Original#02 small by Badža Sinđelić

LEKCIJE O ŽIVOTU BORISA BEKERA LEGENDARNI TENISER OTVORENO O KARIJERI, O SVOM ODRASTANJU, POREKLU, USPESIMA I NEUSPESIMA, OBRAZOVANJU, TENISU PRE I POSLE VIMBLDONA, OTREŽNJENJU OD SLAVE I SARADNJI SA ĐOKOVIĆEM

O IGINAL MAGAZIN BROJ

SVE NAŠE POBEDE Zoran Nenadić

LEKAR KOJI ČINI ČUDA

POMAGANJE JE LUKSUZ ZA DUŠU Satiš Šika

SPECIJALNO ZA ORIGINAL

DOSIJE

KAKO OBRAZOVATI GENERACIJU GENIJALACA

N O V E M B A R 2 0 1 5.

CENA

199 RSD

P O K R E N I

S E

START ME UP

Ljudi koji su osnovali uspešne srpske startap kompanije savetuju studente kako da iznesu svoju ideju

+ Najbolji s startapov rpski i

SADRŽAJ

PRIČA S NASLOVNE STRANE KO JE UMETNICA ČIJI JE RAD UKRASIO DRUGI BROJ ORIGINALA

ODBACI APATIJU

VELIKO PITANJE ŠTA BISTE VOLELI DA STE NAUČILI NA FAKULTETU, A NISTE?

46 HEROJ

JOVAN MEMEDOVIĆ, AUTOR I VODITELJ EMISIJE „SASVIM PRIRODNO“ I ČOVEK KOJI ZNA SVE LEPOTE SRBIJE

50 10

TEMA BROJA

Magazin Original okupio je

osnivače Infostuda, Kidstera, Limunda i Green Designa, kako bi iz ugla danas uspešnih preduzetnika preneli po koji poslovni savet na generaciju koja dolazi, ali se i prisetili tih starih dobrih početaka, nakon kojih su došla ova nova, za njih uspešna vremena

EKSKLUZIVNA ISPOVEST BORIS BEKER, VELIKI TENISKI ŠAMPION, U NAJISKRENIJEM INTERVJUU KOJI ĆETE PROČITATI OVOG MESECA

RADAR NOVE GENERACIJE MARKO KALAJANOVIĆ, PERSPEKTIVNI BARITON, SAVETUJE NAS KAKO DA ZAVOLIMO KLASIKU

(POP) KULTURA

SVE NAŠE POBEDE ZORAN NENADIĆ, SRPSKI STRUČNJAK KOJI UNOSI REVOLUCIJU U SVETSKU MEDICINU

NOVI BONTON KRATAK KURS POSLOVNE KULTURE

NACIONALNA GEOGRAFIJA SAVAMALA, MESTO GDE STANUJE DOBRI DUH BEOGRADA

NEPOZNATA ISTORIJA MARKO KRALJEVIĆ

40 20

DOSIJE ORIGINALA OBRAZOVANJE POD GESLOM „MISLI SLOBODNO“

IKONA STIVEN KOLBER, PETAR PAN ŠOU-BIZNISA

MOMO KAPOR

MIRIS I UKUS

SATIŠ ŠIKA

UPOZNAJ SVET O POMPEJI PIŠE ŽELJKO PANTELIĆ

SARADNICI Za Original će redovno pisati najpoznatiji i najpozvaniji srpski novinari, pisci, autori, dramaturzi... Ali i studenti. Predstavljamo vam neke od saradnika u ovom broju časopisa

S L O B O D A N M A R I Č I Ć je diplomirani novinar s Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Trenutno je zaposlen na sajtu B92, a iako ima svega 24 godine, njegov CV krcat je iskustvom. Bio je novinar studentske radio-emisije „Slušaonica 6“ (Radio Studio B), saradnik studentskog sajta „InterFon“, novinar sajta „Žurnalist“, internet portala studenata novinarstva na FPN, novinar i urednik televizijske emisije „Javna odbrana“... Stalni je saradnik magazina Nedeljnik.

ZORICA MARKOVIĆ je za kratko vreme postojanja Nedeljnika postala vodeće „žensko pero“ srpskog novinarstva. Njeni tekstovi o popularnoj psihologiji i nauci, o kulturi, o stanju u srpskom društvu, postali su ono po čemu se redakcija najtiražnijeg njuzmagazina u zemlji odvaja od konkurencije. Do diplome novinara deli je svega nekoliko ispita na Fakultetu političkih nauka. Brusila je znanje u najtiražnijim dnevnim listovima u zemlji.

A L E K S A N D A R L A Z A R rođen je u Smederevu 1991. Završio je osnovne i master studije na grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Ove godine upisao je doktorske umetničke studije na istom fakultetu na odseku za grafiku. Bavi se proučavanjem audio-vizuelnog jezika, muzikom i animacijom. Jedan njegov rad, tehnika sito-štampa, krasi temu „Veliko pitanje“ u ovom broju Originala.

Impressum Osnivač Fondacija Novak Đoković DIrektor magazina Jelena Đoković Pomoćnici direktora Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Izdavač NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik Marko Prelević Grafički urednik Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije Igor Pavićević Izvršni urednik Miljana Nešković Lektura Sanja Savić

M I L J A N A N E Š K O V I Ć , izvršni urednik Originala, diplomirani je novinar Fakulteta političkih nauka, i tek ponekad nas podseti da je bila student generacije. Novinarsku karijeru otpočela je kao novinar i TV autor u redakciji kulturno-zabavnog programa televizije Metropolis, nakon čega prelazi u naučno-obrazovnu redakciju RTS-a. Paralelno se bavi pisanjem za magazine Gracija, Plejboj, a kasnije i Esquire. Bila je izvršni urednik časopisa Plejboj, a čitaoci Nedeljnika pamte je po reportažama.

J E L E N A PA L I G O R I Ć piše za pozorište i za novine, radi kao dramaturg, apsolvent Fakulteta dramskih umetnosti, smer dramaturgija. Za Nedeljnik piše dve i po godine, u Originalu pokriva teme iz popularne kulture. Najviše voli da piše predstave za decu i mlade. Dobitnik je Zmajeve nagrade 2014. godine. Iste godine prevedene su joj dve drame na engleski, a sa jednom od njih je boravila na stipendiji za najbolje mlade dramske pisce u Evropi. Usavršavala se u Berlinu, Frankfurtu, Bregenzu, Avinjonu...

I G O R PAV I Ć E V I Ć , urednik fotografije u Originalu i u Nedeljniku, jedan je od najboljih i najnagrađivanijih foto-reportera s ovih prostora. Ovogodišnji je dobitnik nagrade za najbolju novinsku reportažu na Festivalu reportaže „Interfer“, za priču o golgoti izbeglica koje je pratio od granice Grčke i Makedonije do međe Mađarske i Srbije. Radio je u brojnim dnevnim listovima i revijalnim izdanjima. Njegovi radovi često se mogu videti na otvorenim izložbama. Ponosni otac petoro.

Redakcija Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Jelena Paligorić, Željko Pantelić, Aleksandar Apostolovski, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt original@nedeljnik.co.rs Marketing Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa Rotografika Subotica Generalni distributer Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

PRIČA SA NASLOVNE STRANE Piše Sanja Milenković, autorka slike sa naslovne strane

■

Č E S T O S E Č U J E U S R B I J I da roditelji brane deci da studiraju umetnost. To me svaki put povredi, jer znam koliko sam ja želela da postanem slikar, kao i moji roditelji koji su ulagali dosta u mene i podržavaju me i danas u svemu što radim. DOLAZIM IZ PORODICE GDE SU GLAVNE TEME umetnost i moda. Naravno da mi je to olakšalo početak. Posle Srednje umetničke škole u Nišu, završila sam slikarstvo na Akademiji u Milanu te postdiplomske studije vizuelne umetnosti na Accademia di Belle Arti di Brera. Trenutno živim i radim na relaciji Pariz−Milano. Imala sam dosta grupnih i samostalnih izložbi i radim sa galerijama i kolekcionarima iz Londona, Los Anđelesa, Milana, Pariza. Posle svega što se desilo u Srbiji, razumljivo je da su kultura i slikarstvo otišli u drugi plan. Na sreću, u umetnosti ne postoje granice! Možete živeti bilo gde

i biti uspešan umetnik. Samo je bitno da to jako želite i da ste konstantni u radu. Internet je otvorena knjiga informacija za svakoga. U svetu je savremena umetnost početnika u profesionalizmu, „Emergent Art“, našla mesto u mnogobrojnim galerijama, kao i na umetničkim sajmovima. Internacionalni konkursi, obično ‚Under 35‘, ono je odakle možete početi i gde vas mogu primetiti poznati kustosi i galeristi. P O STOJ E R EZ I D E N S I ZA U M ET N I K E skoro u svakom gradu u Evropi, za koje možete aplicirati, kao i razni sajtovi na kojima možete prodavati radove. Sajtove posećuju kolekcionari iz celog sveta, posebno iz Amerike, gde je normalno da se i skupa slika kupi preko neta. Takođe je bitno da čitate vesti iz kulture i pratite dešavanja u svetu. Sanja Milenković je rođena 17. novembra 1983. u Nišu „Venecija“, tehnika akril na platnu

ODBACI APATIJU

Z A N I M L J I VA B I O L O G I J A

NAUKA O LJUBAVI Hormoni i hemikalije koje nas teraju da se zaljubimo

8 Deaktivacija prefrontalnog korteksa Nucleus accumbens potom tera prefrontalni korteks na akciju, ali on se deaktivira, suspendujući osećanja kritike i sumnje.

I u ovom broju Originala bavimo se otkrivanjem i dekodiranjem najvažnijeg ljudskog organa. Samo, sada iz jednog romantično-naučnog ugla...

Ljubav u mozgu Šta se događa u našoj glavi kada se rađaju simpatije?

6 Nivo hormona Kako se povećava nivo dopamina, smanjuje se nivo serotonina, hormona odgovornog za raspoloženje i apetit, što stvara osećaj opsesije.

2 Hipokampus Hipokampus, deo mozga u kojem se stvaraju sećanja, beleži ovo prijatno iskustvo i želi da ga ponovo doživi.

5 Noradrenalin Još jedan neurotransmiter koji je sličan adrenalinu, takođe se ispušta, što izaziva ubrzano kucanje srca i znojenje.

9 Deaktiviranje amigdale

7 Nucleus accumbens

Amigdala se takođe deaktivira, smanjujući mogućnost da osetite strah i stres i tako stvara zadovoljnije ponašanje.

Lučenje dopamina stimuliše ovaj deo mozga, koji igra ključnu ulogu u razvoju zavisnosti.

1 Amigdala Kada vidite nekoga ko vam se dopada, amigdala, deo mozga zadužen za emocije, prepoznaje to kao pozitivno iskustvo.

samopouzdanje

Kako predstaviti veliku ideju za 60 sekundi (ili manje)? Brzo i uspešno „prodavanje ideje“ je nešto kao vrsta umetnosti. Za ovu umetnost koristi se i termin „elevator pitch“, koji insinuira na prosečno vreme koje imaš da zainteresuješ za sebe i svoju priču nekoga koga si sreo u liftu. U nastavku su neke opšte smernice za ovakve i slične situacije, koje ponekad mogu da budu i prilike života.

PRIPREMA I VEŽBA Svako ko ima bitnu ideju, mora biti pripremljen da je, ako treba i u pola noći, predstavi na najbolji mogući način, za najkraće moguće vreme. To, pre svega, podrazumeva planiranje i određivanje najvažnijih stvari koje moraju biti pomenute. Najbolje je stvari objašnjavati od najznačajnijih i najprimamljivijih, ka onim manje značajnim jer uvek postoji

mogućnost da razgovor bude iznenadno prekinut a da niste rekli najvažniju stvar. Takođe, priprema podrazumeva i način govora. Samopouzdanje je u kratkim susretima vrlo značajno. Vežbanje ovakvih nastupa nije novi trik i odavno nije tajna. Najzad, uvek postoji mogućnost da će vam biti postavljena pitanja, nekad i neočekivana, tako da nije loše imati nekoliko dobrih odgovora u rukavu.

ODBACI APATIJU

GDE JE (AKO JE) POGREŠIO ALBERT AJNŠTAJN?

NOVA STUDIJA POTVRDILA JE TEORIJU DA VELIKAN FIZIKE NIKADA NIJE BIO PREVIŠE VOLJEN

Poruke se potom šalju prefrontalnom korteksu, centru za donošenje odluka u mozgu, koji procenjuje da li je potencijalni romantični partner dobar par.

4 Hipotalamus Ako postoji privlačnost, prefrontalni korteks stimuliše hipotalamus, koji oslobađa neurotransmiter dopamin, izazivajući osećanje ekstaze.

Tri faze zaljubljivanja Požuda Kada dostignemo pubertet, testosteron i estrogen postaju aktivni u našim telima. Ovi hormoni stvaraju želju da se iskusi ljubav. Koga želimo zavisi od mnogo faktora - izgled i ličnost igraju značajnu ulogu, ali i miris.

Privlačnost Kada vas neko privuče, mozak ispušta mnogo hemikalija. Dopamin izaziva osećanje zadovoljstva, noradrenalin vam ubrza srce, a nivo serotonina pada, kako biste mogli natenane da idealizujete osobu koja vas je privukla.

Privrženost Ako će veza da traje, mora da bude jaka. Dva ključna hormona, oksitocin i vasopresin, tada stupaju u igru. Oksitocin se emituje kada se grlimo, ljubimo, imamo seks, i on je zadužen za stvaranje poverenja. Vasopresin se stara za monogamiju.

POKAŽI STRAST Pokazivanje strasti prema poslu koji radiš, ili se nadaš da ćeš raditi, može samo da podigne nivo uzbuđenja i dobrog raspoloženja u tvom okruženju - naročito onda kad si okružen entuzijastima poput tebe, koji su takođe nekad bili mladi i željno iščekivali svoju šansu.

JASNOST I KONCIZNOST Ukoliko treba preko mnogo tema da pređeš za kratko vreme, potrudi se da svoju ideju predstaviš što jasnije i što konciznije. Pokušaj da izbegavaš zapetljavanje i rasplinjavanje. Fokusiraj se na glavnu ide-

AKO ŽELITE DA SE IGRATE U KVANTNOM PESKU , morate da prihvatite neka bizarna pravila. Morate da privhatite da jedna stvar može da postoji u dva stanja u isto vreme - živa i mrtva, crna i bela - dok se ne osmotri ili izmeri na neki način, u kom trenutku odmah dobija jedan ili drugi kvalitet. Morate da prihvatite da dve čestice na krajnjim tačkama univerzuma mogu da budu tako povezane da bilo šta što uradite jednoj odmah utiče na drugu. I morate da prihvatite da najvažnije, u kamen uklesano, bez-ikakvog-izuzetka pravilo u čitavoj fizici - da ništa ne može da se kreće brže od svetlosti - izgleda ipak ima neki izuzetak.

ALBERT AJNŠTAJN MRZEO JE kvantni pesak, posebno onaj deo o povezanosti. Nije teško verovati da dve čestice mogu da utiču jedna na drugu nekim talasom, ali ta informacija ne može da putuje brže od svetlosti. Ako su čestice udaljene milijardu svetlosnih godina, onda bi trebalo da prođe milijardu godina da nešto

što uradiš utiče na drugu. Ideja da bi nešto moglo da se dogodi bez ikakvog vremenskog odlaganja bila je nešto što je Ajnštajn odbaciovao kao „uznemirujuću akciju u daljini“ i nije želeo ni da diskutuje o tome.

ALI SADA, NAKON EKSPERIMENTA koji je sproveden na Univerzitetu tehnologije u Delftu u Holandiji, ispada da „uznemirujuće akcije“ zaista postoje, i kvantna fizika dobija novi zamajac.

„MI SMO TELEPORTOVALI nešto što je bilo u stanju čestice. Ukoliko verujete da mi nismo ništa više od kolekcije atoma koji su na određeni način povezani, onda bi u teoriji bilo moguće teleportovanje sa jednog mesta na drugo. Iako je u praksi ovo malo verovatno, reći da se to nikada neće desiti je izuzetno opasno. Takav vid teleportacije nikada ne bih otpisao pošto ne postoje osnovni zakoni fizike koji bi ovo branili. Ali, ako se to desi, desiće se u dalekoj budućnosti“, objašnjava Hanson.

ju. Ukoliko sve prođe dobro, imaćeš vremena da sve detaljnije objasniš u daljim razgovorima.

POKAŽI KREDIBILNOST I SPOSOBNOST Vrlo je značajno objasniti zbog čega si baš ti kvalifikovan za ono što želiš da radiš. Dolazak na ideju je samo jedan mali deo slagalice, moraš znati kako da stvari izvedeš do kraja.

PROFIMEDIA

3 Prefrontalni korteks

ODBACI APATIJU

F R E E YO U R M I N D

PITANJA KOJA ĆE VAM OSLOBODITI UM

1. Kad ne bi znao koliko imaš godina, koliko bi sebi dao? 2. Na kraju života, da li bi voleo da si pričao više ili uradio više? 3. Kada bi prosečan ljudski vek bio samo 40 godina, šta bi živeo drugačije? 4. Ako je sreća novac, šta bi te obogatilo? 5. Da li bi pre radio ispravne stvari ili radio stvari ispravno? 6. Šta je bolje: mrzovoljni genije ili srećni idiot? 7. Da li bi pre voleo da izgubiš sve svoje sećanje, ili da više ne možeš da stvaraš sećanja? 8. Možeš li da podneseš istinu a da je ne osporavaš? 9. Da li si se ikada istinski suočio sa svojim najvećim strahom? Ako nisi - zbog čega je to tvoj najveći strah? 10. Da li si samo živ ili istinski živiš život? 11. Šta si uradio danas - ali da se toga zaista sećaš? 12. Da li radiš ono u šta veruješ? Ili jednostavno prolaziš?

13. Koliko u stvari kontrolišeš kuda ide tvoj život? 14. Kad bi mogao nekome da daš samo jedan savet, koji bi to bio? 15. Da li vidiš liniju između ludila i kreativnosti? 16. Kad bi mogao da promeniš samo jednu stvar u svetu, koja bi to bila?

17. Da li bi se odrekao deset godina života da bi bio atraktivan ili slavan? 18. Da li više voliš da imaš manje novca ili da imaš više posla radeći posao koji voliš? 19. Da li nekad imaš osećaj da iznova živiš jedan isti dan? 20. Ako učimo iz grešaka, zbog čega se bojimo da ih načinimo? 21. Kako to da ono što te čini srećnim ne čini i sve druge srećnim? 22. Zašto si ti - ti? 23. Šta bi uradio drugačije da nema nikog da te osuđuje? 24. Šta u životu istinski voliš? 25. Odluke koje sada donosiš: da li su vezane za tebe ili za nekog drugog? 26. Kad bih znao da umirem, kako bih živeo? 27. Šta je gore: pasti ili nikad ne pokušati? 28. Za šta se grčevito držim, da moram da pustim? 29. Da li je nešto što me je uznemiravalo pre pet godina uopšte više bitno? Zašto? 30. Ako ne sada, kada?

ODBACI APATIJU

OPEN ERA

JESMO LI SAMI? Oktobar je bio mesec kada je NASA našla vodu na Marsu i kada smo ponovo maštali o drugim svetovima, umesto da, možda, mislimo da li dovoljno koristimo i ovaj... PROFIMEDIA

Sve ove fotografije: Nila (gore), Amerike i Njujorka (levo) i aurore borealis (dole) napravio je astronaut Skot Keli, član posade Međunarodne svemirske stanice.

VELIKO PITANJE

ŠTA BISTE VOLELI DA STE NAUČILI NA FAKULTETU, A NISTE?

ZORAN MILIVOJEVIĆ, PSIHOTERAPEUT

ČEDOMIR ANTIĆ, ISTORIČAR

ANA ŠEKULARAC, MODNA KREATORKA

Medicinu sam studirao osamdesetih godina. Nedostajale su mi neke komunikacijske veštine i osećao sam se nepripremljeno za rad sa ljudima. U to vreme, mi smo na fakultetu osnovali svoju školu. Zvala se Grupa za multidisciplinarni pristup: Mozak, psiha i ponašanje. Pozivali smo sami nastavnike koji su nam držali predavanja iz onoga što nas je interesovalo i tako smo sami organizovali praktičnu obuku.

Studirao sam istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Mislim da je na osnovnim studijama nedostajao jedan središnji predmet posvećen metodologiji. Takođe, žao mi je što tokom studija nisam bolje naučio francuski jezik.

Pre neki dan u društvu mojih prijatelja potegnuta je tema: kako čovek vrednuje sebe i svoju kreaciju kroz novac. Tad sam se setila da mi je davno jedan mudar čovek rekao: „Novac je tvoje vreme i tako računaš cenu - prema vremenu koje si utrošila da nešto napraviš. Tvoje znanje i sve ostalo je božje.“ Prosto, tržišna vrednost kreacije ne postoji. Kad uđeš u posao, cenu svog umetničkog dela sam moraš da obrazuješ. Ja to na fakultetu nisam naučila, ali sam imala sreću da naiđem na jednog mudrog čoveka čijim se savetom i danas vodim.

VANJA MILAČIĆ, GLUMICA Volela bih da sam naučila da budem praktičnija u životu: da menjam sijalicu, a ne samo da od nje stvaram svet „Koriolana“. Volela bih da sam se naučila da postoji realan svet, a ne samo scena. Da u tom realnom svetu žive mnogo suroviji ljudi nego kod Šekspira. Da čistota i bol ne postoje samo kod Čehova. Volela bih da sam naučila da dobijati desetke nije jednako dobiti stalno zaposlenje i platu. I da, da je Akademija škola koju i ne moraš završiti da bi se ovim poslom bavio.

VELIKO PITANJE

ANA MARIA ROSSI, REDITELJKA Moj fakultet je bio dobro mesto za studiranje, naročito devedesetih, kada je bio svojevrsno utočište od ludila u kome smo živeli. Fakultet dramskih umetnosti, koji smo mi uvek zvali Akademija, kao i sve prave umetničke škole, omogućio nam je da studiramo, i kasnije živimo, kao ime i prezime, a ne kao broj. To nije mala stvar, i to će vam potvrditi svaki student prava, medicine, Filološkog fakulteta... Volela bih da smo imali mogućnosti za razmenu studenata sa drugim filmskim školama u svetu, što je bila praksa nekih generacija koje su se školovale pre mene na FDU. Te filmske radionice i upoznavanje nekih drugih kultura, načina rada i razmišljanja važne su za ljude koji studiraju. One pomažu da se gleda dalje, traži više, da se bude bolji, da se prevazilaze inhibicije, da se stvaraju kontakti i prijateljstva i, uopšte, da se bolje pliva kroz te vode u godinama posle školovanja.

STEVO MANDIĆ, SLIKAR I GRAFIČKI DIZAJNER Mislim da je problem sa skoro svim fakultetima to što te niko tamo ne uči i ne sprema za realan život. Desetka i teoretsko znanje se doslovno rasprše kada se suočiš sa okruženjem, budućim kolegama i šefovima od kojih ti zavisi sudbina. Takođe, retko ko te sprema na borbu sa ljudima kojima smeta tvoje znanje. I tako, umesto da primeniš sve što si naučio, dođeš u priliku da to potisneš i da počneš ispočetka da učiš sve - iz psihologije ljudskog roda.

ALEKSANDAR SIMIĆ, KOMPOZITOR Sve ono što sam na bolan način morao sam da otkrijem, a zapravo nisam morao - jer su profesori dužni da prenose i svoje iskustvo, a ne samo informacije koje se mogu naći i u udžbeniku. Bar bih se ja tako ponašao da sam pedagog. Svaki zanat ima svoja pravila, a neki put i fantastične recepte, koji su vrlo jednostavni. Ti recepti su poput uputstava Vase Pelagića. Mogu ih formulisati samo oni koji se dugo bave određenim poslom, ali ih zato mogu iskoristiti svi. Daću jedan konkretan primer. Ako želiš da pišeš muziku, uzmi neku šperploču i stavi je na klavirski pult. Svako ko je pokušao da piše note za klavirom zna da je kod pijanina problem dohvatiti donji deo strane, jer smeta pult, dok je kod polukoncertnog klavira pult previše kratak pa note moraju da se pridržavaju dok se ispisuje gornji deo strane. Šperploča to rešava (ili vrlo tanka a tvrda fascikla). Ako staviš knjigu, ne ostaje mesta za hartiju.

MIODRAG STOJKOVIĆ, GENETIČAR

TOMA FILA, ADVOKAT

Voleo bih da sam naučio da volim ljude, a ne knjige.

Žao mi je što nisam imao detaljniju ranu embriologiju kao i mogućnost da se na tom polju nešto više nauči u onom laboratorijskom, praktičnom delu. I do današnjeg dana ne postoji prava škola za embriologa, ja sam morao da je pohađam u inostranstvu. A to je veoma bitna profesija za onaj deo medicine gde se sterilitet u borbi za što više beba pobeđuje putem modernih laboratorijskih metoda i vantelesnom oplodnjom.

RAŠA ANDRIĆ, REŽISER

Voleo bih da sam naučio da mačujem.

TEMA BROJA

UP PRIPREMA, POZOR,

START...

TEMA BROJA

Magazin Original okupio je osnivače Infostuda, Kidstera, Limunda i Green Designa, kako bi iz ugla danas uspešnih preduzetnika preneli po koji poslovni savet na generaciju koja dolazi, ali se i prisetili tih starih dobrih početaka, nakon kojih su došla ova nova, za njih uspešna vremena

Piše Miljana Nešković

PREDSTAVLJANJE IDEJE INVESTITORU MNOGI MLADI STARTAPERI DOŽIVLJAVAJU KAO „BITI ILI NE BITI“ TRENUTAK ZA KARIJERU, ALI I ZA BUDUĆNOST IDEJE U KOJU SU ULAGALI VREME I NADE. UISTINU, DOBAR INVESTITOR U DOBROM TRENUTKU MOŽE OZBILJNO DA PROMENI OKOLNOSTI

„Objašnjavaj bolje svom timu zašto radiš neke stvari, čak i kad si sigurna da su to odlične stvari. Traži sjajne osobe uvek. Kad naiđeš na neku od njih, napravi mesta za nju u svom timu, kako znaš i umeš.“ Direktorka Infostuda Branislava Gajić Stanojević, da može da se vrati 16 godina unazad, u vreme osnivanja danas uspešne kompanije Infostud, sebi bi dala taj savet. I ima logike. Na početku svi intuitivno osećamo da uspeh kompanije počiva na timovima stručnjaka koje povezuje isti poslovni cilj, ali je lakše kad stigne potvrda od nekoga ko tim putem već dosta dugo vrlo uspešno hoda. Upravo zbog toga, ma-

gazin Original okupio je uspešne srpske preduzetnike, kako bi na generaciju koja dolazi preneli po koji savet, ali se i prisetili tih starih dobrih početaka, nakon kojih su došla ova nova, uspešna vremena za njih. Infostud je jedna od prvih domaćih internet kompanija. Od trenutka u kom su ideju o Infostudu formirali mladi entuzijasti, polagavši sve nade u ovaj startap, prošlo je čitavih 16 godina. „Tada su u SAD već postojali sajtovi vezani za visoko obrazovanje, ali je u Srbiji floppy disk i dalje bio novotarija među studentima i po fakultetima“, priseća se danas Branislava. „Odlučili smo da napravimo prvi domaći sajt sa informacijama potrebnim za upis na fakultet. Kasnije smo samo širili oblasti rada. Jedini parametar kojim smo se u samom početku vodili bilo je uverenje da će internet biti budućnost.“ Ovo je bila samo jedna od vrlo preciznih pretpostavki tima Infostuda. Vremenom, izrasli su u vrlo ozbiljnu kompaniju koja posluje preko interneta, podstiče razvoj elektronskog poslovanja u Srbiji i vodi sajtove u oblasti internet usluga, informisanja, trgovine...

TEMA BROJA

MNOGO JE VAŽNO ZNATI I KAD DA STANEŠ I ODUSTANEŠ. U TOME NEMA NIKAKVE SRAMOTE. U SRBIJI MNOGI NEUSPEH DOŽIVLJAVAJU KAO NEKAKVU SRAMOTU. TREBA ISTAĆI DA SE NA ZAPADU NEUSPEH POSMATRA KAO VAŽNA ŽIVOTNA I BIZNIS ŠKOLA DARKO VIDIĆ, GREEN DESIGN

„Posmatrali smo tržište i razmišljali šta nedostaje na njemu“, priseća se Darko Vidić, osnivač i direktor portala Green Design, jedinstvene lokacije na internetu koja povezuje dizajnere sa svima kojima je neka vrsta grafičkog dizajna potrebna, organizuje javne konkurse i isplate honorara za autore. „Ubrzo smo shvatili da ne postoji freelance dizajnerska scena u pravom smislu te reči, da je tržište slabo, da su dizajneri često bili prevareni tako što nisu dobijali novac za svoj rad, ali su često i klijenti dobijali vrlo malo ideja za plaćenu uslugu. Tako smo došli na ideju da pokrenemo internet servis Green Design koji će rešiti sve te probleme.“ Marija Janjušević, COO Kidstera, jedna je od retkih žena u svetu startapova. Zajedno sa prijateljicom Anom Pajković osmislila je aplikaciju koja je donela veliko olakšanje svim „digitalizovanim“ roditeljima. „Kako smo i same dve mame, pravac za delatnost smo odabrale pokušavajući da rešimo neke od problema na koje smo naišle u ulozi roditelja, kao što je konstantna kupovina i nagomilavanje dečjih stvari i stalan nedostatak vremena. Otuda ideja za Kidster“, počinje priču Marija Janjušević. „Vodile smo se principima istraživanja tržišta i ‚custumer developmenta‘, kojim smo ovladale pohađajući Startap akademiju, što toplo preporučujemo. Bilo je potrebno neko vreme da se početna ideja iskristališe. Posle razgovora sa drugim mamama i njihovih saveta, u martu 2015. odlučile smo da pokrenemo projekat.“ Kako deca brzo rastu, dečja garderoba, obuća i igračke, vrlo brzo postanu višak u kući iako je obično reč o dosta skupo plaćenim artiklima. Ove dve mame iz Beograda otvorile su Kidster internet prodavnicu - mobilnu aplikaciju za kupovinu i prodaju novih i korišćenih dečjih stvari namenjenu prvenstveno roditeljima. Kidster odlikuju moderan dizajn i jednostavnost za korisnika kojom, kako Marija kaže, teže da se izdvoje. „Posebno smo ponosne na činjenicu da smo kao mame bez prethodnog tehničkog

TEMA BROJA SVET

znanja uspele da za kratko vreme kreiramo koncept, testiramo ga i privučemo investiciju fonda Start Labs, kao i pažnju medijskih grupacija kao što su Huffington Post i Al Jazeera. Tako je Kidster izašao iz okvira Srbije“, istakla je Marija. „Naučile smo da je da najbolje krenuti od oblasti i problema koje poznajete, i pokušati da osmislite što jednostavnije rešenje za problem koji ste identifikovali. U Srbiji postoji vrlo razvijen startap ekosistem, koji je veoma pristupačan. Preporučile bismo svima koji su zainteresovani da iskoriste mogućnosti koje pruža.“ Vladimir Nikolić je 2005. godine sa bratom osnovao firmu Limundo. U avanturu zvanu preduzetništvo ušli su zajedno. „Dugo smo živeli u Berlinu i tamo smo bili u kontaktu sa prvim oblicima e-trgovine“, objašnjava Vladimir. „Fascinantan mi je bio, i ostao, eBay, koji je kroz aukcijsku prodaju otvorio novo tržište. Ođednom, sve što imaš u kući dobilo je opipljivu vrednost - vrednost koju tržište odredi. Uočio sam taj model kao transformaciju pojedinca, i poželeo da prenesem taj koncept u Srbiju. Pitanja koja smo sebi tada postavljali bila su: ‚Da li ovo može da bude od koristi našem narodu?‘ i ‚Kako naš narod razmišlja?‘ Odgovori su bili: da i da.“ Danas, deset godina nakon tog ključnog trenutka, Vladimir Nikolić ima u planu da LimundoGrad raste kroz širenje platformi Limundo, Kupindo i novog Oglasinda, ali i kroz razvoj sistema za plaćanje. Iz ove perspektive, Vladimir smatra da je na samom početku vrlo bitno pomeriti se što pre sa mrtve tačke i otpočeti sa realizacijom ideje. „Mi smo kao prvi korak imali kreiranje imena“, prisetio se Vladimir Nikolić. „Kada smo došli na ‚Limundo‘, odjednom to nije više bilo samo lepa ideja, već je ona počela i da se formira. To nas je odmah povuklo da osnujemo firmu, što je povlačilo sledeće poteze. Korak po korak. Moj savet je da je u tom ranom periodu dobro što pre napraviti nešto opipljivo. Svi mi imamo ideje, ali često sve ostaje na tome. Fakultet, drugari, posao, porodica i okolina ponekad služe kao izgovor za stajanje u mestu. Zato smatram da treba jednostavno napraviti taj prvi iskorak, makar on bio i mali.“

Iako se svi slažu da je uvek dobro pronaći ono što na tržištu nedostaje, to ne mora da bude jedini recept za uspeh. Branislava iz Infostuda smatra da je originalnost ideje uvek plus, ali da nije neophodna i ističe da dosta olakšava stvari ukoliko je ideja negde, nekad makar malo testirana. „Ako radite nešto što već postoji, radite mnogo bolje od konkurencije!“, na ovu temu preporučuje Darko Vidić iz Green Designa, i nemamo razloga da mu ne verujemo.

„Ukoliko ste sigurni u svoju ideju, ukoliko ste razgovarali sa brojnim budućim korisnicima i potvrdili da vaš proizvod ima publiku - sve prepreke su rešive“, smatra Marija Janjušević iz Kidstera. „Izazovi pri pokretanju sopstvenog startapa su brojni i skoro svakodnevni. Nama je najveći problem predstavljalo okupljanje tima koji će razumeti suštinu ideje i pridružiti se projektu sa pođednakom dozom entuzijazma kao i mi.“ Kad je reč o formiranju i vođenju poslovnog tima, viđenja Darka Vidića donekle se poklapaju sa iskustvima njegovih kolega preduzetnika: „Da bi neki projekat uspeo, morate imati potpuno lud tim, u najpozitivnijem smislu, koji je spreman da se žrtvuje. U tom procesu, svi žrtvuju vreme, život i porodicu. Ako ulazite u posao ili ga vodite u Srbiji, najveći izazovi su: požrtvovanost tima, zakoni u Srbiji i finansije“, praktičan je Darko Vidić. „Internet biznis je dosta jednostavan za pokretanje zbog manjih troškova, ali koče mnogobrojni potpuno suludi zakoni, koji ljude masovno teraju ili u sivu zonu ili u emigraciju. Upravo zbog toga, mnogi uspešni srpski startapovi zapravo imaju HQ u Evropi ili u

TEMA BROJA

Americi, gde se firma otvara za jedan dan i gde ne postoje takvi birokratski i poreski tereti. Na primer, kod nas većina banaka još nije ni čula za PayPal, tako da je teško naplatiti stvari bez muke. Green Design još posluje iz Srbije, ali razmišljamo o iseljenju firme u neku normalniju zemlju iz koje ćemo moći jednostavnije da poslujemo sa svetom. No, kao što kažem, pored finansija i zakona, elan tima je uvek veliki izazov za svakog ozbiljnog preduzetnika.“ Prema iskustvu Vladimira Nikolića, okruženje može da bude velika kočnica u periodu rađanja ideje i odlučivanja o prvim koracima. „Kome god da ispričaš svoju ideju, najčešća reakcija na koju nailaziš je da to neće uspeti, da ti nisi sposoban za takav korak, da je skupo, da će velike firme da te pojedu... Kako bismo izbegli te kočničarske opaske, nikome nismo pričali o svojim planovima“, objašnjava Vladimir koji verovatno nikad ne bi osnovao Limundo da je dozvolio sebi da se na takve opaske obazire. „Imali smo tu sreću da su nas roditelji podržavali u raznim poduhvatima, pa i u ovom našem, trenutno, najvećem. Ako imate osobu koja veruje u vaše, na prvi pogled, možda i sulude ideje, čuvajte je. To je veliki pokretač.“ Početkom veka, kad je Infostud formiran, internet je bio nešto relativno nepoznato i novo. Samim tim, usluge koje je Infostud nudio još uvek nisu bile opštepoznate, niti zvanično prihvaćene. „Presudno je bilo uveriti i korisnike i oglašivače da je korisno za njih da budu online, i pomoći im da savladaju novu tehnologiju. I biti strpljiv - izdržati dok se na internetu nije skupila kritična masa ljudi, dovoljna da biznis postane održiv, a kasnije i profitabilan“, prisetila se Branislava Gajić Stanojević. „Danas su promene u ICT sferi još brže nego onda, tako da je ključna stvar održati korak sa novim tehnologijama i novim potrebama korisnika. Današnji srednjoškolci koriste internet i mobilne tehnologije drugačije od nas, i njihove navike komuniciranja su donekle drugačije. Izazov svakog ICT biznisa je i da zadrži agilnost i fleksibilnost u poslovanju, kako bi se prilagodio novim tekovinama.“

Iz današnje perspektive, Branislava misli da su osnivači od početka verovali u dolazeći uspeh Infostuda, iako se put kojim su išli menjao u hodu. „Mislim da se za mene prva potvrda uspeha dogodila onda kad smo zaposlili prve ljude na puno radno vreme i iznajmili kancelariju od tekućih prihoda. Za nas je to bio uspeh, a danas to neki startapovi imaju od početka“, objasnila je Branislava.

„Kako na Limundu prodavac plaća proviziju za korišćenje platforme, ključan momenat za nas dogodio se nakon nekoliko meseci kada smo dobili prvu uplatu“, prisetio se Vladimir. „Ta uplata nije bila značajna zbog iznosa, pošto nije mogla da pokrije ni delić troškova. Ipak, poruka te uplate bila je da su u Srbiji ljudi spremni da online plate za dobru uslugu, i zbog toga je trenutak bio ključan za nas. Ako govorimo o finansijskoj isplativosti pokrenutog posla, tu nema paušalnog odgovora. Sve između dve i deset godina je realno. Mi smo imali za cilj da se razvijamo, pa smo od prvog dana ulagali mnogo više nego što su nam bili prihodi“, objasnio je Vladimir i dodao da su oni tek pre dve godine postali zaista profitabilni. Sa druge strane, Marija Janjušević iz Kidstera ističe da je zarada nekad manje bitna od rasta kompanije: „Imajući u vidu trenutnu konkurenciju na tržištu, praksa pokazuje da je optimalno fokusirati se na rast broja korisnika umesto na kratkoročnu dobit. Konkretno, mi za sada nemamo zaradu od projekta.“ Darko Vidić iz Green Designa smatra da rok u kom bi prvi rezultati poslovanja jedne internet kompanije trebalo da se jave dosta zavisi i od vrste delat-

nosti. „Neki portali donose novac brže, neki sporije, a neki ga uopšte ne donose. Mnogo je važno znati i kad da staneš i odustaneš. U tome nema nikakve sramote. U Srbiji mnogi neuspeh doživljavaju kao nekakvu sramotu. Treba istaći da se na Zapadu neuspeh posmatra kao važna životna i biznis škola.“ Koliko god su samopouzdanje, volja i istrajnost značajni za uspeh, nekad je značajno znati u kojim bitkama se treba boriti, a u kojima ne. Tako je moć uočavanja propalih projekata veliki dar dobrih preduzetnika, jer može da uštedi ne samo novac već i silno vreme ulaganja u projekat koji iz nekog razloga nema budućnost. „Startapovi propadaju iz dva razloga: ili niko neće da kupi proizvod, ili ostaju bez finansijskih sredstava. Prvi problem se rešava stalnim učenjem, sticanjem novih znanja i prilagođavanjem tržištu, a drugi problem rešavaju prihodi i investitori“, objašnjava Marija Janjušević iz Kidstera. „Potrebno je neprestano učiti i eksperimentisati, modifikovati ideju i prilagođavati je tržištu.“ Na pitanje kako znati da je projekat zreo za odustajanje, Darko Vidić je jasan: „Kada ne donosi novac. Poenta svakog komercijalnog projekta je da donosi novac kojim će da se isplaćuju plate, podmiruju

TEMA BROJA

+ SVEŽI SRPSKI

STARTAPOVI

troškovi i zapošljavaju novi ljudi. Naravno, niko ne očekuje zaradu u prvih 4-7 godina, kada je u pitanju internet biznis, naročito u Srbiji. Osnivanje internet kompanije nije otvaranje butika ili pekare, gde obrt i profit mogu da se očekuju i u prvih šest meseci. Neke od uspešnih domaćih internet firmi počele su ozbiljnije da zarađuju tek posle sedam godina. Zato je teško dati precizan i opšteprimenljiv odgovor na to pitanje. Svaki pametan CEO i lider mora dobro da razmisli, osluškuje tržište i na osnovu toga procenjuje da li se isplati nastavljati.“ Iako je jedna od definicija uspeha da čak i ako 99 puta padneš, treba stoti put da ustaneš, Vladimir Nikolić ističe da je vrlo tanka granica između uspeha i propalog pokušaja. „Jedan od trikova za testiranje tržišnog potencijala proizvoda, a možda i procenu ideje o povlačenju, jeste eksperimentalno izbacivanje proizvoda ili usluge sa tržišta, i posmatranje reakcija“, savetuje Vladimir Nikolić. Marija Janjušević iz Kidstera ovom pitanju pristupa iz pozitivnog ugla. „Radom na razvoju projekta neprestano se stiču nova znanja. Ako i koristite ta znanja, projekat ne može da propadne, može samo da promeni svoj tok“, smatra Marija i dodaje: „Što više radite, problemi su vidljiviji, a ukoliko kreirate rešenja za identifikovane probleme, neće biti neuspeha.“ Predstavljanje ideje investitoru mnogi mladi startaperi doživljavaju kao „biti ili ne biti“ trenutak za karijeru, ali i za budućnost ideje u koju su ulagali vreme i

nade. Uistinu, dobar investitor u dobrom trenutku može ozbiljno da promeni okolnosti, a može i da spase projekat od gašenja kao što je istakla Marija iz Kidstera. Baš zato što u poslu nekad stvari deluju kao da popravnog nema, svi startaperi treba da vladaju makar osnovnim pravilima dobre prezentacije. Pre svega, kako ističe Branislava Gajić Stanojević iz Infostuda, ceo paket treba da uliva poverenje investitoru.

„Investitori treba da dobiju potvrdne odgovore na pitanja koja su njima bitna: da li postoji i koliko je tržište za neki biznis, da li tim koji stoji iza ideje deluje posvećeno, kao i da li taj tim ima predispozicije da izgura jedan startap.“ Nakon 16 godina uspešnog internet poslovanja, Infostud je sjajan primer da internet poslovanje u Srbiji može ne samo da napravi razliku već i da održivo raste tokom dugog perioda. Po pitanju održivosti jednog poslovanja na zdravim nogama i saveta onima koji žele da idu stopama Infostuda, Branislava Gajić Stanojević nije u velikoj dilemi. „Mislim da je neophodno da se širite. U suprotnom, jednostavno ćete u nekom trenutku krenuti da odumirete. Širenje, sa jedne strane, zahteva umeće izgradnje stabilnog sistema koji ne zavisi samo od jednog ili dvoje ljudi, a sa druge strane zahteva zadržavanje preduzetničkog, brzog i nebirokratskog načina razmišljanja i rada“, ističe Branislava za kraj i dodaje da upravo takvo žongliranje korporaciju održava živahnom, a ne samo živom.

Startapovi mogu da učine svet boljim, ljubaznijim i praktičnijim mestom za život. Ove aplikacije su samo neke od kreativnih potvrda za to. Naravno, sveže su napravljene u Srbiji.

+ NAHRANI PSA Neprofitna, volonterska organizacija i Android aplikacija koja okuplja ljude velikog srca koji žele da pomognu u hranjenju i zbrinjavanju pasa.

+ 1 EVRO MESEČNO Baza podataka o načinima na koje možemo slanjem SMS-a da pomognemo bolesnoj deci i mladim ljudima kojima je finansijska pomoć neophodna za lečenje, ujedno i aplikacija koja ceo proces svodi na par klikova.

+ GIVEAWAY Android aplikacija osmišljena za poklanjanje stvari koje bi neko možda bacio, zato što one nekom drugom mogu biti od velike koristi.

+ STARA SELA Veb-aplikacija inspirisana zapuštanjem sela kao mesta za stanovanje, ali i turističke posete. Aplikacija objedinjuje mapu starih sela u Srbiji, podatke o svakom mestu koje korisnici mogu da dopunjuju, kao i pretrage po različitim kategorijama (smeštaj, hrana...)

+ MAPA PRISTUPAČNOSTI Aplikacija namenjena slepim, slabovidim, gluvim, nagluvim osobama, zatim osobama koje se otežano kreću, korisnicima invalidskih kolica i sličnih pomagala, kao i roditeljima dece sa posebnim potrebama, da pronađu informacije o pristupačnosti gradskih objekata za invalide, dok istovremeno omogućava svima koji to žele da učestvuju u mapiranju lokacija.

NOVI BONTON

KRATAK KURS POSLOVNE KULTURE PROFIMEDIA

NEMAČKA

POKLONI SKUPLJI OD ŠEZDESETAK AMERIČKIH DOLARA U NEMAČKOJ SE UGLAVNOM SMATRAJU NEPRIKLADNIM

AUSTRIJA Austrijanci važe za velike tradicionaliste, tako da je dobro komunikaciju voditi na nivou formalnog u skladu sa njihovim merilima pristojnosti. Prilikom upoznavanja najbolje je da predstavljanje obavlja treća osoba, a tokom pregovaranja dobro je ruke držati iznad stola. Držanje ruku pod stolom se u Austriji, kao i u većini evropskih zemalja, smatra nepristojnim. Vizitkarte se dele uoči sastanka, poželjno je da budu prevedene na nemački jezik. Specifičnost austrijske poslovne kulture je u tome što se u Austriji od gostiju očekuje da i administrativnim radnicima, asistentima i recepcionerima, po dolasku uruče svoje vizitkarte. Pokloni nisu deo sklapanja poslovne saradnje u Austriji, ali su sasvim prikladni ako je povod praznik ili postignut zajednički uspeh. U tom slučaju, prikladno je pokloniti „brendi“, ili nešto tipično za zemlju iz koje gost dolazi, ukoliko je visokog kvaliteta i nije dostupno u Austriji.

U nemačkoj poslovnoj praksi, smatra se velikom greškom izostavljanje titule u obraćanju ili njeno pogrešno tumačenje. Opšte pravilo je da se svi oslovljavaju sa „her“ ili „frau“, nakon čega sledi prezime ili titula ukoliko postoji. Nemci u poslu dosta cene znanje nemačkog, kao i nevešte pokušaje govora na tom jeziku. Tačnost se očekuje i podrazumeva. Pokloni nisu integralni deo poslovanja u Nemačkoj. Kad je reč o darovima, najprihvatljiviji su oni koji prezentuju zemlju iz koje poslovni partneri dolaze, ili njihovu kompaniju. U tom slučaju, kompanijski logo je obavezan. Pokloni skuplji od šezdesetak američkih dolara u Nemačkoj se uglavnom smatraju neprikladnim.

FRANCUSKA Generalno gledano, Francuzi imaju specifično poimanje vremena, što utiče na termine održavanja sastanaka i eventualne isporuke. Mogu da rade više stvari istovremeno, skloni su stalnim prekidanjima i digresijama i preferiraju direktan kontakt očima na sastancima. Poštuju protokol u smislu preciznosti prilikom govora, naglašavanja statusa i titula, odgovarajuće odeće i ponašanja. Skupu odeću i modne detalje veoma cene i poštuju „dobro upakovane“ partnere. Uručivanje poklona je prihvatljivo, ali se diskrecija smatra manifestacijom dobrog ukusa. Na ceni su knjige, kvalitetna muzika i reprezentativni pokloni iz zemlje gosta. Francuzi retko pozivaju poslovne partnere u svoju kuću. U tom slučaju, poklon se uručuje domaćinu, nikako uz vizitkartu. Ukoliko se nosi cveće za domaćicu, poželjan je neparan broj cvetova. Treba izbegavati hrizanteme, kao cveće koje se nosi na sahrane, crvene ruže, kao cveće koje se poklanja ljubavnicama, i karanfile - jer se oni u Francuskoj smatraju znakom loše volje.

NOVI BONTON

ITALIJA

RUSIJA

Italijanski stil menadžmenta određuje snažan uticaj države. Brojne kompanije i finansijske institucije formirane su pre Drugog svetskog rata, u vreme ekonomske krize. Država nastoji da zaštiti svoje poslovanje od internacionalne konkurencije kroz različite propise. U poslovnoj komunikaciji, u Italiji dominira korespondencija u odnosu na poslovni poziv. Vizitkarte su neophodne, poželjno je da na poleđini stoji italijanski prevod neophodnih podataka: ime i prezime, titula, posao koji se obavlja i kontakt. Titule su u Italiji pomalo i stvar prestiža. U obraćanju se neretko koriste i bez prezimena, uglavnom bez prezimena. U Italiji, poziv na operu ili sportski događaj sledi nakon boljeg upoznavanja saradnika ili partnera. Na večerama se uglavnom završavaju poslovi. Uručivanje poslovnih poklona je u Italiji na najvišem nivou. Luksuzni pokloni biće prihvaćeni uz zahvalnost.

Sastanak sa ruskim partnerima najbolje je zakazivati ranije, kako bi se mogao nekoliko puta potvrditi. Fleksibilnost u pogledu vremena je bitna, jer su u Rusiji promene termina sasvim uobičajene u poslovnom svetu. Vizitkarte su vrlo značajne, naročito je dobro ukoliko imaju ruski prevod. U Rusiji, adresa ima svoj redosled koji treba poštovati: država, grad, ulica i broj, ime i prezime. U Rusiji se na poslovnim ručkovima potvrđuje posao. Centralno mesto za stolom namenjeno je najstarijem menadžeru, dok gosti iz inostranstva sede naspram svojih poslovnih partnera po rangu. Prilikom kućnih poseta u Rusiji treba biti obazriv u izražavanju divljenja, jer se time stvara neformalna obaveza domaćina da predmet divljenja pokloni gostu. Rusi dosta novca troše na oblačenje i vrlo cene luksuz. Dobro obučen poslovni saradnik uvek će ostaviti pozitivan prvi utisak. Davanje poklona prilikom prvog susreta smatra se lošim manirom u ovom delu sveta. Parfemi ili toaletne vode smatraju se preterano intimnim poklonom bez obzira na pol. Ostavljanje vizitkarte uz poklon takođe se smatra neumesnim, znatno je bolje rukom ispisati poruku.

BRITANIJA Poslovna kultura u Britaniji uglavnom je srednje formalna, u vidu fleksibilnosti radnog vremena i decentralizacije koja je zastupljena u većini upravljačkih struktura. Sastanci se planiraju unapred, ali se uvek očekuje potvrda na dan održavanja susreta. Poslovni ručkovi su vrlo uobičajeni u Britaniji, ali se pravo poslovno dogovaranje uglavnom ne praktikuje tokom ručka. Neformalnost u komunikaciji je u britanskom poslovanju vrlo poželjna, brzo se prelazi na lična imena, titule se retko koriste i prikladan humor je dobrodošao. Davanje poklona u Britaniji nije uobičajeno, ali je prihvatljivo kad nastupi nakon uspešno završenog projekta.

NEFORMALNOST U KOMUNIKACIJI JE U BRITANSKOM POSLOVANJU VRLO POŽELJNA, BRZO SE PRELAZI NA LIČNA IMENA, TITULE SE RETKO KORISTE I PRIKLADAN HUMOR JE DOBRODOŠAO

JAPAN Poštovanje je osnova japanske poslovne kulture. Svaki gest koji se može protumačiti kao nepoštovanje, može ugroziti saradnju. Vizitkarte se u Japanu predaju i primaju stojeći, sa obe ruke, one predstavljaju kartu ličnog identiteta. Prilikom sedenja, naročito ukoliko nema stola, ruke su položene na butinama. Kad je reč o rasporedu sedenja, određen je prema hijerarhiji. Najboljim mestom u prostoriji smatra se ono koje je najudaljenije od vrata. Poslovne poklone za japanske partnere ne bi trebalo uvijati u beli papir, jer bela asocira na žalost i smrt.

SAD

SINGAPUR

Američki menadžeri su mnogo više skloni poslovnim rizicima od, na primer, evropskih. Menadžment je američka tvorevina. Većina kompanija u Americi ima svoja specifična pravila odevanja, tako da je klasično poslovno odelo najsigurnije rešenje: bez preterivanja u skromnosti, praćenju trendova ili luksuznim detaljima. Komunikacija otpočinje i završava se rukovanjem. Pokloni, naravno, nisu obavezni, ali je nepisano pravilo da se uručuju po završetku posla i otvaraju se na licu mesta. Pozivanje u kuću radi poslovnog dogovora deo je poslovne kulture u Americi. Prilikom prve posete, gost se, po pravilu, provodi kroz celu kuću. Za razliku od većine zemalja sveta, odbijanje hrane će se u Americi retko kad protumačiti na negativan način.

Ukoliko nema hitnosti, u Singapuru je najbolje ne zakazivati poslovne sastanke petkom. Vizitkarte se predaju svima koji su prisutni, sa dve ruke kao i u Japanu. Najbolje je da budu na engleskom jeziku. Predavanje poklona pre zaključenja dogovora može biti lep gest, ali je poželjno da poklon ne bude previše skup. Poklon se uglavnom prvo odbija, pa nakon insistiranja gosta prihvati. U poslovnoj praksi Singapura su vrlo izraženi prijateljski odnosi među saradnicima i partnerima, tako da ni pitanja u vezi sa privatnim životom nisu neuobičajena na sastancima.

Piše

Nebojša Mandrapa IZVRŠNI UREDNIK

Traženje posla je posao // Kad već dođe do prilike za razgovor sa poslodavcem, svakako treba izbeći je slepo praćenje smernica o tome kako se pripremiti za intervju, a koje se mogu naći na internetu. Svedenost u nastupu i tonu obraćanja, pažljiv odabir reči i osmišljena struktura predstavljanja, odaće utisak zrelosti P I Š E : I VA N A M I H A J LOV I Ć , H R M E N A DŽ E R K A U D I R E C T M E D I A

vakog dana mladi ljudi prave veliki broj izbora - od onih manje složenih, poput toga šta će da ručaju i šta će da obuku, do komplikovanijih koji se odnose na to koji će ispit prvo da polažu ili da li i gde da idu na master studije. Nezavisno od složenosti, u svakom procesu donošenja odluka svi prolaze sličan proces kritičkog razmišljanja i procenu raspoloživih resursa, uslova, prilika, ličnih motiva... Isti proces izbora trebalo bi da važi i za proces odabira poslodavca, iako je to u praksi, nažalost, neuobičajeno. Prvi korak mladih u potrazi za poslom, uprkos teškim uslovima na tržištu rada, treba da bude doslednost sebi, i u tom smislu potraga, selektivnost i opreznost u odabiru poslodavca koji neguje korporativne vrednosti slične ličnim vrednostima kojima streme sami kandidati. Kao što poslodavci biraju i odbijaju kandidate, tako bi trebalo da i mladi, posebno pre ulaska u proces traženja prvog zaposlenja, jasno definišu svoja očekivanja i kriterijume (od željene industrije, veličine kompanije, mesta rada, do korporativne kulture, radnog okruženja, uslova rada) i odrede svoj fokus, odnosno listu poželjnih poslodavaca kod kojih će ciljano, nikako nasumično, da konkurišu. Posebnu pažnju treba obratiti na medijske objave koje se tiču društveno odgovornih aktivnosti kompanija (CSR) i javne informacije dostupne na internetu. Neretko mladi poistovećuju imidž i brendove kompanije sa imidžom poslodavca, što u nekim slučajevima nije isto, usled čega su često spremni da zanemare podrobno sagledavanje aspekata „zdravog“ poslovanja. Najbolji saveznik i preventivna mera je sajt Agencije za privredne registre (APR) gde se kandidati mogu informisati o ključnim indikatorima poslovanja potencijalnih poslodavaca, kao što su osnivački kapital, vlasnička struktura, finansijski izveštaji, broj zaposlenih i drugo. Na taj način mogu se sprečiti negativna iznenađenja pre ulaska u proces konkurisanja i selekcije. ODREĐIVANJE FOKUSA U ZNAČAJNOJ MERI olakšava drugi korak u potrazi za poslom, a to je apliciranje. Upoznavanje potencijalnog poslodavca kroz podrobno istraživanje i ukrštanje raspoloživih informacija o misiji, viziji, vrednostima i načinu rada može dati prve smernice o traženom i željenom profilu

kandidata, a samim tim biti i dobar orijentir za odabir odgovarajuće forme i sadržaja biografije i pratećeg pisma. PRE SVEGA, VAŽNO JE ZNATI DA NE POSTOJI univerzalna forma CV-ja koje se treba pridržavati i koja je odgovarajuća za sve konkurse. Za početak, poželjno je formu i sadržaj prilagoditi i uskladiti sa delatnošću i vizuelnim identitetom firme za koju se konkuriše. Prve smernice mogu se naći na sajtu kompanije, gde je lako uočiti logo, korporativni font, strukturu i način na koji su izložene informacije. Što je firma otvorenija i kreativnija u predstavljanju svog poslovanja i svojih ljudi, kandidati bi trebalo da budu otvoreniji i domišljatiji u sastavljanju svojih biografija - kroz adekvatan odabir lične fotografije, autentične forme za predstavljanje informacija, navođenja opštih interesovanja i životnih iskustava. Što je firma konzervativnija i svedenija u svom predstavljanju, očekivano je da će u procesu selekcije pozitivnije reagovati na formalne, jednostavne i koncizno složene CV-jeve odnosno lične prezentacije. U oba slučaja, akcenat treba staviti na poslovno relevantna iskustva i veštine, konkretno, najveća postignuća, studentske prakse, učešće u studentskim organizacijama, lične angažmane u volonterskim i drugim aktivnostima. Biografije ne treba da budu duže od dve strane, neophodno je da budu sačuvane u PDF formatu i pod imenom kandidata. UKOLIKO SE KANDIDATI OPREDELE da šalju prateće motivaciono pismo, važno je da ono u svojoj sadržini bude prilagođeno ciljanom poslodavcu, a ne da bude „copy paste“ teksta koji se šalje od konkursa do konkursa. Generička pisma ne služe svrsi, pa ukoliko kandidati nisu spremni, tj. motivisani da se posvete pisanju iskrenih motivacionih poruka uz biografije, bolje da ih ne šalju, jer samo mogu negativno da utiču na ukupan utisak. Kada se postigne željeni efekat, odnosno kada se aplikacija izdvoji u masi pristiglih biografija, korak koji sve češće sledi je preliminarno testiranje. Upravo zbog ovog koraka, vrlo je važno da kandidati u svojim biografijama navode realni nivo određenih znanja i veština (korišćenje Excela, Worda, znanja jezika), jer će testiranje pomoći proveru na-

voda. Navođenje realnog nivoa posedovanja znanja uvek će se više ceniti, za razliku od situacija u kojima se utvrdi da je kandidat naveo napredno poznavanje bez pokrića. Međutim, iako je za većinu kandidata zastrašujuće, testiranje bi trebalo sagledati kao pozitivnu priliku, jer i u najgorem scenariju, a to je onaj u kom kandidati ne ostvare dobre rezultate, svako testiranje koje se prođe obezbeđuje jedno iskustvo više i bolju pripremljenost za sledeće. Takođe, testiranje i jednoj i drugoj strani omogućava uštedu vremena u procesu selekcije. Kako se vrste testova obično određuju i dodeljuju prema vrsti i potrebama posla, popunjavanje testova omogućava i kandidatima i poslodavcima da se brže prepoznaju i odmah sagledaju da li postoji ispunjenje osnovnih zahteva potrebnih za otvoreno radno mesto i nastavak daljeg procesa selekcije. Samo testiranje je prilika da se ostavi prvi utisak, tako da već tada ne treba zanemariti važnost dolaska na vreme, stila oblačenja, kulture obraćanja i ophođenja -- od ulaska do izlaska iz firme. Kada već dođe do prilike za razgovor sa poslodavcem, ono što svakako treba izbeći je slepo praćenje smernica o tome kako se pripremiti za intervju, a koje se danas u vidu preporuka mogu naći na internetu. Većina dostupnih pitanja i odgovora je uveliko prevaziđeno i iskusnim regruterima je lako da prepoznaju kandidate koji su naučili kako da daju poželjne odgovore. Neosporno, svakom regruteru je drago da vidi kandidata koji je uložio vreme da se spremi za intervju i svaka priprema je bolja od nepripremljenosti, ali nikako po cenu toga da se kandidat toliko „automatizuje“ u odgovaranju da izgubi na svojoj autentičnosti. Mnogo veću pažnju u pripremi za razgovor, od pripreme odgovora za moguća pitanja, treba posvetiti načinu na koji će kandidat predstaviti sebe i izložiti svoje kvalitete koji ga preporučuju kao poželjnog kandidata. Najbolja vežba je zapravo zane-

ILUSTRACIJA: Specijalno za Original, Mina Rakidžić, doktorand FLU, tehnika ugalj na papiru

marivanje CV-ja i pokušaj predstavljanja sebe bez podrške u vidu papira. Na taj način kandidati će zaista testirati poznavanje sopstvene biografije, hronološki posložiti svoja iskustva, podsetiti se i preispitati svoje osobine, a samim tim kroz tu vežbu, steći sigurnost i samouverenost koja je potrebna za ostavljanje pozitivnog utiska. NARAVNO, U SVEMU TREBA IMATI MERE. Retko koji poslodavac je zainteresovan da zaposli pretenciozne i nadobudne kandidate. Svedenost u nastupu i tonu obraćanja, pažljiv odabir reči i brižljivo osmišljena struktura predstavljanja, odaće utisak zrelosti, pripremljenosti i ozbiljnosti, što je svakako važna preporuka za dalji proces selekcije. Entuzijazam je poželjan, ali takođe treba da bude umeren, jer previše euforije na samom početku može da navede na utisak da će kandidat u susretu sa realnošću svakodnevnog poslovanja biti u riziku od razočaranja. Strah od treme ne treba da opterećuje, jer može biti pozitivan indikator da je kandidatu stalo do posla i prilike da se pokaže. A kada se konačno ukaže prilika i dođe vreme za prvi radni dan, ono što je obavezno poneti sa sobom to su osmeh, pozitivan stav, ljubaznost, poštovanje i spremnost za učenje. SA M O T R A Ž E N J E P O S LA J E P O SAO KOJ I Z A H T E VA Z N AČAJ N O investiranje vremena i truda. Često zanemaren proces kvalitetnog odabira poslodavca je izuzetno važan, ako ne i presudan, jer postavlja temelje za dalji razvoj karijere. Kao i u svemu, tako i u traženju posla, lična inicijativa, proaktivnost i posvećenost procesu doneće više koristi od pukog slanja CV-jeva bez jasnog cilja i angažmana samog kandidata. Ove osobine, ukoliko se razvijaju na vreme, prerastaju u naviku koja je preduslov kontinuirane lične i profesionalne nadogradnje.

DOSIJE

BRAZOVANJE O POD GESLOM „MISLI SLOBODNO“

Reportaža objavljena u časopisu Wired, svetioniku napredne tehnološke misli, u kojem je autor Džošua Dejvis opisao životni zadatak jednog meksičkog učitelja, pokrenula je pravu lavinu u svetu obrazovanja. Nova fela predavača, inspirisana svim – od interneta do evolutivne psihologije, neurologije i AI – smišlja radikalne metode učenja i napredovanja dece. Za njih, znanje nije nešto što nastavnik isporučuje đacima, već nešto što proizilazi iz radoznalosti đaka i istraživačkog rada. Učitelji obezbeđuju uputstva i odstupaju kako bi đaci sami mogli da pronađu odgovore, podučavaju sebe i jedni druge. Oni stvaraju uslove u kojima deca mogu da otkriju svoje strasti. U tom procesu oslobađaju generaciju genijalaca

BORBA NEKOLIKO DOBRIH LJUDI ZA „ OSLOBOĐENJE“ GENERACIJE GENIJALACA

DOSIJE

SNOVNA ŠKOLA „HOSE URBINA LOPEZ“ SMEŠTENA JE PORED SMETLIŠTA, odmah u blizini američke granice u Meksiku. Školu pohađaju stanovnici Matamorosa, prašnjavog, suncem sprženog grada od 489.000 stanovnika, na samoj okosnici rata droge. Smaknuća su redovna, i nije neuobičajeno da ujutru lokalac pronađe raskomadano telo na ulici. Da bi stigli do škole, đaci idu belim putićem postavljenim paralelno sa fekalnim odvodom. Barijera razdvaja školu od „zemlje đubreta“, krajnje tačke u kojoj je gomila smeća postala toliko glomazna da je deponija konačno zatvorena. Većinom dana, miris truleži probija kroz cementne zidove učionica. Neki ovu školu zovu „Lugar de castigo“ - „Mesto kazne“. Za dvanaestogodišnju Palomu Nojolu Bueno, bila je svetla tačka. Pre više od 25 godina, njena porodica preselila se u pogranični grad iz centra Meksika u potrazi za boljim životom. Umesto toga, zaglavili su se u životu pored deponije. Njen otac provodio je dane preturajući po đubretu, tražeći komade aluminijuma, stakla i plastike. Nedavno, počeo je da krvari iz nosa, ali nije želeo da zabrinjava Palomu. Ona je bila njegov mali anđeo – najmlađa od osmoro dece. Posle škole, Paloma bi dolazila kući i sedela sa ocem u glavnoj sobi njihovog doma napravljenog od cementa i drveta. Njen otac je bio mršav čovek. Uvek je nosio kaubojski šešir. Još uvek u školskoj uniformi, Paloma bi mu recitovala lekcije od tog dana. Škola nikad nije bila teška za nju. Sedela bi u redovima sa drugim đacima, dok bi nastavnici pričali deci ono što je potrebno da znaju. Nije bilo teško ponoviti to sve. Dobijala je dobre ocene bez preteranog naprezanja mozga. Kako se bližila petom razredu, shvatala je da se sve svodi na isto – predavanja, pamćenje i obiman rad.

DOSIJE

MITRINA EDUKATIVNA PRAKSA VUČE KORENE JOŠ IZ VREMENA SOKRATA. TEORETIČARI SU JOŠ OD JOHANA HAJNRIHA PESTALOCIJA DO ŽANA PIJAŽEA I MARIJE MONTESORI VODILI RASPRAVE O TOME DA BI TREBALO DA ĐACI UČE KROZ IGRU TAKO ŠTO PRATE SVOJU RADOZNALOST. AJNŠTAJN JE PROVEO GODINU DANA U PESTALOCIJEVOJ ŠKOLI INSPIRACIJE SREDINOM DEVEDESETIH GODINA 19. VEKA, ŠTO MU JE DALO SLOBODU ZA OTPOČINJANJE PRVIH, GRUBIH EKSPERIMENATA O TEORIJI RELATIVITETA. OSNIVAČI GUGLA LARI PEJDŽ I SERGEJ BRIN SLIČNO TVRDE DA IH JE NJIHOVO ŠKOLOVANJE PO SISTEMU „MONTESORI“ ISPUNILO SAMOPOUZDANJEM I KREATIVNOŠĆU

Serđo Huarez Korea je navikao da drži ovu vrstu časova. Pet godina je stajao ispred đaka i sprovodio nastavni program koji je propisala država. Bilo je do bola dosadno i njemu i đacima, i došao je do zaključka da je sve to gubljenje vremena. Rezultati testova su bili jadni, a čak se ni đaci sa dobrim ocenama nisu zaista trudili. Nešto je moralo da se promeni. On je takođe rastao pored deponije u Matamorosu. Postao je nastavnik kako bi pomagao deci da nauče dovoljno, da bi napravili od svog života nešto više. Konačno, 2011. godine, kad je Paloma došla u njegov razred, Huarez Korea je rešio da počne da eksperimentiše. Krenuo je da čita knjige i tražio ideje na internetu. Ubrzo, naleteo je na video u kom je bio opisan rad Šugate Mitre, profesora edukativne tehnologije sa Univerziteta Njukasl u Britaniji. Drugom polovinom devedesetih i tokom dvehiljaditih, Mitra je sprovodio eksperimente u kojima je deci iz Indije omogućavao pristup računarima. Bez ikakvih uputstava oni su uspevali da otkriju čitave palete funkcija, i nauče mnogo toga – od kopiranja DNK do engleskog jezika. Huarez Korea to još nije znao, ali naišao je na obrazovnu filozofiju u nastajanju, onu koja prenosi logiku digitalnog doba na učionicu. Ta logika je neumoljiva: pristup svetu beskonačnih informacija menjao se zajedno sa načinom na koji komuniciramo, procesuiramo informacije i mislimo. Decentralizovani sistemi su se pokazali kao produktivniji i agilniji nego oni rigidni i jednosmerni. Inovacija, kreativnost i nezavisno razmišljanje su sve bitniji i za globalnu ekonomiju. IPAK, DOMINANTAN MODEL JAVNOG OBRAZOVANJA je i dalje suštinski ukorenjen na principima industrijske revolucije i svega što ju je izazvalo, kada su radnici vrednovani po tačnosti, ispravnosti, pažnji i tihosti pre svega. (Vilijam Haris, komesar za obrazovanje SAD, 1899. godine je slavio to što su američke škole razvile „privid ma-

šine“, u kom se nastavnici kao i đaci ponašaju „na uređen način, sede na svojim mestima i ne smetaju drugima“.) Danas ne promovišemo te vrednosti otvoreno, ali se naš obrazovni sistem – koji počiva na testiranju dece, njihove sposobnosti da se prisete informacija i prikažu kako su ovladali uskim setom veština – svodi na to da su đaci materijal koji treba da bude procesuiran, programiran i testiran na kvalitet. Školska administracija priprema standarde nastavnih planova i „uputstva“, za nastavnike u kojima je precizirano šta treba da predaju svakog dana. Legije upravnika nadgledaju sve što se dešava u učionicama. Prema istraživanju sprovedenom 2010. godine, samo pedeset odsto zaposlenih u američkim školama činili su nastavnici. Rezultati govore za sebe: konkretno u Meksiku, stotine hiljada đaka napušta državne škole svake godine. Prema izveštaju iz 2013. Centra za testiranje ACT, od onih koji zaista polože veliku maturu, skoro trećina nije „pripremljena za prvu akademsku godinu“. „Fundamentalna osnova sistema je fatalno pogrešna“, smatra Linda Darling-Hamond, profesor edukacije Stanforda i osnivač Nacionalne komisije podučavanja i Američke budućnosti. „Najtraženije tri veštine koje je magazin Fortune 500 izdvojio 1970. godine bile su: čitanje, pisanje i aritmetika. Timski rad, rešavanje problema i snalaženje u međuljudskim odnosima bili su tri najtraženije osobine 1999. godine. Potrebne su nam škole u kojima će se razvijati te veštine.“ Zbog toga nova fela predavača, inspirisana svim od interneta do evolutivne psihologije, neurologije i AI, smišlja radikalne metode učenja, rasta i napredovanja dece. Za njih, znanje nije nešto što nastavnik isporučuje đacima, već nešto što proizilazi iz radoznalosti đaka i njihovog istraživačkog rada. Učitelji obezbeđuju uputstva i odstupaju kako bi đaci sami mogli da pronađu odgovore, podučavaju sebe i jedni druge. Oni stvaraju uslove u

DOSIJE

„Fundamentalna osnova sistema je fatalno pogrešna“, smatra Linda Darling-Hamond, profesor edukacije Stanforda i osnivač Nacionalne komisije podučavanja i Američke budućnosti. „Najtraženije tri veštine koje je magazin Fortune 500 izdvojio 1970. godine bile su: čitanje, pisanje i aritmetika. Timski rad, rešavanje problema i snalaženje u međuljudskim odnosima bili su tri najtraženije osobine 1999. godine. Potrebne su nam škole u kojima će se razvijati te veštine“

lima Meksika na polju jezika i nauke. „Dakle“, rekao je Huarez Korea, „šta želite da učite?“ Sugata Mitra je 1999. godine bio glavni naučnik u jednoj softverskoj kompaniji iz Nju Džerzija. Njegova kancelarija bila je na granici sa sirotinjskim kvartom. Jednog dana rešio je da stavi kompjuter u spoljni kutak na zidu koji razdvaja njegovu zgradu od straćara. Zanimalo ga je šta će deca raditi, naročito ako on ništa ne kaže. Jednostavno je uključio kompjuter i posmatrao razvoj događaja sa distance. Na njegovo iznenađenje, deca su vrlo brzo prokljuvila kako se koristi mašina. Tokom godina, Mitra je postajao ambiciozniji. Za studiju objavljenu 2010, on je kompjuter napunio materijalom iz molekularne biologije i na isti način ga postavio u Kalikupanu, selu na jugu Indije. Odabrao je malu grupu dece uzrasta od 10 do 14 godina, i rekao im da u kompjuteru ima zanimljivih stvari i da mogu da pogledaju ako ih zanima. Zatim je primenio svoj novi pedagoški metod: nije rekao ni reč više, i otišao je. U NAREDNIH 75 DANA, DECA SU SHVATILA KAKO DA KORISTE KOMPJUTER i počela da uče. Kad se Mitra vratio, dao im je pismeni test iz molekularne biologije. Deca su, u proseku, odgovorila tačno na svako četvrto pitanje.

PROFIMEDIA

kojima deca mogu da otkriju svoje strasti. U tom procesu oslobađaju generaciju genijalaca. Huareza Koreu su potpuno opčinile ove ideje. Što je više učio, bivao je uzbuđeniji. Kad je počela nova školska godina, 21. avgusta 2011, ušetao je u učionicu i rasporedio drvene klupe u male grupe. Kad su đaci stigli, delovali su zbunjeno. Huarez Korea im je rekao da sednu i onda seo sa njima. Počeo je da im priča kako u svim delovima sveta postoje deca koja mogu da zapamte na hiljade decimala broja pi. Mogu da pišu simfonije, prave robote i avione. Mnogi ne bi verovali da su đaci škole „Hose Urbina Lopez“ sposobni za takve poduhvate. Učenici sa druge strane granice, u Bronsvilu, u Teksasu, imali su laptopove, brzi internet i podučavanje, dok su u Matamorosu đaci radili pod slabom strujom, na par kompjutera, uz ograničen internet i ponekad gladni. „Ali vi imate jednu stvar koja vas čini jednakima sa svakim detetom na planeti“, rekao je Huarez Korea. „Potencijal.“ Osvrnuo se po učionici. „I od sada“, naglasio je, „koristićemo taj potencijal da od vas napravimo najbolje đake na svetu.“ Paloma je bila tiha, čekala je da joj se kaže šta treba da radi. Nije shvatala da će njeno školsko iskustvo u narednih devet meseci biti iznova pisano, u dodiru sa najsvežijim inovacijama u edukaciji, a ni da će se ona i neki njeni drugari vrlo brzo smatrati najvećim potencija-

DOSIJE

Nakon još 75 dana, uz ohrabrenje prijateljski nastrojenjih lokalaca, deca su odgovorila tačno i na ostala pitanja. „Ukoliko staviš kompjuter ispred dece i otkloniš sve zabrane, oni će se sami organizovati. Kao pčele oko cveta“, objasnio je Mitra za magazin Wired. Harizmatičan i ubedljiv prosvetitelj, Mitra je brzo postao omiljen u svetu edukacije. Početkom 2013, na Globalnoj konferenciji ideja odobreno mu je milion dolara za nastavak rada. Sada je u procesu uspostavljanja sedam „škola na oblaku“ – pet u Indiji i dve u Britaniji. U Indiji, većina ovih škola je jednosobno. Ideja je da se nastava organizuje bez nastavnika, nastavnih programa i bez razdvajanja đaka u starosne grupe. Samo šest kompjutera i žena koja će brinuti o bezbednosti dece. Njegov glavni princip je: „Deca su u potpunosti glavna.“ Mitra smatra da je informaciona revolucija omogućila stil učenja koji ranije nije bio moguć. U njegovim školama, đaci će se okupljati u grupama i istraživati teme koje ih interesuju. Regrutovao je jednu grupu penzionisanih britanskih nastavnika koji će se povremeno javljati na velikim zidnim ekranima putem Skajpa, i ohrabrivati đake da istražuju svoje ideje – proces za koji Mitra smatra da najbolje podstiče učenje. „Pojavljivaće se u prirodnoj veličini, na dva zida“, objašnjava Mitra, „i deca će uvek moći da ih isključe.“ Mitrina edukativna praksa vuče korene još iz vremena Sokrata. Teoretičari su još od Johana Hajnriha Pestalocija do Žana Pijažea i Marije Montesori vodili rasprave o tome da bi trebalo da đaci uče kroz igru tako što prate svoju radoznalost. Ajnštajn je proveo godinu dana u Pestalocijevoj školi inspiracije sredinom devedesetih godina 19. veka, što mu je dalo slobodu za otpočinjanje prvih, grubih eksperimenata o teoriji relativiteta. Osnivači Gugla, Lari Pejdž i Sergej Brin slično tvrde da ih je njihovo školovanje po sistemu „Montesori“ ispunilo samopouzdanjem i kreativnošću. Poslednjih godina, naučnici su dokazima počeli da daju potporu ovim teorijama. Za potrebe studije iz 2011. godine, naučnici Univerziteta u Ilinoisu i Univerziteta u Ajovi, skenirali su moždane aktivnosti 16 ispitanika koji su sedeli ispred kompjuterskog ekrana. Slika na monitoru je bila zamućena, samo je jedan mali, pokretni kvadrat bio kristalno jasan. Kroz njega su posmatrači mogli da zavire u zamućenu sliku. Polovinu vremena, ispitanici su kontrolisali pokretni kvadrat i tako sami pokušavali da dokuče šta je na zamućenoj slici. Ostatak vremena, posmatrali su kako neko drugi umesto njih pokreće kvadrat na ekranu. Studija je pokazala da objekti koji sami kontrolišu svoja zapažanja, razvijaju veću koordinaciju između hipotalamusa i drugih delova mozga koji su značajni za proces učenja, tako da beleže za 23 odsto veću sposobnost pamćenja zapaženog. „Suština je da ako nisi ti taj koji kontroliše sopstveno učenje, ništa nećeš ni naučiti“, reči su glavnog istraživača Džoela Vosa, sada neurologa na Univerzitetu Nortvestern. Naučnici sa Univerziteta u Lujvilu, zajedno sa Odeljenjem za mozak i kognitivnu nauku sa MIT-a su 2009. godine sproveli istraživanje u koje je bilo uključeno 48 mališana, uzrasta od 3 do 6 godina. Deci je data igračka koja je, između ostalog, mogla da govori, svira i reflektuje slike. Jednoj grupi, istraživač je objasnio rad jedne funkcije i onda ih pustio da se igraju. Drugoj grupi đaka nije data nijedna informacija o igrački. Ova grupa se

igrala duže i otkrila, u proseku, šest funkcija igračke. Deca koja su dobila instrukciju, otkrila su oko četiri. Slično istraživanje na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji pokazalo je da deca kojoj se ne daju nikakva uputstva imaju mnogo veće šanse da pronađu nova rešenja za određeni problem. „Nauka je sasvim nova, ali nije da ljudi nisu imali ovu vrstu intuicije ranije“, objasnila je koautorka Alison Gopnik, profesorka psihologije na Univerzitetu Berkli. Istraživanja Gopnikove delom su sačinjena od prednosti veštačke inteligencije. „Ukoliko programirate svaki pokret jednog robota, on neće moći da se prilagodi nečemu neočekivanom“, smatra profesorka Gopnik. „Ipak, kad naučnici naprave mašine koje su programirane da isprobavaju različite pokrete i da uče na sopstvenim greškama, roboti postaju mnogo sposobniji. Isto važi i za decu.“ Piter Grej, profesor i istraživač sa Bostonskog koledža, smatra da je ljudska kognitivna mašinerija krajnje nekompatibilna sa konvencionalnim načinom školovanja. „Učimo decu da njihova pitanja nisu važna, da su važna pitanja nastavnog programa. To jednostavno nije način učenja koji je priroda dizajnirala za nas. Dizajnirani smo da rešavamo probleme i otkrivamo stvari koje su deo naših realnih života“, kaže profesor Grej. Neki školski sistemi ušli su u proces adaptacije školovanja prema najnovijim naučnim rezultatima. Tokom devedesetih, Finska je smanjila nastavni plan sa oko 25 odeljaka na 4, skratila je školski dan za sat vremena, i fokusirala se na nezavisno i aktivno učenje. Do 2003. godine, finski đaci su se, sa vrlo niskih grana, popeli na prvo mesto internacionalnog rangiranja razvoja dece. Nikolas Negroponte, koosnivač MIT Media Laba, otišao je još dalje sa ovim pristupom. Prošle godine, njegova organizacija poklonila je 40 tableta deci iz dva etiopljanska sela. Negroponteov tim nije objašnjavao deci kako uređaji rade, nisu čak ni otvorili kutije. Ipak, deca su ubrzo sama shvatila i počela da se igraju, da uče alfabet i da pišu. Naučili su i da koriste kameru, što je bilo posebno šokantno jer je organizacija pre početka istraživanja onesposobila upotrebu kamera na svim tabletima. „Hakovali su Android!“, uzviknuo je Negroponte. JEDNOG DANA, HUAREZ KOREA NAPISAO JE NA TABLI „1 = 1,00“. Normalno, nakon ovoga počeo bi da objašnjava decimale. Umesto toga jednostavno je napisao „1/2 = ?“ i „1/4 = ?“ „Razmislite malo o ovome“, rekao je đacima i izašao iz učionice. Dok su deca mrmljala, Huarez Korea je otišao do kafeterije, gde su deca povoljno kupovala doručak i ručak. Pozajmio je oko 10 pezosa u novčićima i vratio se u učionicu. Na svaku klupu stavio je novčiće u vrednosti od jednog pezosa. Primetio je da je Paloma već napisala „,50“ i „,25“ na parčetu papira. „Jedan pezos je jedan pezos“, rekao je. „Šta je jedna polovina?“ U prvom trenutku, deca su podelila novčiće na jednake gomilice. Pokrenula se debata među đacima o tome šta jedna polovina znači. Prema nastavnom planu, nastavnik je trebalo da se umeša. Ipak, pošto je zapamtio Mitrina istraživanja, odoleo je nagonu. Umesto mešanja, posmatrao je učenicu Almu Deliu Huarez Flores kako svojoj drugarici iz klupe objašnjava da polovina znači dva jednaka dela. Ona je izbrojala 50 centi. „Dakle, odgovor je: ,50“, rekla je. Druga deca su klimala glavom. Imalo je smisla.

DOSIJE

KRATKA ISTORIJA ALTERNATIVNIH ŠKOLA 1945. LORIS MALAGUCI volonterski podučava decu u školi koju roditelji grade u ratom razrušenom italijanskom selu u okolini Ređo Emilije. „Ređo Emilija pristup“, zajednica samovođenih u učenju, tada je rođena.

1967. SEJMUR PAPERT, pomaže u stvaranju prve verzije logo jezika, programiranog jezika koji deca mogu da koriste u samopodučavanju.

1999. NOVA ISTRAŽIVANJA SU POKAZALA DA SU NASTAVNICI ODAVNO NASLUTILI: PUŠTANJE DECE DA JURE SOPSTVENA INTERESOVANJA OŠTRI NJIHOVU GLAD ZA ZNANJEM. EVO OSVRTA NA OVAJ PRISTUP

SUGATA MITRA sprovodi svoj prvi „rupa u zidu“ eksperiment u Nju Delhiju, u Indiji. Sasvim sama, deca iz blata su naučila kako da koriste kompjuter. Mitra proširuje svoj pristup na minimalno invazivno obrazovanje.

1919.

470. p. n. e. SOKRAT je rođen u Atini. Postaje nastavnik duge kose, čuven po tome što je svoje studente puštao da donose sopstvene zaključke. Njegov pristup postavljanja pitanja na preskok – Sokratov metod – održao se do današnjeg dana.

1907. MARIJA MONTESORI otvara prvu Dečju kuću u Rimu, u kojoj su deca ohrabrivana da se igraju i da tako sami uče. Amerikanci su kasnije posetili njene škole i videli njen metod u akciji. Proširio se širom sveta.

PRVA VALDORF ŠKOLA otvara se u Štutgartu, u Nemačkoj. Bazirana na idejama filozofa Rudolfa Štajnera, ova škola motiviše automotivaciono učenje. Danas postoji više od 1.000 Valdorf škola u 60 zemalja.

1921. ALEKSANDAR S. NIL osniva školu „Samerhil“, u kojoj deca imaju „slobodu da idu na časove ili da se igraju danima, čak i godinama ako je potrebno“. Vremenom, ovakve demokratske škole počele su da se otvaraju svuda po svetu.

2006. KEN ROBINSON daje intervju koji će postati najgledaniji TED Talk svih vremena: „Kako škole ubijaju kreativnost“. Ðaci bi trebalo da budu slobodni da greše i da jure svoja kreativna interesovanja, objasnio je Robinson.

2012. „THE COMMON CORE“, novi set obrazovnih standarda koji uključuju stavljanje akcenta na interesovanje đaka prilikom edukacije, prihvaćen je u 45 država. Studenti matematike kažu da je dobro početi tako što „sam sebi objasniš značenje problema“.

DOSIJE

Za Huareza Koreu ovo je bilo uživanje, mada je bilo i pomalo zastrašujuće. U Finskoj, nastavnici su navršavali godine dopunskog školovanja kako bi ovladali orkestriranjem učionice u novom stilu edukacije, a on je sve dokučio sam. Počeo je da eksperimentiše sa različitim načinima postavljanja pitanja. „Zapremina prizme sa kvadratnom osnovom dobija se kada se površina osnove pomnoži sa njenom visinom. Zapremina piramide sa kvadratnom osnovom je ta formula podeljena sa tri“, rekao je jednog jutra. „Zašto mislite da je tako?“ Hodao je učionicom i govorio malo. Bilo je fascinantno posmatrati dečje pristupe odgovorima. Radili su u timovima i imali modele različitih oblika koje su posmatrali i sa kojima su se igrali. Tim koji je vodio Usiel Lemus Akino, nizak dečak sa vrlo izraženom ekspresijom, došao je na ideju da nacrtaju različite oblike prizmi i piramida. Tako što su poređali crteže jedan na drugi, počeli su da smišljaju odgovore. Huarez Korea je dozvoljavao deci da pričaju slobodno. Bilo je to bučno, pomalo haotično okruženje – upravo suprotno od modela fabričke discipline koju se očekivalo od nastavnika da nametnu. Ipak, u roku od 20 minuta, deca su sama pronašla odgovor. „Tri piramide staju u jednu prizmu“, primetio je Usiel, govoreći u ime grupe. „Prema tome, zapremina piramide bi trebalo da se dobije kad se zapremina prizme podeli sa tri.“ Huarez Korea je bio impresioniran. Paloma ga je još više intrigirala. Tokom eksperimenata, primetio je da ona skoro uvek odmah dođe do odgovora. Nekad je objašnjavala stvari svojim drugarima iz klupe, a nekad bi čuvala odgovor za sebe. Niko mu nije rekao da Paloma ima nesvakidašnji dar. No, čak i kad je davao razredu vrlo teške zadatke, ona bi vrlo brzo pronalazila odgovore. Kako bi testirao njene granice, izazvao je razred problemom na kom je bio siguran da će se Paloma spotaći. Ispričao je priču o Karlu Fridrihu Gausu, čuvenom nemačkom matematičaru koji je rođen 1777. godine. Kad je Gaus bio školarac, jedan od njegovih nastavnika pitao je razred da sabere svaki broj od 1 do 100. Zadatak je trebalo da oduzme deci sat vremena, ali Gaus je imao odgovor gotovo odmah. „Da li neko zna kako je to uspeo?“, pitao je Huarez Korea. Nekoliko đaka je pokušalo da sabira brojeve, ali su brzo shvatili da bi to zahtevalo više vremena. Paloma, koja je radila sa svojom grupom, pažljivo je napisala par redova, pogledala u drugare i onda podigla ruku. „Odgovor je 5.050“, rekla je. „Od 1 do 100, ima 50 parova brojeva koji kad se saberu daju 101“. Huarez Korea se naježio. Nikad nije sreo đaka sa takvim urođenim sposobnostima. Seo je pored nje i pitao zbog čega nije pokazivala interesovanje za matematiku ranije. „Zato što je niko nije činio ovako interesantnom“, odgovorila je. PALOMIN OTAC BIVAO JE SVE BOLESNIJI. I dalje je radio, ali je patio od glavobolja i bio pod konstantnom temperaturom. Kad se njegovo stanje ozbiljno pogoršalo, prebačen je u bolnicu gde je preminuo 27. februara 2012, od raka pluća. Pre nego što je preminuo, u svojoj poslednjoj poseti ocu, Paloma je sedela pored njega i držala ga za ruku. „Ti si pametna devojčica“, rekao joj je. „Uči i učini me ponosnim.“ Paloma je izostala iz škole 4 dana zbog sahrane i onda se vratila na časove. Njeni prijatelji su mogli da primete da je uznemirena. Zakopala je svoj bol. Živela je za to da ispuni

Nikolas Negroponte, koosnivač MIT Media Laba, otišao je još dalje sa ovim pristupom. Prošle godine, njegova organizacija poklonila je 40 tableta deci iz dva etiopljanska sela. Negroponteov tim nije objašnjavao deci kako uređaji rade, nisu čak ni otvorili kutije. Ipak, deca su ubrzo sama shvatila i počela da se igraju, da uče alfabet i da pišu. Naučili su i da koriste kameru, što je bilo posebno šokantno jer je organizacija pre početka istraživanja onesposobila upotrebu kamera na svim tabletima. „Hakovali su Android!“, uzviknuo je Negroponte očevu poslednju želju. Novi stil postavljanja izazova za decu koji je primenjivao nastavnik Huarez Korea, bio je savršen beg za nju. Kako je nastavnik deci davao slobodu, Paloma je preuzimala veću odgovornost za sopstveno obrazovanje. Učio je decu o demokratiji tako što im je dozvoljavao da biraju svoje lidere, koji će donositi odluke o pitanjima discipline i o tome kako treba voditi razred. Deca su odabrala 5 predstavnika, uključujući Palomu i Usiela. Kad bi dva dečaka počela da se guraju tokom utakmice, predstavnik bi opomenuo dečake i incident se više ne bi ponavljao. Huarez Korea je provodio noći u gledanju edukativnih emisija. I dalje je bio impresioniran Mitrom i njegovim tezama o puštanju dece da „besciljno lutaju u prostoru ideja“. Počeo je da podstiče redovne debate u učionici, i nije se libio od pokretanja kontroverznih tema. Pitao je decu da li misle da homoseksualnost i abortus treba da budu dozvoljeni. Tražio je od njih da razmišljaju o tome šta bi meksička vlada trebalo da radi, ako ništa, onda u pogledu imigracija u SAD. Kad bi postavio pitanje, udaljio bi se i pustio ih da se nadovezuju jedni na druge. Ključna komponenta Mitrine teorije bila je da deca mogu da uče ukoliko imaju pristup internetu, što nije bilo lako za đake iz pograničnog meksičkog grada. Država je plaćala instruktora iz tehnologije, koji je posećivao svaki razred jednom nedeljno, ali nije imao mnogo tehnologije za demonstraciju. Umesto pravih stvari, imao je gomilu postera na kojima su bile tastature, džojstici, flopi diskovi... Okačio bi poster na zid i govorio: „Ovo je tastatura. Koristite je da kucate.“

DOSIJE

Huarez Korea je postao nešto poput usporenog kurira interneta. Kad su deca želela da znaju zašto mogu da vide samo jednu stranu Meseca, na primer, on bi odlazio kući, guglovao, i vraćao se nazad sa objašnjenjem za taj dan. Kada bi postavljala specifična pitanja o ravnodnevici i pomračenju sunca, govorio bi im da će saznati to i javiti im. Huarez Korea je sa interneta doneo i priču o magaretu zarobljenom na dnu bunara. Kako su lopovi tog dana upali u školu i ukrali električni kabl projektora, najverovatnije da bi ga kasnije prodali, nastavnik nije mogao da im pusti snimak koji je pripremio. Rešio je da sve prepriča. „Jednog dana, magarac je upao u bunar“, počeo je Huarez Korea. „Nije bio povređen, ali nije mogao da izađe. Vlasnik bunara je zaključio da je životinja stara i da nije vredna spasavanja, a kako je bunar presušio, rešio je da sve zakopa. Počeo je da nabacuje oblake zemlje na magarca. Magarac je plakao, ali čovek nije prestajao da zakopava. Na kraju, magarac je ućutao. Vlasnik bunara je pretpostavio da je životinja uginula. Bio je prilično iznenađen kad je životinja, nakon dosta zakopavanja, prosto iskočila iz bunara. Magarac je sa leđa otresao svaki komad zemlje i peo se na gomilu koja je ispod njegovih nogu rasla, dok nije bio u mogućnosti da iskoči.“ Huarez Korea je prešao pogledom preko razreda: „Mi smo kao taj magarac“, rekao je. „Sve što se baca na nas je šansa da se uzdignemo i izvučemo se iz bunara u kom smo zaglavljeni.“ Za jun iste godine, bio je zakazan dvodnevni državni ispit. Huarez Korea je na to gledao kao na samo još jednu gomilu zemlje po leđima njegove dece. Bio je to korak unazad ka školi kakvu su ranije poznavali: mehaničkoj i dosadnoj. Kako bi sprečio prepisivanje, koordinator iz Ministarstva za obrazovanje je nadgledao proceduru i oduzimao papire sa odgovorima na kraju testiranja. Sve je izgledalo kao vojna vežba. Ipak, deca su letela kroz pitanja. Nisu mogla da se otrgnu osećaju da su pitanja vrlo laka, kao da neko traži od njih da znaju i reše baš osnovne stvari. RIKARDO ZAVALA ERNANDEZ, glavni sekretar osnovne škole „Hose Urbina Lopez“, pije svoju šoljicu kafe skoro svakog jutra dok surfuje internetom u zgradi administracije. Tako je, dok je surfovao uz kafu jednog septembarskog jutra te 2012, otkrio da su rezultati junskih testova objavljeni na internetu. Zavala Ernandez je spustio svoju kafu. Većina razreda je zabeležilo marginalno bolje rezultate ove godine, ali Palomin razred je bio sasvim druga priča. Prošle godine, 45 odsto je palo iz matematike, a 31 odsto je palo iz španskog. Ovog puta, samo 7 odsto je palo matematiku, a 3,5 odsto španski jezik. Pritom, iako niko od njih nikad pre nije zabeležio „izuzetan“ rezultat na testiranjima, sada je 63 odsto đaka iz ovog razreda ušlo u tu kategoriju iz matematike. Rezultati iz jezika su isto bili vrlo visoki. I najlošiji đaci iz odeljenja bili su iznad državnog proseka. Počeo je detaljnije da posmatra rezultate iz matematike. Najbolji rezultat u razredu koji je vodio Huarez Korea bio je 921. Onda je pogledao rezultate na nivou države: najbolji rezultat je bio 921. Kad je shvatio da je Palomin razred zabeležio najbolji rezultat i na nivou celog Meksika, naježio se. Odštampao je stranicu i brzo se uputio ka učionici u kojoj je Huarez Korea držao čas. Ðaci su ustali kad je ušao. „Pogledajte ovo“, rekao je i predao nastavniku papir.

Huarez Korea je proučavao rezultate. „Da li je ovo stvarno?“, pitao je. „Upravo je objavljeno“, rekao je Zavala Ernandez. „Stvarno je!“ Huarez Korea je primetio da deca pilje u njega, ali je želeo da bude siguran da je sve razumeo pre nego što im prenese vest. Dao je sebi trenutak da pročita sve ponovo, klimao glavom, i okrenuo se ka deci. „Dobili smo rezultate sa ENLACE ispita“, rekao je. „To je samo test, i to ne posebno težak.“ Veći deo đaka počeo je da se uvlači u sebe. Garant su zabrljali. „U ovom odeljenju imamo đaka koji je test uradio najbolje u Meksiku“, rekao je i konačno se osmehnuo. Paloma je dobila najvišu ocenu iz matematike u Meksiku, ali ni drugi đaci nisu mnogo kasali za njom. Deset od njih imalo je rezultate koji su ih svrstali u 1 odsto najboljih đaka u državi. Troje je imalo slične rezultate iz španskog. Rezultati su brzo privukli zvaničnu javnost u Meksiku. Uglavnom su svi bili fokusirani na Palomu. Pozvana je u Meksiko Siti kako bi gostovala u popularnom televizijskom šou programu i primila je brojne poklone – od bicikla do laptopa. Huarez Korea nije dobio gotovo nikakvo priznanje, osim činjenice da je skoro pola njegovog razreda imalo svetske rezultate, i da su čak i najlošili đaci vidno napredovali. Drugi đaci su dobijali čestitke od prijatelja i rodbine. Roditelji Karlosa Rodrigeza Lamasa, dečaka koji je ušao u jedan odsto najboljih iz matematike, počastili su ga takosima. Tada je prvi put bio u restoranu. Sva deca su bila uzbuđena. Govorili su kako će jednog dana biti doktori, nastavnici, političari... Huarez Korea je proživljavao pomešana osećanja povodom tog testiranja. Njegovi đaci su uspeli jer je on primenio novi metod učenja, bolje prilagođen načinu na koji deca uče. Bio je to model koji podstiče timski rad, nadmetanje, kreativnost i uspostavlja okruženje u kom je đak na prvom mestu. Bilo je ironično što su se deca izdvojila zahvaljujući tradicionalnom testiranju. „Ovi testovi su kao limiti za nastavnika“, rekao je Huarez Korea za Wired. „Testiraju šta znaš, ne šta možeš da uradiš, a ja sam više zainteresovan za ono što moji đaci mogu da urade.“ MNOGI INOVATORI SU, KAO I HUAREZ KOREA, uspeli unutar obrazovnog mejnstrima. Sistem je velika crna rupa koja obrazuje milione dece i spor je u priznavanju uspešnih inovacija, kao i u prilagođavanju novim trendovima. Taj sistem je uspostavljen pre skoro dva veka kako bi udovoljio potrebama iz vremena industrijske revolucije. Kako je društvo u međuvremenu evoluiralo i prevazišlo tu eru, sistem školovanja bi takođe trebalo da evoluira. Za sada, možemo da pretpostavimo da će učionice budućnosti biti nalik razredu nastavnika Huareza Koree. Takođe, možemo da pretpostavimo da promene neće teći lako. Iako je razred iz pograničnog grada u Meksiku imao impresivne rezultate, doneli su malu promenu. Fransisko Sančez Salazar, šef Regionalnog centra za obrazovni razvoj, bio je odričan po pitanju inovacija. „Nastavni metodi malo doprinose napretku“, rekao je. „Inteligencija dolazi iz neophodnosti. Uspeli su iako nisu imali nikakva sredstva.“ Više nego ikad, Huarez Korea se osećao kao magarac iz priče. A onda se setio Palome. Izgubila je oca i odrastala je na granici sa deponijom. U normalnim okolnostima, njena perspektiva bi možda bila ograničena. Ali kao magarac, ona je zbacivala sa leđa gomile zemlje i počela da ih koristi za uspinjanje.

EKSKLUZIVNO

LEKCIJE O ŽIVOTU

BORISA BEKERA

MORATE DA ZNATE BIRAJ ONO ŠTO VOLIŠ. IZBORI SE ZA SLOBODU IZBORA.

ODAKLE DOLAZITE, BUDI ODGOVORAN PREMA SEBI I DRUGIMA.

DA BISTE ZNALI NE GOVORI O SNOVIMA, NEGO RADI NA NJIMA.

KUDA IDETE PROFIMEDIA

I UVEK, BAŠ UVEK, ŽIVI SVOJ ŽIVOT. Razgovarao Nebojša Mandrapa

EKSKLUZIVNO

Legendarni teniser i prvi saradnik najboljeg srpskog sportiste Novaka Ðokovića nedavno je boravio u Beogradu, gde je pred 700 ljudi, među kojima su bili i naši najbolji studenti, održao predavanje u kojem je podelio brojne detalje iz svoje bogate karijere, života, i time inspirisao i pokrenuo mlade ljude da ispune svoje potencijale, da otkriju svoje talente, da se bore za sebe, da veruju, da uspeju. Sada u ekskluzivnoj ispovesti za Original otvoreno govori o svom odrastanju, poreklu, životu, uspesima i neuspesima, obrazovanju, životu pre i posle Vimbldona, otrežnjenju od slave i saradnji sa Ðokovićem

ANIMA VAS KAKO SAM DOBIO IME BORIS? Pa, dala mi ga je majka. U Nemač-

koj je običaj da vam majka daje ime kad se rodite...“, rekao je legendarni nemački teniser, i okrenuo pogled kroz prozor automobila kojim se vozio kroz Beograd.

Kiša je sipala tog 25. septembra, a crni kombi se sporo provlačio kroz gužvu pretrpanih ulica. Crveno svetlo na semaforu se uključilo tačno kod autobuske stanice u Karađorđevoj. U parku sa desne strane načičkani šatori; stišnjeni ispod krošnji drveća dok čekaju na obrok ljudi i deca kisnu, skupljeni sa svih strana u potrazi za nečim boljim, u begu od rata i svih strahota, na putu ka očekivanom miru. Beker ih je gledao pola minuta. Reči su same krenule. „Ja sam sin izbeglice. Moja majka, koju sam maločas pomenuo, potiče iz bivše Čehoslovačke. Ona je bila u jednom od tih vozova posle Drugog svetskog rata. Saosećam sa ovim ljudima. Razumem kroz šta prolaze, jer je moja majka prolazila kroz slične stvari. Ona je takođe spavala u šatorima.“ Šake su mu bile stegnute dok je ovo govorio. „Ljudi ne znaju te detalje iz mog života, i nije mi lako o tome da pričam. Ali jasno je da moramo da pronađemo rešenje za sve ove ljude, a vi Srbi bi trebalo da ste po-

nosni što je vaša vlada dozvolila migrantima da prođu kroz Srbiju i da pronađu svoje mesto, jer smo svi mi sinovi i ćerke izbeglica. Nekad to zaboravljamo.“ Prošlo je 25 godina otkako je Boris Beker poslednji put bio u Beogradu u odnosu na to veče. Mnogo toga se promenilo, komentarisao je Nemac, nekako više za sebe... Automobil se zaustavio ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta, malo pre 19 časova. Više od 700 ljudi čekalo je početak Borisovog predavanja, u holu velike slike ovog slavnog sportiste. Fondacija Novak Ðoković organizovala je susret sa studentima i drugim gostima, kako bi Beker podelio brojne detalje iz svoje bogate karijere, života, i time inspirisao i pokrenuo mlade ljude da ispune svoje potencijale, da otkriju svoje talente, da se bore za sebe, da veruju, da uspeju. Praćen muzikom Carmina Burana, i ogromnim aplauzom, Beker je izašao na binu. Dočekali su ga domaćini večeri, Jelena i Novak Ðoković. Razgovor je uskoro počeo, tema je bilo zaista mnogo, a publika je upijala svaku reč čuvenog šampiona. Boris je počeo od prvih uspomena iz detinjstva, pokušao je da dočara kako je bilo odrastati u Lajmenu, malom gradu u Zapadnoj Nemačkoj, prisećao se tog perioda kada se stvara kalup naših karaktera, koji godinama kasnije samo oblikujemo i doterujemo. „Lajmen je mali grad. Ima oko 10.000 stanovnika. Imao sam dečačku sobu i postere ljudi kojima sam se divio, baš kao i mnogi drugi. Moj sportski heroj u to vreme bio je Bjern Borg. Govorio sam sebi da jednog dana želim da postanem isto tako uspešan u tenisu. Moj košarkaški heroj je bio Majkl

Džordan. Nisam jedini koji voli tog čoveka, pretpostavljam“, nasmejao se Beker. Boris je naglasio da je imao sreće što je odrastao u Zapadnoj Nemačkoj, gde je imao odlične uslove za treninge. „Kao deca mogli smo da se bavimo svim mogućim sportovima. Imali smo izbor, slobodu, mogli smo da radimo šta smo hteli. Moji roditelji su bili vredni ljudi, moja sestra je četiri godine starija od mene, svi smo uživali uz sport. Kada sam prvi put uzeo reket, imao sam tri godine. Ali igrao sam i fudbal, košarku, vežbao plivanje i drugo. Moji roditelji nisu bili toliko zagriženi za tenis, nisu me forsirali da budem profesionalni igrač, što mnogi roditelji danas, nažalost, rade.“ K LJ U Č N I D E TA LJ Z A N J E G O V E KA S N I J E T E N I S K E uspehe desio se kad je Beker imao svega šest godina. „Tad sam upoznao možda i najvažnijeg trenera u svom životu, Borisa Breskvara iz Slovenije. Primetio me je i ozbiljnije uputio ka tenisu. Srećom, moj otac je gradio teniski klub gde smo trenirali. Boris me je primetio, bio sam pomalo ‚blesav‘ na terenu, nikad nisam voleo da gubim. Uočio je neke kvalitete i pitao me da pređem da treniram profesionalno, i dok nisam napustio kuću sa 15 godina, bio je moj glavni mentor. Naučio me je kako da serviram, praktično svim stvarima koje danas znam. Veoma sam zahvalan tom drugom Borisu na svemu. Važno je ne zaboravljati početke. Jer da biste znali kuda idete, važno je da znate odakle dolazite.“ Prve uspomene na reket i lopticu vezane

su za uspehe. „Sećam se da sam osvojio prvi juniorski turnir sa šest godina. Tada sam trenirao i fudbal, sportovi su mi dobro išli. Bio sam među najboljima u timu. Voleo sam da se takmičim. Sa devet sam ušao u programe nacionalnog juniorskog tima. Nisam možda imao najbolju tehniku, niti sam bio najbrži, ali sam ređao pobede. Posle određenog vremena krenuli su i loši rezultati. Nisam bio dobar u jednom periodu. Ispao sam čak iz tima, što me je mnogo razočaralo. Ostao sam u Lajmenu, trenirao jače nego ikada, i počeo sam da pobeđujem više nego ikada. Kad sam napunio 12 godina, ljudi iz federacije više nisu imali izbora. I dalje sam bio spor, tehnički ne na onom nivou koji se od mene očekivao, ali sam i dalje dobijao te najvažnije poene i dobijao. Uostalom, to je i bitno u tenisu.“ Školu je završavao sa uspehom jer su mu roditelji uvek govorili da je obrazovanje veoma važno. „Išao sam u školu, ali ne pamtim mnogo toga iz školskih dana. Bio sam dobar u matematici, umeo sam dobro da računam. Voleo sam i geografiju, zamišljao sam kako ću jednog dana dosta da putujem. Ali nemojte da me pitate o fizici, hemiji, prirodnim naukama. Kad sam bio u školi,

PROFIMEDIA

EKSKLUZIVNO

radio sam šta je trebalo da radim, nije mi bilo previše teško. Ipak, uvek sam bio vezan za sport.“ Sve se kod Bekera dešavalo prilično brzo, još od dana dečaštva. „Nije bilo previše vremena za snove. Bio sam prvak Nemačke, a već sa 14-15 godina sam dobio najboljeg menadžera u to vreme. Mak Mekormak i Jon Cirjak, koji su dolazili kod mog oca kući, pokušavali su

Boris na svom prvom Vimbldonu, koji je osvojio sa 17 godina. Šampion u ženskoj konkurenciji je te godine bila takođe Nemica Štefi Graf

EKSKLUZIVNO

ŠA E NA J G KIN vakog ako REN A, s edamo k J I L BIB a gl nao deljk ni. Raču oj e n o v p ira em s plas smo a ako uzm do 24. n d sam i Vimbldo l je bio t r do sao četv , a moj i zioni m e n n i e d p e go de da o koji s Borg mogu i ja sam da , io sa 25 iju. Oset . Počeo z ve n s e up am ario v t s . Nis o sam a plačem m. d če sam ašto pla emu z o na tr koju zna sam u o e ldon Sed Vimb Shvatio u e kuć e mio. iznaj rastužuj i m a s e šit r m zav da u m ć a s ogo da isao oliko mn m o p t o što nešt volim

da me pridobiju. Lajmen je udaljen 45 minuta od frankfurtskog aerodroma, nije kratak put, morate prvo avionom, pa automobilom. Mekormak je bio najveća menadžerska zvezda u to vreme, predstavljao je kompaniju IMG. 7 SA 1 IO M Došao je kod mog oca, dugo su ručali, i tada A J S O KAD OSV tio je pitao koliku cifru da napiše na čeku. Moj A N I e otac mu je onda pokazao gde su vrata, reGOD DON, os se L kavši: ‚Sin mi nije na prodaju.‘ Sledeći je VIMB o da sam verest. ka nt E a došao Cirjak, nedelju dana kasnije. Bio o sam M n na o i o b je pametniji, tražio je susret sa mojom e e pop koji j godina k a majkom. Mama mi je bila poznata po s i ih Prit redn n, nije a vrhunskom kuvanju, što je on znao da n i ra men stva odnese. pohvali. Pojeo je obrok, popio dva e n e se p tor bio j piva, lepo ćaskao sa mamom. Rekao a d ao ak o a j je da ima sina istih godina kao i ja, mog o mi je f i b o ze am d dilo i da će me gledati kao svog sina. s i Odu j o o sv ek v e a s Nije bio Amerikanac već Rub e v za isa. S Shvatio n mun, predstavljao je drugačije e t a . iz id bede trebno vrednosti, rukovali su se i nisu o p na po o a e j g potpisali nikakav ugovor. To je a o d bih m sam a bio početak desetogodišnjeg d u k m uživa m dugač prijateljstva sa velikim čoa vekom iz Bukurešta. Naučio da im u er me je mnogim stvarima, o karij tenisu. Napustio sam kuću i školu sa petnaest i po godina, i tad sam počeo da sanjam. Ispred mene su bili Viljas, Nastase, Lekont. Činjenica da

EKSKLUZIVNO

Jedini pritisak koji osećate dok ste mladi jeste ono što sami sebi namećete. Ali to shvatite kasnije sam se našao u situaciji da treniram sa takvim asovima naterala me je da sanjam, da budem dobar kao i oni. Osvojio sam Vimbldon tri godine kasnije i ubrzao ceo proces.“ Sa 17 godina Beker je osvojio Vimbldon i tako postao najmlađi prvak tog prestižnog turnira u istoriji. Niko nije uspeo da ga prestigne u tome ni tri decenije kasnije. „Sve ima dve strane. Jedan od ciljeva koje sam imao bio je da izađem da igram meč na Centralnom terenu Vimbldona. Sa 16 sam igrao kvalifikacije za taj turnir, stigao sam do trećeg kola i polomio sam članak. To je isti članak koji mi je sada povređen, a dogodilo se pre 30 godina. Mogu to da nazovem svojom Ahilovom tetivom. Morali su da me iznesu na nosilima tog dana, ali sam ipak stigao na Centralni teren. Naredne sezone bio sam bolje plasiran, među 30 na svetu, igrao sam pripremni turnir na Kvinsu, govorio sam sebi da ove godine imam šanse da pobeđujem. Nazivali su me autsajderom, znali su da imam jak servis i moćnu igru. Desilo se da su dvojica igrača koji nisu bili nosioci igrali prvog dana na Centralnom terenu, što se nije često dešavalo. U prvoj rundi sam igrao sa Amerikancem Fisterom. Obojica smo bili uzbuđeni. Već sam time ostvario jedan od snova. Naravno, izgubio sam prvi set. Drugi set je srećom bio pre-

kinut zbog kiše, pa smo nastavili sutradan. U utorak sam bio opušteniji, bolje sam se koncentrisao i išao sam ka pobedi. Bio je to moj drugi dan na Centralnom terenu, što je samo po sebi bilo razlog za radost.“ DOBRA STVAR KAD STE TINEJDŽER JE što živite u momentu, u sadašnjosti, ne mislite na sutra, poručio je Beker. „U to vreme nije bilo interneta, društvenih mreža, niste mogli mnogo da čitate o tome koliko ste dobri ili loši. Moj engleski je bio veoma loš tada, pa sam u Telegrafu i Tajmsu gledao samo fotografije. Bilo mi je lako da živim zaštićen od komentara, od spoljašnjih uticaja. Moj menadžer i trener su uradili odličan posao na tom planu, štiteći me. Držali smo se iste rutine svakog dana, istog sistema treninga, dužine, i verujem u značaj rutine čak i danas. Jedna stvar je išla za drugom, stigao sam do polufinala, pa do finala. Ali i dalje nisam bio budan. Sve me je to nekako nosilo. I dalje sam sanjao, misleći kako je to još jedan od običnih turnira. Odjednom, servirao sam za meč, za titulu prvaka Vimbldona. Tada sam prvi put postao nervozan, svestan značaja situacije. U pauzi između gemova sedeo sam na klupi, ruke su mi se tresle. Taman jedna ruka krene da se smiruje, a druga počinje

da se trese. Imao sam 40:15, i na tom servisu napravio sam duplu grešku, naravno. Počeo sam da se molim Bogu, tražio sam da mi da par prvih servi, jer ne znam šta da radim sa loptama kad odu na stranu dok ih bacam pre servisa. Daj mi, Bože, još jednu, molim te, govorio sam u sebi. Molba mi je bila uslišena. Pogodio sam, dobio meč. Tog trenutka sam shvatio da mi se život promenio, instinktivno.“ Aplauz je bio ogroman, publika je stajala, ljudi su mi mahali iz svečane lože, bio je tu predsednik Nemačke koji ranije nikad nije bio na tenisu, članovi kraljevske porodice... „Bili su to dirljivi trenuci za mene. Dok sam išao kasnije ka svlačionici, publika me je gledala čudno, kao da sam duh, neki Marsovac. Nikad ranije nisu videli da jedan tako mlad momak osvaja Vimbldon. Tad sam osetio da mi je život drugačiji. Usledila je i konferencija za novinare. Danas neki igrači pričaju na nekoliko jezika, i to je normalno, ali ja sam znao samo nemački. Uprkos tome, svi su želeli da razgovaraju sa mnom. Koristio sam tih 25 reči engleskog što sam naučio, računajući i bekhend i forhend, i nekako sam to završio. Onda me je Jon Cirjak odveo u Monte Karlo, i tokom sedam dana mi je pokazao kako mi se promenio život. Rekao mi je da sam od tog momenta jedan od najpoznatijih sportista na svetu i da svaki moj potez nosi neke posledice. Dobio sam veliku odgovornost. Bio sam previše mlad za noćne klubove, ali sam se opet ušunjao u neki od njih. Osetio sam tu drugu stranu. Izgubite privatni život, ali morate da pazite da ne izgubite sebe u svemu tome. Ono što ste vi. I dalje bi trebalo da radite ono što želite, u

EKSKLUZIVNO

U GLOBALNIM ODNOSIMA smatram da je Srbija tržište koje raste, jer se sve razvija. Gladni ste uspeha, želite da budete bolji. Ne samo kao pojedinci već i kao društvo SVE SE SVODI NA odnose sa ljudima da biste uspeli u poslu. Morate da ih poznajete, da im verujete, a neophodno je vreme da se izgradi taj odnos poverenja

razumnoj meri. Moja ljubav prema tenisu bila je previše jaka, tako da sam se najbolje i najlepše osećao dok sam bio na terenu.“ Boris je osvojio 49 turnira u singlu, 15 u dublu, bio je prvi igrač sveta, uzeo je šest grend slem titula (od čega tri Vimbldona), imao je više nego blistavu karijeru. Na pitanje o tome kako bi ocenio rezultate koje je ostvario dok je bio igrač, na skali od pet do deset, Beker se zamislio. Iz publike su stizali razni odgovori. Jedan momak iz prvog reda je glasno poručio: „Jedanaest!“ Ipak, iako ga je to nasmejalo, on je u ocenjivanju bio umereniji. „Gledajući unazad niste zadovoljni. Osvojio sam tri Vimbldona, ali sam izgubio dva finala. Gledajući unazad uvek želite da uradite nešto više. Moram da priznam da nisam bio baš najtalentovaniji igrač, bio sam snažan, ali imao sam i jaku volju, izražen takmičarski duh, pa ipak sam morao da se izborim za svaki poen. Divim se Novakovoj fizičkoj spremnosti, načinu na koji se kreće. Da sam imao 25 odsto više fleksibilnosti, osvojio bih mnogo više turnira. Ali nisam. Svaki meč je počinjao dosta sporo, bekhend mi nije bio savršen, morao sam mentalno i fizički dosta da radim da bih prevazišao te prepreke. Verujte mi, probao sam sve. Nije to zato što sam bio nervozan ili što se nisam trudio, već zato što je bilo boljih od mene u to vreme. To nekad morate da priznate i prihvatite.“ OD STVARI KOJE BI PROMENIO u karijeri, da je imao čarobni štapić, Beker je naveo jednu „bolnu tačku“. „Pomenuo bih finale Monte Karla 1995. godine. Vodio sam protiv Tomasa

Krajem septembra, Boris je bio gost Beograda i održao inspirativno predavanje najboljim studentima srpskih fakulteta. Na fotografiji skroz desno, šampion pozira sa prvim brojem Originala, koji su tada zajedno predstavili Jelena i Novak Đoković

Mustera, 2:0 u setovima, 6:4, 7:5, i imao sam dve meč lopte u četvrtom setu. Izgubio sam. Bog zna zašto nisam uspeo da dođem do trofeja na zemlji. Možda je to bio neki znak odozgo da sam imao limite. Pobede na svim podlogama bi mi možda oduzele osećaj realnosti, možda bih izgubio tlo pod nogama, skromnost. Ipak, da budem iskren, voleo bih da sam osvojio titulu na šljaci, verujte mi. Ali ta podloga nije odgovarala mom stilu igre. Kad god sam izlazio napred, ka mreži, rival je već slao pasing šot kojim me je probijao. Morao sam da prikrivam poteze, da igram drop šotove, kik udarce. Čudno, ali odrastao sam na šljaci, u Nemačkoj u to vreme nismo imali tvrde podloge. Šest meseci smo igrali na šljaci, toliko je trajala sezo-

na napolju, i onda smo se selili u dvoranu. Uprkos tome, uvek sam bolje igrao na bržim podlogama.“ Nemac je osvojio i dve titule u Dejvis kupu, 1988. i 1989. godine. Bogatoj kolekciji pridružio je i zlatnu olimpijsku medalju, u dublu, do koje je došao u tandemu sa Mihaelom Štihom 1992. godine. Zanimljivo, ali u to vreme uopšte nije ni razgovarao sa Štihom, usled velikog rivaliteta i ne baš najboljih međusobnih odnosa. Van terena se, dakle, nisu ni sretali, ali su na terenu bili nepobediva mašina. „Veoma sam ponosan što sam predstavljao svoju zemlju u Dejvis kupu. Izabrao me je u tim čuveni trener Nikola Pilić. U reprezentaciju sam ušao 1985. godine, imao sam 17 godina u tom prvom meču.

VOJISLAV VUJANIĆ

EKSKLUZIVNO

To sam doživeo kao veliku priliku za sebe, da se pokažem. Kvalifikovao sam se četiri puta za Olimpijske igre, ali sam se tri puta povredio. Jedini put kad sam mogao da igram bilo je u Barseloni, 1992. godine. Nažalost, turnir je bio na šljaci. Igrao sam dublove. Jedan od mojih najvećih rivala u to vreme bio je Mihael Štih. Nismo pričali u to vreme. Nismo delovali kao tim, što je vrlo važno na takvim takmičenjima. Ipak, prolazili smo iz kola u kolo. U polufinalu smo se sreli sa Špancima Sančezom i Kazalom, najboljim dubl timom na svetu u to vreme. Bili su veliki favoriti. Ne znam da li je bilo do mene ili njega, ali noć pre tog susreta seli smo i progovorili. Znali smo da moramo da komuniciramo da bismo pobedili te momke. Ne moramo da

se volimo, ali je potrebno da se poštujemo i da igramo kao tim. Tako je i bilo. Odigrali smo najbolji meč u životu, dobili u pet setova i počeli da se lepo slažemo, da pričamo jedan sa drugim. Ušli smo u finale, igrali smo ga protiv dvojice momaka iz Južne Afrike, Fereire i Novola, i pobedili smo i njih! Organizovao sam lepu večeru u Barseloni, pola nemačkih sportista je došlo, ali pogađate ko nije došao? Mihael Štih. Pravo iz svlačionice, u trenerci, otišao je na aerodrom, i nismo proslavili taj veliki uspeh. Pre par nedelja bio sam u Hamburgu, prišao mi je i rekao: ‚Borise, sećaš li se da nismo proslavili zlato iz Barselone?‘ Procedio sam: ‚Da, stvarno bez veze.‘ On je pun entuzijazma dodao: ‚Pa, moramo to da uradimo!‘ Rekao sam: ‚Apsolutno, mo-

ramo.‘ Prošlo je šest nedelja, još se nismo čuli. Mislim da nikad nećemo biti najbolji drugari, ali da ćemo morati da odemo na tu večeru pre nego što umremo.“ Jedini pritisak koji osećate dok ste mladi jeste ono što sami sebi namećete. Ali to shvatite tek kasnije, pričao je Beker. „Kad sam sa 17 godina osvojio Vimbldon, osetio sam kao da sam se popeo na Mont Everest. Pritisak koji je bio na meni narednih godina bio je nestvaran, nije mogao da se podnese. Oduzeo mi je faktor zabave koji sam dobijao iz tenisa. Sve se svodilo na pobede. Shvatio sam da je potrebno i da uživam da bih mogao da imam dugačku karijeru. Naravno da želim da pobedim kad izađem na teren, ali prija mi i ta atmosfera u svlačionici, ćaskanje sa

EKSKLUZIVNO

PROFIMEDIA

kolegama, boravak u plejers laundžu. Ti detalji su mi bili podjednako važni kao i meč-poen na nekom turniru. Doduše, možda sam u jednom periodu zapostavio važnost treninga, i to u procesu dok sam još sazrevao kao mlad čovek. Ne možete da budete kao mašina, iz godine u godinu, morate da uzmete tajm-aut, da pratite i druga interesovanja u životu.“ KAD JE PRIČAO O „DRUGIM INTERESOVANJIMA“, tu je mislio na sve ono što vole mladi ljudi, provod, izlaske, druženja, devojke. „Imao sam 19-20 godina i zaista sam u tome uživao. Tad nije bilo društvenih mreža, i šta se dešavalo uveče, ostajalo je tamo. Bilo je dobro. Nikog nisam pitao za novac, imao sam svoje pare. Vozio sam automobil, živeo sam u Monte Karlu, roditelji su mi verovali. Osvajao sam turnire, bio sam u prvih četiri ili pet na svetu, ali fokus mi nije bio samo na tenisu. Sve dok nisam počeo da gubim nekoliko finala. Moj povratak je usledio 1989. godine i do 1992. bio mi je najbolji period. Imao sam 22-23 godine i zaista sam razumeo to da mi tenis daje sve ono o čemu sam maštao. Davao mi je slobodu, nisam morao ni od koga ništa da tražim. Jedino što mi je trebalo to je bio reket, par loptica i ja sam bio spreman da uradim sve ostalo. Osetio sam snažan izliv moći zbog svega toga, počeo sam da treniram jače nego ikada pre, bio sam vrhunski profesionalac. Treba vam dokaz da je to pravi put.“

Taj pravi put je za Bekera bilo osvajanje Vimbldona 1989. godine. „Da, bio je to moj proboj. Uzeo sam još par slemova, postao prvi igrač sveta. Tada sam osvojio najviše titula za kratko vreme. Opet, sa 23-24 godine, sećam se da sam sedeo pred finale Vimbldona 1991, koje je trebalo da igram protiv mog velikog prijatelja Mihaela Štiha. On je dobio Edberga u polufinalu, čime sam ja postao broj jedan, bez obzira na ishod u finalu. Renking je naša Biblija, svakog ponedeljka gledamo kako smo plasirani. Računao sam da ako uzmem svoj četvrti Vimbldon do 24. godine, a moj idol je bio Borg koji se penzionisao sa 25, mogu i ja da odem u penziju. Osetio sam da sam ostvario sve. Počeo sam da plačem. Nisam znao zašto plačem. Sedeo sam na tremu kuće u Vimbldonu koju sam iznajmio. Shvatio sam da me rastužuje pomisao da ću završiti nešto što toliko mnogo volim. To je uticalo i na meč, bio je to jedan od najgorih duela koje sam odigrao. Nekako mi je laknulo kada sam izgubio, jer da sam pobedio, bio bi to kraj. Bila bi to greška. Takav sam, crno je ili belo. Kad donesem odluku, držim je se. Toliko sam bio pod pritiskom da nisam znao više kako da funkcionišem. Pustio sam da mi odlutaju misli, sledećih godinu i po dana upoznao sam svoju suprugu, shvatio sam da je potrebno da se u tom periodu koncentrišem na svoju dušu, umesto samo na tenis. Ipak, to i dalje nije bilo

dovoljno, da budem peti ili šesti na svetu. Onda sam se vratio u tenis, bilo je to kad mi se prvi sin rodio, u januaru 1994. godine. Hteo sam da mu pokažem da njegov tata nije gubitnik, već pobednik.“ To je Beker i učinio. „Počeo sam opet da dobijam. Uzeo sam grend slem 1996, imao sam tad 29 godina. Našao sam i balans u privatnom životu u to vreme. Borio sam se na terenu, a kod kuće sam bio u svom domu, zaštićen od svega. Kad sam napunio 30 godina, osetio sam da je došlo vreme da kažem zbogom profesionalnoj karijeri. Uradio sam sve što sam želeo u tenisu, ovaj sport mi je pružio toliko toga...“ BEKER JE DANAS USPEŠAN TRENER. Vodi brigu o Novaku Ðokoviću i zajedno sa celim timom pomaže mu da dominira belim sportom. „Tajna uspeha je u odlučnosti. U nasleđu. Potrebno je da vremenom preskočite razne prepreke, što nije uvek lako. U tim prelomnim momentima u meču, u finalu US opena ili Vimbldona, potrebno je setiti se da morate da se borite, da prevaziđete sve. Da kad 25.000 Njujorčana vrišti prema vama, pretvorite to u energiju koja vas diže. Kad je najteže, usred bitke, on se seti da je on Novak iz Srbije, i to je ono što ga čini snažnim. On je svestan svog porekla, što je važno. Morate da znate odakle dolazite, da biste znali kuda idete.“

EKSKLUZIVNO

Divim se Novakovoj fizičkoj spremnosti, načinu na koji se kreće. Da sam imao 25 odsto više fleksibilnosti, osvojio bih mnogo više turnira. Ali nisam. Svaki meč je počinjao dosta sporo, bekhend mi nije bio savršen, morao sam mentalno i fizički dosta da radim da bih prevazišao te prepreke Beker se pored trenerskog posla danas bavi i biznisom. „Konkretno, reč je o nekretninama. Volim da investiram novac u tu sferu, u posao, u ljude. Radim i sa berzom, koja je fascinantna stvar, ali ne baš laka da se razume. Nije mi bilo lako u početku da shvatim da mi 28-godišnji broker objašnjava zašto padaju ili skaču akcije, kad ni sam nije razumeo razloge. Učio sam o tome, čitao knjige, i ušao u svet finansija. Ipak, sve se svodi na odnose sa ljudima da biste uspeli u poslu. Morate da ih poznajete, da im verujete, a neophodno je vreme da se izgradi taj odnos poverenja. Ključ je u komunikaciji, pa je važno i da govorite strane jezike kako biste se razumeli sa drugima. Bitan faktor je i da ste otvorenog uma, da ste spremni da naučite, da se usavršavate. Živimo u zanimljivo vreme, kada vam je

dosta toga nadohvat ruke zbog interneta. U tim globalnim odnosima smatram da je Srbija tržište koje raste, jer se sve razvija. Gladni ste uspeha, želite da budete bolji. Ne samo kao pojedinci već i kao društvo. Doprinos tom razvoju daje i Fondacija Novak Ðoković koja ulaže u decu, u mlade, i daje im šansu da sanjaju.“ Boris dosta pažnje posvećuje vaspitanju svoje dece, a osvrnuo se na odnos sa sinovima. „Najstariji sin je išao u školu u Majamiju i bio je veoma talentovan za košarku, što je moj drugi omiljeni sport. Pošto sam uvek bio nedovoljno visok i prilično spor, nisam mogao da se ostvarim u košarci. Ali pomislio sam kako bi to mogao moj sin da uradi. Već sam zamišljao kako jedan Beker igra NBA ligu. Bio je to jedan od mojih snova. Bilo mu je 16 godina. Ušao je u reprezentaciju Nemačke u to vreme. Skautirali su

ga jer su videli da ima izuzetan potencijal, i pitali su ga da napusti školu u Americi i pređe u Frankfurt. Kad su ga pozvali, tražio je da sednemo i porazgovaramo. Rekao mi je: ‚Tata, ja te mnogo volim. Ali tvoj san o tome da postanem veliki košarkaš je tvoj, a ne moj. Ja više volim muziku.‘ Rekao sam: ‚Šta?!‘ Podsetio me je na to šta sam dobio od svojih roditelja kad mi je bilo 15 godina. Bila je to mogućnost da radim ono što volim, da igram tenis. On je tražio to isto, da mu dozvolim da se bavi muzikom, jer je to njegov izbor. Diplomirao je, formirao je bend ‚The Bakery‘, putuje, ima svirke, napravio je i prvi album. Zarađuje sam, uspešan je, ima budućnost. Biraj ono što voliš. To je moja poruka. Izbori se za slobodu izbora, budi odgovoran prema sebi i drugima, i živi svoj život. Budi ono što jesi“, zaključio je Beker.

SVE NAŠE POBEDE

REVOLUCIJA U MEDICINI S POTPISOM SRBINA

Kako podići na noge nepokretnog čoveka Specijalno za Original Zvezdana Gligorijević Srpski naučnik Zoran Nenadić i njegov istraživački tim sa Univerziteta Kalifornije u Irvajnu postigli su revolucionarni uspeh u biomedicinskom inženjeringu, omogućivši nepokretnom čoveku da ponovo hoda. Dokazali su da i kod potpunog prekida kičmene moždine noge mogu pokrenuti moždani talasi. Profesor Nenadić i njegov tim su najpre razvili sistem koji omogućava upravljanje avatarom u video-igri (Half-Life 2, Garry‘s Mod), a onda su pristupili integraciji sistema sa robotskom ortozom koja omogućava kretanje po pokretnoj traci

rofesor Zoran Nenadić rođen je u Užicu gde je završio osnovnu i srednju školu. Završio je osnovne studije na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i tu je započeo postdiplomske studije. Već na prvoj godini postdiplomskih studija rešio je da se dalje obrazuje u inostranstvu te je konkurisao za doktorske studije u SAD. Imao je veliki uspeh na konkursu i 1996. godine je otišao u Ameriku. Prvih pet godina je živeo u Seint Luisu, država Misuri, gde je doktorirao na Univerzitetu Vašington. Od 2001. godine živi u Kaliforniji, najpre u Pasadeni, gde se zaposlio na Kalifornijskom tehnološkom institutu (California Institute of Technology) kao viši naučni saradnik. Nakon nešto više od tri godine, dobio je poziciju na Univerzitetu Kalifornije u Irvajnu (University of California Irvine), nekih 60 km

jugoistočno od Los Anđelesa. Tu radi poslednjih deset i po godina, najpre kao docent, a potom i kao vanredni profesor. „U Ameriku sam došao sa namerom da studiram automatsko upravljanje. Nakon godinu dana studija, pozvao me je profesor koji je tražio studente za svoj novi projekat koji je uključivao primenu matematičkih metoda u izučavanju funkcija mozga. Prihvatio sam njegovu ponudu, ali mi je trebalo dosta vremena da ‚prelomim‘, jer sam znao da mi ova odluka može bitno uticati na dalju karijeru. Tako sam uz matematiku počeo da učim i o mozgu, nervnim ćelijama i jonskim kanalima. Ubrzo sam shvatio da matematika i inženjerstvo imaju mnogo toga da ponude biologiji i medicini“, kaže ovaj srpski naučnik za Original. Zoran je sve svoje znanje spojio i posvetio se biomedicinskom inženjeringu. „Biomedicinsko inženjerstvo prven-

stveno predstavlja primenu inženjerskih principa i disciplina, kao što su mašinstvo, elektrotehnika i hemijska tehnologija, na probleme u biologiji i medicini. Nauke kao što su matematika i fizika takođe igraju značajnu ulogu. Veštački organi, skeneri za magnetnu rezonancu ili aksijalnu tomografiju, insulinske pumpe i mnoge druge medicinske naprave su dobri primeri uspeha biomedicinskog inženjerstva.“

OD 2009. GODINE ZORAN SE POSVETIO ISPITIVANJU kako moždane talase da poveže sa mišićima kod nepokretnih osoba. On i dr An Do, profesor neurologije na Medicinskom fakultetu u Irvajnu, osmislili su istraživanje, a Zoran je postao i vođa tima sa kojim dolazi do revolucionarnog otkrića. „Pošto je povredom kičme prekinuta veza između mozga i mišića, naša metoda nastoji da ponovo ‚spoji‘ mozak sa mišićima nogu putem tehnološkog rešenja. Da bi ovaj poduhvat uspeo, koristi se činjenica da se moždani talasi razlikuju kada osoba stoji u mestu ili namerava da hoda. Te talase merimo putem elektroda koje osoba nosi na glavi, te ih šaljemo bežičnim putem do računara, gde se oni obrađuju putem matematičkog algoritma. Na osnovu rezultata obrade, računar putem bežičnog signala šalje naredbu neuromišićnom stimulatoru da pokrene ili zaustavi mišiće, u zavisnosti od namere osobe. Ono što je iznenađujuće jeste da su ovi moždani talasi očuvani uprkos dugogodišnjoj paralizi.“ Istraživanje su osmislili dr An Do (An Do) i profesor Nenadić. „U istraživanju su od početka učestvovali i postdiplomci Kristin King i Po Veng. U poslednjem delu studije, projektu su se pridružili i Kolin Mekrimon, postdiplomac i student medicine, kao i Keti Čou koja je fizikalni terapeut. Što se tiče istorije studije, ona počinje negde krajem 2009. ili početkom 2010. godine. Tada smo došli na ideju da povežemo ljudski mozak sa protezom nogu u cilju povraćaja funkcije hodanja kod osoba sa povredom kičmene moždine. Najpre smo razvili sistem koji omogućava upravljanje avatarom u video-igri (Half-Life 2, Garry‘s Mod). Nakon uspešne provere sistema u video-igri, kako od strane zdravih osoba tako i onih sa paraplegijom usled povrede kičme, pristupili smo integraciji sistema sa robotskom ortozom koja omogućava kretanje po pokretnoj traci. Prve uspešne provere na zdravim osobama izvršene su 2012, a na osobama sa paraplegijom 2013. godi-

SVE NAŠE POBEDE

sistema gde bi se moždani talasi snimali iz samog mozga putem hirurški ugrađenih elektroda, a ne pomoću EEG-a, što je slučaj sa sadašnjim sistemom. Takav pristup bi obezbedio moždane talase znatno boljeg kvaliteta, što bi osetno popravilo nivo upravljanja stimulatorom. Ovaj pristup bi takođe bio u stanju da obezbedi povratnu spregu, tako da osoba oseća svoje noge dok korača. Treba istaći da ovaj poduhvat zahteva hiruršku intervenciju koja nosi određene rizike. Ukoliko ovaj sistem proradi, dobrobit bi, međutim, mogla da nadvlada rizike i opravda operaciju sa medicinske tačke gledišta.“

S OBZIROM NA TO DA JE DAVNO OTIŠAO IZ SRBIJE , pitali smo ga da li možda sarađuje

Za razliku od klasičnih naučnih otkrića koja su bila dela genijalnih individualaca, savremena nauka se sve više zasniva na saradnji čitavih timova naučnika, vrlo često sa komplementarnim veštinama i znanjima. Smatram da će medicina u relativno bliskoj budućnosti biti znatno drugačija od one koja se praktikuje danas

ne. Sledeći logičan potez bio je da se osobama sa paraplegijom omogući takozvani slobodan hod, te se u tu svrhu pristupilo integraciji sistema sa neuromišićnim stimulatorom. Prve uspešne provere zabeležene su početkom 2014. a okončane su u leto 2014. godine. Sve studije su sprovedene u mojoj laboratoriji na Univerzitetu Kalifornije u Irvajnu“, objašnjava profesor Nenadić. Ovo što radi tim srpskog naučnika videli smo samo u naučnofantastičnim filmovima. Ipak , Zoran kaže da je nezahvalno prognozirati šta će biti u budućnosti. Za njega je jedino izvesno da nauka i tehnologija napreduju iz dana u dan. „Za razliku od klasičnih naučnih otkrića koja su bila dela genijalnih individualaca, savremena nauka se sve više zasniva na saradnji čitavih timova naučnika, vrlo često sa komplementarnim veštinama i znanjima. Smatram da će medicina u relativno bliskoj budućnosti biti znatno drugačija od one koja se praktikuje danas“, kazao je on. Ipak, nije krio na čemu novom radi. Moguća je i ugradnja implanta. „Radimo na nekoliko studija, ali bih izdvojio dve. Prva se tiče daljeg unapređenja postojećeg sistema, tako da bi se on eventualno mogao koristiti i izvan laboratorije. Da bi se ovaj cilj ostvario, potrebno je smanjenje svih delova opreme na kojoj počiva sadašnji sistem. Takođe planiramo i razvoj

sa nekom od institucija u Srbiji ili sa nekim od srpskih naučnika iz te oblasti. „Nažalost, trenutno ne sarađujem sa stručnjacima iz Srbije. Ono što je sigurno - talentovanog kadra ne nedostaje, što pokazuju naši mnogobrojni stručnjaci kako u Srbiji tako i u svetu. Istakao bih, međutim, dve stvari koje su veoma bitne: potrebno je srušiti međudisciplinarne ograde, kako bi inženjeri, lekari i naučnici najpre razumeli jedni druge, a potom i sarađivali na zajedničkim poduhvatima; potrebna su značajna novčana sredstva da bi se jedan takav poduhvat sproveo“, kazao je naš sagovornik. Njegov odlazak u Ameriku pre skoro 20 godina nije promenio ljubav prema rodnom kraju. Koristi svaku priliku slobodnog vremena, čega ima vrlo malo, da dođe u Srbiju i u rodno Užice. „Većina moje bliže i dalje rodbine, kao i nekoliko dobrih prijatelja, još uvek žive u Užicu, tako da vrlo rado dolazim. Nažalost, to je u proseku jednom u dve godine, premda sam prošle godine imao priliku da sa porodicom duže vreme boravim u Srbiji. Najviše mi se sviđa to što se život odvija na ulici, trotoaru, kafiću, trgu. Uprkos ekonomskoj depresiji, moj rodni grad odiše živošću. Parkovi i trgovi su puni mladeži i dece. Takođe sam oduševljen srpskim šumama, jer su one koje imamo u Kaliforniji relativno oskudne usled suve klime. Pored Zlatibora i Tare, volim i Jelovu goru - pravi dragulj na svega deset kilometara od grada. Posetio sam dosta zemalja i probao mnoge specijalitete, ali ništa slično užičkom kajmaku nisam našao. Probao sam i neke turske i bliskoistočne varijante, ali osim imena, nisam našao mnogo sličnosti.“

IKONA

PETAR → PAN

STIVEN KOLBER

šou-biznisa

Piše Miljana Nešković

Karijera čoveka koji je nedavno zamenio legendarnog Dejvida Letermana u emisiji The Late Show čitavu deceniju išla u pravcu ispravljanja različitih društvenih anomalija kroz humor i moć masovnih medija najozbiljnijeg instrumenta za plasiranje svih pogrešnih ideologija i zloupotreba društva - tako su i svi njegovi duhoviti potezi u kojima je pokretao na akciju desetine miliona ljudi imali vrlo moćnu, metaforičku notu ozbiljne satire. Na kraju krajeva, ako on, najobičniji komičar, uspe da ubedi milione ljudi da glasaju za potpunu besmislicu, nije li to prilično jasna poruka o stanju političke ranjivosti u kom se nalazi više-manje cela planeta?

očetkom septembra Stiven Kolber zamenio je legendarnog Dejvida Letermana u dugogodišjem talk show programu CBS-a. Nakon prve epizode, televizijski kritičar Njujork tajmsa Džejms Ponivozik napisao je „da se za šou možda još ne zna tačno šta je i šta će biti, ali se zato zna ko je njegov domaćin: pametan, radoznao, razigran zabavljač koji je srećan što je tu gde jeste“. Pre nego što je objavljeno da će preuzeti The Late Show, Stiven Kolber je svetskoj javnosti uglavnom bio poznat kao američki satiričar s petljom, podjednako „sumanut“ i svež u svom humoru. Kroz svoj alter ego, politički apsurdno uskogrudog doktora Stivena T. Kolbera, u serijalu The Colbert Report nemilosrdno je rešetao aktere američkog političkog cirkusa, a i sve ostale koji su zaslužili parče dobre satire. „Ranije je važilo da svi imaju pravo na svoje mišljenje, ali ne i na sopstvene činjenice. Više nije tako. Činjenice više nisu važne! Sve je stvar percepcije!“ Uz ovo objašnjenje, Kolber je lansirao neologizam truthiness, kao pridev koji opisuje koliko neka tvrdnja, vest ili objava zvuče istinito -- pošto je danas svakako beznačajno da li je nešto istina ili izmišljotina. U

istom maniru, svoje „lažne intervjue“ umeo je da završi sa: „Nadam se da ste uživali u mom izvrtanju vaših reči.“ Sa serijalom The Colbert Report, Stiv je dobio dve nagrade „Pibodi“, dve nagrade „Gremi“ i, kako kažu, nekoliko vrlo neprijatnih opaski u prolazu.

Pored zvaničnih nagrada za pravljenje sjajnog televizijskog programa, televizijska karijera Stivena Kolbera obiluje i raznim, prilično neobičnim priznanjima i poduhvatima. Na primer, kad je objavljeno da je novootkrivena vrsta pauka dobila ime po kanadskoj rok zvezdi Nilu Jangu, Kolber je pokrenuo

IKONA

Zapratite Stivena na Tviteru

@StephenAtHome

čitavu akciju kako bi neka životinjska vrsta bila nazvana i po njemu. Kad je pauk Aptostichus stephencolberti dobio ime, Kolber je u programu pobedonosno opazio da je to velika čast za njega za koju je „samo trebalo besramno da preklinje na nacionalnoj televiziji“. Opet, šale radi, pokrenuo je inicijativu da most u Mađarskoj dobije ime po njemu. Nakon što je više od 17 miliona fanova (više nego što Mađarska ima stanovnika) podržalo tu ideju glasavši za njega, Kolber ipak nije dobio most, uz obrazloženje da bi takav čin značio narušavanje propisa Mađarske. O narušavanju zdrave logike nije bilo reči.

PROFIMEDIA

Kolberova fiktivna „politička karijera“ aktivirala je gledaoce koji su sakupili oko 68.000 dolara i time olakšali školovanje za skoro 14.000 siromašnih učenika u Severnoj Karolini Sa druge strane, zahvaljujući svojoj medijskoj upornosti i harizmi Kolber je, ni manje ni više, uspeo da uđe u istoriju kao prvo ljudsko biće po kom je NASA nazvala neki komad opreme projektovan za korišćenje u svemiru. Reč je o fitnes traci za trčanje, delu inventara na Internacionalnoj svemirskoj stanici. Naravno, Kolberova prva ideja bila je da pomoću svojih fanova, takozvane Kolber nacije, pobedi na

onlajn takmičenju pa da svemirska stanica dobije ime po njemu. Pobedio je, ali je svemirska stanica ipak nazvana Tranquility. No, i dan-danas članovi posade u svemiru koriste C.O.L.B.E.R.T traku za trčanje osam sati dnevno kako bi ostali u formi. UISTINU, MOGLO BI SE REĆI DA POVUČENOST I skromnost nisu deo harizme slavnog komičara.

Citat njegovog alter ega: „Besramnost je divna strana karaktera pojedinca“, baca fino svetlo na tu tezu. Kao što je Kolberova karijera čitavu deceniju išla u pracu ispravljanja različitih društvenih anomalija kroz humor i moć masovnih medija - najozbiljnijeg instrumenta za plasiranje svih pogrešnih ideologija i zloupotreba društva koje satiričari rasrinkavaju -- tako su i svi

IKONA

PROFIMEDIA

njegovi duhoviti potezi u kojima je pokretao na akciju desetine miliona ljudi imali svoju vrlo moćnu, metaforičku notu ozbiljne satire. Na kraju krajeva, ako on, najobičniji komičar, uspe da ubedi milione ljudi da glasaju za potpunu besmislicu, nije li to prilično jasna poruka o stanju političke ranjivosti u kom se nalazi više-manje cela planeta? Kako bi skrenuo pažnju na to da se u novom dobu ne hranimo samo veštačkom hranom već i veštačkim istinama, Kolber je u svom maniru pokrenuo napad na Vikipediju. Osmislio je termin „vikijalnost“ (Wikiality), koji označava realnost na Vikipediji uz moto: „Zajedno, možemo da stvorimo realnost oko koje se svi slažemo - samo ako se jednostavno svi složimo.“ Pozvao je svoje fanove da, u to ime, na Vikipediji izmene članak o slonovima, tako što će napisati da se „broj afričkih slonova utrostručio u poslednjih šest meseci“. Ideja je bila da se to uradi jer - što da ne? Naravno, usledila je lavina izmena tekstova o slonovima, tako da je sajt morao da postavi zabranu editovanja. Rok isticanja zaštite stranice od vandalskih unosa neistina nekoliko puta je bio pomeran. Jasno, ništa od toga ne bi bilo izvodljivo da Kolber jednostavno nije ozbiljno omiljen lik, i

Zahvaljujući svojoj medijskoj upornosti i harizmi Kolber je, ni manje ni više, uspeo da uđe u istoriju kao prvo ljudsko biće po kom je NASA nazvala neki komad opreme projektovan za korišćenje u svemiru. Reč je o fitnes traci za trčanje, delu inventara na Internacionalnoj svemirskoj stanici to s razlogom. Poput Petra Pana šou-biznisa, Kolber je godinama krao rejtinge „popularnima i bogatima“ i prosleđivao ih tamo gde su potrebniji. SVOJEVREMENO, U KONGRESU JE „IZ LIKA“ govorio o problemima sa kojima se susreću migranti koji u SAD dolaze kako bi obavljali fizičke poslove. Na kraju govora, izašao je iz lika i u svoje ime objasnio da voli da govori o ljudima koji nemaju nikakvu moć da se sami založe za sebe. „Najnemoćnije u Americi trenutno deluju ljudi koji dolaze kako bi obavljali naš posao, ali ne

nemaju nikakva prava kao rezultat tog rada. Ipak, mi ih i dalje pozivamo da dođu da rade, dok ih u isto vreme molimo da odu odavde. Meni je ta kontradikcija vrlo interesantna“, istakao je Kolber. To je bila jedna od retkih prilika u kojima je Stiven Kolber direktno izneo lične stavove. Njegov alter ego je, sa druge strane, u jednom trenutku čak ušao i u predsedničku trku. Svoju kandidaturu za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Stiven Kolber je objavio u oktobru 2007, naravno -- u svom programu.

IKONA

Najavio je da će ući u trku za mesto republikanskog kandidata, ali i za mesto kandidata demokrata. Kako je objasnio javnosti, ta dvojna kandidatura bila je njegov izum. Nažalost, od republikanaca je brzo odustao jer je saznao da prijavna taksa iznosi 35.000 dolara. Usred pometnje koju je napravio, pozvao je svoje „političke istomišljenike“, da mu pruže podršku, tako što će uplatiti novac na adresu onlajn humanitarne organizacije koja povezuje pojedince i državne škole. Kolberova fiktivna „politička karijera“ aktivirala je gledaoce koji su sakupili oko 68.000 dolara i time olakšali školovanje za skoro 14.000 siromašnih učenika u Severnoj Karolini. Odmah sledeće godine, Kolber je ponovo upotrebio svoju besramnost i pozvao sve političke istomišljenike Hilari Klinton i Baraka Obame da na isti način iskažu poverenje svojim kandidatima. Sakupljeno je još 185.000 dolara, a Amerika je, naravno, potpuno poludela za ovim čovekom. PRAVA SNAGA KOLBEROVOG HUMORA u potpunosti je otkrivena tek nakon njegovog intervjua magazinu GQ. U razgovoru objavljenom u avgustu, komičar je progovorio o tragediji koju je doživeo kao desetogodišnji dečak

kad je izgubio oca i dva brata u avionskoj nesreći. „Jedva sam završio srednju školu“, rekao je Kolber i objasnio da je težak gubitak učinio njegovu ranu mladost besciljnom i buntovnom. „Vremenom, istrenirao sam sebe da gledam strahu u oči, a ne da skrećem pogled od njega.“ Kako kaže, suočavanje sa tragedijom bilo je ujedno i početak izlečenja za njega. Danas smatra da je upravo ta tragedija od njega napravila ono što danas jeste -- omiljeni komičar koji velikodušno širi pozitivnu energiju. „Više nisam ljut. Pobedio sam tu ljutnju. Možda me zbog toga nikad nećete videti da se na sceni praznim, niti ćete me doživeti kao ogorčenog cinika koji svoje demone ispoljava na sceni“, objasnio je Kolber. „Istina oko koje su se svi složili“, na Vikipediji je da je Stiven Kolber američki komičar, pisac, producent, kritičar medija i televizijski voditelj. Svoju karijeru otpočeo je kao glumac, a glumeći doktora Stivena T. Kolbera stekao je ogromnu televizijsku slavu, postao deo savremene pop kulture i proširio svoj uticaj na internet. Aktivno koristi Tviter, gde sa svojih devet miliona pratilaca, između ostalog, redovno deli i informacije o svojim brojnim humanitarnim

aktivnostima. Jednu od epizoda serijala The Colbert Report, svojevremeno je na Tviteru najavio „stivoglasno“, kako samo on ume: „U večerašnjem programu, poznate ličnosti će učiniti nešto za zajednicu. I, iznenađenje, neće to raditi zato što im je sud naredio!“ Ovog septembra, Stiven Kolber otpočeo je novo poglavlje u svojoj karijeri. Seo je u voditeljsku fotelju o kojoj maštaju gotovo svi televizijski voditelji sveta. Sa karijerom kakvu je izgradio, ne može se reći da nije zaslužio počasno mesto u istoriji američkog, a samim tim i svetskog šou-programa. Ipak, kako je godinama bio voljen zahvaljujući liku koji je tumačio, kad je prošle godine objavljeno da će upravo Kolber zameniti Letermana, američku javnost preplavila je sasvim očekivana skepsa. Svi su znali da vole Kolbera kad glumi priglupog i preambicioznog tipa sa bizarnim političkim idejama, ali da li će voleti Stiva Kolbera kao Stiva Kolbera? Upravo zbog toga, 8. septembra kad je emitovana prva epizoda na CBS-u, jedan od najznačajnijih izazova za Kolbera nije bio da nadmaši dobrog starog Letermana, već da nadmaši samog sebe. Za sada, dobro mu ide.

BUDI DOBAR

POMAGANJE DRUGIMA LUKSUZ JE ZA DUŠU Satiš Šika, bivši modni dizajner koji je postao jedan od najvećih dobrotvora u svetu, ekskluzivno za Original priča kako ga je jedan događaj, jedno obično otvaranje prodavnice, nateralo da promeni život. Pored borbe za očuvanje planete, Satiš Šika svih ovih godina paralelno sa putovanjima vredno radi u Indiji, gde deci sa ulice obezbeđuje hranu, obrazovanje i zdravstvenu negu. Fondacija Happy Kids Healthy Kids Satiša Šike smeštena je u Hajderabadu i deci sa ulice pruža sve usluge 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji

Razgovarala Miljana Nešković očasnog doktora Satiša Šiku, rođenog u Indiji, životni put odveo je do Kanade gde je vremenom izrastao ne samo u vrlo uspešnog modnog dizajnera već i u uspešnog poslovnog čoveka. Bio je prvenstveno poznat po svojim haute couture linijama večernjih haljina i venčanica. Nije prošlo mnogo i modeli Satiša Šike ušli su u prodavnice velikog modnog lanca Holt Renfrew, koji se smatra kanadskom verzijom popularnih američkih brendova Barneys i Saks Fifth Avenue. Posao se širio. U jednom trenutku, nasmejani Indus bio je CEO i predsednik triju pripojenih korporacija: Sikha Inc. (investicije i konsultantske usluge), Sikha & Tsufa Inc. (linija visoke mode bazirana u Torontu), i 5th Element (ekskluzivni restoran italijanske kuhinje i klub, zvanični partner Internacionalnog festivala u Torontu). Bila je 2007. godina kad je Satiš Šika rešio da napusti svet materijalnog bogatstva i posveti se sasvim drugim ciljevima. „Dok sam živeo u Kanadi, poslovao sam vrlo uspešno“, počinje priču za Original doktor Satiš Šika. „Došlo je vreme otvaranja jedne moje luksuzne haute couture prodavnice u Jorkvilu u Torontu. Za počasnog gosta na otvaranju radnje, odabrao sam jednu bolesnu devojčicu sa klinike za decu. Zvala se Alison. Bila je glavna zvanica i presekla je crvenu vrpcu. Događaj je bio vrlo uspešan, sjajno medijski propraćen u novinama i na televiziji, pa je i posao odmah krenuo vrlo lepo. Godinu dana nakon otvaranja, zazvonio mi je tele-

fon: ‚Gospodine Šika, imam nešto što bih volela da vam prenesem‘, na vezi je bila majka devojčice koja je otvorila moju radnju. ‚Alison mi je rekla da je otvaranje vaše radnje bilo najsrećniji trenutak u njenom životu. Želela sam da znate to. Nakon što je to rekla, Alison je umrla‘“, prisetio se Satiš Šika i napravio malu pauzu. „Oduvek sam voleo da pomažem onima kojima je potrebna pomoć. Činilo me je to srećnim. No, poziv Alisonine majke me je ipak pomerio. Šta sam uradio? Usrećio sam tu devojčicu, ali nisam mogao da joj pomognem. Da li zaista nisam mogao? Upitao sam se šta radim sa svojim životom i čemu vredi sav taj luksuz koji me okružuje.“ Tada je Satiš Šika otpočeo rad na svom novom projektu. Fokus je bio na zdravlju dece i borbi protiv globalnog zagrevanja. Već sledeće godine gospodin Šika je napustio Kanadu kako bi putovao po svetu.

BUDI DOBAR

Ta devojčica po imenu Alis učinila je da shvatim kako se osećam kad pomažem drugima. Pomogla mi je da pronađem svoj put. Danas se osećam kao da moj život ima vrednost. Znate, postoje dve vrste luksuza. Luksuz za telo je komoditet. Tu se ubrajaju kupovine dobrih automobila, kuća, odeće i uživanje u tome što je kupljeno

„Prva stvar koja ugrožava zdravlje sve dece sveta i njihovu budućnost je globalno zagrevanje“, objašnjava danas gospodin Šika. „Pokrenuo sam projekat Green Silk Fabric. Ekološka zelena svilena tkanina koja putuje svetom bila je dobar simbol za poruke koje sam želeo da pošaljem. Jedno drvo staro 50 godina proizvodi kiseonika kao 1.000 jednogodišnjih stabala. Svako bi trebalo za života da posadi makar jedno drvo kako bismo imali priliku da živimo zdravim životom. Želeo sam da pokrenem nešto veliko, što će skrenuti pažnju čovečanstva kako bi se probudila svest o ovom problemu. Sa svakim putovanjem, tkanina je rasla. Danas je moja zelena svilena tkanina duga oko jednog kilometra, obišla je 5.000 volontera, tako da bez problema svaki 73 zemlje sveta i objedinjuje potpise i zedan hranom uspemo da pomognemo oko lene poruke različitih uglednih ličnosti iz 10.000 ugroženih porodica. Vremenom je svih tih zemalja. Među zemljama koje sam organizacija bivala sve veća i veća. Mnogo obišao je i Srbija.“ je siromašnih ljudi na ulici. Reč o tome da Eko tkanina Satiša Šike sačinjena je od pomažem brzo se proširila, pa su stizali i vodelova dugih nešto manje od metar, koji lonteri. Nažalost, finansijski sam mali kako su ručno prišivani u jednu dugu tkaninu. bih mogao za sve da obezbedim i trajno Svako parče ima svoju poruku. Rasla je sa utočište. Svakog dana smo na terenu i trudisvakim putovanjem. Danas je ovo najdumo se da uvek stignemo gde treba. Poseban ža ekološka tkanina na svetu. Sa projekakcenat stavljamo na bolesnu decu i decu tom Green Silk Fabric Satiš Šika je stigao ometenu u razvoju“, priča za Original Satiš do Arktika i Severnog pola kako bi poslao Šika kom su dosadašnja zalaganja donela tiadekvatnu sliku o globalnom zagrevanju tulu počasnog doktora univerziteta Eco Asia, u svet. Pored borbe za očuvanje planete, koju je dobio u aprilu prošle godine. Satiš Šika svih ovih godina paralelno sa Kako kaže, iako ima fondaciju, Satiš putovanjima vredno radi u Indiji, gde deci Šika nikad ne nastupa iza imena svoje sa ulice obezbeđuje hranu, obrazovanje i organizacije. Kad je reč o dobrotvornom zdravstvenu negu. Fondacija Happy Kids radu, gospodin Šika ulaže sopstveni noHealthy Kids Satiša Šike smeštena je u Hajvac i u sopstveno ime. Naravno, uvek su derabadu i deci sa ulice pruža sve usluge tu ljudi koji mogu i žele da pomognu. To24 časa dnevno, sedam dana u nedelji. kom godina, Satiš Šika je putujući ostvario „Za decu koja žive na ulicama Hajdebrojne kontakte i polako razvijao mrežu rabada ili su vrlo siromašna, organizujem pedijatara, hirurga i različitih specijalista zdravstvene kampove koji obuhvataju rekoji iz celog sveta dolaze u Indiju kako dovne preglede i besplatne lekove za njih. bi na volonterskoj osnovi lečili siromašnu Takođe, obezbeđujemo decu ili eventualno vršili po tri obroka dnevno za potrebne hirurške inter10.000 mališana sa ulice, vencije. Do sada, postigao privatno školovanje, knjije mnogo uspeha. Ipak, JEDNO DRVO STARO ge, odeću i igračke. Neki jednu borbu izdvaja kao 50 GODINA PROIZVODI imaju roditelje, neki ne. posebno tešku. KISEONIKA KAO 1.000 Pomažemo svu decu koja „U jednom vrlo siroJEDNOGODIŠNJIH rastu u lošim finansijskim mašnom selu u Indiji, za i socijalnim okolnostima. kratko vreme rođeno je STABALA. SVAKO BI Nekima su neophodna oko 5.000 mališana sa uroTREBALO ZA ŽIVOTA invalidska kolica ili slična đenim invaliditetima“, priDA POSADI MAKAR pomagala, pa to obezbeseća se Satiš Šika. „Uzrok JEDNO DRVO KAKO dimo. Nastojim da svima tome bila je zagađena obezbedim koliko-toliko voda. Kako je stanovništvo BISMO IMALI PRILIKU bezbrižno detinjstvo i škotog sela siromašno, majke DA ŽIVIMO ZDRAVIM lovanje, od kog zavisi busu u trudnoći bile primoŽIVOTOM dućnost. Imamo već oko rane da piju zagađenu

vodu. Rađala su se deca sa vrlo ozbiljnim zdravstvenim problemima. Preuzeo sam na sebe brigu o zdravlju te dece. Dolazili su hirurzi iz Evrope, Kanade... Deca su dobijala medicinsku negu, hranu, odeću i sve što je bilo potrebno, ali to nije bilo dovoljno. Problem je bila ta zagađena voda koja je ugrožavala zdravlje svih stanovnika tog mesta, pa i još nerođenih beba. Tokom svog posla, gledao sam da pomažem poslovnim ljudima. Oni zauzvrat pomažu kako mogu deci kojoj je pomoć potrebna. Iskoristio sam medijski prostor koji u Indiji imam, i zajedno sa prijateljima iz raznih sfera društva krenuo sam da vršim pritisak na javnost. Morali smo nekako da skrenemo pažnju na to da jedno čitavo selo pije otrovnu vodu. Pobeda se dogodila 2013. godine, kad je postavljen čistač za vodu, a samim tim i jedan od elementarnih uslova za zdrav život i zdravo odrastanje dece.“ Iako je prvi deo svog života posvetio detaljima koji odevanje čine luksuznim, Satiš Šika danas svet obilazi u sasvim drugačijem ruhu. „Jednostavno je: apsolutno sam fokusiram na ono što želim da uradim u svom životu. Ljudski mozak je kao kompjuter. Ako hoćete da povećate brzinu, morate da zatvorite nepotrebne prozore“, zaključuje doktor Satiš Šika uz osmeh koji nikad ne skida sa lica. „Ta devojčica po imenu Alis učinila je da shvatim kako se osećam kad pomažem drugima. Pomogla mi je da pronađem svoj put. Danas se osećam kao da moj život ima vrednost. Znate, postoje dve vrste luksuza. Luksuz za telo je komoditet. Tu se ubrajaju kupovine dobrih automobila, kuća, odeće i uživanje u tome što je kupljeno. Sa druge strane, pomoći nekome je luksuz za dušu. Ta satisfakcija je neprocenljiv luksuz, koji u većoj ili manjoj meri svako može sebi da priušti. Naučio sam to pomažući decu i služeći njima.“

HEROJ

JOVAN MEMEDOVIĆ

Divljina DIVLJINA

ME JE NAUČILA SKROMNOSTI skomnosti Malo je mesta gde njegov kamerman i on nisu kročili, pa čak i ako je retko ko pre njih tamo boravio. On je zaslužan što smo čuli priče o onima koji se retko čuju ili o načinima života i zanatima koji izumiru. Negde između snimanja nove epizode serijala „Sasvim prirodno“, koji ulazi u 12. godinu postojanja, i montiranja, Jovan Memedović je, iako naviknut da on postavlja pitanja, sasvim iskreno odgovarao koleginici koja je odrasla na asfaltu

Piše Zorica Marković

HEROJ

EZA JOVANA MEMEDOVIĆA da naša deca pate od hroničnog nedostatka prirode mogla bi da bude univerzalan odgovor na bolest od koje boluje svaki menadžer, bankar, novinar ili bilo koji savremeni radni čovek - stres. Isključiti se ne znači otići kući i listati mejlove, TV kanale ili povremeno obići teretanu, jer organizmu je potreban i dodir sa onom svojom stranom koju mu je divljina podarila. Novinar, putopisac, prirodnjak i svašta još može da se doda u biografiju Jovana Memedovića, nekada dugogodišnjeg člana sportske redakcije RTS-a, danas najprepoznatljivijeg i verovatno najvoljenijeg lica Javnog servisa, već duže on 11 godina trudi se da nam približi sve one destinacije koje „fensi“ svet zaobilazi. One predele od kojih zastaje dah, ubrza se krvotok a sive ćelije obnove od samog gledanja. Njegov dokumentarni putopisni serijal o prirodi, životinjama i ljudima koji žive sa prirodom vraćaju u detinjstvo nas i sve one koji su pratili Stiva Irvinga, Dejvida Atenboroa, pa i čuvenu seriju „Opstanak“. Malo je mesta gde njegov kamerman i on nisu kročili, pa čak i ako je retko ko pre njih tamo boravio. On je zaslužan što smo čuli priče o onima koji se retko čuju ili ispričamo priče o načinima života i zanatima koji izumiru. Negde između rada na serijalu „Sasvim prirodno“ i montiranja, Jovan je, naviknut da on postavlja pitanja, sasvim iskreno odgovarao na neka pitanja koleginice koja je odrasla na asfaltu. Dobro, nije valjda Beograd tolika „džungla“ da ste poželeli da se ne vraćate na „asfalt“. Šta vam sve teže pada kad se vratite s neke ekspedicije?

I ta „džungla“ ima svoje prednosti, pre svega kulturne. Ima i zelene površine kao što su Ada i Košutnjak, ali kada se vratim iz prirode, prvih dana mi duplo teže padaju čekanja na semaforu, TV programi puni agresije, vrućina koja se odbija od asfalta, strepnja da li je jabuka „ubrana“ u prodavnici prskana pet ili petnaest puta. Najviše mi smeta negativnost sa kojom se susrećem na svakom koraku, nezadovoljstvo koje zrači iz ljudi. Oni koje srećem po prirodi, bilo da je reč o ljudima koji tamo žive ili avanturistima, zaista imaju drugačiji stav. Ljudi najčešće misle da vi emisije radite totalno spontano, nekako usput, ali iza toga se krije velika

priprema i naporan rad, između ostalog i na kondiciji jer treba preživeti sve te vratolomije?

Svaka emisija zahteva održavanje forme kako mentalne (koncentracija) tako i fizičke. To „usput“ se ukratko dešava ovako: pronalazim temu, prikupljam informacije, planiram snimanje, putujem i sledi realizacija snimanja, pa proces montaže koji ispratim od prvog do poslednjeg kadra. Fizičku kondiciju održavam kombinacijom trčanja, hodanja, biciklizma i različitih telesnih vežbi. Trudim se da sam stalno u pokretu i da se zdravo hranim. Rekli ste da je vaše najgore iskustvo spavanje u tenku, prevrućem danju, ledenom noću, da ste zamalo poginuli jureći belog medveda, da ste pretrnuli od pet „hladnih“ zmija na sebi... Koliko puta ste u situacijama opasnim po život pomislili: nisam stigao da se pozdravim sa svima? Realno, koliko ste puta mogli da poginete?

Realno, čim ste seli u automobil i krenuli na put, možete nastradati. O tome šta se sve loše moglo dogoditi razmišljam obično kada se vratim sa puta. Dok sam u jurnjavi, dok

Mora da vam je od neke hrane pozlilo? Kako se rešavaju zdravstvene situacije na „ničijoj zemlji“?

Kao i svugde... Ali ja sam već iskusan i naučio sam da predupredim zdravstvene tegobe. Čuvenog Stiva Irvina ubila je neopreznost i verovatno oslanjanje na dugogodišnje iskustvo, a egzekutor je bila jedna raža, sasvim bizarno i neočekivano. Gde je granica jednog pustolova, jer oni najčešće ne mare za život koliko za avanturu?

Sam život je čovekova najveća avantura. To što je Stiv Irvin nastradao ne znači da nije mario za život, baš naprotiv. Treba to malo dublje posmatrati. Svi smo različiti i naši izbori se ne mogu tako lako kategorisati. Zar morate baš sve da probate? Mora da postoji nešto što ne smete ili još ne smete?

Ne moram, niti sam. O stvarima koje možda ne smem nisam nikada razmišljao preterano, jer prosto nisam nikada ni bio neko kome je cilj da probija granice (bar ne namerno), niti da nešto dokazuje, već samo neko ko ide za onim što voli.

Kada se vratim iz prirode, prvih dana mi duplo teže padaju čekanja na semaforu, TV programi puni agresije, vrućina koja se odbija od asfalta, strepnja da li je jabuka „ubrana“ u prodavnici prskana pet ili petnaest puta. Najviše mi smeta negativnost sa kojom se susrećem na svakom koraku snimamo, ili dok se prevozim sa kraja na kraj sveta, ne razmišljam o rizicima nego o tome kako da što bolje uradim posao. Postoji li avantura koja bi mogla da završi na filmu? Planirate li da ikada napišete knjigu o stvarima koje ne vidimo u emisiji?

Snimam po prirodi već 20 godina, ali imam još neke teme i daleka mesta koja hoću da posetim. Kasnije bih mogao da usporim, možda knjiga, možda dokumentarac za neku svetsku TV kuću. Ko u prirodi bude opasniji, divljina ili čovek koji ne zna da se ponaša i prilagodi u njoj?

Čovek, i po sebe i po druge.

Zbog koje ste avanture zažalili?

Zažalio sam više puta u toku snimanja i evo dva primera: Tadžikistan - surova vožnja kolima po najlošijem putu koji možete da zamislite, dim i neprijatan miris loženja kravlje balege u jurtama, nedostatak vazduha zbog razređenog kiseonika, umor i nespavanje. Plovidba ruskim lađama - praćena kišom, mučninom i povraćanjem snimatelja, nehigijenski uslovi, opet nespavanje i na sve to „kapetan Rus“ koji, tek kasnije shvatam, ništa nije organizovao kako treba. Kažem, zažalim u toku puta, ali se uvek po povratku kući svega sećam kao odlične avanture i, naravno, iz takvih se naprave najbolje emisije. Čemu vas je divljina naučila?

Skromnosti.

HEROJ

beloglavog supa u rezervatu prirode Uvac i oni su to tada odlično radili. Volite lov i ribolov, a i veliki ste ljubitelj životinja. Zameraju li vam društva za zaštitu životinja taj hobi, „razonodu“, „posao“...?

Lovom se nikada u životu nisam bavio niti sam ga voleo, a snimanje emisija je bilo isključivo u svrhu lova kao aktivnosti koja reguliše brojnost vrste. Bavim se isključivo mušičarenjem (to je više veština nego ribolov).

Postoji li posebno mesto u Srbiji kojem se uvek vraćate?

Drina.

Kažu da Drina ima posebnu moć, pa čak i da ispravlja one „krive Drine“. Šta ona vama znači, verovatno to nije samo rafting, splavarenje i pecanje?

Nema to veze sa raftingom, pecanjem, niti bilo kojim drugim aktivnostima. Ja prosto volim kako se osećam kada tamo odem. To je to. Samo pecaroši razumeju čega ima tako posebnog u ćutanju i dugom čekanju da riba zagrize. Da li imate poseban „pik“ na nekog „kapitalca“, a da vam je dosad izmicao?

Ja već dugo nisam u fazonu potrage za kapitalcima, niti u bilo kakvim ribolovačkim pričama. Zabacim mušicu ponekad i to samo da upecam onoliko koliko bih pojeo. Inače me opušta da samo gledam u vodu, da pratim vodostaj, da gledam da li se izbacuje riba, da li se roje mušice po površini itd. Jednostavno, posmatranje prirode. Jeste li imali problem da pronađete snimatelja koji bi vas pratio u svim avanturama, pa čak i u onoj da jurite belog medveda po Severnom polu, kada ste zamalo obojica propali kroz led. Stvarno, zbog čega jurite belog medveda, kad, kao što vaš prijatelj kaže, imate istog takvog u zoo-vrtu?

Imam nekoliko ljudi koji me prate i koji više nego ja treba da budu spretni i fizički spremni. Belog medveda sam jurio da sni-

mim samo jednom - na Svalbardu, jer sam znao da možda više nikada neću imati tu priliku. Videti i snimiti belog medveda u divljini i u zoo-vrtu su dve sasvim različite stvari i to valjda svi znamo, osim možda tog „prijatelja“ kog navodite. Probali ste mnogo toga, zagazili tamo gde bi malo ko smeo... Hoćemo li vas videti u nekoj ekspediciji na Tibetu ili možda u nekoj zabiti Afrike? Planirate li da detaljnije istražite Afriku?

U Africi sam bio drugim povodom i naravno da je puna priča, ali moj problem je što ne volim vrućinu i sunce. Tibet već zvuči bolje. Stekli ste sigurno veliki broj prijatelja, koji vam uzvraćaju posetu. Šta im to u Srbiji obično pokažete, a šta ih „raspameti“?

Raspameti ih to što mi svakog stranca, koga vidimo prvi put u životu, prihvatamo i gostimo više nego ikoga svog. I ja sam to radio i uvek se pitam zašto. Možda zbog želje da pokažemo da slika koja se o nama kao narodu već godinama plasira u svet nije tačna. Ljudi često kažu da više vole životinje nego ljude, ali u realnosti smo dozvolili da mnoge vrste izumru. Koju biste vi životinjsku vrstu u Srbiji zaštitili posebno?

Ako se ne varam, u Srbiji ima oko 400 vrsta životinja zaštićenih od države i sve su one pođednako važne. Znači, nije to mali učinak na papiru, ali pitanje je koliko se to primenjuje u praksi. Snimao sam emisiju o zaštiti

Umeju li Srbi da čuvaju okolinu, kakva je naša ekološka svest? Često se čuju priče o zagađenim vodama, o otpadu koji se otpušta, o odlaganju opasnih supstanci... Kako se boriti protiv onih koji truju i okolinu i nas?

Na nivou države, ekologija će doći na red tek kada se reše ostala društvena pitanja, a kod nas ona čekaju u redu: zdravstvo, školstvo, ekonomija itd. Na individualnom nivou izgleda da je situacija ista. Čovek se bori za bolje sutra, za zdravlje, pa i ne razmišlja gde baca đubre. Kada bi razumeo uzročno-posledičnu vezu, svest bi se naglo promenila. Uloga medija je da tu pomogne. Na šta ste posebno ponosni kad se osvrnete na dosadašnju karijeru i čime biste bili zadovoljni?

Ponosan sam kada mi čovek priđe na ulici i kaže: zbog vas sam počeo da trčim maraton, zbog vas volim boravak u prirodi, zbog vaše emisije sam počeo da vodim dete na kampovanje, ili - vi ste me motivisali da se bavim porodičnim zanatom. Ponosan sam na to što sam uvek birao da snimam pozitivne primere (njih je bilo teže naći nego ove negativne koje neprestano serviraju po medijima) i što vidim da su takve priče pokrenule nekoga. Zadovoljan sam ako još malo potrajem i da se onda povučem u svoj mir. Kako zamišljate starost, divljina se baš ne prilagođava našim godinama i slabostima?

Divljina je u biti čoveka. Ona ne mora da podrazumeva život usred šume i bez udobnosti modernog života, ona samo određuje čovekov doživljaj prirode - ako se ne radujete kada čujete pticu da peva, kada vidite ribu da iskoči iz vode, kada osetite miris trave, ili kada popijete čašu izvorske vode, onda ne osećate tu divljinu iako je po prirodi u vama. Starost ne zamišljam, već samo budućnost - mirnu i ne u gradu.

RADAR NOVE GENERACIJE

NE POSTOJE ONI KOJIMA KLASIČAN ZVUK NE LEŽI Piše Đurđa Petrović Marko Kalajanović, jedan od perspektivnijih baritona sa ovih prostora, u klasičnu muziku se zaljubio još kao srednjoškolac. U razgovoru za Original, objasnio je kako svako od nas može da postane ljubitelj, ali i poznavalac klasične muzike

ARKO KALAJANOVIĆ, bariton rodom iz Ivanjice, čiji se glas čuo od Italije do Belorusije i čije je ime bilo na repertoarima operskih kuća u Zagrebu, Mariboru, Sarajevu, Beogradu i Novom Sadu, kako kaže, nije rastao u porodici u kojoj se slušala klasika, već ju je kao tinejdžer otkrio i zavoleo sam. „U to vreme, tek sam počinjao da se bavim muzikom. Imao sam sreću da se sa prvim delima klasične muzike sretnem upravo gledajući i slušajući velikane“, objašnjava bariton Kalajanović za Original. „Dok sam još bio srednjoškolac, klasičnu muziku je sasvim spontano u moj život uneo jedan odličan televizijski kanal, britanski Classic FM TV. Nažalost, više ga nema u ponudi beogradskih kablovskih operatera, ali zato imamo internet. Tu su emitovani predivni visokobudžetni spotovi izvođenja originalnih dela klasične muzike, ali i odlične obrade popularnih dela. Bio je to sjajan način da se ne baš upućenim slušaocima, poput mene u tom trenutku, otkrije jedan sasvim nov svet.“ U INTERVJUU ZA NEDELJNIK, veliki Valter Beloh, nekadašnji menadžer Lučana Pavarotija, ocenio je upravo mladog Kalajanovića kao blistavu nadu srpske operske ponude, spremnu za velike svetske scene. Marko Kalajanović je sezonu otpočeo ulogom Žermona u Verdijevoj operi „Travijata“, na velikoj sceni Narod-

nog pozorišta u Sarajevu, gde već nekoliko sezona nastupa kao prvak opere. Kako se danas priseća, upravo je zahvaljujući dobrim televizijskim programima prvi put čuo neke arije koje je kasnije u svojoj karijeri i sam izvodio. Kako su snimci dugih operskih koncerata uglavnom nezanimljivi takozvanim neupućenim gledaocima, kratki spotovi najpopularnijih numera u izvođenju svetskih asova na polju klasike znatno su primamljiviji za one koji počinju. A jednom kad

se krene sa klasikom, ukus se izoštri, estetski kriterijumi porastu i vrlo brzo, prefinjen zvuk postaje neka vrsta goriva za nervne ćelije, ali i za dušu. „Ubrzo zatim, pojavio se i TV kanal Mezzo koji je u to vreme za mene bio idealan. Prvi put sam imao priliku da pogledam veliki broj odličnih operskih izvođenja i sjajnih koncerata, pod vođstvom najeminentnijih svetskih dirigenata i u izvođenju velikih umetnika svetske muzičke

RADAR NOVE GENERACIJE

scene“, priča Marko. Kad je reč o samom uplivavanju u svet klasične muzike, kako objašnjava mladi bariton, treba krenuti od samog vrha. „ZA POČETAK, MISLIM DA JE NAJVAŽNIJE ČUTI najbolja moguća izvođenja, kako bi se zapravo stvorila prava slika i doživela kompozicija na pravi način. To znači da je dobro obratiti pažnju na orkestar koji izvodi delo, kao i na dirigenta. Recimo da postoji najveća verovatnoća da je upravo pod dirigentskom palicom jednog Fon Karajana ili Abada, a uz pratnju Berlinske, Bečke ili Londonske filharmonije, neko delo izvedeno upravo onako kako je kompozitor to zamislio. Sa dobrim izvođenjima jednostavno nema greške“, objašnjava Kalajanović i dodaje da ne veruje u tezu da postoje ljudi kojima klasična muzika prosto ne leži. „Moguće je da postoje ljudi koji još uvek nisu otkrili svoju omiljenu epohu, svog omiljenog kompozitora... A izbor je nepregledan.“

neka od kompozicija uvukla u svoju čaroliju, sa kutije diska čitao bih o kom delu je reč. Svako delo arhitekture koje sam obilazio, imalo je svoju muziku, svoju kompoziciju i svog kompozitora. To je ono najlepše što klasična muzika ume da podari svakome ko joj se prepusti.“ Po povratku u Beograd, u to vreme baš mladi pevač već je znao koje su „njegove epohe“, kakve ga arije podstiču na razmišljanje, uz kakve voli da se odmara, a kakve ga razbuđuju i uveseljavaju. Ukratko, „primio se“ na klasiku. Na neki način, život mu je postao bogatiji i lepši. I DANAS MARKO KALAJANOVIĆ NAJVIŠE uživa u delima klasične muzike dok putuje. Slušalice i plejlista izabranih dela na telefonu neizostavni su deo njegovog ručnog prtljaga. Kako kaže, u studentskim danima najviše je voleo da sluša Mocartove simfonije, i to u trenucima odmaranja od učenja. „Neretko se dešava da za teme velikih filmova budu odabrane kompozicije velikih kompozitora kao što su Čajkovski, Šostakovič ili Mocart. Kao što te teme upotpunjuju i oplemenjuju filmski doživljaj, tako i klasika upotpunjuje svakodnevicu.“ Iako je već istakao da ne veruje da postoje ljudi koji ne mogu da se pronađu u klasičnom zvuku, Kalajanović ističe da filmska muzika takođe može da bude vrlo dobra alternativa, ali i zanimljiva startna pozicija. „Neka od najkomercijalnijih, ali i najznačajnijih filmskih ostvarenja upravo su oplemenjena delima klasične muzike, komponovanim kao teme taj film. ‚Gospodar prstenova‘ ne bi imao ni upola toliko snažnu atmosferu da nema muzike Hauarda Šora. On je ne samo komponovao, već i dirigovao sve numere iz trilogije, a sve je odsvirao ni manje ni više nego orkestar Londonske filharmonije, jedan od najboljih na svetu“, zaključuje Marko Kalajanović. „Zahvaljujući internetu, danas nam je sve dostupno. Ako govorimo o razvijanju osećaja za prefinjen zvuk klasike, moja prva preporuka će uvek biti dobra kompilacija. U koncertima se uvek više uživa ukoliko slušamo ono što nam je poznato i što smo na neki način već zavoleli. Sa druge strane, filmska muzika može biti odlična alternativa, ali i lep početak upoznavanja sa malo drugačijim zvukom. Na kraju krajeva, jedna drugu nikako ne isključuju. U tome je lepota muzike.“

GLORIJA / SAŠA MIHAJLOVIĆ

Moguće je da postoje samo ljudi koji još nisu otkrili svoju omiljenu epohu, svog omiljenog kompozitora... A izbor je nepregledan S obzirom da u porodici, a ni među najbližim prijateljima nije imao poznavaoce klasike, Marko Kalajanović nije imao sagovornike koji bi ga malo više upoznali sa epohama, kompozitorima, kompozicijama... Ispostavilo se da uho samo vrlo brzo shvati suštunu, i da mu mentori na tom polju nisu bili posebno potrebni. „Kao vrlo mlad pevač, učestvovao sam na jednom muzičkom festivalu u toskanskom gradu San Ðiminjanu. U to vreme se još koristio diskmen za slušanje muzike u hodu. Tada sam poželeo da poslušam nešto novo, nešto što do tada u svojoj kolekciji diskova nisam imao. U jednoj firentinskoj prodavnici naišao sam na dve kompilacije najpopularnijih kompozicija klasične muzike. Pisalo je da diriguje Herbert fon Karajan. Tad sam prvi put kupio disk instrumentalnih dela klasike. Odmah sam stavio slušalice u uši i muzika je počela“, priseća se Kalajanović. „Ispostavilo se da je taj potez bio idealan za početak. Mojim šetnjama kroz Firencu i San Ðiminjano posebnu čar su dale upravo te melodije iz dela Mocarta, Baha, Pahelbela, Betovena, Satija, Barbera, Masnea... Kad god bi me

U SLEDEĆEM BROJU ORIGINALA: Koje su najvažnije epohe klasične muzike? Kako funkcioniše orkestar? Koliko je važan dirigent?

PLEJ LISTA MARKA KALAJANOVIĆA ZA SVE KOJI POČINJU DA SLUŠAJU KLASIKU: ¶ Dmitri Shostakovich: Waltz No. 2 ¶ Jules Massenet: Meditation (Opera Thais) ¶ Pietro Mascagni: Intermezzo (Opera Cavaleria Rusticana) ¶ Samuel Barber: Addagio for Strings (Opus 11) ¶ Johann Pachelbel: Canon ¶ Erik Satie: Lent et Douloureux ¶ Gabriel Faure: Pavane ¶ Edvard Grieg: Solveig‘s Song ¶ Gustav Mahler: Addagietto - Symphony No. 5 in C sharp minor ¶ Johann S. Bach: Air ¶ W.A. Mozart: Andante Piano Concerto No. 21 in C major K467 ‚‘Elvira Madigan‘‘ ¶ Ludwig van Beethoven: Moonlight Sonata ¶ Claude Debussy: Clair de Lune ¶ Frederic Chopin: Nocturne in C sharp minor ¶ John WIlliams: Hedwig‘s Theme ¶ Ennio Morricone: Gabriel‘s Oboe ¶ Howard Shore: The Fellowship ¶ Anthony Hopkins: And the Waltz goes on

(POP) KULTURA

YOUNG ADULT

Junaci koji sazrevaju, a nikada ne odrastu Piše Jelena Paligorić Kažu da najbolje knjige treba čitati tri puta: onda kada ste mlađi od glavnog junaka, kada ste njegov vršnjak i kada ste mnogo stariji. Fenomen young adult romana ili pisanje knjiga koje u fokusu imaju adolescente i njihove probleme, verovatno je jedina večito profitabilna grana književnosti, uz erotske romane i krimiće. Objašnjenje je u prirodi odrastanja − svako je turbulentno na svoj način. I svako, pa i najsrećnije, ima probleme koji se kreću od vrtoglavog zaljubljivanja do škole i roditelja. Taj žanr, uprkos konvencijama koje nosi, donosi prostora za maštanje najluđih situacija

ada je Dijablo Kodi 2011. godine zajedno sa Rajtmanom stigla u bioskope sa filmom Young Adult, ceo svet je počeo da priča o tom fenomenu. Odlična produkcijska odluka bila je uzeti Šarliz Teron za glavnu junakinju. Tako film o tinejdžerskom piscu sa nesređenim životom postaje generacijski refren − da li ćemo ikada odrasti. Fenomen young adult romana ili pisanje knjiga koje u fokusu imaju adolescente i njihove probleme, verovatno je jedina večito profitabilna grana književnosti, uz erotske romane i krimiće. Objašnjenje za to leži u prirodi odrastanja − svako je turbulentno na svoj način. I svako, pa i ono najsrećnije, ima svoje probleme koji se kreću u amplitudi od vrtoglavog zaljubljivanja do prvih problema u školi i sa roditeljima. Taj žanr, uprkos konvencijama koje nosi, donosi poprilično prostora za maštanje najluđih situacija. Možda je to, na komercijalnom i globalnom nivou, posle Dijablo Kodi („Oskara“ je dobila za debi-scenario, Juno) uspela da uradi Lena Danam. Serija „Girls“, naročito njena prva sezona, sa Lenom kao gotovo kompletnom autorkom, govori o neodraslim njujorškim tinejdžerkama, nepri-

lagođenim u potpunosti. „Devojke“ posmatraju svet iz pogleda tinejdžera, a suočavaju se sa dilemama odraslih. To stanje, razapnute glave mladih između završavanja škole i preseljenja, veza koje su nestalne i sporadične poročnosti, Lena stavlja u fokus i svog prvog filma, Tiny Firnuture. Iako je sam enciklopedijski okvir žanra, da se on obraća ljudima između dvanaest i osamnaest godina, ova se granica produžava negde do srednjih dvadesetih. Pa su tako pioniri ovog žanra svakako Doživljaji Toma Sojera, Lovac u žitu, Oliver Tvist, Gospodar muva.

TEME KOJE NE ZAOBILAZE NIJEDAN OD OVIH ROMANA su seksualnost, identitet i traganje za njim, razni oblici tinejdžerske depresije, nekada roditeljsko maltretiranje, a nekada maltretiranja vršnjaka, eksperimentisanje sa toksičnim supstancama. Suština svakog young adult romana ili sadržaja jeste da ukaže na problem kroz identifikaciju sa likovima. On za sobom povlači ogromnu dozu odgovornosti, zato što su tinejdžeri najsurovija i najiskrenija publika. Tako je Lena Danam postala ikona, slaveći svoje nesavršeno telo u seriji „Girls“, direktno se obraćajući svim mladim de-

vojkama koje ne nose konfekcijsku veličinu XS. Iako se ovaj žanr stavlja na police na kojima piše „zabava“, njegovo istraživanje će vas dovesti do klasika svetske literature.

U TOME MOŽDA LEŽI I NAJVEĆA VREDNOST OVOG ŽANRA. Klasici svetske literature sa elementima odrastanja sežu od Knjige o džungli preko Marka Tvena do avantura magijskog junaka Harija Potera. Mark Tven nije baš blagonaklono prihvaćen kada piše o dečaku koji ne ide u školu i drži stalno repetiranu praćku (Haklberi Fin), kao što nije na njega gledano baš sa divljenjem ni što su deca u romanu Avanture Toma Sojera svedoci ubistva. Dugo se raspravljalo i da li je prikladno da Tom Sojer bude deo lektire, a sada se njegove avanture čine kao pesma leta, jer su u međuvremenu deca njegovih godina postala znatno problematičnija i hrabrija, da ne kažemo besramnija. Džoan Roling je odbijana nebrojeno puta pre nego što je prva knjiga o Hariju Poteru ugledala svetlost dana. Likovi svih ovih klasika su vanvremenski, baš kao i tinejdžerstvo. Nekad je bila praćka, a sad tablet i ajfon. Poenta je ostala ista, bez obzira na „oružje“ u rukama.

ŠEST YOUNG ADULT ROMANA KOJE MORATE DA PROČITATE DA BISTE BOLJE RAZUMELI SEBE 1. LOVAC U ŽITU − Dž. D. Selindžer 2. NISAM JA TAKVA − Lena Danam 3. NEOBIČAN DOGAĐAJ SA PSOM U NOĆI − Mark Hadon 4. ANGUS, TANGE I LJUBLJENJE SA VATANJEM − Luiz Renison 5. DOŽIVLJAJI TOMA SOJERA Mark Tven 6. LETO KAD SAM NAUČILA DA LETIM − Jasminka Petrović

POP KULTURA

DOBRO DOŠLI NA STADION Ima nečeg romantičnog i u tome što jedan do drugog mogu da sede doktor nauka, učenik „Zmaja“, sitni kriminalac, pekar, stolar, kvazipolitičar, umetnik, trgovac, službenik u banci i student. I što će se svi grliti međusobno ako se desi to što svi žele, iako se ne poznaju. Ima nečeg romantičnog u četiri cigle, nekoliko poderanih kolena, svađi da li je bio gol ili nije i lopti zaglavljenoj ispod automobila

Piše Slobodan Maričić

MA NEČEG ROMANTIČNOG U TOME.... Kombi-

naciji hladnoće, kiše i užasnog fudbala. Načičkanim ljudima među kojima je neki klinac koji na vrhovima prstiju i ponekim skokom pokušava nešto da vidi. Tom betonu natopljenom kišnicom, znojem, nadom, željama i pokojom suzom. Uzviku „Kikiriki, semenke − sport za zube, melem za creva“ brkatog čiče čije ruke, dok pokušava da se probije kroz redove, motaju fišek bez znanja i odobravanja ostatka tela. Gužvi na Autokomandi, sirenama automobila i pištaljci policajca koji na kružnom toku reguliše saobraćaj. Autobusima kojima se ćefnulo da pređu stotine ili hiljade kilometara. Uvek istom glasu sa razglasa, koji niko ne razume. Masi koja posle utakmice u tišini, sa rukama u džepovima, ide kući i u sebi kune, ne dopuštajući rečima da napuste ivicu zuba. Prljavoj plastičnoj stolici i ostacima semenki, novina i vremena oko nje. Sve je počelo na Peloponezu, na stadionu kod Olimpije, odmah tu istočno od Zevsove kuće. Na njemu su 776. godine nove ere održane Olimpijske igre. Tačnije igra, jedno takmičenje, sprint trka po dužini stadiona. Milenijum i dobar kusur godina kasnije, fudbal se igra na „Gnezdu“ u Pekingu, na stadionu koji sija kad mu se sija u Minhenu, onom koji pluta na vodi u Singapuru i na „jajetu“ u Stokholmu. Arhitektama je krajem 19. veka jedini cilj bio da na stadione uguraju što više ljudi. Stamford bridž je otvoren 1877, a sedam godina

Na stadionima se sve vidi − mentalitet, stanje u državi, duh naroda, sve. Kao što na terenu ne može ništa da se sakrije. Ni ko je kukavica, ni ko je džek, ni ko je hrabar, ni ko je častan, ni ko je zloban. Tako Južnoamerikanci prave žurke, na severu je hladno, u Nemačkoj uporno i disciplinovano, na jugu strasno, a u Africi se strast na stadionu izražava i plesom kasnije ljudi su mogli da uđu na Enfild. Inače, prvi koji je napravljen striktno za fudbal bio je Gudison park. Najveći stadion na svetu je „Rungrado 1. maj“ u Pjongjangu, koji može da primi 150.000 ljudi. Posle ide osam njih iz SAD, jedan iz Melburna, pa tek onda Kamp nou. Vembli se kao drugi evropski nalazi na 19. mestu, a Kurk park iz Dablina je na trećem. Domaći „Rajko Mitić“ je 207. po veličini u svetu. Doduše ima većih, ali zatvorenih. Na primer, stadion Strahov u Pragu može da primi 220.000 ljudi, ali nije u funkciji od 1990. godine. Na njemu se sada održavaju treninzi Sparte i koncerti, a toliko je veliki da se na njemu nalazi ne jedan nego osam terena − šest standardnih i dva za futsal.

STADION JE, U MEĐUVREMENU, KAO I ŽIVOT, video mnogo toga, što lepog, što ružnog. Video je uzbudljive priče disidenata iz Istočne Nemač-

ke koji su rizikovali život kako bi došli do stadiona Herte, na drugoj strani Berlinskog zida. Taj grad je inače video i kako jedan crnac na stadionu pred Hitlerom i njegovom družinom na Olimpijadi 1936. osvaja četiri zlata. Video je Brazilce, doktora Sokratesa i umiranje u lepoti, katenaćo i umiranje u rezultatu. Jednom se, kažu, ukazala i Božja ruka. Video je i 1988. prvo Van Bastenov volej, pa osvetu Nemcima za sve zulume u istoriji zamaskiranu u fudbalsku pobedu. Međutim, video je i sukobe, rasizam, nasilje i krv. Od onog stadiona na kojem je Maksimus imperatoru rekao da je muž ubijene žene, otac ubijenog sina i da će se osvetiti, u ovom životu ili sledećem, preko onih 139 ukupno poginulih na Hejselu i Hilsbrou, do maksimirske neodigrane utakmice i imena Aca Radović...

POLITIKA JE TAKOĐE UVEK BILA REDOVAN GOST, što po svetu, što kod nas. Održavani su sletovi i plakalo se onog 4. maja kada se rodio Pinki, a Tito umro. Deset godina kasnije jedan fudbaler je u Zagrebu udario policajca. Onda se dogodio mrak, beogradski mrak i skandiranje protiv Miloševića kojem se prethodno na tim istim stadionima pevalo da je komunista i da ga vole kao Isusa Hrista. Kad sam taj mrak preživeo, preživeću sve, govorili su posle neki hrvatski fudbaleri. Posle su svi isticali sportski potez igrača Jugoslavije koji su zagrlili Hrvate i odveli ih na sigurno, u tunel. A tunelu, u mrklom mraku, kažu, čuo se Slaviša Jokanović − „Ajmo, sad udri.“ Nekome je bilo smešno, nekome nije. Na stadionima se sve vidi − mentalitet, stanje u državi, duh naroda, sve. Kao što na terenu, verujem, ne može ništa da se sakrije. Ni ko je kukavica, ni ko je džek, ni ko je hrabar, ni ko je častan, ni ko je zloban. Kako god bilo, ostaće zapamćeno da je dešavanje na stadionu jednom prekinulo rat. Civilni rat u Nigeriji 1967. godine prekinut je na 48 sati kako bi Pele u Lagosu pokazao šta zna. Ima nečeg romantičnog u tome. Ima nečeg romantičnog i u tome što jedan do drugog mogu da sede doktor nauka, učenik „Zmaja“, sitni kriminalac, pekar, stolar, kvazipolitičar, umetnik, trgovac, službenik u banci i student. I što će se svi grliti međusobno ako se desi to što svi žele, iako se ne poznaju.

(POP) KULTURA

Alternativna pozorišna scena za mlade nikad nije bila življa

Biti umetnik koji se obraća mladima najodgovornija je pozicija u Srbiji danas. Kada ste poslednji put bili u pozorištu? Alternativna, pozorišna scena za mlade, nikad nije bila življa. Samoorganizovane grupe umetnika deluju po raznim prostorima, od zgrade Ineks filma do privatnog pozorišta Le Studio. Pre tri pozorišne sezone, u Beogradu je ponovo oživeo fenomen pozorišta za mladu publiku. Za ovo zadovoljstvo odgovoran je tandem Minja Bogavac − Vojislav Arsić koji su u okviru koprodukcije Bitefa i Centra E8 postavili na scenu dve predstave − „Crvena: Samoubistvo nacije“ i „Muškarčine“. U KPGT-u, postavili su „Žudnju“, po Sari Kejn, pretposlednju dramu koju je napisala pred preranu smrt. Sva tri projekta predstavljaju svojevrsnu aktivističku umetnost namenjenu mladima, koja poziva na akciju. Ako se prve dve predstave bave temama mačizma, mizoginije i abortusa, treća − „Žudnja“ − bavi se ljubavlju i nežnošću. Glavne karakteristike ovih predstava su mešanje profesionalnih i amaterskih glumaca izabranih na audiciji, songovi, dinamičnost i jasna poruka. Takođe, za sve ove predstave, karta uz indeks je 250 ili 300 dinara, što je manje od cene karte za bioskop. Pozorište za mladu publiku zauzima bitno mesto u umetničkom svetu vodećih evropskih država. Tako u Nemačkoj postoje i takmičarski festivali, kao i novac koji se konstantno ulaže u ovu granu. Regionalna mreža ASSITEJ bavi se pozorištem za decu i mlade i umrežavanjem mladih iz celog sveta. Biti umetnik koji se obraća mladima najodgovornija je pozicija u Srbiji danas. U danima kada smo svedoci odliva mozgova, kada je mladima ukinuto bilo kakvo pravo na izbor, tako da moraju svoju šansu sami da prave, pozorište je mesto u kome je bunt kanalisan u autorsko delo. I pre nego što pomislite da je pozorište nedostupno skupo, dobro se raspitajte. Sem karata sa popustima uz indeks, u Domu kulture „Studentski grad“ se na mesečnom nivou organizuju gostovanja predstava beogradskih pozorišta, koja su ili besplatna, ili je cena krajnje simbolična. Zato − pravac u pozorište. Zato što je bitno i nije dosadno.

SEDAM PITANJA ZA... ALEKSANDRA JOVANOVIĆA, GLUMCA

AKO NEČEG NEMA − STVORI, AKO NE UMEŠ − NAUČI

LEKSANDAR JOVANOVIĆ JE MLADI GLUMAC i veliki pozitivni sanjar. Za Original smo pričali o umetnosti, glumi i o tome kako izgleda jedno parče njegovog života.

Kako si počeo da se baviš glumom, a kako si je upisao? Možda će zvučati istrošeno, ali sam za glumu počeo da se interesujem sasvim slučajno. Kako sam bio debelo dete te nisam voleo fizičko, jedini način da ga izbegnem sredom poslednji čas bio je da krenem na dramsku sekciju koja se u tom istom periodu održavala! Vremenom, kako sam rastao, shvatio sam da je gluma zapravo jedini legitiman način da u sebi sačuvate dete i produžite detinjstvo a da ne budete preko posmatrani od vaše šire okoline, a i one bliže. Kasnije sam prešao u Teatar 13 i na kraju u pozorište Dadov. U Dadovu sam se susreo sa prvim profesionalnim elementima glumačkog poziva i potvrdio svoju odluku da želim da upišem glumu. Na prijemni ispit sam izlazio ukupno osam puta i upisao je na klasi glumca Svetozara Cvetkovića i rediteljke Ljiljane Todorović koji su mene i moje klasiće naučili da je gluma stanje svesti, kako ponekad ume da boli ali i da je najlepši poziv koji ste mogli da izaberete, ili koji je vas izabrao!

Deo si predstave „Crvena“, tandema Bogavac-Arsić, koji je vratio omladinsko pozorište u žižu

(POP) KULTURA

interesovanja. Po čemu pamtiš proces i audiciju? Audiciju ću pamtiti pre svega po tome što su me prilikom ulaska na scenu dočekala ozarena lica reditelja i dramaturškinje kojima je bilo iskreno drago što smo tu i što su se maksimalno trudili da svako od nas pokaže svoj potencijal, kao i to da im je vrlo stalo da baš vi budete izabrani. Ovakva vrsta društveno, pre svega, odgovornog i angažovanog komada zahteva sasvim različit pristup radu od onog koji vas uče na fakultetu, tako da je meni kao glumcu početniku predstavljalo veliki izazov ali i ličnu satisfakciju što se upuštam u takvu stvar, pa je u skladu sa tim proces bio vrlo kreativan i uzbudljiv. Dobili smo kao glumci tu mogućnost da budemo i koautori komada a ne samo izvođači, što vas pri difoltu tera da dublje i ličnije uđete u celu tu priču. Ceo autorski tim „Crvene“, koji je fantastičan

Na prijemni ispit sam izlazio ukupno osam puta, i glumu upisao na klasi glumca Svetozara Cvetkovića i rediteljke Ljiljane Todorović, koji su i mene i moje klasiće naučili da je gluma stanje svesti, da ponekad ume da boli... Stanislavski nas stalno podseća da treba u sebi da podstaknemo volju za delanjem. Sedenjem i čekanje se ništa ne može promeniti. A nada, nada uvek postoji...

i koji je sačinjen od izuzetnih pojedinaca, pritom mladih i nekontaminiranih, uspeo je da u žižu interesovanja kod nekih novih generacija stavi problem mizoginije i činjenice da u velikom delu Srbije žene još uvek potpadaju pod nadležnost isključivo Dušanovog zakonika i Dečanske hrisovulje.

Koliko je važno uzeti sve u svoje ruke, ne čekati, a sa druge strane ne gubiti nadu? Nekada se to sve čini vrlo teškim. Stanislavski nas stalno podseća da sami zadajemo pokretače i bacamo udice u vidu datih okolnosti kako bismo podstakli u sebi volju za nekim delanjem, dok je moja baba stalno govorila da čovek celoga života mora da radi kako bi održao psihofizičku kondiciju. Dakle prosto je, ako nečeg nema − stvori, ako ne umeš − nauči, i uvek radi jer se sedenjem i čekanjem ništa ne može promeniti! A što se nade tiče, ona uvek postoji. Nekad je to isfrustrirana žena na šalteru koja u vama budi suicidne porive, a nekada je to ona mala

iskra koja je dovoljna da u vama podstakne olimpijsku vatru.

Kad bi bio upravnik nekog pozorišta, koje mere bi prvo doneo? Pitanje je koliko bih imao prostora za manevrisanje kao upravnik s obzirom da na rad utiče hiljadu drugih faktora, ali ono što bih prvo preduzeo jeste definisanje pozorišne politike i uvođenje jasnih pravila i kodeksa poslovanja i ponašanja. Tako bi se znalo koji se teatar kojim profilom bavi i šta možete u njemu gledati i očekivati jer je besmisleno u onom koji se bavi novim pozorišnim tendencijama i savremenim dramskim tekstovima gledati srpske posleratne klasike a na sceni Narodnog pozorišta postavljati komad po uzoru na Šeknera. Ukinuo bih i platni spisak, već bih organizovao godišnje audicije i ugovore za članove te bi se izbeglo da pojedini glumci, svojom ili nečijom tuđom voljom, ne odigraju ulogu po nekoliko godina, a primaju platu, dok na desetine drugih čeka priliku.

Da li misliš da je u Srbiji najveći problem hiperprodukcija glumaca, kako to mnoge starije kolege apostrofiraju? Ili nedostatak para i volje sa jedne strane, a sa druge strane tu je nepotizam i nedostatak šanse... Sve navedeno se može smatrati nekim opštim uzrokom problema, kako u našem poslu tako i u svim drugim profesijama. Uvek je bilo viška obučenog kadra od ponude radnih mesta i uvek su nečiji sestrići dobijali bolje pozicije i uloge. Mislim da nije to problem, već činjenica da kod nas ne postoji nikakav red, sistem, model, da svako radi po sopstvenom nahođenju, improvizuje i shvata svoj posao i radno mesto kao privatnu svojinu. A poznato je da je najveće smeće u sopstvenom dvorištu. Nepotizam postoji i iz lične perspektive je nekako i razumljiv, ali kako Šekspir kaže, treba imati meru. Svedoci smo i toga da su mnoge naše kolege upravo zbog toga unazađene i etiketirane uprkos činjenici da su vanserijski talenti.

Gde te možemo gledati u budućnosti? Priželjkuješ li neke uloge? Trenutno igram u Bitef teatru predstavu „Crvena: Samoubistvo nacije“ i komad „Verter: ili imaš nade ili nade nemaš„ koji je režirao Andrej Nosov a dramaturgiju uradio Vuk Bošković. Polako pripremam komad po ugledu na Brehtovu pozorišnu estetiku. Što se filma tiče, imam skromnu pojavu u filmu Panama Pavla Vučkovića, a polako počinje i snimanje sitkoma gde tumačim glavnu ulogu.

NACIONALNA GEOGRAFIJA

SAVAMALA KVART U KOJEM JE DOBRI DUH PUŠTEN IZ BOCE

NA SKORO SVAKA DVA ILI TRI MESECA OSVANU NOVINSKI TEKSTOVI ILI TV REPORTAŽE SVETSKIH MEDIJA O MIKSERU, KULTURNOM CENTRU „GRAD“... KOJI SU OD NEKADA LEPOG ALI KRAJNJE ZAPUŠTENOG GRADSKOG KVARTA NAPRAVILI PRESTIŽNU ČETVRT ŠTO SE STAVLJA POD „OBAVEZNO VIDETI“ U SVETSKIM BROŠURAMA. TO JE POSLEDNJI DOKAZ VELIKOG UGLEDA I PLANETARNE VAŽNOSTI ČETVRTI ISPRESECANE ŠINAMA „DVOJKE“ I U SENCI BRANKOVOG MOSTA. ŠTA JE TO TOLIKO MAGIČNO U SAVAMALI ŠTO JE PRIVLAČNO MLADIMA KOJI DOLAZE IZ SVETSKIH GRADOVA U KOJIMA JE URBANA KULTURA VEĆ DECENIJAMA BRENDIRANA KAO NORMALNA STVAR? NA TO PITANJE SPECIJALNO ZA ORIGINAL ODGOVARAJU SVI ONI KOJI SU ZASLUŽNI ŠTO JE BEOGRAD DOBIO ISTOČNOEVROPSKU VERZIJU ISLINGTONA, VESTERBROA, SOME I KROJCBERGA

Piše Branko Rosić Foto Kosta Đorđević

M 60

NACIONALNA GEOGRAFIJA

Masovni pokreti u rokenrolu su često bili označeni od teoretičara zavera kao način da se opelješi omladina. Svaki pokret ima svoju modu a ona svoje brendove itd., itd. Teoretičari zavera su davno zaključili da pank nije bio nikakav pokret protiv establišmenta već su čitavu stvar smislili prodavci instrumenata – ovaj muzički pravac promovisao je oskudno znanje sviranja što je značilo da svako može da formira svoj bend i snimi album, a to u finalu znači odličnu prodaju instrumenata i pojačala. I tako je važilo za svaki pokret koji je imao svoju modu, prodavnice, muziku... Taman su se i babe navikle na hipstere kad, pre nekoliko meseci, engleski i američki magazini proglasiše smrt tog pokreta. Kao naslednici hipstera označeni su yuccies (Young Urban Creatives) a kao perjanice pokreta ubrojeni su mnogi, pa čak i vlasnik Fejsbuka Mark Zakerberg. I tek što je ozvaničen novi pokret, krenulo se sa svim mogućim odrednicama, pa su tako osvanuli i kvartovi idealni za yuccies. Na listi dvadesetak kvartova u konkurenciji čitave planete na visokom drugom mestu našla se beogradska četvrt Savamala. Odmah uz londonski Islington, Vesterbro u Kopenhagenu i četvrt Soma u San Francisku. Ovaj ulaz na „ATP listu svetskih yucciesa“ poslednji je dokaz velikog ugleda i planetarne važnosti četvrti ispresecane šinama dvojke i u senci Brankovog mosta. Na skoro svaka dva ili tri meseca osvanu novinski tekstovi ili TV reportaže svetskih medija o Mikseru, KC „Grad“... koji su od nekada lepog ali krajnje zapuštenog gradskog kvarta napravili prestižnu četvrt što se stavlja pod „obavezno videti“ u svetskim brošurama, i to ne samo za yuccie ekipu. Kulturni centar „Grad“ bio je jedan od prvih sadržaja spuštenih na devastirano područje s najlepšim zgradama Beograda prekriveno paučinom i ostacima šuta. Dejan Ubović, direktor Kulturnog centra „Grad“ kaže da se sada već davne 2009. godine desila ta ljubav na prvi pogled, brak iz čiste emocije. Istini za volju, nije bila ideja da mesto rođenja bude Savamala (razmišljali su najpre o Starom sajmištu), ali se „desio“ magacin Josipa Randelija, trgovca parketom iz predratnog Karlovca u Hrvatskoj. I ponekad se potvrdi to da su neke stvari dobre zato što se dese slučajno. „Savamala je dobila od KC ‚Grad‘ prve udahe života i silazak ljudi na reku. Meni iskreno najveće zadovoljstvo predstavlja to što su ljudi počeli da dolaze dole ispod Brankovog mosta isključivo zahvaljujući nekim lepim stvarima kao što su muzika, umetnost, film... Da smo otvorili banku ili šop, siguran sam da

Mislim da Savamalu zanimljivom čini baš ta mešavina ruiniranih građevina i modernog oblačenja, biciklista i kamiona od deset tona, neispisane a bogate istorije i neizvesne budućnosti, a na kraju i ono čuveno geografsko viđenje da je to poslednji kvart na Balkanu ili prvi kvart u Evropi. I druga stvar, mislim da ljudi, makar oni koji misle i istražuju, a ne oni bogati turisti sa kruzera, putuju iz razloga da bi otkrili nešto što baš ne vide svaki dan. DEJAN UBOVIĆ, DIREKTOR KC „GRAD“

NACIONALNA GEOGRAFIJA

ne bi bilo kao što je danas“, opisuje Dejan Ubović silazak na reku posle koga više ništa nije bilo isto. A šta je to toliko magično u Savamali što je privlačno mladima koji dolaze iz svetskih gradova u kojima je urbana kultura već decenijama brendirana kao normalna stvar? „Meni je oduvek bilo veoma zanimljivo to prepoznavanje jednog grada po njegovim kvartovima. Često se dešava da među prvim asocijacijama na neki grad budu upravo ti toponimi, teritorije sa nevidljivim ali jasnim granicama koje imaju sve atribute i prepoznavanje u supkulturnom smislu. Tako svi već dobro znamo o živahnom multi-kulti Krojcbergu, Prenclauer Bergu u Berlinu koji je postao već too much poshy, opasnom Ravalu u Barseloni gde morate da se pripazite ili o hipsterskom, ali preskupom Sedermalmu u Stokholmu.

„IMA LI SAVAMALA IDENTITET? Mislim da je zanimljivom čini upravo ta mešavina ruiniranih građevina i modernog oblačenja, biciklista i kamiona od deset tona, neispisane a bogate istorije i neizvesne budućnosti, a na kraju i ono čuveno geografsko viđenje da je to poslednji kvart na Balkanu ili prvi kvart u Evropi. I druga stvar, mislim da ljudi, makar oni koji misle i istražuju, a ne oni bogati turisti sa kruzera, putuju iz razloga da bi otkrili nešto što baš ne vide svaki dan. A Savamala je upravo to, tamo negde dole na reci, prljavi kvart gde prolaze kamioni, blizu autobuske stanice gde uvek iznova možete biti iznenađeni nečim novim-starim. Što se tiče magije u samom KC „Grad“, meni je jedan od dražih momenata prolazak voza za Bukurešt na dva metra iza leđa nekih putujućih muzikanata iz neke američke ili bilo koje druge nedođije“, sumira Ubović magičnost Savamale koja joj je donela prestižno mesto na mapama urbanih hodočasnika.

NACIONALNA GEOGRAFIJA

Savamala ima izuzetnu istoriju, to je kraj koji nadahnjuje, inspiriše, motiviše. To je kraj koji su gradili veliki srpski preduzetnici s kraja 19. veka, Luka Ćelović, braća Krsmanović, Rista Paranosov, porodica Vučo. To je kraj grada u kome su sedeli Tin Ujević, Branislav Nušić, Gavrilo Princip, zenitisti, nadrealisti. Posle Drugog svetskog rata, ovaj istorijski centar grada je potpuno devastiran, ponižen, urušen. Mi smo želeli da mu vratimo dušu, energiju, magiju koju je nekada imao. U tom naumu, pridružilo nam se pedesetak novih klubova, galerija, kulturnih centara, radnji, koji danas obitavaju u Savamali. Verujem da je rezultat već vidljiv IVAN LALIĆ, IZVRŠNI DIREKTOR MIKSERA

NACIONALNA GEOGRAFIJA

TOP 10 NOVIH DESTINACIJA ZA MLADE, UMETNIKE I RADOZNALE PO IZBORU PORTALA ZA PUTOVANJA SKYSCANNER 1. P LAGVIC, LAJPCIG - stara industrijska zona nemačkog grada u kojoj se danas nalaze galerije i kulturni prostori. 2. SAVAMALA, BEOGRAD 3. V ESTERBRO, KOPENHAGEN - raj za bicikliste, organsku hranu i tajnovite antikvarnice 4. E ILANĐE, ANTVERPEN - fenomenalni restorani i edukativne izložbe 5. H ORNSTULL, STOKHOLM - Meka uzbuđenja i kreativne energije, sedište brojnih švedskih startapa 6. V ITE DE VITSTRAT, ROTERDAM - verovali ili ne, Roterdam je mnogo više kosmopolitski grad od izvikanog Amsterdama 7. N EVSKI PROSPEKT, SANKT PETERBURG - kao i čitav grad, i ovaj njegov deo savršeni je koktel starog i novog 8. I SLINGTON, LONDON - ne zaboravite da svratite na pravi londonski branč, praćen dobrom muzikom i sveže ceđenim sokovima 9. S OMA, SAN FRANCISKO - prestonica startapova, ali i organske hrane. Miks tehnologije i umetnosti 10. Š TERNŠANCE, HAMBURG - Berlin je za hipstere, Hamburg za nove ljude. Boemija i urbanost u najvećoj nemačkoj luci

Mikser festival je godinama menjao sliku Beograda. U svojim nomadskim pohodima kreirali su zanimljive događaje u raznim gradskim kvartovima, uključujući i silose Žitomlina na Dorćolu. A onda su se, pre nekoliko godina, spustili u senku Brankovog mosta – Savamalu gde je Mikser festival produžio rok trajanja na 365 dana u godini. Zgrada presvučena crnim sa svetlećom etiketom MH postala je lokacija najzanimljivijih gradskih dešavanja. Ivan Lalić, izvršni direktor Mikser festivala, priča o magičnosti Savamale i za svetske medije i turiste. „Duboko verujem da je upravo dizajn ona čarobna reč, zajednički imenitelj ili ako hoćete – neizbežni uslov ako želite da budete prisutni na savamalskoj sceni. S druge strane, dizajn ne shvatamo na tradicionalan 3D način, već i kao stav, promišljanje, kao filozofiju života. Dizajnirate svoj dan, život, brak, zar ne? „Savamala ima izuzetnu istoriju, to je

kraj koji nadahnjuje, inspiriše, motiviše. To je kraj koji su gradili veliki srpski preduzetnici s kraja 19. veka, Luka Ćelović, braća Krsmanović, Rista Paranosov, porodica Vučo. To je kraj grada u kome su sedeli Tin Ujević, Branislav Nušić, Gavrilo Princip, zenitisti, nadrealisti. Posle Drugog svetskog rata, ovaj istorijski centar grada je potpuno devastiran, ponižen, urušen. Mi smo želeli da mu vratimo dušu, energiju, magiju koju je nekada imao. U tom naumu, pridružilo nam se pedesetak novih klubova, galerija, kulturnih centara, radnji, koji danas obitavaju u Savamali. Verujem da je rezultat već vidljiv. Da, zaista prijaju ovogodišnja poređenja sa svetski poznatim kvartovima“, kaže izvršni direktor Miksera. U JEDAN OD NOVIJIH FENOMENA Savamale spada i činjenica da postoje strani turisti koji svoj boravak u srpskoj prestonici lociraju isključivo u ovom parčetu kruga dvojke

– u užoj okolini tramvajskih šina u Karađorđevoj ulici. Oni, po nekim podacima, i ne odlaze dalje od distrikta Miksera i KC „Grad“. Rade Milić, predsednik UO Centra za urbani razvoj, smatra da je autentičnost prostora ono što privlači ljude na određeno mesto, njihova želja da istražuju i vide nešto posebno. Ova pojava povezana je sa potragom modernog čoveka za autentičnim mestima i to je harizma mesta i kreativna snaga određenog prostora koja je prepoznata na Savamali. Osmišljavanje novih, kreativnih industrija povezanih sa potrebama modernog čoveka daje dobitnu kombinaciju. Prostori koji su ujedno i umetničke galerije, i mesta za debatu, i dobro mesto za noćni provod, izlaze u susret potrebama modernog čoveka. Stvaranje autentičnog gradskog imidža trebalo bi da bude značajan segment urbane politike grada. „Savamala je decenijama predstavljala veliki problem opštine Savski venac i Gra-

NACIONALNA GEOGRAFIJA

da Beograda. Zapuštena, oronula, tranzitna zona za teretni saobraćaj puna mračnih ulica i napuštenih zgrada. Ogromni prostori, veliki magacini iz industrijskog vremena bili su puni krša i otpada u koje niko nije zalazio. Sredinom prošle decenije, Savamala je imala tu sreću da su ljudi koji donose političke odluke promenili logiku. Prestali su da ovaj prostor posmatraju kao problem i počeli da uviđaju njegov veliki potencijal za razvoj opštine“, objašnjava Milić početak renesanse savamalskog kvarta. On kaže da transformacija ovog prostora nije nastala spontano. Ljudi koji su donosili odluke su, koristeći iskustvo koje su prikupili na putovanjima u razvijene gradske sredine širom sveta, napravili vizionarski plan revitalizacije ovog gradskog kvarta. „STRATEGIJA KOJA SE POKAZALA KAO USPEŠNA obuhvatila je kulturu, koja je u službi ekonomskog razvoja grada. Kulturna strategija obuhvata očuvanje autentičnosti – istorijskog nasleđa i slobodno ispoljavanje kreativnosti uz stvaranje novih mesta potrošnje. Opština je krenula u rešavanje komplikovanih imovinsko-pravnih odnosa, oslobađala ovaj prostor i prepuštala ga kreativcima koji su ga slobodno oblikovali. Upravo na kreativnosti tih ljudi može da se izgradi uspešna priča, koju pre prepoznaju stranci nego mi sami. Postoji u našem gradu veliki broj kreativnih ljudi koji svojim delima mogu da postignu uspeh, ali su oni daleko od političkih monopola koji vlada-

Osmišljavanje novih, kreativnih industrija povezanih sa potrebama modernog čoveka daje dobitnu kombinaciju. Prostori koji su ujedno i umetničke galerije, i mesta za debatu, i dobro mesto za noćni provod, izlaze u susret potrebama modernog čoveka. Stvaranje autentičnog gradskog imidža trebalo bi da bude značajan segment urbane politike grada RADE MILIĆ, PREDSEDNIK UO CENTRA ZA URBANI RAZVOJ ju kulturnom scenom. Galerija „Štab“, KC „Grad“, Mikser i „Nova iskra“ pravi su primeri dobrog i promišljenog planiranja transformacije prostora. Ove lokacije, kao mesta alternativne kulture, danas se nalaze u turističkim brošurama kao deo autentične urbane ponude Beograda. Savamala je, nažalost, ostala usamljeni primer rehabilitacije jedne urbane sredine u Beogradu“, objašnjava Milić džentrifikaciju devastiranih kvadratnih metara u beogradskom priobalju. Predsednik UO Centra za urbani razvoj kaže da je Savamala u prošlosti bila mesto gde su se susretale kulture, bila je žila kucavica nekadašnjeg Beograda. Tu se nalazila luka, a kasnije je na taj prostor dolazi i železnica. Putnici su prvi susret sa Beogradom imali upravo na obali Save. Na ovom prostoru nikle su prve značajne zgrade u

19. veku. Putopisi tog vremena govore o smeštaju koji je uređen po meri tadašnjih turista. Tu su bili trgovci koji su prodavali ili kupovali robu iz raznih krajeva. Tu su se susretali orijentalni karavani sa kamilama i velike dunavske lađe iz centralne Evrope. Prvi parobrod pristao je uz savsku obalu u 19 veku. Brojne kafane u tom delu grada, u kojima su se sklapali poslovi, često su po metežu izgledale kao današnje berze. To je bilo mesto prvog pozorišta i prvih beogradskih boema. Mnogi tragovi na prostoru Savamale predstavljaju svedoke industrijalizacije Beograda u prošlom stoleću. Kasnije se na ovom prostoru osnivaju prve zadruge koje utiču na modernizaciju celog društva. Značajan, autentični prostor nalazi se ukopan u padini između Karađorđeve ulice i Kosančićevog venca. Reč je o velikim lagumima – magacinima koji su nastajali ukopavanjem u steni sve od 18 veka. Tu se nalaze hiljade kvadrata neiskorišćenog podzemnog prostora. Postoji čak i podzemno stepenište koje spaja ova dva beogradska kvarta. Ljudmila Stratimirović, art direktorka KC „Grad“ kaže da je magnetna privlačnost Savamale za mlade strance u tome što oni verovatno tragaju za nečim što je drugačije, autentičnije, opuštenije od glavnih šetačkih šoping zona koje su slične u svim gradovima. Mnogi žele da otkriju nešto specijalno što nije lako pronaći odmah. Oni nisu i ne žele da budu obični turisti, već hoće da otkriju pravi duh grada koji su posetili. Jer zašto bi inače putovali ako je svugde sve isto. A to se može samo na mestima gde je kreativnost došla do izražaja. „KC ‚Grad‘ je prvi nezavisni kulturni centar ne samo u Savamali već i u Beogradu, Srbiji pa i u regionu. Odabrali smo slučajno Savamalu. To je kraj u kome sam odrasla ali to nije bio razlog. Bilo je teško

NACIONALNA GEOGRAFIJA

da dođemo do bilo kakve informacije o praznim prostorima; vozeći bicikle i obilazeći ceo širi centar Beograda jednostavno smo primetili zgradu koja je prazna i zapuštena. Savamala je ođednom dobila neki sadržaj i kraj je počeo da bude zanimljiv drugima“, kaže umetnička direktorka KC „Grad“. NA PITANJE DA LI ĆE SAVAMALA DOBITI logičnu evoluciju svojstvenu džentrifikaciji – da prvo dođu umetnici, pa restorani a na kraju agenti za nekretnine, Ljudmila Stratimirović odgovara: „Verovatno hoće i sve ide u tom pravcu, a kod nas nekako mnogo brže nego u drugim zemljama, ali videćemo već kako će se stvari razvijati. Uvek je tako i svako bi da bude blizu umetnika i kreativnih ljudi i boema, jer su oni zanimljivi, opušteni, jer nisu fokusirani na neke nametnute društvene vrednosti. Nije ni čudo da su najzanimljiviji sadržaji daleko od šoping molova i glavnih šetačkih zona ili poslovnih kvartova.“ Ivan Lalić smatra neizbežnom ovu evoluciju od početne tačke – dolaska umetnika u neki zapušteni kvart u koji na kraju stižu agenti za nekretnine i ekskluzivni

stambeni i poslovni prostor. „Da, mislim da je to neminovno i da je ta dijalektika neizbežna. S druge strane, ja zaista verujem da Savamala bez kulturnih sadržaja, festivala, koncerata, svega što ona predstavlja danas, ne bi imala ni ekonomski kapacitet kakav sada ima. Postoji britansko istraživanje koje govori da grad koji ima u ponudi kvalitetan kulturni proizvod, ima devet puta veće šanse da bude posećen od turista, nego grad koji ne vodi računa o kulturnoj ponudi. Dakle, ja ne sporim da će biti džentrifikacije, ali verujem će ona zapravo imati kulturni predznak“, smatra izvršni direktor Miksera. S njim se slaže Rade Milić koji dodaje da je istorija Beograda, nažalost, i istorija rušenja, ali i da novi veliki projekti ne mogu više da ignorišu postojanje ove autentične gradske četvrti čija je vrednost prepoznata u svetskim okvirima. Lokalne vlasti trude se danas da promovišu strategiju urbanih prostora potrošnje, koja se predstavlja kao forma progresa, a koja u dobroj meri zanemaruje kulturne sadržaje. Globalizacija je uslovila da se današnji tipski objekti grade u celom svetu pa kada bi nekoga, na primer, iznenada ubacili u neki tržni centar, taj ne bi znao da li se

nalazi u Španiji, Turskoj, Šangaju ili Kaliforniji... Dejan Ubović, direktor Kulturnog centra „Grad“, kaže da je Miloš Obrenović, kada je u 19. veku u jednom danu džentrifikovao Savamalu tako što ju je proglasio novim centrom grada i otvorio desetine dućana i trgovina, imao dobar razlog za to – opsadu Turaka. „Danas, imamo opsadu jedne druge vrste – opsadu mladih, lepih i pametnih ljudi iz Srbije i inostranstva, pozitivnih glasova o Savamali širom sveta i, što je najvažnije, pušten je duh iz boce koji čini ovaj kvart posebnim i potpuno drugačijim od svih drugih u Beogradu. Iskreno, mislim da niko ne zna šta će se desiti, ali sam siguran da se dobri duh ne može vratiti u bocu. Pojaviće se u ovom ili onom obliku, ovde ili negde drugde“, sumira Ubović epizodu džentrifikacije Savamale. A taj dobri duh se zaista ne može vratiti u bocu. Ne samo zato što je to zahtev grada, građana koji silaze u Savamalu bilo zbog kulturnih događaja bilo zbog odličnih kobasica i piva u nekom od lokala, već i zato što je na mapama yucciesa iz celog sveta Savamala već ubeležena kao jedno od mesta hodočašća.

NEPOZNATA ISTORIJA

MORE MARKO, PROČITAJ KNJIGE

U liku Marka Kraljevića, poslednjeg srpskog kralja, narod je čuvao sećanje na svoju slavnu prošlost. To je bio jedini način da obespravljeni i porobljeni ljudi kojima su oduzeta mnoga prava, očuvaju svoj ponos i sećanje na vreme kada su imali vrhunsku kulturu. Iako je lik Marka Kraljevića toliko puta opevan kao epski lik, Čovek koji je postao legenda prva je knjiga koja objedinjuje pouzdane istorijske podatke o njemu. Jeste pomalo neverovatno da smo do 2015. čekali knjigu o jednom tako zastupljenom liku u našem istorijskom predanju. No, to je čini još neobičnijom. Njen autor Marko Aleksić govori za Original o mnogo opevanom, a u stvari malo poznatom delu naše istorije

Razgovarala Miljana Nešković

arka Aleksića i Marka Kraljevića povezuje više od imena. Uz opasku „odavno je došlo vreme da nauka postane zanimljiva svima“, Marko Aleksić, naučnik, arheolog i istoričar, ove godine objavio je knjigu Marko Kraljević, Čovek koji je postao legenda. Priča je pitka kao roman i satkana isključivo od proverenih istorijskih podataka. Iako je lik Marka Kraljevića toliko puta opevan kao epski lik, ovo je prva knjiga koja objedinjuje pouzdane istorijske podatke o njemu. Jeste pomalo neverovatno da smo do 2015. čekali knjigu o jednom tako zastupljenom liku u našem istorijskom predanju. No, to je čini još neobičnijom. Kako je knjiga naišla na interesovanje čitalaca, Marko Aleksić je pripremio i scenario za televizijsku seriju o velikom srpskom junaku i trenutno traži televiziju kojoj bi ova vrsta istorijske serije bila zanimljiva. U razgovoru za Original, objasnio je zbog čega otkad postoji moderna srpska istorija niko nije pisao istorijske knjige o Marku Kraljeviću, kao i šta je to što je ovog srednjovekovnog srpskog viteza učinilo legendom. Kako to da do sada niko nije napisao životnu priču čoveka koji je postao legenda?

Marko Kraljević je naš nacionalni junak, ali iako je Srbin, on je i nacionalni junak svih južnih Slovena. Njegov epski lik je je-

dan od najfascinantnijih, ne samo u kulturi naših prostora nego i mnogo šire. Ali on je bio i stvarna istorijska ličnost o čijem životu su se sačuvali mnogi uzbudljivi podaci. Zbog toga je i meni zaista neverovatno što za oko vek i po postojanja moderne srpske istorijske nauke nije napisana nijedna naučna knjiga o njemu. O Marku je mnogo pisano kao epskom i književnom liku, ali ne i kao istorijskoj ličnosti. U vreme kada je naš narod ponovo osvajao svoju slobodu, pesme o njemu bile su važan motiv koji je ljudima ulivao hrabrost i odlučnost da se bore. Zbog toga možda među naučnicima u to vreme nije bilo dovoljno odlučnosti da se jedan ovako važan narodni motiv podvrgne strogim pravilima moderne nauke, možda i iz bojazni da istorijski Marko neće opravdati baš sva očekivanja koja su ljudi prema njemu imali. Kasnije je možda baš ta bujna snaga koju je Marko simbolizovao izazvala podozrenje da ne probudi previše samopouzdanja i veru u nemanjićke tradicije iz njegovog vremena. Tako se i desilo da je naš junak ostao bez potvrde istorije da je stvaran i istinit, zbog čega je dugo shvatan samo kao literarni, gotovo izmišljeni lik, a često i žrtva stereotipa. Međutim, pokazalo se da je prava istina o njemu mnogo drugačija. Istorijski podaci o Marku Kraljeviću otkrili su da je on u stvarnom životu bio pravi srednjovekovni vitez, a ne nasilnik i pijanac kako je često

prikazivan. Jedan od najčešćih stereotipa koji se za njega vezivao je i da je bio turski vazal, ali su upravo podaci iz turskih arhiva koji do sada nisu dovoljno korišćeni pokazali da je on u stvari najveći deo svoje vladavine proveo uspešno odolevajući turskoj vlasti, a da je postao njihov vazal tek 1385. godine, u vreme kada su svi hrišćanski vladari oko njega to već postali i kada

NEPOZNATA ISTORIJA

je to bio još jedini preostali način da pomogne svom narodu. Ispostavilo se da smo dugo bili nepravedni prema našem heroju, koji je u stvarnom životu bio sposoban i častan čovek, pravi srednjovekovni vitez. Zašto baš Marko Kraljević?

Prvo sam pripremao jedno predavanje o Marku Kraljeviću za našu decu iz dijaspore, zatim je to preraslo u članak za Politikin zabavnik, a kada sam shvatio da se ovom temom u stvari nikada niko nije bavio, odlučio sam da napišem knjigu o tome. Kao svi mi, i ja obožavam našu epsku poeziju i zapravo mi je trebalo samo da razumem da je jedna ovakva knjiga potrebna, pa da se potpuno posvetim pisanju. Pošto sam naučnik, arheolog i istoričar koji izučava srednji vek, moja knjiga je u stvari jedno naučno istraživanje o životu Marka Kraljevića i vremenu u kome je on živeo. Pokušao sam da priča bude drugačija od naučnih knjiga na koje smo do sada navikli. Informatička revolucija koja se upravo pred našim očima dešava u svetu i kojoj prisustvujemo, nije samo donela mobilne telefone, internet i druge nove medije u naš život, već je promenila i način na koji se nauka i uopšte znanje predstavlja i prenosi. Sve je više vesti i informacija, a ljudske pažnje je sve manje, pa i nauka mora da postane razumljivija svima. Možemo da vidimo kako danas i najveće kulture izlažu naučna otkrića na popularan način, na kablovskim TV kanalima ili na internetu. Zato je i moja ideja bila da ova knjiga, iako donosi najnovija naučna saznanja, bude ne samo razumljiva već i interesantna svima koji je budu čitali. To je trebalo da bude neka naša verzija onoga što gledamo na kanalima History ili National Geographic o, na primer, srednjem veku u Evropi. Pokazalo se i da je to što svi mi znamo ko je bio Marko Kraljević, što je reč o jednoj od najpoznatijih ličnosti sa naših prostora svih vremena, bilo od velike pomoći da jedna naučnopopularna knjiga zaista i postane popularna. U tome mi je pomoglo i iskustvo koje sam stekao pišući tekstove za Politikin zabavnik i predavanja koja sam držao širom Srbije, da takav naučnopopularni stil primenim i u knjizi. Hteo sam da onaj ko voli da čita o srednjem veku u Politikinom zabavniku doživi ovu knjigu kao veliko, „vikend“ pakovanje uživanja. Na osnovu podataka o njegovom životu do kojih ste došli

U VREME KADA JE PLEMSTVO POČELO DA NAPUŠTA SVOJE ZEMLJE I ODLAZI U INOSTRANSTVO, ŠTO SU URADILA I NJEGOVA ROĐENA BRAĆA ANDRIJAŠ I DMITAR KAD SU OTIŠLI U UGARSKU, MARKO JE IPAK ODLUČIO DA OSTANE. OVAJ NJEGOV POSTUPAK NEMA NEKO POSEBNO RACIONALNO OPRAVDANJE, ALI MNOGO GOVORI O NJEGOVOJ LJUBAVI PREMA SVOM NARODU. VLASTELA SE IZGUBILA U VIHORIMA VEKOVA, A NAROD JE PREŽIVEO istraživanjima, prema vašem mišljenju, šta je Marka Kraljevića učinilo dežurnim herojem epskih pesama?

Pravi, istorijski Marko Kraljević je bio čovek koji je bio uzor svojim savremenicima. U njegovo vreme u Srbiji je bilo i drugih plemenitih vitezova ali i žena koje su krasile takve ljudske osobine. Možda bi jedna njegova životna odluka mogla da ga izdvoji od drugih izuzetnih ljudi ove slavne epohe - uprkos svim nedaćama, odlučio je da ostane do kraja uz svoj narod. U vreme kada je plemstvo počelo da napušta svoje zemlje i odlazi u inostranstvo, što su uradila i njegova rođena braća Andrijaš i Dmitar kad su otišli u Ugarsku, Marko je ipak odlučio da ostane. Ovaj njegov postupak nema neko posebno racionalno opravdanje, ali mnogo govori o njegovoj ljubavi prema svom narodu. Kasnija istorija pokazala je da se vlastela

koja je napustila svoja ognjišta izgubila u vihorima vekova, a da je jedino narod preživeo sve nedaće. Zato je slava junaka kome su obični ljudi poklonili svoju ljubav i poverenje nadživela sve i postala tako velika. Mislim i da je u liku Marka Kraljevića, poslednjeg srpskog kralja, narod čuvao sećanje na svoju slavnu prošlost. To je bio jedini način da obespravljeni i porobljeni ljudi kojima su oduzeta mnoga prava, očuvaju svoj ponos i sećanje na vreme kada su imali vrhunsku kulturu. Epoha srednjovekovne srpske države je bila vreme kada su južni Sloveni stvorili svoja najveća kulturna i civilizacijska dostignuća. Danas se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine nalazi čak šest spomenika iz tog vremena. Freska Belog anđela iz Mileševe, koju je morao videti i sam Kraljević Marko, bila je jedna od dve fotografije koje su šezdesetih godina 20. veka prve poslate u svemir kao poruka sa naše planete drugim civilizacijama. Naš narod je bio svestan veličine i slave svojih predaka. Mislim da je lik Marka Kraljevića simbolizovao taj ponos na sopstvenu prošlost. Koliko ste dugo radili na knjizi?

Na knjizi sam radio oko godinu i po, sa prekidima. U početku sam skupljao podatke, čitao i polako zamišljao temu knjige. Kasnije je sve bivalo lakše, tako da sam za mesec dana napisao više od pola knjige. Ali i kada sam mnogo radio, uživao sam u tome. Bavio sam se temom koju volim i koja me zaista zanima. Takođe, otkrića na koja sam nailazio bila su zaista iznenađujuća. Na primer, tu su podaci o Markovom putovanju i boravku u Dubrovniku dok je još bio veoma mlad, zatim o njegovim brakovima i njegovoj ženi Jeleni, o blagu kralja Vukašina... U knjizi sam želeo da iznesem samo proverene istorijske podatke u koje će čitalac moći da se pouzda. Sve to me je stalno vuklo da dodatno istražujem. Pribojavao sam se da knjiga možda neće biti zanimljiva kao knjige u kojima se istorija tumači na mnogo slobodniji način, gde dešavanja nisu toliko pouzdana ali su upečatljiva. Ispostavilo se da je otkrivanje konačne istine o našem junaku, ono što je i meni bilo najuzbudljivije dok sam pisao, vrlo zanimljivo i za čitaoce. Shvatio sam koliko svi mi zapravo snažno volimo istinu, stalno smo u potrazi za njom, a ona je čak i u umetnosti uzbudljivija od bilo koje izmišljene priče.

UPOZNAJ SVET

Kako (ne) postupati sa arheološkim blagom

ŽIVOT I SMRT Piše Željko Pantelić dopisnik Originala iz Italije

UPOZNAJ SVET

I NOVI ŽIVOT

POMPEJE U poslednjih šest godina u Pompeji je zabeleženo gotovo 40 urušavanja arheoloških iskopina od kojih je svakako najpoznatija Kuća gladijatora, čiji je krah u novembru 2010. godine okvalifikovan kao najskandalozniji u poslednjih 50 godina. Situacija je bila posebno kritična pre tri godine kada je Unesko lansirao uzbunu i najavio da bi jedno od najznačajnijih arheoloških nalazišta moglo da završi na tzv. crnoj listi svetske baštine. Nije bio problem samo urušavanje vrednih iskopina, već sve ono što se dešavalo oko Pompeje: zapuštenost, nemar, neadekvatni sistem obezbeđenja, upliv kamorističkih organizacija u poslove u vezi sa Pompejom, vandalizam, krađe, psi lutalice koji su šetali kao po korzou čitavim prostorom antičkog grada koji je Vezuv prekrio lavom 79 godina posle rođenja Isusa Hrista

UPOZNAJ SVET

ompeja je antonomazija južne Italije, njen klasični oksimoron „zapuštene lepote“ i „bogatstva u dronjama“ na kojem profitira manjina dok rezignirana većina ravnodušno prihvata mrvice, suočavajući se sa nesposobnošću države da stane na put javašluku. Pompeja je u neku ruku „nepresušni izvor nafte“ u turističkom smislu, ali je njen problem što je eksploatisana kao u arapskim zemljama a ne kao u Norveškoj. Drugim rečima, od nje koristi ima mala grupa ljudi, a ne cela zajednica kao što je to slučaj sa skandinavskom zemljom. Ove godine će Pompeju posetiti više od tri miliona ljudi. Zarada samo od ulaznica iznosiće preko 30 miliona evra, ali sem lažnih vodiča, prevaranata, džeparoša, trgovaca falsifikovanom robom, tezgaroša na buvljaku koji okružuje antičku Pompeju i improvizovanih koncesionara parking prostora, gotovo niko neće imati koristi. U Pompeji se ne ostaje ni na ručku ili večeri u restoranu a kamoli u hotelu da se prenoći. Da je kojim slučajem Pompeja u Francuskoj ili Nemačkoj, ili barem na

severu Italije, ona bi bila motor progresa čitavog regiona, sve bi oko nje cvetalo i napredovalo, ali južno od Rima to je samo rezervoar prihoda kamorističkih grupa (mafijaška mreža bandi koje komanduju u regionu Kampanja čiji je glavni grad Napulj) i korumpiranih državnih službenika i političara. U poslednjih deset godina, na čelu jednog od najvažnijih arheoloških nalazišta na planeti promenilo se šest nadzornika, dva prinudna upravnika, a na kraju je stigao i general karabinjera da pokuša da sredi javašluk koji traje već decenijama. Na južnim padinama Vezuva u Napuljskom zalivu sve se menja sem preduzetnika koji uvek dobijaju tendere i poslove na održavanju 44 hektara najspektakularnijeg arheološkog blaga i čuvara koji prenose svoje radno mesto u nasleđe sinovima kao deo porodičnog prava. Iza sistematskog zapuštanja Pompeje stoji prilično prezicna kamorističko-preduzetnička logika. Reč je o klasičnoj monopolizaciji vanrednih situacija koje zbog svoje urgentnosti omogućavaju dodeljivanje poslova popravke i restauracije bez tendera ili bilo kog drugog konkursa koji bi bar donekle garantovao legalnost i da će novac biti utrošen namenski. Luciferski aspekt ogledao se i preko ubacivanja note „posebni uslovi“ u raspisane tendere i konkurse za dobijanje poslova. Naravno, ti „posebni rekviziti“ nisu nikada specifikovani i oni koji dodeljuju posao imali su diskreciono pravo da odluče kako im se prohte uprkos propisanoj transparentnosti

tendera. Prema podacima u posedu javnog tužilaštva, od 2006. do danas utrošeno je više od sto miliona evra za tzv. vanredne radove koji nisu prošli kroz uobičajenu praksu dodeljivanja poslova, nego su preko „prijateljskih“ veza završili u rukama jednih te istih preduzetnika. Činjenica da ne postoji zvanična lista preduzeća sa kojima se kontaktira u slučaju vanrednih situacija a da je svima vrlo dobro poznata ona „nezvanična“, a posebno njena hijerarhija, sama po sebi dovoljno govori o tipu aktivnosti i sticanju protivpravne koristi. DRUGU TAMNU STRANU POMPEJE PREDSTAVLJAJU TROŠKOVI ARHEOLOŠKOG nalazišta koji bi bili predmet smehotresnih parodija da se ne radi o velikim svotama. U Pompeji se troše na stotine hiljada evra na ime troškova posebnog čišćenja iskopina povodom poseta važnih ličnosti, apsurdno visoke cifre (i u ovom slučaju se radi o stotinama hiljada evra) izdvajaju se za nabavku, zamenu ili popravku metalnih prepreka koje služe da obezbede zone koje se restauriraju ili moraju da budu zaštićene zbog nestabilnosti odnosno opasnosti da budu ruinirane. Eklatantan primer za preusmeravanje državnog novca u privatne džepove jeste uplata jednoj lokalnoj firmi od 12.000 evra da skloni 19 lampiona ili 665 evra za promenu jedne brave. Da ne govorimo o milionima evra potrošenim za razna marketinška istraživanja, projekte promocije Pompeje od kojih se po pravilu ne vide nikakvi rezultati. Ili

UPOZNAJ SVET

potrošnja novca za osvetljenje najupečatljivijih iskopina u Pompeji koja dostiže milionske svote. Posebnu priču predstavljaju psi lutalice koji su godinama bili „stalna postavka“ u Pompeji i nimalo prijatan prizor za turiste koji se ne osećaju komotno u prisustvu četvoronožaca svih veličina koji se šetkaju slobodno među vilama, prodavnicama i kućama antičke Pompeje, da ne govorimo koliko su štete naneli iskopinama vršeći nuždu gde god su stigli. Umesto da ih oteraju, čuvari su ih „usvojili“, ali ni tu se nije radilo o ljubavi prema psima već o veoma isplativom motivu. Rešenje pitanja pasa lutalica svake godine je bilo vrlo bitna stavka u budžetu Pompeje i cifra je kružila, više-manje, oko 100.000 evra. U poslednjih šest godina u Pompeji je zabeleženo gotovo 40 urušavanja arheoloških iskopina od kojih je svakako najpoznatija Kuća gladijatora, čiji je krah u novembru 2010. godine okvalifikovan kao najskandalozniji u poslednjih 50 godina. Situacija je bila posebno kritična pre tri godine kada je Unesko lansirao uzbunu i najavio da bi jedno od najznačajnijih arheoloških nalazišta moglo da završi na tzv. crnoj listi svetske baštine. Nije bio problem samo urušavanje vrednih iskopina, već sve ono što se dešavalo oko Pompeje: zapuštenost, nemar, neadekvatni sistem obezbeđenja, upliv kamorističkih organizacija u poslove u vezi sa Pompejom, vandalizam, krađe, psi lutalice koji su šetali kao po korzou čitavim prostorom antičkog grada koji je Vezuv prekrio lavom 79 godina posle

rođenja Isusa Hrista. Da nije intervenisala Evropska unija, odnosno Evropska komisija koja je odobrila sto pet miliona evra za restauraciju kuća i drugih objekata u Pompeji, Italija bi bila ponižena, osramoćena i žigosana u celom civilizovanom svetu kao država koja nije sposobna da se brine o spomenicima kulture koji su deo Uneskove svetske kulturne i prirodne baštine. Štaviše, pre dve godine Unesko je napravio specijalni izveštaj o Pompeji i dao žuti karton Italiji: „Ako se iz bilo kojeg razloga Veliki projekat nasuka i druge inicijative s ciljem da poprave stanje u Pompeji ne daju rezultate i samim tim izostane vidno poboljšanje u sledeće dve godine, biće neizbežno uvršćivanje Pompeje na listu svetske baštine koja se nalazi u opasnosti“, upozorili su eksperti Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu. Stručnjaci Uneska su zapazili da su čitavi delovi Pompeje bili u veoma lošem stanju, pre svega zbog neodržavanja ili neadekvatnog održavanja. Pri tome se nije preduzimalo gotovo ništa kako bi se konzervirali i efikasnije zaštitili mozaici, murali, pločnici i drugi dekorativni elementi. Uneskovi eksperti su čak zapazili da ni delovi Pompeje koji su otvoreni za turiste nisu adekvatno održavani i da ništa nije preduzeto kako bi se ublažili efekti vlage. Kao očigledan primer u tom izveštaju navedena je Faunova kuća, jedna od najvećih atrakcija u Pompeji, u kojoj su se videli razvučeni kablovi za struju.

VELIKI PROJEKAT - KAKO JE POMPEZNO nazvana zajednička akcija EU i italijanske vlade stavio je na raspolaganje arheološkom nalazištu Pompeji sto pet miliona evra još 2012. godine. U prve dve godine odobreno je tek nešto više od osam miliona evra. Pošto za povlačenje fondova EU postoje čelična pravila, lokalni preduzetnici koji su godinama bili pretplaćeni da dobijaju sve tendere ili bilo koji posao koji se odnosi na Pompeju, uz pomoć ne uvek, da upotrebimo eufemizam, legalnih sredstava bojkotovali su ili onemogućavali da se organizuje tender ili takmičenje za dobijanje nekog posla. Pošto je Evropska komisija sredinom prošle godine upozorila italijansku vladu da će nepotrošeni odvojeni deo novca za Pompeju biti nepovratno izgubljen, Rim se prenuo iz letargije i shvatio da je vrag odneo šalu. Pošto su razumeli da je nemoguće sa postojećim rukovodstvom u Pompeji promeniti bilo šta i da bi se izbegao nacionalni debakl, Ministarstvo kulture se odlučilo da pošalje dvojicu prinudnih upravnika - generala karabinjera Ðovanija Nistrija koji je imenovan kao generalni direktor Velikog projekta Pompeja, dok je Masimo Ozana preuzeo u svoje ruke nadzorni organ Ministarstva kulture za Pompeju.

UMETNIČKI PRIKAZ KATASTROFE KOJA JE ZADESILA POMPEJU 79. GODINE

UPOZNAJ SVET

DA NIJE INTERVENISALA EVROPSKA UNIJA, ODNOSNO EVROPSKA KOMISIJA KOJA JE ODOBRILA STO PET MILIONA EVRA ZA RESTAURACIJU KUĆA I DRUGIH OBJEKATA U POMPEJI, ITALIJA BI BILA PONIŽENA, OSRAMOĆENA I ŽIGOSANA U CELOM CIVILIZOVANOM SVETU KAO DRŽAVA KOJA NIJE SPOSOBNA DA SE BRINE O SPOMENICIMA KULTURE KOJI SU DEO UNESKOVE SVETSKE KULTURNE I PRIRODNE BAŠTINE Sa dolaskom dvojca Nistri-Ozana u Pompeju stanje je počelo da se popravlja, ali je sa pozitivnim pomacima počela opstrukcija i podmetanje klipova pod točkove ekipe oko Nistija i Ozane koja želi da što je moguće više iskoristi novac koji je EU stavila na raspolaganje. Registruju se nenajavljeni štrajkovi osoblja u Pompeji zbog kojih je arheološko nalazište zatvarano a hiljade turista, među kojima je bilo mnogo onih kojima je to bila jedina prilika u životu da se prošetaju „Ulicom izobilja“ (Via dell‘Abbondanza) ostalo je na kapijama. POSLEDNJI U NIZU NISKI UDARCI ZA IMIDŽ Pompeje i Italije u svetu stigli su tokom leta kada su turisti ostavljeni da satima čekaju u redu na 40 stepeni ispred šaltera za prodaju karata za Pompeju. Između Ministarstva kulture i preduzeća koja vode Pompeju ili su zadužena za njeno obezbeđivanje traje permanentni rat oko broja čuvara, načina njihovog izbora i plaćanja. Motiv štrajka bili su neisplaćeni dodaci na plate. Istovremeno, već nekoliko meseci je u toku neka vrsta tzv. belog štrajka, odnosno čuvari koriste svaki izgovor i opravdanje da se ne pojave na poslu. Nadzornik Ozana, da bi obezbedio regularno otvaranje antičke Pompeje, već mesecima pribegava angažovanju čuvara na određeno vreme koji često nemaju potrebne kvalifikacije da bi obavljali taj veoma odgovoran posao. Ni oni koji rade na restauriranju vila, kuća i drugih objekata u antičkoj Pompeji ne ističu se velikim entuzijazmom ni marljivošću. Njihovo radno vreme je istovetno sa otva-

ranjem arheološkog nalazišta za posetioce od 8.30 do 17 sa jednosatnom pauzom za ručak i već u 16.30 svi su spremni da napuste radna mesta. Još pre turista! Evropska komisija nije predvidela premije za završetak radova pre isticanja roka, pa zašto se onda truditi. Tu vrstu međuvlašća koriste lopovi i vandali. U Pompeji krade ko stigne. Čak i turisti, koji svakako ne spadaju u profesionalne lopove, bivaju prosto dovedeni u iskušenje nemarnim odnosom osoblja koje je zaduženo da nadgleda najbogatiju arheološku riznicu, da neovlašćeno ponesu neki suvenir. O profesionalnim kradljivcima umetničkih i arheoloških vrednosti da i ne govorimo. Niko se ne usuđuje ni da napravi približnu procenu koliko je arheoloških eksponata iz Pompeje završilo u privatnim kolekcijama tokom poslednjih decenija. Nedavno je jednog američkog maloletnika na turističkom putovanju sa porodicom zaustavila policija na aerodromu Fjumičino, pošto je u rancu imao jednu pločicu iz Pompeje koju je mislio da ponese kao suvenir u SAD. Iz Neptunove kuće ukradena je freska prošle godine i verovatno nikada neće biti pronađena, dok su turisti iz Francuske, Portugala, Gruzije pa čak i Japana uhvaćeni na delu usred bela dana kako pokušavaju da ukradu neku vrednost iz Pompeje. Krađe su svakodnevna pojava ne samo zato što je lopova mnogo nego zato što je reč o gotovo nepresušnom antičkom rezervoaru eksponata koji se svaki put obogati kako se zabode ašov podno Vezuva, a čuvara i obezbeđenja je poslovično nedovoljno.

GOTOVO JEDNAKO POGUBNI ZA POMPEJU su vandali sa svih meridijana: od onih koji ispisuju svoja imena na antičkim eksponatima do onih koji i pored upozorenja da ne dodiruju murale ili mozaike to rade ili ih čak šutiraju kao jedan mali Australijanac, zbog čega je nekoliko mozaika i murala oštećeno. U bizarne ispade ulazi i ruž sa usana nepoznate devojke na tek restauriranoj fresci u jednom od domusa u Via dell‘Abbondanza. Ne zaostaju za vandalima ni oni koji bi trebalo da valorizuju svaki deo Pompeje: tako su stavili plastičnu slavinu za vodu na cev koja je virila iz usta jedne figure na fontani staroj dve hiljade godine. Stvar je postala još tragikomičnija kada su, pod pritiskom javnosti, zamenili plastičnu slavinu metalnom. Jednostavno im nije palo na pamet da ne treba da postoji nikakva slavina na fontani koja datira još od pre rođenja Hrista. Malo vispreniji putnici namernici u antičkoj Pompeji za 20-30 evra mita čuvarima mogu da uđu u vile koje nisu otvorene za turiste, kao i da vide iskopine koje se restauriraju pa čak i da ponesu neki mali „suvenir“ sa ekskluzivnog obilaska grada. Objašnjenje je identično onome koje se može čuti u svim zemljama sa izraženom korupcijom i niskom građanskom svešću: „Direktori, nadzornici, komesari, ministri prolaze, a mi koji radimo ovde ostajemo.“ Rečju, oni su stvarni gospodari Pompeje i mogu da rade kako hoće, čak i da vode turiste u „privatne obilaske“ i da im otvore vrata koja su zatvorena čak i za arheologe. I pored napora koje italijansko ministarstvo kulture i njegovi komesari u Pompeji čine da iskoriste što je više moguće novca iz fonda EU koji iznosi sto pet miliona evra, već sada je jasno da do kraja godine barem polovina novca neće biti iskorišćena. Olakšavajuću, ali samo donekle, okolnost za italijansku državu i Pompeju predstavlja revidirana odluka Evropske komisije da ne povuče nepotrošeni novac već da ga odbije od sledećih fondova koji će biti odobreni za jedno od najvažnijih arheoloških nalazišta na planeti. Jednostavno, general Nistri i nadzornik Ozana su se suočili sa uobičajenim problemima sa kojima se suočava svako ko pokuša da uvede red i primenjuje zakone u Italiji južno od Rima. Prvi tenderi za koje je novac obezbedila EU otišli su preduzećima koja su godinama profitirala na nevoljama Pompeje i koja su kao vampiri isisavala novac a da pritom nisu završavala ni pola posla za koji su bila plaćena. Da stvar bude groteskna, i

UPOZNAJ SVET

U Pompeji krade ko stigne. Čak i turisti, koji svakako ne spadaju u profesionalne lopove, bivaju prosto dovedeni u iskušenje nemarnim odnosom osoblja koje je zaduženo da nadgleda najbogatiju arheološku riznicu, da neovlašćeno ponesu neki suvenir. O profesionalnim kradljivcima umetničkih i arheoloških vrednosti da i ne govorimo. Niko se ne usuđuje ni da napravi približnu procenu koliko je arheoloških eksponata iz Pompeja završilo u privatnim kolekcijama tokom poslednjih decenija pored vrlo negativnih iskustava iz prošlosti oni su po pravilu opet dobijali poslove ili njihove ćerke firme. Sa dolaskom dvojice ljudi spolja koji nisu povezani sa lokalnim biznismenima i korumpiranim službenicima i političarima, uobičajena šema je razbijena i konačno je državno tužilaštvo odlučilo da proveri poslovanja firmi koje su godinama „servisirale“ Pompeju. U međuvremenu su usledila prva hapšenja i očekuje se da u sledećih par meseci bude završena istraga posle čega će po svoj prilici uslediti maksi-proces u kojem će završiti veći broj funkcionera i lokalnih biznismena koji su ispumpavali novac iz Pompeje koji je odvajala država. DA NEŠTO DEBELO NE FUNKCIONIŠE U POMPEJI POKAZUJE jedna banalna činjenica: u okolini tog antičkog grada koji godišnje poseti više od dva i po miliona ljudi, u uslovno rečeno modernoj Pompeji ne postoji nijedan hotel sa pet zvezdica, samo nekoliko sa četiri zvezdice, dok je ukupno hotelskih smeštaja oko 50 i to vrlo lošeg kvaliteta. Praktično, najveće arheološko nalazište od preko 400 hektara između Napulja, Sorenta, Kaprija i Amalfitanske obale pretvoreno je u „sendvič turizam“ ili kako to Italijani slikovito kažu, „ugrizi i beži“. Manje od deset odsto posetilaca iz čitavog sveta koji prošetaju ulicama grada koji je izronio iz okamenjene lave pre 150 godina odluči se da boravak u Pompeji pretvori u nešto više od kratkog izleta. Tome u velikoj meri doprinosi što je sve na tom mestu vrlo malo spojivo sa jednom sređenom evropskom zemljom, počev od đubreta koje se ne odnosi dovoljno često i tako se stvaraju prave male deponije unutar antičke Pompeje i oko nje, koje u letnjim mesecima poprilično zaudaraju. Vozovi koji saobraćaju od Napulja do Pompeje gotovo su jednako jezivi kao srpski, na železničkoj stanici vas dočeka-

ju horde prevaranata, džeparoša, probisveta koji hoće da vam nešto „prodaju“, od lažnih specijalnih obilazaka antičkog grada do falsifikovanih karata za razne događaje. Ništa bolje nije ni ako dođete automobilom - parking prostor je premali za svakodnevni priliv posetilaca pogotovo u udarnim periodima, tako da ste osuđeni da tražite jedan od mnogobrojnih improvizovanih parking prostora koji koštaju po nekoliko desetina evra. Sledeće neprijatno iznenađenje koje vas zatekne je buvljak u najgorem mogućem izdanju oko Pompeje, na kojem se prodaje sve i svašta. Imate osećaj kao da ste u nekoj arapskoj zemlji i nekoj turskoj kasabi, a ne da ste u „Lepoj zemlji“ (Bel paese), kako je još Dante definisao prostor od Alpa do Sicilije a anglosaksonski svet ga tako zdušno prihvatio da je Bel paese postao sinonim za Italiju. Na šalterima gde se prodaju ulaznice za karte svašta može da vas snađe, od toga da ne radi bankomat i aparat za kreditne kartice, ili još gore, nenajavljeni štrajk nezadovoljnog osoblja zbog kojeg se arheološko nalazište zatvara na nekoliko sati ili ceo dan. Ako niste bili pažljivi i niste se prethodno informisali a pritom nemate na raspolaganju još jedan dan da se zadržite u Pompeji ili okolini, bićete razočarani jer nećete moći da kupite ulaznice za „Prigradska kupatila“ (one se plaćaju posebno), nadaleko čuvena zbog duhovitog prikazivanja erotskih scena. Za ta kupatila neophodno je rezervisati kartu bar jedan dan ranije. NEPRIJATNIM IZNENAĐENJIMA NEMA KRAJA ni kada prođete kroz „Portu Marina“ (ulaz u antičku Pompeju) jer vrlo lako možete da naiđete na upozorenje da je vila, domus ili Velika palestra (vežbaonica) zatvorena, baš kao što se to ovog oktobra dogodilo. I pored otvaranja „Palestre grande“ posle sedmogodišnje restauracije uz fanfare i

prisustvo italijanskog ministra za kulturu i baštinu Darija Frančeskina, putnici namernici naišli su na natpis da je „palestra“ zatvorena i da se može posetiti samo subotom uveče. Tako su zatvorena za posete i restaurirana tri domusa koja su takođe bila svečano otvorena uz prisustvo ministra Frančeskinija u proleće prošle godine. Pompeja je posle Koloseuma i Carskih foruma (ne računajući Baziliku Svetog Petra i Vatikanski muzej) najposećenija turistička atrakcija u Italiji. Ako se potvrdi dobar trend, uprkos javašluku i neorganizovanosti, u 2015. godini antičku Pompeju će prvi put u jednoj kalendarskoj godini videti više od tri miliona ljudi. Samo u julu je Pompejom prošetalo gotovo 400.000 turista. U prošlosti je nekoliko preduzetnika imalo ideju da iskoristi brend Pompeje i njenu savršenu poziciju između Amalfitanske obale Kaprija i Napulja, i napravi kompleks sa hotelima, tematskim parkovima, restoranima i svim što ide uz to. „Pompeja 2000“, „Nova Pompeja“ samo su neki od tih projekata koji su, nažalost, svi propali pre nego što je i počela njihova realizacija zbog kamorističke infiltracije. Na taj način moderna Pompeja ostaje „siromašna“ sestra antičke Pompeje jer od tri miliona turista koji potroše za ulaznice da bi videli Amfiteatar, Forum, Ulicu izobilja ili Prigradska kupatila više od trideset miliona evra, za Pompeju našeg vremena i njenih 25.000 stanovnika ostanu mrvice. Tako ruševine najočajnijeg antičkog grada - usled prirodne nesreće biblijskih razmera - deluju kao Tantalove muke za građane moderne Pompeje. Pored njih stoji „rudnik para“, a njima ostaju samo delići zarade, i dok iz celog sveta dolaze da uživaju u lepoti antičke arhitekture, oni žive u jednom od najružnijih gradova u Italiji, gde je divlja gradnja pravilo, a urbanistički plan samo crtež na papiru.

MITOLOGIJA

KAPORIJADA Piše Zorica Marković

Foto Igor Pavićević

MITOLOGIJA

Samo zapisujte sve

što osećate

MITOLOGIJA

„BEOGRAD

NIJE U BEOGRADU, JER BEOGRAD, u stvari i nije grad - on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.“ Neki takav ugao, jedan od onih koje je Momo Kapor najviše voleo na Vračaru, ove jeseni stopio se sa umetnikom čija je nepresušna inspiracija bio. Taj jedan ugao kojim je svakodnevno prolazio od devete godine pa do same smrti, u delu Mačvanske ulice, od Tamnavske do Bore Stankovića, poneo je plavu tablu s belim slovima na kojoj piše: Ulica Mome Kapora. To je Momin krug. Vragolasti genije, pisac i slikar, udisao je taj Beograd pune 64 godine, baveći se njegovom „magijom“, mentalitetom, došljacima i starosedeocima, krvotokom i srcem. Samom dušom. Taj „skver“, na inicijativu Fondacije Mome Kapora koja drži naše sećanje na Momu budnim, biće to mesto koje će po uređenju grada postati skver za okupljanje pesnika, citiranje stihova i još koječega što bi i sami velikani pera radili. Ili možda još rade, kako su voleli da se šale, sada zajedno negde u „gornjoj“ kafani. A Momo je živ i književno, pošto je treća knjiga njegovih intervjua bila veliki hit ovogodišnjeg Sajma knjiga...

M JEDNOM JE ZAPISAO DA SE U NJEMU ČESTO BORE ONAJ HERCEGOVAC I BEOGRAĐANIN. O TOME SE „POŽALIO“ I JEDNOM PSIHIJATRU, KOJI MU JE REKAO DA JE NJEGOV SLUČAJ VEOMA ZANIMLJIV. „‘ZAPISUJTE SVE ŠTO BUDETE OSEĆALI‘... ETO, ZAPISUJEM, OD TOGA I ŽIVIM. ‚MOGAO BI DA ŽIVIŠ I OD NEKOG OZBILJNIJEG POSLA‘, GUNĐA HERCEGOVAC U MENI“

omo Kapor je voleo Beograd. Voleo je i da pobegne u njegove skrivene delove. Pasara „Ada“. U marini, na ulazu u čuveno Savsko jezero, još stoji čamac, sa žutom nadstrešnicom, koja leprša po najjačem vetru ove jeseni. Pasara deluje kao nova, ali imala bi štošta da ispriča, kojim je sve zavojima i kanalima trideset godina klizila sa avanturistom kapetanom, Momom Kaporom. Pasara je dugo mirovala otkako nema Mome. Supruga Ljiljana Kapor setno se prisećala na srećne dane, na to kako je jedan od najznamenitijih srpskih pisaca više od svega živeo za to da isplovi u nepoznatom pravcu. Ako ne bi sedeli kod Cece u restorančiću i jeli njen pečeni hleb, neko starinsko domaće jelo koje je i sam voleo da sprema. Bili su to dani kada bi pobegli od gužve, a na neki način ostajali u gradu koji su voleli, a Momo udisao život. S neverovatnom lakoćom vozio bi kroz zavoje, činilo joj se da bi to umeo i vezanih očiju. Skoro da je tako i bilo jer je početkom devedesetih naglo počeo da gubi vid. Ništa ga to nije sprečilo da nastavi da piše, izdaje skoro svake godine, slika pođednako dobro kao oni slikari kojima se divio, živi širom otvorenih očiju, kao što reče jedan od njegovih prijatelja. Samo pisci koji prolaze kroz proces stvaranja razumeju zbog čega je često pomišljao da mu „ova knjiga bude poslednja“ ili je cepao rukopis teško stvoren prethodne noći. Ali onda bi upoznao neke nove ljude, saznavao o nekim novim životima, slušao o neobičnim sudbinama i već ih smeštao u svoj novi rukopis, lik po lik. Nikad nije beležio, sve je pamtio, do detalja. „Kad bi me video da pričam sa nekim, pitao bi me o čemu smo pričali, ko je taj, odakle je, šta

radi, ko su mu ovi ili oni, a kada bih odgovarala - ne znam, ne znam, ne znam, on bi se onda iznervirao: pa o čemu ste onda pričali?! Njega je zanimao običan čovek, voleo je da priča s ljudima, sve ga je interesovalo, imao je onu iskrenu radoznalost koja mu je zapravo služila kao osnova za pisanje“, kaže Ljilja. Nije postojala osoba koja mu ne bi odgovorila na pitanja, a pitao je sve. Kad bi pričao sa nepoznatima, ispostavilo bi se da poznaje nekog zajedničkog, makar bio iz zabačenog sela. Tako je u bolnici u Švajcarskoj, pre prve operacije, upoznao ženu iz Srbije koja mu je rekla i kakvo osiguranje ima, i kolika joj je penzija, i kako plaća operaciju. Sve ono što možda drugom nekom ne bi rekla. RADOZNALOST GA JE GURALA DA NASTAVI SA RADOM, ali i, kako je sam govorio, urođena lenjost. Kao mlad umeo je da prevari oca da je učio, a u stvari bi spavao do dva - pola tri, sve dok se on ne vrati sa posla. Kažu da je zbog toga u zrelim godinama imao osećaj krivice, i želeći sve da nadoknadi, radio svakodnevno. Bio bi očajan, pomalo melanholičan kada bi propustio jedan dan, u nedostatku inspiracije, verujući da ništa nije stvarao. Izgubljeni dan je bio kao izgubljeni život. Tada bi odšetao do „Konobe“ sa svojom psom Arčijem i požalio se Olji ili Dejanu Cvejiću, domaćinima kafane koju je voleo. Voleo je ljude, ali bi umeo da se obraduje i kada je „Konoba“ bila prazna, a on mogao na miru da ispija vince i dodaje parčiće pršute Arčiju ispod stola. Bilo je dana kada je „Konoba“ bila krcata ljudima koji su dolazili zbog njenog šarma koji je Momo prepoznavao i delio sa drugima, ali i atmosfere koju je samo on umeo da stvara okupivši najrazličitije ljude, vrlo nespojivih karaktera. Najviše je voleo večernje razgovore sa komšijom Batom Dimićem, bravarom, sa kojim je umeo i ozbiljno da se posvađa.

MITOLOGIJA

Malo je onih koji znaju da je Momo sam odlučio da prestane da pije, mnogo pre nego što će se razboleti, i da mu je kao izgovor da odbije ponuđeno piće služilo: „Pijem samo šampanjac.“ Znao je da će u Srbiji ta fora proći, jer niko ne drži penušavac, a on nije znao drugačije kako da odbije, pa je prolazio i sa: „Ništa, onda samo čaša vode.“ Plan mu je propao odlaskom u Njujork, jer se tamo svuda pije šampanjac. Drugi pokušaj bez alkohola bio je kad se razboleo. Doktor mu je strogo zabranio jer su kiseline mogle da mu nanesu još goru štetu na grlu. Uvek je govorio da Arapima vera ne dozvoljava da piju, a njemu žena. „Nisam mu ništa branila, samo sam mu se mešala u brak“, pričala je Ljiljana. Sve njegove knjige - to je bio on, to su bili ljudi koje je upoznavao, koji su ga inspirisali, život koji je živeo. Iako je tvrdio da nije pisao o sebi, kroz knjige je otkrio baš sve o svojoj duši, onome što ga je tištilo i slalo u nova promišljanja. Posebno kroz trilogiju o Sarajevu, gradu u kojem je rođen i koji nikad nije preboleo. Ljilja se seća da je voleo razgovore sa Kusturicom o Sarajevu, da je stalno mislio o njemu, čak i kao ratni reporter, sanjao ga često i stalno, ali da nije mogao da kroči u njega. Čak ga je jednom vodila na put, ali je

Kao mlad umeo je da prevari oca da je učio, a u stvari bi spavao do dva-pola tri, sve dok se on ne vrati sa posla. Kažu da je zbog toga u zrelim godinama imao osećaj krivice, i želeći sve da nadoknadi, radio svakodnevno. Bio bi očajan, pomalo melanholičan kada bi propustio jedan dan, u nedostatku inspiracije, verujući da ništa nije stvarao on odustao pred sam ulazak. Odbijao je da uđe prerušen, a ovako nije mogao. Momo je bio i čovek zaljubljen u umetnost. Voleo je putovanja tokom kojih bi mogao da doživi nešto novo, da istražuje, nauči nešto novo o kulturi, umetnosti, i znali su supruga i on da nestanu u nepoznatom pravcu, naravno, kad je bilo novca. Znao je toliko toga, da bi zadivio i kustosa u muzeju u Njujorku gledajući slike umetnika čija imena mi ne znamo ni da izgovorimo, ili u Luvru „služeći“ kao vodič prijateljima, prenose-

MITOLOGIJA

ći im strast koju je osećao prema tim potezima kistom. Momo je i čovek koji je znao da pleše toliko dobro da je sa Ljiljom osvojio prvu nagradu na jednoj od plesnih večeri, ne znajući ni da se takmiči, u hotelu, na letovanju, u Bagdadu, pre nego što ga je poslednji rat uništio. UMEO JE DA VODI NEPONOVLJIVE DISKUSIJE sa običnim ljudima, kolegama, ponajviše sa novinarom „Politike“, velikim prijateljem Maksimovićem, Maksom, pa su u „Konobi“ znali da se nadmeću ko bolje i više poznaje doajene svog posla. Nerazdvojan je, naravno, bio sa Zukom Džumhurom, sa kojim je provodio dane na Adi. Obožavao je odlaske u ateljee na savskom delu Ade, gde su radili slikari Kemal Ramujkić, Ratko Vulanović, Marijana Gvozdenović... Ti njihovi dani na Adi znali su da se pretvore u višesatne „teške“ razgovore, a pravljene su i odlične žurke koje pamti čak i Filharmonija. Momo je voleo da se okupa svakog Prvog maja, čak i kada bi voda bila toliko studena da je opasno skakati u nju. Nije mu smetalo, zaboravio bi i na pritisak, i na šećer, i na svaku bolest koja ga je polako odvodila. „Jednog Prvog maja nigde nikoga nije bilo. Moma se pitao zbog čega, a onda glasno prokomentarisao da je čitao vest o nekoj zarazi. ‚Ja sam pustio tu vest‘, rekao mu je Maks, ‚dosadilo mi je da gledam ljude, hoću na miru da uživamo.‘“

BIO JE I ČOVEK ZALJUBLJEN U UMETNOST. VOLEO JE PUTOVANJA TOKOM KOJIH BI MOGAO DA DOŽIVI NEŠTO NOVO, DA ISTRAŽUJE, SAZNA NEŠTO O KULTURI, UMETNOSTI, I ZNALI SU SUPRUGA I ON DA NESTANU U NEPOZNATOM PRAVCU, NARAVNO, KAD JE BILO NOVCA. ZNAO JE TOLIKO TOGA, DA BI ZADIVIO I KUSTOSA U MUZEJU U NJUJORKU GLEDAJUĆI SLIKE UMETNIKA ČIJA IMENA MI NE ZNAMO NI DA IZGOVORIMO, ILI U LUVRU „SLUŽEĆI“ KAO VODIČ PRIJATELJIMA, PRENOSEĆI IM STRAST KOJU JE OSEĆAO PREMA TIM POTEZIMA KISTOM

ČUVENI IZRAZ „KAPORIJADA“ POTEKAO JE KO zna od koga, ali možda je najzaslužniji za to upravo Maks. Bata se seća priče da je Maks jednom prolazeći pored splava na kojem je sedeo Momo odbio da im se pridruži: „Neću, tu je uvek ‚kaporijada‘“. „On je uvek bio u centru pažnje jer bi vas zaokupio pričama, toliko je bio zanimljiv, neverovatan, da bi se celo društvo nekako okupilo oko njega.“ Mnogo je voleo i Njujork, ali i Ruse, iako je uvek govorio da se „prve polovine života plašio da dođu, a narednih pola da ne dođu“. Više od svega bio je patriota u pravom smislu reči, tvrde njegovi prijatelji. Patriota, a ne ono što su pokušali kasnije da mu prikače. Amerika mu je donela ne samo provod ili kulturu iz udžbenika već i druženje sa ljudima o kojima su snimani filmovi. „Kroz Momin život prošao je milje opasnih momaka. Postoji nepisano pravilo da ljudi sa ivice zakona vole da se druže s umetnicima. Ima neka tajna veza između pisaca i ‚loših momaka‘. Jedni imaju potrebu da se ispovedaju, a ovi drugi da o tome pišu i da to ostane zabeleženo. I Moma i ja smo bili priljatelji sa Boškom Radonjićem, između ostalih. Često smo boravili u njegovoj kući kada smo bili u Njujorku. Za one koji ne znaju, Boško je bio šef irske mafije u Njujorku i prijatelj i desna ruka

Džona Gotija. Za neke kontroverzna ličnost, a za druge srpski Korleone. U društvu s njim, ono što se samo gleda na filmu, nama se dešavalo u životu. Moma je slikao portrete žena i ljubavnica najvećih mafijaša u Njujorku, odlazio na najotmenija mesta, na primer u ‚Režin‘ na Park aveniji ili ‚Maksim‘ na Medisonu. Jednom smo otišli s Boškom na večeru u ‚Maksim‘ čiji je vlasnik Monti. Naručili smo šampanjac i kako nije bio dovoljno hladan, Boško je iznerviran pozvao menadžera. Naručio je karton najskupljeg šampanjca ‚Kristal‘ koji košta čitavo bogatstvo i tražio od menadžera da ga, bocu po bocu, prospe u toalet. A onda je hladno procedio kroz zube: ‚Monti će platiti račun!‘“ Kuvanje je bila Momina velika ljubav. Ali slikanje je na kraju voleo više od svega. Ponekad bi bio zasićen završenim slikama jer nije uspevao da dođe do željene forme „slike-crteža“, ali tako je nastao i njegov čuveni „anđeo“... Anđeli su bili njegov dijalog sa Da Vinčijem. Momini krugovi su uspomena na njegov rad, za koji se Ljiljana Kapor bori svake godine. Momina godišnja nagrada, koja se dodeljuje na njegov rođendan, priznanje je za one čiji bi rad, književni ili likovni, odobrio Momo da je živ. Ljiljana kaže da su njih dvoje morali da krenu od nule u zajedničkom životu, da su delili mali sobičak, iznajmljeni, čak 12 godina; dok nije stvorio sam svoj atelje, slikao je na zastakljenoj terasi... O ranom ustajanju nije bilo govora. Rad je počinjao tačno u podne, kako Ljilja kaže, „kao Gari Kuper. Nedelja je bio božji dan, za odmaranje.“ Kada je bolest došla, verovao je da će otići isto tako tiho. Lečenje i rak je shvatao kao da mora da preleži grip, i tako se odnosio prema tome. Možda je to i previše normalno prihvatao zbog drugih, mada jedan od družbenika iz „Konobe“, Srđan Mihailović, inače doktor, kaže da je u njemu tragao za bilo kakvim znakom straha, nepoznavanja situacije. „Bio je svestan bolesti, posledica, nikad se nije žalio da ga nešto boli, izvinjavao se što ne može da priča, što kašlje, ali gledao je na to kao na elementarnu nepogodu koja će proći. Svakodnevno gledam takve i slične bolesnike i kažem vam da je to izuzetnost takvog genija“, kaže Srđan. Dva meseca koja je proveo kod Emira na oporavku nisu mu pomogla da se u potpunosti izbori sa bolešću, ali su mu grejala dušu zbog razgovora koje je vodio sa Majom i Kusturicom. Kada je Kusturica otvorio bar sa njegovim imenom, obradovao se kao da je otvorio svoj bar, rekavši: „Ostali mogu da imaju ulice, ali niko nema svoj bar.“ Sada ima i ulicu. Nijednom nije pomislio o otvaranju kafane jer mu je ona bila da se razonodi, da razgovara sa ljudima, „izduva se“, a ne da radi. „Ta kafana bi propala, iako bi uvek bila puna“, kaže supruga Ljiljana.

MITOLOGIJA

Umeo je da vodi neponovljive diskusije sa običnim ljudima, kolegama, ponajviše sa novinarom „Politike“, velikim prijateljem Maksimovićem, Maksom, pa su u „Konobi“ znali da se nadmeću ko bolje i više poznaje doajene svog posla. Nerazdvojan je, naravno, bio sa Zukom Džumhurom, sa kojim je provodio dane na Adi. Obožavao je odlaske u ateljee na savskom delu Ade, gde su radili slikari Kemal Ramujkić, Ratko Vulanović, Marijana Gvozdenović ŽENE JE, NARAVNO, KAO PRAVI BOEM, MNOGO VOLEO do kraja života, i to nije krio, uvek su mu bile inspiracija, u slikama i u knjigama, ali se skrasio pored Ljilje, koja mu je posvetila ceo svoj život od trena kada ga je upoznala. Statua Dafne na Adi, koju je obožavao, podseća na njega, pa često služi kao oaza onima koji bi možda da na miru pročitaju knjigu. Možda i neku od onih koje je pisao na „pisaćoj mašini“, jer kompjuter nije ni voleo, niti se trudio da nauči da ga uključi. „Kada budu napisali Rat i mir na kompjuteru i ja ću preći na njega“, govorio bi. „Ma, ima da se vratim na pero i tako krenem stopama velikih književnika.“ Do dana današnjeg, njegova soba, radni sto, ostao je onako kako je izgledao svakodnevno. Omiljeno pero, mašina za kucanje, omiljene knjige, Čehov, monografija Leonarda da Vinčija, Pabla Pikasa, Sandra Botičelija... i spisak je predug. „Život sa Momom je podrazumevao opušteno ćaskanje o naoko nevažnim stvarima, a bilo je momenata kada su naši razgovori prelazili u duboke filozofske rasprave. Znate, ja sam bila mlađa od Mome dvadeset godina, ali sam u mnogim stvarima bila starija od njega - ‚sprečavala sam ga da pravi gluposti‘ - sada ga citiram. Već je pričao u intervjuima o jednoj večeri kada smo sedeli u ‚Klubu‘. Tada je upravo završavao roman Ispove-

sti, večerali smo sa prijateljima i on je prepričavao roman i u jednom trenutku rekao: ‚Stvarno ne znam kako da ga završim.‘ A na prvom primerku ove knjige je ispisana njegova posveta meni - ‚Za Liki, koja je izmislila kraj ove knjige.‘ Jednom mi je rekao: ‚Voleo bih da mogu da vidim ko je došao na moju sahranu, a onda da čujem govor, a ja da im se smejem odozgo.‘ Znate, ostao mi je žal što nisam uspela da, pre njegovog odlaska, učinim dve stvari: da ga odvedem u Sarajevo i omogućim mu da popuši poslednju cigaretu. Ali ni delić ostatka života sa Mokijem ne bih promenila.“ Jednom je zapisao da se u njemu često bore onaj Hercegovac i Beograđanin. O tome se „požalio“ i jednom psihijatru, koji mu je rekao da je njegov slučaj veoma zanimljiv. „‘Zapisujte sve što budete osećali‘... Eto, zapisujem, od toga i živim. ‚Mogao bi da živiš i od nekog ozbiljnijeg posla‘, gunđa Hercegovac u meni. U tom trenutku pokraj nas prođe jedna beogradska ljepotica. I Hercegovac i Beogradanin okreću se za njom. Ja se pravim da je ne primjećujem. Ali, oni više ni o čemu ne mogu da pričaju, sem o politici. Opet se svađaju oko toga ko je patriot, a ko izdajnik. Šta da radim? Hercegovcu naručujem lozovaču - Beograđaninu hladno pivo, a ja popijem sedativ da ih lakše podnesem i ponovo zaspim. Strah me je jedino buđenja...“

UPOZNAJ SVET

ORAH hrana za srce i mozak Orah se ubraja u zaista zdrave darove prirode. Takođe, spada u grupu namirnica o čijoj lekovitosti internetom kruže brojne poluistine. Evo za šta je stvarno dobra ova tvrda, čudnovata voćka

Orah je neizmerno hranljiv i zdrav na mnogo nivoa. Možda su ga zbog toga stari Grci nazivali „Jupiterovim plodom“ i time ga svrstali u hranu bogova

UPOZNAJ SVET

 Samo 30 grama oraha dnevno zadovoljava 95 odsto potreba organizma za omega-3 masnim kiselinama. 30 g oraha: 185 kalorija, 18 g masti i 4 g proteina 30 g kikirikija: 170 kalorija, 7 g proteina i 14 g masti 30 g brazilskog oraha: 200 kalorija, 21 g masti i 3 g proteina  Mozak je sačinjen od 60 odsto masti, zbog čega unos zdravih masti (kao što su omega-3 masne kiseline iz oraha i koštunjavog voća) pozitivno utiče na rad mozga.  Nekoliko istraživanja je pokazalo da umanjeni unos omega-3 masnih kiselina kod dece može da ima posledice u vidu poremećaja raspoloženja poput hiperaktivnosti, razdražljivosti i izliva gneva.

rah jeste zbog omega-3 masnih kiselina jedna od namirnica koje se smatraju hranom za mozak, ali se mnogo više smatra „hranom za srce“, zbog svojih drugih hemijskih svojstava. Sa druge strane, bogat ne samo omega-3 masnim kiselinama već i folanom (mineralom koji je vrlo značajan za razvoj nervnih ćelija), kikiriki se smatra vrlo ozbiljnim gorivom za mozak, iako po obliku nimalo ne liči na njega. Razlog zbog kog ovakve glasine opstaju je jednostavan - ne škode. Orah je neizmerno hranljiv i zdrav na mnogo nivoa. Možda su ga zbog toga stari Grci nazivali „Jupiterovim plodom“ i time ga svrstali u hranu bogova.

ČINJENICE Sve koštunjavo voće sadrži vrlo zdrave omega-3 masne kiseline koje doprinose dobrom radu srca i mozga. Kako je vrlo ukusno, a povrh svega i izuzetno hranljivo, javna je preporuka zameniti grickalice koštunjavim voćem, naravno uz oprez. Preporučena dnevna doza za unos oraha ili badema teži oko 40 grama (manja šaka). I zaista, ukoliko se orah i badem uvedu u svakodnevnu ishranu, organizam vrlo brzo počne da iskazuje svoju zahvalnost. Ipak, kako ni u čemu ne treba preterivati, orašaste plodove kao namirnice bogate mastima svakako treba izbegavati u ogromnim količinama. Studija koju je 2006. godine sprovelo Ministarstvo zdravlja Španije u saradnji sa Kalifornijskom komisijom za orahe po-

kazala je da su orasi efikasni koliko i maslinovo ulje kad je reč o ublažavanju procesa upale i oksidacije u arterijama nakon teških masnih obroka. Ovo istraživanje je pokazalo da je za postizanje optimalnih efekata za zdravlje srca potrebno unositi u proseku oko osam oraha dnevno.

ZBOG ČEGA JE ORAH POSEBAN? Orasi se često etiketiraju kao najzdravije koštunjavo voće. Specifični su po tome što su posebno bogati alfa-linoleinskim kiselinama (ALA), koje se smatraju dobrim saveznicima za umirivanje srčane aritmije. Orah sadrži i vitamin E u retkom obliku gama-tokoferola (uobičajen je alfa-tokoferol), vrlo korisnog po zdravlje srca i krvnih sudova. Upravo zbog toga, redovna konzumacija oraha pomaže u održavanju prohodnosti arterija i doprinosi spuštanju nivoa lošeg, a povećanju nivoa dobrog holesterola u krvi.

KAKO GA JESTI? DORUČAK: Orasi mogu biti sjajan dodatak zobenoj kaši. Za idealan užitak, zobenoj kaši je potrebno dodati šoljicu mlevenog ili seckanog oraha, malo voća i malo cimeta. MEĐUOBROK: Ukoliko se uzimaju kao grickalice u međuobroku, orahe je dobro kombinovati sa bademom, ali i sa kikirikijem. Iako mnogi izbegavaju kikiriki zbog toga što „goji“, kikiriki (bogat folatima) se zbog svoje izuzetne hranljivosti preporučuje vegetarijancima i trudnicama. Badem pomaže u

ublažavanju problema sa želudačnom kiselinom, a kao već provereni „prirodni lek“ za gorušicu i mučninu sa gotovo trenutnim dejstvom takođe je vrlo omiljen među trudnicama. Koštunjavoj mešavini može se dodati i brazilski orah - prirodni rezervoar selena u malom pakovanju, odličan za očuvanje zdravlja prostate kod muškaraca. Ipak, brazilski orah spada u onu grupu ekstremno hranljivih namirnica koje se uzimaju u zaista malim količinama. Pored srodnog koštunjavog voća, orah se sjajno kombinuje i sa svežim voćem, naročito sa jabukama. OBROK: Orah može biti ﬁn dodatak jelima bilo da je reč o mesu ili potažima od povrća kojima njegov speciﬁčan ukus da posebnu dimenziju. Takođe, orah je omiljen sastojak obrok-salata među kuvarima. RECEPT 1: Komadićima pilećeg belog mesa dodajte svež spanać, matovilac ili rukolu, crveni luk, nemasni sir, 1/8 šoljice seckanog oraha i maslinovo ulje. RECEPT 2: Komadićima pilećeg belog mesa dodajte nemasni jogurt, jednu narendanu jabuku i 1/8 šoljice naseckanih oraha. DESERT: Iako je teško zamisliti tradicionalnu tortu i pitu s jabukama bez oraha, i dalje su orasnice najpopularniji slatkiš sa orahom.

KAD SE NE PREPORUČUJE? Zbog visokog procenta masnih kiselina i visoke kalorijske vrednosti (649 kal na 100 g), orah se u većim količinama ne preporučuje ljudima koji sprovode redukcione dijete, pate od povišenog holesterola i triglicerida ili imaju problema sa žučnim oboljenjima.

KAKO SAM DOVDE STIGAO

Zoran Kesić Najpopularniji srpski TV voditelj, satiričar i autor emisije „24 minuta“. Dobar đak Ðoke Vještice. Dobitnik nagrade lista Danas za novinarsku hrabrost, prijatelj Nušićijade i aktuelni premijer Čivijaške republike

ŠKOLOVANJE OSNOVNA ŠKOLA

SREDNJA ŠKOLA

FAKULTET

OŠ „Milica Pavlović“ na Vračaru. Danas je moja bratanica Iva 8. razred u toj školi. Ali sada se zove „Kralj Petar II“. Škola, ne Iva.

XI beogradska gimnazija u Šumicama. U to vreme više sam se bavio sportom nego učenjem i bio sam ne samo najbrži u svojoj školi već i osvajao medalje na gradskim takmičenjima. Najdraža titula: pobednik ponoćne trke maturanata 1995. godine.

Pravni: Izašao na dva ispita, oba pao. Viša trenerska: Nisam ni stigao do ispita. Dva puta izlazio na prijemni za filmsku i TV režiju na FDU, oba puta bio ispod crte.

RADNO ISKUSTVO PRVI DŽEPARAC / ZARAĐENI NOVAC

PRVI STALAN POSAO

5. OKTOBAR

1995 - Imao sam 19 godina i podigao sam svoj prvi honorar u omladinskoj zadruzi u Domu omladine kao mladi lutajući reporter Studija B.

1996 - Sa nepunih 20 godina postao sam najmlađi stalno zaposleni novinar na Studiju B, i to na predlog mog prvog urednika - legendarnog Đoke Vještice. Voleo me je Đoka. Umeo je da kaže: „Ovaj mali Kesić ima da postane najbolji srpski reporter.“

Jedan od mojih najdražih dokumentaraca. Godinama sam bio „novinar sa kamerom“ i sam kreirao svoje priloge, kratke filmove i TV emisije. Voleo sam da snimam demonstracije. Tog dana film mi se i bukvalno odvijao pred očima i ostajao zabeležen na kaseti moje kamere.

OZBILJNE VESTI (2003-2005)

FAJRONT REPUBLIKA (2008-2011)

Početak moje satirične faze. Jednom sam u tim mojim vestima objavio da je uhapšeno tridesetak uglednih javnih ličnosti, među kojima i patrijarh Pavle. Bez nekog posebnog razloga. Tog meseca mi odbili 15% od plate. Verovatno s razlogom.

Donela mi je opštenarodnu popularnost, otvorila mnoga vrata, upoznao sam veliki broj dragih ljudi kroz tu emisiju, počeo i ozbiljnije da zarađujem, ali fajront „Fajronta“ doneo mi je i neslavan period od dve godine bez televizije.

DEZINFORMATOR (2005-2008) Kakvo je to bilo ludilo od emisije! Nikada nismo znali šta ćemo uraditi u sledećoj epizodi, ali jedno je bilo sigurno: probaćemo nešto što do tada nikada nismo. Naš slogan je bio: „Svi lažu, jedino mi izmišljamo“. Volim „Dezinformator“!

24 MINUTA (2013-) Obožavam tu emisiju. Ne, ozbiljno. Volim da je gledam i smejem se naglas. U onome što govorim na ekranu prepoznajem talenat, duhovitost i rad svih nas koji stvaramo taj šou. Dobra smo ekipa i ništa u priči o „24 minuta“ nije bitnije od toga.