Ali postoji još nešto što moraš da znaš – najavio je Tom, rešen da drvetu zada konačni udarac.

– U jednom od svojih pisama si mi opisala kako smo se ovog popodneva voleli.

– Molim? – na jedvite jade je promucala devojka, skoro nečujnim glasom.

– Da, Kler, ovog popodneva ćemo voditi ljubav u onom pansionu preko puta ulice, a prema tvojim rečima, biće ti to najslađe sećanje u životu.

Kler ga je odmerila u neverici, dok su joj se obrazi žarili.

– Jasno mi je da si iznenađena, ali samo zamisli kako je meni. Ja sam pročitao pismo u kom si mi govorila o tome kako su se naša tela spojila, krajnje začuđen, uzevši u obzir da je s tvoje tačke gledišta to bilo nešto što se već zbilo, ali što se još uvek nije meni dogodilo – zaćutao je, nežno joj se osmehnuvši. – Došao sam iz budućnosti kako bih ostvario svoju sudbinu, što znači, da bih te voleo, Kler.

– Ali, ja... – pokušala je da se pobuni.

– Još uvek ne razumeš? Moramo da vodimo ljubav, Kler – ponovio je Tom – jer smo u stvari mi to već učinili.

To je bio poslednji potez, kao kad drvoseča zadaje konačni udarac sekirom. I onda, kao stablo hrasta, Kler se odjednom opustila u stolici i potom, onesvešćena, srušila se na pod.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

D

a je želela da privuče nečiju pažnju, ne bi mogla da pronađe bolji način da to učini, pomislio je Tom. Klerina iznenadna nesvestica, kao i odzvanjanje čajnika i šolja koji su tresnuli na pod povučeni zajedno sa stolnjakom, neočekivano su prekinuli sve razgovore koji su ispunjavali atmosferu u salonu, zavodeći potpunu i neoborivu tišinu. Iz dna prostorije, gde je odguran posle meteža koji je odmah zatim nastao, Tom je sada posmatrao kako se nekoliko gospođa unezvereno motaju oko devojke. Poput spasilačke ekipe koja već godinama uvežbava takvu operaciju, prenele su je na kauč, noge su joj podigle na gomilu jastučića, olabavile su joj korset – taj neudobni dodatak odeći jednoglasno je proglašen za glavnog krivca odgovornog za onesvešćivanje, stoga što je sprečavao da do njenih pluća dopre dovoljna količina vazduha kakvu zahtevaju razgovori puni uzbuđenja – pa su požurile da donesu mirišljave soli kako bi je oporavile. Tom je posmatrao kako se ona uz kašljucanje vraća u život. Kuvarice i mušterije koje su se priključile tom zajedničkom poduhvatu, izgradile su oko devojke neku vrstu materinskog zastora, kako bi sprečile da gospoda prisutna u sali vide više od preporučenih delova devojčine kože. Posle nekoliko minuta, Kler je izronila iza tog živog zida, teturajući se, bleda kao utvara, nakon čega je odmah jednim brzim pogledom osmotrila celu salu. Tom ju je pozdravio s drugog kraja, smušeno mašući njenim suncobranom. Nakon nekoliko sekundi kolebanja, devojka je krenula prema njemu, krčeći sebi put između radoznalaca koji su se tiskali oko nje. Makar se činilo da ga je prepoznala kao osobu s kojom je pila čaj pre nego što je izgubila svest.

– Da li ste dobro, gospođice Hagerti? – oprezno ju je upitao, čim je ona stigla do njega, misleći kako bi bilo primerenije da iznova počne da joj persira, iako se onoliko trudio da stigne do te tačke.

– Možda biste voleli da malo izađete na svež vazduh...

Devojka je klimnula glavom, pa se oslonila na ruku koju joj je Tom pružio, dostojanstveno poput gospodara koji dočekuje sokola da mu sleti na kožnu rukavicu, kao da je izlazak na ulicu zarad osveženja, usput se oslobađajući bezbrojnih pogleda radoznalaca, bila najbolja ideja koju je ikada imao. Tom ju je poveo ka izlazu iz salona, nerazumljivim mucanjem joj se izvinjavajući što ju je toliko silno uznemirio. Našavši se napolju, zastali su na pločniku, ne mogavši da odole da se ne okrenu ka pansionu, koji se, poput neke pretnje, uzdizao nasuprot njih. Kler, kojoj je vazduh na ulici delimično vratio boju u obraze, s mešavinom nemira i pomirljivosti odmeravala je mesto gde je bilo zapisano da tog popodneva treba da se preda hrabrom kapetanu Šekltonu, spasitelju ljudske rase, čoveku koji se još uvek nije rodio, a koji je uprkos tome, kao da je posredi magija, u tom trenutku stajao pokraj nje, izbegavajući da je pogleda.

– A šta ako ja to ne učinim, kapetane? – upitala je u prazno. – Šta ako se ne popnem tamo gore s vama?

Da budem iskren, moram naglasiti da je Toma zapanjilo njeno pitanje, jer pod takvim okolnostima, nakon onako neslavnog završetka čajanke, uopšte nije više verovao da njegovi lukavi planovi imaju bilo kakvih izgleda da se ostvare. Međutim, bez obzira na ono neprijatno onesvešćivanje, devojka očigledno nije zaboravila ništa od svega onoga što joj je ispričao, pa je bez sumnje i dalje verovala u sve njegove laži. Nesigurnim potezima, Tom je na jednoj praznoj stranici

vremena improvizovao nacrt njihove romanse onako kako je to njemu odgovaralo, neku vrstu idile koja bi opravdala sve što je želeo da se dalje desi, čak podstičući devojku da mu se preda bez straha i uzdržanosti, što je za nju bila jedina postojeća budućnost. Tračak griže savesti blesnuo je u njegovom mozgu poput munje, navodeći ga da razmotri mogućnost njenog izuzeća iz tog zanosa, koji je ova devojka pomirljivo bila rešena da prihvati kao neku vrstu kazne. Mogao bi joj reći da sudbina ipak nije uklesana u kamenu, da joj se nudi mogućnost izbora. Ali suviše je znoja i pljuvačke pri govoranciji uložio u sve to da bi sada tek tako odustao da pokupi svoj plen, kada se činilo da je već savladan. Prisetio se jedne rečenice koju je Giljem Marej imao običaj da izgovori, pa ju je ponovio bez okolišanja, namerno tajanstvenim tonom: – Nije mi poznato kakve bi to posledice moglo da ostavi na vremensko tkanje.

Kler ga je pogledala s izvesnom uzbunjenošću dok je on slegao ramenima, kao da je želeo da se rastereti svake dalje odgovornosti. Na kraju krajeva, ni za šta nije mogla da ga okrivi: on je bio tu upravo stoga što mu je ona to tražila u svojim pismima. Vratio se kroz vreme samo da bi učinio nešto što mu je Kler spomenula da su zajedno učinili, opisujući mu to uz mnoštvo detalja, šta više.

Proputovao je unazad kroz sve te godine kako bi pokrenuo ljubavnu mašineriju njihove romanse, kako bi postavio kamen temeljac nečega što se već zbilo, ali se još uvek nije dogodilo. Činilo se da je i devojka došla do istovetnog zaključka. Posle svega, šta je drugo i mogla da uradi, da se jednostavno udalji i nastavi sa svojim životom, da se uda za nekog od svojih obožavalaca? Pred sobom je imala šansu da proživi ono o čemu je žudela još od malih nogu: najveću ljubav svog života, ljubav jaču od vremena. Ne prihvatiti takvu priliku značilo bi da je samu sebe celog života lagala.

– Najlepša uspomena iz celog mog života – osmehnula se. – Stvarno sam to napisala?

– Da – odgovorio je Tom, ne časeći časa. – Upravo si tako napisala.

Devojka ga je posmatrala, i dalje neodlučna. Nije mogla tek tako olako da legne s jednim neznancem. Ali u pitanju je bila izuzetna situacija: morala je da mu se preda, ili bi univerzum pretrpeo značajne posledice. Trebalo je da se žrtvuje, zarad spasenja sveta. Ali, zar se je tu zaista posredi bila žrtva?, rekla je samoj sebi, zar ga nije pri tom volela? Nije li se ljubavlju nazivao taj vrtlog osećanja koja su preplavljivala njenu dušu svaki put kad bi ga pogledala? Da, drugačije nije ni bilo moguće. Taj osećaj koji ju je prosvetljavao iznutra i zbog kojeg bi joj kolena zaklecala, mogla je biti samo ljubav, jer ako to nije, šta je onda uopšte ono što se naziva ljubavlju? Kapetan Šeklton je tvrdio kako će tog popodneva voditi ljubav i kako će mu ona posle pisati dirljiva pisma, zašto bi se onda opirala da sledi te korake ako je u suštini baš za nečim takvim i čeznula? Da li bi trebalo to da odbije iz prostog razloga što je to već učinjeno, što je ona sada pratila tragove neke druge Kler koja je, ipak, bila ona sama? Zar je trebalo da odustane zbog nejasnog utiska da tu nije reč o iskrenoj želji, zbog neprijatnog ukusa nametanja koji je pratio ovaj gest predodređen da bude spontan? Koliko god da je o svemu tome razmišljala, nije uspevala da pronađe neki pravi razlog za pružanje otpora nečemu što je želela iz dna duše. Ni Lusi niti bilo koja druga njena prijateljica ne bi odobrile njenu odluku da ode u krevet s jednim neznancem. A ta činjenica, baš ona, pomogla joj je da presudi. Da, spavaće s njim, a ostatak svog života provešće misleći o tome koliko joj nedostaje, pišući mu duga i nežna pisma u koje će udahnjivati svoj parfem i svoje suze. Bila je sigurna da je dovoljno jaka i istrajna da održava živom tu ljubav, bez obzira što nikada više neće videti osobu koja ju je probudila.

Takva je, izgleda, bila njena sudbina. I to vrlo neobična sudbina, zaista neodoljivo tragičan usud, koji beše mnogo lakše podneti nego dosadni brak koji bi joj mogao pružiti bilo koji od njenih bezličnih prosaca. Na njenim usnama se ukazala grimasa odlučnosti.

– Nadam se da ne preterujete samo zbog želje da istaknete svoj ponos, kapetane – našalila se.

– Slutim da postoji samo jedan jedini način da to proverimo – odgovorio joj je Tom, uzvrativši

joj osmehom.

Vedri stav s kojim je devojka odlučila da se suoči s takvom situacijom Tomu je doneo neizmerno olakšanje, budući da njemu nije teško padala ideja da je iskoristi. Spremao se da uživa u njenom telu posredstvom jedne podmukle obmane, da, da bi potom zauvek nestao iz njenog života, a to nečasno ponašanje, uprkos činjenici da je smatrao kako ta nadmena gospođica i ne zaslužuje drugačije ophođenje, u njemu je izazvalo neku neočekivanu nelagodu negde iznutra, neku vrstu neraspoloženja koje mu je otkrivalo da se još uvek nije oslobodio svih svojih predrasuda. Međutim, sada više nije osećao toliku krivicu, jer je delovalo kao da je i devojka bila odlučna da pronađe neporecivo zadovoljstvo u odnosu s kapetanom Šekltonom, nezaboravnim herojem koji je baš njeno ime šaputao među ruševinama budućnosti.

Unutrašnjost pansiona je delovala čisto, pa čak i privlačno, u poređenju s gostionicama u kojima je Tom obično noćio. Možda je to devojci izgledalo bedno, nedostojno ljudi iz njenog društvenog staleža, ali barem nije imala nikakav izgovor da pobegne kao plašljivi zec. Dok je uzimao ključeve sobe, Tom ju je posmatrao krajičkom oka kako bezbrižno proučava slike koje su krasile to skromno predvorje, pa je zaključio kako su neodoljivo ljupki ti njeni pokušaji da deluje opušteno, kao da je vođenje ljubavi s muškarcima iz budućnosti u londonskim pansionima za nju bio uobičajen način za provođenje popodneva. Kad je obavljeno unajmljivanje sobe, oboje su se popeli uz stepenište koje je vodilo na gornji sprat, posle čega su se zaputili jednim uskim hodnikom. Posmatrajući je kako korača ispred njega, s onom mešavinom pomirljivosti i poniznosti, Tom je tek u tom času postao svestan onoga što im je predstojalo. Više nije bilo povratka: vodiće ljubav s tom devojkom, držače njeno nago telo u svom naručju, predano pa možda čak i strastveno. Žmarci sreće su ga proželi od glave do pete, zbog čega je skoro zadrhtao. Pokušao je da suzdrži svoju pohotu kad su se zaustavili ispred vrata sobe koja im je dodeljena. Devojku je onda uhvatila neka nagla nesigurnost.

– Znam da će nam biti lepo – iznenada je prokomentarisala, poluzatvorenih očiju, kao da je morala sebi da pruži neki podstrek.

– I biće, Kler – ohrabrivao ju je i on, trudeći se da obuzda svoju želju da je što pre razodene. – Ti si mi to lično poverila.

Devojka je klimnula glavom, uz jedan nemoćni uzdah. Bez daljeg odlaganja, Tom je otvorio vrata sobe, pozvao ju je da uđe učtivim pokretom brade, na kraju zatvorivši vrata za sobom. Kad su njih dvoje nestali, uski hodničić je iznova ostao prazan. Kroz prozor na jednom njegovom kraju, čija su umrljana stakla prosto plakala za dobrim čišćenjem, provlačila se popodnevna svetlost, koja je postepeno već bledela. Beše to neki sumorni sjaj s izvesnom bakarnom nijansom, neka blaga i krhka svetlost, čak i nekako žalosna, koja je čestice prašine, uhvaćene dok su lebdele u vazduhu, preobraćala u svetleće kristalčiće. Iako bi možda bilo bolje uporediti ih s kišom polena, zar ne, imajući u vidu ono tipično treperenje ovih čestica, tako nasumično i usporeno, dok se kao hipnotisane ljuljuškaju u vazduhu bez nekog jasnog cilja. Iza pojedinih zatvorenih vrata dopirali su nezamenljivi zvuci ljubavnih nadmetanja: promuklo dahtanje, prigušeni krici, čak i poneki siloviti uzvik, izazvan pljeskanjem dlana po goloj butini, svi oni zvuci koji su, ujedinjeni s ritmičnom škripom dušečnih federa, nagoveštavali da ljubav koja se tu dešava ne pripada bračnim vezama. Izmešani sa zvucima koji su razotkrivali pohotne podvige pojedinih klijenata, strujali su i nešto manje upadljivi zvuci, poput delova razgovora ili plača nekog deteta, koji su pomagali da se upotpuni neujednačena simfonija sveta. Hodnik, nekih tridesetak metara dugačak, bio je ukrašen slikama maglovitih pejzaža i nekolikim fenjerima pričvršćenim za zid, koje je vlasnik, gospodin Pikard – čini mi se neučtivim da ga ne predstavim, bez obzira na činjenicu da se više neće ni spominjati u ovoj priči – došao da upali upravo u tom trenutku, veran svojim navikama, kako hodnik ne bi prepustio tami, jer bi tako moglo da

dođe do brojnih nezgoda kada bi gosti hteli da izađu iz svojih soba.

Njemu su pripadali koraci koji su sada odjekivali na stepeništu. Svake večeri se uz stepenike uspinjao sve teže, jer godine ne prolaze bez posledica, te je u poslednje vreme stizao na vrh uspona uz neizostavni pobednički uzdah. Gospodin Pikard je izvukao kutiju šibica iz džepa svojih pantalona i počeo je da pali pola tuceta fenjera raspoređenih duž prolaza. To je činio gotovo svečano, prinoseći šibicu s veštinom mačevaoca koji uvežbava neki udarac, a onda je palio fitilj natopljen uljem. Vreme je taj njegov čin pretvorilo u neku vrstu mehaničke ceremonije, koju je najčešće obavljao s odsutnim izrazom na licu. Nijedan gost nikada ne bi uspeo da pogodi o čemu je razmišljao gospodin Pikard tokom tog svog svakodnevnog rituala paljenja svetiljki, ali ja nisam gost, tako da spletovi misli u njegovoj glavi, isto kao i u slučaju ostalih osoba koje naseljavaju ovu priču, za mene nisu strani.

Gospodin Pikard je mislio na svoju unučicu Vendi, koja je preminula od šarlaha više od deset godina ranije: nije mogao odoleti da ne uporedi tu ceremoniju paljenja svetiljki s onom koju je Tvorac izvodio sa svojim tvorevinama, paleći ih i gaseći po svojoj sopstvenoj volji, iako niko nije mogao da razume po kom se to principu odvijalo, ne mareći da li će zaroniti u mrak i sve one osobe koje su tu ugašenu osobu okruživale. Završivši i s poslednjom lampom, gospodin Pikard se vratio istim putem i ponovo je počeo da silazi niz stepenice, napuštajući ovu priču na isti neupadljivi način kao što je u nju i ušao.

Nakon njegovog odlaska, hodnik je iznova opusteo, mada je ovog puta bio odlično osvetljen.

Možda vam je dosadilo da ga pominjem i opisujem, ali se bojim da ću to ponoviti, stoga što nemam ni najmanju nameru da prođem kroz vrata sobe u kojoj se nalaze Tom i Kler, jer bih time neumesno narušio njihovu intimnost. I zato, uživajte u drhturavim senkama kojima lampe oživljavaju motive runolista na zidovima, možete i da se zabavljate izmišljajući zečiće, medvede ili psiće u njihovim oblicima, kada se popodne preliva u noć, dok se u međuvremenu, ravnodušni prema ljudskim težnjama, minuti gomilaju, neminovno se pretvarajući u sate, nalik grudvi snega koja se kotrlja niz obronak planine.

Neću vas pitati za broj životinjica koje ste uspeli da prepoznate u senkama do onog trenutka kada su se vrata sobe konačno otvorila i kada je odatle izronio Tom. Sa zadovoljnim osmehom koji mu je lebdeo na usnama, uvukao je košulju u pantalone i natukao kapu na glavu. Izgovorio se time da mora da krene pre nego što se vremenski tunel zatvori, nežno se izvukavši iz Klerinog zagrljaja, a ona ga je poljubila s ozbiljnošću žene koja je svesna da poslednji put ljubi čoveka koga voli, pa je s dodirom njenih na svojim usnama Tom Blant počeo da silazi niz stepenište, pitajući se kako je istovremeno mogao da se oseća kao najsrećniji čovek na svetu i kao najbednije stvorenje u svemiru.

DVADESET OSMO POGLAVLJE

P

rotekla su dva dana od tog nezaboravnog susreta i, na sopstveno iznenađenje, Tom je još uvek bio živ. Niko ga nije upucao u glavu dok je ujutru u strahu ustajao iz kreveta, niko ga nije pratio na ulici, vrebajući iza nekog ćoška kako bi mu sečivo žedno krvi zario u stomak, niko nije pokušao da ga pregazi kočijom, niti da ga gurne na šine pred dolazak voza. Na osnovu tog prividnog mira, Tom je samo mogao da zaključi kako su ili nameravali da ga još malo muče pre nego što ga smaknu, ili uopšte nije ni postojala namera da mu naplate za ono što je uradio. Više nego jedanput, nesposoban da izdrži takvu napetost, bio je na samom pragu da izvrši samoubistvo i skrati sebi muke tako što bi presekao vene nekim oštrim predmetom ili skočio u Temzu s mosta, prema porodičnoj tradiciji. Bilo koja od tih strategija bega mu je izgledala dobro u poređenju s nemirom koji se noću uvlačio u njegove snove, pretvarajući ih u košmare u kojima je Salomon krstario londonskim ulicama svojim nezgrapnim koracima insekta, probijajući se između gomile ljudi koji su hodali pločnikom u kaputima i sa šeširima na glavama, posle čega se s poteškoćom penjao uz stepenice pansiona, u pravcu sobe gde se on nalazio. Tom bi se uvek probudio onda kad bi robot otvorio vrata sobe, a posle nekoliko minuta zbunjenosti, poverovao bi da je on stvarno hrabri kapetan Šeklton, koji je pobegao iz 2000. i sakrio se u 1896. godini. Ništa nije moglo da mu pomogne da rastera takve snove. Ali ako tokom noći i jeste bio prepušten na milost i nemilost svojih snova, danju je uspevao da ih nadvlada. Držeći se hladnokrvno, uspeo je da se smiri, pa čak i da se pripremi na to da će sudbinu morati da prihvati s pomirljivom smirenošću. Neće rođenom rukom sebi oduzeti život.

Bilo je mnogo dostojanstvenije umreti gledajući svoje dželate u oči, bilo da su od krvi i mesa ili od kovanog čelika.

Pred uverenjem da će uskoro umreti, nije mu se činilo nužno da odlazi na dokove u potrazi za poslom, jer se jednako moglo umreti i praznih džepova. Stoga je dane trošio šetajući se Londonom, tumarajući tamo-amo bez nekog određenog pravca, kao list nošen vetrom. S vremena na vreme legao bi na travu u nekom parku pored kog bi usput prolazio, kao običan dokoličar ili pijanac, prisećajući se detalja sastanka s devojkom, njenih žarkih milovanja, njenih opojnih poljubaca, njenog iskrenog i strastvenog predavanja. Onda bi iznova samom sebi kazao da je sve bilo vredno truda, te nije ni nameravao da pruži otpor onome ko dođe da mu oduzme život, da mu naplati za te trenutke sreće, zato što jedan deo njega nije mogao da izbegne da taj metak, koji nikako nije stizao, shvati kao pravičnu kaznu za njegovo nezavidno ponašanje.

Trećeg dana, noge su ga odvele do brda Harou, mesta kome je najčešće težio u potrazi za spokojem. Nije mogao ni da zamisli bolje mesto da tu dočeka krvnike koji će ga ubiti, dok je ujedno mogao da presloži neujednačenu hrpu epizoda koje su sačinjavale njegov život, da pokuša da im dodeli neki smisao, pa makar i samo da bi zavarao samog sebe. Kad je stigao, seo je u senku hrasta i duboko udahnuo čist vazduh, odmeravajući grad jednim beznadežnim pogledom. Posmatrana s tog brda, prestonica Kraljevstva bi ga uvek razočarala, nalik ukletoj lađi, koju je odlikovao niz oštrih zvonika i fabričkih dimnjaka što su se još uvek pušili. Polagano je izdahnuo vazduh, trudeći se da ne misli na glad koju je osećao. Nadao se da će ga baš tog dana ubiti, ili će morati da ukrade nešto za jelo pre nego što padne noć, kako bi zaustavio krčanje u crevima. Gde li su ti Marejevi plaćenici?,

zapitao se po ko zna koji put. Gde god bili, sa svog vidikovca će moći da vidi njihov dolazak. I svojim najlepšim osmehom će im poželeti dobrodošlicu, raskopčavajući košulju i prstom im pokazujući položaj srca', kako bi im što više olakšao posao. „Samo napred, ubijte me“, kazaće im, „i slobodno to učinite, jer ja posle neću moći vas da ubijem. Nisam ja nikakav heroj. Ja sam samo Tom, siromašan i bedan Tom Blant. Potom možete ovde da me sahranite, tik uz mog prijatelja Džona Pičija, još jednog nikogovića poput mene.“ I baš tada, kada je bacio pogled na tu nadgrobnu ploču, njegove oči su razaznale pismo koje je bilo položeno blizu nje, ispod jednog kamena. Nekoliko sekundi mislio je da njegova sopstvena mašta zbija neku neslanu šalu na njegov račun. Oprezno je posegnuo za pismom, posle čega se uverio, s nekim čudnim utiskom da proživljava neobično stvaran san, da je pismo naslovljeno na kapetana Dereka Šekltona. Nekoliko minuta je samo držao papir u ruci, ne znajući kako da postupi, ali mogao je da učini samo jednu logičnu stvar, prirodno. Osećao se nekako prljavo dok ga je otvarao, kao da čita poštu nekog tuđinca. Kada je razvio hartiju, ugledao je uredan i elegantan rukopis Kler Hagerti.

Počeo je da čita tekst, sasvim polako, upinjući se da se priseti šta svako slovo znači, izgovarajući reči naglas, kao da je želeo vevericama da predstavi svet ljudskih osećanja. Pismo je glasilo ovako:

Od Kler Hagerti, za kapetana Dereka Šekltona Dragi moj Dereče, Morala sam ovo pismo da otpočnem makar desetak puta, da bih na kraju shvatila da postoji samo jedan način da ga započnem, a to je da zaobiđem sva uvodna objašnjenja i da krenem od toga što ću ti reći ono što mi moje srce diktira: volim te, Dereče. Volim te onako kao što nikoga pre nisam volela. Volim te sada i voleću te zauvek. A moja ljubav prema tebi jeste jedino što mi trenutno nadahnjuje želju za životom.

Mogu da zamislim iznenađeni izraz tvog lica kada budeš pročitao reči jedne neznanke, jer veruj mi, sve mi je to već poznato. Ali ovo je sušta istina, ljubavi moja, ja te volim. Ili, tačnije rečeno, mi se volimo, jer iako tebi ovo verovatno još uvek zvuči nerazumljivo, budući da još uvek ne znaš ni ko sam ja, i ti mene voliš, ili ćeš me zavoleti kroz nekoliko sati, možda i kroz svega nekoliko minuta. Koliko god da se opireš, koliko god da te sve ovo čudi, volećeš me. Jednostavno zato što nemaš drugog izbora. Volećeš me zbog toga što me već voliš.

Daću sebi slobodu da ti se obraćam ovako otvoreno, zbog svega onoga što smo zajedno doživeli, jer moraš da znaš da moja koža i dalje čuva toplinu tvojih prstiju, moje usne nose tvoj ukus, samim tim što te još uvek osećam u svojoj unutrašnjosti.

I uprkos mojim početnim strahovima, bez obzira na moju uzdržanost glupave klinke, sada me preplavljuje ljubav kojoj si me ti podučio, ili je možda u pitanju neka još veća ljubav, toliko neizmerna da joj nema kraja.

Možeš da razbijaš glavu do mile volje, nastojeći da shvatiš ove moje nesuvisle reči, ali objašnjenje je vrlo prosto. Sve se svodi na ovo: ono što se još uvek nije desilo s tvoje tačke gledišta, meni se već dogodilo. Ovo je jedna od onih

neverovatnih situacija do kakvih dovode putovanja kroz vreme, zbog čega ne bi trebalo mnogo da se mučiš kako bi poverovao u sve ovo što ti pišem. Da, znam gde ćeš se pojaviti i zašto si došao u moje doba, a činjenica da sve to znam može da znači samo jedno: da govorim istinu, da nisam nikakva prevarantkinja. Stoga, veruj mi, bez daljih pogovora. A pre svega veruj kad ti kažem da se nas dvoje volimo. Zato odmah počni da me voliš i odgovori mi na ovo pismo u istom ovakvom tonu, molim te. Piši mi, a prilikom tvog narednog putovanja mi ostavi svoje pismo pored nadgrobne ploče Džona Pičija: to će od sada biti naš način da ostanemo u vezi, Ijubavi moja, jer nam je preostalo da razmenimo još šest pisama.

Izvijaš obrve u čudu? Ne krivim te, ali jedino što mogu jeste da ponovim ono što si ti meni juče rekao. Uradi tako, piši mi, Ijubavi moja, piši mi, jer su tvoja pisma jedino što mi ostaje od tebe.

Da, to je loša vest: više te nikada neću videti, Dereče, pa zato moraš da me pojiš svojim pismima. Kazaću ti bez ustezanja, da je ljubav koju ćemo razvijati iznikla iz samo jednog našeg susreta, jer smo se sastali samo jedanput. Dobro, zapravo dva puta, ali onom prvom prilikom – ili poslednjom, ukoliko pratimo hronologiju kojom će naša ljubav rasti – susret je trajao samo nekoliko minuta. Ali zato će onaj drugi susret, koji će se zbiti u mojoj epohi, biti znatno duži i važniji, jer će se baš tada upaliti vatra koja će zauvek plamteti u našim dušama, vatra koju ova naša pisma moraju da održe u životu za mene i da je razgore za tebe. Ali ukoliko zanemarimo kronologiju, ja te više nikada neću videti. Nasuprot tome, ti mene tek treba da upoznaš, uprkos tome što smo ljubav vodili pre samo malog broja sati.

Sada shvatam tvoje uzbuđenje koje te je omamljivalo tokom našeg sastanka, juče u salonu gde smo pili čaj: ja sam te lično izazvala ovim rečima.

Upoznaćemo se tačno na dan 20. maja 2000. godine, mada ću ti detalje o tom našem prvom susretu izložiti u svom poslednjem pismu. Taj će događaj označiti početak svega ovoga, iako, uzevši u obzir da ja već sada mogu da mislim o tome, jasno mi je da to nije baš sasvim tačno, jer ćeš ti mene upoznati kroz moja pisma.

Gde onda počinje naša ljubavna priča? Možda ovde, s ovim pismom? Ne, ni to nije pravi odgovor. Zarobljeni smo u večnom krugu, Dereče, a ko može da tvrdi gde krug počinje? Možemo samo da nastavimo dalje tom kružnom putanjom, dok je celu ne opišemo, kao što ja sada činim, boreći se da mi ruka ne zadrhti. To je moja uloga, jedino što mogu da uradim, jer znam da si ti svoje već obavio: znam da ćeš odgovoriti na ovo moje pismo, znam da ćeš se zaljubiti u mene, znam da ćeš me potražiti kada za to dođe vreme. Iznenađivaće me samo detalji.

Pretpostavljam da ovo pismo ne mogu da završim nikako drugačije osim da ti opišem kakva sam, o čemu razmišljam i kako posmatram svet, imajući u vidu da si me prilikom našeg susreta u čajnom salonu, kada sam te upitala kako je moguće

da me voliš kad me jedva i poznaješ, uveravao da me poznaješ mnogo bolje nego što mogu i da zamislim. I stvarno je bilo tako, naravno, poznavao si me iz mojih pisama, pa dakle, da počnem: rođena sam 14. marta 1875. godine, u Vest Endu, u gradu Londonu. Mršava sam, srednjeg rasta, oči su mi plave, a kosa, koju najčešće nosim puštenu preko ramena, nasuprot opštem običaju, crne je boje. Oprosti mi što sam pomalo štura u ovom delu, ali opisivanje fizičkog izgleda ja shvatam kao neprimereni izraz taštine. Povrh svega, više bih volela da upoznaš dubine moje duše. Imam dve sestre, Rebeku i Evelin, obe starije od mene. Njih dve su udate i žive u Čelsiju, a poredeći se s njima, mislim da ću ti najbolje objasniti kakva sam ja.

Oduvek sam osećala da sam drugačija. Za razliku od njih, ja nisam umela da se prilagodim vremenu u kome mi je zapalo da živim. Moje doba je beskrajno dosadno, Dereče. Kako to da ti dočaram? Osećam se kao da prisustvujem nekoj pozorišnoj komediji koju svi prate sa smehom, dok ja ostajem netaknuta tim navodno zanimljivim dogodovštinama likova. A upravo me je to nezadovoljstvo pretvorilo u problematičnu devojku, nekoga koga je bolje ne pozivati na zabave i koga treba držati pod nadzorom tokom porodičnih okupljanja, jer sam u više navrata upropastila neke od zajedničkih večera, dižući pobunu protiv apsurdnih pravila koja uređuju ponašanje društva u kom živim, na opšte zaprepašćenje gostiju.

Još jedan od razloga zbog kojeg se osećam drugačijom od ostalih devojaka jeste moja slaba zainteresovanost za udaju. Strahovito me užasava uloga žene koja joj je namenjena u braku, čemu se moja majka neizmerno trudi da me poduči. Ništa ne deluje tako pogubno na moj slobodni duh koliko mogućnost da postanem jedna od onih jednoličnih domaćica čiji dani cure dok one nastoje da u svoju decu urežu moralne vrednosti koje su i njima na isti način prenesene, i da nadgledaju rad slugu dok njihovi supružnici biju bitke u poslovnom svetu, na toj opasnoj pozornici gde žene, jednoglasno procenjene kao osetljiva i krhka bića, postaju diskretno nepoželjne. Kako i sam možeš da vidiš, ja sam nezavisna i avanturističkog duha, ali takođe, koliko god da ti to čudno zvuči, nisam nimalo zaljubljive prirode. Da budem iskrena, nikada nisam ni sanjala da bih mogla da se zaljubim u nekoga kao što sam se zaljubila u tebe. Tačno je da sam počela sebe da posmatram kao jednu od onih flaša koje skupljaju prašinu u vinskom podrumu, čekajući da budu otvorene za neku posebnu priliku, koja nikako ne nailazi. Ali pretpostavljam da se sve ovo između nas zbiva upravo zahvaljujući takvom mom karakteru.

Prekosutra ću se vratiti na ovo mesto kako bih podigla tvoje pismo, ljubavi moja, baš kako si me ti uputio. Žudim da saznam još mnogo toga o tebi, da čitam tvoje reči Ijubavi, znajući da si moj uprkos tome što nas razdvaja čitav okean

vremena.

Zauvek tvoja, K. Bez obzira na napor koji je za njega podrazumevao sam čitalački čin, Tom je Klerino pismo pročitao tri puta, zapanjen kako je devojka i predskazala, mada iz sasvim drugih razloga, naravno.

Kada je završio, pažljivo je vratio pismo u kovertu i onda se oslonio na drvo, pokušavajući da obuzda poplavu osećanja koja su ti redovi pokrenuli u njegovoj unutrašnjosti. Devojka je u sve poverovala! I došla je na ovo mesto da tu ostavi pismo za njega! Onda kad se za njega sve okončalo, shvatio je, za nju je tek počinjalo. Sada mu je bilo jasno koliko је daleko sve to otišlo. Poigrao se s tom devojkom, ne zastajući da razmisli o posledicama koje je to moglo da donese, ali sada je „saznao“ kakav je ishod njegovih postupaka. Da, iako to nije bila njegova početna zamisao, ovo ga je pismo obavestilo o uticaju koji je njegova ludost ostavila na jednu nedužnu žrtvu, mada bi više voleo da to nije ni doprlo do njega. Kler ne samo da je poverovala u njegovu laž do te mere da je poslušno pristupila narednom koraku u ritualu, nego je i spajanje njihovih tela za nju bilo udah vazduha koji je njenoj iskričavoj ljubavi bio nužan da bi se razgorela, sve dok nije dosegla, kako se činilo, dimenzije nezaustavljivog požara. Sada ju je ta vatra grejala, a Toma je omamljivala činjenica da ne samo da je sva ta ljubav nikla iz jednog kratkog susreta, već je ujedno ta devojka bila spremna da čitav svoj život posveti tome da je održi u životu, kao kada čovek čuva logorsku vatru usred neke šume, s ciljem da vukove drži na rastojanju. Ali najneverovatnije mu je delovalo to što Kler beše spremna da sve to učini za njega, zato što ga je volela. Niko mu nikada nije namenio jednu takvu ljubav, pomislio je ganut, jer mu više nije bilo bitno što osoba kojoj je to osećanje zaista bilo upućeno beše kapetan Šeklton: muškarac koji je legao u krevet s njom, koji ju je vešto razodenuo, koji ju je uzeo s nežnošću, to je bio on, Tom Blant. Šeklton je bio samo izmišljeni lik, beživotna ideja, ali ono što je presudilo da se Kler u njega zaljubi bio je način na koji ga je on otelotvorio. A šta je on osećao, zapitao se. Zar nije činjenica da je primao tako bezuslovnu i predanu ljubav trebalo iz njegovog srca da izmami neko slično osećanje, kao što bi njegov odraz izronio na površinu jezera kad bi se nad njega nagnuo? Nije znao šta da odgovori na to pitanje. S druge strane, takođe nije bilo vredno truda ni da mnogo razbija glavu o tome, imajući u vidu da će najverovatnije već tog dana biti ubijen.

Ponovo je spustio pogled na pismo koje je držao u ruci. Šta je trebalo s njim da učini? Iznenada, shvatio je da je samo jedno rešenje moguće: mora da joj odgovori, ne zato što je želeo da prihvati ulogu ljubavnika koja mu je pripala u toj priči koju je sam pokrenuo iako mu to nije bila namera, već stoga što mu je devojka nagovestila da ne bi mogla da preživi bez njegovih pisama. Tom ju je zamišljao kako se dovozi kočijom do tog mesta, kako se penje uz brdašce, ali tamo ne pronalazi nikakvo pismo od kapetana Šekltona, kao odgovor na njeno. Beše siguran da Kler ne bi mogla da podnese taj grubi preokret u radnji njene ljubavne priče, to neočekivano i neobjašnjivo ćutanje. Posle par nedelja dolazaka na to mesto i vraćanja razmišljanju, nije mu bilo teško da je zamisli kako sama sebi oduzima život sa istom odlučnošću s kojom je i odlučila da ga zavoli, možda zarivajući nož u srce ili ispijajući bočicu otrova. A Tom nije smeo da dozvoli da se to desi. Želeo on to ili ne, svojom igrom je postao odgovoran za život Kler Hagerti. Morao je da odgovori na njeno pismo. Nije imao drugog izbora.

Vraćajući se u London, zatekao je samog sebe kako hoda poljem umesto da se opredeli za stazu i, zastajući napetih mišića pri svakom neobičnom zvuku, shvatio je da se nešto promenilo: više nije

želeo da umre. Ne, stvarno to nije želeo. Ne samo zbog toga što je odjednom počeo da ceni sopstveni život kao nikada ranije, nego i zato što je morao da odgovori na devojčino pismo. Morao je da opstane, da bi i Kler održao u životu.

Stigavši u grad, ukrao je papir za pisma u jednoj knjižari i, nakon što se uverio da ga niko nije pratio niti su ga Giljemovi plaćenici čekali iza ćoška pansiona, zatvorio se u svoj sobičak u ulici Bakridž. Činilo se da je sve mirno. S ulice su do prozora dopirali uobičajeni zvuci predvečerja, poput partiture u kojoj nijedna nota nije odudarala. Onda je postavio stolicu pored kreveta, u vidu improvizovanog pisaćeg stola, tu je raširio papir, spustio mastilo i pero koje je takođe ukrao, na kraju duboko uzdahnuvši. Posle pola sata mučenja nad praznim listom hartije, vidno iznerviran, na kraju je shvatio da to uopšte nije lako kako je zamišljao. Pisanje beše još teže od čitanja, mnogo teže.

Na njegovo iznenađenje, zaključio je da je gotovo nemoguće da ideje iz svoje glave spusti na papir.

Znao je sta želi da kaže, ali kad god bi započeo neku rečenicu, nije mogao da je spreči da ne ispari, sve više se udaljavajući od ideje koju je hteo da razvije. Još uvek je pamtio osnove pisanja kojima ga je Megan podučila, ali nije vladao dovoljnim znanjem gramatike da bi pravilno pisao i, povrh svega, nije znao kako da izloži sopstvene ideje s istom onakvom jasnoćom kako je to devojka činila.

Zagledao se u nerazgovetnu zbrku slova i rečeničnih znakova koji su skrnavili belinu papira, na kome jedino što je imalo smisao beše „Draga Kler“, s kojim je tako poletno otpočeo svoje obraćanje. Ono što je sada imao pred sobom ne beše ništa više od žalosnog dokaza kako jedan polupismen čovek pokušava da napiše svoje prvo pismo. Zgužvao je hartiju, predajući se očiglednom. Ako bi Kler dobila ovakvo pismo, svejedno bi sebi oduzela život, nesposobna da razume zbog čega spasitelj ljudske rase škraba kao šimpanza.

Uprkos tome što to nije bila njegova prvobitna želja, nije bio u stanju da joj odgovori. Ali toj ženi je bilo neizmerno potrebno da kroz dva dana pronađe to pismo ispod hrasta, ili će izvršiti samoubistvo! Izvalio se na krevet, upinjući se da smisli nešto pametno. Beše očigledno da mu je neophodna pomoć. Ali, čija? Nije poznavao nikoga ko je umeo da piše. A to čak nije ni mogao biti bilo ko, kao na primer neki učitelj, koga je mogao da natera da napiše pismo umesto njega, zapretivši mu da će mu u suprotnom slomiti sve prste. Izabrana osoba ne samo da je morala znati kako da se ispravno izražava u pisanom obliku, nego je istovremeno morala da poseduje dovoljno mašte da bi uspešno učestvovala u toj šaradi, mada ni to nije bilo sve, jer je ujedno morala biti sposobna da devojci odgovori istim onakvim strastvenim tonom koji je i ona koristila. Kome je mogao da se obrati, koju su to osobu krasile sve te odlike?

Odjednom, postalo mu je jasno. Ustao je u jednom skoku, pomerio je stolicu u stranu i otvorio poslednju pregradu na komodi. Tu, nalik ribi koja guta vazduh izvan vode, nalazio se roman. Nabavio ga je onda kad je počinjao da radi za Mareja, jer mu je gazda rekao kako je, upravo zahvaljujući toj knjizi, njegov posao imao toliko uspeha. A Tom, koji nikada nije pročitao nijedan celovit roman, nije se dvoumio da ga kupi. Međutim, ispostavilo se da je čitanje za njega ipak bilo suviše naporno, pa nije uspeo da odmakne dalje od treće strane, ali je knjigu ipak sačuvao, ne želeći da je preproda, možda zbog toga što je na izvestan način naslućivao da je baš tom piscu dugovao ono što je postao.

Otvorio je korice i zagledao se u portret autora. U belešci je pisalo da taj čovek živi u Vokingu, u grofoviji Suri. Da, ako je iko mogao da mu pomogne, onda je to nesumnjivo bio taj lik s fotografije, taj čovek ptičjeg lika, po imenu H. Dž. Vels.

U nedostatku novca da unajmi kočiju i bez neke posebne volje da se suoči s rizikom koji bi podrazumevao tajno ukrcavanje na neki od vozova koji su išli prema Suriju, Tom je zaključio da nema drugu mogućnost da stigne do piščeve kuće osim koristeći sopstvene noge. Put do Vokinga, koji

bi kočijom trajao otprilike tri sata, sigurno bi se utrostručio ako bi krenuo pešice, tako da bi, ukoliko bi istog časa pošao u tom pravcu, stigao do svog cilja negde pred zoru, što nikako nije odgovarajuće vreme da bez najave bane u tuđu kuću, izuzev u hitnom slučaju kao što je ovaj. Klerino pismo je stavio u džep, navukao je kapu na glavu i izašao iz pansiona, ne dvoumeći se da se zaputi prema Vokingu. Nije imao drugog izbora, a pešačenje za njega nije bilo problem. Znao je da ima snage u nogama i dovoljno strpljenja da ostvari taj titanski izlet, a da ga pri tom ne sustigne umor.

Tokom dugog puta do piščevog doma, dok je posmatrao kako se noć lenjo spušta na polja, ujedno se osvrćući iza sebe kako bi proverio da li ga možda prate Marejevi plaćenici ili čak Salomon, Tom Blant je razmatrao različite načine kako bi se predstavio Velsu. Najpogodniji mu se na kraju učinio onaj koji je istovremeno i najsmešnije zvučao: da se najavi kao kapetan Derek Šeklton. Bio je siguran da bi spasilac čovečanstva bio daleko lepše dočekan od nesrećnog Toma Blanta, u koje god doba da se pojavi, a ništa ga nije sprečavalo da se na sceni predstavi kao on, što je sa znatnim uspehom već izveo pred Kler. Na taj način, pretvarajući se da je Šeklton, čak je mogao piscu da servira istu priču koju je izmislio radi devojke, i da mu kaže da je pismo pronašao izašavši iz vremenskog tunela, prilikom svoje prve posete toj epohi. Kako dotični Vels ne bi naseo na tako nešto, kad je baš on napisao roman o putovanjima kroz vreme? Mada, u nameri da njegova laž deluje uverljivo, morao bi takođe da iznađe neki dobar izgovor kojim bi opravdao činjenicu da nije mogao sam da sastavi pismo, ili da se za pomoć obrati nekoj drugoj osobi iz budućnosti, možda kao razlog navodeći podatak da u 2000. godini više niko nije pisao pisma, budući da je taj zadatak još mnogo pre rata pripao automatskim pisarima, tako da je čovek iz njegovog vremena u potpunosti izgubio osećaj za pisanje. Bilo kako bilo, smatrao je kako je najbolja strategija da se predstavi kao kapetan Šeklton: beše poželjnije da ga čuveni junak iz budućnosti zamoli za pomoć u spasavanju života svoje voljene, uzimajući u obzir da će on sam spasiti planetu od robota kad na njega dođe red, nego da jedan običan siromah dođe i poremeti san slavnog pisca, kako bi od njega tražio da mu razreši zbrku u koju ga je uvukla prosta želja za seksom.

Kada je stigao u Voking, zora se već uveliko rađala, a čitavo to mesto je počivalo u idiličnom miru. Noć je bila sveža, ali prelepa. Proveo je skoro sat iščitavajući imena na poštanskim sandučićima pre nego što je najzad pronašao mesto gde je stanovao Vels. I tako, zatekao se pred jednom trospratnom kućom, okruženom ne suviše visokom ogradom, u kojoj su sva svetla bila ugašena. Nakon što je nekoliko minuta samo osmatrao piščev dom, Tom je duboko udahnuo i potom otvorio kapiju. Nije bilo smisla u tome da se ovaj trenutak još više odlaže.

Prošao je kroz omanji vrt, gotovo svečanim koracima, kao da ulazi u neku kapelu, prešao je onih par stepenica koje su vodile do vrata i onda se spremio da pozvoni, ali se njegova ruka zaustavila pre nego što je povukao uzicu. Topot nekog konja, koji je narušavao noćnu tišinu, naveo ga je da se trgne.

Polako se okrenuo kad je shvatio da mu se taj zvuk približava, i skoro istovremeno shvatio da se jahač zaustavlja ispred piščeve kuće. Osetivši jezu, gledao je kako neki čovek, jedva nešto više od tamne siluete, silazi s konja i otvara kapiju. Da li je to bio jedan od dželata koje je Marej poslao po njega? Ta osoba je na njegova pitanja odgovorila jednim izražajnim pokretom koji nije ostavljao mesta za sumnju: iz džepa je izvukao pištolj i nanišanio ga u grudi. U deliću sekunde, Tom se bacio u stranu, otkotrljavši se kroz dvorište, dok nije iščezao u mraku. Krajičkom oka je zapazio kako taj neznanac pokušava oružjem da prati njegov neočekivani pokret, ali Tom nije imao ni najmanju nameru da mu ponudi laku metu. Ustao je što je brže mogao, u nekoliko krupnih koraka se domogao ograde i vešto je preskočio. Bio je ubeđen da bi u svakom času mogao da oseti vreli ubod metka koji mu se zabija u leđa, ali to se ipak nije dogodilo. Izgleda da je utekao mnogo brže nego što je i sam mislio. Skočio je na ulicu i potrčao je koliko god su ga noge nosile, sve do poljane. Nije se

zaustavljao najmanje pet minuta. Tek tada je zastao, sav zadihan, dopustivši sebi da baci pogled unazad, ne bi li proverio da li mu je Giljemov plaćenik za petama, ali u gustom mraku koji je obavijao sve živo nije uspevao nikoga da razazna. Pošlo mu je za rukom da ga zavara i, makar za sada, mogao je da se smatra bezbednim, jer je poprilično sumnjao da će se njegov progonitelj pomučiti da ga pronađe u toj neprobojnoj tami. Verovatno će se vratiti u London, da podnese izveštaj Mareju. Nešto smireniji, Tom se smestio iza nekog grmlja i pomirio se s tim da tu provede ostatak noći. Kada svane, moći će da se uveri da je ubica stvarno nestao iz njegovog okruženja, pa će se vratiti do piščeve kuće i potražiće njegovu pomoć, baš kako je na početku i planirao.

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

S

amo nekoliko sati ranije, Džejn mu je rekla „Spasao si život jednom čoveku, koristeći svoju maštu“, ali je ta rečenica i dalje odzvanjala u Velsovim ušima, dok je posmatrao kako jutarnja svetlost prodire kroz prozorčić u potkrovlju, iscrtavajući obrise nameštaja u toj prostoriji, kao i oblike nalik grčkoj skulpturi koju su sačinjavala tela isprepletana na sedištu vremenske mašine. Kada je kazao svojoj ženi da bi možda mogli da iskoriste to sedište, nije baš to imao na umu, ali nije imao nameru da joj ukaže na taj nesporazum, a sada još manje. Vels ju je osmotrio s ljubavlju. Usnula u njegovom naručju, Džejn je ravnomerno disala, nakon što mu se podala s nekim obnovljenim poletom, oživljavajući onu pomalo divlju pohotu s početka njihove veze, čije je opadanje on propratio s pomirljivom melanholičnošću čoveka koji savršeno dobro zna da strast nikada ne traje večno, nego se samo prepušta nekim drugim telima. Ali nigde ne beše zapisano, kako se činilo, da se žar povremeno nije mogao razgoreti, zahvaljujući nekom neočekivanom nadahnuću, a to je otkriće na piščevim usnama ostavilo pomalo tupav osmeh zahvalnosti, kakvim se njegovo lice već dugo nije moglo podičiti. A za sve je to bila zaslužna ona rečenica koja mu se neprestano motala po glavi: „Spasao si život jednom čoveku, koristeći svoju maštu“, rečenica koja je uticala na to da on iznova zablista pred Džejn, a za koju se nadam da je ni vi niste zaboravili, zbog toga što je ovde reč o mostu koji povezuje ovu scenu s prvim pojavljivanjem Velsa u ovoj našoj priči, a već sam vas upozorio da to neće biti i poslednje.

Kada je njegova supruga sišla u prizemlje da im spremi doručak, pisac je odlučio da još izvesno vreme ostane da sedi kraj mašine. Duboko je udahnuo, srećan i neuobičajeno zadovoljan samim sobom. Ponekad, u određenim trenucima svog života, Vels je imao običaj da sebe svrsta u krajnje beznadežno stvorenje, ali izgleda da je sada prolazio kroz neku etapu svog života koja ga je nagonila da se oceni iz nekog drugog ugla, s više razumevanja; štaviše, i s divljenjem, zašto da ne. Dopalo mu se to da spasi nečiji život, jednako zbog neočekivane nagrade koju mu je Džejn ponudila, koliko i zbog neobičnog poklona koji je dobio posle svega toga: tu mašinu koja kao da je izronila iz njegove mašte, tu mašinu s izgledom usavršenih saonica koje služe za putovanja kroz vreme, ili su barem u to uspeli da ubede Endrjua Haringtona. Proučavajući je sada pod dnevnom svetlošću, Vels je morao da prizna da, kada ju je opisao u svojoj knjizi, u četiri ne sasvim određena poteza, nije mogao ni da nasluti da bi to mogla da ispadne tako ljupka stvarčica kad bi neko odlučio da je napravi. Uz osećaj da čini neku nedozvoljenu ludost, ceremonijalno se uspravio u sedištu, s preteranom ozbiljnošću oslonio jednu ruku na kristalnu ručicu koja se nalazila s desne strane komandne table, pa se setno nasmešio. Kamo sreće da ta šklopocija stvarno radi, kamo sreće da je moguće preskakati iz jedne u drugu epohu, kretati se kroz vreme po sopstvenom nagonu, čak dosegnuti njegove granice, ako ih uopšte ima, pa stići do onog mesta gde se sve rađa i sve umire. Ali mašina za to nije bila sposobna. U stvari, ona je bila sasvim beskorisna. A sada, kad joj je uklonio mehanizam koji je ispuštao magnezijumov prah, nije čak mogla ni da zaslepi posmatrača.

– Berti? – pozvala ga je Džejn s donjeg sprata.

Vels se naglo prenuo, kao da ga je bilo sramota da ga ona uhvati kako se igra poput malog deteta.

Zagladio je odeću koja mu se izgužvala u naletu strasti i hitro se sjurio niz stepenice.

– Neki mladić želi da te vidi – obavestila ga je Džejn s tragom nervoze u glasu. – Predstavio se kao kapetan Derek Šeklton.

Vels se zaustavio pri dnu stepeništa. Derek Šeklton? Odakle mu je to ime bilo poznato?

– Čeka te u dnevnoj sobi. Ali rekao je još nešto, Berti... – dodala je Džejn neodlučno, ne znajući kojim tonom da izgovori sledeće reči. – Kazao je da dolazi... iz 2000. godine.

Iz 2000. godine? I tada se Vels setio zbog čega mu je to ime zvučalo poznato.

– Dobro, onda mora da se radi o nečemu strašno hitnom – rekao je, navukavši zagonetni osmeh na lice. – Zato, hajde da ne gubimo vreme i čujmo šta taj gospodin ima da nam saopšti.

To rekavši, krenuo je prema dnevnoj sobi, raspoloženo odmahujući glavom. Tamo, u stojećem položaju pored kamina, budući da se nije usuđivao da zauzme nijednu od ponuđenih stolica, Vels je zatekao jednog mladića u veoma skromnoj odeći. Pre nego što je izgovorio ijednu reč, osmotrio ga je od glave do pete, začuđen. Za divno čudo, u pitanju je bio izvrstan primerak ljudske rase, obdaren moćnom muskulaturom i galantnim likom, a iz njegovih očiju je izbijala krvoločnost zarobljenog pantera.

– Ja sam Džordž Vels – predstavio se čim je stekao prvi utisak.

– Kako mogu da vam pomognem?

– Dobar dan, gospodine Velse – pozdravio ga je čovek iz budućnosti. – Oprostite što sam vam u ovako ranim jutarnjim časovima upao u kuću, ali radi se o pitanju života i smrti.

Vels je klimnuo glavom, smeškajući se u sebi zbog tako osmišljene predstave.

– Ja sam kapetan Derek Šeklton i dolazim iz budućnosti. Da budem precizniji, iz 2000. godine.

Nakon što je to izjavio, mladić se otvoreno zagledao u njega, iščekujući neku reakciju.

– Da li vam moje ime nešto govori? – upitao je, primetivši da pisac ne izgleda preterano iznenađen.

– Svakako, kapetane – odgovorio je Vels uz osmejak, tražeći nešto u kanti za otpatke koja se nalazila tik uz policu pretrpanu knjigama. Ubrzo, iz nje je izvukao jednu lopticu od zgužvanog papira, razvio ga i potom ga pružio svom posetiocu, koji ga je oprezno prihvatio. – Kako mi ne bi značilo?

Svake nedelje redovno dobijam po jedan ovakav letak. Vi ste spasilac ljudske rase, čovek koji će 2000. godine osloboditi našu planetu od prevlasti zlih mašina.

– Tačno tako – potvrdio je mladić, pomalo uvređen zbog podrugljivog tona u piščevom glasu.

Onda je usledila veoma napeta tišina, tokom koje je Vels samo osmatrao svog gosta, s rukama u džepovima i sa šaljivim izrazom na licu.

– Pretpostavljam da ćete se zapitati kako sam doputovao u vaše doba – konačno se oglasio mladić, kao glumac koji mora sebe da podstakne kako bi nastavio dalje s tekstom.

– Pa sad, kada ste to već spomenuli, da – odgovorio je Vels, ne trudeći se da pokaže neko posebno interesovanje za tu temu.

– U redu, objasniću vam – nastavio je mladić, boreći se protiv toga da očigledna ravnodušnost publike kojoj je morao da se obrati u bilo kom vidu utiče na njega. – Ubrzo posle početka rata, naši su naučnici izumeli jednu mašinu koja je u stanju da prokopava vremenske tunele, s ciljem da se stvori prolaz između 2000. godine i vaše epohe. Želeli su da pošalju nekoga ko bi smaknuo tvorca mašina, čime bi se rat sprečio i pre nego što bi počeo. Dakle, ja sam izabran da budem taj neko.

Vels ga je ozbiljno odmeravao skoro čitav minut. Na kraju, prasnuo je u smeh, koji je načisto zbunio njegovog posetioca.

– Vi nesumnjivo posedujete veoma bujnu maštu, mladiću – priznao je.

– Ne verujete mi? – trgnuo se njegov sagovornik; mada je nagoveštaj tragičnog tona u njegovom glasu uticao na to da njegove reči pre zazvuče kao ogorčena konstatacija nego kao pitanje.

– Naravno da ne – veselo je uzviknuo pisac. – Ali, ne brinite, nije problem u tome da tu izvrsnu laž niste izgovorili dovoljno uverljivo.

– Ali, onda... – promucao je mladić, zbunjeno.

– Stvar je u tome da ja ne verujem da iko može da otputuje u 2000. godinu, a još manje da u naše doba može da dođe čovek koji je glavni u ratu s mašinama. Sve je to samo jedna smešna izmišljotina.

Giljem Marej možda može da obmane celu Englesku, ali ne i mene – objavio je Vels.

– Dakle... vama je poznato da je sve to prevara? – skoro da je prošaputao mladić, koji nije uspevao da dođe sebi od čuđenja.

Vels je ozbiljno klimnuo glavom, uputivši isti takav pogled i ka Džejn, koja je delovala jednako zgranuta.

– I ne nameravate da ga prijavite? – konačno je izustio mladić.

Pisac je teško uzdahnuo pre nego što je odgovorio, kao da ga to pitanje već suviše dugo muči.

– Ne, uopšte nemam nameru da ga razotkrivam – izjavio je. – Ako su ljudi spremni da plate onoliko novca koliko se od njih traži samo da bi gledali vas kako uništavate protivnike od aluminijuma, onda možda i zaslužuju da budu opelješeni. S druge strane, ko sam ja da ih lišim njihove iluzije i vere u to da su posetili budućnost? Da li taj san mora da se sruši zbog činjenice da neko to koristi da se obogati?

– Razumem – promrmljao je posetilac. A zatim, još uvek pometen, mada s neskrivenim divljenjem u glasu, dodao je: – Vi ste jedina osoba koju poznajem a koja smatra da je sve to laž.

– Dobro, pretpostavljam da sam ja u izvesnoj prednosti u odnosu na ostatak čovečanstva – našalio se Vels.

Sve smušeniji izraz na mladićevom licu nije dozvoljavao da se preko njega raširi ništa više od jednog slabašnog osmejka. I Džejn ga je radoznalo posmatrala. Pisac je uzdahnuo, kao da mu sve to teško pada. Kucnuo je čas da svoje parče hleba podeli s apostolima, pa će mu možda oni kasnije pomoći da ponese svoj krst.

– Pre nešto više od godine – objašnjavao je Vels, obraćajući se oboma – tek nakon što je Vremeplov izašao iz štampe, jedan čovek je došao da me poseti i donese mi svoj roman koji je upravo bio napisao. Kao i u slučaju Vremeplova, u pitanju je bila naučna romansa. Želeo je da ga pročitam i, ukoliko bi moje mišljenje bilo pohvalno, da ga preporučim Henliju, mom izdavaču, sa željom da bude objavljen.

Mladić je usporeno potvrđivao klimanjem glave, kao da još uvek nije shvatao kakve sve to veze ima s njim. Tada mu se Vels okrenuo leđima i među knjigama i fasciklama koje su bile nagurane na police u dnevnoj sobi, počeo je nešto da traži. Najzad je pronašao ono što je želeo, a to beše jedan podebeli rukopis, koji je bacio pred njega na sto.

– Ime tog čoveka je Giljem Marej, a ovo je roman koji mi je predao tog popodneva, u oktobru 1895. godine.

Pružio je ruku, pozivajući mladića da pročita naslovnu stranu. On je prišao bliže i nespretno izrecitovao, kao da žvaće svako slovo: – Kapetan Derek Šeklton, istinita i uzbudljiva priča o jednom heroju iz budućnosti , od autora Giljema F. Mareja.

– Da – naglasio je Vels. – A želite li da znate o čemu se tu radi? Radnja romana se odvija u 2000. godini, pripovedajući rat između zlih robota i ljudi, koje predvodi hrabri kapetan Derek Šeklton.

Zvuči li vam to poznato?

Njegov gost je potvrdio, ali iz zbunjenosti u njegovom pogledu Vels je zaključio da mu još uvek nije jasno čemu sve to vodi.

– Da je Giljem napisao ovu knjigu nakon osnivanja svoje agencije, ja ne bih imao nikakvog razloga, izuzev mog urođenog skepticizma, da posumnjam u to da je njegova 2000. godina stvarna – pojasnio je.

– Međutim, on mi je svoj roman uručio godinu dana pre toga. Godinu dana! Razumete li šta hoću da vam kažem? Giljem je svoju maštu premestio u stvarnost. A vi ste glavni junak te njegove priče.

Uzeo je rukopis, potražio jednu određenu stranicu i, na opštu začuđenost mladića, naglas pročitao: – Kapetan Derek Šeklton beše jedan izvrstan primerak ljudske rase, obdaren moćnom muskulaturom i galantnim likom, a iz njegovih očiju je izbijala krvoločnost zarobljenog pantera.

Mladić je pocrveneo zbog takvog opisa. Da li je zaista tako izgledao? Da li je imao pogled zarobljene zveri? To jeste bilo moguće, budući da je još od rođenja imao osećaj kao da je opkoljen sa svih strana, kao da ga sve vreme pritiskaju njegov otac, sam život, zli usud, a u poslednje vreme i Marejevi plaćenici. Ne znajući šta bi mogao da kaže, samo je pogledao u Velsa.

– Reč je o užasnom opisu jednog pisca bez imalo talenta, ali ne mogu poreći da se vi savršeno uklapate u njega – prokomentarisao je Vels, bacivši rukopis na sto pokretom krajnjeg prezira.

Proteklo je nekoliko sekundi tokom kojih niko nije ništa izustio.

– Uprkos svemu, Berti – konačno se umešala i Džejn – ovom je mladiću potrebna tvoja pomoć.

– Ah, da. Tako je – nevoljno se složio Vels, koji je posle one vešto izvedene epizode razotkrivanja gotovo zanemario cilj dolaska njegovog posetioca.

– Kako glasi vaše pravo ime? – Džejn se obratila mladiću.

– Zovem se Tom Blant, gospođo – odgovorio je on, učtivo joj se naklonivši.

– Tom Blant – podrugljivo je ponovio Vels. – Ne zvuči nimalo herojski, naravno.

Džejn ga je ukorila pogledom. Nije mogla da podnese situacije kad je njen muž koristio ironiju da bi ublažio neprijatan osećaj inferiornosti, koji bi ga uvek obuzeo u prisustvu fizički nadmoćnijih osoba.

– Onda mi recite, Tome – rekao je Vels nakon što se nakašljao – šta mogu da uradim kako bih vam pomogao.

Tom je odahnuo. Ne prestajući da gužva svoju kapu kao da je hteo da je samelje, pogleda ponizno uprtog u pod, budući da nije bio nikakav odvažni junak iz budućnosti nego prosto jedan siromašni bednik, pokušao je ovom bračnom paru da izloži sve ono što mu se dogodilo od trenutka kada ga je bešika naterala da potraži neko skriveno mesto u okviru lažnog dekora koji je trebalo da predstavi budućnost, ne bi li se olakšao. Trudeći se da se ne spetlja, ispričao im je kako se devojka po imenu Kler Hagerti pojavila niotkuda, baš u času kada je on skinuo kacigu koja beše sastavni deo njegovog oklopa, tako da mu je ona jasno videla lice, posle čega je postojala mogućnost za nastanak mnoštva problema, zbog čega je morao da im poveri i neugodan način na koji se Marej obezbeđivao da njegova glumačka trupa neće upropastiti predstavu, ilustrujući svoje reči Perkinsovim slučajem.

Njegovo otkriće je navelo piščevu ženu da tiho krikne i naježi se, dok je pisac samo odmahivao glavom, kao da nije ništa drugo ni očekivao od Giljema Mareja. U nastavku, ispričao im je kako je naleteo na Kler Hagerti na pijaci i kako se nije libio da je nagovori na sastanak, ne razmišljajući o mogućim posledicama takvog svog postupka, sramežljivo priznajući da se prepustio da ga vode isključivo njegovi muški nagoni. I objasnio im je kako je kasnije morao da izmisli celu onu zbrku s pismima, samo da bi ona pristala da s njim ode u pansion. Bio je svestan da nije lepo postupio, naglasio je, ne usuđujući se da podigne pogled s poda, i sada se zbog toga neizmerno kajao, ali uzgred je nagovestio da to nije pravi trenutak za osude njegovog ponašanja, budući da je njegova igrarija dovela do neočekivanog ishoda. Devojka se zaljubila u njega i, ubeđena da sve to beše istina,

poslušno mu je napisala prvo pismo, ostavivši ga na brdu Harou. Zatim je izvadio pismo iz džepa i pružio ga Velsu, koji ga je prihvatio prosto ne verujući u ono što je upravo čuo. Pisac je otvorio kovertu i, nakon što je bučno pročistio grlo, počeo je naglas da čita tekst pisma, kako bi njegova radoznala supruga takođe mogla da dozna njegov sadržaj. Pokušao je to da izvede sa bezličnošću sveštenika koji drži opelo, ali nije mogao da spreči svoj glas da ne zadrhti pri pojedinim pasusima.

Sva ta osećanja behu tako divna da nije mogao da odoli da ne oseti izvesni ubod zavisti prema mladiću koji je stajao pred njim i koji je, iako to nije zaslužio, postao primalac jedne tako bezuslovne ljubavi, koja ga je naterala da preispita sopstvena osećanja, da iznova presloži svoj pristup ljubavi, način na koji je voleo i bio voljen. Izraz ganutosti koji je ovladao Džejninim licem bio je dokaz da je i njegova supruga osetila nešto slično.

– Pokušao sam da joj odgovorim – dobacio je Tom – ali ja jedva umem i da čitam. A bojim se da bi, ukoliko sutra ne zatekne očekivano pismo na brdu Harou, gospođica Hagerti mogla da napravi neku ludost.

Vels je takođe morao da prizna da to jeste bilo najverovatnije, uzevši u obzir potpunu predanost u tonu pošiljke.

– Došao sam da vas zamolim da joj pišete umesto mene – tek tada se izjasnio mladić.

Vels ga je pogledao, zblanut.

– Šta ste rekli?

– Biće to samo tri pisma, gospodine Velse. Šta je to za vas? – požurio je da objasni mladić, a potom, sačekavši nekoliko sekundi, dodao je: – Ja ne mogu da vam platim, ali ako vam jednog dana – bude potrebna pomoć da rešite neki problem s kojim ne možete civilizovano da izađete na kraj, samo me pozovite.

Vels nije mogao da poveruje rođenim ušima. Taman se spremao da kaže kako nema šanse da se petlja u tu situaciju, kad je osetio kako se Džejnini topli prsti spliću s njegovima. Okrenuo se prema svojoj ženi, koja mu se nasmešila s istim onim sanjalačkim izrazom lica koji ga je uvek pobeđivao, a koji je ona imala po završetku čitanja svakog od onih ljubavnih romana kojima beše privržena; onda je osmotrio Toma, koji mu je uzvratio pogledom punim iščekivanja. I odmah je znao da nema drugog izbora: ponovo će morati da spasava nečiji život koristeći isključivo svoju maštu. Dugo je proučavao list papira koji je držao u ruci, ispunjen urednim i elegantnim rukopisom devojke po imenu Kler Hagerti. U suštini, priznao je sam sebi, delovalo mu je izazovno i primamljivo da nastavi tu maštovitu priču, da se pretvara da je on lično taj hrabri junak iz budućnosti, usred krvoločnog rata sa zlim mašinama, pa čak i da izjavi drugoj ženi kako je strastveno voli, uz odobrenje rođene supruge, kao da su se odjednom zatekli u nekom svetu koji je odlučio da uzgaja najlepše nagone u čoveku, umesto da ih reže kao gljive, čime su stvoreni uslovi za harmonični život svih stanovnika planete, pročišćene od zavisti i predrasuda, gde se sloboda slila u neku vrstu nežnog i toplog prijateljstva. Takav izazov mu je delovao izuzetno privlačno, to je bila sušta istina, a budući da nije imao drugog izbora nego da se s njim suoči, ohrabrio je sebe mišlju da dopisivanje s tom neznankom može ispasti jednako zabavno koliko i uzbudljivo.

– U redu – izgovorio je, kao preko volje. – Dođite sutra rano ujutru i dobićete svoje pismo.

TRIDESETO POGLAVLJE

P

rvo što je Vels učinio kada je ostao sam u prostoriji, s obzirom na to da je Džejn otišla da isprati mladića do izlaza, bilo je da ponovo uzme rukopis Giljema Mareja i skloni ga iz svog vidokruga.

Iako nije dozvolio da se to po njemu primeti, verodostojan način na koji je Giljem održavao svoje pozorište lutaka u životu, zapravo je na njega ostavio veoma snažan utisak. Beše očigledno da je za tog preduzetnika bilo od presudnog značaja da se okruži ljudima koji su umeli da drže jezik za zubima, i mada je to moglo da se postigne i časnim podsticajima, izgleda da je on smatrao da su pretnje daleko delotvornije. Saznanje da je Giljem bezobzirno posezao za tim nepravednim metodama izazvalo je jezu u čitavom njegovom telu, jer nije bez razloga taj tip bio njegov neprijatelj, ili se barem tako prema njemu postavljao. Uzeo je letak koji mu je taj čovek slao svake nedelje i osmotrio ga s očiglednom odbojnošću. Koliko god da se njemu to gadilo, Vels nije mogao da porekne da je, na kraju krajeva, sve to bila njegova krivica. Da, Marejeva agencija za putovanja kroz vreme postojala je zahvaljujući njemu, baš zbog jedne njegove odluke.

Imao je samo dva susreta s Giljemom Marejem, ali postojali su takvi ljudi koje čovek ne mora češće da viđa da bi ih ocenio kao svoje neprijatelje. A Giljem je bio jedan od takvih, u šta se brzo uverio. Prvi njihov susret se odigrao upravo u toj prostoriji, jednog aprilskog popodneva, prisećao se, s jezom posmatrajući fotelju s velikim naslonom u koju je Giljem Marej tom prilikom s poteškoćama smestio svoju krupnu telesinu.

Od trenutka kada se pojavio na njegovim vratima, pružajući mu svoju vizit-kartu uz onaj ljigavi osmeh na licu, u pamćenje mu se urezalo njegovo ogromno telo bika, ali još više ga je zaprepastila gipkost s kojom se kretao, kao da su mu kosti bile šuplje. Vels je tada seo na stolicu nasuprot njemu, pa su se izvesno vreme obojica međusobno odmeravali s opreznom učtivošću, dok im je Džejn služila čaj. Kada je njegova žena napustila salon, neznančev prenaglašeno sladunjav osmeh se još više raširio, onda mu se zahvalio što ga je tako brzo primio i, odmah zatim, počeo je da ga zatrpava lavinom pohvala u vezi s njegovim romanom Vremeplov. Ali ima takvih osoba koje hvaleći druge samo žele da uzvise sami sebe, da svetu predstave svoju istaknutu inteligenciju i osećajnost, a Giljem Marej je svakako pripadao toj bandi za koju su se lepili ljudi skloni taštini. Naveliko je laskao njegovom romanu, zalazeći u preterane govorancije, počevši od njegove sažete strukture, pa preko snage koja je izbijala iz slika, sve do boje garderobe u koju je odenuo glavnog junaka, dok ga je Vels samo učtivo slušao, pitajući se koji je smisao toga da neko gubi ceo dan na upućivanje takvih pohvala, umesto da se ograniči na izlaganje par komentara pisanim putem, kao i većina ostalih njegovih poštovalaca. Dočekao je sve te žarke pohvale tako što je klimao glavom, mada beše jasno da mu je neugodno, kao kada čovek hoda po dosadnoj ali bezopasnoj kiši, s nadom da taj zamorni govor neće još dugo trajati i da će konačno moći da se vrati svojim poslovima. Ali uskoro je shvatio da to ne beše ništa drugo do pažljivo osmišljen uvod, namenjen raskrčivanju terena, pre nego što se taj čovek najzad smiluje da mu otkrije pravi razlog svoje posete. Okončavši taj niz opširnih pohvala, Giljem je iz svoje torbe izvadio jedan podebeli rukopis i položio ga u njegove ruke, s brižljivošću s kakvom se predaje neka sveta relikvija ili s kakvom se drži novorođenče. Kapetan Derek Šeklton, istinita i uzbudljiva priča o jednom heroju iz budućnosti, pročitao je Vels, zatečen. Sad više nije ni

pamtio kako je ispalo da su dogovorili novi sastanak za nedelju dana kasnije, nakon što je taj džin od njega izmamio obećanje da će pročitati njegov roman i, ukoliko mu se bude svideo, da će ga preporučiti Henliju.

Pisac je bez imalo volje pristupio čitanju rukopisa koji mu je tako naglo pao u ruke, kao da mu predstoji pravo mučenje. Uopšte mu se nije dopala ideja da čita bilo šta izniklo iz mašte tog nadmenog drznika, koga je smatrao nesposobnim da ga za bilo šta zainteresuje, i nije se prevario. Što je dublje zalazio u te pretenciozne stranice, u njegov mozak je počela da se uvlači najčistija odbojnost, pored odluke da se nikada više ne nađe oči u oči sa svojim obožavateljima. Giljem mu je ponudio za čitanje tu odvratnu i suvoparnu budalaštinu, glupi roman koji se, nalik mnoštvu onih koji su počeli da obasipaju izloge knjižara odmah pored njegovog, zapravo oslanjao na najnoviju modu u društvu. Bili su to romančići pretrpani nekim tehničkim inovacijama i spravicama, a koji su, uludo trošeći toliki papir za pisanje, tražili nadahnuće u napretku nauke, izlažući sve moguće vrste suludih mašina, namenjenih za ostvarenje čovekovih najskrivenijih želja. Vels nije pročitao nijednu od takvih knjiga, ali Henli je nekom prilikom za vreme večere prokomentarisao kako je besmislena radnja mnogih od njih, poput one koju je potpisao Njujorčanin Luis Senarens, s mnoštvom letelica pomoću kojih su likovi istraživali divlje teritorije planete, susrećući se s domorodačkim plemenima na koje bi usput naišli. Ali, povrh svega, Vels je upamtio onu o nekom jevrejskom naučniku koji je napravio mašinu koja je imala moć da uvećava sve stvari. Prizor Londona napadnutog od strane vojske džinovskih bubašvaba, što mu je Henli opisao s podsmehom, neizostavno je u njemu probudio gađenje.

Radnja romana Giljema Mareja izazvala je u njemu sličan osećaj. Iza zvučnog naslova skrivala su se nagađanja jednog ludaka. Giljem je tvrdio kako će, s protokom godina, mašine, one igračkice za decu koje su se prodavale u pojedinim radnjama u centru Londona, na kraju oživeti. Da, koliko god to neverovatno zvučalo, u njihovim drvenim glavama će se razviti neka vrsta svesti, užasavajuće slična ljudskoj, mada je zapanjeni čitalac ubrzo otkrivao da su ti roboti gajili neoborivu mržnju prema ljudima zbog ponižavajućeg robovlasničkog ophođenja koje je odlikovalo njihov dotadašnji odnos.

Konačno, predvođeni Salomonom, jednim borbenim robotom koji je radio uz pomoć parne mašine, nisu dugo čekali da bezočno izglasaju sudbinu ljudske rase: istrebljenje. Nekoliko vekova beše potrebno da se planeta svede na đubrište u ruševinama, a čovečanstvo na šačicu uplašenih pacovčića, između kojih će se, međutim, izdvojiti spasitelj, hrabri kapetan Šeklton, koji će, posle nekoliko godina uzaludnog rata, uništiti Salomonove osvajačke snove, ni manje ni više nego u jednom dvoboju mačevima. Na poslednjim stranicama, još više naglašavajući suludost tog poduhvata koji je nudio čitaocima, Giljem se usudio da iz svoje glupave priče izvuče jednu sramnu pouku, pomoću koje je želeo da na razmišljanje navede celu Englesku, ili makar esnaf proizvođača igračaka: Bog će pre ili kasnije kazniti čoveka ukoliko ovaj nastavi s pokušajima da stvara život, ako se pod životom, pomislio je Vels, moglo shvatiti postojanje tih mehaničkih stvarčica.

Možda bi jedna takva priča mogla da se prihvati kao satira, ali problem beše u tome što je Giljem svemu tome pristupao krajnje ozbiljno, stvarajući atmosferu strogosti koja je služila samo tome da istakne koliko je sama radnja smešna. Mogućnost da bi 2000. godina kakvom ju je Giljem predskazao zaista mogla da postoji, beše sasvim neverodostojna. Što se ostalog tiče, njegov stil pisanja beše jednako detinjast koliko i prisilno nakićen, likovi behu nedovoljno iscrtani, a dijalozima je nedostajala snaga. Sve u svemu, to je bio roman osobe koja veruje da svako može da bude pisac.

Nije stvar u tome da je on gomilao reči jedne za drugima, bez ikakvih estetskih ambicija, jer bi u tom slučaju čitanje postalo dosadna vežba, ali ipak podnošljiva na duže staze. Giljem je bio jedan od onih gladnih čitalaca koji behu ubeđeni da je dobro pisanje nalik vožnji kočije. Takvo uverenje je kao

rezultat donosilo ulickane stranice, načičkane grotesknim izrazima i jadnim verbalnim iskazima, koji su se prosto zaglavljivali u grlu. Stigavši do poslednje stranice, Vels je osetio neku vrstu estetske mučnine. Ta knjiga nije zavredela drugačiju sudbinu osim da bude bačena u vatru; štaviše, kad bi putovanja kroz vreme jednoga dana postala svakodnevica, bilo bi neizostavno vratiti se u prošlost i tom tupadžiji čekićem prebiti prste, pre nego što oskrnavi književnost tim svojim spisateljskim izrodom. Uprkos tome, saopštavanje istine Giljemu Mareju za njega je predstavljalo zalogaj na koji baš i nije bio spreman, posebno znajući da je mogao da opere ruke predajući roman svom izdavaču, kako bi ga sam Henli odbio, u šta je već unapred bio ubeđen da bi se desilo, i to bez mučenja griže savesti.

Ali kad je došlo vreme za njegov sledeći susret s Marejem, Vels još uvek nije bio siguran kako treba da postupi. Giljem se u njegovoj kući pojavio sa zavidnom tačnošću, sa svojim izveštačenim osmehom, ali je Vels pod tom njegovom napadnom učtivošću odmah nazreo izvor nestrpljenja koje beše teško zaustaviti. Bilo je očigledno da je Giljem jedva čekao da čuje presudu, ali su i jedan i drugi morali prvenstveno da se drže protokola. Razmenili su nekoliko ispraznih rečenica, Vels ga je poveo do dnevne sobe, pa su obojica seli, dok ih je Džejn služila čajem. Pisac je iskoristio taj period ćutanja da dobro prouči svog uznemirenog gosta, koji se upinjao da na svoje debele usne uglavi što opušteniji osmeh. I tada, Velsa je obuzeo neki neočekivani osećaj moći. On je, u većoj meri nego bilo ko drugi, znao kakva iluzija stoji iza pisanja bilo kog romana, kao što beše svestan i koliko je malu vrednost ista ta iluzija imala u očima drugih, koji su sav uloženi rad cenili u odnosu na postignute rezultate, a ne prema poletu s kojim je on obavljan. Kako se njemu činilo, negativan sud, koliko god bio konstruktivan, za jednog pisca je neizostavno morao biti bolan. Kao udarac kamenom, svejedno da li on služi da ga natera da reaguje s odvažnošću ranjenog vojnika ili da ga gurne u ponor, slomivši njegov krhki ego. A sada, abrakadabra, Vels je u svojim rukama držao snove tog neznanca. Mogao je da ih izgazi, ili da ih očuva. U suštini, pomislio je, mogao je da uradi šta god mu je volja, budući da odsustvo kvaliteta tog romana nije bilo presudni faktor, samim tim što je odluku mogao da prepusti Henliju. Radilo se o tome da odluči da li želi svoju moć da upotrebi u dobrom ili lošem smislu, da li želi da vidi kako to nadmeno stvorenje reaguje pred onim što samo beše istina, ili bi, nasuprot tome, radije voleo da mu podari neku milosrdnu laž ne bi li nastavio da veruje, barem do Henlijeve ocene, da je napisao nešto vredno divljenja.

– Dakle, gospodine Velse? – požurio je da ga upita Giljem, čim je Džejn izašla iz prostorije. – Kako vam se čini moj roman?

Vels je skoro osetio kako vazduh oko njega počinje blago da treperi, kao da je stvarnost stigla do nekog raskršća, kao da je čitav svemir čekao na njegovu odluku kako bi znao koji putem dalje da krene, kuda treba dalje da teče. Kao da je njegovo ćutanje bilo neka vrsta pregrade, poput brane koja je trenutno zadržavala tok događaja.

Ni dan danas nije znao zbog čega je doneo baš takvu odluku. Ništa, ga nije posebno nagnulo na tu stranu, mogao je da izabere bilo šta drugo. Iako, u jedno beše siguran: nije to učinio iz zlobe nego zbog proste radoznalosti, koja ga je vukla da vidi kako će taj čovek koji je sedeo nasuprot njemu prihvatiti jedan tako težak udarac, da li će njegovo mišljenje progutati s učtivošću koju mu dozvoli njegovo povređeno dostojanstvo, ili će se pred njim raspekmeziti kao dete, ili se slomiti kao osuđenik na smrt, ili bi se možda razbesneo u tolikoj meri da se baci na njega u želji da ga zadavi golim rukama, što takođe nije trebalo odbaciti kao mogućnost. Recimo da je to bilo čisto eksperimentisanje s dušom tog sirotog čoveka, kakvu god masku da je on nosio. Neka vrsta empirijske vežbe, kao kada naučnik mora da žrtvuje miša zarad nekog budućeg otkrića, a Vels jeste želeo da sazna granice izdržljivosti tog nepoznatog čoveka, koji je, dajući mu svoj rukopis na čitanje,

njemu takođe dodelio i bezuslovnu moć nad sobom, priliku da poput ruke dželata odredi njegovo mesto u tom svetu koji su nastanjivali.

Kada je odlučio kakav će stav zauzeti, pročistio je grlo i odgovorio učtivim tonom, gotovo ledenim, kao da je potpuno ravnodušan prema štetnom uticaju koji bi njegove reči mogle da izvrše na njegovog posetioca: – Veoma sam pažljivo pročitao vaše delo, gospodine Mareje, te sam dužan da vam priznam da mi to ni u kom smislu nije prijalo. Nisam u njemu pronašao ništa vredno hvale, ništa čime bih mogao da se zadivim. Dajem sebi slobodu da vam se obratim na ovaj način stoga što vas smatram svojim kolegom i zato što cenim da vam laž s moje strane ne bi bila ni od kakve koristi.

Giljemu je naglo iščezao osmeh s lica, a njegove krupne šake, nalik makazama, kao kandže su ščepale rukohvate fotelje. Vels je obratio pažnju na promene na njegovom licu, nastavljajući da mu se obraća istim ljubaznim tonom: – Prema mom mišljenju, vi ne samo da polazite od jedne prilično nesuvisle ideje, nego je i razvijate prilično neuspešno, još više sužavajući ionako male izglede svog romana. Vaše delo odlikuje haotična i nesrećno izabrana struktura, scene se nižu nepovezano i čovek na kraju stiče utisak da se sve stvari dešavaju zato što, bez ikakve narativne logike, to jednostavno vama tako paše. I ona neprijatna proizvoljnost argumenata, svojstvena vašem stilu pisanja, tako tipična za nekog beležnika privrženog ljubavnim romanima, poput ljubitelja Ostinove, kod čitaoca izaziva neizbežnu dosadu, ako ne i istinsku odbojnost prema onome što čita.

Stigavši do te tačke, Vels je napravio pauzu, kako bi nakratko osmotrio svog zanemelog gosta, s nekom vrstom naučne radoznalosti. Čovek bi morao da bude napravljen od leda da ne prsne pred takvim komentarima, pomislio je u sebi. Da li je Giljem od leda? Pratio je napore koje je njegov sagovornik ulagao ne bi li savladao svoju zaprepašćenost, kako grize usne i steže i opušta pesnice, kao da muze neko nevidljivo vime, pa je zaključio da će uskoro saznati pravu istinu o njegovoj prirodi.

– O čemu vi to govorite? – najzad se oglasio sablažnjeni Marej, uspravljajući se u fotelji, zahvaćen iznenadnom jarošću, usled koje su mu iskočile vene na vratu. – Kako ste vi čitali moje delo?

Ne, Giljem očigledno nije bio napravljen od leda. On beše čista vatra, a Vels je veoma brzo shvatio da se taj čovek neće lako slomiti. Njegov posetilac je pripadao onoj vrsti ljudi koji behu ponosni do granice bolesnog, što ih je na duže staze vodilo do moralne nepobedivosti, a koji behu toliko uvereni da su u stanju da dobro urade bilo šta, zbog same činjenice da im je to palo na pamet, bilo da se radi o građenju kućice za ptice ili o pisanju knjiga u skladu sa vladajućom modom naučnih romana. Ali, na njegovu nesreću, Giljem se ovog puta nije namerio na pravljenje hranilice za vrapčiće. Zamislio je da svoj trud usmeri na dokazivanje svetu kako on lično poseduje izvanrednu maštu, da ume spretno da barata rečima pohranjenim u rečnike, kao i da je blagosloven nekom od odlika spisateljskog zanata, koji ga je najviše privlačio, ako ne i svim. Vels se trudio da ostane hladnokrvan dok je njegov gost, skoro se gušeći od srdžbe, proglašavao njegove komentare nerazumnim. Gledajući ga kako ljutito gestikulira, umalo se pokajao zbog mogućnosti koju je odabrao. Beše jasno da bi, ukoliko bi nastavio u tom smeru, kasapeći njegov roman smrtonosnim izjavama, situacija mogla da postane još neprijatnija. Ali, zar je imao drugog izbora? Zar će da porekne sve što je izgovorio zbog samog straha da bi taj tip mogao jednim potezom da mu odrubi glavu ukoliko bi dopustio da ga bes ponese?

Na Velsovo olakšanje, izgledalo je kao da se Giljem odjednom smirio. Nekoliko puta je duboko udahnuo, okrenuo vrat na jednu pa na drugu stranu, opustivši ruke, u naporu sopstvene volje da se

pribere. Njegova mučna borba da povrati sabranost Velsu se učinila kao neka vrsta parodije na neverovatno zadivljujuću transformaciju koju je glumac Ričard Mensfild izveo u Liceju, za vreme predstave Doktor Džekil i mister Hajd, nekoliko godina ranije. Pustio ga je da dođe sebi, ne čačkajući ga dalje, potajno srećan zbog toga. Delovalo je kao da se Giljem postideo što je tako otvoreno izgubio živce, a piscu je bilo sasvim jasno da se nalazi pred primerkom inteligentnog čoveka vođenog žučnim temperamentom, vatrenom prirodom koja ga je odvlačila u takve ispade kojima je nesumnjivo tokom celog svog života učio da ovladava, sve dok nije dosegao izvesnu vlast, na koju je sigurno bio ponosan. Ali Vels je ga izgleda pogodio tamo gde ga je najviše bolelo, otkrivajući da njegova samokontrola nije neranjiva.

– Vi ste možda imali sreće i uspeli ste da napišete jedan primamljivi romančić, po ukusu svih – rekao je Giljem nakon što je uspeo da se malo smiri, iako uvređenim tonom – ali očigledno je da ste lišeni sposobnosti da sudite o tuđim delima. Pitam se da li je za to zaslužna vaša ljubomora. Možda se kralj plaši da dvorska luda ne zauzme njegov presto i zavlada bolje od njega?

Vels se nasmejao u sebi. Posle naleta besa, usledila je lažna opuštenost, promena strategije.

Počeo je da ponižava njegov roman, koji je toliko nahvalio samo nedelju dana ranije, spuštajući ga na kategoriju narodne zabave, u želji da pronađe razloge zbog kojih njegova ocena nema nikakve veze s odsustvom književnog kvaliteta, za šta mu se najpogodnijom učinila zavist. Dobro, to je ipak bilo bolje nego trpeti njegove ljutite povike. Sada su zalazili na teren verbalnog mačevanja, što ga je uzbudilo, budući da se na toj teritoriji osećao naročito vičnim. Odlučio je da nastavi s još težim rečima.

– Vi imate potpunu slobodu da mislite šta god hoćete o svom radu, gospodine Mareje – smireno je izgovorio. – Ali pretpostavljam da ste došli u moju kuću, tražeći od mene da vam dam svoje mišljenje o vašem delu, zato što ste me smatrali dovoljno učenim na tom polju da biste cenili moje opaske. Žao mi je što vam nisam kazao ono što ste želeli da čujete, ali ja tako mislim i tačka.

Sumnjam da bi se vaš roman dopao bilo kome, zbog svih onih razloga koje sam prethodno naveo, mada je po mom mišljenju vaš najveći problem sama neverodostojnost ideje. Niko ne bi poverovao u takvu budućnost kakvu ste vi opisali.

Giljem je odmahnuo glavom, kao da ga nije dobro čuo.

– Vi želite da kažete da sam opisao neverovatnu budućnost? – upitao je.

– Da, upravo to pokušavam da vam objasnim – odgovorio je Vels s nepromenjenim izrazom lica.

– Mogućnost da mehaničke igračke, koliko god napredne bile, jednog dana ožive, sasvim je nepojmljiva, da ne kažem i smešna. Isto kao što je neostvarljiva i zamisao da u narednom veku dođe do rata svetskih razmera. To se nikada neće desiti. Da i ne pominjem ostale detalje koje ste navodili, kao što je činjenica da stanovnici 2000. godine i dalje koriste uljane lampe, kad svako može da zaključi da će se električna struja nametnuti već u kratkom vremenskom periodu od ovog trenutka. I fantazije zahtevaju verodostojnost, gospodine Mareje. Dopustite mi da za primer uzmem moj sopstveni roman. Da bih predstavio 802701. godinu, ja sam nastojao da razmišljam samo logično: račvanje ljudske rase na dva suprotstavljena rukavca, Elojce, prepuštene hedonističkoj dokolici, i Morloke, čudovišta koja žive u podzemlju, što ilustruje posledice do kojih bi moglo dovesti naše kruto kapitalističko društvo. Na isti taj način, kasnija propast planete, bez obzira na to koliko može delovati srceparajuće, zasnovana je na mračnim predskazanjima koja astronomi i geolozi svakodnevno iznose u novinama. Od toga se sastoji nagađanje, gospodine Marej. Niko ne može tvrditi da 802701. godina nije ostvarljiva. Moguće je da ispadne drugačija, očigledno, povrh svega što s protokom vremena nastupaju i neki novi faktori, koje sada nismo u stanju da predvidimo, ali ipak se niko ne bi usudio da porekne moju verziju, budući da za to nema osnova. Za razliku od toga,

vaše viđenje ne može da podnese sopstvenu težinu.

Giljem Marej ga je dugo ćutke posmatrao, dok konačno nije prozborio: – Gospodine Velse, možda ste u pravu, i spreman sam da se složim da je mom romanu potrebna podrobna revizija kad su u pitanju stil pisanja i opšta struktura. Ovo je bio moj prvi pokušaj, pa samim tim nisam ni mogao da se nadam da će ishod biti savršen, čak ni prihvatljiv. Ali ono u čemu ostajem nepopustljiv jeste da neću dozvoliti da vi dovodite u sumnju moje viđenje 2000. godine, jer se tu već ne radi o mom književnom daru. Vi prosto vređate moju inteligenciju. Moja budućnost bi mogla biti jednako stvarna kao i svaka druga, priznajte.

– Dozvolite mi da ostanem pri svojim sumnjama – hladno je odvratio Vels, koji je na tom nivou razgovora smatrao da je prošlo vreme sažaljenja i milosrđa.

Giljem Marej je morao da zaustavi novi talas gneva. Uzvrpoljio se u fotelji kao da pati od unutrašnjih grčeva, mada je za tren oka uspeo da ponovo povrati opušteno držanje, čak i podrugljivo.

Nekoliko minuta je samo posmatrao Velsa, radoznalo i kao da mu je sve to bilo zabavno, kao da je u pitanju neki čudnovati primerak insekta koji nikada ranije nije viđen, posle čega je prasnuo u gromoglasan smeh.

– Znate li šta razlikuje vas i mene, gospodine Velse?

Pisac nije smatrao nužnim da mu odgovori, te je samo slegnuo ramenima.

– Naše perspektive – nastavio je Giljem. – Naša perspektiva iz koje gledamo na svet oko sebe.

Vi ste konformista, a ja nisam. Vi se zadovoljavate time da obmanete svoje čitaoce onim stavom lažnog saučesništva. Pišete romane o stvarima koje bi mogle da se dogode, očekujući da oni u to poveruju, iako ste u svakom trenu svesni da je to samo obična knjiga, pa samim tim, čist proizvod mašte. Ali meni to nije dovoljno, gospodine Velse. Nikako. Činjenica da sam svojim vizijama podario oblik romana sasvim je slučajna, zato što to ne zahteva ništa više od nekoliko tabaka hartije i izdržljivosti ručnog zgloba. A da budem iskren, meni uopšte nije važno da li će to biti objavljeno ili neće, jer sumnjam da bi me zadovoljilo to što bi šačica čitalaca uživala u njemu, što bi se raspravljali da li je budućnost koju ja opisujem prihvatljiva ili ne, budući da bi oni to zauvek shvatali kao moju izmišljotinu. Ne, moje su ambicije znatno veće od toga da me prepoznaju kao maštovitog pisca. Ja težim ka tome da ljudi poveruju u ono što sam izmislio, i ne sluteći da je to samo puka izmišljotina, da iz dubine duše poveruju kako će 2000. godina biti upravo onakva kakvom sam je opisao. I dokazaću vam da mogu da zadobijem njihovo potpuno poverenje, koliko god da vi moje delo smatrate neverodostojnim. Ali ja to neću ostvariti kroz knjigu, te dečije trikove ostavljam vama, gospodine Velse. Vi u svojim delima beležite svoje fantazije. A ja ću ih zapisati u stvarnosti.

– Stvarnosti? – iznenadio se pisac, kome i dalje nije bilo jasno na šta misli njegov posetilac. – Šta pod time podrazumevate?

– Saznaćete, gospodine Velse. A kada se to desi, možda ćete, ukoliko ste pravi gospodin, doći da mi se izvinite.

Ustao je s fotelje i povukao rubove svog sakoa hitrim pokretima zbog kojih su se svi čudili.

– Prijatan vam bio ostatak popodneva, gospodine Velse. I ne zaboravite ni mene ni kapetana Šekltona. Uskoro ćete dobiti vesti o nama – podigao je svoj šešir sa stola i ljutito ga nabio na glavu.

– Nije potrebno da me pratite do vrata. Sam ću izaći.

Njegov odlazak je bio tako nagao da je Vels ostao kao ukopan u mestu, zbunjeno sedeći, kao da nije bio u stanju da ustane čak i kada su odjeci koraka njegovog gosta zamrli i kada se čula škripa kapije. Dugo je ostao nepomičan u toj prostoriji, mozgajući o Marejevim rečima, sve dok nije došao do zaključka kako taj naduvenko ne zaslužuje trošenje ni jedne jedine njegove misli. A činjenica da tokom nekoliko sledećih meseci nije ništa čuo o njemu, navela ga je da potpuno izbaci iz glave tu

neprijatnu posetu. Sve do onog dana kada je dobio letak Marejeve agencije za putovanja kroz vreme.

Tek tada je shvatio šta je Giljem želeo da kaže kada je izjavio „ја ću ih zapisati u stvarnosti“. I, osim jedne manjine naučnika i doktora kojima je samo preostajalo da se bune putem novinskih članaka, cela Engleska je poverovala u njegovu „neverovatnu izmišljotinu“, delimično zahvaljujući tome što je on lično u njima raspalio iskru vere u putovanja kroz vreme svojim romanom Vremeplov, a takva ironija ga je još više ljutila.

Od tada, svake je nedelje tačno na vreme dobijao po jedan takav letak, propraćen pozivnicom da učestvuje u nekom od tih lažnih putovanja u 2000. godinu. Ništa ne bi više prijalo tom mamlazu nego da baš on, čovek koji je pokrenuo groznicu vremenskih putovanja, blagoslovi posao koji je zgrtao bogatstvo takođe na osnovu jedne usavršene laži, što sam Vels, podrazumeva se, nije uopšte imao nameru da učini. Ali najgore u svemu ne beše to, nego poruka koja se skrivala ispod tog navodno učtivog poziva. Vels je znao da je Giljemu jasno da on nikada neće prihvatiti njegovu ponudu, što je uporne pozive preobraćalo u izrugivanje, podsmeh na papiru, ali takođe i pretnju, samim tim što je koverta uvek stizala bez poštanskog pečata, što je samo moglo da znači da ju je Giljem Marej ili lično ubacio u sanduče ili je slao nekog od svojih ljudi da to obavi. Iako je u suštini bilo svejedno, uzevši u obzir da je sama namera bila ista: da obavesti Velsa o lakoći s kojom su mogli da se prikradu njegovoj kući a da ih niko ne primeti, da mu stavi do znanja da ga nije zaboravio, da ga podseti kako ga stalno nadzire.

Ali ono što je u celoj toj situaciji budilo najveći Velsov gnev, ujedno predstavljajući njegovu bolnu tačku, bilo je to što uprkos tome što je to silno želeo, nije mogao da prijavi Giljema, kako mu je Tom predložio. A nije bilo moguće da ga oda, zato što je Giljem pobedio. Da, taj preduzetnik mu je dokazao da su ljudi spremni da poveruju u njegovu viziju budućnosti, te je on morao sportski da prihvati poraz, umesto da kao malo dete besno razbacuje figure na tabli. Njegov sopstveni integritet ga je sprečavao da učini bilo šta drugo osim da sedi skrštenih ruku dok Giljem zgrće bogatstvo. A činilo se da tog nadmenog čoveka neizmerno zabavlja takva situacija, imajući u vidu da ga je onim lecima koji su se pojavljivali u piščevom poštanskom sandučetu kao da slede neku vrstu rituala, ne samo podsećao na svoju pobedu, nego ga je ujedno i izazivao da svetu razotkrije njegovu tajnu. „Ја ću ih zapisati u stvarnosti“, rekao mu je. I, na njegovo ogromno iznenađenje, uspeo je u tome.

TRIDESET PRVO POGLAVLJE

T

e večeri, Vels je izašao da se provoza na biciklu, duže nego obično i ne u pratnji Džejn. Želeo je da bude sam kako bi razmišljao okrećući pedale, objasnio joj je. Odeven u svoj nerazdvojni kaput u norfolk stilu, s kaišem, u tišini i polagano vozio je sporednim putevima Surija, dok je njegova glava, nesvesna rada njegovih nogu, mozgala o tome kako da odgovori na pismo te naivne devojke po imenu Kler Hagerti. Kako mu je pojasnio Tom, izlažući mu priču o tome šta se zbilo u čajnom salonu, dopisivanje između njih dvoje podrazumevalo je sedam pisama, od kojih je on trebalo da napiše tri, a Kler četiri, a poslednje beše ono u kome će ga ona zamoliti da se vrati kroz vreme i donese joj njen suncobran. Izuzev toga, raspolagao je potpunom slobodom da napiše šta god poželi, pod jedinim uslovom da se predstavi kao Tom. A morao je da prizna da, što je više mislio na nju, to mu je zanimljivije zvučala priča koju je taj polupismeni mladić sklepao tako zbrda-zdola. Bila je primamljiva, lepa i povrh svega verodostojna, naravno, u slučaju da je stvarno postojalo nešto kao vremenska mašina koja je imala moć da kroz tkivo vremena prokopava tunele između različitih epoha, i da je istinita, takođe, onakva budućnost kakvu je Marej predstavio. To mu se u svemu najmanje dopadalo, sama činjenica da je Giljem Marej u izvesnom smislu umešan u sve to, kao što je bio i prilikom akcije spasavanja duše nesrećnog Endrjua Haringtona. Zar njihovi životi behu osuđeni na to da se i dalje prepliću, kao bršljan na ogradi? Sada mu se činilo kao sumanuta ironija to što mora da se uvuče u kožu kapetana Dereka Šekltona, ličnosti koju je osmislio njegov neprijatelj. Zar će na kraju on biti taj koji će, kao Bog iz Starog zaveta, udahnuti život na usne te beživotne tvorevine?

Posle šetnje biciklom, kući je stigao prijatno iscrpljen, s nekom okvirnom idejom o onome šta će napisati u prvom pismu. Gotovo hirurškim potezima, preko površine kuhinjskog stola je poređao nalivpero, mastionicu i svežanj hartija, zamolivši Džejn da ga ne ometa tokom narednog sata. Potom je seo za sto, duboko je udahnuo i počeo da sastavlja prvo ljubavno pismo u svom životu:

Draga Kler, I ja sam morao nekoliko puta da počinjem ovo pismo, da bih na kraju shvatio da je jedino moguće početi tako što ću ti reći, koliko god se to meni neobično činilo, da te volim, baš kako si ti od mene tražila. Mada, moram da ti priznam da sam isprva pomislio da neću biti sposoban za tako nešto, pa sam upropastio nekoliko listova papira pokušavajući da ti objasnim kako je to što si me molila zapravo neka vrsta verskog čina. Kako mogu da se zaljubim u Vas, gospođice Hagerti, kad Vas čak nisam ni video?, tako sam napisao, ne usuđujući se čak ni da ti se obraćam na ti, s onom intimnošću koju ljubav zahteva. Međutim, uprkos mojoj logičnoj sumnjičavosti, morao sam da prihvatim ono što beše očigledno: ti si tvrdila da sam se ja već zaljubio u tebe. A kako sam mogao da dovodim u pitanje tvoje reči, kada sam stvarno zatekao tvoje pismo tik uz tačno određeni veliki hrast, gde sam izronio iz tunela koji me je doveo iz 2000. godine? Nije mi potrebno više dokaza,

kako si ti lepo rekla, da bih shvatio da je sve što si mi ispričala istina, jednako činjenica da ćemo se upoznati za otprilike sedam meseci kao i to da će se između nas roditi ljubav. Prema tome, ako će se moje buduće ja – što i dalje jesam ja – zaljubiti u tebe čim te ugleda, zašto se onda to ne bi i meni desilo? Sve drugačije bi značilo da nemam poverenja u sopstveni ukus. Stoga, zašto bismo gubili više vremena čekajući u nadi se da će između nas niknuti osećanja koja će se, jednom, svakako pojaviti.

S druge strane, ti od mene tražiš čin poverenja kome si se ti lično već prepustila.

Prilikom onog susreta u salonu koji spominješ, ti si bila ta koja je morala da veruje meni, ti si bila primorana da se zaljubiš u čoveka koji je sedeo nasuprot tebi. I ti si to učinila. Moje buduće ja ti se zahvaljuje, Kler. A onaj koji piše ove redove, koji još uvek ne poznaje ukus tvoje kože, nema drugog izbora nego da ti uzvrati poverenjem, da se pomiri s tim da je tačno sve o čemu si pisala, da će se sve što si iznela u svom pismu zaista dogoditi, jer se u izvesnom smislu već i dogodilo. I zato, mogu ti reći samo da te volim, Kler Hagerti, ko god da si. Volim te od ovog časa i zauvek.

Tomova ruka je zadrhtala kada je pročitao piščeve reči. Vels je zaista ozbiljno shvatio svoj zadatak. Ne samo da je ispoštovao priču koju je on onako na brzaka bio sklepao, kao i prošlost osobe čiju je ulogu preuzeo, nego je ujedno, sudeći po njegovim rečima, zvučao jednako zaljubljen u tu devojku kao i ona u njega, to jest, u Toma, ili, da budemo još precizniji, u hrabrog kapetana Šekltona.

Znao je da se pisac samo pretvara, ali je njegova laž uveliko prevazilazila njegova prosta osećanja, koja bi navodno morala da budu znatno snažnija, upravo zato što je on legao u krevet s Kler, a ne Vels. Ako se prethodnog dana Tom pitao da li je osećanje koje mu je treperilo u grudima stvarno ljubav, sada je mogao na to da odgovori, samim tim što je imao s čim da ga uporedi, kao na nekoj vrsti terazija: mogao je da se oceni u odnosu na piščeve reči. Da li je Tom osećao ono što je Vels napisao u ime Šekltona? Posle nekoliko minuta razmišljanja, zaključio je da postoji samo jedan mogući odgovor za tako škakljivu nedoumicu: ne, on se nije tako osećao. On nikada ne bi mogao da gaji takvu ljubav prema nekome koga nikada više u životu neće videti.

Ostavio je pismo pored groba Džona Pičija i krenuo natrag prema Londonu, kroz polja, zadovoljan kako je sve ispalo, iako pomalo uznemiren zbog molbe koju je Vels uputio Kler skoro na samom kraju obraćanja, molbe koja se njemu učinila kao želja nastranog čoveka. S neizmernim nezadovoljstvom se prisetio poslednjeg odeljka:

Kao nikada ranije, žudim da vreme ubrza svoj korak, da se onih sedam meseci koliko je preostalo do našeg prvog susreta pretvore u uzdahe. Mada, moram da ti priznam da ne osećam samo uzbuđenje zbog činjenice da ću te upoznati, Kler, nego takođe i beskrajnu radoznalost da čujem kako ćeš doputovati u moje doba.

Može li to da se izvede? Što se mene tiče, ja samo mogu da čekam i da činim ono što mi sledi, to jest, da odgovaram na tvoja pisma, ispunjavajući svoj deo kruga.

Nadam se da te ovo moje prvo pismo neće razočarati. Sutra ću ga ostaviti pored

hrasta, kada doputujem u tvoju epohu. Moj sledeći izlet desiće se kroz dva dana.

Znam da će me tada čekati još jedno tvoje pismo. I možda će ti se učiniti suviše smelim, ljubavi moja, ali, hteo bih da te zamolim da mi tada pišeš o našem ljubavnom susretu? Imaj u vidu da mi predstoje meseci pre nego što se to meni desi i, iako tvrdim da ću biti strpljiv, ne mogu ni da zamislim lepši način da izdržim da to vreme istekne nego iznova iščitavajući ono što ću s tobom doživeti u budućnosti. Sve mi ispričaj, Kler, molim te, ne zaobilazeći nijedan detalj. Opiši mi kako ćemo se voleti po prvi i poslednji put, jer ću ja od sada takođe živeti od tvojih reči, draga moja Kler. Ovde nije lako opstati. Naša braća u hiljadama stradaju zbog moći mašina, koje pustoše naše gradove kao da žele da zbrišu s lica zemlje sve što smo mi ostvarili, svaki trag našeg postojanja. Ne znam šta bi se zbilo kad bi moja misija propala, ako ne bih uspeo da sprečim da ovaj rat uopšte počne. Bez obzira na sve, ljubavi moja, dok se svet obrušava oko mene, ja ipak uspevam da se osmehnem, zato što me je tvoja bezuslovna ljubav preobratila u najsrećnije biće na planeti.

D. Kler je stisnula pismo na svoje usplahirene grudi. Koliko je samo čeznula da joj neko uputi reči poput ovih, reči koje će joj oduzeti dah i navesti njeno srce da zaigra. A sada joj se to istinski zbivalo. Sada joj je neko govorio kako je voli ljubavlju koja je jača od vremena. Obuzeta omamljujućim zanosom, uzela je list papira, stavila ga je na svoj pisaći sto i počela da piše Tomu o onome što sam, s druge strane, ja onoliko izbegavao da vam otkrijem, ne bih li sačuvao njihovu privatnost:

Ah, Dereče, moj Dereče, ne možeš ni da pretpostaviš šta je za mene značilo ono tvoje pismo, zato što je „bilo“ tamo gde je i trebalo da bude, ali takođe i stoga što je natopljeno tvojom ljubavlju. Bio je to podstrek koji za mene beše nužan kako bih konačno prihvatila svoju sudbinu bez ikakve sumnje. A prvo što ću učiniti biće da uslišim tvoju molbu, ljubavi moja, ne gubeći ni sekunde, uprkos rumenilu koje mi je zasigurno zažarilo obraze. Kako bih mogla da ti uskratim tu intimnost koja ti na kraju krajeva i pripada? Da, ispričaću ti kako se sve odvijalo, doduše, govoreći ti o tome, ja ti zapravo samo diktiram ono što u budućnosti ti treba da uradiš, način na koji ćeš se ponašati, eto toliko je sve ovo čudno.

Ljubav smo vodili u jednoj sobici u pansionu Pikard, koji se nalazi tačno nasuprot čajnog salona. Pristaću da tamo s tobom odem, nakon što sam odlučila da ti u potpunosti verujem. Međutim, uprkos svemu, primetićeš da sam strašno uplašena dok budemo koračali kroz hodnik, prema sobi koju smo iznajmili. A upravo bih to volela da ti objasnim, ljubavi moja, sada kad mi se već pružila prilika. Ne znam hoće li te iznenaditi ovo što ću ti sad reći, ali u mojoj epohi,

posebno u bogatim porodicama poput moje, devojke se uče da suzdržavaju svoje nagone. Nažalost, rašireno je verovanje da intimni čin ljubavi mora biti upravljen jedino ka nastavku loze, a dok muškarac ima pravo da pokaže zadovoljstvo koje u njemu budi telesna ljubav, iako s poštovanjem i umereno, naravno, dotle mi žene moramo da iskažemo besprekornu ravnodušnost, budući da se naše uživanje smatra nemoralnim. Takav hladnokrvni stav je moja majka razvijala čitavog svog života, što uzorno sledi i većina mojih udatih prijateljica. Ali ja sam drugačija, Dereče. Oduvek me je odbijalo to suludo potiskivanje, jednako kao i vez. Mislim da, isto kao i muškarci, i mi žene imamo pravo da iskusimo zadovoljstvo, pa samim tim, da ga svaka od nas izrazi onako kako sama smatra odgovarajućim. Takođe verujem da, zarad održanja intimnih odnosa s muškarcem, nije nužno da žena bude udata: za mene je dovoljno da budem zaljubljena u njega. Takav je moj sistem vrednosti, Dereče, a dok sam koračala hodnikom u onom pansionu, odjednom sam postala svesna da je najzad kucnuo čas da proverim mogu li svoje stavove da ostvarim i u praksi, ili sam samo zamajavala samu sebe, plašeći se isključivo svog potpunog neiskustva na tom polju.

Eto, sada ti je i to poznato, a pretpostavljam da si se baš zbog toga prema meni ophodio s toliko opreza i nežnosti, ali hajde da ne letimo previše unapred. Dozvoli mi da ti sve dočaram redom, korak po korak, i dopusti mi da, iz obzira prema sebi, sve to ispričam u budućem vremenu, imajući u vidu da se s tvoje tačke gledišta to još uvek nije dogodilo. Dakle, da ne dužimo više.

Pansionska soba biće vrlo skromna, ali prijatna. Predvečerje će biti na samoj granici prelaska u noć, zbog čega ćeš, pre svega, požuriti da upališ lampu na noćnom stočiću. Ja ću te posmatrati kako to činiš, kao ukopana pored vrata, ne usuđujući se da pomaknem nijedan mišić na svom telu. Onda ćeš me ti pogledati, nekoliko sekundi zadržavajući svoj mio pogled na meni, a potom ćeš mi prići sasvim polako, nudeći mi smirujući osmeh, kao čovek koji se boji da ne prepadne plašljivo mače. Kada stigneš do mene, pogledaćeš me pravo u oči, ne znam da li želeći nešto da pročitaš iz njih, ili čitajući samog sebe u njima, a posle ćeš se usporeno nagnuti ka mojim usnama, tako polagano da ću imati dovoljno vremena da osetim tvoj topli dah, onaj vreli vazduh koji struji iz tvoje nutrine, pre nego što blag ali odlučan dodir tvojih usana okrzne moje. Taj nežni kontakt između nas dvoje će me sasvim pomesti na nekoliko sekundi, jer će to biti moj prvi poljubac, Dereče, i bez obzira na to što sam brojne noći provela zamišljajući kako će to izgledati, oduvek sam se usredsređivala na poimanje njegovog duhovnog dela, onog utiska lebdenja koji on neminovno stvara, ali nikada mi nije palo na pamet da razmislim o njegovoj fizičkoj strani, o vlažnoj i treperavoj toplini tuđih usana na mojima. Ali malo pomalo ću se prepuštati tom prijatnom dodiru, i odgovoriću ti s

istom nežnošću, osećajući kako se sporazumevamo na jedan delotvorniji i iskreniji način nego što se to može rečima opisati, kako usredsređujemo sve ono što zaista jesmo u taj naizgled beznačajni deo tela. Sada znam da ništa ne može više da zbliži dve duše od čina poljupca, oživljavajući našu želju željom druge osobe.

I onda, neko prijatno golicanje počeće da mi podilazi telom, da se zavlači pod moju kožu i da me kopka iznutra. Da li je to isti onaj vrtlog osećanja koji su moja majka i moje najuzornije prijateljice nastojale da zanemare? Ja ću to osetiti, Dereče. I okusiću. Udahnuću u sebe. I čuvaću tu uspomenu, ljubavi moja, svesna da ću to osetiti po prvi i poslednji put, jer ću biti sigurna da posle tebe neće postojati nijedan drugi muškarac, a sve te činjenice moraće da me napajaju sve do kraja mog života. Potom će se tlo zaljuljati pod mojim nogama i skoro bih poverovala da lebdim, da nije stiska tvojih ruku oko moga struka.

Zatim ćeš odmaknuti glavu, ostavljajući svoj trag na mojim usnama, pa ćeš me pogledati s nežnom radoznalošću, dok ja budem pokušavala da povratim dah i smirenost. I onda? Tada će kucnuti čas da se obnažimo i legnemo u postelju, ali ti ćeš izgledati jednako neodlučan kao i ja, ne odvažujući se da načiniš nijedan korak u mom pravcu, možda misleći da bi me to uplašilo. A ta tvoja pretpostavka neće biti sasvim pogrešna, ljubavi moja, jer se ja nikada nisam skinula naga ni pred jednim čovekom, pa ću na tren osetiti neku mešavinu straha i kolebanja koji će me čak navesti da se zapitam da li je stvarno neophodno da skinem svoju odeću. Kako sam načula iz priča mojih tetaka, moja majka je održavala bračne odnose iako je moj otac nikada nije video golu. Prateći običaje svoje generacije, ugledna gospođa Hagerti bi se spustila na krevet ne svlačeći hulahopke, na kojima je postojala rupa koja je otkrivala jedino mesto kroz koje je mogao da prodre polni organ mog oca. E pa ja se neću zadovoljiti na taj način, Dereče. Ja ću želeti da uživam u našem spajanju koliko god to bude moguće, tako da ću savladati osećaj stida i počeću da se skidam ne prestajući da te gledam s ljupkom ozbiljnošću. Prvo ću ukloniti šeširić s perjem i okačiću ga na čiviluk, onda ću svući kaput, košulju s visokom kragnom, natkorset, korset, nadsuknju, suknju, zaštitni jastučić i hulahopke, ostajući samo u donjem vešu. Ne odvajajući s tebe pogled pun nežnosti, spustiću tregere, dopuštajući da mi i potkošulja sklizne niz telo kao što sneg prhne s grane nekog drveta, dok se ne bude obavila oko mojih nogu, a potom, kao poslednji korak u tom složenom ritualu, skinuću gaćice, konačno ti se nudeći potpuno naga, stavljajući ti svoje telo na raspolaganje, prepuštajući ga tvojim rukama i tvojim usnama, predajući se u potpunosti, svesna da to činim za pravog čoveka, kapetana Dereka Šekltona, oslobodioca ljudske rase, jedinog muškarca u koga bih ikada mogla da se zaljubim.

A ti, ljubavi moja, koji ćeš pratiti taj komplikovani proces sa žudnom

ljubopitljivošću, kao osoba koja čeka da vidi kako iz mermernog bloka izranja neka prelepa skulptura, istovremeno dok potezi umetnika uklanjaju viškove koji je skrivaju, pogledaćeš onda kako polako krećem ka tebi, pa ćeš se hitro otarasiti košulje i pantalona, kao da ih je nalet vetra otkinuo sa žice za sušenje. Zatim ćemo se zagrliti, razmenjujući toplinu naših tela u tom ugodnom međusobnom istraživanju, i osetiću tvoje ruke, naviknute na čvrstinu metala i oružja, koje će ispipavati moje telo, svesne njegove krhkosti, s uzbuđujućom usporenošću i pažnjom vrednom poštovanja. Ispružićemo se na postelji, ne prestajući da se gledamo u oči, posle čega će moje ruke pomilovati tvoj stomak u potrazi za ožiljkom koji ti je morao ostaviti metak s kojim je Salomon pokušao da te ubije, a što si ti preživeo kao što se odleži groznica, mada ću biti toliko nervozna da neću uspeti da ga pronađem. Onda će tvoja usta, vlažna i pohotna, istraživati celo moje telo, obeležavajući ga tragom pljuvačke, sve dok, nakon podrobnog proučavanja, oprezno ne prodreš u njega, tako da ću te ja osetiti kako se krećeš u mojoj unutrašnjosti s neizmernom brižljivošću. Ali uprkos tvojoj pažnji, tvoj ulazak će mi izazvati neočekivani ubod bola u utrobi, što će me nagnati da tiho kriknem i čak da te povučem za kosu, međutim, to će se uskoro preobratiti u neku vrstu podnošljive oluje, skoro slatke, pa ću početi da opažam kako ono nešto što je dugo dremalo u meni konačno počinje da se budi. Kako da ti opišem šta sam osećala u tom trenutku? Samo zamisli jednu harfu koju po prvi put dotiču nečiji prsti, a da prethodno ništa nije nagoveštavalo note koje ona sama skriva. Zamisli neku upaljenu sveću, čiji istopljeni vosak curi niz svećnjak i, nesvestan plamena koji sve to omogućava, kroji prelepu čipku u njenom samom dnu. Ono što ja hoću da ti kažem jeste da, do tog trenutka, ja nisam znala da je uopšte moguće osetiti to bezvremeno predavanje, to bajno zadovoljstvo koje će se proširiti čitavim mojim bićem, počevši od nekog neodređenog središta u mojoj nutrini, a bez obzira na to što će me u početku neka vrsta stida terati da stegnem zube, nastojeći da zaustavim dahtaje koji će mi se zaglavljivati u grlu, uskoro će me nadvladati neporecivi užitak, prepustiću se da me nosi ta navala hladne vatre, a sve ću to propratiti povicima uzbuđenja, objavljujući svitanje moje telesnosti, izgledaće kao da mi nikad nije dosta, pa ću te očajničku privlačiti sebi, zarobljavajući te u svom međunožju, jer neću želeti da me ikada napustiš, jer mi neće biti jasno kako sam toliko dugo mogla da živim bez tog slatkog osećaja tebe u mojoj unutrasnjosti. A kada, posle postizanja vrhunca, izađeš iz mene, ostavljajući na čaršavu trag boje dudinja, odjednom ću se osetiti nepotpunom, kao siroče, izopštena. Zatvorenih očiju, upijaću onaj odjek sreće koji si ostavio u mojoj nutrini, ono prijatno odzvanjanje tvog prisustva; posle toga, nakon što i to polako umine, preplaviće me sveobuhvatni osećaj usamljenosti, isto kao i beskrajna zahvalnost zbog činjenice

da sam se iznova pronašla, ali kao organizam savršeno sposoban za takvo uživanje, biće koje je u stanju jednako da uživa u najuzvišenijim stvarima kao i u onim najnižim strastima. Tada ću pružiti svoju ruku ka tebi, u potrazi za dodirom tvoje kože orošene znojem, kože koja još uvek treperi i gori, poput žica na violini posle nekog velikog koncerta, pa ću te pogledati s nekim prozračnim osmehom zahvalnosti što si me naučio tome ko sam ja zapravo, svemu onome što do tada nisam znala o sebi.

Tom je morao nakratko da prestane s čitanjem, ujedno i ganut i začuđen. Zar je on lično u njoj pokrenuo sva ta osećanja? Oslonjen na hrast, gotovo bez daha, dopustio je svom pogledu da izvesno vreme tumara preko polja koja su ga okruživala. Za njega, telesna ljubav s tom devojkom bila je prijatno iskustvo koje će zauvek pamtiti, ali Kler je o tom njihovom susretu govorila kao da je u pitanju nešto basnoslovno vredno i neizbrisivo, stvarajući od toga kamen temeljac koji će katedralu njihove Ijubavi čuvati od protoka vremena. Osetivši se kao još bedniji čovek nego što je to zaista bio, Tom je glasno uzdahnuo i nastavio da čita:

Htela sam sada da ti ispričam, Dereče, na koji sam način doputovala u tvoje doba, ali kad sam se setila da prilikom našeg sastanka u čajnom salonu ti još uvek nisi znao kako je to izvodljivo, smatram se dužnom da ovu tajnu sačuvam još izvesno vreme, kako ne bih pokvarila dalja dešavanja. Za sada će ti biti dovoljno da znaš da je prošle godine pisac po imenu H. Dž. Vels objavio jedan čaroban roman pod nazivom Vremeplov, koji nas je sve naveo da počnemo da sanjarimo o budućnosti. I da se pojavio čovek koji nam je to i predstavio. Ne mogu ništa više da ti kažem, ali ovo ću ti nadoknaditi time što ću ti poveriti da, iako nećeš ostvariti svoju misiju u mojoj epohi, zato što će biti uvedena zabrana na mašinu pomoću koje ćeš ti putovati u moje doba, ljudska rasa će ipak dobiti rat s mašinama, sve zahvaljujući tebi. Da, ljubavi moja, ti ćeš biti junak koji će pobediti zlog Salomona, u potresnom dvoboju mačevima. Veruj mi, jer ja sam to videla rođenim očima.

Voleću te zauvek, K Vels je spustio pismo na sto i, pokušavajući da prikrije stezanje u grlu koje su Klerine reči u njemu izazvale, pogledao je u Toma i ćutke klimnuo glavom jedva primetnim pokretom, dajući mu do znanja da može da se povuče. Ostavši sam, ponovo je posegnuo za pismom na koje je trebalo da odgovori i pročitao iz početka detaljnu hroniku susreta u pansionu, osećajući kako u njemu raste zanos. Zahvaljujući toj neznanki, najzad je shvatio kako to žene doživljavaju, razumeo je taj osećaj koji ih je obuzimao sa zanimljivom postepenošću, kako bi ih sasvim obujmio ili jedva okrznuo. Kako je plemenito, kako je blistavo i beskrajno bilo njihovo zadovoljstvo u poređenju sa užitkom muškarca, tako grubog i prostog, koji jedva da je doživljavao neku vrstu kratkog potresa među butinama. Ali, da li su sve žene takve, ili je ta devojka posebna, kao retka vrsta čiju je čulnost Tvorac usavršio do granica nezamislivog? Ne, verovatno u pitanju beše sasvim obična i normalna devojka,

ali koja je svoju seksualnost prihvatala na način koji bi ostali proglasili besramnim. Sama odluka da se u potpunosti razgoliti pred Tomom već je nagoveštavala njen smeli duh, rešen da istraži sve i svaki od osećaja koji je mogao da joj ponudi čin telesne ljubavi.

Nakon što je došao do takvog zaključka, Vels se osetio razočarano, čak i ljuto, zbog ograničenog načina na koji su žene koje je poznavao u svom životu odlučivale da mu se predaju. Njegova rođaka Izabel je pripadala grupi žena koje su se čvrsto držale pravila rupe u hulahopkama, u krevetu mu nudeći samo svoj polni organ, koji je, onako izvučen iz konteksta, Velsa podsećao na neko zastrašujuće stvorenje, na izvesnu vrstu usisavajućeg bića jasno vanzemaljskog porekla. Čak ni Džejn, iako manje suzdržana na tom polju, takođe mu nikada nije ponudila svoju potpunu nagost, što ga je primoravalo da dodirom pokuša da odredi oblik njenog tela. Sve u svemu, nikada mu se nije posrećilo da naleti na nekoga ko bi mu pokazao bilo šta nalik Klerinoj spremnosti. Zar on nije bio dostojan jedne takve devojke, koja je lako mogla biti i anđeo, a ujedno tako lakoverna? Bilo bi mu dovoljno da naglasi medicinske uticaje koje seks ima na žene, pa da je preobrazi u strastvenu pristalicu telesne ljubavi, u modernu sveštenicu spremnu da u svakom trenutku prima i pruža strastveni užitak, u hodočasnicu i propovednicu koja bi išla od vrata do vrata tvrdeći kako redovno upražnjavanje ljubavnog čina ima moć da ulepša fizički izgled žena, darujući im neki neprocenjivi sjaj, podmlađujući im lice, čineći mekšim i privlačnijim čak i nebitne delove njihovih tela. Uz takvu ženu, on bi nesumnjivo bio ostvaren čovek, smiren, uravnotežen, ukratko, čovek koji bi konačno mogao da se usredsredi na druge stvari, da se posveti ostalim svojim interesovanjima, oslobođen onog neprestanog peckanja koje počinje muškarce da prati u pubertetu i ne napušta ih dok starost ne obezvredi njihova tela. Stoga, nije nimalo čudno što je, odmah zatim, Vels zamislio devojku po imenu Kler Hagerti kako leži na postelji, bez ijednog odevnog predmeta koji bi zasenjivao njeno gipko i vitko telo, i kako mu se prepušta da je on dodiruje, uz umiljatu lenjost mačke, telom i dušom uživajući u istim onim milovanjima koji teško da su kod Džejn izazivali običan učtivi uzdah. Spoznao je koliko je ironično što je u stanju da razume sve vidove uživanja te neznanke, dok je istovremeno malo znao o sopstvenoj supruzi, koja je, kako se odjednom setio, čekala negde u kući da joj donese to poslednje pismo, kako bi ga i pročitala.

Izašao je iz kuhinje i pošao je da je potraži, usput obavljajući nekoliko vežbi disanja, ne bi li savladao svoju uzbuđenost. Zatekao ju je u dnevnoj sobi, gde je sedela čitajući knjigu, pa je samo spustio pismo na stočić, ne izustivši ni reč, kao čovek koji spušta čašu sa zatrovanim vinom i povlači se čekajući da vidi kakve će to posledice izazvati kod njegove žrtve. Jer, to će pismo, bez imalo sumnje, snažno uticati na Džejn, jednako kao i na njega, budući da ga je primoralo da preispita svoj pristup fizičkoj strani ljubavi, na isti način kao što ga je ono prethodno pismo nateralo da razmisli o svom poimanju njene duhovne strane. Izašao je u dvorište, u želji da duboko udahne noć, zagledavši se u Mesec koji se promolio na nebu, pun i umiven. Onom osećaju beznačajnosti koji bi nebeski svod uvek iz njega iznedrio, sada se pridružio i utisak nezgrapnosti kakav je najčešće u njemu budio svaki delotvorniji i spontaniji smisao načina na koji je neko drugi, u ovom slučaju ta devojka Kler Hagerti, uspostavljao svoj odnos sa svetom. Dugo je ostao napolju, sve dok nije procenio da je krajnje vreme da se uveri kako je pismo delovalo na njegovu ženu.

Bez žurbe je ušao u kuću, skoro nestvarnim koracima, a kada je nije pronašao ni u dnevnoj sobi, ni u kuhinji, popeo se do njihove spavaonice. Tu ga je dočekala Džejn, koja je stajala pored prozora.

Mesečina je iscrtavala njeno nago i požudno telo. Na rubu zapanjenosti i pohote, Vels je posmatrao njene obline, proporcije, gipku mudrost s kojom su se ti delovi ženskog tela, najčešće posmatrani odvojeno, uvek samo naslućeni ispod tkanine, sada stapali u neki sveukupni pejzaž, preplićući se da bi stvorili jedno slobodno i naizgled bestežinsko biće, koje je delovalo kao da će svakog trena

poleteti. Divio se glatkoj čvrstini njenih grudi, bolno privlačnoj oblikovanosti njenog struka, udobnoj oblini njenih kukova, noćnoj mekoći njene stidnice, njenim inače živahnim nogama, dok mu se Džejn otvoreno smeškala, zadovoljna što se našla pod ispitivačkim pogledom iznenađenih očiju svog supruga. I tada, piscu je postalo jasno šta mu je činiti. Kao da sluša naređenja nekog šaptača koji se nije mogao videti, na brzinu je svukao svu svoju odeću, takođe izlažući svoju golotinju tom mlečnom sjaju Meseca, koji je požurio da iscrta obrise njegovog koščatog i mršavog tela. Muž i žena su se potom zagrlili, na samoj sredini svoje spavaće sobe, međusobno upijajući ugodan dodir tuđe kože na svojoj, kao što to nikada ranije nisu. Istovremeno, i sva ostala osećanja su im se činila kao uvećana jer, s Klerinim rečima urezanim u mozgu, svako maženje i svaki poljubac udvostručavali su svoj značaj, izazivajući neku vrstu vrtoglavice za koju nisu bili sigurni da li je stvarna ili je samo proizvod sugestije, ali to svejedno beše vrtoglavica kojoj su se prepustili, poletni i gladni jedno drugog, sa željom da se međusobno istražuju, žudeći da otkriju šta se skriva izvan ograđenog vrta njihovog dotadašnjeg zadovoljstva.

Nešto kasnije, dok je Džejn spavala, Vels se izvukao iz kreveta, na prstima je otišao do kuhinje, gde je uzeo pero i počeo da niže svoje misli po papiru, zaposednut nekom neukrotivom euforijom.

Ljubavi moja, Koliko samo čeznem da što pre dođe taj dan kada ću i ja konačno osetiti sve ono o čemu mi pišeš. Šta ti drugo mogu reći osim da te volim i da ću te večno voleti, baš kako i sama kažeš? Ljubiću te nežno, milovaću te polagano i s poštovanjem, dok ne prodrem u tebe s najvećom mogućom pažnjom, ali moje će zadovoljstvo biti dvostruko, Kler, budući da ću znati kako ćeš se divno i ti u tom trenutku osećati.

Tom je gotovo ljubomorno iščitavao Velsove reči. Bio je svestan toga da se pisac predstavlja kao on, ali nije mogao da izbegne a da ne pomisli kako se to moglo pripisati obojici. Beše očigledno da je Vels u svemu tome uživao. Šta će njegova žena na sve to reći?, zapitao se. Presavio je pismo, vratio ga je u kovertu i stavio ga ispod kamena, pored nadgrobne ploče misterioznog Pičija. Dok se vraćao, po glavi su mu se još uvek motale piščeve reči, dok ga je neizbežno kopkao utisak da je nekako isključen iz igre koju je sam započeo, a sad je ostao sveden na položaj najobičnijeg pismonoše.

Već sam te zavoleo, Kler, već te volim. Kada te budem video, to će predstavljati samo još jedan korak napred, A saznanje da ćemo pobediti u ovom okrutnom ratu, utoliko većom čini moju sreću. Salomon i ja suočeni u dvoboju mačevima? Do pre nekoliko dana bih čak posumnjao u tvoj zdrav razum, ljubavi moja: nikada ne bih ni pretpostavio da ćemo naš sukob rešavati jednim tako prevaziđenim oružjem. Ali jutros, pretražujući ruševine Istorijskog muzeja, jedan od mojih ljudi je pronašao predivan mač. Smatrao je da taj predmet poseduje plemenitost dostojnu jednog kapetana i, kao da se povinovao tvojim zapovestima, svečano mi ga je uručio. Sada znam da moram da vežbam rukovanje tim mačem, zarad tog predstojećeg dvoboja, dvoboja iz kojeg ću izaći kao pobednik, jer izvesnost da će tvoje prelepe oči biti uperene u mene uliva mi dovoljno snage.

Primi svu moju ljubav iz budućnosti, D. Kler je imala utisak kao da će se onesvestiti, pa se ispružila na postelji i podrobno ispitala svaku od emocija koje su u njeno srce urezale reči hrabrog kapetana Šekltona. Dakle, dok se bude borio sa Šekltonom, on će biti svestan da ga ona posmatra... Ta je pomisao u njoj izazvala osećaj vrtoglavice, koji dugo nije mogla da otrese. Kada je malo došla sebi, pažljivo je vratila pismo u kovertu.

Iznenada, palo joj je na pamet da je preostalo samo još jedno pismo koje treba da primi od svog voljenog. Kako će posle uspeti da preživi bez njih?

Pokušala je da ne misli o tome. Ona je morala da napiše još dva pisma. Baš onako kako mu je i obećala, u poslednjem će mu pričati o njihovom susretu u 2000. godini; ali, o čemu sada da mu piše?

Pomalo uplašena, shvatila je da joj po prvi put nije nametnuta tema narednog dela prepiske. Šta je mogla da kaže svom ljubavniku, što mu još uvek nije rekla, posebno imajući u vidu da sve što odluči da mu ispriča mora biti brižljivo pregledano, kako se ne bi provukla neka informacija koja bi vremensku građu dovela u opasnost, budući da ona beše krhka poput stakla. Nakon kraćeg razmišljanja, odlučila je da mu ispriča kako njeni dani sada teku, njeni dani zaljubljene devojke bez svog dragog. Sela je za svoj radni sto i uzela pero:

Ljubavi moja, Ne možeš ni da zamisliš šta za mene znače tvoja pisma. Svesna sam toga da ću dobiti samo još jedno od tebe, što u meni izaziva duboku tugu. Ali obećavam ti da ću biti jaka, da neću prestati da mislim na tebe, osećajući te pored sebe u svakom trenutku svojih predugih dana. I naravno da neću dozvoliti da drugi muškarac umrlja našu ljubav, iako te više nikada neću videti. Radije ću živeti s uspomenom na tebe, koliko god da moja majka, kojoj svakako ništa od ovoga nisam poverila – za nju moje zaljubljivanje ne bi imalo nikakvu važnost, jer bi tebe smatrala samo beskorisnom utvarom – uporno nastavlja sa zakazivanjem sastanaka s najuglednijim neženjama u našem kraju. Ja ih dočekujem učtivo, a potom se zabavljam izmišljajući im najapsurdnije mane kao razlog da ih odbijem, što navodi moju majku da me odmerava s nevericom. Moj ugled se iz dana u dan sve više ruši: na sigurnom sam putu da ostanem usedelica koja će kao crna ovca značiti sramotu za svoju porodicu. Ali, zašto bi me uopšte bilo briga šta drugi misle? Ja sam tvoja ljubavnica, voljena žena hrabrog kapetana Šekltona, iako moram da te volim u tajnosti.

Izuzev tih dosadnih sastanaka, ljubavi moja, ostatak dana posvećujem tebi, jer sam naučila da te osetim pored sebe, u inat tome što nas razdvajaju vekovi, zamišljajući te kako se obavijaš oko mene kao najlepši miris. U svakom te času naslućujem tu negde u svojoj blizini, kako me posmatraš tim svojim dragim očima, mada me ponekad rastužuje pomisao da ne mogu da te dodirnem, jer je tvoje prisustvo samo bestelesno sećanje, tako da ništa ne možemo da radimo zajedno.

Patim zbog toga što ne možemo da prošetamo kroz Grin park držeći se za ruke, što ne možeš da me miluješ po ruci dok se veće spušta nad Serpentinom, ili zato što ne možeš da udahneš miris narcisa koje gajim u svom vrtu i koji, sudeći po izjavama mojih suseda, slatkastim čine vazduh u celoj ulici Sent Džejms.

Pisac ga je čekao u kuhinji, kao i u prethodnim prilikama. Tom mu je, ništa ne rekavši, pružio pismo, posle čega se povukao pre nego što je domaćin to od njega zatražio. Ionako nije imao šta da mu kaže. Uprkos tome što je u dubini duše znao da to nije istina, nije mogao da izbegne utisak da se Kler obrača piscu, a ne njemu. Osećao se kao uljez u toj ljubavnoj priči, kao trula polovina jabuke.

Ostavši sam, Vels je otvorio pismo i željno počeo da prati devojčin uredan krasnopis:

Bez obzira na to, Dereče, voleću te sve dok se moj život ne ugasi, i niko neće moći da porekne da sam bila srećna. Međutim, moram ti priznati da mi nije uvek lako. Kako ti tvrdiš, više te nikada neću videti, što meni zvuči nepodnošljivo, uprkos mojoj snazi, tako da povremeno nastojim sebi da nametnem pomisao da možda grešiš. To ne znači da sumnjam u tvoje reči, ljubavi moja, naravno da ne.

Ali Derek koji je to izgovorio u čajnom salonu nije činio ništa drugo osim što se vodio mojim rečima, ovim rečima, i onaj Derek koji je sa mnom vodio ljubav u pansionu morao je u žurbi da se vrati u svoje doba, taj Derek koji još uvek nisi ti, koji možda neće izdržati neminovnost toga da me više nikada neće videti, pa možda pronađe način da mi se vrati. Šta će taj Derek uraditi, još uvek ne znamo ni ti ni ja, jer njegovi koraci mogu i da iskorače iz kruga. Na tome se zasniva moja nada, ljubavi moja. Možda suluda, ali ipak nužna. Kamo sreće da se ponovo vidimo. Daj bože da te do mene dovede miris mojih narcisa.

Vels je presavio pismo, iznova ga vratio u kovertu, i odložio je na sto, nakon čega ju je samo dugo posmatrao. Onda je ustao, počevši da kruži po kuhinji, zatim je ponovo seo, pa opet ustao, još malo se motao okolo, sve dok se najzad nije zaputio na stanicu u Vokingu, kako bi unajmio kočiju. „Idem u London da obavim jedan posao“, obavestio je Džejn, koja je nešto okopavala u bašti. Tokom vožnje, pokušavao je da smiri svoje srce, da ne bi iskočilo od uzbuđenja.

U to doba dana, ulica Sent Džejms kao da se ljuljuškala u nekoj spokojnoj tišini. Vels je naredio da se kočija zaustavi na samom početku ulice, zamolivši kočijaša da ga sačeka. Namestio je šešir, zategao leptir-mašnu i onda je radoznalo onjušio vazduh, poput iskusnog znalca. Nakon dubokog udaha, zaključio je da bi taj blag i nekako setan miris, pomalo nalik jasminu, a koji se mogao naslutiti iznad smrada konjskog izmeta, mogao poticati isključivo od narcisa. Svidela mu se simbolika koju je taj cvet dodavao čitavoj slici, jer kako je negde pročitao, cvet narcisa, za razliku od opšteprihvaćenog uverenja, nije nasledio svoje ime od lepog grčkog boga nego ga je dobio zbog svojih opojnih svojstava. Lukovica iz koje narcis niče poseduje alkaloidne sastojke koji imaju moč da izazovu halucinacije, a ta pojedinost se Velsu učinila izuzetno pogodnom: zar nisu njih troje – devojka, Tom i on sam – bili zarobljeni u nekoj vrsti priviđenja? Bacio je pogled na ulicu, dugačku i mračnu, pa je zakoračio pločnikom, trudeći se da izgleda kao slučajni prolaznik, mada je, što se više

približavao navodnom izvoru tog mirisa, počeo da oseća kako mu se suše usta. Zašto je uopšte tu došao, s kakvom namerom? Nije mogao da bude sasvim siguran. Jedino što je znao beše da mora da vidi tu devojku, da poveže lik s primaocem njegovih strastvenih pisama ili, u nedostatku te mogućnosti, da makar osmotri kuću u kojoj je ona sastavljala svoja dražesna pisma. Možda bi mu to bilo dovoljno.

Pre nego što je očekivao, zatekao se pred jednim vrtom koji je održavan s neporecivom brižnošću, koji je krasila mala fontana s jedne strane i koji beše okružen ogradom oko koje su se lenjo obavijali neki cvetovi s krupnim laticama, bledožute boje. Imajući u vidu da u toj ulici nije bilo nijednog vrta koji bi po lepoti mogao da se poredi s ovim, Vels je zaključio da to sigurno moraju biti traženi narcisi, a ta otmena kuća ispred njega, samim tim, beše dom Kler Hagerti, neznanke u koju se pretvarao da je zaljubljen s ubedljivošću koju nije pokazivao ni prema ženi koju je stvarno voleo. Ne želeći previše da razbija glavu zbog tog paradoksa, koji je doduše ionako bio u skladu s njegovom kontradiktornom prirodom, prišao je ogradi i skoro zavukao nos među rešetke, pokušavajući da razazna nešto iza zatamnjenih stakala na prozorima što bi pružilo smisao njegovom hitnom prisustvu na tom mestu.

I tek tada je zapazio devojku koja ga je zbunjeno posmatrala iz jednog ćoška u samom vrtu.

Svestan da je otkriven, Vels je pokušao da deluje nezainteresovano, ali se njegova reakcija znatno razlikovala od prirodne, naročito zbog toga što mu je odmah bilo jasno da ta devojka koja ga sumnjičavo gleda može biti samo Kler Hagerti. Ulagao je sve svoje napore da se sabere, istovremeno joj upućujući jedan bezazleni osmeh, nekako nezgrapno ljubazan.

– Lepi narcisi, gospođice – pozdravio ju je skoro piskavim glasom – njihov se miris oseća još na početku ulice.

Ona se osmehnula i prišla mu malo bliže, dovoljno da pisac može da primeti lepotu njenog lica i krhkost njenog tela. Iako odevena, konačno je bila tu, pred njegovim očima. I, bez obzira na šiljast nosić koji je delimično narušavao njenu istinsku lepotu ravnu grčkoj statui, ili možda upravo zbog toga, izgledala je neporecivo ljupko. Ta je devojka primala njegova pisma, ona je bila njegova lažna ljubavnica.

– Hvala, gospodine, veoma ste ljubazni – rekla je ona, odgovarajući na njegovu pohvalu. Vels je otvorio usta kao da želi još nešto da doda, ali ih je odmah potom zatvorio. Sve što je mogao da izgovori beše u suprotnosti s pravilima igre u kojoj je pristao da učestvuje. Nije joj mogao reći da joj, iako je zdepast i beznačajan čovek, upravo on šalje one reči bez kojih, kako je sama tvrdila, ne bi mogla da preživi. Niti je mogao da joj prizna da je do poslednjeg detalja znao kako ona uživa u činu telesne ljubavi. A još manje je smeo da joj otkrije da sve to beše samo varka, niti da je upozori da ne treba da se predaje toj ljubavi koja postoji samo u njenoj glavi, zato što putovanja kroz vreme nisu moguća, niti postoji neki kapetan Šeklton koji u 2000. godini vodi rat s robotima. Jer, kada bi se izlanuo, poveravajući joj da je sve to jedna velika laž čija je cena njen život, to bi bilo isto kao i kad bi joj pružio pištolj da samu sebe ustreli pravo u srce. U tom času je postao svestan toga da i ona njega radoznalo proučava, kao da joj njegov lik deluje poznato. Plašeći se da ga ona ne prepozna, Vels je požurio da prinese ruku šeširu, učtivo joj se naklonio i nastavio šetnju, trudeći se da ne korača suviše brzo. Zainteresovano, Kler ga je nekoliko minuta posmatrala kako se udaljava, sve dok konačno nije samo slegla ramenima i vratila se u kuću.

Sa pločnika na drugoj strani ulice, skriven iza jednog zidića, Tom Blant je gledao kako ona iščezava u unutrašnjosti kuće. Tek onda je izašao iz svog skrovišta i odmahnuo je glavom. Iznenadilo ga je kad se Vels pojavio na tom mestu, mada ne previše, svakako. Ni pisac se ne bi odviše začudio kad bi njega tu zatekao. Kako se činilo, nijedan od njih dvojice nije mogao da se otme iskušenju da

vidi kuću gde ta devojka živi, a čiju je adresu ona sama diskretno provukla u pismu, sve u nadi da bi, u slučaju povratka, Šeklton mogao da je pronađe.

Vratio se u svoju jazbinu u ulici Bakridž, ne znajući šta da misli o Velsu. Da li se pisac zaista zaljubio u nju? Pretpostavio je da to nije tačno. Došao je do njene kuće isključivo vođen radoznalošću. Zar i on, da je na Velsovom mestu, ne bi takođe pokušao da vidi lice devojke kojoj je pisao reči koje verovatno nikada nije izgovorio ni rođenoj ženi? Bacio se na krevet, odjednom neizmerno iscrpljen, ali uznemirenost živaca i neprestano stanje napetosti u kome se nalazio nisu mu dopustili da odspava više od nekoliko sati, tako da je, pre nego što je počelo da sviće, krenuo je na dugo pešačenje do piščeve kuće. Te šetnje su mu bolje održavale kondiciju od svih onih treninga kojima ga je Marej podvrgavao, mada se njegovi plaćenici još uvek nisu pojavili da ga kazne za nemarnost s kojom je ispunjavao svoje obaveze. Doduše, uopšte nije nameravao da zbog toga smanji oprez.

Vels ga je čekao sedeći na stepeništu ispred kućnog trema. Činilo se kao da se ni on nije naspavao. Izgledao je umorno i imao je podočnjake, ali takođe i neki neobičan sjaj u očima.

Verovatno je probdeo čitavu noć, pišući pismo koje je sada držao u ruci. Primetivši ga, pozdravio ga je šturim pokretom glave i uručio mu pošiljku, izbegavajući da ga pogleda u oči. Tom je prihvatio pismo i, budući da ni sam nije želeo da poremeti ovu tišinu tako prožetu skrivenim značenjima, okrenuo se i pošao nazad, tamo odakle je i došao. Ali onda je začuo Velsov glas: „Da li bi mi doneo i poslednje pismo, iako na njega ne moram da odgovorim?“ Tom se ponovo okrenuo ka njemu i pogledao ga s neizmernom tugom, iako nije znao da li to beše iz sažaljenja prema njemu ili samom sebi, možda čak i prema Kler. Na kraju je klimnuo, s turobnim izrazom lica, posle čega je napustio piščevu kuću. Tek kada se našao dovoljno daleko, otvorio je kovertu i počeo je da čita.

Ljubavi moja, U mom svetu nema narcisa, niti je preostao ijedan trag od bilo koje druge vrste cveća, ali uveravam te da, čitajući tvoje pismo, skoro mogu da osetim njihov miris.

Da, mogu da se zamislim pored tebe, u vrtu o kome mi govoriš, tako urednom zahvaljujući brizi tvojih sedefnih ruku, a možda u njemu postoji i neka fontana u kojoj voda prijatno žubori. U izvesnom smislu, ljubavi moja, tvojom zaslugom mogu da ih namirišem čak i ovde, na drugoj obali vremena.

Tom je skrušeno odmahnuo glavom, naslućujući koliko će te reci dirnuti devojku, iznova osetivši žaljenje zbog nje i, kao posledicu toga, užasavajuće gađenje prema samom sebi. Ta devojka nije zasluživala da bude tako obmanuta. Beše tačno da su joj ta pisma spašavala život, ali u suštini, time se samo ispravljala šteta koju je on tako sebično napravio, bez drugog cilja osim da ublaži vrelinu u svom međunožju. Nije imao obraza da sebi čestita što je sprečio njeno samoubistvo i da tek tako na sve zaboravi, dopuštajući Kler da zbog jedne laži uništi ostatak svog bitisanja, da se živa sahrani zbog čiste prevare. Dugotrajni hod u pravcu brda Harou mu je pomogao da razbistri misli, dovodeći ga do zaključka da se jedini način iskupljenja zasniva na smirivanju sopstvene savesti tako što bi je istinski voleo, tako što bi učinio stvarnom tu ljubav za koju je ona bila spremna da se žrtvuje, to jest, da odigra Šekltonov povratak iz daleke 2000. godine, rizikujući svoj život zbog nje, baš onako kako je i Kler krišom priželjkivala. To beše jedino što je moglo da ispravi njegovu grešku do kraja. Ali istovremeno, to beše jedino što nije mogao da uradi.

I dalje je mozgao o tome kada je, na sopstveno zaprepašćenje, ugledao devojku pored starog hrasta. Uprkos razdaljini koja ih je delila, prepoznao ju je bez ikakve poteškoće. Ukopao se u mestu, zapanjen. Koliko god to neverovatno izgledalo, Kler je stajala tu, tik uz drvo, štiteći se od sunca istim onim suncobranom koji joj je on vratio nakon što ga je izgubila u budućnosti. U podnožju brda, takođe je razaznao i kočiju, zajedno s kočijašem koji je iz dosade dremuckao na svom sedištu.

Požurio je da se sakrije iza nekog grmlja, pre nego što neko od njih dvoje zapazi da nisu sami u tom pustom okolišu. Šta je Kler tu tražila?, zapitao se. Ali odgovor na to pitanje beše više nego jasan: devojka je čekala njega. Da, Kler ga je čekala, to jest, tačnije rečeno, čekala je da Šeklton iz tunela izroni upravo na tom mestu, da iskoči iz nekog vazdušnog prevoja, direktno iz 2000. godine. Ne mogavši da podnese njegovo odsustvo, devojka je došla na zamisao da se suprotstavi svojoj sudbini, odlučila je da nešto preduzme; a koji je prostiji način za to postojao nego da se pojavi na mestu gde je kapetan dolazio da pokupi njena pisma. Očajanje je navelo Kler da izvede potez izvan šahovske table. A onako pritajen u šipražju, Tom je samog sebe proklinjao i psovao što mu ta mogućnost, u službi predostrožnosti, nije ranije pala na pamet, naročito kad je znao da je posredi jedna devojka koja je već i te kako prikazala svoju inteligenciju i odvažnost.

Ostao je na istom mestu skoro celo jutro, tužno je posmatrajući kako sitnim koračićima hoda oko drveta, sve dok se konačno nije umorila, ušla u kočiju i krenula natrag put Londona. Onda se i Tom izvukao iz svog skloništa, spustio pismo ispod kamena i takođe pošao ka gradu. Dok je hodao, prisećao se potresnih reči kojima je Vels završio svoj poslednji zadatak:

Obuzima me beskrajni jad kada se setim da je ovo poslednje pismo koje ću ti napisati, mila moja. Ti si mi sama tako rekla, pa ti stoga verujem. Voleo bih da nastavim s ovim dopisivanjem, sve dok se najzad ne susretnemo sledećeg maja, ali ako sam išta u svemu ovome naučio, to je činjenica da je budućnost unapred određena, a ti si je već pročitala, iz čega samo mogu da pretpostavim kako će se desiti nešto ozbiljno što će me sprečiti da nastavim da ti pišem, možda zabrana upotrebe mašine i otkazivanje moje misije, budući da se ispostavilo da nije plodonosna. Moja osećanja su sada protivrečna, što i sama možeš da naslutiš: s jedne strane, raduje me što znam da za mene ovo nije poslednje zbogom, zbog toga što ću te uskoro videti, ali s druge strane, duša mi se cepa kad pomislim da ti više nećeš dobijati nikakve vesti od mene. Međutim, to ne znači da će i moja ljubav izbledeti. I ovde ćeš biti u mom srcu, to ti obećavam, jer ako mi je bilo šta u svemu ovome jasno, onda je to činjenica da ću nastaviti da te volim, Kler. Voleću te i iz ovog mog sveta bez cveća, D. Dok su joj suze klizile niz obraze, Kler je sela za svoj pisaći sto, duboko uzdahnula i zaronila pero u mastionicu.

Ovo je i moje poslednje pismo, ljubavi, i mada bih volela da počnem ponavljajući ti koliko te volim, moram da budem iskrena prema samoj sebi i da ti, iako me je malo sramota, priznam da sam pre par dana učinila nešto nesmotreno.

Da, Dereče, izgleda da nisam toliko jaka kako sam verovala, pa sam otišla do onog našeg hrasta, rešena da sačekam tvoj dolazak. Tvoje odsustvo je za mene isuviše bolno. Osetila sam nezaustavljivu potrebu da te vidim, čak i kad bi to poremetilo vremensko tkanje. Ali čitavog se jutra nisi pojavio, a ja nisam smela duže da ostanem izvan nadzora svoje majke. Ionako sam se namučila da sve izvedem tako da Piter, naš kočijaš, ni u šta ne posumnja. Šta bi pomislio kad bi te ugledao kako iskrsavaš pored hrasta, kao pod dejstvom magije? Pretpostavljam da bi tada naša priča bila razotkrivena, što bi izazvalo neku vrstu vremenske katastrofe. Sad mi je jasno koliko sam glupava i neodgovorna devojčica bila, da, jer bez obzira na to što Piter ništa nije video – mada svaki put kad mu tražim da me odveze na to mesto, on me začuđeno pogleda, doduše, očigledno to do sada nije spominjao pred mojom majkom – naš nepredviđeni susret bi u nekom smislu narušio sklad vremenskog toka: onda me ne bi po prvi put video na dan 20. maja 2000. godine, zato bi se sve odjednom izmešalo, pa se ništa ne bi zbilo onako kako treba. Ali na svu sreću, iako ne postoji ništa što bi mi bilo draže, ti se nisi pojavio i stoga nemam zbog čega da žalim. Nagađam da si se pojavio tek po podne, jer me je sutradan tamo dočekalo tvoje prelepo i poslednje pismo. Nadam se da ćeš umeti da mi oprostiš na mojoj brzopletosti, Dereče, što sam odlučila da ti priznam prvenstveno ponesena svojom namerom da od tebe ne skrivam ni svoje mane, a u nadi da ću još više nadahnuti tvoj oproštaj, poslaću ti jedan mali dar, onako od srca, kako bi i ti saznao šta je to cvet.

Kada je okončala pisanje, ustala je, s police je dohvatila svoj primerak Vremeplova, otvorila je knjigu i iz njenih stranica izvukla narcis koji je tu stavila da se osuši i ispresuje. Nakon što je proverila šta je napisala, spustila je jedan nežan poljubac na tanušne latice cveta i pažljivo ga smestila među listove pisma, koje je potom stavila u kovertu.

Piter je ni ovog puta ništa nije pitao. Ne čekajući da mu ona to kaže, zaputio se u pravcu brda Harou. Kada su stigli, Kler se popela do hrasta, gde je krišom zavukla pismo ispod kamena. Zatim je izvesno vreme promatrala pejzaž koji ju je okruživao, uz osećaj da se oprašta od mesta koje je proteklih dana bilo pozornica njene sreće, od tih ćutljivih polja koja bi silovito ozelenela pod jutarnjom svetlošću, kao i od žitišta koja su se nazirala u daljini, podvlačeći horizont jednim tragom od zlata. Potom se zagledala u nadgrobni spomenik Džona Pičija, zapitavši se kakav li je život vodio taj neznanac, da li je spoznao pravu ljubav ili je umro ne iskusivši je. Duboko je udahnula pregršt vazduha i skoro da joj se učinilo da je osetila kako oko nje pluta miris njenog voljenog Dereka, kao da su njegova nagla pojavljivanja završena uz neku vrstu pečata kojim je to mesto ostalo obeleženo.

Ali to beše samo obično umišljanje, rekla je samoj sebi, izazvano očajničkom željom da ga ponovo vidi. Međutim, morala je da prihvati stvarnost. Morala je da se pomiri s tim i da se spremi da ostatak svog života provede bez njega, zadovoljavajući se tako što će slušati kako njena ljubav odjekuje s druge strane vremena, jer ga najverovatnije nikada više neće sresti. Tog istog popodneva, sutra ili možda prekosutra, jedna nestvarna ruka će pokupiti njeno poslednje pismo, a njoj neće ništa više ostati, osim samoće koja će se pružati pod njenim nogama poput beskonačnog tepiha.

Krenula je prema kočiji i ušla unutra, ne izdajući Piteru nikakva uputstva. Ali to i nije bilo nužno.

S pomirljivom grimasom na licu, kočijaš se zaputio prema Londonu, čim se ona udobno smestila u unutrašnjosti kočije. Kada je vozilo iščezlo u daljini, Tom je sišao s grane na koju se prethodno bio popeo, skočivši na zemlju. Odatle je mogao da je vidi po poslednji put, čak je mogao i da je dotakne da je samo ispružio ruku, mada to nije sebi dozvolio. A sada, nakon što je sebi ispunio taj mali hir, morao je zauvek da se odvoji od nje. Uzeo je pismo namenjeno njemu, oslonio se na drvo i počeo da ga čita, sa žalosnim izrazom na licu.

Kako si i sam tamo pretpostavio, Dereče, vrlo brzo će biti zabranjeno korišćenje vremenske mašine. Više neće biti putovanja kroz vreme, sve dok ti ne pobediš zlog Salomona. Onda ćeš odlučiti da rizikuješ svoj život, krišom upotrebivši mašinu, s ciljem da doputuješ u moju epohu. Ali hajde da idemo korak po korak, tako da ću ti najzad ispričati kako će proteći naš prvi susret i kako dalje treba da postupaš.

Kako sam ti već i nagovestila, naš će se susret zbiti na dan 20. maja 2000. godine.

Tog jutra, ti i tvoji ljudi ćete prirediti zasedu Salomonu. Na prvi pogled, i uprkos mudroj raspodeli tvojih vojnika, ishod borbe neće biti baš povoljan za vas, ali ne brini zbog toga, jer će ti na kraju Salomon predložiti da zauvek okončate svoje sukobe, rešavajući ih u dvoboju mačevima. Prihvati njegovu ponudu bez dvoumljenja, Ijubavi moja, jer ćeš iz tog dvoboja izaći kao pobednik. To će tebe pretvoriti u heroja, a ta bitka, koja će staviti tačku na vladavinu mašina nad ljudskom rasom, biće smatrana za početak novog razdoblja. Biće toliko čuvena da će postati savršeno turističko odredište za putnike kroz vreme iz moje epohe, koji će jedva čekati da tome prisustvuju.

I ja ću poći na jedan od takvih obilazaka, i gledaću te kako se boriš sa Salomonom, skrivena iza jednog zidića, ali umesto da pođem natrag s ostalima odmah po završetku dvoboja, ja ću se iskrasti i pobeći među ruševine, s ciljem da ostanem u tvom svetu, jer kako i sam znaš, ja u svom vremenu ne pronalazim nikakav odgovarajući podsticaj. Da, upravo zahvaljujući tom nezadovoljstvu koje me je pratilo celog života kao sveprisutna nelagodnost za koju nikada nisam ni sanjala da će mi jednog dana biti od koristi, ti i ja ćemo se upoznati. Doduše, moram da te upozorim da taj naš prvi kontakt neće ispasti naročito romantičan, kako bi valjalo, nego prilično sramotan, posebno za tebe, Dereče, tako da se još uvek smejem kad god se toga setim. Ali iz tvog teško odgovarajućeg ponašanja mogu samo da zaključim da ne bi trebalo da ti pričam ništa više, jer bih u tom slučaju verovatno uslovila tvoje dalje postupke. Dovoljno je da znaš da ću tokom našeg kratkotrajnog susreta ja pustiti da mi ispadne suncobran i, uprkos tome što ćeš poći na putovanje natrag kroz vreme da bi me upoznao i zavoleo, vraćanje tog suncobrana poslužiće ti kao izgovor koji ćeš morati da mi ponudiš kako bih uopšte prihvatila da dođem u salon za čaj. Prirodno, da bi se sve to odvijalo baš onako kao

treba, da bismo dovršili iscrtavanje kruga u kome smo zarobljeni, moraćeš da se pojaviš u mojoj epohi pre nego što započnemo naše dopisivanje, jer ničemu ne bi služilo da to učiniš kasnije, budući da si ti taj koji ćeš me podstaći da ti pišem, kao što i sam već znaš. Stići ćeš tačno 6. novembra 1896. godine i potražićeš me na pijaci Kovent Garden, otprilike oko podneva, s ciljem da mi predložiš da se sastanemo tog istog popodneva. Sve ostalo već znaš. Ako sve to budeš sledio, sačuvaćeš krug, a sve što se zapravo već zbilo, upravo će se tako i dogoditi.

I to bi bilo sve, ljubavi moja. Kroz nekoliko meseci, naša će priča za tebe tek početi. Međutim, za mene se ona sada završava, čim stavim tačku na ovo poslednje pismo. Ali neću se od tebe oprostiti jednim „zbogom zauvek“ koje bi zapečatilo svaku mogućnost da ćemo se ponovo sresti, jer kao što sam ti već i ranije kazala, živeću s nadom da ćeš se vratiti da me potražiš. A pri tom će ti biti dovoljno da pratiš miris cveta koji ćeš naći u koverti.

S ljubavlju, K. Nakon što je, iskreno ganut, teško uzdahnuo, Vels je presavio pismo koje mu je Tom bio doneo i zatim ga je spustio na sto. Onda je uzeo kovertu, okrenuo je naopačke i pokušao da istrese njen sadržaj na dlan svoje ruke, ali unutra nije bilo ničega. Šta je uopšte i očekivao? Cvet ionako ne beše namenjen njemu. I tako, sedeći u kuhinji, obasjan popodnevnom svetlošću, shvatio je da je sebi dopustio da se zanese iluzijama. Iako se tako na prvi pogled činilo, on nije bio glavni lik te idile koja se protezala kroz vreme. Mogao je da vidi samog sebe, onako smešnog s pruženom i praznom rukom, kao da proverava da li u kući pada kiša. I nije mogao da izbegne da se oseti kao uljez u toj priči, poput natrule polovine jabuke.

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

N

esvakidašnje pažljivo, Tom je smestio krhki cvetić među stranice jedine knjige koju je imao, već pomenutog primerka Vremeplova. Odlučio je da Velsu pokloni Klerina pisma, kao neki vid zahvalnosti za pružene usluge, ali povrh svega zato što je u dubini duše verovao da ona i jesu njemu pripadala; upravo zbog toga je takođe dao sebi za pravo da zadrži narcis koji je stigao u poslednjoj koverti, jer je smatrao da cvet jeste bio namenjen njemu. I, na kraju krajeva, iz njega je umeo da čita bolje nego iz pisama.

Izvalio se na postelju pitajući se šta će biti s Kler Hagerti, sada kada je s pismima sve gotovo, budući da su joj ona bila jedini dokaz idile s jednim čovekom iz budućnosti. Zamislio ju je kako svakodnevno razmišlja o njemu, baš kako je i napisala, od ujutru do uveče, dok se godine nižu, a stvarni život, koji bi zapravo trebalo da vodi, klizi joj kroz prste, a ona za to uopšte ne mari. Taj nepravedni usud, kome je i on u izvesnom smislu doprineo, ili, bolje rečeno, izrežirao ga, u njemu je budio osećaj opterećujućeg sažaljenja, ali nije uspevao da smisli nijedan način da to reši, a da još više ne zapetlja situaciju. Njegova jedina uteha beše Klerina tvrdnja iz jednog od pisama, da će umreti srećna. I možda, na kraju krajeva, jedino to i jeste važno. Verovatno je bila radosnija što može da zadrži misao o toj nemogućoj ljubavi, nego kad bi se udala za nekog od svojih prosaca. Ako je to istina, nebitna beše činjenica da je njena sreća proizvod obične laži, ako je ona nikada ne razotkrije, ako umre ne znajući da je bila prevarena, ako stigne do kraja svog života verujući da je bila voljena i da je volela kapetana Dereka Šekltona.

Prestao je da razmišlja o devojčinoj sudbini i usredsredio se na sopstvenu. Zahvaljujući tome što se skrivao i spavao u polju, uspeo je da sačuva živu glavu, barem dok ne spasi Klerin život, što je sebi i bio postavio kao cilj. Stoga, sada je bio spreman da umre, čak je i željno iščekivao smrt, jer mu nije ostajalo ništa drugo da očekuje od sveta osim da nastavi tako bedno da životari, što mu se činilo kao užasno zamorna vežba i u suštini besmislena, još nezahvalnija imajući u vidu da bi morao da je obavlja sa sećanjem na Kler zabodenim posred duše kao neprijatni trn u oku. Međutim, proteklo je dvanaest dana od kada se s tom devojkom sastao u salonu za čaj, naočigled celog Londona, a ubica koga je Giljem sigurno angažovao još uvek ga nije pronašao. Takođe nije mogao da ima poverenja ni u Salomona, koji je, kako se činilo, odlučio da ostane u njegovim košmarima. Ali neko će ga već ubiti, ako pre toga ne crkne od gladi. Da li je svom dželatu trebalo da olakša posao? Svim tim nedoumicama se pridruživala još jedna: kroz dvanaest dana je trebalo da se odigra i treća ekspedicija u 2000. godinu, tako da će i probe uskoro početi. Zar nije Giljem očekivao da se i on pojavi u ulici Grik, kako bi ga smaknuo na sopstvenoj teritoriji, rođenim rukama? Dolazak na prvu probu bio bi jednak dobrovoljnom ulasku u lavlje čeljusti, ali je Tom i uprkos tome znao da će upravo tako postupiti, makar i to bilo samo zato da bi jednom za svagda okončao zagonetku o svojoj sudbini.

Baš u tom trenutku, neko je snažno zalupao na vrata njegove sobe. Tom je poskočio kao napregnuta struna, ali se nije ni potrudio da otvori. Ostao je da čeka, napetih mišića, spreman za bilo šta. Da li je konačno kucnuo čas njegove smrti, zapitao se. Nekoliko sekundi kasnije, bubnjanje na vratima se ponovilo.

– Tome? Da li si tu, prokleti lenjivče? – zagrmeo je neko spolja.

– Otvaraj već jednom, ili ću morati da razvalim vrata.

Odmah je prepoznao glas Džefa Vejna. Strpao je Velsov roman u svoj džep i bezvoljno otvorio vrata. Džef je upao u sobu, povukavši ga u svoj čvrsti zagrljaj pitona. Bredli i Majk su ga pozdravili iz hodnika.

– Gde si se skrivao svih ovih dana, Tome? Momci i ja smo te posvuda tražili... Frka s nekom ženskom? Dobro, nije bitno: pronašli smo te baš na vreme. Večeras nam sledi slavlje do daske, zahvaljujući velikodušnosti našeg starog prijatelja Majka – obavestio ga je njegov saradnik, pokazujući na džina koji je stajao ispred ulaza s rasejanim izrazom na licu.

Kako je Tom uspeo da zaključi iz Džefovog zbrkanog objašnjenja, izgleda da je nekoliko dana ranije Majk obavio neki poseban zadatak za Mareja. Odigrao je ništa manje nego ulogu samog Džeka Trboseka, čudovišta koji je ubio pet prostitutki u Vajtčepelu u jesen 1888. godine.

– Neki se rađaju da predstavljaju heroje, a drugi... – našalio se Džef, slegnuvši ramenima. – Bilo kako bilo, u pitanju je glavna uloga, pa i zaslužuje da se dobro plati, zar ne?

Tom je klimnuo glavom. Ništa mu drugo nije ni preostajalo. Taj plan, koji očigledno ne beše ideja samog Majka Spurela, nego Džefova, uvek željnog da troši tuđ novac, nije mu se nimalo dopadao, ali nije imao snage da pliva nasuprot struji. Skoro ga gurajući, njegovi prijatelji su ga poveli niz stepenice, do jedne od susednih krčmi, gde je obilje kobasica i pečenja koji behu postavljeni na stolu koji je prethodno za njih rezervisan, na kraju nadvladalo njegov otpor. Tomu možda i nije odgovaralo društvo, ali njegov mu stomak nikada ne bi oprostio kada bi jednostavno otišao odatle. Usred gromoglasnog smeha, njih četvorica su seli za sto i bacili su se na jelo kao gladni vukovi, istovremeno ređajući šale na Majkov račun.

– To nije bio lak posao, Tome – požalio se rmpalija, obrativši se njemu. – Morao sam da nosim čeličnu ploču pričvršćenu za grudi, da me metak ne bi povredio, a prilično je teško pretvarati se da si mrtav onako s korsetom od čelika!

Svi su prasnuli u smeh. Nastavili su da jedu i piju, a kada je većina tanjira ostala prazna i alkohol počeo da deluje, Bredli je ustao, zaobišao svoju stolicu, spustio ruke na naslon kao da se nalazi na propovedaonici, posle čega je s preteranom ozbiljnošću prešao pogledom preko svojih prijatelja.

Njihove terevenke su redovno sadržale i trenutke koje je Bredli koristio da prikaže svoj dar za imitaciju. Tom se opustio u stolici, pomirljivo se spremivši da posmatra predstavu, misleći kako je makar utolio glad.

– Dame i gospodo, samo želim da vam kažem da ćete uskoro prisustvovati najvažnijem događaju veka: putovaću kroz vreme! – objavio je mladić, namerno dramatičnim glasom. – Da, ne gledajte me tako čudno. Mada, mi se u Marejevoj agenciji za putovanja kroz vreme ne zadovoljavamo isključivo odlaskom u budućnost, naravno da ne. Zahvaljujući našem trudu, možete biti svedoci najvažnijeg trenutka u istoriji čovečanstva. Svakako, ja pri tom mislim na bitku između hrabrog kapetana Šekltona i zločestog Salomona, a vama će biti ukazana čast da vidite kako osvajački snovi negativca zamiru pod mačem jednog junaka.

Usledili su aplauzi i sveopšti smeh. Ohrabren uticajem koji je njegova gluma izazvala, Bredli je zabacio glavu unazad i navukao izveštačeno sanjalački izraz na lice.

– Znate li koja je bila Salomonova najveća greška? Ja ću vam to kazati, dame i gospodo: omanuo je zato što je izabrao pogrešnog čoveka da preko njega uništi jednu čitavu rasu. Da, robot je napravio pogrešan izbor, strahovito pogrešan. A njegova je greška promenila tok istorije – zaključio je, napravivši podrugljivu grimasu. – Znate li za gori način da se provede dan nego da ceo dan bludničite? Naravno da ne. E pa takva je bila sudbina tog nesrećnog momka – raširio je ruke i

zaklimao glavom, pretvarajući se da je neizmerno ojađen. – Doduše, ne samo da je on uspeo u tome da se snađe, nego je čak to vreme iskoristio da ojača i da prouči svog neprijatelja, koji ga je svake noći posmatrao kako pristupa činu parenja, pre nego što bi on sam otišao u gradski bordel kako bi se pokazao pred novonapravljenim automatizovanim kurvama. Ali onog dana kada mu je žena rodila sina, mladić je znao da neće gledati svoje dete kako odrasta, budući da je ono došlo na svet s misijom da oplodi sopstvenu majku, na taj način započinjući taj nastrani krug, koji će se hraniti samim sobom, sopstvenom krvlju zamenjujući svoju krv. Uprkos tome, mladić je preživeo smaknuće, okupio nas je i ulio nam je nadu... – napravio je teatralnu pauzu, pre nego što je dodao – ... mada još uvek čekamo da nas nauči da se tucamo jednako dobro kao on!

Prolomio se smeh. Kada se veselje malko stišalo, Džef je posegnuo za svojom kriglom i podigao je.

– Za Toma, najboljeg kapetana kojeg smo mogli imati!

Svi su podigli svoje krigle i nazdravili u njegovu čast. Iznenađen postupkom svojih prijatelja, Tom je jedva uspevao da zaustavi emocije.

– Dobro, Tome, pretpostavljam da znaš šta sada sledi, jesam li u pravu? – obratio mu se Džef nakon što su pokliči utihnuli, tapšući ga po ramenu. – Krišom smo načuli da je stigla nova roba u našu omiljenu javnu kuću. A imaju kose oči. Jesi li čuo? Kose oči.

– Jesi li ikada spavao s nekom devojkom s Istoka, Tome? – upitao ga je Bredli.

Tom je odmahnuo glavom.

– Vidiš, niko ne treba da umre pre nego što i to doživi, zar ne? – našalio se Džef, istovremeno ustajući. – Te Kineskinje poznaju milion metoda da nam priušte uživanje, metoda o kojima naše ženske nemaju pojma.

Izašli su iz krčme stvarajući nemoguću buku. Bredli je išao na čelu povorke, nabrajajući beskrajne vrline Kineskinja, na opšte zadovoljstvo Majka, koji je unapred oblizivao usne radujući se predstojećem iskustvu. Osim što su bile uslužne i ljupke, istočnjačke devojke izgleda behu obdarene i gipkim telima, koja su bila toliko savitljiva da su bez imalo muke mogle da izvode raznorazne akrobacije. Bez obzira na takav mamac, Tom se jedva suzdržavao da ne odustane. Ako je i sa kim želeo da vodi ljubav, onda je to bila Kler, uprkos tome što nije imala kose oči, niti je bila sposobna za natprirodne vratolomije. Setio se njenog doživljaja njihovog telesnog čina, pa se zapitao šta bi njegovi prijatelji na to rekli, kad bi otkrili da je postojao daleko uzvišeniji i posebniji način da se spoznaju ta osećanja, skoro suprotna u odnosu na primitivan oblik uživanja na kakav oni behu navikli.

Zaustavili su kočiju i ušli unutra i dalje se neobuzdano smejući. Majk je svoju telesinu smestio odmah pored Toma, skoro ga stisnuvši uz vrata, dok su druga dvojica seli nasuprot njima. Kočija je krenula nakon uputstva koje je dao Džef, izuzetno dobro raspoložen i brbljiv. Bez volje da učestvuje u opštoj euforiji, Tom je upravio pogled kroz prozorčić, na niz ulica koje su, zbog poodmaklog doba noći, izgledale uznemiravajuće pusto. Tada je primetio kako je kočijaš krenuo u pogrešnom smeru: tuda se nije išlo ka javnoj kući, nego prema luci.

– Hej, Džefe, ne idemo u dobrom pravcu! – povikao je, trudeći se da nadglasa galamu.

Džef Vejn se okrenuo prema njemu i ozbiljno ga pogledao, a osmeh mu je naglo zamro u grlu, nekako zloslutno. Bredli i Majk su takođe prestali da se cerekaju. Obavila ih je neka neobična tišina, neprobojna, kao da ju je neko poslao iz morskih dubina i smestio je u kočiju.

– Ne, Tome, nismo pogrešili put – konačno se oglasio Džef, značajno ga pogledavši, uz jedan sablasni osmeh.

– Ma kažem ti da jesmo, Džefe! – navaljivao je Tom. – Ovude se ne ide ka...

I tek onda je shvatio. Kako mu to ranije nije bilo jasno: to preterano veselje, ona zdravica s

ukusom rastanka, napeto držanje svih u kočiji... Da, kao da mu je bio potreban još neki nagoveštaj. U grobnoj tišini koja je zavladala u kočiji, njih trojica su se zgledali s lažnom smirenošću, u iščekivanju da on pohvata konce te situacije u kojoj se zatekao. I, na sopstveno iznenađenje, Tom je shvatio da sada kad je konačno došlo vreme da umre, on to više ne želi. Nije imao nekih posebnih razloga za to, jednostavno nije želeo. Ne tako, ne na taj način. Ne u rukama tih slučajnih glasnika smrti, koji su samo dokazivali neizmernu moć Giljema Mareja, koji je uz pomoć svežnja novčanica mogao od svakog čoveka da napravi ubicu. Barem je bio zahvalan na činjenici da se Martin Taker, koji mu se oduvek najviše dopadao, nije njima pridružio, ne mogavši da zanemari svoja osećanja samo da bi učestvovao u tom nemarnom kolektivnom zločinu.

Tom je tegobno uzdahnuo, razočaran povodljivošću ljudskog duha, pa je osmotrio Džeka s očiglednom ravnodušnošću. Njegov prijatelj je slegnuo ramenima, odričući se svake odgovornosti u vezi s onim što je sledilo. Kao da je hteo nešto i da kaže, možda da je život prosto takav ili bilo koju drugu sličnu izreku, ali Tomova čizma ga je u tome sprečila, snažno se priljubivši uz njegov vrat, tako da ga je gotovo zakucao na sedištu. Iznenađen tim neočekivanim udarcem, Džef je bolno kriknuo, što se uskoro pretvorilo u neku vrstu piskavog šištanja. Tom je znao da ga to neće zadržati izvan bojišta, ali je ovaj napad ipak bio dovoljno žestok da ih sve zatekne nespremne. Pre nego što su druga dvojica stigli da odreaguju, svom snagom je laktom munuo Majka Spurela, koji je, načisto zbunjen, još uvek sedeo pored njega. Udarac mu je gurnuo vilicu u levu stranu, umrljavši prozorsko staklo mlazom krvi koji mu je šiknuo između usana. Ne dozvolivši da ga zaplaši Tomova hitra reakcija, Bredli je iz džepa izvukao nož i zaleteo se ka njemu. Iako brz i okretan, na svu sreću, beše i najslabiji od svih njih. Pre nego što ga je oštrica zakačila, Tom je ščepao mladićevu ruku i bez dvoumljenja je uvrnuo, tako da je ovaj morao da ispusti nož. Zatim, budući da se prilikom tog poteza mladićeva glava našla na jedva nekoliko centimetara od nivoa njegove noge, žustro ga je tresnuo kolenom u lice, na taj način ga ponovo vrativši na njegovo mesto, gde je pao poluonesvešćen, dok mu je krv obilno curila iz nosa. U roku od svega par sekundi, pomoću samo nekoliko veštih poteza, onesposobio je svu trojicu, ali Tom je jedva stigao sebi da čestita na tom snalažljivom i uspešnom delovanju, jer se dotle Džef već bio oporavio i sada se bacio na njega, proprativši svoj napad jednim gotovo životinjskim krikom. Njegov nagli skok ga je pritisnuo uz vrata kočije, pa mu se kvaka zabola u desni bok, kao da je u pitanju bodež. Obojica su se nekoliko trenutaka krvnički nadmetali u tom skučenom prostoru, sve dok Tom iza svojih leđa nije začuo neku vrstu krckanja. Shvatio je da su vrata kočije popustila tek sekund nakon što se odjednom našao u vazduhu, očajnički prigrlivši Džefa, dok je kočija nastavljala svojim putem. Tresak o zemlju umalo mu nije oduzeo dah. Poneseni inercijom pri padu, obojica su se izvesno vreme kotrljali po tlu, što im je poslužilo da prekinu onaj smešni ljubavnički zagrljaj u kom su do malopre bili isprepletani.

Kada je svet povratio ravnotežu, Tom je osetio kako ga celo telo užasno boli dok je pokušavao da ustane, a nekoliko metara dalje, Džef je, mešajući psovke i jauke, pokušavao da obavi istu tu operaciju. Tom je postao svestan toga da su tih nekoliko kratkih trenutaka pre nego što pristignu i ostali u borbi jedan na jedan, što je značilo prednost koju nije smeo da propusti. Ali Džef je ipak bio brži. I pre nego što je Tom stigao u potpunosti da se uspravi, grubo se svalio na njega, ponovo ga oborivši na tlo. Njegova leđa su zacvilela na hiljadu mesta, ali bez obzira na to, dok su se ruke njegovog saradnika kršile s njegovima, u nastojanju da ga stegnu za vrat, uspeo je da ispreči nogu preko njegovih grudi i da ga zbaci sa sebe, odgurnuvši ga jednim trzajem kolena. Džef je odbačen unazad, ali napor s kojim je to izveo izazvao je gorući bol u Tomovim butnim mišićima. Tom se upinjao da ne obraća pažnju na to, podižući se kako je znao i umeo, ne bi li prestigao svog protivnika.

Kočija se zaustavila u daljini, a vrata su s jedne strane visila poput slomljenog krila ptice, dok su

Bredli i Majk već jurili u njihovom pravcu. Nakon što je brže-bolje ocenio svoje mogućnosti, Tom je zaključio da bi najbolje bilo da izbegne dalju borbu, koju bi svakako izgubio, i zato je potrčao ka ulicama gde je vladala najveća gužva, udaljavajući se od puste lučke zone.

Nije znao odakle je iskrsnuo taj iznenadni nagon za opstankom, kada je pre jedva nekoliko sati čeznuo za večnim počinkom u smrti, ali je svejedno potrčao koliko god su ga noge nosile i koliko su mu to dopuštali ubrzano lupanje srca i poražavajući bol u nozi, ujedno pokušavajući da se orijentiše u noćnoj tmini. Čuvši svoje progonitelje iza sebe, skrenuo je u prvu ulicu na koju je naišao, ali na njegovu nesreću, ona se naglo završavala ćorsokakom. Tom je opsovao zid od ciglica koji mu se isprečio u prolazu i onda se polako okrenuo, mireći se sa sudbinom. Njegovi saradnici su ga strpljivo čekali na samom početku ulice. Dakle, sada počinje prava borba, rekao je samom sebi, pa je sa smirenom hladnokrvnošću zakoračio prema mestu gde su ga čekali njegovi dželati, trudeći se da ne hramlje i stežući pesnice. Bilo je očigledno da ne može da izađe na kraj sa svom trojicom, ali nije nameravao da se preda. Zar nije njegova želja za životom bila jača od njihove želje da ga ubiju?

Kada je stigao do njih, Tom ih je pozdravio jednim ironičnim naklonom. Pri ruci nije imao Šekltonov mač, ali je osećao kako mu borbeni duh gori u grudima. „Bolje išta nego ništa“, rekao je samom sebi. Sablasni sjaj ulične lampe jedva da je osvetljavao tu scenu, držeći njihova lica u senci.

Niko ništa nije izgovorio, jer ionako nije imalo šta da se doda. Na Džefov znak, Tomovi neprijatelji su počeli polako da se raspoređuju oko njega, kao zveri koje opkoljavaju svoj plen. Uzevši u obzir da nijedan od njih naizgled nije želeo da preuzme inicijativu, Tom je zaključio da mu nude mogućnost da otpočne tu neujednačenu bitku. Odakle da krenem?, zapitao se, dok su njegovi protivnici polagano kružili oko njega. Napravio je jedan korak u pravcu Majka, s rukom kao čekić spremnom za udarac, ali se u poslednjem trenutku predomislio i napravio zaokret, tako da je udarac zadao nespremnom Džefu. Pesnica ga je potrefila posred lica, oborivši ga na tlo. Krajičkom oka, Tom je naslutio Bredlijev napad. Izbegao je njegovu nakanu tako što se glatko odmakao u stranu, a kada mu je ovaj dovoljno prišao, izbačen iz ravnoteže i ranjiv, zabio mu je pesnicu u trbuh, nateravši ga da se presavije. Ali zato nije uspeo da se sačuva od Spurelovog zamaha. Udarac je bio žestok. Svet je odjednom izgubio svoju celovitost, usta su mu se napunila krvlju i morao je da se upinje da ostane na nogama i održi ravnotežu, kako se ne bi srušio na zemlju. Ali džin nije hteo da mu dozvoli da se povrati. Pre nego što je stigao da dođe sebi, naneo mu je još jedan krvnički udarac, ovog puta u bradu, posle čega je pao na zemlju. Skoro odmah, vrh nečije čizme mu se snažno zario u bok, zapretivši da mu prerasporedi rebra, i tada je Tomu postalo jasno da su ga sredili. To je bio kraj borbe. Oluja udaraca koje je posle pretrpeo beše dovoljan pokazatelj da su se i Džef i mladi Bredli pridružili batinanju. Na zemlji, pored sebe, kroz gustu maglu bola razaznao je Velsovu knjigu, koja mu je sigurno ispala iz džepa za vreme sukoba. Cvet koji mu je Kler podarila očigledno je iskliznuo iz stranica i sada je ležao dole, u neskladu s blatnjavom ulicom, dok se činilo da njegov bledožuti sjaj može u svakom trenu da se ugasi, kao i njegov sopstveni život.

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

K

ada je šutiranje konačno prestalo, Tom je stisnuo zube i pružio ruku, uprkos bolu, pokušavajući da dohvati Klerin cvet, ali nije u tome uspeo, budući da ga je neko zgrabio za kosu i pokušao da ga podigne.

– Nisi bio loš, Tome, uopšte nisi bio loš – prošaputao je Džef Vejn pored njegovog uha, proprativši ove reči nečim što je podsećalo na osmeh, ili možda i jauk. – Nažalost, bez obzira na sve tvoje napore, tvoj kraj će biti isti.

Onda je naredio Majku Spurelu da ga uhvati za noge, posle čega je Tom osetio kako ga njegovi dželati nose ka nekom nepoznatom odredištu, koje ga se, na korak od besvesti, uopšte nije ticalo.

Nekoliko trenutaka ljuljanja kasnije, njegovi suparnici su ga iznova spustili na tlo, kao da istovaruju neki zavežljaj. Zatim su do njegovih ušiju doprli žamor mora i neka vrsta kuckanja pri međusobnom sudaranju čamaca, potvrđujući njegove najcrnje pretpostavke: doneli su ga na dokove, verovatno da bi dovršili posao bacivši ga u reku. Ali trenutno niko nije ništa ni govorio ni činio. Tom je pokušavao da se prepusti nesvestici, ali nešto ga je u tome sprečavalo: radilo se o ne baš neprijatnom dodiru nečega mekog i toplog na njegovim otečenim obrazima. Kao da je neko od njegovih neprijatelja odlučio da ga upristoji pred smrću, čisteći mu krv s lica nekom navlaženom krpicom.

– Večni, odmah dolazi ovamo! – začuo je nečiji uzvik.

Onaj ugodni dodir je odmah iščezao i, u nastavku, preko zemlje, Tom je čuo odjeke nečijih teških ali odmerenih koraka, hod neke osobe koja je bez žurbe stizala na scenu.

– Uspravite ga – zapovedio je taj glas.

Njegovi saradnici su ga podigli, bez imalo obzira, ali Toma su rođene noge izdale, pa se odmah opet presavio, tako da se činilo kao da se sklupčao sa skoro privlačnom mlitavošću neke marionete kojoj su presečene strune, da bi se na kraju usled nemoći spustio na kolena. Nečija spremna ruka ga je ščepala za okovratnik, zaustavljajući njegov ponovni pad na tlo. Iz tog položaja, čim je savladao omamljenost i uspeo da razbistri pogled, Tom je bez i traga iznenađenja ugledao Giljema Mareja kako mu se približava sporim koracima, dok je pas veselo skakutao oko njegovih nogu. Imao je blago iznerviran izraz lica osobe koja je usred noći izvučena iz tople postelje zbog neke obične budalaštine, kao da je smetnuo s uma da je lično on ugovorio taj prepad. Zaustavio se na nekoliko metara od Toma i nekoliko sekundi ga je gledao s podrugljivim osmehom, uživajući u njegovom jadnom stanju.

– Tome, Tome, Tome – najzad se oglasio, tonom čoveka koji prekoreva neko malo dete – zbog čega smo morali da se dovedemo u ovako neugodnu situaciju? Zar je bilo toliko teško ispoštovati moja jednostavna uputstva?

Tom je ćutao, ne toliko zbog činjenice da se radi o čisto retoričkom pitanju, koliko zato što je sumnjao da je sposoban da izgovori ijednu reč onako otečenih usana i usta punih krvi i parčića slomljenih zuba. Kad mu je pogled postao jasniji, iskoristio je priliku da potvrdi da su se, zaista, našli u mestu za istovar u luci, na jedva nekoliko koraka od doka. Izuzev Giljema, koji je stajao pred njim, i njegovih saradnika koji su iza njegovih leđa čekali dalja naređenja, činilo se da tu više nema nikoga. Sve će se odigrati u savršenoj tajnosti. Tako su umirali oni koji su niko i ništa, sasvim diskretno, ne privlačeći ničiju pažnju, kao đubre bačeno u reku, u najvećim dubinama noći, dok je

ostali svet spavao. I niko narednog dana neće ni primetiti da ga nema. Niko neće kazati: samo trenutak, a gde je Tom Blant? Ne, svetski orkestar će nastaviti da svira i bez njega, jer u stvari nikada nije ni bio neophodan u izvođenju nijedne partiture.

– Znaš li šta je najzanimljivije u svemu ovome, Tome? – obratio mu se ponovo Giljem Marej, potpuno mirnim glasom, prišavši ivici pristaništa, nekako rasejano zagledan u crnilo vode. – Činjenica da te je tvoja ljubav odala.

Tom ni ovog puta ništa nije rekao. Samo je zurio u svog šefa, koji je delovao unesen u posmatranje vode Temze, tog bunara bez dna gde je bacao sve što bi mu stvorilo probleme. Trenutak kasnije, preduzetnik se okrenuo da ga pogleda, s osmehom na granici samilosti i zabave.

– Da, ja nikada ne bih saznao za vašu idilu da se ona nije pojavila u mojoj kancelariji, sutradan nakon ekspedicije, da mi traži adresu nekog pretka kapetana Šekltona.

Napravio je novu pauzu, kako bi Tomu doprlo do mozga ono što mu je upravo saopštio, po njegovom iznenađenom izrazu zaključivši da mu, baš kako je i sumnjao, devojka nije to ni rekla.

Mada, možda je smatrala da to i nije tako važno. S njene tačke gledišta, naravno. Za Giljema, ta njena greška bila je kao blagoslov.

– Nisam znao šta ta devojka hoće – priznao je, ponovo prilazeći Tomu, sitnim koračićima, poput balerine. – Otarasio sam je se uz pomoć nekoliko okolišnih odgovora, ali radoznalost me je naterala da naredim jednom od mojih ljudi da je prati. Više sam voleo da je držim pod nadzorom, znaš koliko ne volim da neko njuška po mojim poslovima. Ali činilo se da gospođica Hagerti nije zainteresovana ni za kakva istraživanja, nego upravo suprotno, zar ne? Priznajem ti da sam se prosto zapanjio kada me je moj obaveštajac izvestio da se ona sastala s tobom u salonu za čaj, a da ste posle... Dobro, znaš i sam šta se dešavalo u Pikardovom pansionu.

Tom je pognuo glavu, mada je to moglo biti i zbog stida i zbog omamljenosti.

– Moje slutnje su se isplatile – nastavio je Giljem, zabavljajući se njegovim mukama – mada u potpuno drugačijem smislu nego što sam očekivao. Poželeo sam odmah da te smaknem, bez obzira na činjenicu da sam se zadivio predanosti s kojom si se uživeo u celu tu situaciju. Ali onda si povukao jedan neočekivan potez: otišao si u Velsovu kuću, što me je iznova zagolicalo. Zanimalo me je kakve su ti namere. Ako si hteo da piscu otkriješ da je čitav moj posao utemeljen na prevari, izabrao si pogrešnu osobu. Kako si ubrzo i sam sigurno otkrio, Vels je jedini u celom Londonu koji zna pravu istinu. Ali ne, tvoj je cilj bio mnogo plemenitiji.

Dok je to govorio, Giljem je držao ruke iza leđa, šetkajući se ispred Toma. Njegovo prilaženje i povlačenje izazivalo je neprijatnu škripu dasaka na doku. Sedeći na nekoliko metara od središta dešavanja, Večni je njegove pokrete pratio s nekom pritajenom ljubopitljivošću.

– Nakon što si napustio Velsovu kuću, otišao si do brda Harou, sakrivši neko pismo ispod jednog kamena. Moj špijun mi ga je smesta doneo, a kada sam pročitao njegov sadržaj, sve mi je postalo jasno – osmotrio je Toma s nekom vrstom podrugljive simpatije. – Moram ti priznati da su me veoma zabavila sva ta vaša pisma, koja bi moj glasnik ukrao i potom ih vraćao na isto mesto ispod kamena čim ih ja pročitam, pre nego što dođe osoba na koju je red da tog dana podigne pismo. Osim poslednjeg, naravno. Uzeo si ga tako brzo da sam morao da ga ukradem od Velsa, koristeći priliku kad je on otišao u jednu od svojih vožnji na onoj smešnoj spravici koje nazivaju biciklom, u kojima on očigledno uživa.

Zastao je i ponovo se zagledao u reku.

– Herbert Džordž Vels... – prošaputao je, sa neuspešno skrivenim gađenjem. – Sirota budala.

Moram ti reći da sam bio u iskušenju da pocepam svako njegovo pismo, u želji da ih ja sam napišem.

Ali nisam tako postupio, jer Vels nikada ne bi za to saznao, a praktično rečeno, to bi bilo isto kao da

to i nisam uradio. Ali ostavimo to po strani – odjednom je uzviknuo, vedrim tonom, iznova se okrenuvši ka svojoj žrtvi – ta zavist između pisaca tebe uopšte ne dotiče, nije li tako, Tome? Istina je da mi je bilo zanimljivo da provodim pojedine trenutke uz vaša pisma, da, posebno kad su u pitanju bili određeni delovi, kako i sam možeš da pretpostaviš. Verujem da je ispalo prilično poučno za sve.

Ali, dobro, sada je priča u nastavcima završena, starice će prolivati suze zbog tragične sudbine ljubavnika, a ja konačno mogu da te ubijem. Čučnuo je pored Toma, a onda mu je podigao glavu, uhvativši ga za bradu s gotovo majčinskom nežnošću. Pri tom pokretu umrljao je prste krvlju koja je Tomu tekla iz rasečenih usana. Onda je izvukao maramicu iz džepa svog kaputa i nekako zamišljeno obrisao ruke, ne prestajući da ga promatra, kao da ga sve to veoma zabavlja.

– Znaš šta, Tome? – oglasio se. – U suštini sam ti beskrajno zahvalan na svemu što si učinio da ne otkriješ moju prevaru. Znam da sve to delimično nije bila tvoja krivica. Ali samo delimično. Ta glupava devojka je sve počela, to je tačno. Ali ti si mogao da ne obratiš pažnju na nju, zar ne?

Međutim, nisi tako postupio. U dubini duše, ja te razumem, nemoj misliti da nije tako: ta devojka verovatno zaslužuje sve uložene rizike. Uprkos tome, ne mogu te ostaviti u životu. Svako mora da odigra svoju ulogu u ovom delu. A ja moram tebe da ubijem. To je moja dužnost, na tvoju veliku žalost. A kako da se oduprem ljupkoj ironiji da za to zadužim tvoje verne vojnike iz budućnosti?

Spomenuvši ih, uputio je jedan podrugljiv osmeh iznad Tomove glave. Onda ga je još dugo gledao, kao da je poslednji put razmatrao svoju odluku, možda odmeravajući mogućnosti da postupi na neki drugi način.

– To je neizbežno, Tome – konačno je izjavio, slegnuvši ramenima. – Ako te ne ubijem, pre ili kasnije ćeš je ponovo potražiti. Ubeđen sam da bi to učinio. Vratio bi joj se, zato što si zaljubljen u nju.

To čuvši, Tom nije mogao da uradi ništa drugo nego da ga zapanjeno pogleda. Da li je to bila istina, da li je stvarno bio zaljubljen u Kler? Tu se radilo o pitanju o kome nikada nije stigao podrobno da razmisli, jer mu odgovor ionako ničemu ne bi služio: bilo da ju je zaista voleo, ili je to bio samo njegov trenutni hir, prilika koju nije želeo da propusti, svejedno bi morao da ode daleko od nje. Ali sada je sebi mogao da prizna da bi, kad bi ga Giljem poštedeo, prvo što bi učinio bilo da pođe da je potraži, što je moglo značiti samo da je zaljubljen u nju, baš kako je njegov gazda i nagovestio. Jeste, voleo ju je, priznao je Tom sebi, i sam iznenađen, voleo je Kler Hagerti. Zavoleo ju je još onog prvog trenutka kad ju je ugledao. Voleo ju je zbog načina na koji ga je gledala, zbog dodira njene kože, zbog načina na koji je ona volela njega. I beše tako prijatno prepustiti se da te obavije zaštitni ogrtač te neizmerne i bezuslovne Ijubavi, poput čarobnog plašta koji ga je čuvao od hladnoće života, od drhtavice koju mu je u duši stvarala ledena pokorica njegovih dana, od onog neprestanog vetra koji je rušio sve njegove ograde i prodirao u najveće dubine njegovog bića, shvativši da ništa ne bi želeo više od mogućnosti da on nju voli s istim takvim žarom, uz osećaj da time izvršava najvažniji i najuzvišeniji čin koji jedan muškarac može da obavi, nešto zbog čega i jeste rođen, čin koji ga je ispunjavao i iskupljivao: voleti, zaista voleti, voleti bez drugog cilja osim zadovoljstva koje stvara sam osećaj da je za to sposoban, budući da je to bila pokretna ručica njegovog mehanizma, razlog njegovog postojanja, jer on možda nije bio u stanju da ostavi neki drugi trag svog prolaska kroz ovaj svet, ali jeste mogao nekoga da usreći, od čega ništa nije bilo značajnije, nije postojalo ništa toliko bitno koliko je važan trag u srcu druge osobe. Da, Giljem je bio u pravu, pošao bi da je nađe zato što ju je želeo uz sebe, zato što mu je bila potrebna kako bi pronašao svoje drugo ja, da bi pobegao od onoga što je nekada bio. Pošao bi po nju, tačno, da zajedno dočekaju proleće svoje sudbine, ili da se otkotrljaju ka njenom ponoru. Otišao bi k njoj zato što ju je voleo. A

sve je to uticalo da laž u koju je Kler bila uvučena i ne izgleda tako strašno, jer je, na kraju krajeva, devojka volela nekoga ko je takođe nju zavoleo, a njegova ljubav, kao ni Šekltonova, nije mogla da dopre do nje, gubeći se u celoj toj priči, ne uspevajući da je dohvati. Zašto bi bilo važno to što žive u istoj epohi, pa čak i u istom gradu, u tom smrdljivom Londonu s kraja veka – ipak su morali da se drže podalje jedno od drugog, kao da ih razdvaja čitav vremenski okean.

– Ali, čemu odugovlačiti ovu ionako mučnu situaciju? – začuo je glas preduzetnika, nesvesnog njegovih razmišljanja. – To bi bilo kao da joj dopisujemo neki još gori kraj, mnogo manje dirljiv, slažeš li se? Najbolje je da naprosto nestaneš, Tome, da se priča završi onako kako i treba da se završi. U svakom slučaju, devojka će biti srećna.

Giljem Marej je podigao svoju telesinu, pa se iznova s visine zagledao u njega, uz neko gotovo naučno interesovanje, kao da ga proučava u tegli s formaldehidom.

– Nemoj njoj da naudiš – promucao je Tom. Giljem je odmahnuo glavom, pretvarajući se da je sablažnjen.

– Naravno da neću, Tome. Kako ne shvataš? Bez tebe, ta devojka za mene neće predstavljati nikakvu opasnost. I ja imam neke obzire, iako možda u to sumnjaš. Nisam ja takav da tek tako idem naokolo i nasumice biram koga ću da ubijem, Tome.

– Zovem se Šeklton – procedio je Tom kroz zube. – Ja sam kapetan Derek Šeklton.

Preduzetnik je prasnuo u smeh.

– Onda ne moraš ni za šta da se brineš, jer ćeš vaskrsnuti, veruj mi.

To rekavši, uputio mu je poslednji osmeh i onda se okrenuo svojim plaćenicima.

– Samo napred, gospodo. Završimo s tim, pa da idemo na spavanje.

Sledeći njegova uputstva, Džef i Bredli su ga podigli sa tla, istovremeno dok je Majk Spurel donosio ogromni kameni blok s jedne strane obavijen lancem, koji su potom vezali Tomu za noge; onda su mu stavili ruke iza leđa, pa su i njih vezali kanapom. Giljem je sve te pripreme budno pratio, cereći se zloslutno, očigledno zadovoljan samim sobom.

– Sve je spremno, momci – najavio je Džef, nakon što je proverio sve spone i čvorove. – Hajde da i to obavimo.

On i Bredli su ga podigli u vazduh i pošli su ka ivici doka, dok je Majk nosio kamen koji je trebalo da ga odvuče ka dnu. Tom je bez ikakvih emocija osmotrio tamnu vodu. Opijala ga je neka neobična smirenost osobe koja zna da više ne drži sopstveni život u rukama. Giljem je stao pored njega i naizgled prijateljski mu stegao ramena.

– Zbogom, Tome. Bio si najbolji Šeklton koga sam mogao da pronađem, ali takav ti je život – kazao je. – Pozdravi Perkinsa s moje strane.

Njegovi saradnici su zaljuljali njegovo telo i, na tri, zavrljačili ga u reku skupa s kamenim blokom. Tom je samo imao vremena da duboko udahne poslednju pregršt vazduha, pre nego što je pljusnuo o površinu reke. Hladnoća vode ga je iznenadila, trgnuvši ga iz omamljenosti koja ga je obuzimala. Sada je to posmatrao kao još jednu šalu sudbine: kakva je korist od toga da sada bude tako budan i čio, kad će se ionako uskoro udaviti? U početku, tonuo je horizontalno, ali ga je težina kamena uskoro povukla za noge, zaranjajući ga sve dublje, tako da je Tom počeo sa zapanjujućom brzinom da se spušta ka dnu Temze. Nekoliko puta je trepnuo, nastojeći da nešto razazna kroz tu mutnjikavu vodu, ali tu nije ni imalo bogzna šta da se vidi, izuzev trbuha brodića koji su plutali na površini, zajedno s treperavim krugom svetlosti koji je stvarala jedina svetiljka na doku. Kamen je uskoro dotakao dno, a Tom je ostao zakačen za njega, na dvadesetak ili trideset centimetara dugom lancu, blago se ljuljuškajući, poput dečijeg zmaja. Koliko dugo može da izdrži bez vazduha, zapitao se. Ali to uostalom i nije imalo nikakav značaj. Zar nije apsurdno opirati se neminovnom? U svakom

slučaju, iako je znao da će time samo odložiti trenutak svoje smrti, čvrsto je stisnuo usne. Opet onaj nezaustavljivi nagon za preživljavanjem, ali ovog puta je znao čemu duguje tu naglu želju za opstankom: neočekivano je shvatio da je od smrti gora još samo činjenica da više neće imati prilike da promeni ono što je nekada bio, da će jedino na šta će ostali pomisliti kada njega više ne bude među živima biti onaj grubi nacrt u okviru koga će njegov život ostati ovekovečen. U izvesnom vremenskom periodu, koji se njemu učinio večnim i mučnim, ostao je nepomičan, kao da visi odozdo, osećaj ući kako mu pluća gore i kako mu u slepoočnicama nešto zaglušujuće odzvanja, sve dok nije počeo da se guši u nedostatku vazduha i, protiv svoje volje, bio je primoran da otvori usta. Voda je počela da nadire u njegovo grlo, žedno mu ispunjavajući plućne šupljine, postigavši to da svet koji ga je okruživao postane još nejasniji. Tom je tada shvatio da tako izgleda njegov kraj, jer će u roku od nekoliko sekundi izgubiti svest.

Uprkos svim tim okolnostima, imao je još dovoljno vremena da ga ugleda kako se pojavljuje ni od kuda. Video ga je kako izranja između zavesa izmaglice i kako po dnu reke korača prema njemu onim svojim teškim gvozdenim hodom, u neskladu s okruženjem u kome se nalazio. Pretpostavio je da mu je, usled manjka kiseonika, nešto zakazalo u mozgu, pozivajući tu spodobu da izađe iz njegovih košmara i da malo prošeta po stvarnosti, mada je stigao prekasno: njegova umešanost neće ni biti potrebna, mogao je lako da se udavi i bez njegove pomoći. Iako je možda došao samo zarad čistog užitka u posmatranju načina na koji je on umirao, stojeći nasuprot njemu u toj pustoj ćutljivosti vode.

Ali na njegovo iznenađenje, kada je najzad stigao do njega, robot ga je obujmio oko struka jednom od svojih metalnih ruku, kao da se spremaju za ples; drugom je rukom počeo da trza lanac kojim su njegove noge bile privezane za kamen, sve dok nije uspeo da ga oslobodi. Onda ga je povukao prema gore i, na samom rubu nesvesti, Tom je posmatrao kako se približavaju trbusima brodova i drhturavom sjaju svetiljke. Pre nego što je stigao da shvati šta se događa, njegova glava je iznenada izronila na površinu.

Noćni vazduh mu je prodro u pluća, i tada je Tom saznao šta je pravi ukus života. Željno ga je upio u sebe, a potom se zakašljao, kao pregladnelo dete koje se davi nakon što se naglo zaletelo na hranu. Skoro bez imalo snage, prepustio se da ga njegov neprijatelj izvuče na dok i ostao je tu da leži, izbezumljen i skoro beživotan, sve dok nije osetio kako mu nečije ruke pritiskaju grudi. To pumpanje mu je pomoglo da u navratima izbaci vodu koje se nagutao. Kada je izgledalo da u njemu više ništa nije ostalo, nekoliko se puta nakašljao, izbacujući neke crvenkaste kapljice, istovremeno osetivši kako se život lenjo ponovo vraća u mlitavu ljušturu na koju se bilo svelo njegovo telo. Beše to tako divan osećaj, iznova se osetiti živim, osetiti kako ga opet obuzima blagi trzaj života, kako ga postepeno ispunjava iznutra, isto kao što je pre samo nekoliko minuta voda Temze pokušavala njime da ovlada, tako da je na trenutak iskusio neku vrstu privida besmrtnosti, kao da mu je činjenica da je izigrao smrt, da joj se toliko približio da je mogao i donji veš da joj vidi, sada podarila neku vrstu bliskosti sa zlim usudom koji ga je zauvek oslobađao svojih zahteva. Nešto sabraniji, Tom je pokušao da se osmehne svom spasiocu, čija se metalna glava nadvijala nad njim poput nekog okruglog i tamnog zavežljaja, budući da se jedina postojeća svetiljka nalazila tačno iza njegovih leđa.

– Hvala ti, Salomone... – jedva je uspeo da promuca.

Robot je skinuo kacigu s glave.

– Salomon? – nasmejao se. – Pa ovo je ronilačko odelo, Tome.

Iako je njegovo lice ostalo u senci, Tom je prepoznao glas Martina Takera, te ga je smesta obuzela nezaustavljiva radost.

– Nikada nisi video nešto takvo? Omogućava čoveku da se kreće ispod vode kao da se šeta kroz

park, dok ti vazduh obezbeđuju s površine, pomoću posebnog kompresora. Bob se za to pobrinuo, a takođe nas je obojicu izvukao na dok – objasnio mu je prijatelj, pokazujući na nekoga ko se u tom trenutku nalazio izvan njegovog vidnog polja. Potom, odloživši skafander u stranu, Martin mu je pažljivo podigao glavu, poput bolničarke, pa se pomno zagledao u njega. – Jaoj, sav si spljeskan.

Momci su bili baš temeljni, ali nemoj da im zameriš. Sve je moralo da izgleda što verodostojnije, da bismo na kraju ipak uspeli da prevarimo Giljema. A mislim da smo uspeli. Pred njegovim očima, momci su obavili svoje zaduženje, zbog čega sada već dobijaju obećan novac.

Bez obzira na otečenost, Tomove usne su se razvukle u iznenađenu grimasu. Dakle, sve je bila samo farsa? Tako je izgledalo. Baš kako mu je i sam Marej pojasnio pre nego što su ga bacili u Temzu, preduzetnik je obavezao momke da ga ubiju, ali njegovi prijatelji ipak nisu bili onoliko bezosećajni koliko je isprva mislio, mada nisu baš imali novca u izobilju, pa se takva ponuda nije odbijala. Uz malo pameti, mogli su da imaju i jare i pare, posavetovao ih je Martin Taker, ta ljudina koja mu je sada uklanjala okrvavljenu kosu sa čela, posmatrajući ga s očinskom naklonošću.

– Dobro, Tome, predstava je završena – kazao je. – Sada si zvanično mrtav, što znači da si slobodan. Tvoj novi život počinje noćas, prijatelju. Mudro iskoristi tu priliku, mada sam već siguran da će biti tako.

Potapšao ga je po ramenu, u znak rastanka, uzeo je svoj skafander, uputio mu još jedan poslednji osmeh i napustio pristanište, ostavljajući za sobom odjeke svojih metalnih koraka, koji su jedini remetili noćnu tišinu. Nakon njegovog odlaska, Tom je i dalje ostao ispružen na tlu, ne žureći da ustane, dok je pokušavao da poveže sve što se prethodno izdogađalo. Duboko je udahnuo, isprobavajući svoja pluća, zagledan u nebeski svod iznad glave. Prelep pun mesec bledožute boje, obasjavao je noć. Nasmešio mu se kao da je u pitanju sama smrt koja se pretvarala da ga je prihvatila u svoje naručje, samo da bi mu potom poklonila neki novi život. Jer, koliko god to neverovatno zvučalo, sve se rešilo bez neophodnosti da on umre; barem ne stvarno, uzevši u obzir da njegov leš navodno počiva na dnu Temze. Sada ga je sve bolelo i skoro da je potpuno ostao bez snage, ali bio je živ, živ, živ! Onda ga je obuzeo divljački polet, koji mu je pomogao da ustane s hladnog tla pre nego što zbog mokre odeće zaradi upalu pluća. Podigao se s teškom mukom i hramljući napustio područje luke. Sve su ga kosti bolele, ali se činilo da nijedna nije slomljena. Njegovi prijatelji su se sigurno trudili da mu ne povrede vitalne organe.

Osvrnuo se oko sebe. Sve je bilo pusto. Na ulazu u ulicu u kojoj se odigrala tuča, odmah pored Velsovog romana, prepoznao je cvet koji mu je Kler poklonila. Pažljivo ga je dohvatio i spustio ga na dlan svoje ruke, kao čovek koji drži kompas, očekujući od njega da mu ukaže na put kojim treba da krene.

Miris narcisa beše sladak, privlačan, blago podsećajući na jasmin, i uverljivo ga je provodio kroz noćni lavirint, povlačeći ga poput plime na nekoj plaži, sve dok ga nije doveo do jedne otmene kuće obavijene tišinom. Ograda oko nje beše izuzetno visoka, a splet bršljana koji je krasio glavnu fasadu kao da je imao za cilj da najodvažnijim avanturistima olakša pristup otvorenom prozoru devojčine sobe, gde je ona spavala u postelji u kojoj više nije bilo mesta za snove.

Tom je s neizmernom ljubavlju posmatrao tu devojku koja ga je volela kao niko pre. Preko njenih poluotvorenih usana klizio je nežan i blag dah, kao da je iz unutrašnjosti njenog tela duvao neki letnji povetarac. Primetio je kako njena desna šaka steže parče hartije, na kome je prepoznao Velsov uredan rukopis. Nameravao je da je iznenadi tako što bi je pomilovao, ali tada je ona polako otvorila oči, kao da ju je probudila težina njegovog pogleda na njenom telu. Delovalo je kao da se nije iznenadila što ga je tu zatekla, kao da je očekivala da će se on pre ili kasnije pojaviti, prateći miris

njenih narcisa.

– Vratio si se – rekla je, slatkim šapatom.

– Da, Kler, vratio sam se – odgovorio joj je on s istim tonom u glasu. – Ali ovog sam se puta vratio da ostanem.

Ona mu se toplo osmehnula, po krvi koja se već bila sasušila na njegovim obrazima i ustima zaključivši koliko je voli. Zatim je ustala i, s jednakom smirenošću, prepustila se njegovom zagrljaju.

I dok su se tako ljubili, Tom je shvatio da, uprkos onome što je Giljem kazao, ovakav kraj beše mnogo lepši od prethodnog, posebno zato što ga više nikada u životu neće videti.

TREĆI DEO

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

I

nspektor Skotland jarda, Kolin Garet, više bi voleo da prizor krvi u njemu ne budi toliku odvratnost, kako ne bi morao da se povuče i ispovraća se svaki put kad bi ga njegovo zanimanje primoralo da se suoči s nekim lešom, posebno ako bi se na beživotnom telu videle povrede strašnije od uobičajenih. Međutim, na njegovu žalost, to se dešavalo toliko često da je inspektor čak počeo da razmatra mogućnost da ujutru ne doručkuje, imajući u vidu koliko je kratko ta hrana ostajala u njegovom stomaku. Možda baš zbog toga, u vidu nadoknade za slabo podnošenje krvavih prizora, Kolin Garet je bio blagosloven briljantnim umom. Ili mu je makar tako uvek govorio njegov ujak, legendarni inspektor Frederik Aberlin, koji je izvestan broja godina ranije radio na slučaju hvatanja zloglasnog ubice Džeka Trboseka. Tolika beše vera koju je njegov ujak ulagao u njegov bistri mozak, da ga je praktično poveo za ruku i odvukao ga u kancelarije Skotland jarda, uz strastveno pismo preporuke za vrhovnog nadzornika Arnolda, suvonjavog i ukočenog čoveka koji je bio na čelu svih detektiva. I tokom te godine koju je proveo u komesarijatu, Garet je morao da prizna, uprkos sopstvenoj neverici, da pretpostavke njegovog ujaka nisu bile pogrešne, jer od časa kada je zauzeo kancelariju s pogledom na ulicu Džordža Velikog, mnogo je toga uspeo da reši. A to kao da mu je polazilo za rukom bez nekog naročitog napora. Ali ujedno, sve je postizao i ne izlazeći iz svoje kancelarije. U svom toplom utočištu, Garet je provodio brojne sate nagađajući i uklapajući dokaze koje su mu njegovi podređeni donosili, kao dete koje se zabavlja igrajući se slagalicom, u najvećoj mogućoj meri izbegavajući svaki dodir sa grubom i krvavom stvarnošću koja je otkucavala iza podataka koji su mu pristizali. Rad na licu mesta nije bio predviđen za jednu tako osetljivu dušu poput njegove, bez obzira na to što je za vernog pratioca imao posebno obdaren mozak.

A u paklu koji je grmeo iza vrata njegove kancelarije, možda su baš mrtvačnice bile mesta koja su najvernije prikazivala najmračniju stranu zločina, onaj njegov deo koji beše opipljiv, tako užasavajuće konkretan, a koji je Garet radije zaobilazio. Zbog toga, svaki put kada je bilo nužno da se identifikuje neko telo, inspektor bi teško uzdahnuo, natukao bi šešir na glavu i krenuo prema toj odbojnoj zgradi, usput se moleći da ovog puta ima dovoljno vremena da izađe iz sobe za autopsije pre nego što ga stomak izda i odluči da se ratosilja doručka, kako ne bi opet uneredio cipele forenzičara.

Leš koji je tog jutra trebalo da pogleda gradska policija je pronašla u Merilbounu, a nakon bezuspešnog pokušaja da zaključe kakva je vrsta oružja prouzrokovala neobičnu ranu na telu žrtve, po svemu sudeći nekog prosjaka, slučaj je prepušten umovima Skotland jarda. Garet je pretpostavljao da je to prebacivanje propraćeno podsmehom gradskih detektiva, zadovoljnih što su mogli da ponude dovoljno složen izazov genijalcima iz ulice Džordža Velikog, da i oni nešto rade kad već primaju platu. Upravo je doktor Terens Alkok, koji ga je tog trenutka čekao u predvorju mrtvačnice u ulici Jork u kecelji istačkanoj flekama od sasušene krvi, saopštio gradskoj policiji da su se našli pred zagonetkom koja se makar njemu činila kao prevelik zalogaj, a činjenica da jedan tako stručan čovek kao što je bio taj forenzičar, koji je svaku i najmanju priliku koristio da se razmeće svojim znanjem, tako otvoreno priznaje poraz, Gareta je navela da posumnja da je pred njim zaista zanimljiv slučaj, svojstveniji romanu o njegovom obožavanom Šerloku Holmsu nego prozaičnom stvarnom životu, gde

su zločinci najčešće bili lišeni maštovitosti.

Forenzičar ga je pozdravio s ozbiljnim izrazom lica i poveo ga kroz hodnik, prema sali za autopsiju, mada je Gareta iznenadilo to što on sve vreme ćuti. Odmah je shvatio da ta misteriozna povreda prilično nervira ovog čoveka, u tolikoj meri da je uspela da potisne njegov inače odličan humor. Uprkos pomalo uznemiravajućem utisku koji je odavala njegova jedina obrva, doktor Alkok beše veseo i neizmerno brbljiv čovek. Kad god bi inspektora posao naveo u mrtvačnicu, on bi ga dočekao s nekom simpatičnom vedrinom, pa ga je kroz hodnik obično vodio usput ne prestajući da čavrlja, kao da je u pitanju neka narodna pesmica, a zapravo mu je izlagao odgovarajući red kojim je najpogodnije istražiti organe u trbušnoj šupljini: jetra, slezina, levi bubreg, nadbubrežna žlezda, mokraćna bešika, prostata, spermatozoidne kesice, penis, semenovodi... ređajući tako čitav niz naziva koji se okončavao crevnom sadržinom, materijalom koji je forenzičar proučavao poslednji po redu, zbog čistoće, budući da je tvrdio da je taj deo posla najodvratniji. A ja, koji sve vidim čak i kad me to nešto uopšte ne zanima, što sam vam već nekoliko puta ponovio tokom ove priče, mogu da vam potvrdim da, bez obzira na njegovu sklonost ka hvalisanju, u ovom izričitom slučaju doktor nije nimalo preterivao; zahvaljujući mom natprirodnom položaju, mogao sam da ga vidim u raznoraznim situacijama, kada bi izmetom uprljao samog sebe, leš, sto za disekciju, pa čak i pod u sali za autopsiju, mada iz poštovanja prema vama neću zalaziti u detaljnije opise.

Ali ovog puta je taj isti čovek koračao hodnikom u nekom melanholičnom raspoloženju, ne posežući za svojom već ustaljenom govorancijom, koju je, zahvaljujući svom dobrom pamćenju, Garet zaticao sebe kako povremeno pevuši, na sopstveno iznenađenje, uglavnom kad je bio dobro raspoložen. Prošavši kroz hodnik, ušli su u jednu veliku prostoriju u kojoj je lebdeo miris crkotine koji beše nemoguće ignorisati. To mesto je osvetljavalo nekoliko četvorokrakih lampi na gas koje su visile s tavanice, mada se Garetu činilo da takvo osvetljenje nije dovoljno za tako prostranu salu, zbog čega je sve izgledalo još sablasnije. U sumornom polumraku jedva se razaznavalo bilo šta udaljenije od dva metra. Većina zidova od cigli behu prekriveni nizom ormarića pretrpanih hirurškim instrumentima, kombinujući se s policama na kojima behu nanizane razne bočice i tegle s nekim misterioznim sadržajima. Na zidu u samom dnu prostorije takođe je postojao i jedan ogromni lavabo, gde je viđao doktora Alkoka kako ispira krv s ruku kao da izvodi neko jezivo obredno pranje. U središtu sale, na jednom uskom stolu osvetljenom posebnom lampom, nalazila se neka nejasna prilika prekrivena čaršavom. Forenzičar, kome su rukavi košulje stalno bili podvrnuti, što beše detalj koji je upečatljivo uznemiravao Gareta, pokretom glave ga je pozvao da priđe tom stolu. Tik uz siluetu, na susednom stolu sačinjavajući neku vrstu zloslutnog nagoveštaja, behu poređani nožići za disekciju, sečiva za rezanje hrskavice, jedan brijač, nekoliko skalpela, par testerica, jedno dleto za obradu lobanje, kao i odgovarajući čekić, desetak igala za ušivanje zajedno s odgovarajućim koncima za završetak rada, nekoliko prljavih krpica, jedna vaga, lupa i lavor pun vode s blago crvenkastom nijansom, iako se Garet trudio da ne gleda u tom pravcu.

U tom času, jedan od forenzičarevih pomoćnika je otvorio vrata i onda stidljivo ustuknuo, u želji da uđe unutra, ali doktor ga je prepao jednim besnim pogledom. Garet nije mogao da zaboravi koliko ga je puta čuo kako psuje na račun tih nesposobnjakovića koje su mu prišivali kao pomoćnike, a koji svi behu musavci tek izašli s fakulteta, što su nožić prilikom autopsije držali kao da je nalivpero i, pokrećući samo prste i zglob, dok im je ruka ostajala ukočena uz telo, izvodili na leševima tako fine i male rezove da je izgledalo kao da se bave kulinarstvom. „Neka te svoje veštine čuvaju za brižljive prikaze u amfiteatrima prilikom predavanja iz anatomije“, imao je običaj da gunđa doktor Alkok, pravi fanatik kad se radi o velikim rezovima, o onom dugačkom i širokom zasecanju koje je iskušavalo otpor ruku i muskulature ramena.

Nakon što je sprečio ovaj upad, doktor je podigao čaršav koji je skrivao leš položen na stolu. To je učinio bez i traga ceremonijalnosti, poput umornog mađioničara kome je dosadilo da uvek iznova prikazuje jedan te isti trik.

– Telo je pripadalo muškarcu, starosti između četrdeset i pedeset godina – monotonim glasom je izrecitovao – metar i sedamdeset centimetara visokom, tankih kostiju, sa sasvim malo masnog tkiva, izuzetno slabo razvijene mišićne mase. Boja leša je sveukupno bleda. Što se tiče zuba, prednji su svi na broju, dok nedostaje nekoliko kutnjaka, mada je uočljiv veliki broj karijesa, a svi preostali zubi su pod skramom žućkaste boje.

Posle podnesenog izveštaja, sačekao je nekoliko sekundi, kao da se nadao da će inspektor prestati da zuri u tavanicu i umesto toga se konačno odvažiti da pogleda u leš.

– A ovde je ta već čuvena povreda... – objavio je s nešto većim poletom, uprkos njegovoj pasivnosti, podstičući ga da baci makar jedan pogled na predmet njihovog razgovora.

Garet je gotovo progutao pregršt vazduha i primorao samog sebe da polako spusti pogled na taj gnusni prizor, konačno uočivši ogromnu rupu koja beše otvorena posred nesrećnikovih grudi.

– U pitanju je otvor kružnog oblika, čiji prečnik iznosi trideset centimetara – objasnio mu je forenzičar – a koji spreda prolazi sve do leđne strane subjekta, tako da se kroz njega može gledati kao kroz prozor, u šta i sami možete da se uverite ako se nagnete malo napred.

Sa ne baš mnogo volje, Garet se nadvio nad tom neobičnom rupom, kroz koju se zaista mogao videti sto na koji je leš bio položen.

– Šta god bilo ono što je prouzrokovalo ovako nešto, osim što je upadljivo spržilo kožu na rubovima, raznelo je i sve na šta je usput naišlo: deo grudne kosti, bočne hrskavice, grudnih pregrada, plućnih krila, većinu rebara, desnu komoru srca i odgovarajući deo kičmenog stuba. Ono malo što je preostalo, poput manjih delova pluća, spojilo se s prsnim zidom. Još uvek predstoji da se obavi autopsija, ali jasno je da je ova povreda bila uzrok smrti – diktirao je forenzičar – ali neka sam proklet ako znam kako je do toga došlo. Kao da je kroz grudni koš ovog nesrećnika prošao jezičak vatre ili, da budem precizniji, neka vrsta plamene munje. Ali nije mi poznato da postoji oružje koje je moglo ovo da izvede, osim vatrenog mača svetog arhanđela Mihaila.

Garet je klimnuo glavom, boreći se sa svojim tvrdoglavim stomakom.

– Da li je na ostalim delovima tela uočljiva još neka nepravilnost? – upitao je, tek da nešto kaže, istovremeno osetivši kako mu na čelu izbijaju graške znoja.

– Kožica na vrhu njegovog polnog organa je nešto kraća nego što bi to bilo uobičajeno, prekrivajući samo ivicu glavića na penisu, ali ni– akav ožiljak tu nije vidljiv – odgovorio je forenzičar, naglašavajući svoju profesionalnost. – Ali ako to izuzmemo, jedina anomalija jeste ovaj zlosrećni otvor kroz koji bi lako moglo da se provuče i štene.

Garet je iznova klimnuo, zgrožen slikom koju je u njegovoj glavi stvorila forenzičareva ideja, uz utisak da je saznao više o intimnim stvarima tog sirotog čoveka nego što to beše neophodno da bi sproveo istragu.

– Mnogo vam hvala, doktore Alkok. Obavestite me ako otkrijete nešto novo ili ako se dosetite šta je moglo da izazove ovakvu povredu – zamolio ga je.

Nakon toga, žurno se oprostio od forenzičara i napustio mrtvačnicu, nastojeći da korača što je uspravljenije mogao. Čim je izašao, pojurio je u prvu sporednu uličicu koju je ugledao i povratio doručak među gomilu đubreta. Ponovo se vratio u glavnu ulicu brišući usta maramicom, bled kao utvara. Na trenutak je zastao, nekoliko puta duboko udahnuo, posle čega je vazduh ispuštao neobično polako, smejući se sam sebi. Sprženo meso. Strahovita rupetina. Nije ga začudilo što forenzičaru ne beše poznato oružje koje je moglo da izazove tu užasavajuću povredu. Ali zato je on znao o čemu se

tu radi.

Da, video je takvu spravu, u 2000. godini, u rukama hrabrog kapetana Šekltona.

Bilo mu je potrebno skoro dva sata da ubedi svog nadređenog da mu izda nalog za hapšenje čoveka koji se još uvek nije ni rodio. Već je unapred znao da to neće biti lak zadatak, pa je izvesno vreme stajao pred vratima njegove kancelarije, s mukom gutajući pljuvačku. Vrhovni nadzornik Tomas Arnold je bio bliski prijatelj njegovog ujaka, i drage volje je prihvatio da ga primi u svoje stado detektiva, ali prema njemu nikada nije iskazao više od suzdržane i učtive ljubaznosti, tek uz povremenu iskru očinske podrške kad bi Garet rešio neki posebno težak slučaj. Mladi inspektor je imao osećaj da će, kada uđe u njegovu kancelariju i zatekne ga usredsređenog na rad, njegov nadređeni na licu imati isti onaj osmeh pritajenog zadovoljstva kao da uživa u dobrom učinku peći na ugalj.

Taj njegov večni osmeh je iščezao onog dana kada se Garet, posle povratka sa izleta u 2000. godinu, pojavio u njegovoj kancelariji kako bi mu predložio da pod hitno zabrane pravljenje mašina i automatizovanih igračaka, a one već izrađene da zaplene, sve dok se ne pronađe neko rešenje da se oni negde zatvore, možda u nekom skladištu ograđenom žicom, gde bi mogli da ostanu pod nadzorom.

Vrhovnom nadzorniku Arnoldu je to zvučalo kao obična besmislica. Preostalo mu je bilo još godinu dana do penzije i najmanje je u tom trenutku želeo da sebi komplikuje život sprečavajući neke sulude opasnosti koje on nije mogao da uoči, ali budući da mu je taj mladi početnik ponudio dovoljno dokaza da poseduje nesvakidašnju inteligenciju, naterao je samog sebe da se sastane s predsednikom komisije i samim premijerom, s ciljem da ih obavesti o najnovijim dešavanjima. Tom prilikom, odgovor koji je stigao do Gareta, klizeći niz hijerarhijsku lestvicu, bio je negativan: niko nije imao nameru da sprečava dalju proizvodnju mašina, koje nastavljaju da ispunjavaju kuće građana, skrivajući se iza svog bezazlenog izgleda, koliko god neko tvrdio da će oni vek kasnije osvojiti planetu. Garet je sumnjao da je sastanak između ta tri nemaštovita čoveka koji nisu bili u stanju da vide dalje od sopstvenog nosa, protekao između pošalica i gromoglasnog smeha. Ali sada je ipak u pitanju bilo nešto drugačije. Ovog puta nisu mogli da skrenu pogled u stranu. Ovog puta nisu smeli da operu ruke od svega toga, pod izgovorom da kad mašine dignu pobunu protiv čovečanstva, oni će dotle već mirno počivati ispod zemlje. I to zato što je sada budućnost lično došla da ih poseti, delujući u njihovoj sadašnjosti, u onom komadiću vremena nad kojim je navodno trebalo da oni vrše nadzor.

Uprkos svemu, vrhovni nadzornik Arnold je navukao sumnjičavu grimasu na lice čim je počeo da mu objašnjava o čemu je reč. Garet je smatrao pravom privilegijom tu činjenicu da je rođen u epohi u kojoj nauka svakodnevno napreduje korak dalje, otkrivajući im stvari koje njihovi dedovi nisu bili u stanju čak ni da zamisle, ne podrazumevajući pod tim gramofon niti telefon, nego upravo putovanje kroz vreme. Šta bi njegov deda rekao da je znao da će u doba njegovog unuka ljudi moći da putuju u budućnost, mnogo dalje od tačke gde se zaključuje njegov život, ili u prošlost, u davna vremena o kojima se dotle učilo samo iz knjiga? Garet se spremao za put u 2000. godinu sav ustreptao od uzbuđenja, ne toliko zbog mogućnosti da prisustvuje jednom istorijskom trenutku za ljudsku rasu, kao što je rasplet dugotrajnog rata protiv robota, koliko zbog toga što je više nego ikada bio svestan da živi u jednom svetu gde je, zahvaljujući nauci, sve moguće. Videće kakva je ta 2000. godina, tačno tako, ali ko zna i koliko još epoha će moći da vidi pre nego što izdahne. Sudeći po tvrdnjama Giljema Mareja, uskoro će biti otvorene nove rute u vremenu pa će mu se možda pružiti prilika da svedoči i nekoj boljoj budućnosti, u potpuno obnovljenom svetu, ili da se vrati kroz vreme u doba faraona, ili Šekspirovog Londona, gde bi možda mogao da posmatra čuvenog dramskog pisca kako pod svetlošću

sveće sastavlja svoja čuvena dela. A sve je to za jednu mlađanu dušu bilo motiv za istinsku radost, za neprestanu želju da se zahvali Bogu, u koga je trenutno bez obzira na politiku poricanja koju je zastupao Darvin, radije i dalje verovao; stoga je svake noći, pre nego što legne na spavanje, upućivao jedan osmeh ka zvezdama, gde ga je zamišljao kako sedi, želeći da mu kaže kako je spreman da se prepusti svim onim čudima koje bi se on ljubazno ponudio da mu pokaže. I zato, neće vas iznenaditi to što Garet nije razumeo one koji su gajili sumnje prema svim tim sjajnim naučnim izumima, a još manje one koji su ostajali ravnodušni prema neverovatnom otkriću Giljema Mareja, kao što beše slučaj s njegovim nadređenim, koji se još uvek nije bio ni potrudio da odvoji nešto svog slobodnog vremena da bi posetio 2000. godinu.

– Samo da proverim da li sam vas ispravno shvatio. Vi hoćete da kažete da je to jedini trag koji imate o ovom slučaju, inspektore? – upitao ga je vrhovni nadzornik Arnold, mašući reklamom Marejeve agencije za putovanje kroz vreme, koju mu je Garet prethodno uručio, istovremeno pokazujući na crtež gde je hrabri kapetan Šeklton obarao jednog robota, pogodivši ga nečim nalik munji.

Garet je uzdahnuo. Činjenica da njegov šef nije učestvovao ni u jednoj ekspediciji u budućnost obavezivala ga je da ga delimično uputi u materiju, tako da je bio primoran da protraći nekoliko sledećih minuta objašnjavajući mu, doduše u opštim crtama, ono što se zbivalo u 2000. godini i način na koji se dotle stizalo, sve dok nije došao do dela koji ga je znatno više zanimao: zaustavio se na detaljima oružja koje su koristili vojnici. Te sprave su bile u stanju i metal da probiju, zbog čega ne beše nesuvislo pomisliti da bi, kad bi bile primenjene na čoveka, rezultat mogao biti veoma sličan onome koji je pronađen na lešu iz mrtvačnice u Merilbounu. Koliko je njemu bilo poznato, nikakvo oružje sadašnjice nije moglo da izazove tako zastrašujuću ranu, što je ujedno, kako se moglo pročitati u izveštaju s autopsije, potvrđivao i doktor Alkok. Kad su stigli do te tačke, Garet je Arnoldu izložio svoju teoriju: neko od tih ljudi iz budućnosti, verovatno čovek po imenu Derek Šeklton, doputovao je kao slepi putnik na Hronotilusu koji je turiste vraćao u njihovu epohu, pa je sada slobodno harao 1896. godinom, noseći smrtonosno oružje. Ako je to tačno, zaključio je, imali su dva izbora: da tragaju za Šekltonom po celom Londonu, što bi moglo da potraje nedeljama iako bez ikakvih garancija za uspeh, ili su mogli da se poštede svega toga i da ga uhapse tamo gde su znali da će sigurno biti: 20. maja 2000. godine. Dovoljno bi bilo da on ode na sledeću ekspediciju u pratnji dvojice detektiva, pa da ga uhvate pre nego što stigne do njihovog vremena.

– Povrh svega – dodao je, s ciljem da ubedi svog nadređenog, koji je nemo odmahivao glavom, očigledno zbunjen – ako mi dozvolite da uhapsim kapetana Šekltona u budućnosti, vaš odsek će zavredeti sve vrste pohvala i priznanja, samim tim što bismo tako ostvarili nešto sasvim novo: zaustavili bismo ubicu pre nego što on stigne da počini zločin, jer bi on u tom slučaju bio u nemogućnosti da sprovede svoju zamisao.

Vrhovni nadzornik Arnold je zapanjeno buljio u njega.

– Hoćete da kažete da, ukoliko otputujete u 2000. godinu i ulovite ubicu, njegov zločin će se... izbrisati?

Garetu je bilo jasno koliko jednom čovek poput vrhovnog nadzornika Arnolda beše teško da to razume. Niko, osim osoba nalik njemu, koje su po čitave noći provodile lupajući glavu o dvosmislenostima putovanja kroz vreme, ne bi bio u stanju da tek tako lako prihvati ono što je on sada nagoveštavao svom šefu.

– Ubeđen sam u to, nadzorniče. Ako ga uhapsim pre nego što do zločina uopšte dođe, naša bi se sadašnjost neizbežno promenila. Ne samo da bismo stali na put ubici, nego bismo i spasili jedan život, jer sam siguran da bi onda leš onog nesrećnog prosjaka odmah nestao iz mrtvačnice – potvrdio

je Garet, mada ni njemu samom nije bilo sasvim jasno na koji način bi se sve to odvijalo.

Tomas Arnold se zamislio na nekoliko sekundi, razmišljajući o tome koliko bi Skotland jard smeo da se petlja u te vremenske zavrzlame. Na svu sreću, ograničena pamet vrhovnog nadzornika takođe nije mogla da zaključi da, kad bi ubica bio uhvaćen, ne samo da bi nestalo telo već i sve ostalo što je taj zločin izazvao, što je podrazumevalo, na primer, i taj razgovor koji su trenutno vodili.

Ne bi ni imali slučaj ubistva koji je trebalo rešiti. Sve u svemu: ne bi bilo nikakvih posledica, jer se ništa ne bi ni dogodilo. Ishod Šekltonovog hapšenja u budućnosti, pre nego što on doputuje u prošlost i počini zločin, beše toliko nepredvidljiv da je čak i sam Garet, čim je malo zastao da situaciju razmotri smirenije, osetio kako mu se zavrtelo u glavi. Šta onda da urade s ubicom koga niko, zbog toga što je uhapšen pre nego što je počinio zločin, neće pamtiti kao čoveka koji je nekoga ubio? Za šta će ga onda kog đavola optužiti? Ili bi i njegovo putovanje u budućnost takođe nestalo u toj kosmičkoj provaliji gde se slivalo sve što nikada nije stiglo da se desi? Garet to nije mogao da zna, ali je bio svestan činjenice da on lično predstavlja okidač koji je sve to pokretao.

Posle tri sata razgovora, pomalo omamljen, vrhovni nadzornik Arnold je okončao njihov sastanak, obećavši Garetu da će se već po podne sastati sa predsednikom komisije i premijerom, u nameri da im izloži stanje stvari onako kako najbolje bude mogao. Garet mu se zahvalio. To je značilo da će narednog jutra, ukoliko ne iskrsnu nikakvi problemi, dobiti nalog da uhapsi Šekltona u 2000. godini. Onda će otići pravo u Marejevu agenciju za putovanja kroz vreme i zatražiti da ga Giljem primi, kako bi obezbedio tri karte za sledeće putovanje Hronotilusom.

Pošto i nije umeo drugačije, Garet je to čekanje iskoristio da detaljnije razmisli o celom tom slučaju, mada se ovog puta, osim analiziranja pojedinosti koje bi uticale na konačni odgovor, što sada nije bilo nužno, budući da je ubicu već otkrio, jednostavno divio zanimljivom račvanju ovog slučaja, kao da se radi o mreži neke nove vrste pauka. Međutim, ovom prilikom se Garet tim svojim razmišljanjima nije prepustio u svojoj kancelariji, nego sedeći na jednoj klupi pored šetališta, koja se nalazila nasuprot jedne otmene kuće u ulici Sloun. U pitanju je bila kuća Nejtana Fergusona, vlasnika fabrike za izradu pijanola. Nije znao da li je taj njemu mrzak tip, koji ga je nažalost pratio pri odrastanju, imajući u vidu prijateljstvo s njegovim ocem, zaista jedan od uzročnika kobnog rata u budućnosti, kako ga je u šali nazvao onaj brbljivi mladić Vinslo; ali nije ga ništa koštalo da popodne provede ispred njegove kuće, sladeći se grožđem, kako bi se uverio da li se tuda muva neka sumnjiva osoba. Kad bi se tako nešto desilo, verovatno bi bio pošteđen novog putovanja u budućnost. Ali takođe beše moguće da Ferguson, na kraju krajeva, nema drugu ulogu u tom sveobuhvatnom spletu univerzuma nego da pravi one smešne pijanole, a da se kapetan Šeklton u tom trenutku nalazi na nekom drugom mestu, šunjajući se oko kuće neke druge osobe. Ali zašto je ubio baš onog bednog prosjaka? Zbog čega bi kapetanu bio važan život tog nesrećnika? Da li je to bila nezgoda, slučajna omaška, ili je leš koji je trunuo u mrtvačnici bio nešto više nego što se na prvi pogled činilo, možda neki ključni delić u slagalici budućnosti?

Sve te mogućnosti su očaravale Gareta, ali morao je da ih privede kraju kad je primetio kako su se otvorila vrata Fergusonove kuće, posle čega je upravo njega ugledao kako izlazi. Inspektor je ustao s klupe na kojoj je dotle sedeo i hitro se sakrio iza jednog drveta, odakle je jasno mogao da vidi sve što se dešava na pločniku preko puta. Ferguson je zastao na stepeništu svog doma, stavljajući na glavu cilindar, posle čega je u dubinu noći uputio jedan osvajački pogled. Garet je primetio kako je elegantno odeven, iz čega je zaključio da se sigurno spremio za odlazak na večeru ili nešto slično.

Nakon što je stavio i rukavice, Ferguson je zatvorio vrata svoje kuće, sišao do kraja stepeništa i bez naročite žurbe krenuo niz ulicu. Izgleda da se mesto na koje se zaputio nalazilo u blizini, budući da je

odlučio da ne koristi kočiju. Da li treba da ga pratim, zapitao se Garet. Ali jedva je imao vremena da razmisli o tome šta bi u tom času bilo najpametnije, jer je upravo tada, baš kada je Ferguson prošao pored baštica sa živom ogradom koje su okruživale njegovu kuću, jedna figura nečujno skliznula između grmlja. Iako je ta figura na sebi imala dugačak kaput i kapu koja ju je delimično skrivala, Garet nije ni morao da vidi njeno lice da bi znao o kome se radi. On se sam prvi iznenadio što su se njegove sumnje pokazale kao tačne.

Jednim odlučnim pokretom, ta figura je iz džepa svog kaputa izvukla pištolj i naciljala u Fergusona, koji je koračao pločnikom, nesvestan onoga što se zbivalo iza njegovih leđa. Garet je hitro reagovao. Izronio je iz svog skrovišta i pretrčao ulicu, jer je bio svestan da je faktor iznenađenja njegovo najbolje oružje protiv nekoga kao što je Šeklton, koji je bio dvostruko krupniji i jači od njega. Njegov trk je omeo i prenuo tu figuru, koja ga je zbunjeno posmatrala kako se kreće u tom pravcu, mada je i dalje držala pištolj u ispruženoj ruci, ciljajući u svoju metu. Garet se bacio na kapetana svom snagom koju je njegovo telo dopuštalo, zgrabivši ga oko struka, pa su obojica pali u vrt, prevalivši se preko grmlja. Inspektora je iznenadila Šekltonova krhka građa, samim tim što ga je lako oborio, ali mu je ubrzo postalo jasno o čemu je reč, zatekavši se na tlu pored jedne prelepe devojke, s usnama samo za poljubac udaljenim od njenih.

– Gospođice Nelson? – promucao je, zabezeknuto.

– Inspektore Garete! – kriknula je ona, jednako iznenađena.

Zarumenjenog lica, Garet je užurbano ustao, napuštajući taj sramni položaj, pa je i njoj pomogao da ustane. Revolver je ostao na zemlji, ali se niko nije potrudio da ga podigne.

– Da li ste dobro? – upitao ju je inspektor.

– Da, dobro sam, ne brinite – dahtala je devojka, pretvarajući se da je uvređena. – Mislim da, uprkos svemu, nisam slomila nijednu kost.

Lusi je otresla haljinu na koju se bilo prilepilo grumenje zemlje, a potom je oslobodila kosu iz punđe u koju je prethodno bila skupljena, jer se ona pri padu skoro rasturila.

– Žao mi je što sam se onako zaleteo na vas, gospođice Nelson – izvinjavao se Garet, omađijan veličanstvenim vodopadom njene kose koja joj se opušteno rasula preko ramena, kao kada med curi iz tegle – stvarno mi je žao... ali hteli ste da upucate gospodina Fergusona, zar nisam u pravu?

– Naravno da sam htela da pucam u gospodina Fergusona, inspektore! Ne čučim ovde skrivena celo popodne ni zbog čega – srdito je gunđala devojka.

Sagnula se da dohvati pištolj, ali ju je Garet u tome prestigao.

– Biće bolje da ga ja pričuvam – rekao je, uz osmeh izvinjenja. – Ali, recite mi, zašto ste nameravali da ubijete gospodina Fergusona?

Lusi je uzdahnula, posle čega je nekoliko sekundi samo gledala u tlo, zamišljena.

– Ja nisam onako površna devojka kako svi misle, znate? – konačno je izgovorila, očigledno utučena. – Meni je svet u kome živimo jednako važan kao i svim drugim ljudima. A želela sam to da dokažem tako što bih stala na put čoveku koji je odgovoran za rat u budućnosti.

– Ja nisam ni smatrao da ste vi površna devojka – priznao joj je Garet. – A ko tako misli, pravi je glupak.

Lusi se nasmešila, budući da joj je godilo inspektorovo laskanje.

– Zaista tako mislite? – upitala je, koketirajući.

– Naravno, gospođice Nelson – uveravao ju je inspektor, odgovorivši joj jednim stidljivim osmehom. – S druge strane, zar vam se ne čini da postoje mnogo bolji načini da to dokažete nego da svoje lepe ruke umrljate krvlju?

– Pretpostavljam da ste u pravu, gospodine Garete... – složila se Lusi, zadivljeno odmeravajući

inspektora.

– Raduje me što je tako – kazao je Garet s iskrenim olakšanjem.

Izvesno vreme su samo ćutali, međusobno se zgledajući s vidljivim nemirom.

– I šta sada, inspektore? – najzad se prva oglasila devojka, navukavši nevinu grimasu na lice. – Uhapsićete me?

Garet je uzdahnuo.

– Tako bi trebalo da postupim, gospođice Nelson – ojađeno je prokomentarisao – ali...

Na trenutak je zavladala tišina, dok je on procenjivao situaciju.

– Da? – upitala je Lusi.

– Zaboraviću ovu neprijatnost ukoliko mi obećate da nećete više pokušati ni u koga da pucate.

– Oh, ja vam to obećavam, inspektore! – radosno je uskliknula devojka. – A ukoliko biste bili toliko ljubazni da mi vratite pištolj, ja ću onda moći da ga ubacim nazad u fioku mog oca pre nego što on otkrije da ga nema.

Garet se kolebao, ali na kraju je ipak pružio oružje devojci. Dok je prihvatala pištolj, njihovi su se prsti okrznuli i oboje su zastali da barem nakratko uživaju u tom prijatnom dodiru. Nakon što je Lusi uzela pištolj i smestila ga u džep svog kaputa, Garet je pročistio grlo.

– Da li biste mi dopustili da vas otpratim do vaše kuće, gospođice Nelson? – obratio joj se, mada se ne usuđujući da je pogleda.

– Nije preporučljivo da jedna tako fina gospođica u ovo doba sama šeta ulicom, bez obzira što u džepu nosi oružje.

Lusi se osmehnula, zadovoljna zbog Garetove ponude.

– Svakako – odgovorila je. – Veoma ste ljubazni, inspektore. Osim toga, ja ne živim daleko odavde, a noć je baš prijatna. Biće to lepa šetnja.

– Siguran sam da hoće – složio se Garet.

TRIDESET PETO POGLAVLJE

S

ledećeg jutra, u intimnosti svoje kancelarije, inspektor Kolin Garet je žvakao svoj doručak s odsutnim izrazom na licu. Očigledno, razmišljao je o Lusi Nelson, mislio je na njene ljupke oči, na njenu zlaćanu kosu, kao i na osmeh koji mu je uputila pošto ju je zamolio za dopuštenje da joj piše.

U tom času, jedan detektiv je ušao u njegovu kancelariju i predao mu nalog koji je potpisao premijer, čime mu je odobreno da otputuje i budućnost i tamo uhapsi čoveka koji još uvek nije bio rođen.

Uhvaćen u zamku zaljubljivanja, koja, kako vam je već poznato, može da zanese one koji u nju upadnu, inspektor kao da nije ni razumeo šta mu taj papir znači, sve dok se nije našao u kočiji koja ga je vozila prema Marejevoj agenciji za putovanja kroz vreme.

Prvi put kad je Garet prešao preko praga njenog sedišta, kolena su mu klecala, a ušteđevina koju mu je otac ostavio bila je uložena u ostvarenje njegovih snova: kartu za put u budućnost, u 2000. godinu. Međutim, sada je to učinio odlučnim korakom, iako je ono što je nosio u džepu bilo u istoj meri neverovatno, naređenje koje je imalo prizvuk magije, jer, ako se malo bolje pogleda, izdato je s ciljem da se ulovi jedna utvara. A Garet je bio siguran da bi, kad bi putovanja kroz vreme postala deo svakodnevice, to bila samo prva stavka na dugačkom spisku sličnih naloga koji bi policijskim detektivima omogućili da izvrše hapšenja u različitim vremenskim epohama, samo pod uslovom da su zločini počinjeni u istom okruženju: u gradu Londonu. Nažvrljavši uobičajene reči na papiru koji je on sada imao u džepu, verovatno i nesvestan toga, premijer je načinio istorijski korak, otvarajući vrata jednog novog doba. Onako kako je i sam Garet pretpostavljao, upravo nauka i njeni zadivljujući plodovi behu činioci koji su određivali ritam melodije po kojoj je čovek plesao.

Ali ovaj će mu nalog obezbediti, ujedno, izvesnu slobodu i u prostoru. Na primer, da ne mora da trune čekajući Giljema Mareja u nekom sobičku, dok ga taj stalno zauzet čovek konačno ne primi.

Nadahnut važnošću papirića koji je nosio u džepu, Garet je zaobišao sekretarice koje su čuvale Marejevu privatnost, zatim se popeo uz stepenice koje su vodile do prvog sprata, zanemarujući njihove povike, onda je prošao kroz dugačak hodnik prepun časovnika i banuo je u preduzetnikovu kancelariju poput priviđenja, praćen čoporom uzbunjenih sekretarica. Giljem Marej je u tom trenutku bio ispružen na tepihu, igrajući se s jednim krupnim psom. Uputio mu je prilično gnevan pogled kad ga je video da ulazi bez prethodnog kucanja, ali se Garet nije dao zaplašiti. Znao je da je takvo njegovo ponašanje i više nego opravdano.

– Dobar dan, gospodine Mareje. Ja sam inspektor Kolin Garet, iz Skotland jarda – predstavio se.

– Oprostite što ovako upadam u vašu kancelariju, ali moram hitno da razgovaram s vama.

Marej je ustao neobično polako, sumnjičavo je odmerio inspektora i na kraju, jednim rasejanim pokretom ruke, dao je sekretaricama znak da mogu da idu.

– Stvari kojima se vi bavite su same po sebi od izuzetnog značaja, pa samim tim, ne morate da mi se izvinjavate što ste se pojavili tako iznenadno – rekao je, nudeći mu da sedne na fotelju, dok je on svoju ogromnu telesinu smestio na onu nasuprot njemu.

Kad su obojica seli, Giljem je uzeo jednu malu drvenu kutiju koja je stajala na stočiću koji ih je razdvajao, potom ju je otvorio i ponudio Garetu cigaru, sve to čineći izuzetno ljubazno, što beše u suprotnosti s njegovom pređašnjom suzdržanošću. Inspektor je učtivo odbio duvan, smeškajući se

sebi u bradu zbog nagle promene u stavu preduzetnika, koji je u roku od nekoliko sekundi sigurno odmerio razloge za i protiv bešnjenja na inspektora iz Skotland jarda, zaključivši da bi mnogo poželjnije bilo da se prema njemu ophodi s tom slatkorečivom prisnošću. Zahvaljujući tome, Garet je sada sedeo na udobnoj fotelji, a ne na klupici koja se nalazila pored nje.

– Ne podnosite duvanski dim, ha! – prokomentarisao je Giljem, vraćajući kutiju na stočić, posle čega je posegnuo za flašom od izrezbarenog stakla, koja je sadržala neku neobičnu tečnost crnkaste boje, koju je zatim nasuo u dve čaše. – Onda barem mogu da vam ponudim nešto da popijete.

Garet je prihvatio čašu koju mu je preduzetnik pružio, mada s izvesnom sumnjičavošću prema tamnom piću koje je ona sadržala, ali ga je njegov sagovornik osmehom podstakao da barem malo otpije, istovremeno i sam potežući gutljaj. Garet je postupio isto kao i on, osetivši kako mu ta čudna tečnost klizi niz grlo, peckajući ga u tolikoj meri da je osetio kako mu iz očiju izbija nekoliko suza.

– Šta je ovo, gospodine Mareje? – zanimalo ga je, mada ujedno nije mogao da se zaustavi da bučno ne podrigne. – Da li je u pitanju neko piće iz budućnosti?

– Ma ne, inspektore. To je novo osvežavajuće piće koje je osvojilo cele Sjedinjene Države.

Izmislio ga je neki apotekar iz Atlante, a pravi se na bazi mešanja listova koke i semenki kole.

Pojedini ljudi, poput mene, piju ga dodajući malo sode. Cenim da će uskoro biti uvezeno i u našu zemlju.

Garet je odložio čašu na stočić, ne želeći da popije nijedan gutljaj više.

– Ima zanimljiv ukus. Pretpostavljam da ljudima treba vremena da se na njega naviknu – mudrovao je, tek da nešto kaže.

Giljem je klimnuo glavom, uz osmeh na licu, ispraznio je svoju čašu naiskap i upitao ga, vidno radoznao da što pre bude upućen u situaciju: – Recite mi, inspektore, da li ste uživali prilikom putovanja u 2000. godinu?

– Veoma, gospodine Mareje – iskreno mu je odgovorio Garet. – I voleo bih da iskoristim ovu priliku kako bih vam kazao da u potpunosti podržavam vaš projekat, bez obzira na to što pojedine novine pišu o nemoralnosti u činu viđenja vremena koje nam ne pripada. Ja mogu da se pohvalim širokim umom, a putovanja kroz vreme mi deluju kao nešto izuzetno privlačno. Sa istinskom žudnjom očekujem da se uskoro omoguće i nove rute, ka drugim epohama.

Preduzetnik mu se na tim komentarima zahvalio jednim stidljivim osmehom, zauzevši na svojoj fotelji neki položaj smirenog iščekivanja, čime je nesumnjivo pozivao inspektora da mu otkrije motiv svoje posete. Garet je pročistio grlo i bez daljeg okolišanja prešao je na stvar: – Živimo u zaista čarobnim vremenima, gospodine Mareje, ali takođe i zastrašujuće nesigurnim – počeo je da objašnjava, odlučivši se za mali uvod koji je prethodno uvežbao. – Nauka je ta koja naređuje, a ljudi moraju da joj se prilagođavaju. Iznad svega, posebno moramo da uskladimo svoje zakone, koji se moraju oblikovati po uzoru na novo lice sveta, ukoliko želimo da uopšte nečemu služe. Utoliko pre kad je reč o vremenskim putovanjima. Mi se nalazimo na obzorju jednog neobičnog otkrića, koje će neminovno preobraziti svet onakav kakvog ga mi poznajemo, a čiji su rizici nepredvidljivi, ili ih je barem teže proceniti. A ja želim da vam govorim upravo o tim rizicima, gospodine Mareje.

– U potpunosti se slažem s vama, inspektore – potvrdio je preduzetnik. – Nauka će ovaj naš svet učiniti neprepoznatljivim, što će nas nagnati da izmenimo svoje zakone, a po svemu sudeći, takođe i mnoge svoje principe, kako to već započinju vremenska putovanja. Ali, recite mi, na koje konkretne opasnosti vi želite da me upozorite? Priznajem da ste uspeli da zagolicate moju radoznalost.

Garet se jedva primetno uspravio i ponovo se nakašljao.

– Pre dva dana – nastavio je – gradska policija je pronašla leš jednog čoveka u ulici Mančester, u

kvartu Merilboun. U pitanju je neki prosjak, ali povreda koja je izazvala njegovu smrt bila je toliko čudna, da su slučaj prebacili nama. Otkrivena rana je zapravo ogromna rupa na sredini njegovih grudi, otvor od tridesetak centimetara u prečniku, koja mu je probila trup s jedne na drugu stranu, a njene ivice su gotovo ugljenisane. Među našim forenzičarima vlada najveća moguća zbunjenost. Svi jednoglasno tvrde da ne postoji oružje koje bi bilo u stanju da napravi takvu ozledu.

To rekavši, Garet je namerno napravio neku vrstu dramske pauze, pre nego što će dodati, ozbiljno se zagledavši u preduzetnika: – Ili, barem ne ovde. Ne u našoj sadašnjosti.

– Šta ste time želeli da kažete, inspektore? – upitao je Marej ravnodušnim glasom, koji se nije slagao s načinom na koji se uzvrpoljio u fotelji.

– Da su forenzičari u pravu – uzvratio je Garet – jer to oružje još uvek nije izmišljeno. Ali ja ga jesam video, gospodine Mareje. Možete li da pogodite gde?

Giljem nije ništa odgovorio, već ga je samo oprezno odmeravao.

– Video sam ga u 2000. godini.

– Zaista? – promucao je poslovni čovek.

– Da, gospodine Mareje. Siguran sam da takvu povredu može da stvori isključivo oružje kakvo koriste hrabri kapetan Šeklton i njegovi ljudi. Tu vatrenu munju koja ima moć da napravi rupu i na oklopu od kovanog gvožđa.

– Shvatam... – promrmljao je Giljem kao za sebe, dok mu se pogled gubio negde u daljini. – Oružje vojnika iz budućnosti, jasno.

– Tako je. Mislim da je neko od njih, najverovatnije Šeklton, doputovao u suprotnom smeru, skriven u Hronotilusu, a da vi to niste primetili, tako da se sada nalazi ovde, u našoj epohi, na našim ulicama. Ne znam zbog čega je ubio baš tog jadnika, niti gde se sada skriva, ali to je ionako nebitno: ne nameravam da gubim vreme tragajući za njim po čitavom Londonu, kada tačno znam gde mogu da ga pronađem – iz unutrašnjeg džepa svog sakoa je izvukao jedan dokument i pružio ga preduzetniku. – Ovo je nalog koji je izdao lično premijer, ovlastivši me da uhapsim ubicu na dan 20. maja 2000. godine, čak i pre nego što stigne da počini zločin, zbog čega je nužno da se zajedno sa svoja dva pomoćnika pridružim ekspediciji koja je planirana za sledeću nedelju. Kada stignemo u budućnost, izdvojićemo se od ostalih putnika i posvetićemo se tome da nadgledamo povratak putnika s druge ekspedicije, kako bismo uhvatili onoga ko se bude krišom uvukao u Hronotilus, ko god to bio.

Nakon što je sve to izgovorio, inspektor se dosetio nečega što mu je prethodno promaklo neprimećeno: ako bi se sakrio da bi špijunirao povratak putnika s druge ekspedicije, morao bi da se suoči i sa samim sobom. Samo se nadao da to u njemu ne bi izazvalo isti otpor kao i pogled na krv.

Pogledao je u Mareja, koji je s izuzetnom pažnjom proučavao uručeni nalog. Preduzetnik je toliko dugo ćutao, da je Garet pomislio kako ovaj procenjuje i čvrstinu hartije.

– I ne brinite, gospodine Mareje – osetio se dužnim da doda – ako se na kraju ispostavi da ubica jeste kapetan Šeklton, budući da nameravam da ga uhapsim posle dvoboja sa Salomonom, moja intervencija neće uticati na rasplet rata, što će ići u korist ljudskoj rasi, a ni vaš posao neće time biti oštećen.

– Razumem – promrmljao je Giljem, ne dižući pogled s dokumenta.

– Mogu li onda računati na vašu saradnju, gospodine Mareje?

Giljem je polako podigao glavu, a potom je inspektoru uputio pogled koji se, na nekoliko sekundi, Garetu učinio prezrivim, ali je shvatio da je pogrešio u proceni čim mu se taj čovek široko osmehnuo, pre nego što će odgovoriti: – Svakako, inspektore, to se podrazumeva. Računajte na tri mesta za sledeću ekspediciju.

– Mnogo vam hvala, gospodine Mareje.

– A sada, ako biste me izvinili – oglasio se preduzetnik, ustavši i pruživši mu dokument – čeka me mnogo posla.

– Naravno, gospodine Mareje.

Pomalo iznenađen zbog zbrzanog načina na koji je sastanak okončan, Garet je ustao s fotelje, iznova se zahvaljujući na prihvaćenoj saradnji, nakon čega je napustio kancelariju. Dok je prolazio kroz dugački hodnik prepun časovnika, na usnama mu se pojavio osmeh. Nastavio je da silazi niz stepenište u izuzetno dobrom raspoloženju.

– Jetra, slezina, levi bubreg, nadbubrežna žlezda, mokraćna bešika, prostata... – pevušio je.

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

N

i osećaj na koži onog prijatnog povetarca koji najavljuje leto, ni milovanje tela voljene osobe, ni ispijanje škotskog viskija u kadi sve dok se voda ne ohladi, na kraju krajeva, nijedan drugi užitak koji bi mu pao na pamet, ništa od toga Velsu ne bi pružilo veće zadovoljstvo od onog koje bi osetio svaki put kad bi završio neki od svojih romana. Taj vrhunski čin ga je uvek celog iznutra ispunjavao nekom omamljujućom radošću, u pravom naletu sreće koja se rađala iz izvesnosti da ništa što bi u životu mogao ostvariti ne može da ga oraspoloži više od završetka sopstvenog romana, koliko god da je pisanje samo po sebi moglo izgledati dosadno, naporno i nezahvalno, budući da je Vels pripadao onoj grupi pisaca koji mrze da pišu, ali koje veseli činjenica da su „nešto napisali“.

Izvukao je poslednju stranicu iz valjka svoje pisaće mašine marke „hamond“, potom ju je spustio na vrh gomile i položio ruku na nju s istim onim pobedničkim osmehom s kakvim bi lovac oslonio čizmu na glavu ubijenog lava, jer za Velsa sam čin pisanja beše nešto nalik borbi, zaista žestokom nadmetanju s idejom koja se opire da bude uhvaćena. S idejom koju je sam začeo, s druge strane; a to je možda bio detalj koji ga je najviše iritirao, to rastojanje koje bi se uvek isprečilo između rezultata postignutog trudom i cilja koji je, doduše više u nesvesnom nego u voljnom smislu, obično unapred određen. Iskustvo ga je naučilo da to što čovek uspeva da pretoči u reči na papiru nije ništa više od bledog odraza onoga što je prethodno zamišljao, tako da je navikao da se zadovolji upola lošijim od originala, onom tek prihvatljivom polovinom savršenog i besprekornog dela koje mu je služilo kao zvezda vodilja i koje je zamišljao kako mu se podrugljivo kezi iza svake knjige, nalik nekom mračnom priviđenju. Bilo kako bilo, pred njim je stajao proizvod njegovih napora iz poslednjih nekoliko meseci, pomislio je; činjenica da može da vidi i dotakne nešto što do poslednje tačke nije ništa više od obične sumanute hipoteze, za njega je bila neprocenjiva. Sutra će rukopis predati Henliju i moći će da zaboravi na njega.

Međutim, sumnja nikad ne dolazi sama. Iznova, pred tom gomilom iskucanih listova, Vels se zapitao da li je stvarno napisao ono što je i trebalo da napiše. Da li je taj roman bio jedno od onih dela koja zaslužuju da budu upisana u njegovu bibliografiju, ili je to samo slučajna omaška? Pitanja je bilo previše, mada ga je jedno od njih nasmrt mučilo: da li u nekom kutku njegove glave postoji roman koji bi mu omogućio da izrazi sve ono što je zaista nosio u sebi? Plašila ga je mogućnost da ga ne otkrije prekasno: da će na samrtnoj postelji, pre nego što poslednji put izdahne, ta knjiga blesnuti u njegovom mozgu kao olupina koja naglo izbija na površinu okeana, radnja tog nesvakidašnjeg romana za koji više neće imati vremena da ga napiše. Bio bi to roman koji je oduvek bio prisutan, čekajući ga, bezuspešno ga dozivajući kroz sveopštu buku, a koji će umreti zajedno s njim, jer niko drugi neće moći da ga napiše, jer to beše nešto poput odela skrojenog po njegovoj meri. S njegove tačke gledišta, nije mogao postojati veći strah, niti gore prokletstvo.

Odmahnuo je glavom, nastojeći da otrese te uznemiravajuće bojazni, pa je pogledao na sat. Već je bila prošla ponoć, tako da je na poslednjoj strani romana, iznad svog potpisa, mogao da upiše datum 21. novembar 1896. godine. Kada je i to završio, gotovo zaljubljeno je počeo da duva kako bi se mastilo osušilo, posle čega je ustao sa stolice i uzeo fenjer. Leđa su ga bolela i osećao je neizmernu iscrpljenost, ali nije krenuo prema spavaćoj sobi, odakle je dopiralo Džejnino mirno disanje. Danas

neće imati vremena za spavanje: čeka ga je stvarno uzbudljiva noć, rekao je samom sebi, s osmehom koji mu se razlivao preko usana. Prošao je kroz hodnik rukovodeći se svetlošću fenjera, trudeći se da priguši odjeke cipela, a zatim je pošao uz stepenište prema tavanu, nadajući se da nijedan stepenik neće zaškripati.

A tamo gore, čekala ga je, onako sjajna i lepa, osvetljena bajkovitim sjajem mesečine koja je klizila kroz otvoren prozor, gotovo nestvarna mašina. Već se bio navikao na taj svoj tajni ritual, mada ne bi tačno umeo da kaže šta mu se toliko dopadalo u tom bezazlenom i apsurdnom nestašluku, koji je podrazumevao to da dođe i smesti se na sedište vremeplova, dok njegova žena spava. Možda je za to bila kriva varka da se, uprkos tome što je znao da je posredi samo jedna usavršena igračka, on tu osećao nekako posebno. Onaj ko ju je napravio zaista je vodio računa o svim detaljima: ta mašina možda nije mogla da putuje kroz vreme, ali, zahvaljujući odgovarajućim koturovima, na njenu komandnu tablu je mogao da se ubeleži bilo koji datum, kao zamišljeno odredište tih nemogućih putovanja kroz tkivo vremena.

Do tog trenutka, Vels se ograničavao na to da na tabli upisuje godine iz daleke budućnosti, uključujući i 802701. godinu, u svetu Elojaca i Morloka. Toliko je razmišljao o sutrašnjici, da je život onakav kakav je on poznavao mogao postati nešto sasvim nepoznato, bolno neprepoznatljivo, ali je takođe nameštao i brojke koje bi ga odvele u protekle epohe, u one delove prošlosti kojima bi voleo da svedoči, kao što je doba druida. Ali te noći, s ironičnim osmehom na usnama, odlučio je da brojke na tabli pokažu 20. maj 2000. godine, baš onaj datum koji je Giljem Marej odabrao da tu smesti najvažniju bitku u istoriji ljudske rase, onu predstavu na koju je, na njegovo ogromno čuđenje, izgleda nasela cela Engleska, delimično zahvaljujući njegovoj knjizi. Zvučalo mu je ironično da je on, pisac romana o putovanju kroz vreme, bio jedini koji je smatrao da je to nemoguće. Naveo je čitavu Englesku da počne da sanjari, dok on sam nije mogao da prihvati sopstveni san.

Kakav će svet zaista biti posle još jednog veka?, zapitao se. Kakvo će biti pravo lice budućnosti?

Voleo bi da je bilo moguće otputovati u 2000. godinu, ne samo zbog pukog zadovoljavanja radoznalosti, nego takođe i zbog želje da nekim od onih foto-aparata koji su nedavno ušli u modu napravi brojne fotografije i zatim se vrati da ih pokaže svim onim praznoglavcima koji su čekali u redovima ispred Marejeve agencije, otkrivajući im kako zaista izgleda budućnost. Ali takve maštarije nisu bile ostvarljive, očigledno, ali to ga nije sprečavalo da s njima i nastavi, pomislio je, oslonivši se na naslon i svečano povukavši ručicu mašine, posle čega je odmah osetio ono golicavo uzbuđenje koje mu je neizbežno strujalo telom kad god bi učinio taj pokret.

Ali ovog puta, na njegovu zaprepašćenost, kada je ručica prešla željeni put, neočekivani mrak je progutao tavan. Pramičci mesečine koji su dopirali kroz prozor kao da su se iznova povukli, prepuštajući ga potpunoj tami. Pre nego što je stigao da shvati šta se tu kog vraga zbiva, zahvatio ga je užasavajući osećaj kao da negde propada, posle čega je osetio vrtoglavicu. Imao je utisak kao da lebdi, da pluta niz struju neke vrste mračnog ništavila, koje je lako mogao biti i sam univerzum. I dok ga je svest izdavala, jedino što je uspeo da pomisli beše da ili upravo doživljava infarkt, ili, posle svega, ipak putuje u 2000. godinu.

Teško i polako je dolazio sebi. Usta su mu bila suva i osećao je neku neobičnu težinu u celom telu. Kada mu se pogled razbistrio, otkrio je da leži na tlu, ali to nije bio pod na njegovom tavanu nego zapušteno zemljište puno kamenja i raznih otpadaka. Beskrajno zbunjen, s mukom se pridigao, nezadovoljno primetivši da ga probadaju strašni bolovi kad god bi pokušao da pomeri glavu. Odlučio je da, trenutno, ostane da sedi na tlu. Odatle je nepoverljivim pogledom osmotrio opustošeni pejzaž koji ga je okruživao.

Nalazio se u podrobno uništenom gradu. Da li tako izgleda London budućnosti?, zapitao se. Da li je stvarno došao u 2000. godinu? Od vremenske mašine nije ostao nikakav trag, kao da su je Morloci ukrali i sakrili u utrobi podzemlja. Posle detaljnog proučavanja, zaključio je da je krajnje vreme da se podigne na noge, što je učinio s teškom mukom, kao Darvinov primat koji u skraćenom vidu prelazi rastojanje koje ga deli od čoveka, pri čemu je s olakšanjem zapazio da ništa nije slomio, iako ga je još uvek pratila neprijatna vrtoglavica. Da li je taj vrtlog bio jedna od posledica činjenice da je prošao kroz čitav vek u nekoj vrsti vremenske kočije? Nebo beše prekriveno gustom maglom koja je čitav svet zaranjala u zloslutnu pomrčinu, nalik pokrovu od neprozirnog dima koji je izatkalo na desetine požara koji su se nazirali na horizontu. U takvoj pustoši, skoro da je smatrao obaveznim prisustvo graktavih vrana koje su kružile iznad njegove glave. Jedna od njih se spustila na zemlju veoma blizu mesta gde se on nalazio, uporno kljuckajući između ruševina, čime je toj sablasnoj atmosferi pridodala još jedna nijansa.

Kada je malo bolje obratio pažnju, Vels je sa strahom shvatio da ptica kljunom čeprka po ljudskoj lobanji. To otkriće ga je nagnalo da ustukne par koraka unazad, što beše refleksni potez, ne baš mudar za okruženje u kome se zatekao. U sledećem trenutku, osetio je kako mu tlo nestaje pod nogama, prekasno shvativši da se našao na samom rubu jednog omanjeg brda, niz koje se sada nezgrapno skotrljao. U podnožje je stigao uz jedan odsečni udarac, u oblaku guste prašine koja mu je nadirala u pluća, primoravši ga da se nekoliko puta zakašlje. Pomalo ljut na samog sebe zbog sopstvene nesmotrenosti, Vels je iznova ustao. Na svu sreću, ni ovom prilikom nijedna kost mu nije bila slomljena, iako su njegove pantalone načisto iscepane, tako da je, kao šlag na tortu njegovog poniženja, jedna poderotina otkrivala levi deo njegove zadnjice, mršave i bele kao sneg.

Vels je odmahnuo glavom. Šta li će mu se još desiti, zapitao se, rukama rasterujući prašinu koja ga je gušila. Kada se vazduh malo raščistio, pisac je samo nemo stajao, zabezeknuto zureći u siluete koje je dimna zavesa počela da otkriva. Ispred sebe, otkrio je kako ga u uznemiravajućoj tišini motri vojska mašina. Bilo ih je makar desetak, a svi su oni zauzimali isti dostojanstven ali iznenađen stav, uključujući i figuru koja se nalazila izdvojena od ostalih, a koja je na glavi imala pozlaćenu krunu, u potpunom neskladu s celim tim prizorom. Činilo se kao da su se zaustavili upola koraka kad su ga videli kako se kotrlja odozgo. Shvativši gde se našao, jezivi strah mu je svezao utrobu. Doputovao je u 2000. godinu, i koliko god to neverovatno zvučalo, ta 2000. godina je bila upravo onakva kakvom ju je Giljem Marej opisao u svom romanu, jer tu, njemu pred nosom, stajao je Salomon, glavom i bradom, zloglasni kralj robota, odgovoran za pustoš koja ga je okruživala. Njegova sudbina beše jasna: stradaće od jedne usavršene igračke. Baš tu, u toj budućnosti u koju nije želeo da veruje.

– Pretpostavljam da vam u ovom trenutku nedostaje kapetan Šeklton, nije li tako?

Taj glas nije dopirao iz mašine, iako skoro ništa više nije moglo da ga začudi, nego s nekog mesta iza njegovih leđa. Vels ga je odmah prepoznao. Voleo bi da ga više nikada ne čuje, ali u izvesnom smislu, možda zbog profesionalne deformacije, znao je da će ga pre ili kasnije ponovo sresti: priča u kojoj su obojica učestvovali zahtevala je neki rasplet koji će zadovoljiti očekivanja čitalaca. Mada, nije ni sanjao da bi taj susret mogao da se odigra u budućnosti. Polagano se okrenuo. Na nekoliko metara od njega, Giljem Marej ga je posmatrao s osmehom na granici između podrugljivosti i samozadovoljstva. Bio je odeven u elegantno odelo boje crnog sleza, uz dodatak zelenog šešira, zbog čega je podsećao na neku od onih ptica sa šarenim perjem koje nastanjuju biblijski raj. Pored njega, sedeći na zadnjim šapama, nalazio se jedan krupan pas zlataste dlake.

– Dakle, dobro došli u 2000. godinu, gospodine Velse – vedro ga je pozdravio Marej. – Ili bi možda trebalo da vam poželim dobrodošlicu u moju zamisao 2000. godine.

Vels ga je sumnjičavo pogledao, ali i dalje držeći na oku skupinu robota koji su pozirali između

njih, sablasno nepomični, kao da očekuju da ih neko fotografiše.

– Uplašili ste se mojih divnih robota? Ali, kako može da vas zastraši jedna tako neverodostojna budućnost? – ironično ga je podbadao Giljem.

Smireno koračajući, preduzetnik je prišao robotu koji je predvodio grupu i, posle jednog saučesničkog osmeha upućenog Velsu, kao dete koje se sprema da izvede neki nestašluk, oslonio je svoju punačku ruku na njegovo rame i gurnuo ga. Mašina se zanela unazad, nezgrapno i bučno se sudarivši s onim iza sebe, koji je, takođe, pri padu zakačio sledećeg robota, tako da su, malo pomalo, putem lančane reakcije, svi bili oboreni na zemlju. Čitav se taj proces odvijao s usporenošću nalik onoj pri topljenju leda. Kada je i tome došao kraj, Giljem je ispružio dlanove, kao da se izvinjava zbog buke koju je svaki tresak stvarao.

– Bez ljudske potpore, to su samo prazni oklopi, obične maske – rekao je.

Pisac je buljio u niz srušenih robota, a zatim je iznova zabezeknuto pogledao u Giljema, boreći se da se odupre nestvarnom vrtlogu koji ga je zahvatao.

– Žao mi je što sam protiv vaše volje morao da vas dovučem u 2000. godinu, gospodine Velse – izvinjavao se preduzetnik s grimasom lažne zabrinutosti. – To ne bi bilo nužno da ste vi prihvatili neki od mojih poziva, ali budući da to nije bio slučaj, nisam imao drugog izbora. A nisam želeo da propustite to da vidite, pre nego što budem prinuđen da prekinem s ovim poslom. Zato sam morao da pošaljem jednog od svojih ljudi da vas pomoću hloroforma omami dok budete spavali, mada, kako me je izvestio, vi noći uglavnom trošite na druge stvari. Svojski ste ga prepali kad ste ga iznenadili dok je ulazio kroz prozor vašeg tavana.

Te su reči donele nešto blažene svetlosti u Velsov smušeni um, omogućavajući mu da poveže raspuštene niti, što je pisac činio što je brže mogao. Odmah mu je bilo jasno da nije proputovao kroz vreme i stigao u 2000. godinu, kako su pojedini detalji nagoveštavali. Mašina koju je čuvao na tavanu i dalje beše samo obična igračka, a opustošeni London u kome su se nalazili zapravo je bio dekor džinovskih razmera, koji je Giljem izgradio zarad obmanjivanja publike. Kada ga je video kako ulazi na tavan, njegov špijun se verovatno sakrio iza vremeplova, i tu je čekao, ne znajući šta dalje da čini, možda razmatrajući mogućnost da upotrebi silu da bi ga savladao i ispunio misiju koja mu je poverena. Ali, na sreću, nije bilo neophodno da posegne za neplemenitim nasiljem, budući da je on lično, onako bezbrižno se smestivši u tu spravu, ponudio savršenu priliku da na njemu primeni maramicu namočenu hloroformom, koju je sigurno već bio spremio.

A treba dodati i to da je, čim je shvatio da je reč o običnom dekoru i da nije bio svedok nemogućeg premeštanja iz jedne u drugu tačku u vremenu, Vels osetio neizmerno olakšanje. Situacija u kojoj se zatekao nije bila nimalo prijatna, svakako, ali je makar bila razumljiva.

– Nadam se da niste naudili mojoj ženi – rekao je, tonom koji kao da nije sadržao dovoljno hrabrosti da zvuči preteče.

– Ah, za to ne brinite – umirio ga je Giljem, odmahnuvši rukom. – Vaša supruga ima baš čvrst san, a moji su ljudi sposobni da budu izuzetno tihi kada situacija to od njih zahteva. Siguran sam da u ovim trenucima vaša zanosna Džejn i dalje mirno spava, i ne znajući da vi niste tu.

Vels je hteo nešto da odgovori, ali je ipak oćutao. Giljem mu se obraćao s onom pomalo lakrdijaškom nadmenošću moćnih ljudi koji misle da imaju čitav svet pod nogama. Beše neporecivo da je vreme koje je proteklo od njihovog poslednjeg susreta prilično izmenilo raspored figura na tabli. Ako je prilikom njihovog razgovora u Vokingu baš Vels bio taj koji je u svojim rukama držao skiptar moći, mašući njime kao dete svojom novom igračkom, sada ga je Giljem držao među svojim debelim prstima. Preduzetnik se sasvim promenio za svega nekoliko meseci, preobrazio se u sasvim drugačije biće. Više nije bio čovek koji sanja da postane pisac, primoran da se klanja svojim

uzorima, nego vlasnik najunosnijeg posla u celom gradu, kome se čitav London ponizno divio. Vels, prirodno, nije smatrao da on zaslužuje bilo šta nalik divljenju, a za činjenicu da mu je dozvolio da mu se obraća tim nadmoćnim tonom beše odgovorna pomisao da, na kraju krajeva, Marej na to ima pravo, jer beše jasno da je on izašao kao pobednik iz dvoboja koji su njih dvojica vodili tokom poslednjih meseci. Zar i Vels nije posegnuo za sličnim tonom dok je skiptar moći još uvek bio u njegovim rukama?

Kao voditelj programa u nekom cirkusu koji daje znak za početak predstave, Giljem Marej je raširio ruke, simbolički obujmivši ruševne prizore koji su se pružali pred njihovim očima.

– Dakle, kako vam izgleda moj svet? – upitao ga je.

Vels je tom okruženju uputio pogled potpune ravnodušnosti.

– Zaista izuzetno dostignuće za jednog graditelja staklenih bašti, nije li tako, gospodine Velse?

Jer upravo sam se time bavio pre nego što ste mi vi ponudili novi motiv za život, da, pravio sam staklene bašte.

Velsu nije promaklo kakvu je odgovornost Giljem tako spremno odlučio da mu pripiše kad je reč o razvoju njegove sudbine, ali je radije nastavio da ćuti. Ne dopustivši da ga obeshrabri njegova hladnokrvnost, Giljem ga je pokretom ruke pozvao da se prošetaju kroz tu njegovu budućnost. Nakon kraćeg kolebanja, pisac je nevoljno pošao za njim.

– Nisam siguran da li vam je to poznato, ali staklene bašte nude dobru zaradu – objasnio mu je Giljem kada ga je Vels sustigao.

– Skoro svi ljudi u svom vrtu sačuvaju nešto prostora za one trenutke mira kada se starci odmaraju i deca se igraju, a povrh svega, tu se tokom čitave godine mogu uzgajati biljke i voćke, bez neminovnog uticaja godišnjih doba. Iako su težnje mog oca, Sebastijana Mareja, da tako kažem, sezale mnogo dalje.

Jedva da su prošli jedan manji deo puta, kada se ispred njih isprečila omanja nizbrdica. Marej je počeo da silazi, ne trudeći se da zaobiđe to mesto, sjurivši se niz padinu uz smešne pokušaje da prikoči korake, održavajući ravnotežu tako što je raširio ruke. Njegov pas je odmah potrčao za njim.

Vels je teško uzdahnuo i takođe počeo da se spušta, nastojeći da se ne spotakne o komadiće cevi i iskežene lobanje koje behu rasute po tom terenu. Nije želeo ponovo da se skotrlja. Jednom dnevno beše i više nego dovoljno.

– Moj otac je naslućivao da se u tim prozirnim kućicama koje su bogataši podizali u svojim vrtovima, skriva klica budućnosti – doviknuo mu je Giljem, osvajajući podnožje pre njega – prvi nagoveštaj jednog sveta punog providnih gradova, sačinjenih od staklenih građevina koje bi izbrisale tajnovitost i privatnost čoveka, u tom boljem svetu, gde laž ne bi mogla da opstane!

Stigavši dole, pružio je ruku Velsu, ali je ovaj odbio njegovu pomoć, i ne trudeći se da sakrije gnev koji je sve to u njemu izazivalo. Giljem se pravio kao da to nije primetio, pa je nastavio dalje, ovog puta manje neprijatnom stazom.

– Priznajem da je dečaka kakav sam ja bio beskrajno očaravala ta vizija koja je rukovodila životom mog oca – nastavio je da priča. – Izvesno vreme, čak sam to smatrao vernim prikazom budućnosti. Sve dok, napunivši sedamnaest godina, nisam počeo da radim s njim. Tek onda sam shvatio da sve to beše samo privid. Postalo mi je jasno da se ta zanimacija inžinjera i vrtlara nikada neće preobratiti u arhitekturu budućnosti, ne samo zato što se čovek nikada ne bi odrekao svoje intimnosti u prilog nekog harmoničnog saživota, već stoga što je izazivala i otpor samih arhitekata, koji su prezirali metal i staklo, tvrdeći da su ti inovativni materijali u suštini lišeni estetskih vrednosti kakve bi trebalo da krase prava arhitektonska dela. Odmah sam zaključio da je to lice tužne

stvarnosti, i koliko god železničkih stanica moj otac i ja podigli od stakla svuda širom Engleske, ruke su nam bile vezane u borbi sa ciglom i betonom. Zbog toga sam odustao od ideje da do kraja života budem običan graditelj ljupkih staklenika. Mada, koga bi uopšte moglo da zadovolji to beznačajno i besmisleno zanimanje, gospodine Velse? U svakom slučaju, ja nisam od takvih. Ali ujedno, nisam imao predstavu šta bi zaista moglo da me ispuni. S mojih dvadesetak i kusur godina, imao sam dovoljno novca da sebi ispunim svaki hir, koliko god uvrnut delovao, što me je navelo da neizbežno počnem svet da posmatram kao unapred dobijenu partiju karata, što mi je postajalo sve dosadnije.

Povrh svega, moj otac je umro nedugo zatim, savladan nekom galopirajućom groznicom, tako da sam postao još bogatiji, budući da sam bio njegov jedini naslednik. Ali istovremeno, to me je takođe učinilo bolno svesnim činjenice da većina ljudi umire pre nego što stignu da ostvare svoje snove. Bez obzira na to što je život mog oca spolja delovao vredan zavisti, ja sam znao da ipak nije bio celovit, a nisam imao nameru da dopustim da se to isto i meni desi. Bio sam ubeđen da bih u suprotnom i ja umro s tom grimasom nezadovoljstva na usnama. Pretpostavljam da sam se baš zbog toga okrenuo književnosti, kako bih izbegao ono monotono i predvidljivo postojanje koje mi se inače nudilo. Svi mi iz nekog određenog razloga posežemo za književnošću, zar ne? Šta je vas njoj privuklo, gospodine Velse?

– U osmoj godini sam slomio potkolenicu – odgovorio je pisac, s očiglednom setom.

Giljem ga je nekoliko sekundi odmeravao, pomalo zbunjen, sve dok na kraju nije zadovoljno klimnuo glavom.

– Slutim da jedan genije kao što ste vi i mora da počne u tako ranom dobu – razmišljao je. – Ja sam malo okasnio. Sve do svoje dvadeset pete godine, nisam osetio poriv da istražim bogatu biblioteku koju je moj otac, prerano ostavši udovac, počeo da širi u jednom krilu naše kuće, iako pretpostavljam da je to bio samo jedan od načina da potroši novac koji bez pomoći moje majke nije znao u šta da uloži. Ali niko ne bi čitao te njegove knjige, osim ako se ja na to ne odlučim. Zato sam se dao na posao i sve sam ih pročitao, prosto sam ih sve progutao. Eto, na taj način sam ja otkrio vrednosti koju poseduje književnost. Nikada nije kasno, slažete li se? Mada, moram vam priznati da nisam bio baš probirljiv čitalac. Svaka knjiga koja je govorila o nekom životu koji nije moj, za mene je, ako ništa drugo, bila zanimljiva. Ali vaš roman, gospodine Velse... vaš roman me je zadivio kao nijedan pre! Vi niste opisivali onaj već poznat svet, poput Dikensa, niti ste govorili o egzotičnim teritorijama Afrike ili Malezije, poput Hagarda ili Salgarija, niste čak pisali ni o Mesecu, na šta se odvažio Vern. Ne, u Vremeplovu, vi ste govorili o nečemu što je delovalo još nedostižnije: o budućnosti. A niko se pre vas nije usudio da pokuša da nam je predstavi!

Pred ovakvim pohvalama, Vels je slegnuo ramenima i nastavio da korača, trudeći se da se ne spotakne o psa koji je imao iritirajuću maniju da se petlja među noge. Vern ga je, međutim, ipak preduhitrio, ali Giljem Marej to nije morao da zna. Preduzetnik je nastavio svoj govor, iznova zanemarujući njegovu nezainteresovanost: – Kao što znate, od tada pa nadalje, verovatno nadahnuti vašom knjigom, i mnogi drugi su požurili da takođe objave svoju viziju sutrašnjice. Izlozi knjižara, odjednom, našli su se preplavljeni stotinama naučnih romansi. Ja sam kupio sve što sam stigao i, posle nekoliko neprospavanih noći, naprosto gutajući jedan roman za drugim, znao sam da će ta nova književna vrsta od tog trenutka postati jedino što ću čitati.

– Žao mi je što ste izabrali da gubite vreme čitajući te budalaštine – promrmljao je Vels, koji je taj vid pisanja smatrao neprijatnom izraslinom na kraju tekućeg veka.

Giljem ga je sablažnjeno pogledao, a onda je prasnuo u glasan smeh.

– Naravno da je kvalitet tih knjižica beznačajan – priznao je kad je prestao da se smeje – ali mene se to uopšte ne tiče. Tvorci tih budalaština, kako ih vi nazivate, poseduju nešto što za mene ima veću važnost nego sposobnost da se nižu uzvišene rečenice: vizionarsku inteligenciju, koja u meni u jednakoj meri budi divljenje i zavist. Većina tih romančića se ograničava na to da ispripoveda kako jedan uopšteno glupav izum može da utiče na život čoveka. Da li ste čitali ono o naučniku Jevrejinu koji je navodno izumeo mašinu koja ima moć da uvećava stvari? To je stvarno užasan roman, ali moram priznati da je slika u kojoj čitava vojska buba prolazi kroz Hajd park, stvarno uspela da me prestravi. Na sreću, stvarnost nije takva. Ako ostavimo po strani takve besmislice, pojedini romani iznose viđenje budućnosti čiju verodostojnost uživam da proučavam. A postoji tu i nešto što ne mogu da poreknem: posle uživanja u jednoj Dikensovој knjizi, na primer, nikada mi ne bi palo na pamet da ga oponašam, da isprobam jesam li i ja možda u stanju da izmislim jednu pri– ču koja bi govorila o nestašlucima nekog malog prosjaka ili o mukama nekog mladića u fabrici zemljane smole, jer mi se činilo da svako iole maštovit, ukoliko raspolaže s dovoljno vremena, može to da izvede. Ali pisati o budućnosti... eh, gospodine Velse, to je već nešto drugo. To mi je izgledalo kao pravi izazov, jer je taj poduhvat zahtevao inteligenciju, čovekovu moć zaključivanja. Da li bih ja bio u stanju da izmislim neku budućnost u koju bi drugi poverovali, zapitao sam se jedne noći, kad sam završio s čitanjem jednog od tih romančića. Kako verovatno i sami pogađate, za uzor sam odabrao vas, budući da osim istih nemira, delimo i isto godište, pa sam mesec dana uporno svaku noć koristio za pisanje svog romana o budućnosti, te naučne romanse koja bi prikazala moju pronicljivost, moju moć zaključivanja. Prirodno, trudio sam se da sve to lepo uobličim, ali najviše me je zanimala njena predskazujuća strana. Želeo sam da mojim čitaocima ta budućnost, koju sam lično gradio, zaista deluje uverljivo, da sadržaj moje knjige prihvate kao nešto ostvarljivo. Ali pre svega me je kopkalo mišljenje osobe koja me je i navela da krenem tim putem: vaše mišljenje, gospodine Velse. Hteo sam da je vi pročitate i da pohvalite istinitost moje tačke gledišta, da me posle čitanja pogledate u oči i da me priznate kao sebi ravnog, kao osobu iz vašeg roda. Želeo sam da moj roman u vama izazove nešto više, gospodine Velse. Želeo sam da on u vama probudi isto ono intelektualno zadovoljstvo kojim je mene zagolicalo vaše delo.

Dva čoveka su se onda pogledala u oči, u tišini koju je remetilo samo udaljeno graktanje vrana.

– Ali, znate i sami da se stvari nisu tako odigrale – konačno se požalio Giljem, odmahujući glavom s neskrivenom utučenošću, što je neizbežno ganulo Velsa, jer mu se učinilo da je to prvi iskreni osećaj koji je poslovni čovek iskazao od trenutka kad su krenuli u šetnju.

Zaustavili su se tik uz jednu ogromnu gomilu krša, a tu, s rukama zaronjenim u džepove svog drečavog sakoa, Giljem je pustio da iscuri celih nekoliko minuta, naizgled zainteresovano zureći u svoje cipele, možda očekujući da će mu Vels spustiti ruku na rame i izgovoriti koju reč utehe, koja bi, poput pojanja nekog vrača, izlečila bolnu povredu koju je on lično naneo njegovom ponosu onog davnog popodneva. Međutim, pisac ga je samo promatrao s bezosećajnošću lovca koji gleda kako se ulovljeni zec koprca u klopci, svestan toga da je, iako se činilo da je odgovoran za sve što se desilo, on ipak bio samo običan posrednik, a bol koji je životinja osećala uslovljen je okrutnom harmonijom života.

Shvativši da jedina osoba koja je mogla da mu ponudi melem za ublažavanje bola njegove rane očigledno nije spremna da mu ga pruži, Giljem je navukao zloslutni osmeh na lice i nastavio da hoda.

Prošli su kroz nešto što je podsećalo na glavnu aveniju, sudeći po velelepnim kapijama i raskošnom nameštaju koji je izvirivao između ruševina, nagoveštavajući neke živote koji su se činili u neskladu s tim opustošenim pejzažem, kao da nastanjivanje čoveka na Zemlji nije bilo ništa drugo do božja

greška, jedna pogrešna setva, osuđena da propadne pod dejstvom prirodnih elemenata.

– Neću poricati da me je u isprva razočaralo to što sumnjate u moje spisateljske kvalitete – poverio mu je Giljem, glasom koji kao da se iz njegovog grla prosipao s usporenošću kojom teče med – jer nikom ne prija kad se njegov rad omalovažava. Ali ono što me je stvarno iznerviralo bila je činjenica da ste u pitanje doveli verodostojnost mog romana, one budućnosti koju sam ja s tolikim trudom izgrađivao. Znam da moja reakcija nije bila baš najpodesnija, pa bih voleo da iskoristim ovu priliku kako bih vas zamolio za oproštaj zbog toga što sam vaš roman napao na onako ružan način.

Kako ste već i sami mogli da zaključite, moje mišljenje o njemu je ostalo nepromenjeno: i dalje ga smatram delom jednog genija.

Giljem je svojim poslednjim rečima pridodao blago podrugljiv ton. Povratio je svoj oholi osmeh, ali sada je Vels znao da taj slatkorečivi rmpalija ima slabu tačku, jednu sasvim malu pukotinu, ali strateški tako postavljenu da je svakog trenutka pretila da ga uništi, i zato je, uprkos nametljivoj nadmenosti koju je preduzetnik isticao, čak osetio ponos što ju je baš on prouzrokovao.

– Tog popodneva, bilo kako bilo, nisam mogao da pronađem bolji način da se odbranim, osim da uzvratim napadom – slušao ga je kako se pravda. – Na sreću, kada sam uspeo da se priberem, sve sam to sagledao iz drugog ugla. Da, može se reći da sam doživeo neku vrstu prosvetljenja.

– Zaista? – ironično je dobacio Vels.

– Da, ne treba u to da sumnjate. Tako, sedeći nasuprot vama, shvatio sam da sam izabrao pogrešno sredstvo da svetu izložim svoje viđenje budućnosti: učinivši to putem romana, i ja sam bejah osuđen da ostanem samo deo izmišljotine, doduše prihvatljive, ali ipak izmišljotine, kao što beše slučaj s vama i vašom budućnošću, zajedno s Morlocima i Elojcima. Ali, šta bi bilo kad bih ponudio svoju ideju bez tog ograničavajućeg posrednika u obliku knjige, na šta je ranije bila osuđena, zapitao sam se, i šta bi bilo kad bih je prikazao kao nešto stvarno? Beše očigledno da bi neopisivo zadovoljstvo koje bi mi podarila činjenica da cela Engleska veruje da je moje viđenje 2000. godine u stvari prava budućnost, zasenilo svaki užitak zbog pisanja romana. Ali, da li je to ostvarljivo, mozgao je poslovni čovek u meni. Činilo mi se da su uslovi za sprovođenje tog projekta u delo najbolji mogući. Vaš roman, gospodine Velse, raspalio je plamen polemike o putovanjima kroz vreme. U klubovima i kafeima se nije govorilo ni o čemu drugom osim o mogućnosti da se putuje kroz vreme.

Zbog te životne ironije, moglo bi se reći da ste vi uredno okopali zemljište u koje sam ja potom samo spustio seme. Zašto im ne bih ponudio ono za čim toliko žude, zbog čega im ne bih priredio putovanje u 2000. godinu, putovanje u ‘moju’ budućnost? Nisam znao da li sam sposoban da to postignem, ali jedna ideja mi se sasvim jasno formirala u glavi: ne bih mogao da nastavim sa svojim životom ako makar ne bih pokušao. Iako vam to nije bila namera, gospodine Velse, pukom slučajnošću, kao što se inače mnoge stvari odvijaju, vi ste mi dali razlog da živim, cilj vredan truda, nešto što bi moglo, pod uslovom da uspem, da mi donese onu željenu ispunjenost, onu vrhunsku sreću koju mi gradnja staklenika nikada ne bi pružila.

Vels je morao da pogne glavu kako bi izbegao da ovom preduzetniku uputi saučesnički pogled.

Njegove reči su ga navele da se priseti čudotvornog niza događaja koji je njega samog položio u topli zagrljaj književnosti, spasavajući ga od osrednjosti na koju je nastojala da ga osudi njegova nerazumna majka. A njegov dar za vladanje jezikom, ta sposobnost koja mu je dodeljena iako je nije tražio, upravo ga je to izbavilo iz besmisla postojanja, sklonilo ga s puta kojim su kročili oni koji nisu imali pojma s kakvim su ciljem rođeni, oni koji su bili u stanju da osete samo ispraznu i površnu radost kakvu donose svakodnevna sitna zadovoljstva, poput čaše dobrog vina ili milovanja neke podatne žene. Medu tim predvidljivim senkama se i on kretao, da, i ne sluteći da ona željena punoća, jedva nagoveštena u njegovim nastupima melanholije, zapravo čuči među tipkama kucaće mašine,

čekajući da je on oslobodi.

– Dok sam se vraćao natrag u London, moj mozak je počeo da radi punom parom – čuo ga je kako nastavlja. – Bio sam siguran da i ono nemoguće, ako se uredi tako da izgleda kao stvarno, može da deluje uverljivo. Zapravo, to je bilo veoma slično izgradnji staklenika: ako staklena struktura izgleda dovoljno lepo i ljupko, niko neće ni primetiti čvrste stubove od gvožđa koji je podupiru.

Jednostavno, čini se kao da ona lebdi u vazduhu, kao posredstvom čarolije. Prvo što sam učinio sledećeg jutra bilo je da prodam našu poslovnicu koju je moj otac podigao ni iz čega. Međutim, nisam osetio ni trunku griže savesti, jer mi je taj potez omogućio da doslovce izgradim budućnost, što je u suštini i bila želja mog oca. Nakon obavljene prodaje, kupio sam ovo staro pozorište. Izabrao sam ga zato što se tačno iza njega, s pogledom na Čering Kros roud, nalaze dve napuštene zgrade, koje sam takođe kupio. Moj naredni korak, prirodno, bio je povezivanje ova tri objekta, tako što sam srušio pojedine zidove, kako bih dobio ovo ogromno prostranstvo. Kako ste i sami videli s ulice, samo pozorište nije naročito veliko, tako da niko ne bi posumnjao da se u njega može smesti ti ovako opsežan dekor koji predstavlja London u 2000. godini. Zatim, u roku od svega nekoliko meseci, napravio sam savršenu repliku okruženja koje sam opisao u svom romanu, vodeći računa i o najsitnijim detaljima. U stvari, sama scena i nije tako prostrana kako se čini, ali se optička varka stvara ako se stalno krećemo u krugovima, slažete li se?

Dakle o tome se radilo, sve vreme su išli kružnom putanjom, iznenadio se Vels, suzdržavajući bes. Ako je to istina, morao je da prizna da ga je raspored u tom lavirintu i te kako prevario, budući da se ovaj monumentalni dekor na taj način činio još većim, te nikome ne bi ni palo na pamet da se tako nešto moglo smestiti u jedno omanje pozorište.

– Moja lična ekipa gvožđara se pobrinula da se naprave roboti koji su vas malopre onoliko uplašili, baš kao i oklopi koje nosi vojska kapetana Šekltona – nastavio je da mu objašnjava Giljem, vodeći ga kroz neku vrstu smetlišta, oivičenog ostacima ruševina. – U početku, razmišljao sam o tome da unajmim profesionalne glumce koji bi odigrali tu presudnu bitku za ljudsku istoriju, a čiju sam koreografiju ja lično osmislio, kako bi delovala što verodostojnije i što potresnije. Mada, odmah sam odbacio tu ideju, jer su pozorišni glumci, po mom mišljenju, uglavnom zanesenjaci i tašti ljudi, suviše sladunjavi i izveštačeni da bi na prirodan način predstavili tako očvrsle i izdržljive vojnike kakvi bi trebalo da budu u budućnosti, ali povrh svega zato što bi mi, u slučaju da taj ponuđeni posao ocene kao nemoralan, bilo teže da ih ućutkam. Umesto njih, zaposlio sam skupinu uličara koji su po izgledu mnogo sličniji iskusnim likovima koji su im bili namenjeni. Njima nije smetalo da celu predstavu provedu zarobljeni teškim oklopom od gvozda, a celokupan projekat obmane ih je čak i privlačio.

Bez obzira na to, bilo je i nekih problema, mada sam ih sve uspešno rešio – dodao je, značajno se smeškajući piscu.

A Vels je shvatio da je tim izopačenim osmehom ovaj preduzetnik hteo da mu saopšti dve stvari: da je upućen u njegovu umešanost u romansu između gospođice Hagerti i Toma Blanta, mladića koji je igrao ulogu kapetana Šekltona, kao i to da je upravo on odgovoran za njegov nagli nestanak. Pisac je primorao sebe da iskrivi usne u grimasu zblanutog straha, što je očigledno godilo Giljemu, mada mu u suštini ništa ne bi priuštilo veće zadovoljstvo nego da mu izbriše taj nadmeni kez s lica, samo kad bi mu otkrio da je Tom preživeo vlastitu smrt, što je od njega lično saznao dve večeri ranije, jer se pojavio u njegovoj kući kako bi mu zahvalio na svemu što je za njega učinio i da bi ga podsetio da, ukoliko mu za nešto budu zatrebali njegovi jaki mišići, može slobodno da ga pozove.

Iz smetlišta su izbili na jednu čistinu koja se širila oko malog trga, na kome se nekoliko stabala još uvek držalo u uspravnom položaju, iako bez lišća i s brojnim naprslinama žalosnog izgleda. Na

sredini trga, Vels je razaznao neku vrstu baroknog vozila čiji su bokovi bili optočeni mnoštvom cevi od hromiranog gvožđa, a odakle se protezalo na desetine ventila, zaklopaca i drugih jednako upadljivih zalistaka, koji su, kad im je prišao da ih izbliza osmotri, izgledali sasvim beskorisno.

– A ovo je Hronotilus, prevozno sredstvo s parnom mašinom, koje raspolaže s trideset mesta – ponosno je objavio Gijem, istovremeno otvarajući vrata s jedne strane. – Putnici ulaze u ovu prostoriju, spremni da se zapute ka budućnosti, nemajući pojma da se 2000. godina nalazi odmah tu pored njih. Ja ih jednostavno tamo odvedem. Ovo rastojanje koje i sami možete da vidite, od jedva pedesetak metara – kazao je, pokazujući ka nekim vratima koja su se teško razaznavala kroz maglu – za njih označava čitav jedan vek.

– Ali, kako stvarate utisak putovanja kroz vreme? – zanimalo je Velsa, koji prosto nije mogao da poveruje kako njegovi klijenti tek tako nasednu na običnu vožnju tramvajem, koliko god on bio nacifran.

Giljem se nasmejao, kao da mu ovo pitanje prija.

– Ničemu ne bi služili svi moji napori da nisam uspeo da rešim taj nezgodni problem, što ste i sami zaključili. A uveravam vas da sam zbog toga probdeo mnoge noći. Očigledno, nisam mogao da im prikažem kako puževi jure poput zečeva, niti Mesec koji u periodu od nekoliko sekundi prolazi kroz sve svoje faze, kako ste vi postupili u svom romanu, dočaravajući prizor kretanja prema budućnosti. Stoga, morao sam da osmislim vid putovanja koji bi me opravdao što ne mogu sve to da izvedem, a koji, povrh svega, ne bi imao naučnu osnovu, jer sam bio ubeđen da bi, čim u novinama budem objavio reklamu za putovanja u 2000. godinu, svi naučnici u zemlji želeli da saznaju kako je do vraga to moguće. Pravi izazov, zar ne? A nakon što sam detaljno proučio stanje stvari, dosetio sam se jedinog mogućeg načina da putnike navodno prošetam kroz vreme, a da se to ne može preispitati s naučne tačke gledišta: koristeći magiju.

– Magiju?

– Da, jer za čim bih inače mogao da posegnem kad mi je nauka bila zabranjena? Onda sam sročio svoju izmišljenu biografiju. Pre nego što sam otvorio svoju agenciju za putovanja kroz vreme, umesto rada na nezanimljivoj izgradnji staklenika, moj otac i ja smo vodili firmu posvećenu finansiranju naučnih ekspedicija, kakvih posvuda ima, rešenih da u celom svetu ne ostane nijedna nepoznanica. I prirodno, mi smo takođe očajnički tragali za legendarnim izvorištem Nila, koje su mitovi smeštali u samo srce Afrike. Tamo smo poslali svog najboljeg istraživača, Olivera Tremankvaja, koji je posle mnoštva zapetljancija najzad stupio u kontakt s jednim domorodačkim plemenom, čiji su pripadnici bili u stanju da posredstvom magije otvaraju vrata između različitih dimenzija.

To rekavši, Giljem je napravio pauzu, posmešljivo prateći piščeve pokušaje da sakrije svoju zapanjenost.

– Taj otvor je vodio ka jednoj ružičastoj i vetrovitoj dolini u kojoj vreme uopšte ne teče – nastavio je – što je zapravo bio moj sopstveni doživljaj četvrte dimenzije. Ta ravnica je predstavljala neku vrstu predvorja ka drugim epohama, budući da je i sama bila puna otvora sličnih onom kroz koje je ulazilo ono afričko pleme. Jedan od tih prolaza je vodio do 20. maja 2000. godine, baš do dana kada se čovečanstvo kockalo za svoj opstanak, u borbi protiv robota, među ruševinama uništenog Londona. I šta smo drugo mogli moj otac i ja da uradimo, saznavši za postojanje tog čarobnog prolaza, izuzev da ga ukrademo i prenesemo u London, kako bismo ga podelili s građanima prestonice? Tako smo i postupili. Zatvorili smo ga u jedan ogroman sanduk, posebno napravljen za tu priliku, pa smo ga doneli ovde. I eto, na poslužavniku mi se ponudilo rešenje kakvo sam tražio, u vidu načina za putovanje kroz vreme kakvo nije zahtevalo naučna objašnjenja. Za dosezanje budućnosti, jedino što je trebalo da učinim bilo je da kroz taj dimenzionalni otvor prođem u Hronotilusu, da

pređem jedan deo ružičaste doline, posle čega je preostajalo samo da se provučem kroz onu vremensku pukotinu koja vodi u 2000. godinu. Jednostavno, zar ne? A kako bih izbegao potrebu da prikažem prolazak kroz četvrtu dimenziju, mudro sam je nastanio užasavajućim i opasnim zmajevima, stvorenjima koja izgledaju toliko zastrašujuće da sam bio primoran da prozore Hronotilusa obojim u crno, s ciljem da ih poštedim bespotrebnog straha – rekao je, pozivajući pisca da obrati pažnju na prozore, okrugle, koji zaista behu prefarbani crnom bojom. – I tako, nakon što bi moji klijenti ušli u vremenski tramvaj, ja sam ih prevozio do ovog mesta, neravnim i kvrgavim putem, uz što više truckanja, takođe uz pomoć oboa i trombona oponašajući urlike zmajeva. Nikada nisam lično doživeo taj utisak u samoj unutrašnjosti Hronotilusa, ali verovatno deluje vrlo uverljivo, sudeći po bledilu lica koje mnoge putnike prati pri povratku.

– Ali, ako taj otvor uvek vodi na ovaj trg, u isti trenutak 2000. godine... – počeo je da govori Vels.

– Svaka ekspedicija bi trebalo da se poklopi sa svim prethodnim, kao i sa onima koje slede – prekinuo ga je Giljem. – Znam ja to, znam, to je čista logika. Ali pojam putovanja kroz vreme je toliko nov da su retki ljudi koji su stigli da se zapitaju u vezi sa svim paradoksima koji bi se mogli pojaviti. Činjenica da ova vrata uvek vode u isti momenat budućnosti navodi na pomisao da bi tu trebalo da se zatekne barem nekoliko Hronotilusa, jasno, budući da su do sada već izvedene dve ekspedicije. Međutim, većina ljudi o tome i ne razmišlja, gospodine Velse, kako sam već i nagovestio. U svakom slučaju, radi predostrožnosti zbog pitanja koja bi mogla da iskrsnu od strane onih najradoznalijih, postarao sam se za to da unajmim jednog glumca koji igra vodiča, i koji im, čak i pre nego što stignu u budućnost, i pre nego što putnici prilikom vožnje učine neku nesmotrenost, objašnjava kako svaki Hronotilus odvozimo na drugo mesto, upravo u nameri da izbegnemo te neobične susrete.

Preduzetnik je napravio manju pauzu, proveravajući da li će Vels postaviti još neko pitanje, ali se činilo da se pisac prepustio ćutanju koje je, sudeći po grimasi beznadne namrštenosti koja mu je zasenjivala lice, moglo da se protumači samo kao bol.

– I, baš kako sam i pretpostavljao, čim sam u novinama objavio reklamu s mojom ponudom putovanja u 2000. godinu – ipak je odlučio da nastavi Giljem – brojni naučnici su zahtevali da se sastanu sa mnom. Trebalo je to da vidite, gospodine Velse. Dolazili su u grupama, s prezrivim izrazom na licu, očekujući da ću im ja pokazati neku spravu čiju bi delotvornost mogli da opovrgnu.

Ali ja se nisam predstavljao kao naučnik. Ja sam bio samo časni preduzetnik koji je slučajno došao do jednog srećnog otkrića. Posle razgovora, većina njih su razočarano odlazili, ne uspevajući da sakriju svoju ljutnju zbog činjenice da su naleteli na način putovanja kroz vreme koji nisu mogli da analiziraju, niti, naravno, da poreknu, zato što se u magiju ili veruje, ili se ne veruje. Mada je bilo ljudi kojima je moje objašnjenje zvučalo uverljivo, poput vašeg kolege Artura Konana Dojla. Tvorac nepogrešivog Šerloka Holmsa se razvio u jednog od mojih najvećih branilaca, što vam je sigurno poznato ako ste pročitali neki od njegovih strastvenih članaka u kojima se zalaže za moje ciljeve.

– Dojl bi poverovao čak i u vile – promrmljao je Vels s izvesnim podsmehom.

– Moguće. Svi možemo da nasednemo na bilo kakvu obmanu ukoliko se ispostavi da je ona dovoljno ubedljiva, vidite i sami. A moram da vam priznam da su mi povremene posete naših sumnjičavih ljudi od nauke, umesto da me uznemiravaju, zapravo donosile veliko zadovoljstvo. U stvari, sad mi čak i nedostaju, jer, kako bih inače pronašao tako budnu publiku? Neizmerno sam uživao pripovedajući im iznova i iznova sve one Tremankvajeve avanture, što je, kako se lako može zaključiti, bilo počasno poklonjenje s moje strane za Henrija Rajdera Hagarda, tvorca Rudnika kralja Solomona. Zapravo, Tremankvaj predstavlja jednu vrstu anagrama od imena Kvatermejn, što

je prezime njegovog najpoznatijeg junaka, avanturiste koji...

– Zar nijedan od tih naučnika nije poželeo da vidi taj... otvor? – umešao se Vels, koji je još uvek odbijao da prihvati da je sve moglo da protekne tako lako.

– Ah, naravno da jeste. Mnogi od njih se nisu mirili s tim da odu bez mogućnosti da ga prethodno vide. Ali i to sam ja predvideo. Moja intuicija preživelog brodolomnika navela me je da napravim jedan ogromni gvozdeni kovčeg po uzoru na onaj iz moje priče, u kome sam navodno čuvao vrata ka četvrtoj dimenziji. One koji su navaljivali to da vide, odvodio sam do sanduka i pozivao sam ih da uđu unutra, upozoravajući ih da ću morati za njima da zatvorim vrata, jer, između ostalog, svrha tog sanduka beše da spreči zmajeve koji nastanjuju četvrtu dimenziju da izlete u naš svet. Mislite li da se iko od njih usudio da ipak uđe?

– Slutim da nije – razočarano je odgovorio Vels.

– U pravu ste – potvrdio je preduzetnik. – U stvari, sve se to zasniva na jednom praznom kovčegu u kome nema ničega drugog osim strahova koje nosimo u sebi. Zvuči podjednako poetski i zanimljivo, slažete li se?

Pisac je odmahnuo glavom, ojađen i začuđen zbog lakovernosti sebi sličnih, ali povrh svega zbog kukavičke naivnosti koju su iskazivali naučnici, ta plaha stvorenja, u trenutku kad je trebalo rizikovati život u svrhu dobijanja empirijskog dokaza.

– Dakle, gospodine Velse, eto tako ja odvodim svoje klijente u budućnost, uveravajući ih da su napustili vremenske struje i zatim ponovo zaronili u njih, samo na drugom mestu, poput lososa koji plivaju uzvodno. Prva ekspedicija zabeležila je neverovatan uspeh – ponosno je izjavio. – A moram vam priznati da sam ja prvi bio iznenađen time koliko je moja laž ispala delotvorna. Ali, kao što sam već više puta pomenuo, čovek vidi samo ono što želi. Međutim, jedva sam imao nešto malo vremena da to proslavim, jer sam svega nekoliko dana posle toga dobio poziv od Njenog veličanstva. Da, kraljica lično je tražila moje ponizno prisustvo u njenoj palati. A slagao bih kad vam ne bih kazao da sam se tamo pojavio pomiren s tim da će me dočekati kazna kakvu je moja preterana odvažnost i zasluživala, ali na moju zaprepašćenost, Njeno veličanstvo me je pozvala sa potpuno drugačijim ciljem: želela je da joj organizujem privatno putovanje u 2000. godinu.

Vels je zurio u njega, poluotvorenih usta.

– Da, i ona, i njen dvor su hteli da svedoče tom budućem ratu o kome je pričao ceo London. Kako možete da zamislite, ta me ideja nije nimalo obradovala, ne samo zato što sam ceo taj spektakl morao da odradim za džabe, nego i stoga što je zbog tako ugledne publike sve moralo da se obavi do savršenstva, to jest, da deluje što je uverljivije moguće. Na svu sreću, ništa nije pošlo po zlu. Čini mi se da smo tom prilikom čak prikazali našu najbolju predstavu. Tužno lice Njenog veličanstva dok je posmatrala taj opustošeni London govorio je sam po sebi. Ali narednog dana, iznova me je pozvala u svoju palatu. Još jednom sam pomislio kako je moja prevara razotkrivena, tako da me je opet zahvatila opšta zabezeknutost kada sam shvatio da taj drugi susret nije imao drugog razloga osim ponude velikodušnog priloga, koji je Njeno veličanstvo odlučila da mi uruči kako bih mogao da nastavim s daljim istraživanjima. Da, tačno ste čuli, kraljica je bila spremna da finansira moju laž: želela je da nastavim s proučavanjima ostalih vremenskih procepa, u cilju da se otvore novi prolazi i rute prema drugim tačkama u vremenu. Ali to nije bilo sve. Takođe je htela i da se za nju sagradi palata u toj četvrtoj dimenziji, neka vrsta letnjikovca gde bi mogla da provodi duge vremenske periode, s namerom da produži svoj život izmičući protoku vremena. Naravno, ja sam to prihvatio. Pa šta sam drugo mogao da učinim? Iako izgradnja te njene palate još uvek nije završena, što se podrazumeva, niti će ikada biti. Pogađate li zašto?

– Pretpostavljam da napadi divljih zmajeva koji žive u četvrtoj dimenziji neizbežno i stalno

ometaju radove – odgovorio je pisac, ne skrivajući svoju zgađenost.

– Upravo tako – potvrdio je Giljem, uz širok osmeh na licu. – Vidim da počinjete da shvatate pravila ove igre, gospodine Velse.

Pisac je odbio da se nasmeje toj njegovoj šali. Namesto toga, uperio je pogled u psa, koji se nalazio nekoliko metara dalje od njih, uporno kopajući po smeću.

– Činjenica da je Njeno veličanstvo poverovala u moju varku ne samo da mi je napunilo džepove, nego je postigla to da jednom za svagda potrem sve svoje sumnje. Istog časa su prestala da me zabrinjavaju sva ona pisma naučnika koja su redovno objavljivana u novinama, optužujući me da sam prevarant, a na koja, s druge strane, niko nije obraćao pažnju. Više me nije nervirao ni onaj prokletnik koji je imao običaj da kravljim izmetom povremeno gađa fasadu moje agencije. Zapravo, na tom nivou cele priče postojala je samo jedna osoba koja je bila u stanju da me oda: vi, gospodine Velse. Ali, ako to niste do sada uradili, pretpostavio sam da nikada nećete. I moram vam priznati da mi se vaš stav čini dostojan divljenja, poput pravog kavaljera koji ume da prizna kada je izgubio partiju.

Uz neizbrisivi osmeh na licu, preduzetnik je nastavio da korača, pokretom glave pozivajući Velsa da ga prati. Trg su napustili u tišini, praćeni psom, zašavši u jedan od sporednih sokaka, pun prepreka od otpadaka.

– Da li ste ikada zastali da promislite o suštini svega ovoga, gospodine Velse? – upitao ga je Marej. – Posmatrajte to na ovaj način: da sam, umesto da ovo predstavim kao pravu 2000. godinu, u novinama najavio obično pozorišno izvođenje dela koje sam lično ja napisao, ne bih počinio nikakav zločin. A mnogi bi svejedno došli to da vide. Ali tvrdim vam da se po povratku kući niko od njih ne bi osećao posebno, niti bi na svet gledao iz druge perspektive.

U stvari, ja im samo pomažem da sanjare. Zar vam ne bi zvučalo tužno da budem kažnjen zbog toga?

– Trebalo bi svoje klijente da priupitate da li bi platili jednaku cenu za običnu pozorišnu predstavu – uzvratio mu je pisac.

– Ne, gospodine Velse. U tome grešite. Ono što bi pre svega trebalo da ih pitam jeste da li bi više voleli da saznaju da je sve ovo bila samo obmana i žele li da povrate svoj novac, ili bi radije, u suprotnom, umrli verujući da su posetili 2000. godinu. To je pravo pitanje. A verujte mi da bi većina njih odabrala da nikada ne saznaju istinu. Zar ne mislite da postoje laži koje naš život čine lepšim?

Vels je uzdahnuo, ali nije želeo glasno da prizna kako, u suštini, Giljem ima pravo. Izgleda su njegovi sunarodnici više voleli da veruju kako žive u veku u kom je nauka u stanju da ih odvede u 2000. godinu, na koji god način, nego da žive u epohi iz koje ne mogu da pobegnu.

– Pomislite na mladog Haringtona, čisto za primer – oglasio se poslovni čovek sa zlobnim izrazom na licu. – Sećate li se njega? Ako se ne varam, i dalje je živ samo zahvaljujući jednoj laži.

Laži u kojoj ste vi pristali da učestvujete.

Vels se spremao da mu odgovori da postoji ogromna razlika između svrhe jedne i druge laži, ali preduzetnik mu to nije dopustio, odmah mu dobacivši novo pitanje: – Znate li da sam ja bio taj koji je napravio vremeplov koji vi čuvate na tavanu, tu igračkicu koja vam se toliko dopada?

Ovog puta Vels nije uspeo da sakrije svoju zapanjenost.

– Da, načinio sam je po narudžbini Čarlsa Vinsloa, rođaka nesrećnog gospodina Haringtona – priznao je Giljem, zabavljajući se.

– Gospodin Vinslo je s nama putovao prilikom druge ekspedicije, a nekoliko dana kasnije se

pojavio u mojoj kancelariji kako bi me zamolio da njemu i njegovom rođaku organizujem privatno putovanje u 1888. godinu, u onu jesen užasa. Nije ga se ticalo koliko bi to koštalo, bili su spremni da plate koliko god da kažem. Ali, nažalost, ja nisam mogao da mu ispunim taj hir.

Udaljili su se od ulice i sada su se približavali nečemu nalik velikom krševitom brdu, iza koga se nazirao horizont sačinjen od nejednakih krovova, zamračenih šačicom sivih oblaka koji su nad njima lebdeli poput pretnje.

– Doduše, motiv zbog kojeg je gospodin Vinslo želeo da otputuje u prošlost beše toliko romantičan da me je dovoljno ganuo da se odlučim da mu pomognem – ironično je dobacio preduzetnik, počevši da se penje uzbrdo, što je Velsa veoma začudilo. – Objasnio sam mu da je takav poduhvat ostvarljiv isključivo pomoću vremenske mašine nalik onoj iz vašeg romana, pa smo zajedno napravili plan u kome ste vi bili poslednja figura, što i sami vrlo dobro znate. Ako bi gospodin Vinslo uspeo da vas ubedi da pristanete da se pretvarate kao da stvarno posedujete vremeplov, ja ne samo da bih zapovedio da se izradi sprava istovetna kao ona u vašem romanu nego bih mu čak i pozajmio glumce koji su mu bili potrebni da odigraju uloge Džeka Trboseka i kurve koju je on ubio.

Sigurno se pitate zašto sam to uradio. I neću od vas kriti da sam se silno zabavljao, na izvestan način i vas uvlačeći u jednu pantomimu sličnoj onoj koju sam ja osmislio, gospodine Velse, da bih proverio hoćete li prihvatiti da u njoj učestvujete ili ne.

Vels jedva da je uspevao da prati Giljemove reči. Uspon uzbrdo, osim što je zahtevao najveći deo njegove koncentracije, na njega je takođe imao neki uznemiravajući uticaj, samim tim što je onaj udaljeni horizont počeo da im se približava, sve dok im se nije našao nadomak ruke. Čim su stigli na vrh, pisac je shvatio da se pred njim nalazi običan oslikan zid. Zatečen, prešao je rukom preko crteža na njegovoj površini. Giljem ga je sažaljivo pogledao.

– Nakon uspeha druge ekspedicije, uprkos tome što vode više nisu bile onoliko uzburkane, ja sam svejedno sebi postavio jedno pitanje: da li uopšte ima smisla s tim nastaviti, kada sam već uveliko dokazao ono što sam želeo? Jedini razlog koji sam pronašao da bih pred samim sobom opravdao sve one napore koje je podrazumevalo organizovanje treće ekspedicije – rekao je, s nezadovoljstvom pomislivši na nezgrapan ton kojim je Džef Vejn recitovao Šekltonove dijaloge i kako je smotano držao oružje – bio je novac. Ali već sam sakupio više para nego što bih mogao da potrošim u desetak narednih reinkarnacija, tako da ni to nije bio pravi izgovor. S druge strane, bejah ubeđen da bi se pre ili kasnije moji protivnici udružili i nekako se okomili na mene, da čak ni Dojl ne bi bio u stanju da ućutka takvu opštu pobunu.

Marej je spustio ruku na bravu nekih vrata koja behu uglavljena u zidu, ali se nije ni potrudio da je okrene. Umesto toga, okrenuo se prema Velsu, s grimasom utučenosti na licu.

– Bez ikakve sumnje, najrazumnije bi bilo da dignem ruke od svega – promrmljao je s melanholičnim tonom u glasu – tako što bih za to upotrebio plan koji sam imao spreman čak i pre nego što sam započeo s ovim poslom: predvideo sam da izlažiram strašnu smrt u četvrtoj dimenziji, da usled neopreznosti stradam od strane jednog od mojih izmišljenih zmajeva, ispred nosa skupine mojih zaposlenih, koji bi, neutešni, pojurili da ovu tužnu vest objave u novinama. Na taj način, dok bih ja pod novim identitetom počinjao novi život u Americi, dotle bi Giljema Mareja, poslovnog čoveka koji je razotkrio misteriju budućnosti, oplakivala čitava Engleska. Međutim, bez obzira na tu lepu zamisao, nešto me je sprečavalo da to i ostvarim, nagoneći me da nastavim s ovim. Da li biste voleli da čujete o čemu je reč, gospodine Velse?

Umesto bilo kakvog drugog odgovora, pisac je samo slegnuo ramenima.

– Pojasniću vam to što bolje budem umeo, mada sumnjam da ćete me razumeti. Vidite, kada sam sve ovo podigao na noge, ne samo da sam dokazao da moje viđenje budućnosti može biti uverljivo

nego sam se i preobratio u nešto što ranije nisam bio, postao sam lik iz sopstvene mašte. Prestao sam da budem običan graditelj staklenika. Ja sam za vas samo obična varalica, ali što se ostatka sveta tiče, ja sam vladar vremena, sposoban preduzetnik koji je preživeo na hiljade avantura u Africi, a koji svake noći spava na mestu gde vreme ne teče, zajedno sa svojim čarobnim psom. Pretpostavljam da nisam želeo da zatvorim svoju firmu zato što bi to značilo da bih se ponovo vratio u kožu normalnog čoveka. Strahovito bogatog, to je istina, ali takođe i užasno običnog.

I to rekavši, okrenuo je bravu i prošao kroz jedan oblak.

Vels je nekoliko sekundi kasnije krenuo za njim, iza navodno čarobnog psa, posle čega se suočio sa svojim sopstvenim namrgođenim likom, umnogostručenim pomoću pet-šest ogledala. Našao se u jednom skučenom sobičku, pretrpanom kutijama i motkama, na koje su bili okačeni štitovi, šlemovi i oklopi. Iz jednog ugla, Giljem ga je motrio s blagim osmehom na licu.

– A pretpostavljam da zaslužujem sve što bi moglo da mi se dogodi ukoliko mi vi ne pomognete – kazao je.

Najzad je prešao na stvar. Kako je Vels i slutio, Giljem se nije toliko pomučio da ga dovede na to mesto s jedinim ciljem da mu priušti običan turistički obilazak. Ne, nešto drugo je imao na umu, nešto se izjalovilo, i to ga je tištalo. I sada se Giljem našao u nebranom grožđu. Sada je Giljemu bila potrebna njegova pomoć. To je bilo glavno jelo, koje je preduzetnik postavio ispred njega nakon što je gost progutao predjelo u vidu uvodnog objašnjenja. Bila mu je neophodna njegova pomoć, da.

Nažalost, činjenica da poslovni čovek ni u jednom trenutku nije prestao da mu se obraća onim nadmoćnim tonom, kao što otac govori detetu, nagoveštavao je da se neće poniziti da ga za to zamoli.

Jednostavno, davao mu je do znanja šta traži od njega. Sada je Velsu jedino preostalo da dozna kakva vrsta pretnje sledi.

– Juče je došao da me poseti inspektor Kolin Garet, iz Skotland jarda – obavestio ga je preduzetnik. – Trenutno istražuje slučaj nekog prosjaka koji je ubijen u Merilbounu, što je, uopšteno rečeno, prilično često u tom kvartu. Ali ono što ovaj slučaj čini posebnim jeste oružje koje je ubica upotrebio. Na lešu je otkrivena velika rupa na sredini grudi, kroz koju se može gledati kao kroz prozor. Kao da je bio izložen nekoj vrsti vrelog zraka. Prema mišljenju forenzičara, ne postoji oružje koje može stvoriti takvu ranu. Barem ne u našem dobu. To je navelo mladog inspektora da posumnja da je taj jadni siromah stradao od oružja budućnosti, tačnije rečeno, da ga je ubila jedna od pušaka kakve koriste kapetan Šeklton i njegovi ljudi, a čiji razarajući uticaj je mogao da vidi prilikom učešća u našoj drugoj ekspediciji.

Iz jednog ormarića koji se nalazio sa strane, dohvatio je pušku i pružio je Velsu. Pisac se tako uverio da je to navodno oružje bilo samo komad drveta obogaćen nekim beskorisnim ekserima i žičicama, kao deo iste strategije primenjene i na tramvaju.

– Kao što vidite, to je obična igračka. Povrede dočaravamo pomoću kesica skrivenih ispod oklopa. Ali za moje klijente, prirodno, to je jednako stvarno koliko i moćno oružje – objasnio je preduzetnik, ponovo preuzevši lažnu pušku iz piščevih ruku, kako bi je vratio u ormarić, tik uz ostale.

– Sve u svemu, inspektor Garet veruje da se neki od tih vojnika iz budućnosti, najverovatnije kapetan Šeklton lično, vratio kroz vreme i došao u našu epohu kao slepi putnik u Hronotilusu, pa mu je palo na pamet da se priključi i trećoj ekspediciji, s ciljem da ga uhapsi pre nego što se to desi, predupredivši sam zločin. Juče mi je pod nos poturio premijerov nalog kojim mu je odobreno da uhvati čoveka koji, s naše tačke gledišta, još uvek nije rođen. Inspektor je zahtevao da mu rezervišem tri mesta prilikom treće ekspedicije, za njega i njegova dva detektiva. A siguran sam da ćete me razumeti, nisam mogao da ga odbijem. Pod kakvim izgovorom sam to mogao da učinim? I tako, kroz

desetak dana, inspektor će otputovati u 2000. godinu, u nameri da uhvati jednog ubicu, a zapravo će razotkriti najveću prevaru ovog veka. Možda smatrate da bih, imajući u vidu moju bezobzirnost, mogao iz toga da se izvučem predajući mu bilo kog od mojih glumaca, ali da bi sve delovalo uverljivo, ne samo da bih pod hitno morao da napravim novi Hronotilus, nego bih bio prinuđen i da rešim problem vezan za činjenicu da Garet očekuje da vidi i samog sebe, kao učesnika druge ekspedicije. Kao što vidite, u pitanju je suviše komplikovana situacija, čak i za mene. Ako iko može da spreči da se Garet zaputi u budućnost, kako je zamislio, onda ste to vi, gospodine Velse. Potrebni ste mi da pronađete pravog ubicu pre nego što osvane dan određen za treću ekspediciju.

– A zašto bih ja morao da vam pomognem? – upitao ga je Vels, više pomirljivim nego izazivačkim tonom.

Posle svega, upravo je to pitanje trebalo da razjasni pravo stanje stvari, a to su obojica znali.

Giljem mu je prišao, smeškajući se s jezivom smirenošću, zatim mu je spustio svoju punačku ruku na rame i gotovo nežno ga poveo ka drugom kraju prostorije.

– Mnogo sam razmišljao o tome kakav odgovor da vam ponudim na takvo pitanje, gospodine Velse – izgovorio je to blagim, skoro slatkim glasom. – Mogao bih da se pozovem na vašu samilost.

Da, mogao bih da kleknem ispred vas i da vas preklinjem da mi pomognete. Zamišljate li takvu scenu, gospodine Velse? Možete li da me zamislite kako pred vama cvilim kao nejako detence, oblivajući vaše cipele suzama, dok kukam kako ne želim da me pogube? Siguran sam da bi to upalilo: vi ionako mislite da ste bolji od mene i žudite da to i dokažete – Giljem se nasmejao, istovremeno otvarajući neka vratašca i lagano gurkajući Velsa da kroz njih prođe. – Ali takođe bih mogao da igram i na kartu vašeg straha, govoreći da bi, ukoliko mi ne pomognete, vaša draga Džejn mogla da doživi strašnu nesreću prilikom vožnje biciklom, na koju svakog popodneva odlazi u okolini Vokinga. Ubeđen sam da bi i to bilo delotvorno. Međutim, ja ću gađati na vašu radoznalost. Vi i ja smo jedini koji znamo da je sve ovo samo jedna obmana velikih razmera. Ili, drugačije rečeno: vi i ja smo jedini kojima je poznato da su putovanja kroz vreme nešto nemoguće. Ali neko je to ipak uspeo. Zar niste radoznali?

Dopustićete da mladi Garet uloži sve svoje napore u jurenje na običnu izmišljotinu, dok pravi putnik kroz vreme tumara ulicama Londona?

Giljem i Vels su se ćutke zgledali.

– Siguran sam da vi ne biste tako postupili – zaključio je preduzetnik.

Nakon ovih reči, Giljem je zatvorio vrata budućnosti i ponovo gurnuo pisca u dan 21. novembra 1896. godine. Odjednom, Vels se našao u nekoj bednoj uličici, iza Marejeve agencije za putovanja kroz vreme, u jednom od najbednijih sokaka pretrpanih smećem, po kome je kopalo nekoliko mačaka, uz utisak da je njegovo putovanje u 2000. godinu bio samo san. Prateći refleksni nagon, zavukao je ruke u džepove svog kaputa, ali su oni bili prazni: niko u njima nije sakrio nikakav cvetić.

TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

K

ada je sledećeg jutra otišao da ga poseti u njegovoj kancelariji, inspektor Garet je na Velsa ostavio utisak stidljivog i nežnog momka kome je naizgled sve bilo veliko, počevši od masivnog stola za kojim je u tom trenutku doručkovao, pa do odela boje zemlje koje je imao na sebi, ali naročito su u odnosu na njega nesrazmerno delovali ubistva, krađe i ostali zločini koji su poput korova nicali svuda u gradu. Da je on sam ikada imao želju da napiše policijski roman, nikada ne bi opisao detektiva nalik ovom mladiću koji se sada nalazio pred njim. Povrh svega, to slabunjavo i plašljivo stvorenje kao da beše oblikovano od nekog materijala koji je sadržao sklonost ka gotovo pokloničkom žaru divljenja, što je mogao da zaključi iz grozničavosti s kojom mu je stegao ruku nakon što je ušao u njegovu kancelariju. Čim je seo, Vels se suočio s pravim pljuskom pohvala na račun svog romana Vremeplov, uz uobičajeni grč skromnosti, mada je morao da prizna da je mladi inspektor krunisao svoj pohvalni govor jednim poprilično inovativnim dodatkom.

– Kako sam već pomenuo, neizmerno sam uživao u vašem romanu, gospodine Velse – kazao je, pomalo posramljeno odloživši u stranu poslužavnik s doručkom, kao da želi da sakrije tragove svog prepuštanja uživanju u hrani – i žao mi je što vam u ovim trenucima sigurno veoma teško pada, kao i ostalim piscima sličnih romana, činjenica da ne možete da nastavite s nagađanjima o budućnosti, budući da nam je sada svima poznato kakva je ona zapravo. Da se nije tako desilo, da je budućnost i dalje ostala nešto nedostižno i misteriozno, pretpostavljam da bi ta vrsta knjiga zasnovanih na viđenjima sutrašnjice postala rod sam po sebi.

– Valjda ste u pravu – složio se Vels, iznenađen samom pomišlju da se ovaj mladić dosetio nečega što njemu uopšte nije ni prošlo kroz glavu.

Možda je, na kraju krajeva, pogrešio sudeći o njemu na osnovu njegovog nejakog izgleda. Posle kraće razmene reči, narednih nekoliko sekundi su obojica posmatrali jedan drugog s nekom smešnom ljubaznošću, dok su ih sunčevi zraci koji su se provlačili kroz prozorsko staklo kupali svojim zlatnim nijansama. Sve dok Vels, zaključivši da je inspektor završio s pohvalama, nije odlučio da pokrene pitanje koje ga je i dovelo dotle.

– Onda pretpostavljam, uzimajući u obzir da ste vi moj verni čitalac, da vas neće previše iznenaditi razlog moje posete, a to je moja zainteresovanost za slučaj ubijenog prosjaka – poverio mu se. – Do mojih ušiju je došla vest o mogućnosti da je ubica neki putnik kroz vreme i, uprkos tome što sam ja daleko od toga da se smatram nekim autoritetom u toj temi, verujem da bih mogao da vam budem od koristi.

Garet je izvio obrve, kao da nije razumeo na šta Vels misli.

– Ono što ja pokušavam da vam kažem, inspektore, jeste da sam došao da vam ponudim... svoju saradnju.

Inspektor ga je potom odmerio s izrazom ganutosti na licu.

– Veoma ste ljubazni, gospodine Velse, ali to neće biti nužno – rekao je. – Vidite: ja sam već rešio taj slučaj.

Iz jedne fioke je izvukao kovertu koju je potom spustio na sto, a onda je iz nje izvadio fotografije

koje je raširio ispred njega, kao da je u pitanju špil karata, a sve su prikazivale leš onog sirotog prosjaka. Posle ih je redom pokazivao Velsu dok mu je istovremeno, sa jasno uzbuđenim tonom u glasu, detaljno objašnjavao deduktivnu nit koja ga je navela da posumnja u kapetana Šekltona ili nekog od njegovih vojnika. Vels jedva da je obraćao pažnju na njegove reči, jer je inspektor samo ponavljao ono što mu je Giljem već bio ispričao, ali je zato s ogromnim zanimanjem proučavao zanimljivu povredu koja se videla na lešu. On se nimalo nije razumeo u oružje, ali čovek nije morao da bude stručnjak na tom polju da bi shvatio da ta zastrašujuća rupa nije mogla biti načinjena nijednim poznatim oružjem. Baš kako su tvrdili Garet i njegova ekipa forenzičara, ovu ranu kao da je napravila neka vatrena munja, ili neka vrsta lave vođene ljudskom rukom.

– Kao što vidite, ne postoji nikakvo drugačije objašnjenje – zaključio je Garet sa zadovoljnim osmehom na licu, ponovo vrativši sve fotografije u kovertu. – U stvari, ja samo čekam da osvane dan koji je planiran za treću ekspediciju. Jutros, na primer, samo sam zbog čiste rutine poslao dvojicu detektiva na mesto zločina.

– Razumem – promrmljao je Vels, pokušavajući da se pretvara da je razočaran. Šta je mogao da uradi kako bi ubedio inspektora da okrene istragu u drugom pravcu, a da mu pri tom ne otkrije da kapetan Šeklton nije nikakvo čudo iz budućnosti, samim tim što je i sama 2000. godina prosto bila dekor sačinjen pomoću otpada? Ako to ne bi postigao, Džejn bi verovatno morala da se oprosti sa životom. Upinjao se da suzdrži težak uzdah kojim bi pred inspektorom odao svoj osećaj beznadežnosti.

U tom času, jedan detektiv je otvorio vrata kancelarije i pozvao Gareta. Inspektor mu se izvinio i potom izašao u hodnik, gde je s detektivom poveo razgovor koji je do Velsa dopirao u vidu nerazumljivog mrmljanja. To je potrajalo nekoliko minuta, posle čega se Garet vratio u kancelariju, očigledno neraspoložen, mašući nekim papirićem u desnoj ruci.

– Gradsku policiju sačinjava stado nesposobnjakovića – gunđao je, na Velsovo iznenađenje, jer nije mogao ni da sanja da taj nežni momčić može tako silno da se naljuti. – Jedan od mojih detektiva je na mestu zločina upravo otkrio natpis koji je promakao onim budalama.

Vels ga je posmatrao dok je nekoliko puta u sebi ponovo iščitavao poruku, oslonjen na ivicu stola, s vidnim nezadovoljstvom klimajući glavom.

– Mada, izvesno je da niste mogli odabrati bolji trenutak da se ovde pojavite, gospodine Velse – konačno se oglasio, nasmešivši se piscu. – Ja bih rekao da ovo liči na odlomak iz nekog romana.

Vels se namrštio i prihvatio belešku koju mu je Garet dodao, a na kojoj behu ispisane sledeće reči: Neznanac je sa železničke stanice u Brambelharstu stigao peške, jednog zimskog dana početkom februara, probijajući se uprkos ledenom vetru i zgusnutim pahuljama snega.

Nakon što je pročitao poruku, pisac je podigao pogled ka inspektoru, koji ga je sve vreme motrio, u iščekivanju.

– Da li vam ovaj tekst nešto govori, gospodine Velse? – zanimalo ga je.

– Ne – bez kolebanja je odgovorio pisac.

Garet je ponovo uzeo papir iz Velsovih ruku i zagledao se u njega, ne prestajući da odmahuje glavom, poput klatna velikog časovnika.

– Ni meni – priznao je. – Šta je Šeklton nameravao da nam poruči ovim rečima?

Izgovorivši to pitanje u prazno, inspektor kao da je zaronio u svoje misli, što je Vels iskoristio da ustane.

– Dobro, inspektore – rekao je – ne bih vas više ometao. Ostaviću vas nasamo sa vašim zagonetkama.

Garet se prenuo i pružio ruku Velsu.

– Hvala vam, gospodine Velse. Pozvaću vas ukoliko mi budete potrebni.

Vels je potvrdno klimnuo glavom i napustio njegovu kancelariju, prepuštajući Garetu da mozga održavajući dragocenu ravnotežu na rubu stola. Prošao je kroz hodnik, sišao niz stepenice, izašao iz policijske stanice i ušao u prvu kočiju koju je ugledao, i nesvestan svega toga, krećući se kao mesečar ili hipnotisan čovek, ili, što da ne, kao robot. Tokom vožnje kočijom do Vokinga, nijednom se nije ni usudio da pogleda kroz prozor, iz straha da neko, bilo koji neznanac koji hoda pločnikom, ili pastir koji se odmara pored puta, ne uzvrati nekim značajnim pogledom koji bi ga ispunio još većim strahom. Stigavši kući, shvatio je da mu se ruke tresu. Projurio je kroz hodnik, i ne obavestivši Džejn o svom dolasku, pa je odmah ušao u kuhinju. Na stolu se nalazila njegova pisaća mašina, kao i rukopis njegovog poslednjeg romana, kome je dao naslov Nevidljivi čovek. Neverovatno bled, Vels je seo za sto i spustio pogled na prvu stranicu rukopisa koji je završio prethodnog dana, a koji niko još uvek nije pročitao. Roman je počinjao sledećom rečenicom: Neznanac je sa železničke stanice u Brambelharstu stigao peške, jednog zimskog dana početkom februara, probijajući se uprkos ledenom vetru i zgusnutim pahuljama snega.

Zaista je postojao pravi putnik kroz vreme. I pokušavao je da stupi u kontakt s njim.

Upravo je to Vels pomislio kada je konačno uspeo malo da se pribere, i to ne bez osnova. S kojim drugim ciljem bi taj putnik na onom zidu ispisao početni pasus Nevidljivog čoveka, romana koji u tom trenutku još uvek nije bio objavljen, tako da niko osim njega nije ni znao za njegovo postojanje? Upotreba nepoznate vrste oružja prilikom oduzimanja života jednog prosjaka imala je svrhu da privuče pažnju policije, kako bi se to ubistvo izdvojilo od mnogih drugih koja su se svakodnevno zbivala u gradu, to beše jasno, ali odlomak njegovog romana koji se pojavio na mestu zločina bio je poruka koja je mogla biti upućena isključivo njemu. I koliko god da je razbijao glavu oko neobične rane koja je prodirala kroz prosjakove grudi, želeći da veruje kako je ona mogla biti naneta nekim instrumentom iz njihove sadašnjosti koje se ni Garet ni forenzičari još uvek nisu dosetili, beše očigledno da niko nije mogao da zna kako počinje njegov novi roman, izuzev neke osobe koja dolazi iz budućnosti, što je rasterivalo svaku Velsovu moguću preostalu sumnju u vezi s postojanjem putnika kroz vreme. Postavši svestan toga, pisac je osetio jezu u čitavom telu, izazvanu ne samo iznenadnim otkrićem da putovanja kroz vreme, koja je oduvek smatrao čistom fantazijom, jesu moguća, ili, bolje rečeno, da će biti moguća u budućnosti, nego takođe i činjenicom da je, iz nekog mračnog poriva u koji radije ne bi zalazio, taj neobični putnik, o kome god da se radilo, pokušavao da stupi u kontakt s njim.

Cele se noći prevrtao u krevetu, uplašen neprijatnim utiskom da ga neko nadzire, ujedno nastojeći da donese odluku u vezi s tim da li ovaj detalj da poveri inspektoru Garetu, ili bi to možda naljutilo putnika kroz vreme. Čak i kada je svanula zora, on još uvek nije bio ništa odlučio po tom pitanju. Na sreću, to i nije bilo nužno, jer se ubrzo pred kućom parkiralo zvanično vozilo Skotland jarda. Garet je poslao jednog detektiva po njega: pronađen je još jedan leš.

Bez doručka i samo navukavši kaput preko noćne košulje, Vels se prepustio da ga odvedu u centar grada, u stanju opšte zbunjenosti. Vozilo se zaustavilo u ulici Portland, gde ga je čekao Garet, sićušan i nejak u samom središtu upadljive policijske jedinice. Vels je izbrojao više od dvanaest detektiva, koji su se trudili da očuvaju mesto zločina od brojnih radoznalaca što su se tuda muvali, a među

kojima je razaznao makar nekoliko novinara.

– Ovog puta, žrtva nije prosjak – obavestio ga je inspektor, nakon što mu je pružio ruku – nego vlasnik jedne obližnje krčme, izvesni Teri Čejmbers. Iako nema sumnje da je ubijen istim oružjem.

– Da li je ubica ostavio neku novu poruku? – upitao je Vels, jedva čujnim glasom, s teškom mukom izbegavši da instinktivno doda i „za mene“.

Garet je potvrdno klimnuo glavom, ne mogavši da sakrije svoje nezadovoljstvo. Beše jasno da bi mladom inspektoru bilo draže da je kapetan Šeklton potražio neku manje opasnu zabavu, makar dok on ne otputuje u 2000. godinu i uhapsi ga. Očigledno zbunjen čitavim tim metežom, poveo je Velsa do mesta zločina, probijajući se kroz policijski kordon. Dotičnog Čejmbersa su zatekli u sedećem položaju, oslonjenog na zid, iako malo nakrivljenog u jednu stranu, s velikom rupom koja se dimila posred njegovih grudi, a kroz koju se mogla videti površina zida koji je pridržavao leš. Iznad njegove glave, na zidu, neko je naškrabao jedan tekst. Dok mu je srce ludački tuklo i dok se istovremeno trudio da ne nagazi pokojnikovo telo, Vels se nagnuo napred kako bi mogao da ga pročita: Iz Minhena sam otišao u osam sati uveče, prvog maja, tako da sam u Beč stigao rano ujutru narednog dana.

Uverivši se da ova rečenica ne pripada njegovom romanu, Vels je ispustio uzdah koji je predstavljao uravnoteženu mešavinu olakšanja i razočaranja. Da li se tu radilo o poruci upućenoj nekom drugom piscu? Beše logično da to pomisli, a bio je siguran da ove reči, s jedne strane prilično opšte, predstavljaju početak nekog romana kojeg njegov autor još uvek nije objavio. Verovatno ga je tek nedavno okončao. Izgleda da putnik kroz vreme nije imao nameru da se poveže samo s njim, nego i s još nekom drugom osobom.

– Da li vas ovaj tekst na nešto podseća, gospodine Velse? – s nadom u glasu mu se obratio Garet.

– Ne, inspektore. Ali predlažem vam da ga objavite u štampi. Jasno je da nam ubica nudi neku vrstu zagonetke, a oči cele zemlje mogu da vide bolje od jednog para očiju – predložio je, svestan da mora dati sve od sebe kako bi ova poruka stigla do njenog primaoca.

Kada je inspektor kleknuo u nameri da podrobnije prouči leš, Vels je rasejanim pogledom prešao preko mnoštva ljudi koji su se okupili izvan policijskog tabora. Šta taj putnik kroz vreme želi od dvojice pisaca iz XIX veka?, zapitao se. Trenutno nije znao šta bi to moglo biti, ali nesumnjivo će se sve uskoro saznati. Sada je trebalo samo strpljivo sačekati. U ovom času, putnik kroz vreme je bio taj koji je pomerao figure.

Vrativši se u stvarnost, odjednom, našao se oči u oči s jednom devojkom. U pitanju je bilo čeljade jedva starije od dvadeset godina, devojčurak riđe kose, vitka i bleda, koja ga je posmatrala tako prodorno da je Vels imao utisak kao da njen pogled ne pripada tom okruženju. Nosila je običnu haljinu, preko koje je imala ogrtač, ali nešto je bilo čudno u vezi s njom, u izrazu njenog lica i načinu na koji ga je gledala, što nije uspevao da definiše rečima, ali što ju je svakako izdvajalo od ostalih ljudi na tom mestu.

Iako nije znao razlog zbog kog je tako postupio, Vels se zaputio prema njoj. Na njegovo iznenađenje, taj njegov impulsivni gest je uplašio devojku, koja se odmah okrenula i iščezla u masi, dok joj se kosa viorila na vetru, nalik plamenu. Kada je pisac uspeo da se probije kroz gužvu, od nje više nije bilo ni traga. Osvrtao se u svim pravcima, ali je nije pronašao. Činilo se kao da je isparila u vazduhu.

– Nešto nije u redu, gospodine Velse?

Pisac se nevoljno trgao kada je čuo glas inspektora, koji mu je prišao, verovatno zainteresovan

zbog njegovog neobičnog ponašanja.

– Da li ste je videli, inspektore? – upitao ga je, ne skidajući žudni pogled s ulice. – Jeste li videli tu devojku?

– Na koju devojku mislite? – zanimalo je zbunjenog mladića.

– Bila je ovde, zajedno s ostalim ljudima. A ima nešto u vezi s njom...

Garet ga je radoznalo motrio.

– Šta ste time hteli da kažete, gospodine Velse?

Pisac je hteo da mu odgovori, ali je onda shvatio da ne zna kako da mu objasni taj nesvakidašnji osećaj koji je devojka u njemu izazvala.

– Ja... Zaboravite, inspektore! – uzvratio je, pomirljivo sležući ramenima. – Moguće je da se radi o nekoj mojoj bivšoj učenici, pa mi je zato izgledala poznato...

Garet je klimnuo, ne baš ubeđen. Bilo je jasno da njegovo ponašanje smatra neobičnim. Uprkos tome, poslušao je njegov savet, tako da su sutradan oba teksta, i njegov, i onaj nepoznatog autora, objavljeni u svim londonskim novinama. Ako su njegove sumnje bile opravdane, ta informacija je sigurno pokvarila doručak nekom od njegovih kolega. Vels nije imao pojma ko je taj pisac koga je u tim trenucima sigurno obuzimala panika kakva je njega pratila poslednja dva dana, ali spoznaja da nije jedini sagovornik putnika kroz vreme delimično ga je smirivala. Više nije osećao da je sam u svemu tome, niti mu se žurilo da sazna šta taj neznanac od njih želi. Slutio je da zagonetka još uvek nije postavljena u potpunosti.

I nije se prevario.

U trenutku kada se narednog jutra pred njegovom kapijom pojavila kočija Skotland jarda, Vels je sedeo na stepeništu ispred trema, već odeven posle obavljenog doručka. Treći leš pripadao je krojačici po imenu Santal Elis. Neočekivana promena u odabiru pola žrtve pomalo je začudila Gareta, ali ne i Velsa, koji je nagađao da sva ta tela nemaju nikakav značaj, jer su bila samo obične tablice pomoću kojih je ubica ostavljao svoje poruke. Rečenica koja je ovom prilikom otkrivena na zidu u ulici Vejmut, gde je pronađena nesrećna gospođa Elis, glasila je ovako: Priča nas je držala oko vatre dovoljno ispunjene iščekivanjem, ali izvan izlišne opaske da je bila jeziva, kakva je nužno i morala biti svaka priča koja se pripoveda uoči Božiča u jednoj staroj kući, ne sećam se da je izazvala ikakav komentar osim onog kada je neko dobacio da je to jedini njemu poznat slučaj da je dete imalo neko priviđenje.

– Da li vam ovaj tekst nešto govori, gospodine Velse? – ovog puta, Garet mu se obratio bez mnogo nade.

– Ne – odgovorio je pisac, mada se suzdržao da doda kako mu zamršenost proze zvuči nekako neodređeno poznato, iako nije mogao da prepozna autora.

A kad se inspektor Garet zatvorio u londonsku biblioteku, zajedno s tucetom svojih detektiva, rešenih da ispregledaju sve romane na policama u potrazi za onim koji je, iz ko zna kog zlosrećnog poriva, citirao verovatno kapetan Šeklton, Vels se vraćao kući pitajući se koliko još nevinih ljudi mora da umre pre nego što putnik kroz vreme upotpuni svoju zagonetku.

Sledećeg jutra, međutim, kočija Skotland jarda se nije pojavila. Da li je to značilo da je putnik već obavio šta je i namerio, obrativši se svim onim piscima koje je i želeo da uznemiri? Odgovor ga je čekao u poštanskom sandučetu. Tu je Vels zatekao jednu mapu Londona, posredstvom koje ga je

putnik obaveštavao o mestu sastanka, istovremeno iskoristivši priliku da naglasi svoju moć da se po sopstvenoj volji kreće vremenskim tokom, samim tim što je u pitanju bila mapa iz 1666. godine, koju je izradio češki rezbar Venčeslav Holar. Vels se divio tom izuzetnom radu, koji je predstavljao grad čija fizionomija više nije bila ista, budući da je u međuvremenu do temelja izgoreo. Kako je pamtio, vatra je nastala u jednoj pekari u centru grada i, budući podstaknuta okolnim skladištima uglja, drveta i alkohola, brzo se proširila, stigavši čak do katedrale Svetog Pavla i prešavši rimske zidine u oblasti ulice Flit. Ali to ne beše ono što je Velsa zaista zadivilo, koliko je to postigla činjenica da se na mapi nije video ni najmanji trag činjenice da je morala da prođe kroz cela dva veka kako bi dospela u njegove ruke. Poput vojnika koji prelazeći reku štiti pušku podižući je iznad glave, putnik je sačuvao tu mapu od posledica prolaska vremena, poštedevši je dodira koji godine kradomice ostavljaju na svim stvarima, požutelih kandži decenija i neprestanog pipkanja zelenaša stoleća.

Kada je najzad uspeo da se odupre silini tog utiska, Vels se zagledao u krug koji je opisivao Trg Berkli, pored kog je bila upisana brojka pedeset. To je nesumnjivo bilo mesto susreta, tačka do koje su tri pisca morala da dođu da bi se susreli s putnikom. A morao je da prizna da taj čudak nije mogao da odabere bolje mesto, uduci da je broj pedeset na Trgu Berkli smatran najzačaranijom kućom u celom Londonu.

TRIDESET OSMO POGLAVLJE

T

rg Berkli zapravo beše jedan omanji park, preterano melanholičan u odnosu na svoju veličinu, ali koji su krasila neka od najstarijih stabala u centru Londona. Vels je kroz njega prošao gotovo svečanim korakom, blagim naklonom pozdravljajući ravnodušnu nimfu koju je skulptor Aleksander Munro pridodao na tu razoružavajuću tugu pejzaža, a zaustavio se tek ispred objekta gde je na pločici bio upisan broj pedeset. U pitanju je bila skromna građevina, u neskladu s ostalima koje su okruživale trg, a koje su osmislili najslavniji arhitekti tog doba. Izgledala je kao da je već nekoliko vekova napuštena, i mada njena fasada nije delovala suviše oštećena, svi prozori, kako na gornjem spratu, tako i u prizemlju, bili su zapečaćeni daskama, nalik poklopcu od natrulog drveta čija je namena da od radoznalih pogleda sakrije sve one tajne koje su se sigurno zakuvavale u unutrašnjosti.

Da li je dobro postupio što je došao sam?, zapitao se Vels uz nevoljnu drhtavicu. Možda je ipak trebalo da obavesti inspektora Gareta, jer ne samo da je trebalo da se susretne s nekim ko nije imao nimalo obzira u času ubijanja običnih građana, nego se i odazvao pozivu s tajnim ciljem da ga uhvati, ne bi li ga na poslužavniku ponudio inspektoru Garetu, kako bi ovaj za vjek i vjekova zaboravio na prokleto putovanje u 2000. godinu.

Vels je detaljno proučio trošnu fasadu građevine za koju se govorilo da je najzačaranija u čitavom Londonu, pomislivši kako to možda i nije istina. Časopis Mejfer je, uz veliku dozu senzacionalizma, pisao o čudnim događajima koji su se još od početka veka odvijali na tom mestu, gde bi, kako se činilo, svako ko bi se ohrabrio i tu došao, na kraju gubio ili život ili razum. Za Velsa, koji beše lišen razumevanja prema svemu natprirodnom, to je bila samo lista obmanjivačkih budalaština, glasina kojima čak ni štampana slova nisu uspevala da uliju verodostojnost, a u kojima su se nizali sluge i služavke koji, navodno poludeli, nisu bili u stanju da svedoče o onome što su videli, kao i mornari koji su, u trenutku kad su navodno nagnuti kao obnevideli skakali kroz prozor, završavajući nabodeni na šiljcima ograde koja je okruživala imanje. Beše tu i suseda koje je mučila nesanica i koji su tvrdili da, u periodima kada je kuća ostajala prazna, čuju neprestanu škripu kao pri premeštanju nameštaja s jednog na drugo mesto, a na prozorima su im se priviđale neke nepoznate senke. Ta papazjanija jezivih dešavanja uspela je da tu kuću dovede na glas ukletog mesta, pretvarajući je u boravište neke nemilosrdne utvare, najpogodnije mesto na kome su svi junaci u kraljevstvu dokazivali svoju hrabrost, tako što bi se odvažili da tu provedu noć. Godine 1840, jedan avanturista po imenu Robert Vorbojs, koji je svoju sumnjičavost predstavljao kao glavnu vrlinu, prihvatio je izazov svojih prijatelja da za nadoknadu od sto gvineja prespava u ovoj kući. Vorbojs se zatvorio unutra, s pištoljem, a na donjem spratu je okačen kanap sa zvoncem na jednom svom kraju, koje je obećao da će protresti ukoliko se nađe u nevolji, mada je svoju zakletvu propratio podrugljivim osmehom. Zvono se oglasilo jedva petnaestak minuta nakon njegovog ulaska, a odmah potom je odjeknuo i pucanj koji je narušio noćnu tišinu. Kada su njegovi prijatelji dojurili da mu priteknu u pomoć, ovog plemića su zatekli već mrtvog, ukočenog na krevetu, s izobličenim izrazom lica nalik izbezumljenoj grimasi. Metak se zabio u drveno uzglavlje kreveta, možda prethodno prošavši kroz neopipljivo telo nekog priviđenja. Trideset godina kasnije, kada je ova građevina već bila dostigla zapaženi ugled među kućama duhova u Engleskoj, drugi nadobudni mladić, izvesni lord

Litlton, odvažio se da tu prenoći, mada je on prošao nešto bolje, budući da je preživeo napad sablasti, pogodivši je iz pištolja napunjenog srebrnim mecima, koji je iz predostrožnosti pripremio pred odlazak u postelju. Lord Litlton je čak video kako to zlokobno biće pada na pod, iako prilikom kasnije istrage u sobi nije pronađen nikakav leš, što je i sam s očiglednom uznemirenošću ispričao prilikom intervjua za čuveni časopis Beleške i pitanja, koji je Vels iz šale prelistao kad mu se slučajno našao pri ruci u jednoj knjižari. Glasine i legende se takođe nisu slagale oko činjenice gde su koreni tog navodnog priviđenja. Bilo je onih koji su tvrdili da je to mesto prokleto zbog toga što je tu bez milosti mučeno na stotine dece a drugi su zastupali mišljenje da su utvare samo puka izmišljotina suseda, za čiji su nastanak krivi zastrašujući krici umno poremećenog brata jednog nekadašnjeg stanara, koji ga je držao zaključanog u sobi i koga je, zbog njegove agresivnosti, hranio kroz za tu svrhu napravljen prozorčić, dok su s druge strane neki bili uvereni, a to je takođe bila i Velsova omiljena hipoteza, da poreklo priviđenja treba tražiti u opsesivnim šetnjama koje je neki Majers upražnjavao u dubini noći, naoružan svećom, zato što nije uspevao da zaspi od dana kada ga je njegova zaručnica napustila neposredno pred venčanje. Bilo kako bilo, već nekoliko godina u toj kući nije bilo nikakvih ispada, zbog čega ne beše nesuvislo pomisliti kako se sablast vratila u pakao, možda jer su joj dosadili svi ti slinavci željni da dokažu svoju muškost. Ali Velsa je to najmanje zabrinjavalo. Već je imao isuviše sopstvenih zemaljskih problema da bi uopšte imao vremena da se bavi nekim izmišljenim stvorenjima iz podzemlja.

Osvrnuo se na obe strane ulice, ali tu ne beše ni žive duše, a zahvaljujući činjenici da je Mesec bio u svojoj opadajućoj fazi, noćna tmina je bila potpuna, čak mu se činilo i da je gušća od marmelade, kako je prikazivana u gotskim romanima. Budući da u belešci uz mapu nije tačno određeno vreme sastanka, Vels je odlučio da dođe u osam sati uveče, jer se taj čas pominjao u drugom odlomku teksta. Nadao se da je dobro izabrao, kao i da neće biti jedini koji će se susresti s putnikom. Za svaki slučaj, bio je dovoljno oprezan da se pojavi naoružan, mada je, imajući u vidu da nije posedovao pištolj, poneo mesarski nož, koji je pomoću konopca vezao iza leđa, u nameri da ovu oštru alatku sakrije od putnikovog pogleda ukoliko se ovaj odluči da ga pretrese. Tako opremljen, oprostio se od Džejn u stilu književnih heroja, jednim dugim i neočekivanim poljupcem, koji je, iako ju je isprva zatekao nespremnu, ona na kraju prihvatila sa zadovoljstvom.

Ne gubeći više vremena, Vels je prešao ulicu i, nakon što je duboko udahnuo kao da se sprema da skoči u Temzu a ne da uđe u kucu, gurnuo je vrata, koja su se otvorila s iznenađujućom poslušnoscu.

Odmah je shvatio da nije prvi stigao, jer u sredini predvorja, diveći se stepeništu koje se gubilo u pomrčini u pravcu gornjeg sprata, s rukama u džepovima svog besprekornog odela, stajao je čovek od svojih pedesetak godina, debeljuškast i proćelav.

Kada ga je video da ulazi, neznanac se okrenuo prema Velsu i pružio mu je ruku, predstavivši se kao Henri Džejms. Dakle, taj doterani uglađenko je Džejms? Vels ga nije lično poznavao, jer nije imao običaj da obilazi klubove i salone kojima Džejms beše sklon, i u kojima je, kako je načuo, taj prefinjeni rentijer umeo da nanjuši skrivene strasti koje su vladale njegovim sagovornicima, da bi ih kasnije pretočio u prozu, jednako istančanu kao što behu i njegovi maniri. Staviše, nakon što je pročitao Aspernska svedočanstva i Bostonce, čak ga je umirivalo to saznanje da njih dvojica pripadaju različitim i međusobno dalekim svetovima, jer je nakon iscrpljujućeg čitanja tih dela, Vels zaključio kako je jedino što ima zajedničko s Džejmsom činjenica da obojica dane provode pred pisaćom mašinom, a i to zato što mu nije bilo poznato da je njegov kolega, suviše lenj da bi se prepuštao tom zamornom mehaničkom poslu, više voleo da diktira svojoj sekretarici. Ako je uopšte postojala neka vrlina koju je Vels bio spreman da prizna Džejmsu, onda to beše njegova sposobnost

da ništa ne kaže koristeći predugačke rečenice. A sigurno je i Džejms o njegovim delima sudio s istim prezirom koji je on osećao prema tom njegovom svetu ispunjenom čipkom i bledunjavim damama izmučenim nekim svojim neizrecivim tajnama, budući da njegov kolega nije uspeo da se suzdrži da se ne namršti kada se on sam predstavio kao H. Dž. Vels. Zatim je usledilo nekoliko sekundi tokom kojih su obojica samo sumnjičavo odmeravali jedan drugog, što beše dovoljno da Džejms zaključi da su na pragu da poremete neko suludo pravilo učtivosti, budući da je odmah požurio da prekine tu neprijatnu tišinu.

– Čini se da smo došli u pravo vreme. Jasno je da nas naš domaćin očekuje baš večeras – rekao je, pokazujući na brojne svećnjake raspoređene svuda širom prostorije, i mada to nije bilo dovoljno da se tama u potpunosti rastera, makar je u središtu predvorja bio vidljiv jedan kvadrat svetlosti gde je susret trebalo da se odigra.

– Da, izgleda da je tako – složio se Vels.

Onda su se obojica zagledali u rezbarije na tavanici, što beše jedino čemu se čovek mogao diviti u tom pustom predvorju. Ali, na svu sreću, to neugodno ćutanje nije dugo potrajalo, jer se uskoro začulo škripanje šarki na vratima, koje je najavilo dolazak trećeg pisca. Čovek koji je vrata otvorio sa zapanjujućom brižljivošću osobe koja ulazi u neku kriptu, beše krupan i riđokos pedesetogodišnjak, s uredno podrezanom bradom zbog koje se činilo da mu čitava vilica gori. Vels ga je smesta prepoznao. To je bio Brem Stoker, Irac koji je rukovodio predstavama u pozorištu Liceum, iako je u gradskim krugovima bio mnogo poznatiji kao glasnogovornik i neka vrsta poniznog psa čuvara slavnog glumca Henrija Irvinga. Ugledavši ga, tako opreznog i neuglađenog, Vels se neminovno prisetio glasina koje su govorkale kako je Stoker takođe bio i član Zlatne zore, okultističkog društva koje su sačinjavale još neke njegove kolege, između ostalih francuski pisac Artur Mašen ili pesnik V. B. Jejts.

Trojica pisaca su se rukovali usred svetlosnog kruga, pre nego što su iznova zaronili u tešku i neprijatnu tišinu. Džejms se opet povukao u svoju izveštačenu nadmenost, dok se Stoker nervozno vrpoljio pored njega. Velsu je delovao zabavno taj nepriličan susret između tri čoveka koja su, kako se činilo, imali malo da kažu jedan drugom, uprkos činjenici da su sva trojica, svaki na svoj način, činili jedno te isto: stavljali su živote na papir.

– Raduje me što vidim da ste svi došli, gospodo.

Glas je dopirao negde odozgo, pa su istovremeno sva trojica nagonski podigli glave ka vrhu stepeništa, odakle je ka njima silazio, bez ikakve žurbe, kao da uživa u gipkosti svojih koraka, navodni putnik kroz vreme.

Vels ga je osmotrio sa zanimanjem. U pitanju je bio čovek od četrdesetak godina, srednjeg rasta i atletske građe, koji im je osmehom poželeo dobrodošlicu. Njegovo lice, visokih jagodica i odlučne vilice, krasila je skladno oblikovana brada, čija je svrha izgleda bila da u što većoj meri ublaži oštrinu njegovih crta lica. Spuštao se niz stepenice u pratnji dva nešto mlađa čoveka, koji su nosili neke neobične puške pričvršćene u remenu. Više nego na osnovu izgleda, nalik jakim štapovima napravljenim od nekog neobičnog srebrnkastog materijala, pisci su po načinu na koji su ih ti ljudi nosili preko ramena zaključili da je reč o oružju, a čovek nije morao da bude naročito inteligentan da bi shvatio da su upravo to bili uzročnici onih vatrenih zraka koji su oduzeli život sve tri skorašnje žrtve.

Međutim, sasvim uobičajena pojava putnika prilično je razočarala Velsa, kao da je, zbog same činjenice da je stigao iz budućnosti, njegov izgled morao nužno da bude čudnovat, ili da barem deluje uznemiravajuće. Zar se nije očekivalo da ljudi sutrašnjice budu fizički razvijeniji, kako je

nagoveštavao Darvin? Nekoliko godina ranije, on je lično u Pal Mal Dabgetu napisao jedan članak u kome je predviđao kakve će se promene odvijati u čovekovom izgledu tokom vekova: mehanička pomagala će konačno učiniti beskorisnim njegove udove, savršenstvo hemijskih uslova će učiniti izlišnim i nepotrebnim čak i sistem organa za varenje; a uši, kosa, zubi i ostali površinski ukrasi doživeće istu sudbinu. U tom postepenom odumiranju opstaće samo dva zaista neophodna organa koja odlikuju čoveka, mozak i ruke, ali čija će se srazmera, naravno, znatno uvećati. Ishod njegovih nagađanja zaista je morao zvučati zastrašujuće, tako da nije čudno što se Vels osećao zatečen pred tako jednoličnim tipom iz navodne budućnosti, koji je sada stajao pred njim. Putnik koji je, kao da mu je namera bila da njegovo razočaranje uzdigne na još viši nivo, nosio elegantno odelo smeđe boje, potpuno u skladu s tekućom epohom, isto kao i njegovi pomoćnici, sada se zaustavio nasuprot njih i ćutke ih posmatrao sa zadovoljnim osmehom na licu, koji mu je izazivački titrao na usnama. Možda su onaj pomalo zverski pogled koji je izbijao iz njegovih mračnih očiju, kao i samouverenost koja se isticala pri svakom njegovom pokretu, bili jedini njegovi kvaliteti koji su ga izdvajali od ostalog prostog sveta. Ali te odlike, pomislio je Vels onako za sebe, takođe nisu tipične za budućnost, jer su se isto tako mogle pronaći i kod predstavnika tog njihovog sadašnjeg sveta, koji su, srećom, sačinjavali ljudi mnogo odrešitiji i harizmatičniji od tročlane grupe okupljene na tom mestu.

– Pretpostavljam da bi se teško moglo naći mesto koje bi više godilo vašem ukusu, gospodine Džejmse – prokomentarisao je putnik, podrugljivo se smeškajući Severnoamerikancu.

Džejms, pobornik izraza koji se podrazumevaju, odgovorio mu ]e jednako učtivim koliko i distanciranim tonom.

– Neću poricati da ste u pravu, mada, ako mi dozvolite, još malo ću se suzdržati pre nego što to priznam, jer bih inače posegnuo za licemerjem, budući da bih, po završetku ovog sastanka, prvo morao da ocenim da li je njegov ishod dovoljno velika nadoknada za poražavajući uticaj koji je na moja leđa ostavilo putovanje od Raja – odgovorio je.

Putnik se nekoliko sekundi mrštio, kao da nije sasvim siguran da je razumeo Džejmsov zamršen odgovor. Vels je odmahnuo glavom.

– Ko ste vi i šta hoćete od nas? – upitao je tada Stoker uplašenim glasom, ne prestajući da krajičkom oka motri dvojicu pomoćnika, koji su poput dve preteče senke stajali na samoj ivici obale svetlosnog ostrva.

Putnik je usmerio pogled ka Ircu i osmotrio ga s neobičnom nežnošću.

– Nije neophodno da mi se obraćate tako prestrašenim tonom, gospodine Stokere. Uveravam vas da sam vas ovde okupio samo u nameri da vam spasim živote.

– Onda nam oprostite zbog naše sumnjičavosti, ali shvatićete da nas činjenica da ste tako olako ubili tri osobe, s jednim jedinim ciljem da privučete našu pažnju, svakako navodi da posumnjamo u vaše čovekoljublje – umešao se Vels, koji je, samo ako je to želeo, umeo da spliće jednako vijugave rečenice kao i sam Džejms.

– Ah, to... – promrmljao je putnik, odmahnuvši rukom. – Mogu da tvrdim da bi te tri osobe ionako umrle. Gaja, prosjaka iz Merilbouna, smrt bi već naredne noći zatekla u jednoj uličnoj tuči s dvojicom njegovih pajtaša. Gospodin Čejmbers bi preminuo tri dana kasnije, nakon što bi bio napadnut po izlasku iz jedne krčme. A ujutru tog istog dana, zanosnu gospođu Elis bi neizbežno oborila jedna kočija u divljem trku kroz ulicu Klivlend. Zapravo, ja sam samo za nekoliko dana ubrzao njihovu smrt. Izabrao sam ih baš zbog toga što su već bili osuđeni, a meni su bile potrebne tri osobe koje sam mogao da obeležim našim oružjem, kako bi vest o tim ubistvima, uz odlomke iz vaših neobjavljenih romana, dospela u štampu, a samim tim, i do vas. Znao sam da, čim vas uverim da dolazim iz budućnosti, preostaje samo da vas obavestim o tački našeg susreta, a vaša radoznalost će

odraditi ostatak posla.

– Dakle, istina je? – upitao je Stoker. – Vi dolazite iz 2000. godine?

Putnik se veselo osmehnuo.

– Ja dolazim s mesta mnogo daljeg od 2000. godine, gde svakako nema nikakvog rata s robotima.

Kamo sreće da su te igračkice naša jedina briga.

– Šta ste time hteli da nagovestite? – zgranuo se pisac. – Svi znamo da su do 2000. godine mašine uspele da...

– Hteo sam da kažem, gospodine Stokere – prekinuo ga je putnik – da je Marejeva agencija za putovanja kroz vreme jedna obična prevara.

– Prevara? – promucao je Irac, u neverici.

– Da, prilično mudro osmišljena prevara, ali ipak obmana, mada će nažalost samo protok vremena moći da je razotkrije – otkrio je njihov domaćin, žalostivo se smešeći trojici pisaca. Onda se iznova okrenuo prema Ircu, dirnut njegovom naivnošću. – Nadam se da se vi niste našli među oštećenima, gospodine Stokere.

– Ne, ne... – s tužnim olakšanjem je promrmljao pisac – cena te karte je bila izvan mojih mogućnosti.

– Onda se radujte, jer barem niste uludo protraćili svoj novac – putnik je nastojao da ga uteši. – Žao mi je što ste se toliko silno razočarali zbog otkrića da su ta putovanja u 2000. godinu zapravo jedna obična predstava, ali posmatrajte to s vedrije strane: o tome vas je izvestio pravi putnik kroz vreme, jer, kako ste i sami mogli da zaključite na osnovu mape koju sam vam ostavio u poštanskom sandučetu, ne samo da stižem iz budućnosti nego čak mogu i da se po sopstvenoj volji krećem u bilo kom pravcu vremenske struje.

Napolju je zavijao vetar, ali u unutrašnjosti začarane kuće čulo se samo pucketanje plamičaka na svećama, koje su po zidovima iscrtavale neke zagonetne senke. Glas putnika kroz vreme je zazvučao neobično blago, kao da mu grlo beše obloženo svilom, kada je rekao: – Ali pre nego što vam objasnim kako to radim, dopustite mi da vam se predstavim, kako ne biste pomislili da mi u budućnosti ne poznajemo najosnovnije norme učtivosti. Moje ime je Markus Rajs i po zanimanju sam, da tako kažem, bibliotekar.

– Bibliotekar? – oglasio se Džejms, iznenada zainteresovan.

– Da, upravo bibliotekar, iako u prilično jedinstvenoj ustanovi. Ali dozvolite da krenem od samog početka. Kako i sami vidite, čovek će na kraju pronaći način da putuje kroz vreme, mada ni slučajno nemojte misliti da u dobu iz koga dolazim postoji išta slično onoj mašini iz vašeg romana, gospodine Velse, niti da su vremenska putovanja nešto svakodnevno. Ne, iako će se tokom narednog veka mnogi naučnici, fizičari i matematičari iz celog sveta uplitati u beskrajne rasprave o tome da li se može putovati kroz vreme ili ne, pa će razviti brojne teorije kako da se to omogući, ali sve se na kraju ustremljivalo protiv nepodmitljive prirode univerzuma, koji, nažalost, ne poseduje mnoge od brojnih fizičkih karakteristika koje su nužne da bi se njihove hipoteze dokazale. U izvesnom smislu, izgledaće kao da je univerzum zaštićen od putovanja kroz vreme, kao da su vremenski izleti neka vrsta protivprirodnog bogohuljenja, pa je sam Bog prikočio svoju sopstvenu tvorevinu, da se ipak ne ostvari – putnik je nekoliko sekundi ćutao, iskoristivši tu pauzu da svoje slušaoce osmotri prodornim pogledom, očima crnim kao mišje rupe. – Bez obzira na sve to, naučnici iz mog doba nisu bili spremni da se s tim pomire, te su nastavili da tragaju za načinom koji bi otelotvorio čovekov davnašnji san: da se kreće vremenskom strujom u kom god pravcu poželi. Mada, kasnije će se ispostaviti da su svi ti napori bili uzaludni. A znate li zašto? Zato što, na kraju, putovanje kroz vreme

neće biti izvedeno posredstvom nauke.

Markus je onda počeo da korača ivicom ostrva svetlosti, kao da mora malo da razgiba utrnule noge, pretvarajući se da ne primećuje radoznale poglede pisaca. Kada se najzad vratio u pređašnji položaj, ponudio im je osmeh koji je njegovo lice izborao poput napuklina na zidu.

– Ne, tajni odgovor za putovanja kroz vreme je oduvek bio prisutan u našim glavama – otkrio im je, uz očigledno zadovoljstvo.

– Mogućnosti našeg uma su beskrajne, gospodo.

Sveće su nastavile da pucketaju kada je putnik svojim blagim glasom koji je mogao poticati samo iz nekog grla obloženog perjem odlučio da se smiluje na njih zbog same činjenice da se nauka njihovog vremena, koja tek što je proučila ljudsku lobanju i počinjala da se usredsređuje na njenu unutrašnjost, nastojeći da protumači funkcije mozga, doduše putem toliko primitivnih metoda kao što su seciranje i primena električnih podsticaja, još uvek nalazila daleko čak i od nagoveštaja o neizmernom potencijalu kojim se mogao podičiti ljudski um.

– Ah, ljudski mozak... – uzdahnuo je. – Najveća zagonetka univerzuma teži svega nepunih kilogram i po, a možda će vas iznenaditi da čujete kako mi koristimo samo dvadeset procenata njegovih mogućnosti. Ono što bismo postigli kad bismo ga u potpunosti upotrebljavali još uvek predstavlja misteriju čak i za nas. Ali zato znamo, gospodo, da se između mnogobrojnih čudesa koja se skrivaju ispod moždane kore nalazi i veština putovanja kroz vreme – iznova se odlučio za pauzu. – Mada, moram da vam priznam da čak ni naši naučnici ne poznaju do detalja taj mehanizam koji nam omogućava da se krećemo kroz vremensku struju. Ali jedno jeste jasno: čovek raspolaže izvesnom vrstom usmerene svesti, koja ga osposobljava da tumara kroz vreme na isti način kao i kroz prostor i, uprkos tome što će mu biti potrebno još mnogo vremena da njome ovlada na pravi način, njeno pokretanje je već dovoljno važno dostignuće samo po sebi, kao što ćete se verovatno i sami složiti.

– U našoj glavi... – promrmljao je Stoker, oduševljen kao malo dete.

Markus ga je nežno pogledao, ali nije dopustio da to omete njegovo dalje objašnjenje: – Ne zna se tačno ko je prvi putovao kroz vreme, to jest, ko je bila osoba koja je prva doživela vremenski premeštaj, kako se to takođe naziva, zato što su prvi slučajevi bili nasumični. U stvari, za činjenicu da koliko-toliko imamo uviđaj u te izolovane slučajeve možemo da zahvalimo časopisima o ezoteriji i ostalim publikacijama koje su se bavile natprirodnim fenomenima. Međutim, vesti o ljudima koji su tvrdili da su bili učesnici neke epizode bega kroz vreme redovno su se nizale, iako u ritmu koji je još uvek dopuštao da ta neobična slučajnost prođe neprimećeno, izuzev kad su u pitanju bili oni samozvani proroci koje niko ne shvata ozbiljno. I tako, sredinom našeg veka, svet se odjednom našao zaražen pravom epidemijom putnika kroz vreme, za koje se nije znalo odakle su iskrsli. Ali izvesno beše da oni postoje, kao da se podrazumevalo da je veština kretanja duž vremenskih struja neizbežan naredni korak u evoluciji prema Darvinovom obrascu. Kako se čini, neki pojedinci, izloženi krajnje napetim situacijama, bili su u stanju da pokrenu izvesne zone svog mozga koje su im pomagale da se otrgnu od sadašnjosti kao posredstvom magije, bacajući ih napred ili nazad kroz godine. Bez obzira na to, oni su predstavljali samo manjinu, a ujedno nisu bili sposobni da upravljaju tom veštinom, iako su posedovali dar koji je u svakom smislu bio opasan. Kako možete i da pogodite, vlada je požurila da osnuje posebnu službu koja bi se pozabavila time da se okupe svi oni ljudi koji su pokazivali te moći, s ciljem da ih u kontrolisanom okruženju prouče i poduče kako da usavrše svoje veštine. Treba reći da pristupanje tom odeljenju nije bilo dobrovoljno. Koja bi vlada ostavila tako nadarene ljude da slobodno šetkaju unaokolo? Ne, homo temporis, kako su ga nazivali, morao je ostati pod nadzorom. Bilo kako bilo, istraživanja vezana za te osobe poslužila su da se

makar delimično rasvetli ovaj nesvakidašnji fenomen: na primer, otkriveno je da se oni koji su putovali kroz vreme nisu vremenskom strujom kretali ujednačenom brzinom, sve dok se ne bi zaustavili onda kad bi inercija zaleta posustala, što beše slučaj s vremeplovom iz Velsovog romana, nego su se istog trena premeštali s jednog na drugo mesto, u vidu neke vrste skoka u prazno, pri čemu su mogli da odrede samo pravac, prema prošlosti ili budućnosti, pa i to na neki intuitivni način, kojim su uopšte sve i započinjali. Izgledalo je da je jedina izvesna stvar to da je putnik, što je veću razdaljinu prelazio, utoliko postajao umorniji nakon tog vremenskog premeštaja. Nekima je bilo potrebno čak nekoliko dana da se oporave, ali neki to nikada ne bi uspeli, zapadajući u neku vrstu kome iz koje nikada ne bi izašli. Takođe je otkriveno da je uz dovoljnu koncentraciju moguće sa sobom poneti i neke predmete, čak i ljude, mada je to svakako bilo dvostruko više iscrpljujuće. Sve u svemu, kada je u najvećoj mogućoj meri izučen mentalni mehanizam koji je omogućavao kretanje kroz vreme, najhitnije je bilo proveriti da li se prošlost može menjati, ili, naprotiv, ona uvek ostaje nepromenljiva, te je takvo pitanje izazivalo brojne rasprave i pre nego što je taj pojam uopšte postao stvarnost, a sada se na njega što pre morao pronaći odgovor. Mnogi su fizičari tvrdili da bi, ako, na primer, putujemo u prošlost s ciljem da nekoga ubijemo, pištolj opalio u našim rukama jer, zbog činjenice da je univerzum stalan, on poseduje neku vrstu samosvesti koja vodi računa o njegovoj usklađenosti, sprečavajući da ta osoba umre samim tim što se to nikada nije ni desilo. Ali putem čitavog niza pažljivo praćenih ogleda, koji su se zasnivali na prouzrokovanju sitnih promena u bliskoj prošlosti, zaključeno je da vreme nema tu vrstu zaštitnog oklopa. Ništa ga ne čuva, njegova suština je jednako ranjiva kao i puž kome je uklonjena kućica. Istorija, sve ono što se već zbilo, moglo je da se izmeni. A takvo otkriće, kako i sami pretpostavljate, stvorilo je još veće komešanje nego sama putovanja kroz vreme. Odjednom, čovek je u svojim rukama držao mogućnost da oblikuje prošlost.

Nije ni čudno što je većina ljudi taj dar posmatrala kao neku vrstu bele zastavice koju Bog nudi čovečanstvu, ne bi li se na taj način ispravile njegove greške. Stoga, logično beše da treba izbeći genocide i sve patnje iz prošlosti, iščupati sav istorijski korov, da tako kažem, jer sve ono što nadolazi, gospodo, prilično je neprijatno i u velikoj meri prevazilazi čak i vašu maštu, gospodine Velse. Zamislite kakav bi pozitivan uticaj mogla ta putovanja kroz vreme da izvrše na čovečanstvo.

Mogla bi se, recimo, izbrisati epidemija kuge koja je opustošila London i koja je za posledicu imala sto hiljada mrtvih, pre nego što bi svi ti ljudi, iako zvuči ironično, izgubili život u požaru iz 1666. godine.

– Ili bi se mogle izbaviti sve one knjige iz Aleksandrijske biblioteke pre nego što ona izgori – predložio je Džejms.

Markus se popustljivo osmehnuo.

– Da, moglo bi se izvesti milion podviga. I tako, uz podršku naroda, vlada je oformila ekipu sačinjenu od lekara i matematičara, s ciljem da se detaljno prouči ta lepeza događaja koja je označavala prošlost, kako bi se procenilo koji delovi istorije zaslužuju da budu obrisani i kakve bi to posledice ostavilo na vremenskom tkanju, jer ne bi valjalo da se stvari još više pogoršaju. Međutim, budući da se to nije poklapalo s voljom svih ljudi, odmah su se javili glasovi protiv Projekta restauracije, kako je to nazvano. Nisu svi smatrali da je ta manipulacija prošlošću koju je vlada bila rešena da izvede u skladu s etikom, tako da se jedan deo stanovništva pobunio, nastojeći da se namera vlastodržaca što pre zaustavi. Ova stranka, koju bismo mogli nazvati konzervativnom, svakodnevno je privlačila sve više pristalica, zastupajući uverenje da, bilo da je dobra ili loša, prošlost mora da se prihvati takva kakva jeste. U novonastaloj situaciji, vladi je bilo sve teže da nastavi s onim što je zamišljeno, ali ceo je projekat konačno propao kada su, u strahu da ne postanu meta novog vida ksenofobije, putnici počeli da beže kroz vreme, u haotičnoj zbrci koja je smesta

podigla uzbunu u čitavom društvu, jer je prošlost iznenada postala neka vrsta mekane mase čiji je oblik svako mogao da menja, podstaknut nekim ličnim ciljevima ili jednostavno greškom. Odjednom, svetska istorija se našla u opasnosti.

– Ali, kako se može znati da li neko manipuliše prošlošću ukoliko samim tim menja i našu sadašnjost? – zanimalo je Velsa. – Nikada ne bismo otkrili da li neko rukovodi istorijom, samo bismo osetili posledice toga.

– Čestitam vam na pronicljivosti, gospodine Velse – rekao je Markus, prijatno iznenađen piščevim pitanjem. – Sudeći po prirodi vremena, posledice izazvane promenom prošlosti prenose se duž vremenske struje, usput sve prilagođavajući, isto kao što talasići koje izazove kamen bačen u jezero uzburkavaju površinu vode. Na osnovu toga, baš kako ste i sami primetili, nikada ne bismo mogli da prepoznamo tuđu umešanost, jer bi i naša sadašnjica i naše uspomene potpale pod uticaj talasanja koje bi pri tom nastalo – nakratko je zaćutao, pre nego što je dodao, uz pomalo zlobni izraz na licu. – Osim ukoliko bismo raspolagali sigurnosnom kopijom sveta, s kojom bismo uvek mogli sve da uporedimo.

– Sigurnosna kopija?

– Da, nazovite to kako želite – odgovorio je putnik. – Ja pod tim podrazumevam skup knjiga, časopisa i sličnog materijala koji do najvećih mogućih detalja beleže sve što se do ovog trenutka dešavalo, celu Istoriju Čoveka. Poput neke vrste portreta koji oslikava pravo lice univerzuma, da se razumemo, što bi nam pomoglo da odmah primetimo svaku nepravilnost, koliko god se ona na prvi pogled beznačajna činila.

– Shvatam – promucao je Vels.

– A upravo je na tome vlada radila od časa kada se javio prvi izdanak ideje o putovanju kroz vreme, u nameri da se izbegne bilo čije petljanje u prošlost bez zvaničnog dopuštenja – objasnio je Markus. – Ali tu je nastao problem: gde čuvati sva ta sećanja, gde bi ona ostala bezbedna od štetnih talasa koje prouzrokuje svaka promena?

Pisci su ga posmatrali s iščekivanjem.

– Postojalo je samo jedno moguće mesto za tako nešto – nastavio je da govori putnik. – Na početku vremena.

– Na početku vremena? – zaprepastio se Stoker.

Markus je klimnuo glavom.

– Oligocen, treća etapa u periodu tercijara u kenozoičkoj eri, da budem precizniji, kada čovek još uvek nije bio kročio nogom na Zemlju, a svet su delili nosorozi, preteče slonova, vukovi i prvi nagoveštaji primata. To je bila epoha do koje nijedan putnik nije mogao da stigne, osim ako ne poveže nekoliko skokova kroz vreme, uz sve rizike koje to obuhvata, i gde niko nije ni imao želju da otputuje, jer tu ne beše ničega što bi hteli da promene. Paralelno s projektom obučavanja putnika kroz vreme, vlada je u najvećoj tajnosti organizovala ono što bi se moglo nazvati elitnom trupom, koja se sastojala od najodanijih i najspretnijih putnika. Očigledno, misija pomenute ekipe bila je da svetsko sećanje prenesu do oligocena. Tamo su, posle bezbrojnih putovanja, izabrani putnici, među koje i ja spadam, kako ste možda već zaključili, izgradili svetilište koje će čuvati pamćenje ovog našeg svemira, ali koje je takođe trebalo da predstavlja i naš dom, jer bi u toj eri od tog trenutka trebalo da se odvija najveći deo naših života. Okruženi beskonačnim poljima, s travom koju je pravi užitak gaziti, živeli bismo i odgajali decu, koju bismo učili kako da koriste svoje sposobnosti, da bi, isto kao i mi, mogli da se kreću u svim vremenskim smerovima, nadgledajući istoriju, tu vremensku liniju koja je počinjala baš u toj eri i završavala se u onom času kada je vlada otkazala Plan za restauraciju.

Da, tu se okončava naša nadležnost, gospodo. Vreme koje se nalazi izvan tog trenutka lišeno je

svakog nadzora, jer se pretpostavlja da, budući da je usledilo nakon pojave mogućnosti putovanja kroz vreme, samim tim njegova fizionomija može da prihvati sve modifikacije koje su njima izazvane.

Nasuprot tome, prošlost se smatra svetim vremenom i mora da ostane netaknuta. Svaka umešanost u izmene njenog tkanja predstavljala bi zločin protiv prirode vremena.

Putnik je prekrstio ruke preko grudi i nekoliko sekundi je samo tako stajao i ćutao, sa simpatijama odmeravajući svoje slušaoce. Njegov glas je zazvučao poletno kada je dodao: – To mesto u kom se čuva svetsko sećanje mi nazivamo Bibliotekom Istine, a ja sam jedan od bibliotekara, kome je zapalo da čuva XIX vek. U tu svrhu, ja se premeštam iz oligocena dovde, a uz pomoć sićušnih skokova između decenija proveravam da li je sve u redu. Ali dolazak dovde, kako i možete da pretpostavite, predstavlja napornu vežbu čak i za mene, iako sam sposoban za skokove koji obuhvataju na desetine vekova. Međutim, ovom prilikom ja moram da pređem više od dvadeset miliona godina, a bibliotekari kojima je obaveza da paze na ono što vi nazivate budućnošću dužni su da proputuju čak i veće rastojanje. Iz tog razloga, ta vremenska linija koju se mi trudimo da očuvamo ispresecana je nekom vrstom gnezda, zapravo proređenom mrežom kuća i mesta gde mi putnici možemo da predahnemo, kako bismo lakše podneli ta duga putovanja. A kako ste verovatno već naslutili, i ovo je jedno od takvih utočišta. Koje bismo bolje mesto mogli pronaći od ove građevine koja je napuštena već decenijama i koja će to i ostati sve do kraja veka, građevine koju povrh svega prati glas da u njoj stanuju duhovi, što drži podalje sve moguće radoznalce?

Markus je ponovo zamuknuo, dajući im do znanja da je ovim rečima završio svoje objašnjenje.

– A u kakvom ste stanju ovog puta zatekli ovaj naš današnji svet, ima li nečega neuobičajenog? – veselo je upitao Stoker. – Da li ste izbrojali više muva nego obično?

Putnik se nasmejao Irčevoj šali, mada je njegov smeh ujedno bio i zagonetan.

– Uglavnom pronađem nešto što nije kako treba – izjavio je sumornim tonom. – Zapravo, moj posao je veoma zanimljiv: XIX vek je jedan od perioda u kome putnici kroz vreme najviše vole da borave i da tu prave zvrčke, možda zbog toga što u mnogim slučajevima njihova nedela baš ovde izazivaju najčudnovatije posledice. I koliko god da se ja upinjem oko ispravki, kad god se vratim, uvek s ljutnjom otkrijem da stanje stvari nije onakvo kakvo sam ostavio. Ni ovom prilikom nije drugačije, što se i moglo očekivati.

– Pa onda, šta sada nije u redu? – zainteresovao se i Džejms.

Velsu nije promakao oprez koji se naslućivao u glasu ovog Severnoamerikanca, kao da nije bio baš siguran da li uopšte želi da sazna odgovor. Da li su u pitanju bili klubovi, ti raskošni lokali u kojima je imao običaj da leči svoj osećaj usamljenosti, koja ga je, kao neki beleg od rođenja, uvek pratila? Možda oni nikada ne bi ni postojali da nekolicina patnika kroz vreme nije odlučila da osnuje prvi od njih, pa ih je sada trebalo sve zatvoriti, da bi univerzum povratio svoj pređašnji oblik.

– Verujem da ćete se iznenaditi, gospodo, ali Džek Trbosek nikada nije trebalo da bude uhvaćen.

– Vi to ozbiljno? – prenuo se Stoker.

Markus je klimnuo glavom.

– Bojim se da je tako. Jedan putnik kroz vreme je omogućio njegovo hapšenje, obavestivši Nadzorni odbor u Vajtčepelu. Zahvaljujući tom „svedoku“, koji je radije ostao anoniman, Džek Trbosek je najzad ulovljen. Ali, u stvari, to nije trebalo da se desi. Da se u celu tu situaciju nije umešao putnik iz budućnosti, nakon ubistva one prostitutke u noći 7. novembra 1898. godine, Brajan Ris, mornar poznat pod nadimkom Džek Trbosek, ukrcao bi se na brod za Karibe, kako je ranije i predvideo. Tamo bi nastavio sa svojim krvavim pirom, tako što bi ubio nekoliko ljudi u Managvi, ali zbog tolike razdaljine niko ne bi te zločine povezao s ubistvima prostitutki iz Ist Enda, zbog čega bi, u

svrhu istorije, Džek Trbosek iščezao s mape, ostavljajući misteriju o svom identitetu da visi u vazduhu. Misteriju koja bi postala jedna od najčuvenijih na svetu, trošeći jednako mastila koliko je i krvi proliveno ispod njegovog noža, preobrativši se u omiljenu zabavu istraživača i detektiva narednog veka, koji bi kao svinje rovarili po arhivima Skotland jarda, žudeći da budu prvi koji bi odredili lik jedne senke koju je vreme proglasilo divljačkim mitom. Možda ćete se začuditi kada saznate da će neke od tih istraga ukazivati čak i na sam kraljevski dvor. Naizgled, svako je mogao imati neki motiv da smakne tih nekoliko kurvi. U ovom slučaju, kako možete da primetite, mašta naroda je ono što nadmašuje stvarnost. Pretpostavljam da putnik koji se umešao u celu tu priču nije mogao da odoli iskušenju da otkrije pravi identitet tog čudovišta. A kako ste vi ispravno zaključili, gospodine Velse, promena nije otkrivena zbog toga što su ljudi bili žrtve onih posledica koje stvaraju njeni talasi, kao što je slučaj, na kraju krajeva, i sa celim univerzumom. Ali u pitanju je promena koju je veoma lako rešiti. Dovoljno je otputovati u tu noć 7. novembra i sprečiti da putnik kroz vreme upozori Nadzorni komitet na čijem je čelu bio Džordž Lask, i onda bi se istorija iznova urav– notežila. Možda ćete vi smatrati da je ova izmena izvršena za opšte dobro, to ne poričem, ali ja bez obzira na to moram da je sprečim, jer kako sam vam već kazao, svako manipulisanje prošlošću predstavlja zločin.

– Hoćete da kažete da se mi nalazimo u jednom... paralelnom svetu? – upitao je Vels.

Markus ga je iznenađeno pogledao, a potom je potvrdio.

– Upravo tako, gospodine Velse.

– Šta je do đavola taj paralelni svet? – umešao se Stoker.

– Tu se radi o jednom pojmu koji se neće ustaliti sve do sledećeg veka, u doba kada putovanja kroz vreme budu samo puka fantazija pisaca i fizičara – pojasnio im je putnik, još uvek zadivljeno gledajući u Velsa. – Pretpostavlja se da su paralelni svetovi neka vrsta puta za izbegavanje vremenskih paradoksa koji bi mogli da izniknu u slučaju da prošlost nije nešto trajno okovano, što se ne može menjati. Sta bi bilo, na primer, kad bi se neko vratio kroz vreme i ubio sopstvenu babu pre nego što ona donese na svet njegovu majku?

– Onda se on ne bi ni rodio – požurio je da odgovori Vels.

– Izuzev u slučaju da njegova baba nije bila prava majka njegove majke, što bi bio zanimljiv način da se otkrije da je ona zapravo bila usvojena – našalio se Stoker.

Putnik je zanemario ovaj Irčev komentar i nastavio je da objašnjava: – Ali ako se nikada nije ni rodio, kako onda može da ubije svoju babu? Kao jedini način da se odgovori na taj paradoks, mnogi fizičari iz moje epohe zastupaće mišljenje da će suštinske promene u prošlosti izgraditi neku vrstu paralelnog sveta. U tom novom univerzumu, nakon što ubije svoju babu, ubica ne bi nestao, što bi bilo najlogičnije, nego bi nastavio da živi, ali već u jednom drugačijem svetu, u jednoj različitoj stvarnosti, koja je iznikla iz izdanka koji je označavao onaj svet iz kog je potekao, i to u istom onom trenu kad bi on stisnuo obarač pištolja, menjajući sudbinu svoje babe. To će biti samo jedna teorija, mada će se ispostaviti da ju je nemoguće dokazati čak i kada putovanja kroz vreme postanu stvarnost, zahvaljujući onima koji su počeli s premeštanjem kroz epohe. Jer, jedini način da se proveri jesu li promene prošlosti izazvale ili nisu neke paralelne svetove, zasniva se na poređenju s nekom kopijom onog originalnog sveta s kojim bi se to moglo uporediti, kao što sam vam već ranije objasnio. Kad bismo raspolagali takvom kopijom, sada ne bih ni bio ovde, govoreći vam o misteriji koju predstavlja identitet Džeka Trboseka, jer misterija ne bi ni postojala.

Vels je ćutke klimao glavom, dok su se Stoker i Džejms međusobno zgledali, deleći svoju zbunjenost.

– Ali, najbolje bi bilo da sada pođete za mnom, gospodo. Pokazaću vam nešto što će vam pomoći

da sve lakše shvatite.

TRIDESET DEVETO POGLAVLJE

S

vedrim osmehom na licu, putnik kroz vreme je počeo da se penje uz stepenice. Nakon kratkog kolebanja, pisci su pošli za njim u pratnji dvojice stražara. Kada su došli na gornji sprat, Markus ih je svojim gipkim koracima odveo do jedne prostorije s bibliotekom koja je zauzimala jedan od zidova, pretrpana prašnjavim knjigama, a pored koje su se nalazile još dve razdrndane stolice i jedna ofucana postelja. Vels se zapitao nije li to krevet koji su zauzimali ser Robert Vorbojs, lord Litlton i ostali fićfirići iz kraljevstva koji su se odvažili da izazovu utvaru, ali nije imao vremena da na uzglavlju potraži trag metaka, jer je Markus ubrzo pomakao jednu lampu pričvršćenu za zid, pa se lažna biblioteka rastvorila po sredini, otkrivajući jednu prostranu salu koja se nalazila iza nje.

Putnik je sačekao da njegovi ljudi, koji su se kroz tamu kretali sa spretnošću divljih zveri, upale lampe u unutrašnjosti te prostorije, a kada je ona najzad bila osvetljena, pozvao ih je da uđu. Na zadovoljstvo Džejmsa i Stokera, Vels je preuzeo vodstvo, prvi se usudivši da zakorači na to zagonetno mesto, opreznim mišjim koračićima. Odmah pored ulaza ugledao je dva velika stola od hrastovine, koji behu prekriveni pravom papazjanijom sačinjenom od knjiga, svezaka s beleškama i časopisa iz tekuće epohe, što nesumnjivo beše dokaz da je putnik upravo tu proučavao fizionomiju vekova, u potrazi za mogućim nepravilnostima. Ali u dnu prostorije je razaznao nešto što mu je posebno privuklo pažnju. U pitanju je bila neka vrsta paukove mreže izrađene od niti različitih boja, s kojih su visili isečci iz novina. Džejms i Stoker su takođe zapazili taj splet uzica prema kome se putnik sada zaputio, pokretom glave ih pozivajući da ga prate.

– Šta je ovo? – upitao je Vels, sustigavši ga.

Markus se osmehnuo s iskrenim ponosom.

– Mapa vremena – odgovorio je.

Pisac ga je zaprepašćeno pogledao, posle čega je iznova usmerio pogled prema figuri koju su te niti izatkale, pažljivije je odmeravajući. Iako se s razdaljine činilo da ima oblik paukove mreže, sada je mogao da se uveri da ona po izgledu više podseća na košnicu ili na riblju kost. Jedna bela vrpca, okačena otprilike na metar i po od tla, protezala se od jednog do drugog zida prostorije, u ulozi neke vrste vodiča. Ostale niti, zelene i plave boje, izdvajale su se od te bele vrpce i završavale se zakačene na eksere prikucane u bočne zidove. Na svakoj od njih, jednako kao i na glavnoj niti, behu raspoređeni mnogobrojni isečci iz novina. Sagnuvši glavu, Vels se usudio da se provuče između njih, nasumice prelazeći preko naslova iz te bujice vesti, a nakon Markusovog odobrenja, i njegove kolege su postupile na isti način.

– Ovaj beli kanap – objašnjavao je putnik, pokazujući na glavnu nit – predstavlja onaj originalni svet, jedini koji je postojao pre nego što su putnici kroz vreme počeli da čačkaju po prošlosti. Svet koji ja moram da zaštitim.

Vels je zapazio kako se na jednom kraju te bele niti nalazi neka fotografija koja se blago sjaji.

Najveće iznenađenje beše činjenica da je to fotografija u boji, a prikazivala je neku velelepnu građevinu od kamena i stakla, koja se uzdizala ka besprekornom čistom i plavom nebu. Beše jasno da je to mogla biti samo Biblioteka Istine. Na suprotnom kraju kanapa, nalazio se članak koji je obaveštavao o otkazivanju Projekta restauracije, kao i o odobrenju zakona kojim se zabranjuje

unošenje izmena u prošlost. Između ta dva svedočanstva, duž cele niti je visilo mnoštvo isečaka koji su verovatno javljali o važnim događajima. Velsu mnogi od njih behu poznati, neke je čak i doživeo, poput pobune u Indiji ili takozvane Krvave nedelje, ali kako je kanap sezao dalje ka budućnosti, naslovi su mu delovali sve nerazumljivije. Osetio je iznenadnu vrtoglavicu kada je shvatio da mu se pruža prilika da čita o zbivanjima koja se još uvek nisu desila, o događajima koji su čučali u nekim zavijucima vremenske struje, a većina od njih su imali prilično sumorne teme.

Pre nego što je nastavio s obilaskom, Vels je osmotrio svoje pratioce, proveravajući da li i oni takođe prolaze kroz isto iskustvo, na rubu uzbuđenja i straha. Izgledalo je da se Stoker usredsredio na neki određeni članak, koji je iščitavao gotovo u zanosu, a Džejms se, nakon prvog i površnog osvrta, udaljio od mape s prezrivim izrazom na licu, kao da mu se činilo da je ta budućnost, više sumorna nego nerazumljiva, manje podložna kontroli nego stvarnost koja je njemu zapala da u njoj živi i po kojoj je naučio da se kreće kao riba u vodi. Severnoamerikanac kao da je osetio neizmerno olakšanje kada je saznao da će ga smrt dočekati pre nego što bude morao da zaroni u taj zastrašujući svet izložen na ovim nitima. Vels je takođe pokušao da skrene pogled s te zbrke događaja, plašeći se posledica koje bi otkriće o budućim zbivanjima moglo da ostavi na njegovom životu, ali neko uvrnuto uzbuđenje ga je podsticalo da nastavi da onako zbrdazdola čita sve naslove koji su mu se nudili, svestan da bi za takvu jedinstvenu priliku mnogi bili spremni i da ubiju.

Međutim, nije mogao da odoli da se ne zaustavi na jednoj određenoj vesti, kojom se javnost obaveštavala o jednom od prvih slučajeva vremenskih premeštaja, kako je zaključio prema objavi iz ezoterijskog časopisa. Pod upadljivim naslovom „Putnica kroz vreme“, vest je navodila kako su 12. aprila 1984. godine, u jutarnjim časovima, nakon što su otvorena vrata Magacina Olsen, radnici unutra zatekli neku nepoznatu ženu. Isprva, pomislili su da je kradljivica, ali kad su je upitali kako je uspela da uđe u magacin, žena je odgovorila da se jednostavno tu stvorila. Ali najneobičnije u celom tom slučaju, kako je pisalo u vesti, beše činjenica da je ova žena tvrdila da dolazi iz budućnosti, tačnije rečeno iz 2008. godine, što je potvrđivala i njena čudna odeća. Kako je sama žena izjavila, u njenu kuću su upali lopovi, koji su je pojurili, ali je ona uspela da se zatvori u svoju spavaću sobu.

Preplašenu zbog udaraca kojima su napadači pokušavali da razvale vrata, ženu je obuzela neka vrsta vrtoglavice. A već u sledećem trenu, našla se u Magacinu Olsen, u doba pre dvadeset i četiri godine, ležeći na podu gde je prethodno povratila večeru. Žena nije mogla biti ispitana u policijskoj stanici, zato što je, posle tih prvobitnih i nejasnih izjava, ponovo misteriozno nestala. „Da li se vratila u budućnost?“, na kraju se zagonetno pitao novinar.

– Vlada sumnja da je ta žena poreklo svega – skoro svečano je objavio Markus. – Jeste li se zapitali zašto su neke osobe u stanju da putuju kroz vreme, a druge nisu? I vladu je to mučilo, a genetskim analizama se došlo do odgovora na to pitanje: kako se činilo, odabrani ljudi poseduju mutantski gen, mada je taj pojam, barem za sada, vama nepoznat. Mislim da će kroz nekoliko godina ući u upotrebu, kada ga jedan holandski biolog otkrije. Ali izgledalo je vrlo verovatno da upravo taj gen pomaže tim izmeštenim ljudima da otvore određenu oblast svog mozga, koja je ostatku čovečanstva nedostupna. Istraživanja su nagovestila da se tu radi o genu koji se prenosi s generacije na generaciju, što je značilo da sve te izmeštene osobe potiču od jednog istog i dalekog korena, ali Vlada nije uspela tačno da odredi ko je bio njegov prvi nosilac, mada se sumnjalo na tu ženu. Mnogi smatraju da je ona stupila u odnos s nekom osobom muškog pola, verovatno takođe sposobnom da se kreće kroz vreme, tako da je njihovo dete nasledilo ojačani gen, čime je začeta loza izmeštenih, koji su, izmešavši se s ostalim narodom, izazvali pravu epidemiju putnika kroz vreme, mnogo decenija kasnije. Uprkos tome, nijedan pokušaj da se ona pronađe nije urodio plodom. Ta žena je iščezla nekoliko sati posle neočekivanog pojavljivanja u Magacinu Olsen, kako je objavljeno u vestima, i

nikad se više ništa nije čulo o njoj. A poveriću vam i to da pojedini putnici, među kojima sam i ja, poštuju tu ženu kao neku vrstu Bogorodice.

Vels se nasmešio, s nežnošću posmatrajući lik te žene sasvim prostog izgleda, uplašene i zbunjene, koja kao da nije mogla da poveruje u ono što joj se dešava, a koju je Markus uzdigao na nivo Vremenske Madone. Verovatno je bila zahvaćena novim premeštajem, pa je sada lutala nekom dalekom epohom, ukoliko nije izvršila samoubistvo, u strahu da je počela da ludi.

– Svaka od ovih niti predstavlja po jedan paralelni svet – oglasio se Markus, iznova zahtevajući pažnju pisaca – neku vrstu skretanja s glavnog puta, kuda vreme takođe može da teče. Zeleni kanapčići su svetovi koji su već ispravljeni. Pretpostavljam da ih čuvam zbog obične nostalgije, jer su me neke od tih sporednih stvarnosti zaista dirnule dok sam tražio najbolji način da ih restauriram.

Vels je ugledao jedan zeleni kanap na kome beše okačeno nekoliko portreta i poznatih fotografija Njenog veličanstva. Bili su isti kao i oni iz njegovog sveta, osim malog detalja koji je prikazivao jedno majmunče narandžastog krzna koje je sedelo na kraljičinom ramenu.

– Ta nit predstavlja jedan od mojih omiljenih paralelnih svetova – dobacio je Markus. – Jednom ljubitelju patuljastih majmuna je palo na pamet da Njenom veličanstvu kaže da svako živo stvorenje isijava nekom vrstom energije, poput fizičkog magnetizma, koja se može prenositi s jednog na drugo biće u terapeutske svrhe, a da to posebno važi u slučaju pomenute vrste majmuna, koji blagotvorno deluje na probleme sa stomakom i na glavobolje. Zamislite moje iznenađenje kada sam, iščitavajući novine iz ove epohe, uočio taj zbunjujući dodatak na fotografijama kraljice. A to nije bilo sve.

Zahvaljujući Njenom veličanstvu, nošenje majmuna na ramenu je ušlo u modu, što je šetnju po ulicama Londona preobratilo u izuzetno zabavan spektakl. Ali nažalost, istorija je mnogo dosadnija, tako da sam morao to da rešim.

Vels je krajičkom oka osmotrio Džejmsa, koji je duboko uzdahnuo, osetivši neizmerno olakšanje što živi u svetu u kome ne mora na ramenima da nosa majmuna.

– Nasuprot tome, ove plave niti predstavljaju vremenske linije koje tek treba da sredim – nastavio je da im objašnjava Markus. – Ovaj konopčić ovde označava svet u kome se trenutno nalazimo, gospodo, potpuno isti kao i onaj originalni, ali u kome Džek Trbosek nije misteriozno nestao nakon što je ubio svoju petu žrtvu, postavši na taj način deo legende, nego ga je Nadzorni komitet Vajtčepela uhvatio odmah nakon što je počinio taj poslednji zločin.

Pisci su radoznalo odmeravali nit o kojoj je Markus govorio, a na čijem prvom isečku se izveštavalo o jednom događaju koji je izazvala nepravilnost u vremenskom nizu: hapšenje Džeka Trboseka. Iza njega je stajalo još nekoliko članaka, koji su pisali o kasnijem pogubljenju mornara Brajana Risa, ubice prostitutki.

– Ali, kao što i sami vidite, to nije jedini plavi kanap koji ovde postoji – kazao je putnik, usmerivši njihovu pažnju na sledeću sličnu nit. – Ovaj drugi kanap označava nepravilnost koja se još nije desila, ali koja će nastati tokom narednih dana. A ona se tiče vas, gospodo. Zato ste ovde.

Markus je dohvatio prvi članak i neko vreme ga je samo držao u ruci, ne pokazujući ga svojim gostima, poput igrača pokera koji odlaže otkrivanje karte koja će promeniti tok partije.

– Sledeće godine, jedan nepoznati autor po imenu Melvin Frost objaviće tri romana koji će ga preko noći pretvoriti u slavnu ličnost i uvesti ga u istoriju književnosti – kazao je.

Nastala je pauza, tokom koje je on, jednog po jednog, osmotrio sva tri pisca, zaustavivši svoj pogled na Ircu.

– Jedan od njih nosiće naslov Drakula, roman čije ste pisanje vi nedavno završili, gospodine Stokere.

Irac je na lice navukao grimasu zapanjenosti. Vels ga je radoznalo pogledao. Drakula?, zapitao se. Šta znači ta reč? On to nije znao, naravno, kao što je inače znao malo o Stokeru, izuzev dva ili tri podatka koji su prethodno već pomenuti. Čak nije mogao ni da nasluti da taj suzdržani, metodičan čovek, koji je poštovao društvene norme, taj čovek koji se preko dana prilagođavao usrdnom služenju ispunjenom javnom životu svog bahatog šefa, preko noći je zaranjao u beskrajne bahanalije s kurvama svih nivoa i položaja u društvu, u neobuzdane orgije čiji cilj beše da ublaži gorčinu koju je u njemu stvarao talog jednog već propalog braka, pretvorenog u običnu pantomimu nakon rođenja njegovog sina Irvinga Noela.

– Iako vi to još uvek ne znate, gospodine Stokere, uprkos tome što se još ne usuđujete ni da sanjate o tome, vaš roman će postati treći po redu na svetu na listi najčitanijih dela napisanih na engleskom jeziku, odmah posle Biblije i Šekspirovog Hamleta – obavestio ga je putnik. – A vaš Drakula će s pravom stupiti u panteon književnih mitova, poprimivši odlike zaista besmrtnog bića.

Stoker se isprsio kada je shvatio da će u budućnosti iz koje je ovaj putnik došao njegovo delo biti uzdignuto na nivo klasika. Baš kako je njegova majka i predskazala nakon što je pročitala njegov rukopis, u poruci koju je od tada stalno nosio u džepu, njegov roman će stići na veoma visok položaj među savremenim piscima. A zar nije to i zaslužio, zapitao se. Šest dugih godina se mučio radeći na tom delu, još od časa kada mu je Arminijus Vamberi, profesor orijentalnih jezika na univerzitetu u Budimpešti i stručnjak za okultizam, pokazao jedan rukopis u kom su Turci svedočili o okrutnim pohodima vlaškog princa Vlada Tepeša, poznatijeg kao Vlad Nabijač, zbog njegove sklonosti da probada zatvorenike oštrim kolcima i da potom ispija čašu njihove krvi, posmatrajući ih kako izdišu.

– Drugi Frostov roman biće naslovljen kao Okretaj zavrtnja – nastavio je Markus, ovog puta se obrativši Severnoamerikancu. – Zvuči li vam to poznato, gospodine Džejmse?

Severnoamerikanac je zurio u njega, zanemeo i zaprepašćen.

– Naravno da vam je poznato – prokomentarisao je Markus. – Kako možete da zaključite iz njegove reakcije, u pitanju je roman koji je gospodin Džejms nedavno završio, izuzetna priča o duhovima, koja će takođe postati klasik.

Bez obzira na svoju sposobnost da prikriva osećanja, Džejms nije uspeo da potisne zadovoljstvo koje je u njemu probudila srećna sudbina njegovog romana, prvog koji se nije izrodio direktno iz njegove ruke, budući da je odlučio da ga napiše koristeći usluge jedne daktilografkinje. I možda upravo zato, zbog te simbolične razdaljine koja se nametnula između njega i hartije, usudio se da govori o nečemu toliko ličnom i bolnom kao što su strahovi iz detinjstva. Iako je pretpostavljao da je s tim povezana i njegova odluka da odustane od života u hotelima i gostionicama, te da se nastani u jednoj u kući u džordžijanskom stilu koju je kupio u naselju Raj, jer tek tada, našavši se u sopstvenom kabinetu, dok se jesenje sunce poigravalo u prostoriji i jedan prelepi leptir lepršao krilima uz prozorsko staklo, i dok je jedna neznanka čekala njegove reči, prstiju već spremnih iznad dirki neke nakaradne sprave, Džejms je mogao da se prepusti pisanju romana koji beše nadahnut nečim što mu je još davno ispričao nadbiskup iz Kanterberija, priču o dvoje dece koji su živeli na jednom izolovanom mestu, progonjeni zlobnim duhovima nekadašnjih slugu.

Primetivši kako se Džejms potajno smeška, Vels se zapitao kakva li je ta priča o utvarama koje zapravo i nisu utvare, ali za koje će se, na kraju krajeva, ipak ispostaviti da to jesu, mada možda i neće, jer je sve namerno navodilo da se dođe do pogrešnog zaključka.

– A treći Frostov roman – oglasio se Markus, ovog se puta obrativši baš njemu – ne može biti nijedan drugi do Nevidljivi čovek, delo koje ste vi nedavno napisali, gospodine Velse, a čiji će glavni lik takođe dosegnuti svoje mesto u panteonu modernih mitova, zajedno s Drakulom gospodina Stokera.

Zar je sada na mene red da nadimam grudi od ponosa, pomislio je Vels. Možda, ali nije pronalazio ni jedan jedini razlog da se tako ponaša. Jedino što bi mu prijalo beše da se zavuče u neki kutak i da se isplače i da na taj način izbaci svu vodu iz svog organizma, jer je on taj uspeh svog romana u budućnosti mogao da posmatra samo kao poraz, na isti način kao što je propalima smatrao Vremeplov i Ostrvo doktora Moroa. Ostvaren u istom onom brzom ritmu kojim je nažalost bio primoran da zapisuje svoje zamisli u poslednje vreme, Nevidljivi čovek je predstavljao samo još jedan u nizu romana koji je sledio uputstva kakva mu je davao Luis Hind. Bila je to neka vrsta naučne fantazije kojom je nastojao da upozori svet na opasnosti koje je mogla podrazumevati neodgovarajuća upotreba nauke, što se Vern nikada nije usudio da učini, uvek predstavljajući nauku kao neku vrstu čiste alhemije u službi čoveka. Za razliku od njega, Vels nije bio u stanju da se prikaže kao tako uverljiv optimista poput ovog Francuza, te je baš zato i ovom prilikom napisao jednu bajku o korišćenju tehnologije čiji je glavni junak bio naučnik koji, postigavši nevidljivost, na kraju poludi.

Ali beše očigledno da će čitaoci zanemariti onu pravu poruku njegovog dela, jer će čovek ipak koristiti nauku u najštetnijem mogućem vidu, kako je uzgred natuknuo sam Markus, a istina je da se i on lično u to uverio kada je pročitao neke od jezivih vesti koje su pratile glavnu nit.

Zatim je Markus pružio Velsu jedan novinski članak, da ga pročita i potom ga prosledi ostalima.

Pisac se osećao suviše utučeno da bi obratio pažnju na šačicu pohvala koje je naizgled sadržala ta vest, tako da je samo bacio pogled na fotografiju koja ju je pratila, prikazujući dotičnog Frosta, sitnog ali naočitog čoveka, nekako smešno oslonjenog na pisaću mašinu, taj plodonosni izvor iz kojeg su navodno izronili njegovi romani. Onda je taj članak pružio Džejmsu, koji ga je, posle kratkog uvida, predao Stokeru, a on ga je jedini iščitao od početka do kraja. Upravo se Irac odvažio da naruši smrtnu tišinu koja se naselila u prostoriji.

– Kako je moguće da su ovom tipu na pamet pale iste priče kao i nama? – upitao je, glasom punim neverice.

Džejms ga je odmerio istim onim prezrivim pogledom kakvim se proprati pojava nekog vašarskog majmunčeta.

– Ne budite tako naivni, gospodine Stokere – prekorio ga je. – Naš domaćin pokušava da nam saopšti da gospodin Frost nije napisao te romane, nego da ih je na ko zna koji način ukrao od nas pre nego što smo stigli da ih objavimo.

– Potpuno ste u pravu, gospodine Džejmse – pohvalio ga je putnik.

– Ali onda, kako će u tome uspeti, a da ga mi ne prijavimo? – ponovo se oglasio Irac.

– Siguran sam da ćete sami biti u stanju da odgovorite na to pitanje, gospodine Stokere – rekao je Markus.

Vels, koji je uspeo da se otrgne svojim crnim mislima i da se iznova zainteresuje za razgovor, sada se naglo stresao.

– Ako se ne varam, ono što nas gospodin Rajs navodi da shvatimo – počeo je da objašnjava, s ciljem da razjasni situaciju koja je zbunjivala ostalu dvojicu pisaca – jeste da je ubistvo najbolji način da se neko ućutka.

– Ubistvo? – zapanjio se Stoker. – Hoćete da kažete da će dotični Frost ukrasti naša dela i potom će nas... ubiti?

– Bojim se da je tako, gospodine Stokere – potvrdio je Markus, proprativši svoje reči zloslutnim klimanjem glave. – Kada sam, došavši u vašu epohu, saznao da je neki neznanac po imenu Melvin Frost objavio pomenute romane, požurio sam da proverim šta se s vama desilo. I žao mi je što to moram da vam kažem, gospodo, ali sva trojica ćete umreti već sledećeg meseca. Vi, gospodine Velse, slomićete vrat prilikom jedne nezgode na biciklu. Vi ćete, gospodine Stokere, pasti niz

stepenište u pozorištu gde radite. A vi ćete, gospodine Džejmse, doživeti srčani udar u svom domu, ali treba naglasiti da će vaša smrt, isto kao i smrt vaših kolega, takođe biti namerno izazvana. Ne znam da li će to uraditi Frost lično, ili će nekoga unajmiti da obavi taj prljav posao za njega, mada me Frostova ne baš zavidna građa navodi da pretpostavim da je u pitanju ovo drugo. U stvari, Frost je tipičan slučaj izmeštenika koji, u strahu da se vrati u svoj svet, odlučuje da se nastani u nekom određenom periodu prošlosti, u nameri da tamo otpočne novi život. Ali problem se temelji na tome da većina njih smatra da zarađivanje za život u klasičnom stilu, to jest, znojem lica svog, predstavlja nešto strašno suludo, budući da poseduju dovoljno znanja iz budućnosti da se pomoću njega mogu obogatiti. Sprovodeći svoj plan zgrtanja bogatstva, većina njih preoblikuju prošlost, čime najčešće odaju sami sebe, baš kao i sam Frost. Da nije tako, mi ga nikada ne bismo pronašli. Ali, nisam vas ovde okupio da bih vas mučio plašeći vas mislima o vašoj smrti, gospodo, nego da bih pokušao da sprečim da se to dogodi.

– Možete li to da uradite? – upitao je Stoker, iznenada pun nade.

– Ne samo da mogu nego je to i moja obaveza, jer vaše smrti označavaju krupnu nepravilnost u veku koji sam dužan da zaštitim – odgovorio mu je Markus. – Ja nemam drugih namera osim da vam pomognem, gospodo, a nadam se da sam uspeo u to da vas uverim. Čak i vas, gospodine Velse.

Vels se trgnuo. Kako je Markus mogao da zna da je on na ovaj sastanak došao pun nepoverenja?

Odgovor je pronašao prateći putnikov pogled, kao i poglede svojih kolega, čije oči behu usmerene prema njegovoj levoj cipeli, do koje je skliznuo nož koji je bio vezao iza leđa. Kako se činilo, čvor za koji se nadao da će izdržati ispostavio se kao suviše slab. Posramljen, Vels je podigao nož i stavio ga u džep, dok je Džejms odmahivao glavom, u prekornom stavu.

– Svi ćete vi – nastavio je putnik, ne pridajući tome neki poseban značaj – živeti još mnogo godina u svom originalnom svetu, ja vam to tvrdim, i podarićete svojim bezuslovnim poštovaocima, među koje i ja spadam, još mnogo dobrih romana, ali dopustite mi da izostavim svaku informaciju vezanu za vašu budućnost, kako biste mogli što prirodnije da se ponašate nakon što razrešimo ovaj malecni problem. Zapravo, trebalo je ovaj posao da obavim ne otkrivajući se pred vama, ali dotični Frost je strahovito mudar i ukloniće vas na veoma diskretan način, tako da neće dozvoliti da izvesni podaci koji su mi neophodni da bih sprečio vaša ubistva, kao što je na primer tačno vreme kada ćete pasti niz stepenice, dospeju u štampu. Poznat mi je samo dan kada ćete doživeti te nezgode, a u vašem slučaju, gospodine Džejmse, čak ni to, budući da je vaša smrt otkrivena tek kada je neki sused pronašao vaš leš.

Džejms je tužno klimnuo glavom, možda po prvi put svestan neporecive usamljenosti koja je gutala njegov život, te samoće koja je prosto već bila izanđala od upotrebe, što će usloviti činjenicu da će njegova smrt proći kao tih i neprimećen čin.

– Recimo da sam vas ovde okupio iz čistog očaja, gospodo, jer mi na pamet nije pala nijedna drugačija mogućnost da sprečim da budete ubijeni, osim da vas zamolim za saradnju, jer pretpostavljam da me nećete odbiti.

– Naravno da nećemo – hitro je uzvratio Stoker, kome činjenica da bi već kroz nekoliko dana mogao biti mrtav kao da je izazivala fizički bol. – Šta treba da učinimo?

– Ah, to je vrlo prosto – prokomentarisao je Markus. – Dok Frost ne pronađe vaše rukopise, neće moći da vas ubije, tako da bih vam predložio da mi ih što pre donesete ovde. Već sutra, ako je to moguće. Taj jednostavni postupak će zaustaviti nastajanje novog čvorišta na ovoj vremenskoj liniji, samim tim što vam Frost neće oduzeti živote. Čim vaši romani dospeju u moje ruke, ja ću iznova otputovati u 1899. godinu i ponovo ću se posvetiti proučavanju stvarnosti, kako bih odlučio koji će biti moj naredni korak.

– Meni to zvuči kao odličan plan – dobacio je Stoker. – Odmah ću vam sutra predati svoj rukopis.

Džejms je dao isto takvo obećanje i, mada se Velsu to činilo kao partija šaha između Markusa i dotičnog Frosta, u kojoj su oni bili samo obični pešaci, nije imao drugog izbora nego da i sam pristane. Misli su mu bile isuviše zbrkane da bi mogao da se doseti nekog rešenja koje bi bilo bolje od Markusovog. Dakle, doneće svoj roman već sutra, kao i ostala dvojica pisaca, mada mu činjenica da će putnik najzad uloviti Frosta, predupredivši stvaranje opšteg bućkuriša od budućnosti, nije garantovala da može potpuno mirno da vozi bicikl ukoliko prethodno ne pronađe rešenje za tekući problem s Giljemom Marejem. A da bi se iz toga izvukao, morao je da pomogne inspektoru Garetu da uhapsi Markusa, čoveka koji je nastojao da mu spase život.

Ali ako je postojalo išta teže od hvatanja putnika kroz vreme, onda je to nesumnjivo bio pokušaj da se u Londonu, u sam cik zore, pronađe slobodna kočija. Džejms, Stoker i Vels su proveli skoro sat hodajući ulicama oko Trga Berkli, bez ikakvog uspeha. Uspeli su da razaznaju jedno vozilo tek kad su, zgrčeni od hladnoće i psujući, odlučili da pođu prema Pikadiliju. Gotovo se trgnuvši, primetili su kako jedna kočija izranja iz. guste magle koja se spustila nad Londonom. Išla je ulicom zahvaljujući čistoj uvežbanosti konja, jer je kočijaš uveliko dremao na svom sedištu, te umalo nije prošao ne zapazivši ih, kao sablast na povratku u podzemlje, da vozača nije prenula pojava riđokosog džina koji mu je preprečio put, očajnički mašući rukama. Posle naglog zaustavljanja kočije, usledilo je nekoliko beskrajnih minuta tokom kojih su pisci pokušavali da objasne kočijašu kojim redom treba da ih razveze: prvo je morao da stigne do Stokerove kuće, zatim u hotel gde je Džejms bio smešten, a na kraju je trebalo da izađe iz Londona i da vozi prema Vokingu, gde je živeo Vels. Kada se učinilo da je pospani kočijaš uspeo da shvati redosled putanja – nekoliko puta je trepnuo i ispustio neki zvuk nalik brundanju – trojka je ušla u kočiju, te se svaki od pisaca svalio na sedište uz težak uzdah, nalik brodolomnicima koji su konačno stigli do obale posle nekoliko dana u čamcu za spasavanje.

Vels je žudeo za trenutkom predaha, kako bi natenane porazmislio o svemu što se zbivalo u proteklih nekoliko sati, ali kada su Stoker i Džejms počeli da brbljaju o svojim romanima, odmah mu je bilo jasno da će morati još malo da sačeka. Nije mu smetalo, čak je osetio i olakšanje što su ga ostavili po strani. Izgleda da nisu imali šta da kažu nekome ko je književnost upražnjavao kao neku vrstu bega i ko je, povrh svega, na sastanke dolazio s kuhinjskim nožem vezanim iza leđa. Doduše, ni njega uopšte nije zanimalo šta su njih dvojica imali da kažu, tako da je pokušao da se isključi iz tog razgovora posmatrajući kroz prozor veličanstvene prevoje magle, mada je ubrzo čuo Stokerov glas, koji je, kada ga nije zanosio strah, bio previše moćan da bi mogao da ga zanemari, budući da su delili istu kočiju.

– Svojim romanom, gospodine Džejmse – objašnjavao je Irac okolišajući – ja sam hteo da ponudim jedan dublji i bogatiji uvid u elegantnu inkarnaciju Zla u vidu vampira, kome sam nastojao da oduzmem svu romantičnu estetiku, jer je inače smatram katastrofalnom omaškom, budući da ga preobraća u jadnog satira vrednog podsmeha, koji kod svojih žrtvi ne može da izazove ništa drugo osim iznenađenja. Zato je glavni lik u mom delu jedan strašni vampir, kome sam podario sve tipičnije odlike kojima je narodno verovanje odenulo mit o njemu, mada priznajem da sam mu takođe pridodao i pojedine osobenosti koje su isključivo moj izum, poput njegove nesposobnosti da vidi svoj odraz u ogledalu.

– Ali, prilikom reinkarnacije, Zlo gubi veliki deo svoje zagonetnosti, gospodine Stokere, kao i svoje moći! – uzviknuo je Džejms gotovo uvređenim tonom, što je iznenadilo njegovog kolegu. – Zlo se obavezno mora predstaviti na znatno oprezniji način, mora ostati sin neizvesnosti, nastanjujući onu neopipljivu granicu koja razdvaja sumnju od stvarnosti.

– Plašim se da vas nisam baš najbolje razumeo, gospodine Džejmse – promrmljao je Irac čim se onaj drugi naizgled smirio.

Džejms je duboko uzdahnuo i potom nastavio s objašnjenjima o ovoj škakljivoj temi, ali po zbunjenom izrazu na Stokerovom licu Vels je zaključio da, što je Severnoamerikanac dalje odmicao, Irac sve više tone u bunar krajnje pometenosti. Zbog toga nije ni čudo što je, kada su se zaustavili ispred Stokerove kuće, iz kočije izašao jedan riđokosi rmpalija koji je izgledao kao da nema pojma gde se našao. Stokerov beg – kako je Velsu njegov odlazak izgledao – još više je pogoršao situaciju, jer su se obojica zatekli kao naglo bačeni u provaliju ćutanja. Bila je to tišina koju je, prirodno, Džejmsova učtivost morala da prekine, primoravši ga da na putu do svog hotela pokrene besmisleni razgovor o različitim materijalima kojima se mogu obložiti sedišta u kočiji.

Kada je najzad ostao sam u unutrašnjosti kočije, Vels je u znak zahvalnosti podigao ruke iznad glave, a potom je zaronio u neke sopstvene misli, za čim je i čeznuo, ostavljajući za sobom veliki grad. O mnogo čemu mora da porazmisli, rekao je samom sebi. O zaista ozbiljnim stvarima, počevši od vesti iz budućnosti koje je površno pregledao onako okačene na niti, jer nije bio siguran da li treba da ih zaboravi ili upamti, pa do neverovatne ideje da je nekome uopšte palo na pamet da izradi mapu vremena, kao da je u pitanju fizički prostor. Tu se radilo o jednoj oblasti koja, s druge strane, nikada nije mogla biti u potpunosti istražena, budući da niko nije znao gde je kraj onog belog kanapa.

Ili možda jeste? Sta ako su putnici dovoljno daleko otišli u budućnost, tako da su pronašli njen završetak, kraj te niti, baš kako je pokušao i naučnik iz njegovog romana? Hoće li se vreme okončati u nekom određenom trenutku, ili će trajati večno? U tom slučaju, ta konačna granica bi trebalo da nastane u onom trenutku kada čoveka više ne bude i kada na planeti izumru sve druge vrste, jer, koji je uopšte značaj vremena ako niko ne može da ga izmeri, ako niko ne može da prati njegov korak?

Prisustvo vremena se dokazuje samo u obliku suvog lišća, rana koje zarastaju, ogleda se u plesni koja sve guta, u rđi koja se širi, u srcima koja postaju umorna. Ako nikoga nema da to primeti, vreme nema nikakav smisao, ono ostaje jedno obično ništa.

Mada je, zahvaljujući paralelnim svetovima, uvek tu negde bio prisutan neko ko je mogao da potvrdi postojanje vremena. A paralelni svetovi su bez sumnje bili stvarni, sada je to sa sigurnošću znao, pri najmanjoj izmeni u prošlosti izranjali su iz originalnog univerzuma kao granje drveća, baš kako je on lično rekao mlađanom Haringtonu pre manje od dvadeset dana, u nameri da mu spasi život. Činjenica da je došao do tog zaključka zadovoljila ga je mnogo više nego uspešna sudbina njegovog romana, budući da je dokazivala njegovu snažnu intuiciju, sposobnost njegovog mozga da deluje mudro, pa čak i zapanjujuće pronicljivo. Možda njegov um ne skriva nikakav mehanizam koji bi mu omogućio kretanje kroz vreme, poput Markusovog, ali je zato u stanju da poveže logične misli, što ga izdvaja od prostog naroda.

Zatim se setio mape koju mu je putnik pokazao, te figure sačinjene od raznobojnih niti, na kojoj behu predstavljeni paralelni svetovi koje je Markus morao da uredi. I tada je shvatio da je ta mapa i dalje nepotpuna, jer je obuhvatala samo one svetove koji su nastali direktnom akcijom putnika. Ali, šta je s našim sopstvenim postupcima? Paralelni univerzumi nisu se rađali isključivo iz tih bogohulnih manipulacija nad svetom prošlošću, nego su takođe iznicali iz svake naše odluke pojedinačno. Zamislio je Markusovu mapu sa svim tim bezbrojnim dodacima, tako što bi bela nit bila ispresecana žutim konopčićima, odjednom zagušena procvatom novih puteva, koji bi predstavljali slobodnu volju čoveka.

Izronio je iz svojih misli tek kada se kočija zaustavila ispred njegove kuće. Vels je izašao napolje i, udelivši kočijašu velikodušnu napojnicu zato što ga je naterao da napusti prestonicu u tim ranim jutarnjim satima, otvorio je kapiju i ušao u dvorište, ujedno se pitajući da li mu se uopšte isplati da

legne da spava ili ne, ne znajući kakve bi to posledice moglo da ostavi na vremensko tkivo.

Upravo u tom Ä?asu, ugledao je neznanku Ä?ija je kosa imala boju vatre.

ČETRDESETO POGLAVLJE

M

ršava i bleda, sa crvenkastim vlasima koje su izgledale kao da joj žare ramena poput iskrica odbeglih iz nekog plamena, devojka ga je posmatrala svojim čudnim pogledom koji mu je već bio privukao pažnju nekoliko dana ranije, kada ju je zapazio među radoznalcima koji su se okupljali oko mesta trećeg Markusovog zločina.

– Vi? – uskliknuo je Vels, zaustavivši se.

Devojka nije ništa rekla. Jednostavno mu je prišla opreznim koracima mačke, a onda mu je nešto pružila. Pisac je shvatio da je u pitanju neko pismo. Pomalo smušen, prihvatio je kovertu iz njene snežnobele ruke. Za H. Dž. Velsa. Predati u noći 26. novembra 1896. godine, pročitao je na njenoj prednjoj strani. Dakle, ta devojka, ko god ona bila, oličavala je neku vrstu glasnika.

– Pročitajte ga, gospodine Velse – kazala je glasom koji ga je podsetio na šapat vetra koji sredinom popodneva njiše zavese na prozorima. – Vaša budućnost zavisi od njega.

Nakon što je to izgovorila, devojka se zaputila ka izlazu, ostavljajući ga kao ukopanog ispred kućnih vrata, poput kamene statue. Kada je uspeo da se pribere, Vels se okrenuo i potrčao ka njoj.

– Sačekajte, gospođice...

Zaustavio se u pola koraka. Devojka je naprosto iščezla, samo je još njen parfem lebdeo u vazduhu. Međutim, Velsu se činilo da nije čuo škripu kapije. Kao da je, pošto mu je predala pismo, jednostavno isparila. Doslovno.

Nekoliko minuta je ostao nepomičan, slušajući spokojno otkucavanje noći i upijajući miris neznanke, sve dok najzad nije zaključio da je krajnje vreme da uđe u kuću. Potom se zaputio pravo u dnevnu sobu, trudeći se da ne stvara buku, upalio je lampicu i seo u fotelju, još uvek opijen pojavom one devojke koju bi, da je bila svega dvadesetak centimetara visoka i na ramenima imala par krila nalik vilinskom konjicu, pomešao s jednom od onih sićušnih vila u koje je Dojl verovao. Ko je ona, zapitao se. I otkud se tako iznenada pojavila? Ali, beše sasvim suludo traćiti vreme na pretpostavke, budući da se odgovor najverovatnije nalazio unutar koverte koju je držao u ruci. Otvorio ju je i odatle izvadio listove hartije koje je tu pronašao. Osetio je jezu kada je prepoznao rukopis i, dok mu je srce tuklo kao ludo, počeo je da čita:

Dragi Berti, Ukoliko je ovo pismo dospelo do tebe, to znači da sam bio u pravu i da će u budućnosti biti moguće putovati kroz vreme. Ne znam ko će ti uručiti moje pismo, ali te uveravam da će ta osoba nositi tvoju krv, kao i moju, jer kako si sigurno već zaključio na osnovu rukopisa, ja sam ti. ]a sam onaj budući Vels. Iz veoma daleke budućnosti. Potrebno je da to shvatiš pre nego što nastaviš sa čitanjem. A s obzirom na to da znam da istovetnost tvog i mog rukopisa za tebe neće predstavljati dovoljno jak dokaz, jer bi svaka iole vešta osoba mogla da ga oponaša, pokušaću da te ubedim da smo ti i ja ista osoba tako što ću ti navesti

neke detalje koje samo ti znaš. Kome je, izuzev tebe, poznato da korpica koja se nalazi u kuhinji, puna paradajza i paprika, nije obična korpa? Dakle, da li ti je to dosta, ili moram da budem prost i da te podsetim da si tokom braka s tvojom rođakom Izabel masturbirao misleći na nage skulpture u Kristalnoj palati? Oprosti mi što ti misli navodim na tako nesrećan period tvog postojanja, ali siguran sam da tu pojedinost, kao i vrednost koju za tebe ima korpa s paradajzima, nikada nećeš poveriti u nekoj svojoj budućoj biografiji, zbog čega otpada mogućnost da sam ja prevarant koji je o tvom životu saznao iz neke knjige. Ne, ja jesam ti, Berti. I samo pod uslovom da to prihvatiš, biće vredno truda da nastaviš da čitaš.

Sada ću ti objasniti kako ćeš ti postati ja. Kada sutra budete otišli da Markusu predate svoje rukopise, doživećete neprijatno iznenađenje. Sve što vam je putnik ispričao obična je laž, izuzev podatka da je on veliki obožavalac vaših dela. Zbog toga neće moći da odoli da se u sebi ne osmehne kada vi lično u njegove ruke spustite tako dragoceni materijal. Onda će izdati naređenje jednom od svojih pomoćnika, pa će on pucati u sirotog Džejmsa. Već si video kakve posledice njihovo oružje ostavlja na ljudskom telu, tako da ću te poštedeti detalja, mada ti neće biti teško da pretpostaviš da će i tvoje odelo ostati umrljano neprijatnim prskanjem krvi i delova utrobe. Zatim, ne dajući vam vremena da reagujete, plaćenik će ponovo zapucati, ovog puta u iznenađenog Stokera, koga će dočekati ista sudbina kao i Severnoamerikanca. U nastavku, sav ukočen od straha, gledaćeš ga kako cilja pravo u tebe, ali Markus će ga zaustaviti jednim blagim pokretom ruke pre nego što stigne da ospe paljbu. A to će učiniti zato što te poštuje dovoljno da ne bi mogao da dopusti da umreš ne znajući zbog čega. Na kraju krajeva, ti si tvorac Vremeplova, dela koje će putovanja kroz vreme uvesti u modu.

Zbog osećaja da ti duguje makar neko objašnjenje pre nego što te njegov plaćenik smakne, on će se potruditi da ti saopšti istinu, uprkos tome što će na taj način razotkriti samog sebe, naglas pripovedajući kako mu je palo na pamet da vas svu trojicu obmane. Onda će ti priznati, onako smešno šetkajući kroz predvorje svojim gipkim koračićima, da on nije nikakav vremenski nadzornik, i da zapravo, da se nije zatekao u slučajnom spletu okolnosti, ne bi ni saznao za postojanje Biblioteke Istine, niti bi imao pojma o tome da Država pokušava da očuva prošlost.

Markus je u stvari bio jedan hiroviti milioner, jedan od onih brojnih ljudi koji se kroz svet kreću kako im je ćef, a koji je bio primoran da se prepusti istraživanjima koje je vlada sprovela kada je osnovan Vremenski odbor. To iskustvo ga nije preterano pomelo, uprkos tome što je morao da živi zajedno s ljudima svih ćudi i društvenog položaja. To je za njega bilo podnošljivo, u zamenu za dobijanje informacija o uzrocima njegove bolesti – on je to tako posmatrao nakon što je doživeo nekoliko vremenskih premeštaja u određenim trenucima napetosti – a

posebno kad mu se pri tom pružala prilika da otkrije primamljive mogućnosti koje je takvo stanje nudilo. Kada je odbor raspušten, Markus je namerio da usavrši svoje sposobnosti, kojima je naučio da vlada sa zavidnom veštinom, upražnjavajući vremenski turizam. Izvesno vreme, nasumično je obilazio vremenske periode iz prošlosti, po sopstvenoj volji tumarajući između vekova, sve dok mu nije dosadilo da prisustvuje istorijskim bitkama na moru, spaljivanju veštica na lomači i bludničenju s egipatskim robinjama. Onda mu je palo na pamet da bi svoje sposobnosti mogao da upotrebi za dovođenje svoje čitateljske strasti do vrhunca. Markus je u svojoj vili skupljao vrednu biblioteku, koja je sadržala pravo malo bogatstvo u prvim i neprocenjivim izdanjima iz XVI veka, ali odjednom je ta gomila knjiga počela da mu deluje smesno i potpuno beznačajno. Čemu je služilo posedovanje primerka prvog izdanja Hodočašća Čajlda Harolda, od lorda Bajrona, ako su njegove oči, posmatrano iz tog ugla, mogle da gledaju stihove koji behu dostupni svima? Sasvim bi druga stvar bila kad bi držao u rukama jedini primerak nekog dela na celom svetu, kao da ga je engleski pisac i napisao s jedinom namerom da ga pokloni njemu. A to je bilo nešto što je sada, s nedavno ustanovljenim sposobnostima, mogao da ostvari bez nekih naročitih poteškoća.

Ako bi se premeštao u određene vremenske periode, mogao bi da ukrade rukopise nekih od svojih omiljenih pisaca pre nego što oni stignu da ih objave, a onda ih ubije, mogao bi da sastavi potpuno jedinstvenu biblioteku, koju bi sačinjavala dela koja, što se ostalog sveta tiče, nikada nisu ni postojala. Činjenica da bi u tu svrhu morao da ubije šačicu pisaca, a da zauzvrat postane vlasnik privatne biblioteke u kojoj bi bila sadržana cela istorija književnosti, takođe za njega nije predstavljala prepreku, jer je Markus oduvek smatrao sve romane koji su mu se dopadali kao nešto što je iskrslo ni iz čega, nezavisno od njihovih tvoraca, koji behu samo ljudska bića i, baš kao i svi ljudi, uglavnom vredni samo prezira. Povrh svega, već je bilo prekasno da dopusti da ga obuzima griža savesti, posebno kad se uzme u obzir da je zgrnuo bogatstvo koristeći izvesne metode koje bi opšteprihvaćeni moral verovatno posmatrao kao prestupe. Srećom, on nije morao da se upravlja prema moralu drugih ljudi, jer je još odavno ustanovio sopstvene moralne vrednosti. Morao je to da učini, zato što u suprotnom ne bi uspeo da se otarasi svog očuha onako kako je to izveo. Međutim, činjenica da ga je otrovao čim je njegovu majku uključio u svoj testament, nije ga sprečila da mu svake nedelje nosi cveće na grob. Na kraju krajeva, njemu je dugovao ono što je postao. Doduše, ogromno bogatstvo koje je nasledio od tog grubog i nasilnog čoveka nije moglo da se poredi sa zaostavštinom njegovog rođenog oca: u pitanju je bio onaj dragoceni gen koji mu je omogućavao da putuje kroz vreme, što mu je celu prošlost stavljalo pod noge. Onda je zamislio tu svoju jedinstvenu biblioteku, u kojoj bi u tajnosti

zajedno prostor delili Ostrvo s blagom, Ilijada, Frankenštajn, ili tri romana njegovog omiljenog pisca: Melvina Arona Frosta. U ruke je uzeo primerak Frostove knjige Drakula i pažljivo se zagledao u fotografiju. Da, taj neugledni čovečuljak, čije su oči otkrivale da je bio iskvaren iznutra, toliko zaražen porocima i slabostima kao i svaki drugi prostak, a koji beše dostojan tuđih pohvala tek kad bi se latio pera, biće prvi na dugačkoj listi pisaca stradalih pod neobjašnjivim okolnostima, nalik vencu nepravovremenih smrti koji će mu pomoći da izgradi tu svoju, takoreći nestvarnu, biblioteku.

S takvim namerama, i u pratnji svoja dva pomoćnika, doputovao je u našu epohu, stigavši nekoliko meseci pre nego što se Frost proslavio. Morao je da ga pronađe, da proveri nije li već predao svoje rukopise izdavaču, a ukoliko to ne beše slučaj, bio je spreman da mu na silu preotme jedino što ga je izdvajalo od ostalih bednika koji su kaljali lice ovog sveta. A potom bi stavio tačku na njegovo sramno postojanje tako što bi situaciju predstavio kao da je u pitanju nezgoda. Ali na njegovo iznenađenje, nije mogao da pronađe nijedan trag Melvina Frosta. Činilo se da ga niko čak i ne poznaje. Kao da nije ni postojao. Kako je uostalom on mogao da zna da je Frost takođe bio vremenski putnik i da se o njemu ništa nije znalo do trenutka kad će ukrasti vaša dela? Ali Markus nije hteo da ode praznih ruku. To je bio pisac koga je odabrao da s njim otpočne pokolj među književnicima, pa se nameračio da ga pronađe, koliko god ga to koštalo. Međutim, njegov plan se baš i nije odlikovao prefinjenošću: jedino čega se dosetio kako bi Frosta izvukao iz njegovog skrovišta beše da ubije tri osobe i da na svakom mestu zločina ispiše početne rečenice iz svake od tri knjige, kopirajući ih iz romana svog omiljenog pisca koje je doneo sa sobom. To je trebalo dovoljno da ga zainteresuje. Navedeni citati su se ubrzo pojavili u štampi, upravo onako kako je Markus i predvideo.

Uprkos tome, Frost se nikako nije pojavljivao, kao da se nije osetio prozvanim.

Na granici očaja i besa, Markus je danonoćno, zajedno sa svojim pratiocima, vrebao u blizini mesta zločina, ali se činilo da je sve to uzaludno. Mada, među brojnim radoznalcima koji su se gurali oko tela njegove treće žrtve, neko je ipak privukao njegovu pažnju. To nije bio Frost, ali je prisustvo te osobe kod Markusa izazvalo istovetan osećaj. Kao samo još jedan posmatrač više, tik uz telo gospođe Elis, koje je on lično jedva nekoliko sati ranije ostavio oslonjeno uza zid, primetio je inspektora Skotland jarda kako stoji pored leša, tog mladića koji se očigledno trudio da savlada mučninu, ali je tada uočio i nekog čoveka srednje dobi, koji se nalazio s njegove desne strane. Na sebi je imao sve razlikovne elemente tipične za tu epohu: nosio je elegantno plavo odelo, na glavi cilindar, monokl i lulu u uglu usana, a svi su mu se ti detalji učinili kao deo pažljivo osmišljene maske. Tek na kraju je primetio knjigu koju je taj čovek držao u ruci. U pitanju je bio roman

Okretaj zavrtnja od Melvina Frosta, koji još nije bio objavljen. Kako je onda taj čovek došao do njega? Beše jasno da se našao pored drugog putnika kroz vreme.

Trudeći se da obuzda svoje uzbuđenje, Markus je krajičkom oka motrio kako taj neznanac poredi početak svog romana s navodom koji je on ispisao na zidu, i kako se potom mršti, iznenađen zbog toga što se u potpunosti poklapaju.

Kada je vratio knjigu u džep i krenuo odatle, Markus je odlučio da ga prati.

Nesvestan toga, neznanac ga je odveo do jedne kuće zapuštenog izgleda na trgu Berkli, u koju je ušao nakon što se osvrnuo kako bi proverio da li ga neko posmatra. Skoro istog trena, Markus i njegovi ljudi su upali unutra. U roku od nekoliko sekundi, skopčali su neznanca, kome ne beše potrebno više od par udaraca da im prizna kako poseduje knjigu koja zapravo još uvek i ne postoji. I tada je Markus doznao za postojanje Biblioteke Istine, kao i sve ostalo. Doputovao je čak dotle kako bi ubio svoj najdražeg pisca i postao njegov jedini čitalac, a ispostavilo se da je otkrio mnogo više nego što je naizgled mogao da proguta. Tip koji se nalazio pred njim, lica unakaženog posle batinanja od strane njegovih plaćenika, zvao se Avgust Drejper i bio je pravi bibliotekar zadužen za nadzor XIX veka. Došao je s namerom da sredi nepravilnost koju je izvesni izmeštenik Frost izazvao na tkanju vremena, tako što je ubio pisce Brema Stokera, Flenrija Džejmsa i H. Dž. Velsa, posle čega je njihove romane objavio pod svojim imenom. Markusa je silno začudilo otkriće da Melvin Frost nije pravi autor ta tri zadivljujuća romana, nego pisci koje je njegov zatočenik pomenuo, a koji su, iako su u njegovoj stvarnosti umrli pre nego što su postali slavni, u originalnom svetu i dalje stvarali mnoga nova dela. To ga je zapanjilo skoro u jednakoj meri koliko i činjenica da Džek Trbosek nikada nije uhvaćen. Osetio se skoro metafizički uvređen kada je shvatio da je samo prešao iz jednog u drugi paralelni svet, u onom ritmu koji su umesto njega određivali drugi putnici kroz vreme, ali koji se nisu ograničavali samo na bludničenje s egipatskim robinjama. Međutim, pokušao je na to da zaboravi i da se usredsredi na objašnjenja svog zarobljenika. Neznanac je nameravao da taj ispad reši tako što bi upozorio trojicu pisaca na ono što im se sprema posredstvom strategije koja je podrazumevala da u poštanskom sandučetu svakog od njih pojedinačno ostavi po jedan primerak baš njegovog romana, mada objavljenog pod imenom Melvina Frosta, kao i mapu na kojoj beše ucrtano mesto gde je trebalo da se sastanu s njim. Taman je rešio da otpočne s izvršenjem svog plana, kada su novine počele da pišu o Markusovim ubistvima, što ga je navelo da lično dođe na poslednje mesto zločina. Ono što se dalje desilo, možeš i sam da pretpostaviš: Markus ga je bezobzirno uklonio i odlučio je da pred vama odigra njegovu ulogu, predstavljajući se kao pravi nadzornik vremena.

Eto, otprilike se sve tako dogodilo i, ukoliko se malo bolje razmisli, mnoge

stvari postaju znatno jasnije. Zar ti ne izgleda čudno što je Markus stupio u kontakt s vama na tako indiskretan način kao što jeste: privukavši pažnju štampe na sebe i uzbunivši čitavu gradsku policiju tako što je okrutno ubio tri osobe za koje, s druge strane, sumnjam da bi stvarno ionako umrle u naredna tri dana? Ali svejedno je šta sada misliš, na kraju krajeva, jer ništa od toga ti nije prošlo kroz glavu u trenutku kad je trebalo. Nisi baš toliko pametan koliko si verovao da jesi, dragi Berti. A ne možeš ni da zamisliš koliko je za mene bolno što moram da ti ukažem na tu veliku istinu.

Gde sam ono stao? Ah, da. Saslušaćeš Markusovo objašnjenje, iako ne skidajući pogled s oružja kojim će u tebe ciljati, osećajući kako ti srce sve brže lupa, kako ti se znoj sliva niz leđa i čak počinje da te hvata neka blaga vrtoglavica.

Pretpostavljam da se, u slučaju da je i u tebe pucano onako naglo kao u Džejmsa i Stokera, ništa novo ne bi desilo. Ali njegov dugotrajni govor će ti pružiti priliku da „ovladaš situacijom“, da se tako izrazim. I tako, kad je on došao do kraja svojih objašnjenja, a njegov plaćenik istupio korak napred i nanišanio u sredinu tvojih grudi, sva ona napetost koja se u tebi bila nakupila, odjednom se prelila, i svet oko tebe je obavijen neočekivanim bleskom. U roku od samo jedne sekunde osetio si se oslobođen svoje težine, kao da si izašao iz okvira sopstvenog tela, koje ti se više nego ikada učinilo kao bespotrebni omotač, izvor bola i nebitnih briga, jer si imao utisak kao da si odjednom postao vazdušno biće. Ali već u sledećem trenu, težina ti se iznova vratila, prikivajući te za tlo kao povučenog teškim sidrom, ali kad si se iznova osetio isto kao nekada, obuzelo te je olakšanje, iako je u tvojoj duši ostala neka vrsta nostalgije za tim bestelesnim stanjem koje si nakratko iskusio. Sada si se opet našao uokviren samim sobom, u tom živom zatvoru svog tela, što te je činilo zadovoljnim, mada je ujedno ograničavalo tvoj pogled na svet. Uhvatila te je iznenadna mučnina, pa se neka gorka žuč popela uz tvoje grlo, i onda si povratio, trzajući se u grčevima. Tek kada ti se stomak smirio, usudio si se da podigneš glavu, ne znajući da li je Markusov pomoćnik već pucao u tebe ili se zabavljao tako što je odlagao taj trenutak. Ali više nije bilo oružja uperenog u tebe. U stvari, nikoga nije bilo u tvojoj blizini. Iščezao je svaki Markusov trag, kao i trag njegovih pomoćnika, a ni od Stokera i Džejmsa ne beše ni traga ni glasa. Stajao si sam u predvorju, koje je bilo mračno, budući da su i svećnjaci nestali. Kao da si sve samo sanjao. Ali, kako je tako nešto moglo da se desi? Ja ću ti reći, Berti: jednostavno, ti više nisi bio ti. Postao si ja.

A sada, ako mi dozvoljavaš, sve što se zbilo nastaviću da ti pripovedam u prvom licu. Isprva, nisam shvatao šta mi se desilo. Nekoliko minuta sam ostao da čekam u predvorju, u kome je vladala tama kao u sarkofagu, drhteći od straha i budno osluškujući svaki mogući zvuk, ali sve beše tiho. Kao da je kuća bila sasvim

prazna. Ubrzo, shvativši da se ništa ne događa, podstakao sam samog sebe da izađem na ulicu, koja beše jednako pusta. Moja zbunjenost je bila potpuna, mada mi jedno beše jasno: osećanja koja sam doživeo bila su previše stvarna da bih mogao da ih smatram delom nekog sna. Šta mi se dogodilo? A onda mi je nešto sinulo u glavi. Drhtavom rukom dohvatio sam novine koje je neko bacio u kantu za smeće i, sa strepnjom pročitavši datum, zaprepastio sam se kada sam shvatio da su moje sumnje bile osnovane: sve one neprijatnosti koje sam osetio, zapravo su samo bili prateći efekti vremenskog premeštaja. I tako, koliko god to neverovatno zvučalo, zatekao sam se u 7. novembru 1888. godine. Otputovao sam osam godina u prošlost!

Nekoliko minuta sam zabezeknuto stajao nasred pustog trga, pokušavajući da povežem sve što mi se dogodilo, ali nisam za to imao baš previše vremena, jer sam se odmah setio da mi taj datum zvuči poznato, zato što je baš na taj dan Džek Trbosek u Vajtčepelu ubio ženu u koju je bio zaljubljen mladi Harington, pre nego što ga je uhvatio Nadzorni odbor, čiji su članovi stigli u Milers Kourt zahvaljujući tome što ih je na opasnost upozorio jedan vremenski putnik koji... sam bio ja?

Nisam mogao da budem siguran, ali sve je navodilo baš na taj zaključak. Ko je, izuzev mene, mogao da zna kako će se situacija razvijati? Brzo sam pogledao na sat. Ostalo je nešto manje od pola sata pre nego što Trbosek počini svoj poslednji zločin. Morao sam da požurim. Potrčao sam u potrazi za kočijom, a kada sam konačno uspeo jednu da zaustavim, zatražio sam od kočijaša da me do Vajtčepela odveze što je brže moguće. Dok sam se vozio kroz London u pravcu Ist Enda, nisam prestajao da se pitam da li sam stvarno ja bio taj koji je promenio istoriju, ko je učinio da čitav svemir skrene s puta kojim se dotle kretao i prihvati to nepredviđeno račvanje koje je bilo predstavljeno plavom niti, onako kako nam je Markus objasnio; i, ako je to bila istina, da li sam tako postupio sopstvenom voljom, ili sam jednostavno to uradio upravo zato što je tako još ranije bilo zapisano, jer sam to nekada već uradio.

Kako možeš i sam da pretpostaviš, u Vajtčepel sam stigao u stanju neverovatne uzrujanosti, a čim sam kročio nogom na to tle, znao sam šta treba da uradim: naravno da mi nije padalo na pamet da sam banem u ulicu Dorset i da se lično suprotstavim tom krvoločnom čudovištu, budući da je moj samarićanski duh imao i neka svoja ograničenja. Uleteo sam u jednu posećenu krčmu, uzvikujući kako sam video Džeka Trboseka u naselju Milers Kourt. Toga sam se prvo dosetio, ali sam slutio da, šta god ja uradio, to bi se ispostavilo kao ispravno. U to sam se uverio kada je iz gomile gostiju u krčmi koji su se okupili oko mene odjednom izronio jedan rmpalija riđe kose po imenu Džordž Lask, koji je, nakon što mi je uvrnuo ruku i stisnuo mi lice uz šank, kazao da će otići to da proveri, ali da ću, u

slučaju da sam ga slagao, celog života zbog toga žaliti. Posle takvog dokazivanja svoje snage, oslobodio me je, a potom je okupio svoje ljude, pa su se bez neke velike žurbe zaputili ka ulici Dorset. Ja sam krenuo prema izlazu, istovremeno trljajući bolno mesto na ruci i psujući tog prokletnika koji će svu slavu prisvojiti za sebe. A onda, u mnoštvu ljudi koji su se tiskali na ulici, ugledao sam nešto što me je uplašilo. U pitanju je bio mladi Harington. Bled kao sablast, kroz gužvu se probijao sa zamišljenim izrazom na licu, izgovarajući neke nepovezane gluposti i grčevito trzajući glavom. Bio je živi prikaz očajanja. Poželeo sam da mu priđem i utešim ga, čak sam i napravio nekoliko koraka u njegovom pravcu, ali sam se ubrzo zaustavio, prisetivši se da nemam nikakav nagoveštaj o tome da sam u prošlosti tako milosrdno postupio, tako da sam ostao samo da ga gledam dok nije iščezao na drugom kraju ulice. Nisam imao drugog izbora: morao sam da se držim scenarija, budući da bi svaka improvizacija s moje strane mogla da ima neočekivani uticaj na vremensko tkanje.

Tada sam začuo jedan poznati glas iza svojih leđa, glas koji je mogao dopreti samo s nekih usana obloženih svilom: „Da vas ne vidim rođenim očima, prosto ne bih verovao, gospodine Velse.“ Markus je stajao oslonjen na jedan zid, s puškom u rukama. Zurio sam u njega kao da je izašao iz nekog mog sna. „Ovo je jedino mesto gde sam mogao da vas potražim, a ispostavilo se da je moj predosećaj bio tačan: vi ste onaj putnik koji je obavestio Nadzorni odbor kako bi uhapsili Džeka Trboseka, čime ste sve promenili. Ko bi to rekao, gospodine Velse? Mada, sumnjam da je to vaše pravo ime. Pretpostavljam da pravi pisac negde već trune mrtav. Ali dobro, već sam počeo da se navikavam na ovaj bal pod maskama u koji su izmeštenici pretvorili prošlost. A istina je da me se uopšte ne tiče ko ste vi: svejedno ću vas ubiti.“ To rekavši, nasmejao se i sasvim polagano okrenuo oružje ka meni, kao da mu se nije žurilo da me ubije, ili je možda želeo do kraja da okusi taj trenutak.

Ali meni nije bilo ni na kraj pameti da ostanem tek tako nepomičan, skrštenih ruku čekajući da me pogodi njegova vatrena munja. Okrenuo sam se i potrčao niz ulicu koliko su me noge nosile, trudeći se da vijugam po cik-cak putanji, dajući sve od sebe da se uživim u svoju ulogu u toj igri mačke i miša. Skoro u istom času, jedan zrak od topljene lave je prošao pored moje glave, sprživši mi krajeve kose, posle čega se začuo Markusov glasan smeh. Kako se činilo, želeo je još malo da se zabavi pre nego što me smakne. Nastavio sam da jurcam, vođen ludačkom željom za opstankom, mada mi se, kako su sekunde odmicale, moj nagon činio sve bezvredniji. Dok mi je srce bubnjalo u grudima, osećao sam kako Markus neuznemireno korača iza mene, poput grabljivca koji je rešen da do kraja uživa u gonjenju svog plena. Na svu sreću, ulica u koju sam zašao bila je pusta, zbog čega

nije postojala opasnost da neki prolaznik nastrada od smrtnih posledica naše igre.

Novi plameni zrak je potom proleteo desno od mene, oborivši jedan deo zida; zatim sam ga osetio kako seče vazduh s moje leve strane, srušivši uličnu svetiljku. U tom trenutku, nazreo sam jednu kočiju koja se pojavila iz jedne od sporednih uličica, i umesto da se zaustavim, potrčao sam što sam brže mogao, s teškom mukom je sustigavši, tako da sam se sakrio iza nje. Skoro istovremeno, začuo sam krckanje drveta iza svojih leđa, pa sam shvatio da se Markus nije libio da ispali jedan munjeviti zrak prema kočiji koja mu je preprečivala put do mene. U to sam se uverio kada sam video kako konj biva raznet s takvom silinom da je, sav u plamenu, proleteo iznad moje glave, na kraju se obrušivši na zemlju na nekoliko metara od mene. Zaobišao sam ugljenisanu životinju kako sam znao i umeo, te sam pojurio ka jednom sporednom sokaku, osećajući kako iza mene sve nestaje. I onda, zašavši u novu uličicu, uočio sam kako ulična svetiljka projektuje Markusovu izduženu senku na zidu tačno nasuprot meni. Prestrašen, posmatrao sam ga kako zastaje i nišani, odjednom svestan da se umorio od poigravanja sa mnom. Kroz svega nekoliko sekundi, biću mrtav, pomislio sam, ali ipak nisam prestao da trčim.

Upravo u tom časku sam osetio kako me obuzima već poznata vrtoglavica. U jednom trenutku sam izgubio tlo pod nogama, ali ono kao da se vratilo već u sledećem trenu, samo kao da je imalo neku drugačiju čvrstinu, dok me je ujedno obasjavala dnevna svetlost. Tek tada sam se zaustavio, stisnuo sam zube da ne bih povratio, smešnim treptajima pokušavajući da razbistrim pogled. U tome sam uspeo taman na vreme da zapazim jednu ogromnu mašinu od metala kako se kreće ka meni. Skočio sam u stranu, otkotrljavši se nekoliko metara dalje. Odatle, nakon što sam podigao glavu, mogao sam da vidim kako ona čudovišna šklopocija nastavlja svojim putem, a neki ljudi koji su se u njoj vozili glasno su me nazvali pijancem. Ali ta bučna sprava nije bila i jedina. Cela je ulica bila zaposednuta tim mašinama, koje su njome jurile kao stado bizona u trku. Ustao sam sa zemlje i zaprepašćenim pogledom se osvrtao oko sebe, osetivši olakšanje zbog toga što nigde nije bilo ni traga od Markusa. S jedne obližnje klupe sam uzeo novine, u nameri da proverim gde me je odvelo moje novo putovanje kroz vreme, pa sam na taj način saznao da sam stigao u 1938. godinu. Izgleda da sam počeo da stičem izvesnu veštinu: ovog puta sam prešao četrdeset godina ka budućnosti.

Napustio sam Vajtčepel i zadivljeno šetao tim čudnim Londonom, u kom se na broju 50 na Trgu Berkli nalazila knjižara antikvarnih knjiga. Sve je izgledalo drugačije, mada, srećom, to okruženje mi je istovremeno delovalo poznato.

Nekoliko sati rasejano sam tumarao ulicama, buljeći u neobična vozila koja su njima prolazila, ta čudovišna vozila koja nisu vukli konji, niti su se kretala na

paru, čija će popularnost, nasuprot onome što se verovalo u vašoj epohi, ubrzo izbledeti. Za mene vreme kao da nije proteklo, ali beše jasno da su se na svetu ogledale promene koje je pretrpeo u proteklih četrdeset godina. Da, naokolo sam mogao da uočim na stotine novih izuma, niz raznoraznih mašina koje su dokazivale čovekovu neiscrpnu maštu, uprkos činjenici da je krajem tvog veka direktor njujorške agencije za patente tražio da se ta služba zatvori, tvrdeći kako je sve već otkriveno.

Konačno, već opijen svim tim čudesima, seo sam na jednu klupu u parku, da porazmislim o svom novootkrivenom stanju izmeštenika. Da li sam se zaista našao u budućnosti o kojoj nam je govorio Markus, da li je stvarno postojao Vremenski odbor kome sam mogao da se obratim? Sumnjao sam da je tako. Na kraju krajeva, otputovao sam svega četrdeset godina u budućnost. Ako je u to doba i bilo drugih izmeštenika, onda su sigurno bili jednako usamljeni i očajni kao i ja. Ali potom sam se zapitao da li bih, pokretanjem svog uma, mogao da se vratim u prošlost, u moje vreme, da te upozorim na sve što će ti se dogoditi. Ali nakon nekoliko uzaludnih pokušaja da ponovim isti napon energije koji me je i bacio čak ovde, morao sam da se predam. Shvatio sam da ću ostati zarobljen u ovoj epohi.

Ali bio sam živ, nisam umro, a bilo je prilično teško poverovati da bi me Markus ovde tražio. Zar nije trebalo da budem srećan zbog toga?

Kada sam prihvatio tu činjenicu, zaključio sam da pre svega moram da se obavestim o svemu što se u međuvremenu zbilo u svetu, a posebno o Džejn i svim mojim prijateljima. Ušao sam u jednu biblioteku i, posle nekoliko sati prelistavanja novina, uspeo sam da steknem prilično uopštenu sliku sveta koji me je sada okruživao. S razočaranjem sam čitao o tome kako svet ne samo da tvrdoglavo korača prema svetskom ratu, nego da je pre izvesnog broja godina već prošao kroz jedan sličan, kroz jezive sukobe koji su krvlju pokvasili više od pola planete, ostavljajući zbir od osam miliona mrtvih. Ali kao da to nije bila dovoljna pouka, nego je svet, bez obzira na to što su mu groblja već bila prenatrpana, opet naglo gubio ravnotežu, što je nagoveštavalo ono najgore. A kada sam se prisetio nekih od ušasavajućih naslova koje sam video okačene na mapi vremena, razumeo sam da ništa nije u stanju da spreči taj drugi svetski rat, jer je u pitanju bila jedna od onih grešaka prošlosti s kojima se čovek iz budućnosti naučio da živi. ]a sam mogao samo da čekam da njegove strahote izbiju na površinu, te da u najvećoj mogućoj meri izbegavam da postanem još jedan među milionima leševa koji će kroz godinu dana biti posejani po svetu.

Takođe sam pronašao i jedan članak koji me je istovremeno i zbunio i rastužio.

Radilo se o vesti koja je najavljivala obeležavanje dvadeset i pete godišnjice od smrti pisaca Brema Stokera i Henrija Džejmsa, nastradalih u pokušaju da provedu

noć suočeni s duhovima kuće na trgu Berkli. Te iste noći, desila se još jedna neprijatnost, u istoj meri tragična za svet književnosti: H. Dž. Vels, autor Vremeplova, misteriozno je nestao i nikada se o njemu više ništa nije saznalo. Da li je uspeo da otputuje kroz vreme?, podrugljivo se pitao novinar na samom kraju članka, i ne sumnjajući koliko je bio blizu istine. U tom se tekstu o tebi govorilo kao o ocu naučne fantastike. Pretpostavljam da se pitaš šta kog đavola to znači.

Posredi je jedan pojam koji će zameniti naučnu romansu, a skovao ga je 1926. godine izvesni Hugo Gernsbak, koji ga je objavio na naslovnoj strani časopisa Zadivljujuće priče, prve publikacije koja je isključivo bila posvećena književnosti s naučnim osnovama i gde su izgleda ponovo štampali mnoge tvoje priče koje si napisao za Luisa Hinda, zajedno s pričama Severnoamerikanca Edgara Alana Poa i, kako da ne, Žila Verna, koji se s tobom nadmetao oko titule oca tog novog žanra.

Baš kako je predskazao inspektor Garet, romani koji su se bavili nagađanjima o životu u budućnosti uspeli su da ustanove sasvim novi žanr, a to su delimično postigli i zahvaljujući njemu, koji je javnosti otkrio da je Marejeva agencija za putovanja kroz vreme bila najveća prevara XIX veka. Posle toga, sutrašnjica se pretvorila u prazninu bez kraja i konca, koja nije imala isključivog vlasnika, a koju je svaki pisac mogao da ispunjava po sopstvenoj volji, kao neistraženo tlo koje se netaknuto pružalo nalik nekim od onih zemalja na starim nautičkim mapama, gde se verovalo da žive čudovišta.

Kada sam to pročitao, sa zebnjom sam shvatio da je moj nestanak otpočeo čitav niz kobnih posledica: bez moje pomoći, Garet nije mogao da uhvati Markusa, pa je ostao pri svojoj zamisli da otputuje u 2000. godinu kako bi tamo uhapsio kapetana Šekltona, na taj način otkrivši Giljemovu obmanu, smestivši preduzetnika u zatvor. Odmah sam pomislio na Džejn, kopajući po bezbroj novina i časopisa, u strahu da ću naići na vest da je „udovica“ pisca H. Dž. Velsa izgubila život u tragičnoj nesreći pri vožnji bicikla. Ali Džejn nije umrla. Ona je nastavila da živi posle zagonetnog nestanka svog muža. A to je značilo da Giljem nije ostvario svoju pretnju. Da li je pripretio samo da bi me naterao da radim za njega? Možda.

Mada je isto tako moguće da nije imao vremena da to uradi, ili ga je protraćio tražeći me po čitavom Londonu kako bi me lično pitao zašto se do vraga nisam potrudio da pronađem pravog ubicu. Ali uprkos njegovoj gustoj mreži plaćenih ubica, nije uspeo da me pronađe. Prirodno, nije mu ni palo na pamet da me traži u 1938. godini. Bilo kako bilo, Giljem je skončao u zatvoru, a moja supruga je preživela. Mada, više možda nije bila moja supruga.

Pomoću članaka u kojima se pisalo o tebi, mogao sam onako nasumično da pohvatam konce tvog postojanja, onog života koji sam vodio posle svog zbunjujućeg i naglog odlaska. Džejn je skoro čitavu deceniju čekala da se vratim u

našu kuću u Vokingu, sve dok nije iscrpela sve svoje nade. Pomirena s mišlju da će ostatak života provesti bez mene, vratila se u London, gde se preudala za jednog uglednog advokata po imenu Daglas Evans, s kojim je dobila kćer, kojoj su nadenuli ime Selma. Naišao sam na jednu njenu ljupku fotografiju, koja mi ju je predstavila kao dragu staricu koja je još uvek čuvala onaj osmeh u koji sam se zaljubio prilikom šetnji do Kings Krosa. Moja prva pomisao beše da je potražim, ali tu se radilo o očigledno nerazumnom porivu. Šta sam joj uopšte mogao reći? Posle toliko vremena, moje neočekivano pojavljivanje samo bi izazvalo neprijatne trzavice u njenom mirnom životu. Već se pomirila s mojim nestankom, te nije bilo razloga da je sada uznemiravam. I zato, nisam pošao u potragu za njom, tako da od trenutka kada sam iščezao, više nikada nisam video to slatko stvorenje koje sada verovatno spava na gornjem spratu, tačno iznad tvoje glave. Možda će to da te podstakne da je nežno probudiš milovanjima nakon što pročitaš ovo moje pismo. Taj detalj prepuštam tvom izboru, budući da ne želim da se mešam u tvoj brak. Ali, naravno, nije bilo dovoljno samo da odustanem od susreta s njom.

Morao sam da odem iz Londona, ne samo da ne bih naleteo na nekog od svojih prijatelja, koji bi me odmah prepoznali, jer sam i dalje isto izgledao, nego i zarad sopstvenog opstanka: najverovatnije će me Markus tražiti kroz vekove, pročešljavajući vreme u nastojanju da nanjuši neki nagoveštaj mog prisustva.

Uzeo sam lažni identitet, pustio sam da mi poraste gusta brada i odabrao sam mestašce Norvik, zbog primamljive srednjovekovne atmosfere koja je u njemu vladala, kao savršenu pozornicu gde bih mogao da izatkam svoj novi život, ne dižući mnogo prašine. Zahvaljujući znanjima koja si ti stekao u apoteci gospodina Kovapa, dobio sam posao pomoćnika u jednoj lokalnoj apoteci, pa sam čitavu godinu samo izdavao meleme i sirupe preko dana, dok bih se noću izvalio u postelju kako bih pratio vesti, budno slušajući o rasplamsavanju tog rata koji će iznova preoblikovati svet. Sopstvenom voljom odlučio sam da prihvatim jedan od onih nebitnih i besciljnih života, iako sam oduvek strepeo da me moja tvrdoglava majka ne gurne upravo u takav besmisao, čiju prostotu sada nisam smeo da nadomestim čak ni pisanjem, plašeči se da ne privučem Markusovu pažnju. Bio sam pisac osuđen da životarim kao neko lišen dara za pisanje pomoću kog bi mogao da uzdigne svet koji ga je okruživao, možeš li da zamisliš gore mučenje? Ni ja. Bio sam bezbedan, da, ali zarobljen u okovima jednog tužnog života, pa sam se ponekad pitao šta će mi uopšte posao kad nemam volje da nastavim svoje bitisanje. Srećom, neko me je ipak nadahnuo: zvala se Alisa i bila je prelepa. Jednog jutra nalik svakom drugom, ušla je u apoteku da kupi pakovanje aspirina, tableta na bazi acetisalne kiseline koje je na tržište izbacila jedna nemačka kompanija koja se u to vreme žestoko razmahala, a otišla je odnevši moje srce uvijeno u foliju.

Ljubav se između nas rodila s iznenađujućom lakoćom, zanemarivši izvesnu blizinu rata, a kada je svetski sukob počeo, Alisa i ja smo imali mnogo više da izgubimo nego ranije. Na sreću, činilo se da se sve odvija daleko od našeg sela, koje beše potpuno bezopasno po Nemačku, čiji je novi kancelar nameravao da osvoji svet pod nesuvislim izgovorom da njegovim venama teče krv nadmoćne rase. O jezivim posledicama rata zaključivali smo na osnovu stravičnih zvukova koji su do nas dopirali s vetrom poput upozorenja na vesti koje su kasnije donosile novine, ali meni ništa više ne beše potrebno da bih shvatio da se ovaj pokolj razlikuje od ostalih, zato što je nauka promenila svoje ciljeve, nudeći ljudima nove načine da se međusobno potamane. Sada su se bitke odigravale i u vazduhu. Ali nemoj misliti da su u pitanju vojske vazdušnih balona iz kojih ljudi pucaju jedni u druge, nadmećući se ko će pre izduvati neprijateljski izvor helijuma. Čovek je uspeo da osvoji nebesa pomoću jedne leteće mašine teže od vazduha, nalik onoj koju je Vern zamislio u svom romanu Robur Osvajač, ali nije napravljena od neke želatinaste pulpe i, povrh svega, u stanju je da baca bombe. Sada je smrt stizala s neba, najavljujući se užasavajućim zviždukom. I mada je, zbog zamršene mreže odnosa i saveza, sedamdeset zemalja bilo uvučeno u taj krvoldčni rat, uskoro je samo Engleska ostajala na nogama, dok je ostatak sveta zapanjeno pratio napredak jednog novog poretka. Rešena da savlada njen otpor, Nemačka je našu zemlju podvrgla upornim bombardovanjima, koja su u početku, valjda po sistemu dodeljivanja nepoželjne časti određenim tačkama u ratnom vihoru, najpre pogađala aerodrome i luke, ali su se ubrzo proširila i na gradove. Posle nekoliko noći opsade, naš voljeni London sveo se na ruševine koje su se dimile, ali gde se i dalje uzdizala, poput inkarnacije našeg nepobedivog duha, kupola crkve Svetog Pavla. Da, Engleska se opirala, čak je i uzvratila napad hitrim preletima po nemačkom nebu, prilikom čega je uspela da značajno naudi Libeku, istorijskom gradu smeštenom na obalama Trave. To je još više razbesnelo Nemačku, koja je odlučila da udvostruči snagu svojih naleta. Uprkos svemu, Alisa i ja smo bili relativno sigurni u Norviku, selu bez većeg strateškog značaja. Ali Norvik beše blagosloven s tri zvezdice u čuvenom Bedekerovom vodiču, koji je nemačkoj vojsci poslužio pri odlučivanju koja će istorijska uporišta opustošiti. Vodič Karla Bedekera je sadržao preporuku da se ovdašnja rimska katedrala, zamak iz XII veka, kao i brojne crkve, obavezno posete, ali nemački kancelar ih je radije bombardovao.

Ratni udar nas je sve iznenadio u katedrali, dok smo slušali molitve oca Helmora, čiji je glas naglo zanemeo, ometen uznemiravajućim brujanjem koje je poticalo s neba. Svi smo podigli glave prema lepezastoj tavanici koja nas je natkrivala, kao da smo tek tada zapazili lepotu njene građe. Izgleda da je i na nas

došao red da spoznamo taj užas o kome su novine pisale. Upravo je otac Hemlor navaljivao da pod hitno napustimo božju kuću, sluteći da će to biti jedna od prvih meta za Nemce i, bez obzira na to što su neki odlučili da ipak ostanu unutra, ne znam da li zato što su se prosto ukočili od straha ili stoga što im je njihova vera govorila da ne postoji bolje sklonište od tog zdanja, ja sam zgrabio Alisu za ruku i povukao je ka izlazu iz katedrale, pokušavajući da se probijem kroz mnoštvo ljudi koji su jurcali kao muve bez glave, zakrčivši centralni brod. Uspeli smo da izađemo tek kada su počele da padaju prve bombe. Kako da ti opišem taj haos? Možda će biti dovoljno da ti kažem da božji gnev bledi pred ljudskim. Ljudi su izbezumljeno trčali s jedne na drugu stranu, ne znajući gde bi pošli, dok je silina bombi rovarila zemlju, obarala zgrade i protresala vazduh zaglušujućom grmljavinom. Oko nas, ceo se svet rušio, ali jedino o čemu sam ja mogao da mislim, dok sam čvrsto stezao Alisinu ruku usred tog sve strasnijeg uništenja, beše koliko ljudski život za nas same ima neznatnu vrednost.

I onda, usred tog trka bez određenog pravca, osetio sam kako počinje da me obuhvata ona poznata vrtoglavica. U glavi mi je nešto bolno otkucavalo, istovremeno dok mi se svet maglio pred očima, kada mi je postalo jasno šta sledi.

Na tren sam zastao u tom ludom trku i zatražio od Alise da se rukama svom snagom uhvati za moje. Ona me je zbunjeno pogledala, ali me je poslušala, i dok je stvarnost iščezavala, a ja po treći put ostajao bez težine, jako sam stisnuo zube, nastojeći da je odvučem sa sobom. Nisam znao gde će me sudbina odvesti, ali nisam hteo da je ostavim, kao što sam ostavio Džejn, kao što sam napustio svoj nekadašnji život, sve ono što sam voleo. Osećanja koja su me potom obuzela behu ista kao i u prethodnim prilikama: imao sam utisak kao da lebdim u jednom kratkom deliću sekunde, poput izbeglice iz sopstvenog tela, mada sam se posle u njega vratio, ponovo se uvukavši u svoju kožu, ali ovog puta me je dopratio i topli dodir tuđe ruke u mojoj. Otvorio sam oči, smušeno trepćući, iznova nastojeći da savladam mučninu. Ispunjen neizmernom srećom, nasmešio sam se kada sam ugledao Alisine ruke koje su stezale moje. Te njene nežne i tanušne ruke, na koje sam posle vođenja Ijubavi spuštao svoje poljupce zahvalnosti, te njene meke šake povezane s mršavim nadlakticama prekrivenim paperjastim i svetlim maljicama.

Jedini deo nje koji sam uspeo da sačuvam.

Alisine ruke sam sahranio u istom onom vrtu u kom sam se tako iznebuha pojavio, u tom Norviku iz 1982. godine koji kao da nikada nije bio bombardovan, osim što je na taj nemili događaj podsećao spomenik palim borcima koji se nalazio na sredini trga. Tu sam, između ostalih, pronašao i Alisino ime, mada će u meni zauvek ostati sumnja da li je nju ubio rat ili Oto Lidenbrok, čovek koga je volela.

Bilo kako bilo, to je nešto s čim sam bio osuđen da živim, jer sam ja izmakao

bombardovanju, iznova preletevši dalje u budućnost. Novih četrdeset godina, kao da je to bilo neko moje lično obeležje.

Sada sam se zatekao u jednom naizgled mudrijem svetu, koji kao da je bio opsednut time da učvrsti neku svoju jedinstvenu ličnost, izlažući u svim oblastima života svoj odvažni duh, otvoren ka svemu što je novo. Da, taj svet je bio uobražen, slavio je svoja dostignuća s ponosom malog deteta, ali je to ipak bio koliko-toliko miran svet, u kome je rat predstavljao samo maglovitu uspomenu, sramni dokaz da čovekova priroda poseduje svoju mračnu stranu, koju po svaku cenu treba sakriti, čak i pod maskom izveštačene uljudnosti. Svet je morao ponovo da se izgradi, i upravo je tada, krčeći ruševine i sahranjujući mrtve, kada su ponovo počele da se podižu zgrade i grade mostovi, da se ispunjavaju pukotine koje je rat napravio na njegovoj duši i genealogiji, tek tada je čovek odjednom postao svestan onoga što se zbilo, pa mu je sve što se u nekom datom trenutku činilo razumno, iznenada delovalo potpuno suludo, kao kada muzika utihne usred plesa. Nasmešio sam se s neizbežnom radošću: strast svih tih ljudi koji su me okruživali, a koji su sada osuđivali postupke svojih dedova, nagoveštavala je da nikada više neće biti ratova nalik onom koji sam doživeo. I poveriću ti da se ni u tome nisam prevario. Čovek je u stanju da izvuče pouku iz svojih grešaka, Berti, uprkos tome što je ponekad nužno da to nauči uz batine, poput cirkuskih životinja.

U svakom slučaju, bio sam primoran da opet počnem od nule, da od temelja gradim svoj prokleti život. Napustio sam Norvik, za koji me ništa više nije vezivalo, i vratio sam se u obnovljen London, gde sam, nakon što sam iznova prošao kroz fazu divljenja naučnim dostignućima, pokušao da pronađem neki posao pogodan za čoveka iz viktorijanskog doba koji se odazivao na ime Hari Grant. Zar je, dakle, takav bio moj usud? Hodočašće kroz vreme, preskakanje iz jedne u drugu epohu, nalik listu koji nosi vetar, zauvek sam? Ne, ovog puta neće biti tako. Jesam bio sam, ali sam znao da moja samoća neće trajati večno. U budućnosti me je čekao neki novi susret, mada nije bilo nužno da se ponovo izmestim u vremenu kako bih do njega stigao. U pitanju je bila dovoljno bliska budućnost da sačekam da taj dan dođe do mene.

Ali kako se činilo, pre tog susreta, misteriozna ruka koja je uređivala moj raspored zakazala mi je još jedan sastanak s nečim veoma posebnim iz moje prošlosti. A dogodilo se u jednoj bioskopskoj dvorani. Da, Berti, dobro si čuo. Ne znam kako da ti objasnim koliko će kinematografija napredovati od trenutka kada su braća Lumijer 1895. godine projektovala one slike svojih radnika kako izlaze iz fabrike u Lion Monpleziru. U tvoje vreme, niko nije ni slutio koliko su neizmerne mogućnosti njihovog izuma. Ali, veoma brzo, čim bude prošao prvi talas utisaka o toj tehničkoj novotariji, ljudima će dosaditi da na ekranu stalno gledaju partije

karata, dečije nestašluke i dolaske vozova, te svakodnevne događaje koje mogu da vide i ako provire kroz prozor, a povrh svega propraćene zvucima, pa će zahtevati nešto više od jednoličnih društvenih svedočanstava u pratnji melodije s nekog nevidljivog klavira. Zato sada, na belom bioskopskom platnu, projektor pripoveda priče. Da bi ti to bolje razumeo, zamisli neku od tih mašina kako snima neku pozorišnu predstavu, ali kao predstavu koja više nije ograničena na pozornicu koja se uzdiže ispred redova sedišta, nego u tu svrhu može da se odabere bilo koje mesto u svetu. A na sve to treba dodati i činjenicu da reditelj ne računa samo na nekoliko oslikanih pozadina već raspolaže čitavim nizom trikova da bi što vernije preneo radnju priče, tako da čak i nama ispred nosa likovi mogu da nestaju posredstvom manipulacije snimcima, pa pretpostavljam da će ti onda biti jasno zbog čega su filmovi postali najomiljenija zabava u budućnosti, popularniji čak i od mjuzikhola.

Tačno, sada jedna usavršena mašinica Lumijerovih čini da ceo svet svira, preplićući čaroliju sa životima ljudi, a postoji i čitava industrija povezana s tim, koja obrće znatne količine novca.

Ali ja ti ne pričam sve ovo iz čistog zadovoljstva nego zbog toga što se priče nekada izvlače i iz knjiga. Eto, upravo tu me je dočekalo najveće iznenađenje, Berti: 1960. godine, jedan režiser po imenu Džordž Pal će tvoj roman Vremeplov pretvoriti u film. Da, tvojim rečima dodeliće slike. To je već ranije urađeno i s Vernovim delima, naravno, zbog toga ne naglašavam svoju radost. Kako da ti objasnim šta sam osetio kada sam to video, dok sam posmatrao kako se na platnu razvija priča koju si ti napisao? Tu, pred mojim očima, našao se tvoj izumitelj, koga su krstili tvojim imenom, a koga je igrao neki glumac sa sanjalačkim ali odlučnim izrazom lica, tu je bila i slađana Vina, koju je igrala jedna prelepa francuska glumica, čije je lice odisalo hipnotičkim spokojem, naravno da su neizbežni bili i Morloci, strašniji nego što bi ti ikada mogao da zamisliš, i kolosalna Sfinga, pa odani i uvek tako uslužan Filbi, čak i gospođa Vočet, s onom svojom keceljom i kapicom besprekorno bele boje. I dok su se scene nizale jedna za drugom, ja sam na svom sedištu drhtao od grozničavih emocija, svestan da sve to ne bi bilo moguće da ti prvenstveno nisi sve to zamislio, kao da je u izvesnom smislu taj festival prizora prethodno održan u tvojoj glavi. Moram ti priznati da sam u određenom trenutku čak bio prestao da obraćam pažnju na film i posvetio sam se praćenju reakcija koje behu vidljive na licima ljudi koji su zauzimali susedna sedista. Pretpostavljam da bi ti isto tako postupio, Berti. Znam da si često sanjario o tome da ti se pruži takva privilegija, budući da još uvek pamtim onu melanholiju koja bi te obuzela svaki put kad bi ti neki čitalac izjavio da je uživao u tvom romanu, žaleći što ti sam nisi u prilici da to vidiš, da osetiš kakav su utisak pojedini odeljci na njega ostavili, da sam otkriješ čemu se smejao i da li je plakao

kad je trebalo, jer bi u tu svrhu morao da se sakriješ u njegovu biblioteku kao običan lopov. Međutim, možeš biti spokojan: čitalačka publika je reagovala upravo onako kako si i očekivao. Ali takođe ne smemo izostaviti da spomenemo zaslugu gospodina Pala, koji je izvanredno uspeo da uhvati suštinu tvoje priče. Iako neću od tebe kriti da je uveo izvesne promene, s ciljem da je prilagodi svom vremenu, pre svega zato što su, budući da je film snimljen šezdeset i pet godina nakon nastanka romana, mnoge stvari koje su za tebe predstavljale budućnost, za svet već postale prošlost. Seti se, na primer, da ti, uprkos tvojoj neizmernoj sumnjičavosti kad je u pitanju način na koji čovek može da iskoristi nauku, čak nije ni prošlo kroz glavu da bi je ljudi mogli upotrebiti i u ratu koji će zaplesti skoro celu planetu. Ali ipak se tako zbilo, a onda se i ponovilo, kako sam ti već ispričao. Što se Pala tiče, on je osmislio to da tvoj pronalazač ne samo iskusi Prvi i Drugi svetski rat, nego je čak predskazao i treći, u 1966. godini. Na sreću, njegov pesimizam se ispostavio kao preteran.

Kao što sam već pomenuo, osećanja koja su ovladala mnome u tom bioskopu, dok sam bio kao omađijan vrteškom slika koje su toliko toga tebi dugovale, prosto su neopisiva. To jeste bilo nešto što si ti napisao, ali sve što se na platnu pojavljivalo, za mene je bilo sasvim novo. Izuzev jedne stvari: vremeplova. Tvog vremeplova, Berti. Nemaš pojma koliko sam se iznenadio kad sam ga ugledao. Na tren sam posumnjao da ga zaista vidim, ali to ipak nije bila halucinacija. Bila je to tvoja mašina, onako lepa i blistava, obdarena skladnom građom, poput nekog muzičkog instrumenta, što je bio dokaz veštine ruku nekog umetnika koji je pridavao pažnju detaljima. Ta je sprava odisala uzvišenošću kakvu nisu nudile mašine iz novog doba u koje sam stigao poput brodolomnika. Ali, kako je tu dospela, i gde li se sada nalazi, dvadeset godina nakon što je s nje ustao onaj glumac Rod Tejlor, koji je igrao tebe?

Posle nekoliko nedelja pretraživanja po primercima novina u biblioteci uspeo sam da uđem u trag njene burne priče. Tako sam doznao da Džejn nije htela da se od nje odvoji, pa ju je sa sobom odnela u London, u kuću advokata Evansa, koji je pomirljivo u svojoj kući prihvatio prisustvo te glupave i naizgled beskorisne sprave, koja je, kao vrhunac, za njegovu novopečenu suprugu predstavljala figuru njenog nestalog muža. Zamišljao sam ga kako se tokom besanih noći muva oko tvoje mašine, pritiskajući lažne dugmiće i pomerajući staklenu ručicu, uveravajući se da sve to zaista ničemu ne služi, istovremeno se pitajući kakvu je tajnu skrivala ta gomila besmislenog krša koju je njegova žena nazivala vremeplovom, zbog čega li je do vraga uopšte napravljena, jer sam bio siguran da mu Džejn nije pružila nikakvo objašnjenje, budući da je ta mašina označavala deo njene privatnosti o kojoj advokat Evans nije morao ništa da zna. Kada je, mnogo godina kasnije,

Džordž Pal otpočeo s pripremama za snimanje svog filma, naišao je na jedan veliki problem: nijedan od nacrta za vremensku mašinu koje su njegovi pomoćnici izradili nije mu delovao dovoljno ubedljivo. Sve su izgledale ružno, smešno i groteskno, jedna od njih ga je čak podsetila i na električnu stolicu. Nijedna skica ne beše ni blizu onom elegantnom i gospodskom prevoznom sredstvu u kome je zamišljao naučnika koji putuje kroz stepe vremena. Zato mu se kao samo čudo ukazala činjenica da mu je jedna žena po imenu Selma Evans, koja je bila pred bankrotom nakon što je protraćila pravo malo bogatstvo nasleđeno od roditelja, predložila da mu proda tu neobičnu spravu s koje je njena majka svake nedelje brisala prašinu u svom usporenom i posvećenom ritualu zbog kojeg su malu Selmu podizali žmarci skoro u jednakoj meri kao i advokata Evansa. Pal je ostao zadivljen: upravo to je tražio. Ova mašina beše prelepa i veličanstvena, a podsećala ga je na neke od onih sanki iz njegovog detinjstva. Pamtio je dodir hladnog vetra na licu dok je jurio niz padinu, taj vetar koji je s vremenom počeo da povezuje s magijom, a imao je utisak da je čovek, krećući se kroz vreme u toj mašini, sigurno morao da oseti šibanje nekog sličnog vetra. Ali ono što ga je konačno ubedilo beše pločica koja se nalazila na komandnoj tabli, na kojoj se moglo pročitati: izrada H. Dž. Velsa. Da li ju je pisac zaista napravio? I, u tom slučaju, s kakvom namerom?

To je bila misterija koja se nikako nije mogla razjasniti, s obzirom na to da je Vels nestao 1896. godine, baš kada je bio na pragu da postane slavan. Ko bi ga znao koliko je još sjajnih romana mogao da napiše? Ali, uprkos tome što mu nije bio poznat razlog njenog nastanka, Pal je naslućivao da je nije mogla zadesiti bolja sudbina od pojavljivanja u njegovom filmu, pa je svoje finansijere uverio kako je neophodno da je otkupe. I tako je tvoja mašina dosegla onu besmrtnost kakvu omogućava filmska industrija.

Deset godina kasnije, filmski studio je organizovao javnu aukciju opreme i raznoraznih predmeta iz svojih brojnih ostvarenja, među kojima se nalazio i vremeplov. Prodat je za deset hiljada dolara, a njegov kupac je kasnije proputovao čitave Sjedinjene Američke Države, izlažući ga u mestima kroz koja je prolazio, da bi ga na kraju, kada je iz njega iscedio sav sok koji je mogao da mu ponudi, prodao jednom antikvaru u okrugu Orindž. Tu je sasvim slučajno na njega naišao Džin Voren, jedan od saradnika na Palovom filmu. Vremensku mašinu je zatekao odbačenu u jednom ćošku, kao samo još jednu gomilu starog gvožđa, razdrndanu i zarđalu, bez sedišta, koje je prodato mnogo ranije. Voren ju je kupio po sasvim beznačajnoj ceni, a onda je s neizmernom naklonošću i posvećenošću popravio tu igračku koja je tako puno značila svima koji su na neki način učestvovali u snimanju filma: ofarbao je njene bokove, zamenio je polomljene delove, čak je na osnovu sećanja napravio i novo sedište. Tako podmlađen, vremeplov je mogao da

nastavi svoja putešestvija, pozirajući na sajmovima i okupljanjima povezanim s naučnom fantastikom, ponekad uz učešće nekog glumca koji je predstavljao tebe. Čak se i Pal lično pojavio na naslovnoj strani časopisa Star Log, sedeći u njegovoj unutrašnjosti, smeškajući se s istim onim izrazom s kakvim se malo dete u sankama spušta niz brdo pod snegom. Te godine, Pal je čak svojim prijateljima poželeo srećan Božić preko razglednica na kojima beše naslikan Božić Bata u tvom vremeplovu. Kako i sam možeš da zamisliš, ja sam nastavio da pratim njegov put s naklonošću s kakvom otac brižno motri nesmotrenosti zabludelog sina, znajući da će mi se on pre ili kasnije vratiti.

I tako sam 12. aprila 1983. godine otišao na svoj sastanak u Magacin Olsen.

Ona me je čekala tamo, zbunjena i uplašena, pa su joj moja ruka i moj šapat kraj njenog uha – „ја ti verujem, zato što i ja mogu da putujem kroz vreme“ – pomogli da pobegne od javnosti i izbegne štampane medije. Magacin smo napustili kroz izlaz za hitne slučajeve, iskoristivši pometnju koju je izazvao njen nestanak. Čim smo se našli na ulici, ušli smo u kočiju koju sam bio iznajmio, zaputivši se prema gradu Batu u grofoviji Somerset, gde sam još pre nekoliko nedelja kupio udobnu kuću u džordžijanskom stilu, u kojoj ću s njom živeti, daleko od Londona i brojnih putnika iz budućnosti koji su verovatno, po naređenju vlade, krenuli u potragu za njom, kao da je žrtvovanje njenog života jedini način da se iskoreni poreklo samog zla.

U početku, nisam bio siguran jesam li ispravno postupio. Da li sam uopšte smeo da je izbavim iz Magacina Olsen, ili sam na taj način preuzeo tuđu ulogu, možda nekog drugog putnika iz budućnosti koji se samoproglasio spasiteljem Vremenske Madone? Odgovor sam dobio već kroz nekoliko dana, jednog prijatnog prolećnog jutra. Taman smo krečili zidove u dnevnoj sobi, kada se neki dečačić od svoje tri ili četiri godine odjednom pojavio na tepihu pred nama, podarivši nam jedan vedar osmeh, kao da je osetio dražesno golicanje na koži, a onda je ponovo iščezao, ostavljajući na podu kockicu kojom se dotle igrao. Onda smo shvatili, posle tog kratkog i neočekivanog nagoveštaja našeg sina koga još uvek nismo bili ni začeli, da s nama počinje budućnost, da smo mi izabranici od kojih se očekivalo da stvore mutantski gen koji će, godinama ili možda vekovima kasnije, omogućiti čoveku da putuje kroz vreme. Da, u toj izolovanoj kući, bez imalo buke, nastaće epidemija putnika o kojoj mi je govorio Markus, pomislio sam, podigavši predmet koji je ostao na tepihu kao slučajni poklon našeg sina. Taj detalj iz budućnosti sam odložio u kuhinjsku ostavu, među konzerve s pasuljem, znajući da će mi kroz nekoliko godina poslužiti da sastavim slagalicu koju će pre ili kasnije, tačno u pravom trenutku, neko darivati dečaku koga sam nazreo u našoj dnevnoj sobi.

Odatle pa nadalje, nema mnogo toga da se ispriča. Ona i ja smo bili srećni kao

likovi iz bajke. Posvetili smo se uživanju u sitnim životnim zadovoljstvima, sve u svemu, trudeći se da vodimo miran i opušten život sa što manje trzavica, kako niko od nas ne bi doživeo izmeštenje koje bi nas razdvojilo. Ja sam čak udovoljio svom hiru da kupim tvoj vremeplov kada ga je sin Džina Vorena stavio na prodaju, iako mi uopšte nije bio potreban, budući da sam sada kroz vreme putovao kao i sav ostali normalan svet, prepuštajući se da me nosi struja svakodnevice, dok sam prirodno stario i ostajao bez kose, umarao se sve više kad god bih se peo uz stepenice i skupljao sve više bora na licu. Pretpostavljam da su najbolji dokaz za našu skladnu sreću u kojoj smo uživali bili naše troje dece, od kojih smo jedno već unapred poznavali. Treba dodati i to da su njihove sposobnosti kretanja kroz vreme bile mnogo naprednije od naših. Oni nisu umeli do kraja da upravljaju svojim talentom, niti će ikada njime u potpunosti ovladati, ali sam ja znao da će njihovi potomci uspeti da ga usavrše, a nisam mogao da izbegnem da se ne osmehnem dok sam posmatrao kako, sve više se povezujući sa svetom, naša zaostavština počinje da se širi. Nisam imao predstavu koliko će generacija biti potrebno da putnici najzad privuku pažnju vlade, ali sam bio ubeđen da će se to kad-tad dogoditi. Onda mi je palo na pamet da ti napišem ovo pismo, s ciljem da ga uručim nekom od svojih unuka, kako bi ga on posle predao svojim unucima, sve dok ono ne stigne u ruke osobe koja će biti u stanju da ispuni moju molbu: predati piscu H. Dž. Velsu, ocu naučne fantastike, u noći 26. novembra 1896. godine. Zato, ako ti sada čitaš ove moje reči, mogu da zaključim da ni tu nisam pogrešio. Ne znam ko će ti ga predati, ali kao što sam ti već ranije kazao, ta će osoba biti tvoje krvi. A u trenutku kada se to desi, kako si sigurno već naslutio, ovo će ti pismo prenositi reči jednog čoveka koji je već pokojnik.

Možda bi ti draže bilo da ti uopšte nisam pisao. Možda bi više voleo da sam te pustio da ideš svojim putem bez tuđih upozorenja. Na kraju krajeva, ono što te očekuje nije sasvim loše, to je život koji ima i svoje blistave trenutke, kako se pokazalo. Ali ja ti ipak jesam poslao pismo, jer sam u izvesnom smislu osetio da to nije život koji bi tebi odgovarao. Da, možda bi bolje bilo da ostaneš u prošlosti sa Džejn, da budeš srećan pored nje i da od mene učiniš uspešnog pisca, ne znajući ništa o putovanjima kroz vreme, ponajmanje o onim stvarnim. Što se mene tiče, ispravke više nema, što je očigledno. Ne mogu da izaberem drugi život. Ali za tebe još ima spasa. Tebi se i dalje pruža prilika da biraš između tog tvog života i onog koji sam ti ja opisao, jer upravo tu šansu nam nude putovanja kroz vreme, na kraju krajeva, te nove prilike, da se vratimo i odaberemo neku drugu mogućnost.

Mnogo sam razmišljao o tome šta bi moglo da ti se desi ako se odlučiš da sutradan ne odeš na sastanak s Markusom. Ako se ne pojaviš, niko te ne bi nišanio oružjem, tvoj um se ne bi pokrenuo i ne bi učinio onaj skok u vremenu, pa samim

tim ne bi prouzrokovao hapšenje Trboseka, ne bi upoznao Alisu, niti bi bežao od nemačkih bombi, a svakako, ne bi spasio ni onu ženu u Magacinu Olsen. A bez tvoje saradnje, mutantski gen ne bi mogao da nastane, nikada se ne bi izrodili putnici kroz vreme i ne bi bilo ni Markusa koji bi se vratio u prošlost s ciljem da te ubije, zbog čega zaključujem da bi isparilo sve ono što se zbilo od časa kada je ubijen onaj prosjak u Merilbounu, kao da je neka džinovska metla počistila vremensku struju. Nestale bi, na primer, sve one raznobojne niti koje izranjaju iz belog kanapa na mapi vremena, jer niko ne bi stvorio paralelni svet u kom Džek Trbosek nije uhvaćen, ili gde bi se Njeno veličanstvo šetkala s majmunčićem na ramenu. Sveti bože, nestala bi čak i sama mapa! Pa ko bi je onda uopšte napravio?

Kao što vidiš, Berti, ako odlučiš da ne odeš na lice mesta, poništićeš čitav jedan svet. Ali to ne treba da te uplaši. Jedino što će opstati biće pojava jedne žene u Magacinu Olsen, 1984. godine, mada je niko neće uhvatiti za ruku i izbaviti odatle, niko je neće odvesti u prelepu kuću u džordžijanskom stilu, gde bi bila srećna.

A šta će biti s tobom? Pretpostavljam da bi se ti vratio do trenutka neposredno pre one tačke kada je tvoj život uzdrman tvojim prvim putovanjem kroz vreme. Pre nego što te je Giljemov plaćenik uspavao uz pomoć hloroforma? Najverovatnije bi tako bilo, jer ako Markus nikada nije dospeo u tvoju epohu i nikoga nije ubio, Garet nikada ne bi posumnjao u Šekltona i, samim tim, Giljem ne bi naredio svom plaćeniku da te pronađe kako bi za njega vadio kestenje iz vatre, ali tada ti ni maramica namočena hloroformom ne bi bila poturena pod nos u noći 20. novembra 1896. godine. U svakom slučaju, gde god da se vratiš, nadam se da nećeš osetiti nikakve fizičke posledice kao prilikom pravih vremenskih izmeštenja, nego da ćeš jednostavno prestati da budeš prisutan na jednom mestu i pojavićeš se na drugom, gotovo i ne primetivši, kao posredstvom čarolije, mada se, naravno, nećeš sećati ničega što si doživeo pre tog trenutka. Nećeš imati pojma da si ikada putovao kroz vreme, niti da stvarno postoje paralelni svetovi. Ukoliko na kraju odlučiš da promeniš sve protekle događaje, bojim se, upravo tako bi se situacija odvijala: ne bi saznao ništa o meni. To bi bilo kao da unazad odigraš partiju šaha, sve do poteza koji je uslovio kasniji šah-mat. Nakon što bi otkrio krivca za poraz, pa umesto lovca pomeriš topa, partija će se nastaviti drugim putem, isto kao i tvoj život ukoliko ne odeš na taj zakazani sastanak.

Dakle, od tebe sve zavisi, Berti. Lovac ili top. Tvoj život ili moj. Postupi onako kako misliš da je ispravno.

Zauvek tvoj, Herbert Džordž Vels

ČETRDESET PRVO POGLAVLJE

P

redodređenje? A šta je s predodredenjem, pitao se Vels. Možda je njemu baš bilo suđeno da se izmešta kroz vreme, prvo u 1888. godinu, a potom do početka tog strahovitog rata koji će zahvatiti celu planetu, doslovce sledeći sve ono što je sam sebi ispričao u pismu. Možda je njegova sudbina bila da začne lozu vremenskih putnika. Možda nije imao pravo da menja budućnost, da spreči čoveka da jednog dana putuje kroz vreme samo zato što bi odbio da žrtvuje sopstveni život, zato što bi radije ostao tu gde jeste, pored Džejn, u toj prošlosti kojom je bilo tako teško ovladati. Zato što je više voleo da i dalje ostane Berti.

Ali nije bila stvar samo u tome da treba razmotriti moralnost ponuđenog izbora, nego je prvenstveno morao da sazna da li je stvarno bio u prilici da bira. Vels je sumnjao da se problem mogao rešiti jednostavnim neodlaskom na sastanak, kako je mislilo njegovo buduće ja. Bio je uveren da bi ga, ako ne ode, Markus pre ili kasnije pronašao, te bi ga ionako ubio. U suštini, bio je siguran da ono što namerava da učini i jeste njegova jedina mogućnost, razmišljao je onako za sebe, prstima čvrsto stiskajući rukopis Nevidljivog čoveka dok je kočija zaobilazila Grin park, krećući se u pravcu Trga Berkli, gde ga je čekao čovek koji je nameravao da mu oduzme život.

Nakon što je pročitao pismo, vratio ga je u kovertu i potom je dugo ostao da sedi u fotelji.

Uzrujala ga je ironična susretljivost s kojom mu se taj budući Vels obraćao, ali nije mogao to da mu zameri, budući da je autor tih reči zapravo bio on sam. A takođe je morao da prizna, da se našao na njegovom mestu, sa svim tim silnim iskustvima za leđima, ne bi mogao da se suzdrži da se ne obrati tom smetenku iz prošlosti koji jedva da je počeo da čini svoje prve korake u svetu, tako što bi upotrebio taj ton očinske blagosti. Zapravo, tako je i bilo. Ali, na kraju krajeva, to ne beše ono najvažnije. On je pre svega morao što pre da upije tu neverovatnu činjenicu da je reči na tim stranicama ispisao on lično, kako bi kasnije mogao da se usredsredi na ono istinski bitno: na odluku koju je morao da donese u tom pitanju. Želeo je ispravno da odluči kako da postupi, prateći neku vrstu metafizičke etike koju je, činilo mu se, nazirao u čitavoj toj situaciji. Koji je od dva života koji su se račvali pred njegovim nogama zaista trebalo da prihvati, kojom stazom da zađe? Da li je uopšte postojao način da se to sazna? Ne. Osim toga, sudeći po teoriji o mnogostrukim svetovima, promene uvedene u prošlost nisu uticale na današnjicu nego je u tom slučaju nastajala neka vrsta alternativne sadašnjosti, poput nove linije koja se pružala paralelno s originalnom, kako bi ta početna nit ostala netaknuta. Na osnovu toga, lepa glasnica koja se vratila kroz vreme kako bi njemu predala pismo došla je iz nekog paralelnog univerzuma, samim tim što u pravom svetu njega niko nije dočekao u zasedi kada je ušao u svoju kuću, što je značilo da, čak i kada se ne bi pojavio na sastanku, u tom nekom drugom svetu, on bi ipak jednog dana dobio to pismo. Njegov drugi život, onaj koji je vodio taj snalažljivi Vels iz budućnosti, sve u svemu, ne bi iščezao, tako da ne beše nesuvislo smatrati taj čin nepotčinjavanja sopstvenoj sudbini nekom vrstom vremenske skretnice.

Dakle, mogao je da odluči kakav život da odabere ne obazirući se na te moralne procene.

Jednostavno je trebalo da izabere onaj koji mu je delovao privlačnije, koji bi mu bio prijatniji. Da li je želeo da ostane tu sa Džejn, pišući romane, sanjareći o dalekoj sutrašnjici, ili je želeo da živi život onog budućeg Velsa? Da li bi više voleo da i dalje ostane onaj stari Berti, ili bi radije postao karika

koja spaja pojmove homo sapiens i homo temporis? Morao je priznati da mu je zvučalo primamljivo da se bez pogovora povinuje toj sudbini koju je ocrtavalo pismo, da prihvati taj život uzdrman potresnim epizodama poput bombardovanja u Norviku, što bi njemu, čemu se zavaravati, prijalo da iskusi sa smirenošću koju mu je omogućavalo saznanje da će ga preživeti. Prosto bi mogao bezbrižno da se šetka kud god mu je volja, dok bombe kao kiša padaju s neba, rugajući se užasavajućoj tuposti ljudskog nerazuma, diveći se lepoti skrivenoj u najvećim dubinama tog prizora uništenja. A da i ne spominje sva ona čudesa koja bi mogao da vidi prilikom svojih izmeštanja kroz budućnost, ispunjenu izumima koje čak ni Vern nije mogao da zamisli. Ali u tu svrhu, morao bi da žrtvuje Džejn i, povrh svega, književnost, jer nikada više ne bi pisao. Da li je bio spreman da to učini? Dugo je razmišljao o tome, sve dok nije doneo konačnu odluku. Zatim se popeo do spavaće sobe, milovanjima probudio Džejn i, u mučnoj i vlažnoj tami te noći, kao u krtičnjaku, vodili su ljubav kao da im je to poslednji put.

– Vodio si ljubav sa mnom kao da je prvi put, Berti – rekla je ona, zadovoljna i iznenađena, pre nego što je iznova usnila.

Slušajući je kako mirno diše pored njega, Vels je shvatio da je, kao što se često dešavalo, njegova žena bolje od njega samog znala šta on najviše voli, tako da je, samo da ju je upitao, mogao da uštedi sve ono vreme koje je utrošio na vaganje odluke koja mu se, naposletku, sada činila pogrešnom. Da, pomislio je u sebi, ponekad najbolji način da otkrijemo šta želimo podrazumeva odabir upravo onog suprotnog.

Otresao je sve te misli kada se kočija zaustavila ispred broja 50 na Trgu Berkli, kod najzačaranije kuće u gradu. Dobro, konačno je kucnuo i taj čas. Duboko je udahnuo, izašao je iz kočije i bez preterane žurbe zaputio se prema ulazu, njuškajući mirise koji su lebdeli u vazduhu tog predvečerja, s rukopisom Nevidljivog čoveka ispod miške. Kada je ušao, otkrio je da su Stoker i Džejms već bili stigli, pa su sada vodili živ razgovor s čovekom koji je sve hteo da ih ubije, u samom središtu kruga svetlosti koji su stvarali svećnjaci tako pažljivo raspoređeni u predvorju. Od tog trenutka, svaki put kad bude čuo nekog kritičara kako veliča natprirodnu pronicljivost ovog Severnoamerikanca, neće moći da odoli da ne prasne u smeh.

– A, gospodine Velse – uzviknuo je Markus kada ga je ugledao – već sam se pobojao da nećete doći.

– Žao mi je što kasnim, gospodo – izvinio se Vels, pomirljivo odmeravajući dvojicu Markusovih plaćenika, koji su mrtvi ozbiljni stajali na rubu svetlosnog čilima na podu, čekajući da im gazda naredi da smaknu ovu trojku naivčina.

– Ma to uopšte nije važno – odgovorio mu je domaćin. – Ono što je važno jeste da li ste doneli svoj roman.

– Da – potvrdio je Vels, smušeno mahnuvši rukopisom.

Markus je blaženo klimnuo glavom i pokazao mu stočić koji se nalazio blizu njega, pozivajući ga da tu spusti svoj roman, tik uz druga dva koji su već tu bili odloženi. Ne baš ceremonijalnim pokretom, Vels je pridružio svoj rukopis, a potom je ustuknuo nekoliko koraka. Zapazio je da se na taj način zatekao tačno nasuprot Markusa i njegovih pomoćnika, a s desne strane od Džejmsa i Stokera, u položaju koji nije mogao biti pogodniji za metu.

– Mnogo vam hvala, gospodine Velse – rekao je Markus, sa zadovoljstvom motreći dragoceni plen na stočiću.

Sada će se nasmešiti, pomislio je Vels. I zaista je bilo tako. A sada će prestati da se osmeh uje i pogledaće nas sa neočekivanom ozbiljnošću. I Markus se stvarno uozbiljio i pogledao ih

iznenađujuće strogo. Sada će podići desnu ruku. Ali ovog puta je Vels bio taj koji je podigao ruku.

Markus ga je odmerio s vidnom radoznalošću.

– Nešto se dešava, gospodine Velse? – obratio mu se.

– Oh, nadam se da se neće desiti, gospodine Rajse – odgovorio je Vels. – Mada ćemo uskoro to i sami saznati.

To rekavši, spustio je ruku, kao da je njome hteo da obriše vazduh, mada je zbog njegovog neiskustva u izvođenju određenih signala njegov pokret delovao nespretno, tako da se činilo kao da maše kadionicom. Uprkos tome, osoba koja je trebalo to da protumači bila je dovoljno tome vična.

Odozgo se začula iznenadna buka, a prisutni su istovremeno podigli glave prema početku stepeništa, odakle je ka njima pojurilo nešto što su u tom času mogli da razaznaju samo kao nejasnu ljudsku senku. Tek kada je hrabri kapetan Derek Šeklton uleteo među njih, doskočivši tačno u središte svetlosnog kruga, mogli su da se uvere da je u pitanju čovek.

Vels nije mogao da odoli da se ne osmehne kada je uočio kakav je stav Tom zauzeo, savijenih kolena i napetih mišića, poput mačka koji se sprema da se ustremi na miša. Plamičci sveća su bacali ljupke odsjaje na površinu njegovog oklopa, tog metalnog odela koje ga je celog pokrivalo, tako da mu se videla samo isturena i snažna brada. Beše to zaista herojski prizor, a Vels je tek tada shvatio zbog čega je Tom zamolio svoje nekadašnje kolege da mu nabave oklop, koji su oni tog jutra krišom uzeli iz garderobe u agenciji Giljema Mareja. Pre nego što je bilo ko od prisutnih stigao da se snađe, Šeklton je isukao svoju sablju i vešto njome zamahnuo kroz vazduh, a dalja putanja tog pokreta vodila je do trbuha jednog od dvojice plaćenika. Onaj drugi je pokušao da reaguje tako što se latio oružja, ali razdaljina koja se između njih nalazila beše premala da bi išta uspeo da uradi, tako da je kapetan imao i više nego dovoljno vremena da izvuče oštricu zaronjenu u stomak njegove prve žrtve, a da se potom elegantno okrene prema drugoj. Plaćenik je samo mogao da vidi, s divljenjem i užasom, kako on podiže sablju, pre nego što mu je Šeklton jednim žestokim zamahom odrubio glavu. Naružena prestravljenom grimasom, glava se otkotrljala na pod, neprimetno iščeznuvši u mraku koji je vladao izvan kruga svetlosti.

– Doveli ste ubicu, gospodine Velse? – uzviknuo je Džejms, sablažnjen krvavim prizorom koji se odvijao pred njegovim očima.

Vels nije obraćao pažnju na njega. Bio je previše zauzet praćenjem Tomovih pokreta, ustreptalog srca. Markus je konačno reagovao. Vels ga je posmatrao kako s poda podiže oružje jednog od svojih nastradalih pomoćnika i kako cilja u Toma, koji se, držeći sablju umrljanu krvlju, u tom trenutku okrenuo ka njemu. Između njih dvojice je bilo najmanje četiri koraka, pa je Vels sa strepnjom zaključio da je to preveliko rastojanje da bi kapetan stigao da ga pređe pre nego što njegov protivnik stigne da opali. I nije se prevario: Tom jedva da je uspeo da načini jedan korak pre nego što ga je vatrena munja pogodila posred grudi. Njegov oklop se raspao u paramparčad, kao ljuštura raka smrskana maljem, a kapetan je pao unazad, uzgred izgubivši šlem s glave. Usled jačine naleta, otkotrljao se nekoliko metara, sve dok se njegovo telo konačno nije umirilo, sa zadimljenim kraterom po sredini grudi, dok je najbliži svećnjak obasjavao njegovo lepo lice. S njegovih usana je curio mlazić krvi, a u njegovim toplim zelenim očima sada je titrao samo plamen sveća.

Tišinu je poremetio pobednički uzvik koji je ispustio Markus, primoravši Velsa da odvoji pogled od Toma i da se okrene prema njemu. S nekako nehajnom nevericom, Markus je osmotrio tri leša koji behu raspoređeni oko njega. Nekoliko sekundi je usporeno odmahivao glavom, a potom se okrenuo ka piscima, koji su stajali kao ukopani na drugom kraju predvorja.

– Dobar pokušaj, gospodine Velse – kazao je, gipko koračajući prema njima, istovremeno se zlobno osmehujući. – Moram priznati da ste me iznenadili. Ali vaš plan ničemu nije poslužio, osim

što ste na ukupan zbir dodali još nekoliko leševa.

Vels mu ništa nije odgovorio. Posmatrao je kako Markus diže oružje i nišani u njegove grudi, ujedno osetivši kako ga obuzima nagla vrtoglavica. Pretpostavio je da je u pitanju najava za beg kroz vreme. Dakle, ipak će na kraju otputovati nazad u 1888. godinu. Pokušao je to da spreči, ali očigledno nije mogao da izbegne svoju sudbinu. Verovatno je postojao neki paralelni svet u kom je Šeklton uspeo da savlada Markusa, u kome on ne bi bio izmešten u vremenu, te bi i dalje ostao onaj stari Berti, ali nažalost, on se sada nije u njemu nalazio, nego u nekom univerzumu sličnom onom o kome mu je onaj budući Vels pisao, u kome se takođe premestio osam godina u prošlost, ali gde je kapetan Šeklton nastradao od plamene munje.

Postavši svestan svog poraza, Vels se nemoćno i tužno nasmejao, dok je Markusov prst klizio niz obarač. U tom trenutku, začuo se pucanj. Ali to beše pucanj iz sasvim običnog pištolja. A onda je red došao na Markusa da se tužno osmehne Velsu. Jedan sekund kasnije, ispustio je oružje i ono je palo na pod, kao da mu se odjednom učinilo kao beskorisna igračka. Zatim je, s nekom lenjom mlitavošću pozorišne lutke kojoj presecaju jednu po jednu nit koje su je dotle održavale, spustio kolena na pod, onda je seo, da bi na kraju legao opružen na podu u predvorju, smešeći se prisutnima uz okrvavljenu grimasu. Iza njega, s još uvek vrućim pištoljem u ruci, Vels je ugledao inspektora Kolina Gareta.

Da li ga je inspektor pratio sve ovo vreme, zapitao se, sasvim zbunjen mladićevim pojavljivanjem. Ne, to nije bilo moguće, jer da ga je Garet špijunirao u onom originalnom svetu, to jest, u univerzumu gde bi neumitno putovao kroz vreme i posle napisao pismo samom sebi, onog trenutka kad bi ispario naočigled ostalih, inspektor bi stupio na scenu i uhvatio bi Markusa, ili bi makar, u slučaju da mu ovaj umakne, bilo kroz prostor ili kroz vreme, sigurno razmrsio čitavu tu zbrku, a Vels je znao da se nije tako zbilo, zbog toga što je njegovo buduće ja u nekom članku pročitalo članak u kom se pojavila vest o tome da su pisci Brem Stoker i Henri Džejms pronađeni mrtvi pod neobičnim okolnostima, nakon što su čitavu noć proveli u toj kući na trgu Berkli, gde je navodno tavorila sablast s kojom su oni hteli da se suoče. Beše jasno da, ukoliko je Garet bio svedok svega što se tu dogodilo, onaj članak ne bi tako glasio. Stoga, inspektor nije trebalo da se pojavi u ovom svetu, kao što ga nije bilo ni u prethodnom. Jedini novi lik na pozornici trebalo je da bude Šeklton, kome se on lično obratio za pomoć u borbi sa sopstvenim usudom. Sudeći po tome, Garetovo prisustvo na tom mestu moglo je biti uslovljeno samo njegovim odlukama, što je navelo pisca da razmotri mogućnost da je inspektor verovatno uhodio Šekltona.

Naravno, nije se prevario, jer ja, koji sam svevideći, mogu da vam potvrdim da je jedva nekoliko sati ranije, kada se vratio iz ugodne šetnje kroz Grin park u društvu gospođice Nelson, Garet naleteo na jednog krupnog čoveka na Pikadiliju. Nakon naglog sudara, okrenuo se da se izvini, ali se činilo da se tom čoveku odviše žurilo, pa nije čak ni zastao. Iako taj čudni detalj nije bio jedino što je privuklo Garetovu radoznalost; jer ga je takođe iznenadila i neprirodna tvrdoća njegovog tela, tako da ga je rame izuzetno jako zabolelo. Udarac je bio tako žestok da ga je to navelo da pomisli kako ispod dugačkog kaputa taj čovek u najgorem slučaju nosi neki srednjovekovni oklop. Jedan sekund kasnije, ova pomisao mu više nije delovala toliko nesuvislo. Uperio je pogled u neobične čizme tog neznanca, i onda, uz nagli trzaj, shvatio ko je taj čovek s kojim se upravo sudario. Zabezeknuto je otvorio usta, jer prosto nije bio u stanju da poveruje. Nastojeći da se smiri, krišom je pošao za Šekltonom, drhtavom rukom stiskajući revolver u svom džepu, ne baš sasvim siguran kako treba da se ponaša. Najbolje čega se dosetio beše da ga izvesno vreme sledi, barem dok ne otkrije kuda toliko žuri. Rastrzan između uzbuđenosti i opreza, Garet ga je nadgledao dok se kretao duž ulice Old Bond, zadržavajući dah svaki put kad bi stopalima zgazio neki suvi list koji bi zašuštao kao stari pergament, a zatim niz ulicu Bruton, sve dok najzad nisu stigli do Trga Berkli. Tamo se Šeklton zaustavio ispred

neke građevine zapuštenog izgleda, uz čiju fasadu je skoro odmah počeo da se penje, na kraju nestajući iza jednog prozora na gornjem spratu. Inspektor, koji je tim njegovim akrobacijama prisustvovao skriven iza jednog drveta, dvoumio se kako treba dalje da se ponaša. Da li je smeo da uđe u tu kuću? Ali, pre nego što je stigao sam sebi da odgovori, primetio je kako se jedna kočija zaustavlja blizu samog ulaza u tu kuću, a iz nje je potom izašao, na njegovo još veće iznenađenje, pisac H. Dž. Vels, koji se zaputio unutra, koračajući krajnje smireno, te je i on iščezao u njenoj unutrašnjosti, mada ipak koristeći vrata. Kakav su to dogovor imali pisac i onaj čovek iz budućnosti, zapitao se Garet zbunjeno. Postojao je samo jedan način da se to proveri. Krišom je prešao ulicu, popeo se uz fasadu i uvukao se kroz isti onaj prozor gde je svega nekoliko minuta ranije nestao kapetan Šeklton. Nakon što je zaronio u gustu pomrčinu koja je unutra vladala, prisustvovao je čitavoj sceni, a da njega niko nije mogao da vidi. Tako je saznao da Šeklton nije došao iz budućnosti da bi nekažnjeno sprovodio Zlo, kako je isprva pomislio, nego da bi pomogao Velsu u sukobu s tim putnikom kroz vreme pod imenom Markus, čiji je zloslutni plan, kako je uspeo da zaključi, bio da se domogne njegovog poslednjeg književnog ostvarenja.

Vels je pogledom propratio kako je inspektor kleknuo pored Tomovog tela i nežno mu sklopio kapke. Potom je Garet ustao, nasmešio se piscima onim svojim dečačkim osmehom, rekavši nešto, ali Vels nije mogao da ga čuje zato što je upravo u tom trenutku pred njegovim očima čitav taj svet nestao kao da nikada nije ni postojao.

ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE

K

ada je ručica na vremeplovu prešla ceo svoj put, ništa se nije desilo. Kratkim osvrtom oko sebe, Vels se uverio da je i dalje ukotvljen u danu 20. novembra 1896. godine. Setno se nasmešio, iako je imao neki neobičan osećaj da je počeo da se osmehuje još mnogo pre nego što je povukao ručicu i potvrdio ono što je već znao, da uprkos njenoj izuzetnoj lepoti, ta sprava ipak beše samo obična igračka. Ta 2000. godina – ona prava 2000. godina, a ne ona koju je izmislio prevarant Giljem Marej – bila je izvan njegovog domašaja. Kao i ostatak budućnosti, kad smo već kod toga.

Mogao je da izvodi taj svoj ritual do mile volje, ali to je ipak ostajala samo predstava: nikada neće biti u stanju da putuje kroz vreme. Niko to nije mogao. Ama baš niko. Bio je zarobljen u sadašnjosti iz koje nikada neće moći da pobegne.

S utučenim izrazom lica, ustao je i izašao iz vremeplova, posle čega je prišao tavanskom prozoru.

Noć je bila sasvim mirna. Neka nevina tišina je gotovo majčinski zašuškavala polja i okolne kuće, a čitav svet je delovao tako nemoćno, strahovito ranjivo, prepušten njenoj milosti. Mogao je da promeni raspored drveća, da ofarba cveće nekom drugom bojom ili da učini bilo koji drugi nestašluk i da prođe potpuno nekažnjeno, jer tako nadvijen nad tim spokojnim svetom, Vels je imao utisak kao da je jedini budan čovek na zemlji. Činilo mu se da bi, kad bi naćuljio uši, mogao da čuje šum mora koje miluje obale, onaj neumorni rast trave, meki dodir kojim oblaci miluju kožu neba, pa čak i krckanje nalik pucketanju starog drveta, koje je planeta stvarala okrećući se oko svoje ose. A sva ta smirenost je istovremeno uljuljkivala i njegovu dušu, naročito kad bi se udružila s onim moćnim osećajem blaženosti kad god bi stavio konačnu tačku na neki svoj roman, kao što je sad bio slučaj s Nevidljivim čovekom. Sada će se iznova naći oči u oči s novim početkom, s tim trenutkom koji je toliko zavodio i plašio pisce, jer je to bio čas kada su morali da odluče za koju priču da se odluče među mnoštvom onih koje su lebdele u vazduhu, kojoj radnji da se posvete na duže vreme; a beše nužno da tom izboru pristupe s velikim oprezom, smireno razmatrajući sve mogućnosti, kao da se nalaze pred nekim neverovatno velikim garderoberom punim mogućih odevnih predmeta za neki bal, zato što su postojale i opasne priče, zatim one koje su se opirale da budu iskorišćene, kao i one koje bi te sasvim opustošile iznutra dok ih pišeš ili, što beše najgore, one poput raskošne carske odeće, za koju bi se s vremenom ispostavilo da je samo gomila prnja. U tom času pre nego što se s dužnom pažnjom spusti prva reč na papir, može se napisati bilo šta, baš sve, što u krv pisaca ubrizgava otrov u vidu neke neobuzdane slobode, jednako lepe kao i prolazne, jer je upravo to onaj trenutak spoznaje da će posle obavljenog izbora priče sve ostale neizbežno biti izgubljene.

Zagledao se u zvezde rasute po nebu s nekim gotovo prostodušnim osmehom na licu. Odjednom, osetio je ubod straha. Setio se jednog razgovora koji je vodio sa svojim bratom Frenkom, nekoliko meseci ranije, prilikom njegove poslednje posete onoj kući u Najvudu gde su se, poput beskorisnih stvarčica odlaganih na tavan, gomilali članovi njegove porodice. Kada su svi ostali otišli na spavanje, Frenk i on su izašli na trem, da ispuše po cigaru i popiju koje pivo, bez neke druge namere osim da se prepuste da ih nebeski svod proguta, onako veličanstven, istačkan zvezdama poput poprsja nekog uglednog generala. Pod tim plaštom, koji je dopuštao da se samo nazre dubina svemira, ljudski problemi su delovali strahovito beznačajno, a život se činio kao igra. Vels je potegao gutljaj svog

piva, prepuštajući Frenku da, ako to poželi, prvi poremeti tu grobnu tišinu koja se nadvijala nad svetom. Uprkos nedaćama kojima ga je život podvrgavao, kad god bi došao u Najvud, uvek je zaticao svog brata kako prosto vrca od optimizma, možda zbog toga što je otkrio da je ta suštinska radost jedino što je moglo da ga održi na površini. To beše optimizam koji je razlog svog postojanja tražio u konkretnim stvarima, kao što je ponos koji bi svaki čovek morao da oseti zato što je svestan da je podanik Britanskog kraljevstva. Možda je upravo zbog toga Frenk počeo da uzdiže uspehe njegove kolonijalne politike, a Vels, koji je prezirao despotsko posedništvo s kojim je njegova zemlja osvajala svet, našao se dužnim da spomene štetne posledice koje je britanska kolonizacija prouzrokovala u slučaju pet hiljada domorodaca sa Tasmanije, koji su u kratkom vremenskom periodu bili svedeni na sasvim neznatnu brojku. Stanovnici Tasmanije nisu se dali zavesti vrednostima koje su se predstavljale kao uzvišenije od njihove indijanske kulture, pokušao je Vels da objasni već opijenom Frenku, ali su savladani moćnom tehnologijom Kraljevstva, isto kao što je to Kraljevstvo moglo biti osvojeno od strane neke tehnologije koja bi bila savršenija od njihove. To je zasmejalo njegovog brata. U njima poznatom svetu ne postoji nijedna tehnologija koja bi mogla da pobedi Kraljevstvo, tvrdio je s gordošću podstaknutom alkoholom. Vels se nije ni trudio da uđe u dalju raspravu, ali kada se Frenk vratio u kuću, on je ostao da posmatra zvezde s nekim čudnim nemirom u duši. Možda ne u ovom njima poznatom svetu, ali, šta je s ostalima?

Sada je iznova zurio u nebo s onom istom sumnjičavošću, posebno u pravcu planete Mars, koja je predstavljala običnu tačkicu, jedva nešto veću od vrška igle. Međutim, uprkos neznatnom prostoru koji je Mars zauzimao na nebeskom svodu, savremeni naučnici su već procenjivali mogućnost da njega možda nastanjuju neki drugi ljudi. Nije uzalud ta crvena planeta bila obavijena velom neke magličaste atmosfere i, mada nije posedovala okeane, ipak je imala polarne krajeve od ledenog ugljenika. Svi astronomi su se slagali u tome da je, posle Zemlje, to je planeta iz solarnog sistema koja raspolaže najboljim uslovima za razvoj života. A ta činjenica se iz pretpostavke manjine preobratila u izvesnost većine kada je nekoliko godina ranije astronom Đovani Skjapareli otkrio određene linije koje presecaju njenu zrnastu površinu, a koje su mogle biti kanali, kao neoboriv dokaz marsovskog inžinjerstva. Ali, šta biva ako Marsovci stvarno postoje i nisu manje razvijeni od ljudi? Šta će biti ukoliko oni nisu neki primitivan narod spreman da pruži dobrodošlicu nekoj zemaljskoj misionarskoj ekipi, poput Indijanaca u Novom svetu, već neka daleko inteligentnija vrsta od ljudskih bića, sposobna da ga posmatra s visine, kao što ljudi potcenjuju majmune ili lemure? Šta bi se dogodilo kad bi posedovali tehnologiju neophodnu da pobedi prostor i omogući im da stignu do naše planete s istim onim osvajačkim porivom kakav vodi i čoveka? Kako bi postupili njegovi sunarodnici, prvobitni osvajači, pred onima koji bi hteli njih da osvoje, potiskujući njihove vrednosti i samopouzdanje, kao što su oni činili u slučaju potlačenih naroda, na opšte odobravanje osoba poput Frenka? Vels je pogladio svoje brkove, odmeravajući mogućnosti da se takva zamisao ostvari, smesta zamislivši marsovsku invaziju u vidu kiše letećih tanjira koji padaju na mirna polja u okrugu Voking.

Zapitao se da li je na taj način nagovestio radnju svog narednog romana. Uzbuđujuće golickanje koje je osećao negde u glavi navodilo ga je da pomisli da jeste tako, ali ga je brinulo šta će njegov izdavač na to reći. Marsovska invazija? Da li je dobro čuo, zar mu je samo to palo na pamet nakon što je izmislio mašinu za putovanje kroz vreme, naučnika koji životinje pretvara u ljude uz neke sitne prepravke, i još jednog koji je ovladao nevidljivošću? Henli je naveliko ishvalio njegov talenat posle odličnih dobijenih kritika na račun Čudnovate posete, njegove prethodne knjige. U redu, nije se bavio naukom na isti način kao i Vern, ali je koristio nešto poput „neumitne logike“, koja je njegove maštarije činila uverljivim. A da i ne pominje njegove zavidne radne navike, što mu je dopuštalo da

napiše i po nekoliko romana godišnje. Ali Henli je gajio neke ozbiljne sumnje u vezi s tim da knjige koje bi tako na brzinu bivale uhvaćene u letu zaista predstavljaju književnost. Ako je želeo da njegovo ime dospe dalje od popularnosti marke nekog novog sosa ili sapuna, morao bi što pre iza sebe da ostavi traćenje vremena na te romane koji su bili, čemu poricati, pravi vatromet mašte, ali kojima je nedostajala dubina potrebna da se urežu u duše čitalaca. Sve u svemu: ako je imao nameru da postane vrstan pisac, a ne samo vešt i dovitljiv pripovedač, morao je iz sebe da izvuče veće napore od tih pričica koje je osmišljavao za četiri dana. Da, književnost je nešto više, mnogo više.

Prava književnost je morala da dirne čitaoca, da ga prodrma, da izmeni njegov pogled na pojedine stvari, da ga jednim sigurnim zamahom gurne u provaliju sveviđenja.

Ali, da li on zaista tako dobro razume svet da bi bio u stanju da spozna njegove istine, pa da ih prenese i drugima? Da li je svojim rečima mogao da promeni nešto kod svojih čitalaca? I, u tom slučaju, u šta je trebalo da ih pretvori? U bolje ljude, podrazumeva se. Ali, kakvim pričama se to moglo ostvariti, šta je to trebalo da im kaže kako bi ih odvukao do onog stanja razboritosti o kome je govorio Henli? Da li bi izmenio svakodnevicu svojih čitalaca kada bi ih suočio s nekom želatinastom masom nalik hobotnici, koja bi imala balava usta, džinovske oči i par pokretljivih antena na glavi?

Možda bi, rekao je samom sebi, kad bi tako predstavio Marsovce, većina podanika Krune najverovatnije prestala da jede hobotnice.

A onda je nešto narušilo noćni spokoj, otrgnuvši ga od njegovih misli. Iako u pitanju nije bio nikakav leteći tanjir pristigao iz svemira, nego konjska zaprega koju je dovezao mladi Šefer. Vels je posmatrao kako se vozilo zaustavlja ispred ulaznih vrata, pa se nasmešio kada je prepoznao mladića na kočijaškom sedištu, koji je delovao pospano. Njemu nije teško padalo da porani ako je na taj način mogao da zaradi koju paru više. Vels je sišao niz stepenište, uzeo je svoj kaput i izašao iz kuće bez imalo buke, jer nije želeo da probudi Džejn. Znao je da njegova žena ne bi odobravala ono što je namerio da uradi, niti je on mogao da joj objasni zbog čega je bio prinuđen da tako postupi, bez obzira na činjenicu da je bio svestan da se tako nešto ne bi očekivalo od jednog gospodina.

Pozdravio je mladića, bacio je jedan pohvalni pogled na tovar – dečko se ovog puta baš potrudio – i popeo se na sedište pored njega. Nakon što se on smestio, mladić je coknuo jezikom i cimnuo uzde, pa su polako krenuli prema Londonu.

Usput, jedva da su razmenili nekoliko beznačajnih rečenica, koje ne vredi ni prenositi. Vels je uglavnom ćutke i s dubokim divljenjem proučavao taj opušteni svet sasvim lišen opreza, tako pogodan da ga u tom trenu napadnu neka stvorenja iz svemira. Krajičkom oka je odmerio mladog Šefera, pitajući se kako bi pred invazijom vanzemaljaca reagovala osoba tako prostog uma poput njegovog, koji je verovatno smatrao da se svet završava tamo dokle dopire njegov pogled. Zamislio je manju skupinu seljaka kako prilaze mestu na kom je pao marsovski leteći tanjir, ne baš samouvereno mašući belom zastavicom, a potom je skoro mogao da vidi kako vanzemaljci na njihov neiskusni pozdrav odgovaraju tako što ih za tren oka smaknu zaslepljujućim plamenom, nekom vrstom vatrene munje koja bi, nakon što se prosula po zemlji, na tlu ostavila vijugavi sprženi trag duž kog bi se pružala ugljenisana tela i spaljeno drveće koje se dimi.

Prestao je da razmišlja o marsovskim invazijama kada je zaprega ušla u uspavani London, kako bi se usredsredio na ono što mu je predstojalo. Poremetivši noćnu tišinu odjekom konjskih kopita, kretali su se kroz splet pustih ulica sve dok nisu stigli do ulice Grik. Vels nije mogao da odoli, pa se zločesto nasmejao kada je mladić zaustavio zapregu ispred fasade Marejeve agencije za putovanja kroz vreme. Bacio je pogled niz ulicu, sa zadovoljstvom zaključivši da u njoj nema ni žive duše.

– Dobro je, mladiću – kazao je, silazeći. – Hajdemo na posao.

Obojica su iz zadnjeg dela zaprege uzeli po nekoliko kutija, a onda su prišli bliže fasadi. Trudeći

se da ostanu neprimećeni, umočili su četku u kravlji izmet koji se nalazio u onim kutijama i počeli su njime da premazuju deo zida tik uz ulaz. Za dovršavanje tog ne baš ugodnog poduhvata nije im bilo potrebno više od deset minuta. Na kraju, u vazduhu je lebdeo odvratan smrad, mada ga je uprkos tome Vels udahnuo s krajnjim zadovoljstvom: bio je to miris njegovog besa, one mržnje koju je bio primoran da trpi, onog gneva koji je u njegovoj unutrašnjosti sazrevao neumorno i uzaludno. Mladić ga je nekako smušeno posmatrao kako udiše taj smrad.

– Zbog čega to radite, gospodine Velse? – usudio se da ga upita.

Vels ga je pogledao s nekom zastrašujućom prodornošču, što je potrajalo izvesno vreme. Čak i tako jednostavnoj duši nalik njegovoj sigurno je delovalo suludo da bilo ko svoje noći provodi čineći nešto jednako čudno i gadno.

– Zbog toga što, ako treba da odlučim hoću li nešto da uradim ili ću sedeti skrštenih ruku, ovo je najviše što ja mogu da doprinesem.

Mladić je zbunjeno odmahnuo glavom posle za njega tako složene izjave, možda žaleći što se uopšte odvažio da zagrebe po misterijama koje su rukovodile postupcima pisaca. Vels mu je platio onoliko koliko su se dogovorili i pustio ga da se vrati u Voking. On sam je imao da obavi još neke sitnice u Londonu. Mladić je klimnuo glavom, ne skrivajući svoje olakšanje: nije želeo ni da nagađa šta je moglo biti u pitanju. Popeo se na svoje sedište i, podstaknuvši konja, nestao iza prvog uličnog zavoja.

ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE

V

els je posmatrao upadljivu fasadu Marejeve agencije za putovanja kroz vreme, te se iznova zapitao kako je moguće da je to skromno pozorište u sebe primilo sav onaj silni dekor koji mu je Tom opisao, a koji je predstavljao opustošeni London iz 2000. godine. Posredi je bila zagonetka koju bi pre ili kasnije morao pokušati da reši, mada je trenutno bilo najbolje da na to zaboravi ako nije želeo da još više pobesni, na tako neporeciv način se suočavajući s dovitljivošću svog suparnika. Rešen da više ne razmišlja o tome, odmahnuo je glavom, pa se nekoliko minuta ponosno divio svom nedelu. Potom, zadovoljan kao posle dobro obavljenog posla, krenuo je prema mostu Vaterlo. Nije poznavao savršeniji položaj za prisustvovanje prelepom prizoru svitanja. Nebeska tama će uskoro početi da popušta, na njoj će nastati napukline pod dejstvom malja kojim zamahuje zora, a on je svakako mogao sebi da priušti tih nekoliko minuta svog vremena kako bi posmatrao taj šaroliki dvoboj pre nego što se zaputi u Henlijevu kancelariju.

U stvari, svaki izgovor za njega beše dovoljno dobar kako bi još malo odložio susret sa svojim izdavačem, jer beše ubeđen da ga njegov novi rukopis neće naročito obradovati. Henli će prihvatiti da ga objavi, naravno, ali ništa neće moći da ga spasi od njegovih propovedi pomoću kojih je pokušavao da ga vrati u stado pisaca kojima je suđeno da uđu u istoriju književnosti. A zašto ga ne bi već jednom poslušao, zbog čega ne bi prihvatio njegove savete, odjednom se zapitao. Da, zašto ne bi prestao da piše za praznoglave čitaoce, za one povodljivce koje beše lako zadiviti bilo kakvom avanturističkom pričom, bilo kakvim manje ili više maštovitim događajima, a da se namesto toga obrati uzvišenijim ljudima, tačnije rečeno, onim čitaocima koji preziru površnost i opštenarodnu zabavu u korist daleko ozbiljnije i dublje književnosti, koja bi im približila spoznaju sveta, koja bi im čak objasnila koliko su sitni, nalik mravima, u večnom prolasku vekova. Možda bi trebalo da se ohrabri i da krene s pisanjem neke druge vrste knjiga, koje bi potresle duše čitalaca na sasvim drugačiji način, romana čije bi čitanje za njih predstavljalo ništa manje od otkrovenja, kako je Henli i želeo.

Obuzet svojim brigama, Vels je skrenuo u Čering Kros roud, tako da je izašao na Strand. Dotle, novi dan se već tiho širio oko njega. Malo pomalo, noćna tama se rasipala, prepuštajući vlast nekom prodornom plavetnilu, skoro nestvarnom, koje je uskoro počelo da postaje sve svetlije na horizontu, zadobijajući neki blagi ljubičasti ton koji je prethodio narandžastom sjaju. U daljini, pisac je razaznao siluetu mosta Vaterlo, budući da se on sve jasnije iscrtavao u toj sumornoj pomrčini, koju je postepeno izjedala svetlost. Tada je do njegovih ušiju počela da dopire prava simfonija tihih i zagonetnih zvukova, usled čega se zadovoljno osmehnuo. Grad je počinjao da se budi, a svi ti sitni šumovi koji su treperili u vazduhu uskoro će se pretvoriti u istinski i uporan žamor života, u gotovo nepodnošljivu buku, koja će se možda proširiti i dalje, preobraćena u prijatno zujkanje pčela uz same granice prostora, objavljujući koliko je prenaseljena ta treća planeta u solarnom sistemu.

I mada je, koračajući prema mostu Vaterlo, Vels mogao jasno da vidi samo ono što beše ispred njega, u izvesnom smislu se osećao kao princ iz neke pozorišne predstave koja, zahvaljujući tome što u nju bez izuzetka behu uključeni svi stanovnici prestonice, kao da se nije izvodila ni za koga. Osim možda, pomislio je, za budne Marsovce, koji su pratili ljudske zvrčke poput čoveka koji pomoću

mikroskopa špijunira sićušna stvorenja koja plutaju u kapljici vode. A zaista je tako i bilo, jer dok je on rasejano preplitao korake duž Stranda, desetine lađa s tovarima školjki plovile su sve osunčanijim vodama Temze, obavijene nekom bajkovitom tajnovitošću, od Čelsi Riča u pravcu Bilingsgejta, u čijoj je luci čitav mravinjak ljudi prenosio ulov ribe na čvrsto tle svuda duž dokova. U međuvremenu, u bogatijim kvartovima, prožetim mirisima koji su dopirali iz vrhunskih poslastičarnica i korpi s ljubičicama, ljudi su izlazili iz svojih raskošnih domova, krećući se prema svojim ništa manje otmenim kancelarijama, prolazeći kroz ulice koje su se polako ispunjavale kabrioletima, kočijama, velikim kolima s više sedišta i svim ostalim vrstama vozila s točkovima, koji su ritmički odjekivali na pločniku. A gore u visinama, dim iz fabričkih dimnjaka se preplitao s maglom koja se nadvijala nad rekom, stvarajući pokrov od guste i lepljive magle, a cela vojska kolica koja su vukle mazge ili koja su gurana ručno, pretrpana voćem, povrćem, jeguljama i hobotnicama, raspoređivala su se se u Kovent Gardenu, što je sve bilo propraćeno galamom i zvižducima.

Otprilike u isto to vreme, inspektor Garet je bio prinuđen da prekine doručak i da ode u ulicu Sloun, gde ga je očekivao gospodin Ferguson, kako bi ga sav preplašen obavestio da je neko prethodne noći pucao u njega. Čak mu je pokazao i rupu koju je metak ostavio na njegovom šeširu, tako što je kroz nju provukao vrh svog debeljuškastog prsta, a Garet je potom ocenjivačkim pogledom istražio okolinu, provlačeći se i kroz grmlje u vrtu koji je okruživao njegovu kuću. Međutim, nije mogao da suzdrži jedan osmeh pun nežnosti kada je otkrio obrise ljupke ptice kivi koju je neko iscrtao na pesku, pa je hitro osmotrio ulicu, proveravajući da li ga iko posmatra, pre nego što je brzim pokretom noge obrisao tu sličicu i ponovo izronio iz grmlja, sležući ramenima, posle čega je lažno nemoćnim glasom izvestio Fergusona da nije pronašao nikakav trag. U istom tom trenutku, u jednoj sobi gostionice u kraju Betnal Grin, Džon Piči, čovek koji je do trenutka kad se navodno udavio u Temzi bio poznat kao Tom Blant, grlio je ženu koju je voleo, a Kler Hagerti se prepuštala sigurnosti njegovih jakih ruku, srećna što je on zbog nje pobegao iz budućnosti, iz one sumorne 2000. godine, gde je u tom času, ispod jednog obronka, kapetan Derek Šeklton neprijatno piskavim glasom objavljivao da, ako je išta bilo dobro u tom ratu, onda to beše činjenica da je on uspeo da ujedini ljudski rod kao nijedan drugi događaj pre njega, na šta je Giljem Marej samo nezadovoljno odmahivao glavom, govoreći samom sebi da je to poslednja ekspedicija koju će ikada organizovati, jer mu je bilo dosta nesposobnjakovića i onog prokletog bezdušnika koji je kravljim izmetom redovno kaljao fasadu njegove kompanije. Zaključio je da je krajnje vreme da pripremi sopstvenu smrt, da inscenira tragediju u kojoj će ga progutati neki od onih strašnih zmajeva koji su nastanjivali četvrtu dimenziju. A u svom košmaru, među njihovim zubima je upravo skončavao Čarls Vinslo, koji se u tom trenutku probudio prestravljen i sav u znoju, svojim kricima prenuvši dve kineske kurve koje su mu grejale postelju, istovremeno kad je njegov rođak Endrju, koji se u tom času nalazio nalakćen na ogradu mosta Vaterlo, posmatrajući rađanje zore, ugledao kako prema njemu korača neki čovek s ptičjim likom, koji mu se učinio neizmerno poznat.

– Gospodine Velse? – pozvao ga je, kada mu je prišao dovoljno blizu.

Pisac je zastao i nekoliko sekundi samo nemo posmatrao mladića, pokušavajući da se priseti gde ga je već ranije video.

– Vi se mene ne sećate? – nastavio je mladić. – Ja sam Endrju Harington.

Kada je čuo njegovo ime, Velsu se pamćenje odmah razbistrilo. U pitanju je bio mladić kome je nekoliko nedelja ranije spasio život, sprečivši njegovo samoubistvo, a sve uz pomoć složene predstave koja mu je omogućila da se suoči sa Džekom Trbosekom, ubicom koji je 1888. godine sejao strah po Vajtčepelu.

– Da, gospodine Haringtone, naravno da vas nisam zaboravio – rekao je, zadovoljan što se lično

uverio da je mladić još uvek živ i da njegov trud nije otišao uzalud. – Izuzetno mi je drago što vas vidim.

– I meni što vidim vas, gospodine Velse – uzvratio je Endrju.

Obojica su nekoliko sekundi samo ćutali, smušeno se osmehujući.

– Jeste li uništili vremeplov? – zanimalo je Endrjua.

– A... da, da – nespretno je promucao, a potom je pokušao da što brže promeni temu. – Šta vi radite ovde? Došli ste da posmatrate svanuće?

– Upravo tako – priznao mu je njegov sagovornik, okrenuvši se kako bi se iznova zagledao u nebo, koje u tom trenutku beše nalik prelepom platnu oslikanom u narandžastim i crvenkastim nijansama.

– Mada, u suštini, nastojim da prozrem šta se zapravo nalazi iza.

– Iza? – iznenađeno je upitao Vels.

Endrju je klimnuo glavom.

– Pamtite li šta ste mi kazali nakon što sam se vratio iz prošlosti u vašoj mašini za putovanje kroz vreme? – pitao je, tražeći nešto u džepu svog kratkog kaputa. – Kazali ste mi da ja jesam ubio Džeka Trboseka, uprkos tome što ovaj novinski članak to poriče.

Endrju mu je pokazao isti onaj požuteli isečak iz novina koji je pre izvesnog broja dana već video u kuhinji svog doma u Vokingu. Džek Trbosek ponovo ubija!, tako je glasio naslov, a potom je sledio opis jezivog kasapljenja kojem je taj monstrum podvrgao svoju petu žrtvu, prostitutku iz Vajtčepela, u koju je ovaj mladić bio ludo zaljubljen. Vels je potvrdio jednim pokretom glave, ne mogavši da se ne zapita, kao i svi u to vreme, šta li se desilo s tim okrutnim ubicom, zašto je odjednom prestao da ubija, kako to da je nestao ne ostavivši nikakav trag za sobom.

– Ali taj moj čin jeste izazvao račvanje u vremenu – nastavio je Endrju, nakon što je novinski članak vratio u svoj džep. – Neku vrstu paralelnog sveta, mislim da ste to tako nazvali. U tom svetu, Meri Keli je živa i srećna pored mog blizanca. Iako se, nažalost, ja nalazim u pogrešnom univerzumu.

– Da, sećam se toga – izgovorio je Vels, s krajnjim oprezom, ne baš sasvim siguran na šta mladić cilja.

– E, pa dobro, gospodine Velse. Činjenica da sam uspeo da spasim Meri Keli dovoljno me je podstakla da nastavim da živim. To i radim. Upravo sam se verio s jednom predivnom ženom, pa se trudim da uživam u njenom društvu i svim sitnim životnim zadovoljstvima – napravio je pauzu, opet okrenuvši lice ka nebu. – Ali svakog jutra dolazim ovde i pokušavam da uočim taj paralelni svet o kom ste mi vi govorili, u kome sam navodno srećan pored moje Meri Keli. I znate šta, gospodine Velse?

– Šta? – upitao je pisac, jedva gutajući pljuvačku, plašeći se da će se mladić naglo okrenuti ka njemu i udariti ga, ili će ga zgrabiti za kragnu sakoa i pokušati da ga baci u reku, u znak osvete zbog toga što ga je prevario na onako detinjast način.

– Ponekad ga stvarno i vidim – rekao je Endrju, skoro drhtavim šapatom.

Pisac je nemo zurio u njega, načisto zbunjen.

– Vidite ga?

– Da, gospodine Velse – ponovio je mladić, a preko lica mu se raširio radostan osmeh svojstven ljudima koji su doživeli otkrovenje – ponekad ga zaista vidim.

Vels nije bio siguran da li Endrju stvarno veruje ili je prosto odlučio da veruje, mada ionako nije ni bilo važno, jer se činilo da je to na mladića jednako uticalo: njegova laž, poput leda, čuvala ga je u netaknutom stanju. Posmatrao je kako mladić prati svitanje, ili možda ono što se nalazilo „iza“, s izrazom skoro detinjeg uzbuđenja koji mu je ozario lice, te nije mogao da izbegne a da se ne zapita ko

od njih dvojice nije u pravu, da li sumnjičavi pisac koji nije bio u stanju da poveruje u priče koje bi sam izmislio, ili taj očajni mladić koji je, u jednom zavidnom činu vere, odlučio da prihvati njegovu milosrdnu laž, oslanjajući se na činjenicu da se nije moglo dokazati da to zapravo nije istina.

– Bilo mi je pravo zadovoljstvo da vas ponovo vidim, gospodine Velse – oglasio se Endrju kada se ponovo okrenuo prema njemu i pružio mu ruku.

– Meni takođe – uzvratio je Vels, rukujući se s njim.

Nakon njihovog rastanka, Vels je još nekoliko sekundi ostao da posmatra udaljavanje mladića, koji je gotovo nestvarno koračao duž mosta, obavijen zlatastom svetlošću prve zore. Paralelni svetovi. U potpunosti je bio smetnuo s uma tu teoriju koju je bio prinuđen da improvizuje s ciljem da spasi mladićev život. Ali, da li oni zaista postoje? Zar je tačno da svaka odluka koju čovek donese smesta dovodi do razgranavanja sveta? U suštini, suludo beše i pomisliti da za svaku nedoumicu postoji samo jedno rešenje. A šta se zbivalo s onim neizabranim svetovima, sa svim tim univerzumima koji su oticali niz slivnik, a koji zapravo nisu imali ništa manje prava da postoje u odnosu na ostale? Vels je poprilično sumnjao da građa svemira zavisi od hirovite volje čoveka, tog nestalnog i bojažljivog bića. Beše logičnije pomisliti da je univerzum mnogo bogatiji i nedokučiviji od onoga što naša čula mogu da opaze, a kad se čovek suočavao sa dve ili više mogućnosti izbora, na kraju se odlučivao za sve odjednom, jer, sve u svemu, njegova moć rasuđivanja bila je samo obična varka. Stoga, svet bi se uvek iznova i iznova delio na druge podsvetove, na one oblasti koje su dokazivale prostranstvo i složenost svemira, na celine koje iskorišćavaju sav svoj potencijal, koje isisavaju sve svoje mogućnosti, na svetove koji se razvijaju jedni uz druge, među kojima se svaki od susednog razlikuje možda samo po beznačajnim sitnicama kao što je broj muva, jer čak i činjenica da li ćeš ubiti ili nećeš nekog od tih dosadnih insekata, takođe predstavlja neku vrstu odabira, jer i taj tako nebitan potez svejedno podiže jedan novi svet.

A koliko je on muva ubio ili ostavio u životu, ili koliko je tih nesrećnih insekata koji su zujali i udarali u prozorska stakla on jednostavno osakatio, otkidajući im krilca dok je razmišljao o tome kako da razreši neko od čvorišta u svojim romanima? Možda je to smešan primer, pomislio je Vels, budući da tako nevažne odluke sigurno nisu nepopravljivo menjale svet. Na kraju krajeva, čovek je mogao čitav svoj život da posveti sakaćenju muva, ipak ne uspevajući da voz istorije izbaci iz koloseka. Ali očigledno se takav uvid mogao primeniti na mnogo značajnije odluke, pa se neminovno setio situacije kada ga je Giljem Marej po drugi put posetio. Nije li se i on tada borio između dve mogućnosti, zar nije i tada sprovedena jedna odluka? Opijen osećajem moći, Vels je hteo da zgazi jednu muvu, što je stvorilo osnovu za jedan novi svet, gde je postojala agencija u kojoj su se prodavali vaučeri za putovanja u budućnost, taj apsurdni univerzum u kom je on bio zarobljen. Ali, šta bi se zbilo da je doneo drugačiju odluku? Šta bi bilo da je pristao da pomogne Mareju da objavi svoj roman? Onda bi živeo u jednom svetu veoma sličnom ovom u kome se sada nalazio, ali gde ne bi postojala agencija za putovanja kroz vreme, već bi to bio svet u kome bi, na lomaču onih romančića iz oblasti naučne fantastike koji su vredeli samo toliko da budu spaljeni, trebalo dodati još jedan: Kapetan Derek Šeklton, istinita i uzbudljiva priča o jednom heroju iz budućnosti , od autora Giljema F. Mareja.

I tako, ako se u obzir uzme postojanje skoro bezbroj različitih svetova, razmišljao je Vels, sve što je moguće da se desi, dešava se. Ili, što se svodi na isto, bilo koji svet, civilizacija, bilo koje biće ili situacija koji su se mogli zamisliti, već postoje. Postoji, na primer, svet kojim vlada neka vrsta različita od sisara, u drugom su glavni ljudi ptice koji žive u džinovskim gnezdima, i još jedan u kome čovek broji prste na ruci koristeći azbučni sistem, pa onda i neki svet gde se čoveku u snu briše pamćenje, kako bi se svakog jutra rodio novi život. Možda postoji i svet u kome stvarno živi detektiv

koji se odaziva na ime Šerlok Holms, a čiji je nadzornik snalažljivi obešenjak po imenu Oliver Tvist, pa čak i onaj u kome je neki naučnik izumeo vremeplov i otkrio neki natruli raj u 802701. godini. A kad bi se otišlo u krajnost, takođe bi negde postojao i svet kojim bi vladali fizički zakoni drugačiji od onih koje je Njutn ustanovio, tako da je mogao biti naseljen vilama, jednorozima, sirenama i životinjama koje govore, tako da u njemu ni bajke za decu nisu obična izmišljotina nego samo predstave nekih drugih paralelnih svetova, koje su njihovi tvorci uspeli da nazru ko zna iz kog razloga.

Dakle, niko ništa ne izmišlja? Svi samo oponašaju nešto što već postoji?, zapitao se Vels. Pisac je nekoliko minuta mozgao o tome, a ja ću, budući da se ovde već nazire kraj moje priče, to vreme iskoristiti da se oprostim od vas, poput onih glumaca koji mašu rukom i šalju poljupce pre nego što napuste scenu. Mnogo vam hvala na pažnji i iskreno se nadam da ste uživali u ovom spektaklu. A sada, hajde da se vratimo Velsu, koji se prenuo kad su ga obuzeli gotovo metafizički žmarci. Sve one misli su ga dovele do jednog novog pitanja: A šta ako život piše neka osoba iz druge stvarnosti, na primer iz onog paralelnog sveta toliko nalik njegovom, ali u kome ne postoji agencija za putovanja kroz vreme, a Giljem Marej se bavi pisanjem prezira vrednih romana? Ozbiljno je razmatrao mogućnost da bi neko mogao da preslika njegovo postojanje i da ga predstavi kao deo spisateljske mašte. Ali, kome je uopšte stalo do toga? On nije junak ni iz kakvog romana. Da se nasukao na neko tropsko ostrvo, poput Robinzona Krusoa, on ne bi umeo čak ni da napravi prokletu činiju od gline. S druge strane, njegov je život suviše dosadan da bi bilo ko bio sposoban da ga ispriča na neki zanimljiv način. Mada, morao je da prizna da su poslednjih nekoliko nedelja bile prilično uzbudljive: u roku od par dana spasao je život Endrjua Haringtona i Kler Hagerti, koristeći samo svoju maštu, baš kako se Džejn pobrinula da naglasi s izvesnom dramatikom, kao da se obraćala gledaocima koji su se tiskali u publici koju on nije mogao da vidi. U prvom slučaju, morao je da se pretvara da poseduje mašinu za putovanje kroz vreme nalik onoj u njegovom romanu, a drugom prilikom je morao da preuzme ulogu heroja iz budućnosti koji piše divna ljubavna pisma. Da li se iz svega toga mogao izvući materijal za roman? Moguće je, da. To bi mogla biti knjiga o nastanku Marejeve agencije za putovanja kroz vreme, čemu je i on, nažalost, na određeni način doprineo, a koji će čitaoce iznenaditi već oko svoje polovine, kada se otkrije da 2000. godina nije ništa drugo do obična pozornica izgrađena u sadašnjosti pomoću otpadaka i delova ruševina, mada je to u stanju da začudi samo čitaoce iz tog doba, naravno. Ako roman preživi tok vremena i bude i dalje čitan posle te 2000. godine, neće ni biti tajne koju treba razotkrivati, jer će se sama stvarnost već sukobiti s budućnošću opisanom u ovoj priči. Ali, da li to znači da je nemoguće napisati roman smešten u njegovo doba, u kome se nagađa o budućnosti koja je za njegovog tvorca već stvar prošlosti? Beše tužno i pomisliti na to. Više bi voleo da čitaoci shvate da takav roman treba da čitaju kao da se nalaze u 1896. godini, kao da su oni, na kraju krajeva, takođe iskusili tu groznicu putovanja kroz vreme. Uprkos svemu, imajući u vidu i njegov ne baš junački kov, to bi morao biti roman u kome je on samo sporedna ličnost, neko kome će se u određenom trenutku obratiti drugi likovi, pravi junaci te priče.

Mada, ako je neko, u nekom susednom univerzumu, namerio da njegov život pretvori u roman, o bilo kojoj epohi da je reč, za dobro te osobe se nadao da je taj neko već stigao do poslednje strane, jer je sumnjao da će se događaji nastaviti u istom ritmu. Verovatno je tokom poslednje dve nedelje potrošio svoje sledovanje snažnih emocija, pa će njegov život sada ponovo poprimiti onaj dosadni tok, kao što je slučaj sa svim drugim piscima.

Zagledao se u Endrjua Haringtona, čoveka s kojim bi sigurno počeo taj hipotetički roman, i posmatrajući ga kako nestaje u daljini, verovatno s euforičnim osmehom na usnama, obojen zlatastim nijansama svanuća, pomislio je kako je ta slika savršena za svršetak priče, pa se zapitao, kao da je u

nekom smislu mogao da me vidi ili oseti, da li možda to neko stvarno čini u tom trenutku, kako bi se odmah potom prepustio onoj sreći koja uvek preplavi pisce kada stave tačku na neki svoj roman, toj sreći koju ništa drugo na svetu ne može izazvati, ni ispijanje škotskog viskija u kadi sve dok se voda ne ohladi, niti milovanje tela voljene osobe, pa čak ni osećaj na koži prijatnog povetarca koji najavljuje leto.

Sanlukar de Barameda Oktobar 2006 – mart 2008. godine

IZRAZI ZAHVALNOSTI Posao pisca je najusamljenije zanimanje koje postoji. A to je činjenica koju još od prvog trenutka prihvatamo mi koji smo izabrali da za život zarađujemo na taj način. Pretpostavljam da bismo, u slučaju da želimo da upoznajemo ljude, radili kao turistički vodiči ili pijanisti u nekom hotelu.

Uprkos tome, s ovim romanom sam hteo da izvedem jedan ogled: da otkrijem je li moguće pisati u društvu. I saznao sam da to jeste ostvarljivo, jer se nikada nisam osećao lepše nego tokom pisanja ove knjige, zahvaljujući dvema osobama koje su za mene sasvim posebne.

Prvi od njih je moj prijatelj i kolega Lorenco Luengo, koji je bdeo nad ovim romanom kao da je njegov rođeni, iščitavajući svaki deo koji bih mu ja poslao s budnom pažnjom i nepristrasnošću, kako bi mi kasnije dao svoje savete u vezi s radnjom i likovima, u vezi s detaljima iz te određene epohe, uzgred me ohrabrujući kad god mi se činilo da mi ponestaje snage i ulivajući mi svoju veru u ovaj poduhvat kad god bih počeo da se kolebam. Njegova bezuslovna pomoć mi je pomogla ne samo da naučim da na taj način pišem roman nego i da spoznam pravi smisao reči prijateljstvo. Zbog svega toga, preostaje mi samo da mu se zahvalim tako što ću dodati njegovo ime ovim stranicama koje su njegovi veliki dužnici, pored toga što sam mu poklonio majmunče, jer mu se ta ideja neizmerno dopala.

Druga osoba je moja devojka Sonja, koja je bdela nada mnom dok sam ja pisao. Iako roman nije pročitala sve dok ga nisam završio, bila je strpljivi i uviđavan svedok procesa u kome je moja knjiga klijala i rasla sve dok nije zadobila svoj konačni oblik, jer romani ne nastaju samo na papiru, nego i za vreme šetnji po parku, ili u kafeterijama. Ona je u moj svet unela onu smirenost koja mi je toliko bila neophodna, te je upravo njena ruka bila ta koja bi uhvatila moju i povela me ka izlazu kad god bih zalutao u lavirintu sopstvenog dela.

Ovaj roman, zbog svega navedenog, jednako pripada njima koliko i meni, jer bez njihove pomoći nikada ne bih uspeo da ga napišem. Greške su isključivo moje, ali su zato dostignuća, ako ih bude, takođe i njihova. Nadam se da me nikada neće napustiti, kako bismo zajedno delili radosti koje nam ova knjiga bude donosila.

FELIKS J. PALMA ŠTA ME OČEKUJE U PRAVCU U KOJEM SE NE ZAPUTIM? Rečenica koja razotkriva ovu knjigu i daje putokaz o čemu razmišljati...

ZADIVLJUJUĆE VLADANJE STILOM U STVARANJU RAZNOVRSNIH NARATIVNIH OBLIKA...

Savršeno književno delo, koje demaskira sve ono o čemu čitamo...

DELA FELIKSA PALME PUNA SU NEOBIČNIH IDEJA, NEZABORAVNIH SLIKA I RAZMIŠLJANJA KOJA OSTAJU DUGO POSLE ČITANJA, PROMIŠLJENA, DIRLJIVA I NADAHNUTA. Likovi, pobude, poetika, misli kojima ne možete da se oduprete...

SAVRŠENE REČENICE BOGATIH IMPRESIJA, KOJE OBJAŠNJAVAJU SVET PUN NEMIRA. Svi su ovuda prošli, da li ćete i vi?

Proverite da li su Sto godina samoće ili Maštarije vaše omiljene knjige upoznajte Feliksa Palmu i njegov magični svet.

Feliks J. Palma (rođen 1968. godine u mestu Sanlukar de Barameda), smatra se jednim od najoriginalnijih pisaca na španskom jeziku. Nominovan za više od sto priznanja, nagrade „Gabrijel Aresti“, „Alberto Lista“ i „Migel de Unamuno“. Autor je zbirki priča Nadzornik daždevnjaka (1998), Načini preživljavanja (1999), Nutrine (nagrada „Tiflos“ za 2001. godinu), Pauci (Iberoamerička nagrada za najbolju zbirku kratkih priča, u Kadizu, 2003. godine). Elemente fantastike vesto uklapa u svakodnevicu. Kao romanopisac, objavio je Mrav koji je želeo da postane astronaut (roman za mlade, 2001) i Okeanske struje (nagrada „Luis Berneger“, 2005).

Njegov poslednji roman, Mapa vremena, 2008. godine dobio je XL nagradu Udruženja književnika Sevilje.

Bavi se novinarstvom, sarađuje sa raznim časopisima kao kolumnista i književni kritičar, vodi književne radionice, a povremeno je i pomoćnik izdavača.

Sve informacije o ovom autoru možete naći na njegovom sajtu: www.felixjpalma.es