Original#20 small by Badža Sinđelić

: ORGNLMAGAZINE

MAJ 2017.

BROJ

: @ORGNLMAGAZINE

CENA 199 RSD

FILOZOFIJA

BORIS BUDEN

Treba nam ne samo tolerancija nego i zajedničko stvaranje EKONOMIJA

PROFESOR BRANISLAV ŠOŠKIĆ

Kada bi najbolji ostajali ovde, bilo bi bolje svima PSIHOLOGIJA

ŽARKO TREBJEŠANIN

Čovek uvek ima potrebu da prkosi i da bude slobodan PREDUZETNIŠTVO

RIČARD BRENSON

Slobodno budite deca

: ORGNLMAGAZINE WWW.ORIGINAL.ME

WWW.NEDELJNIK.RS/ORIGINAL

MAGAZIN MARKO ŠELIĆ

MARČELO Ideali su ono čemu se teži, ne ono što je zapravo dostižno O studentima, njihovim vrednostima, o razlozima za o(p)stanak u Srbiji, o knjigama, o odrastanju, o tome koliko košta duša...

SADRŽAJ BROJA

MAJ

#20

10 / BALLOONERA

Najstariji profesor Beogradskog univerziteta Branislav Šoškić

O inovativnom startapu koji je osvojio nagradu na poslednjoj Startap akademiji, planovima za istraživanje svemira i preprekama s kojima su se suočili na svom putu razgovarali smo sa Lukom Jakovljevićem, jednim od osnivača Balloonere

4 / RIČARD BRENSON 6 / CROWDFUNDING 12 / VIBER 14 / EJMI KADI 22 / UBISOFT 32 / STOLICE KAKVE NE ZNATE 46 / SONJA GAJIĆ 48 / KVANTNA MUZIKA 52 / NOVI VOGUE 60 / DORIJAN GREJ 62 / DŽON OLIVER

36 / NEBOJŠA BOJOVIĆ Saobraćajni fakultet je najstarija i najviša obrazovna i naučna institucija u oblasti saobraćaja u našoj zemlji. Važi za jedan od težih, ali i zanimljivijih fakulteta u regionu. Njegov dekan, profesor dr Nebojša Bojović, pričao je u razgovoru za Original i o obrazovanju koje se stiče u ovoj ustanovi, ali i o mnogim „običnim“ pitanjima koja nas sve zanimaju

40 / MARČELO Muzičar, književnik, jedan od ljudi čijim rečima mladi veruju u intervjuu za Original pričao je o studentima, njihovim vrednostima, o razlozima za o(p)stanak u Srbiji, o knjigama, o odrastanju i o tome koliko košta duša

Impressum

54 / ŽARKO TREBJEŠANIN Ugledni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, jedan od najpoznatijih i najpozvanijih psihologa u našoj zemlji, u velikom razgovoru za Original pričao je o mladima i njihovim željama, o tome da li je moguće promeniti se kao osoba i da li je moguće menjati mentalitet nacije...

68 / BORIS BUDEN Neke nove generacije, kojima je normalno da žive u jednonacionalnim državama, misle da je nemoguće živeti s drugim ljudima, kaže za Original istaknuti filozof

Osnivač / Fondacija Novak Đoković Direktor magazina /Jelena Đoković Pomoćnici direktora / Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa Izdavač / NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik / Marko Prelević Grafički urednik / Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije / Igor Pavićević Izvršni urednik / Ana Mitić Lektura / Sanja Savić Redakcija / Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Margita Milovanović, Željko Pantelić, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt / original@nedeljnik.rs Marketing / Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs Štampa / Rotografika Subotica Generalni distributer / Štampa sistem ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

Ser Ričard Brenson

EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL

OGROMNA MOĆ KRIJE SE U TOME DA RAZMIŠLJATE KAO DETE Očuvao sam taj detinjasti senzibilitet čitavog života i koristio sam ga da oblikujem pristup biznisu i lične odnose. Deca u ljudima oko sebe i u čitavom svetu vide najbolje. I svi možemo mnogo da naučimo od tog entuzijazma široko otvorenih očiju

io sam odlučno dete, uvek sam tražio sledeću avanturu i želeo da sam otkrivam mnoge stvari. Srećom, roditelji su mi dali slobodu da istražujem svet oko sebe i da ga spoznam u svim njegovim bojama. Ohrabrivali su me da budem radoznao, nikada mi niko nije rekao da ne mogu nešto da postignem, ali mi je uvek bilo dozvoljeno da ne uspem. Doveka ću biti zahvalan načinu na koji su me odgajali mama i tata – ne samo što mi je bilo divno dok sam bio dete već je i umnogome uticalo na mene kao odraslu osobu. Očuvao sam taj detinjasti senzibilitet čitavog života i koristio sam ga da oblikujem pristup biznisu i lične odnose. Deca u ljudima oko sebe i u čitavom svetu vide najbolje. I svi možemo mnogo da naučimo od tog entuzijazma široko otvorenih očiju. Kada napustite školu vrlo rano da biste započeli svoj biznis, to može da bude samo početak veoma strme krive učenja, one koja natera mnoge ljude da prebrzo odrastu. Na mene je, ipak, imalo potpuno suprotan efekat. Kada sam ušao u svoj prvi posao, sa 16 godina, osećao sam se kao da sam opet mališan, klinac koji je tek prohodao. Nisam imao nikakvog iskustva, ali umesto da se osećam obeshrabreno ili postiđeno, zagrlio sam dete u sebi i skočio u nepoznato. Kao dete koje tek uči da hoda, morao sam da savladavam stvari odmah, i to tako što sam pokušavao. Dešavalo mi se da padnem, mnogo puta i na mnogo različitih načina, ali uvek sam se podizao, odlučan da naučim jednu veštinu i da se potom okrenem nečem drugom, nečem još uzbudljivijem. Tako je i bilo – pokrenuo sam Virgin sa istim slepim optimizmom koji bi mnogi ljudi nazvali naivnošću. U ranim danima Virgin Recordsa i Virgin Atlantica, niko od nas nije zaista znao kako treba da se radi. Ali, baš kao deca, nesvesni pravila, nastavljali smo napred i uspevali da ostvarimo ono što su drugi nazivali nemogućim. Kao što i ime brenda sugeriše, svi smo bili device u biznisu, voljni da prvi put probamo mnoge stvari. Nismo imali nikakva prethodna saznanja, nikakvu ideju šta bi moglo da funkcioniše, a šta ne bi; radili smo stvari na drugačiji način i utrli sebi put do uspeha. Mnogo sam naučio u tim svojim prvim danima u biznisu, toliko da se i sada, kad

god se nađem pred nekim izazovom, mentalno prebacim u to doba, ili čak u ranije vreme. Možemo mnogo da naučimo od neiskusnog i nevinog pogleda na svet, i načina na koji klinci obilaze i prevazilaze prepreke. Gledanje sopstvene dece kako rastu bilo mi je najveće zadovoljstvo u životu, ali me je i naučilo nekim od najvažnijih lekcija u životu. Na prvi pogled, moja supruga Džoan i ja naučili smo Holi i Sema azbuku i kako da vežu pertle, ali su oni, u stvari, mnogo više naučili nas. Njihova nadanja i želje ohrabrili su me da nastavim da tragam za svojim velikim snovima. Njihova neustrašivost dala mi je samopouzdanje da nastavim da izlazim van svoje zone komfora. Njihova žeđ za znanjem i novim iskustvima bila mi je podsticaj da nastavim da postavljam pitanja, da nastavim da izazivam status kvo i da se nikada ne odmaram na lovorikama. Holi i Sem sada su u njihovim tridesetim, imaju svoju decu, a ja i dalje učim. Volim da budem kul deda troma predivnim klinjama, Eva-Deji, Eti i Artiju, i bebici Bluiju. Oni mi ne donose samo radost, oni me i inspirišu. Posmatranje kako se razvijaju i kako stiču osobine ličnosti bilo je nešto predivno. Njihovi umovi su već neverovatno moćni, a njihov pogled na svet neopterećen i neizgreban. Posebno sam uživao da ih gledam kako uče da hodaju. Bilo je to iskustvo koje mi je otvorilo oči na temu onoga što svi odrasli mogu da nauče. Oni su imali toliko padova i toliko udaraca, ali uprkos tome, uprkos svim tim udarcima koje su njihova mala tela podnela, ustajali su i ponosno nastavljali dalje; njihov ego nije bio uzdrman, njihova volja da probaju opet nije bila umanjena. Mnogo je lako da vas ophrvaju stresovi odraslih ljudi, i jednako je lako otpisati energiju mladih – ali to je velika greška. Ne postoji ništa loše u tome da u duši ostanete dete. Deca gledaju svet zapitano i otvoreno, i ona vide šanse tamo gde odrasli vide prepreke. Treba ne samo da ih slušamo, verujem, već i da se ponašamo kao oni.

KNJIGE KOJE SVAKO TREBA DA PROČITA Ser Ričard Brenson je povodom Svetskog dana knjige sastavio listu 70 knjiga po svom izboru, od dečjih knjiga do autobiografija, od naučnih radova do epskih avantura. Evo nekih od njih:

1. Neočekivane priče, Roald Dal 2. Doživljaji Haklberija Fina, Mark Tven 3. Oh, mesta na koja ćeš ići, Dr Sus 4. Petar Pan, Dž. M. Bari 5. Autostoperski vodič kroz galaksiju, Daglas Adams 6. Hobit, Dž. R. R. Tolkin 7. 1984, Džordž Orvel 8. Sto godina samoće, Gabrijel Garsija Markes 9. Putovanja s Čarlijem, Džon Stajnbek 10. Staljingrad: Sudbonosna opsada, Entoni Bivor 11. Prava stvar, Tom Vulf 12. Pun život: Sećanja u devedesetoj, Džimi Karter 13. Nema budućnosti bez oproštaja, Dezmond Tutu 14. O riginalni: Kako menjaju svet oni koji se ne slažu s većinom, Adam Grant 15. Počni sa zašto, Simon Sinek 16. 101 razlog da izađeš iz kreveta, Nataša Miln 17. Kratka istorija vremena, Stiven Hoking 18. Tvorci vremena: Kako čovek menja klimu i šta to znači za život na Zemlji, Tim Flaneri 19. Nezgodna istina, Al Gor 20. U Patagoniji, Brus Četvin

BUDI PREDUZETNIK

DA LI CROWDFUNDING MOŽE DA SPASE TRŽIŠTE OD PROPASTI? Equity crowdfunding koristi efekte networkinga i društvenih mreža kako bi spojio preduzetnike i investitore po nižim troškovima transakcija i većeg dometa do raznovrsnijih investitora PIŠU SAUL ESTRIN I SUZANA KAVUL Izvor: CentrePiece, magazin Centra za ekonomske performanse Londonske škole ekonomije

PREDUZETNIŠTVO JE OD SUŠTINSKOG ZNAČAJA ZA EKONOMSKI RAST I otvaranje

novih radnih mesta. Ipak, uprkos svojoj ključnoj ulozi u privredi, preduzetnici teško pristupaju finansiranju koje im je potrebno za početak i širenje poslovanja. Nedostatak sredstava je identifikovan kao velika sprega za novi rast i razvoj. Štaviše, tradicionalna tržišta preduzetničkog kapitala su kritikovana što nisu sveobuhvatna u pogledu geografskog dometa, pola ili rase. Tokom poslednjih nekoliko godina istraživali smo equity crowdfunding, finansijsku inovaciju spremnu da promeni dinamiku preduzetničkih finansija. Equity crowdfunding koristi efekte networkinga i društvenih mreža kako bi spojio preduzetnike i investitore po nižim troškovima transakcija i većeg

dometa do raznovrsnijih investitora. Velika Britanija je lider u podsticanju ovog potpuno novog mehanizma za povećanje kapitala za preduzetnike. Equity crowdfunding se proširio zajedno sa ostatkom alternativnog finansijskog sektora i sada snabdeva preduzetnike sa preko trista miliona funti godišnje, dok je pre četiri godine taj iznos bio samo nekoliko miliona. Naše istraživanje je napravljeno u saradnji sa najvećom crowdfunding platformom u Velikoj Britaniji – Crowdcube, te je dalo neke jedinstvene i blagovremene uvide u taj način funkcionisanja. Mi smo ustanovili da equity crowdfunding nudi novi održiv put do povećane aktivnosti investitora koji podržavaju nove poduhvate i generiše vredan novi izvor sredstava preduzetnicima.

[[ KAKO JE EQUITY CROWDFUNDING RAZLIČIT U ODNOSU NA DRUGE VRSTE CROWDFUNDINGA?

Pažnja medija i istraživanja usmerena je na poklon – tipa crowdfundersa, gde umetnici dobijaju novac sa svojih društvenih mreža u zamenu za nagrade u vezi sa samim proizvodom, na primer besplatne karte i sastanke sa umetnicima u zamenu za finansiranje albuma i filmova preko platformi kao što je Kickstarter. Equity crowdfunding je mnogo značajniji za preduzetnike gladne kapitala. Pruža osnivačima u novim poduhvatima onlajn tržište društvenih mreža gde mogu da pristupe velikom broju investitora koji zauzvrat obezbeđuju sredstva za finansiranje inicijativa koje im deluju privlačno.

BUDI PREDUZETNIK

YOUTH FAIR 2017

[[ KAKO EQUITY CROWDFUNDING FUNKCIONIŠE?

Postoji više modela equity crowdfunding platformi, ali svi dele neke osnovne karakteristike. Svaka platforma ima dve mreže, jednu sa investitorima i drugu sa preduzetnicima. Preduzetnici se nadmeću za finansiranje pičingom na mreži. U investitore na platformi spadaju profesionalci investitori u ranoj fazi, specijalisti za razne sektore, poslovni anđeli i preduzetnici kapitalisti, kao i potencijalni mali investitori. Pičing je obično uživo na platformi tokom određenog perioda. Tokom tog perioda postoji razmena informacija i podataka širom mreže između investitora, kao i između preduzetnika i investitora. Ponuda da se obezbede sredstva usvaja se samo ako je pičing uspešan. Da li će neki preduzetnički projekat biti finansiran ili ne određuje se tako kroz mehanizam platforme, i nije pod kontrolom pojedinačnih igrača. Kvalitativni dokazi ukazuju na to da je prijem u pičing sesije prilično iscrpan proces; u praksi (na Crowdcubeu) samo oko 10 odsto preduzetnika koji žele da učestvuju u pičingu dobije dozvolu od platforme da to učini, i u proseku 30 odsto je uspešno. Individualne vodeće investicije tokom pičinga su rutinski između 100.000 i 200.000 funti a, u zavisnosti od modela koji equity crowdfunding platforma sledi, prosečne investicije su između 1.000 i 3.000 funti. I pored toga, minimalne investicije od 10 funti su i dalje su popularne. [[ ŠTA JE NAŠE ISTRAŽIVANJE ZAKLJUČILO...

Da li investitori prate krdo učestvujući u popularnim pičing sesijama i iracionalnim ulaganjem u equity crowdfunding? Analiza našeg jedinstvenog vlasničkog skupa podataka omogućuje nam da sagledamo dva aspekta ponašanja investitora; snabdevanje sredstvima kroz pičing, i da li se pičing finansira kroz crowdfunding proces ili ne. Mi smo ustanovili da se, u stvari, informacije akumuliraju kroz proces pičinga, sa svakom pojedinačnom investicijom obezbeđuju se dodatne informacije o tome kako se pičing trenutno procenjuje, a one su vidljive svim ostalim potencijalnim investitorima. Međutim, uticaj poteza drugih investitora ne generiše nestabilne ili eksplozivne investicione putanje. Jedna funta uložena

u jednom danu pičinga generiše dodatan 51 peni narednog dana, i dodatnih 76 penija nakon pet dana. Ovi prolongirani efekti slabe brzo, što ukazuje na relativno brzu apsorpciju postepenih informacija koje donosi novo ulaganje i pošto je zbir prolongiranih efekata manji od jedinstva, uticaj sveže investicije nije eksplozivan po pič. [[ ŠTA ODREĐUJE DA LI JE PIČ USPEŠAN?

Spoznali smo da lako dostupne informacije u javnom domenu o preduzetniku i kompaniji, kao što je sektor, lokacija firme ili pol preduzetnika, nemaju značajan uticaj na verovatnoću da li će pič biti finansiran. S druge strane, informacije koje preduzetnik mora otkriti kako bi ušao u pičing proces, jesu pre svega cena i broj akcija u ponudi, vrednovanje preduzeća, kao i trenutna veličina i potencijalni rast firme u budućnosti, i one imaju očekivani uticaj na ishod pičinga i stoga su statistički značajne. Na primer, kako procena vrednosti raste, verovatnoća da će pič biti finansiran pada. Sve u svemu, pokazali smo da kada preduzetnici i investitori razmenjuju (pozitivne) signale o sebi i svojim poduhvatima na platformi, efekat je da se povećava dotok sredstava i šansa da će njihovi pičevi biti finansirani. Osim toga, ovo novo virtuelno tržište teži ka cilju poboljšanja protoka informacija između investitora i preduzetnika i ka smanjenju polne i rasne pristrasnosti, kao i geografskih ograničenja finansiranja, koji su tipični za tradicionalni oblik rane faze preduzetničkih finansija. [[ ZAKLJUČAK

Stoga tvrdimo da je arhitektura equity crowdfunding platformi u stanju da iskoristi niske troškove transakcija karakteristične za svoje onlajn okruženje i isprati sve veće efekte mreža i njihov uticaj na odluke investitora u ranoj fazi preduzetničkih finansija. Tako, pomerajući se iz fizičkog u digitalni prostor, equity crowdfunding angažuje šire mreže preduzetnika i investitora, stvarajući način da se osujete neuspesi na tržištu za koje se zna da je uzrok opterećujući pronalazak finansiranja za preduzetničke poduhvate. U tom procesu, kako equity crowdfunding nudi ulaznu tačku za investitore svih demografskih i geografskih kategorija, on može takođe da udruži preduzetničke finansije.

Šansa za sve PIŠE MARIJA BOŽIĆ Za nekoga ko je ekonomiju položio iz petog puta (sram me bilo), moglo bi se reći da često posećujem događaje koje organizuju ljudi sa Ekonomskog fakulteta. Nije ni potrebno da oni budu moji poznanici ili prijatelji da bi se prepoznalo sa koliko entuzijazma prilaze svakom novom projektu. Zbog neverovatne količine dobre energije kada bar na nekoliko sati, koliko događaj traje, u drugi plan potisnemo sve one trivijalnosti kojima inače znamo da obojimo dane, vredi biti deo ove priče. Igrom slučaja, bila sam i na prvoj CEO konferenciji koja je održana na Ekonomskom fakultetu krajem 2015. godine kada je Ekof Media Group ugostila šest stotina ljudi u najvećem amfiteatru. Tada su postavili standarde i samo je bilo pitanje kada će rekord biti nadmašen. Bio je 21. april kada su mladi počeli da pristižu na Belgrade Youth Fair koji je održan u holu Doma sindikata i sinergijom ova dva događaja organizatori su posetiocima obezbedili ne samo mnogo motivišućih momenata već i šansu da naučeno što pre pokažu u nekoj od kompanija. Na otvaranju najveće regionalne konferencije za mlade obratili su se predstavnici Ekonomskog fakulteta u Beogradu prof. dr Saša Ranđelović i njegov kolega prof. dr Elvir Čizmić iz Sarajeva. Zatim su na bini, pre govornika bili i Miloš Čevizović, predsednik EMG, Sara Jovanović, programski koordinator, i Armin Talić iz Sarajeva, idejni tvorac konferencije. Voditelj programa bio je dovitljivi Filip Ugrenović, radijski voditelj i stendap komičar, koji je dodatno zagrejao atmosferu. Vanja Grbić, jedan od najboljih srpskih odbojkaša, prisutnima je poručio da je najbitnije da spoznaju sebe i da postanu olimpijski šampion svojih mogućnosti. Veronika Tasić Vušurović, kao jedna od ključnih osoba u domenu menadžment konsaltinga kompanije PricewaterhouseCoopers u Beogradu, približila je različite percepcije uspeha. Osnivač Color Press Grupe, Robert Čoban, kroz svoj govor osvrnuo se na istoriju medija na srpskom tržištu u proteklih par decenija. Vlasnica kompanije Absolut Time koja se bavi prodajom švajcarskih satova i luksuzne robe, Olivera Stojanović, prisutnima je na svom primeru pokazala da lakši put ne mora uvek da bude onaj koji će vas usrećiti. Utisak na publiku ostavila je Dragana Đermanović koju smo imali priliku da čujemo na konferenciji „Znam da možemo“ koju su prošle jeseni organizovali Startit i Original. Milka Forcan je kao sopstvene ključeve za uspeh izdvojila odlučnost i autentičnost. Osnivač i direktor firme MikroElektronika Nebojša Matić podelio je sa publikom male tajne velikih preduzetnika. I nakon svega što smo čuli, dugujemo sebi samo jedno, kao što je Olivera Stojanović rekla – da radimo posao koji volimo.

BLOG

ŠTA SAM DOBIO OD VESLANJA

Na ovom putu sazrevanja, od želje za podijumom na Olimpijskim igrama, prešao sam dug put do težnje da podržim druge na njihovom putu ka pobedničkim postoljima ili nekim drugim snovima PIŠE DUŠAN MILOVANOVIĆ, STUDENT LONDON SCHOOL OF ECONOMICS ok sedim u svojoj sobi u Oksfordu i sabiram utiske o pobedi na najpoznatijoj veslačkoj trci na svetu „The Boat Race“, prisećam se svojih skromnih početaka. Pre osam godina leteo sam za Ameriku i napravio prvi korak ka ostvarenju svojih dečačkih snova. Destinacija – Sijetl, University of Washington, gde me je čekala sportska stipendija za osnovne studije. Stipendija je došla kao vrhunac četvorogodišnje posvećenosti, truda, rada i odricanja, a moje „oruđe“ bilo je veslo. Danas u Srbiji veslanje dobija na popularnosti, ali je te 2005. godine malo ko znao da postoji veslački klub u mom Novom Sadu. Međutim, postojao je i ovog marta „V. K. Danubius 1885“ slavi „tek“ 132. rođendan. U tada vrlo staroj zgradi punoj prašine i zarđale opreme trenirala je „šačica“ takmičara. Nešto što je u potpunosti nadoknađivalo nedostatke uslova bilo je druženje na svakodnevnom nivou i posvećenost trenera da nas što bolje pripreme, ne samo za sport nego i za život. Jedan od tih trenera, Srđan Jovanović, sa kojim sam i danas u stalnom kontaktu, naveo me je da razmislim šta želim od veslanja, jer kao što rekoh, tad je sport bio malo poznat, ali je mogao da nagradi stipendijom u Americi. Mnogobrojni timovi bili su zainteresovani da regrutuju uspešne mlade veslače i omoguće im studije na nekim od najboljih svetskih univerziteta.

ODABRAO SAM UNIVERSITY OF WASHINGTON JER JE U TOM trenutku bio na prvom mestu u veslanju, a ja sam verovao da će mi to pomoći da jednog dana zaveslam na Olimpijskim igrama u bojama Srbije. Kada sam stigao na univerzitet, bio sam zapanjen

veličinom kampusa, toliko da sam u početku koristio mapu da se snađem na toj ogromnoj površini koja je čak imala sopstvenu elektranu, policiju i mnogo različitih zgrada koje su služile za istraživanje, predavanja i administraciju. Poseban utisak na mene ostavila je zgrada univerzitetskog veslačkog kluba. Nedavno izgrađena kao najfunkcionalnija veslačka zgrada u Americi, delovala je udaljeno nekoliko svetlosnih godina od onoga u čemu sam proveo proteklih sedam godina svog života. Ceo projekat je u potpunosti finansiran od bivših veslača i njihovih porodica koje su drage volje odabrale da pomognu izgradnju i opremanje, jer su toliko zavolele veslački tim i univerzitet sa kojima dele stavove i vrednosti. da je deo velikog univerzitetskog fonda, ispostavilo se da je doprinos čoveka koji je i sam veslao na univerzitetu. Svih dvanaest stipendija za veslački tim obezbeđeno je na isti način, iz privatnih fondova bivših članova tima. Imao sam privilegiju da lično upoznam čoveka koji je sponzorisao moje školovanje, a koji je za mene postao mnogo više od toga. Bio je jedan od onih ljudi o kojima sam do tada samo čitao, svojevrsni „Betmen“ koji je svoje bogatstvo pre svega koristio da pomogne drugima kako bi ostvarili svoje potencijale i ispunili svoje snove. Postao je moj mentor i oblikovao je moj način razmišljanja o sportu, životu i odnosu prema ljudima. Nesebična kultura zahvalnosti, ulaganja i vraćanja zajednici kojom se ovaj čovek vodio kroz život, ostavila je značajan trag u mom ophođenju prema porodici i okruženju i pomogla mi u definisanju ciljeva za budućnost. Ovoga puta ne govorim isključivo o sportskim uspesima već i o načinu na koji želim da doprinesem širenju ovakvog stava i pomognem mladima da iskuse makar mali deo onoga što sam ja imao priliku da proživim. Danas dok ovo pišem, sedim u kući u Oksfordu, ne kao turista, već kao student jednog od najprestižnijih univerziteta. Ovde sam na jednogodišnjem masteru, takozvanom MBA, i ovoga puta moje školovanje je delom omogućeno stipendijom porodice moga donatora. Nažalost, on je preminuo i nećemo moći da podelimo utiske o trci na način na koji smo to umeli. Međutim, verujem da bi bio izrazito ponosan da vidi kako njegova porodica održava njegov humanitarni rad i zalaže se za iste vrednosti. Sada kada pomislim na početno pitanje – „Šta želiš od veslanja?“ – shvatam da sam dobio mnogo više od onoga što sam mogao da pretpostavim i da sam na ovom putu sazrevanja od želje za podijumom na Olimpijskim igrama prešao dug put do težnje da podržim druge na njihovom putu ka pobedničkim postoljima ili nekim drugim snovima. STIPENDIJA KOJU SAM DOBIO, A ZA KOJU SAM VEROVAO

Plaćena praksa i posao za studente farmacije

Međunarodna razmena studenata elektrotehnike Evrope u Beogradu

„Posle prakse neki od njih će postati i deo našeg tima“, izjavio je dr Dejan Antonić, direktor PharmaSwissa Studenti farmacije u okviru studijskog programa imaju praksu u apotekama, ali ne i definisanu praksu u okviru farmaceutske industrije. Farmaceutski fakultet u Beogradu uspostavio je saradnju sa kompanijom PharmaSwiss koja omogućuje studentima da se upoznaju sa poslovanjem jedne savremene, moderne farmaceutske industrije i da u jednom realnom okruženju sagledaju sve izazove, kompetencije i veštine, ističe dekan tog fakulteta Zorica Vujić. „Na konkursu za internship program izabrano je pet studenata farmacije koji će imati plaćenu četvoromesečnu praksu u kompaniji uz podršku iskusnih i posvećenih

Studenti evropskih univerziteta imaće priliku da upoznaju našu tradiciju i kulturu, ali i da predstave svoju zemlju i nacionalnu kuhinju u okviru Internacionalne večeri

mentora. Oni će upoznati procese rada svih sektora farmaceutske kompanije – registraciju, logistiku, proizvodnju, marketing i prodaju. Posle prakse neki od njih će postati i deo našeg tima“, izjavio je dr Dejan Antonić, direktor PharmaSwissa. Internship program za studente farmacije koji predviđa plaćenu četvoromesečnu praksu sa mogućnošću zaposlenja ova kompanija sprovodi drugu godinu zaredom.

U periodu od 3. do 10. maja 2017. godine Udruženje studenata elektrotehnike Evrope (EESTEC), Lokalni komitet Beograd, ugostiće 17 mladih inženjera, studenata elektrotehnike, iz različitih gradova Evrope na studentskoj razmeni ,,Međunarodna konferencija studenata elektrotehnike u Beogradu“, sa sloganom „Belgrade State of Mind Vol. 3“. Studenti evropskih univerziteta imaće priliku da upoznaju našu

tradiciju i kulturu, ali i da predstave svoju zemlju i nacionalnu kuhinju u okviru Internacionalne večeri. Organizacioni tim će im pokazati najlepšu sliku Beograda i života u njemu, kroz unapred zadate izazove koji će ih odvesti u najdublje delove grada koji nisu na turističkoj mapi i navesti ih da se osete kao pravi Beograđani. U isto vreme upoznaće se sa kulturno-istorijskim znamenitostima Beograda, posetiti Muzej Nikole Tesle, roštiljati na Adi Ciganliji i obići Avalski toranj.

Startovala sam praksu i pokrenula karijeru Multinacionalne kompanije same su po sebi velika prilika, a šansa da započnete karijeru u jednoj takvoj ne pruža se često. Za Marbo Product, članicu PepsiCo grupe, znam dugi niz godina. U vreme studija čula sam za njihove fabrike u Magliću i Laktašima, ali nisam ni slutila da će mi se pružiti prilika da radim u ovakvoj kompaniji u okviru Start programa. Završila sam novogrčki jezik na Filološkom fakultetu, potom sam master studije nastavila na FON-u, na smeru Marketing menadžment i Odnosi s javnošću. Kao diplomirani neohelenista, aktivno sam se uključila u svet biznisa, želeći da spojim dve velike ljubavi – marketing i jezike. U toku mastera obavljala sam praksu u marketinškoj agenciji i shvatila da mi treba nešto dinamičnije, što se krije upravo u jednoj ovakvoj kompaniji. Aktivirala sam se prvenstveno u potrazi za praksom, kako bih videla da li ću se snaći u svetu velikih sistema. Na Fejsbuku se u junu pojavio PepsiCo Start oglas za praktikante u marketingu, finansijama i proizvodnji i tada sam rešila da se prijavim. Obradovalo me je što se pruža prilika u takvoj

PIŠE ALEKSANDRA STEVOVIĆ, CHIPSY BRAND SPECIALIST firmi, i to prvi put. Pored iskustava koja bih dobila u marketingu, mislila sam kako bih bila i u mogućnosti da ne zapostavim engleski i grčki, s obzirom na to da je Marbo Product članica PepsiCo grupe koja posluje globalno i da se strani jezici koriste na dnevnom nivou. Neobičan i zahtevan zadatak za apliciranje podstakao me je da se više informišem, te je prvi osećaj nakon intervjua bio da sam na pravom mestu. Kada mi je kolega iz Ljudskih resursa javio da sam ušla u finalni krug, osetila sam privilegiju što ću biti u mogućnosti da doživim atmosferu u organizaciji i upoznam ljude koji rade u njoj. Posle razgovora sa menadže-

rima, shvatila sam koliki rad stoji iza brendova Chipsy, Clipsy, Pardon i Gud i njihove uspešnosti na tržištu. Završni deo selekcije predstavljala je moja prezentacija, odnosno vizija kompanije, nakon čega sam ušla u najuži izbor i primljena sam na jednogodišnji trainee program. Nakon pola godine rada u ovoj kompaniji, ponuđen mi je posao u marketingu, u okviru brenda Chipsy, kom sam se nadala od početka. Rad u timu, kao i pomoć i podrška mojih kolega najviše su mi značili u napredovanju. Pozivam sve mlade, kvalitetne i ambiciozne diplomce željne usavršavanja da se prijave za program i započnu svoju karijeru u Marbu. Moj put tek počinje.

B ( LOG ) ORIGINAL

Kako sam dovela Blumberg u Srbiju Pomislila sam kako bi bilo dobro da i ostali ekonomisti u Srbiji vide ovaj softver i saznaju više o njemu, pa sam došla na ideju da povežem kompaniju sa potencijalnim klijentom, u cilju unapređenja obrazovanja ekonomista. Tako sam ih dovela u Srbiju da pregovaraju o tim mogućnostima

PIŠE TIJANA IVKOVIĆ DANAŠNJE VREME I RAZVOJ INTERNETA PRUŽILI SU NAM BEZBROJ

mogućnosti da unapredimo svoje znanje i veštine. Tokom istraživanja o Njujorškoj berzi na master studijama, saznala sam da se na berzi i Volstritu koristi vrhunski finansijski softver – Blumberg (Bloomberg). U svetu je izuzetno cenjen i svako ko zna da ga koristi ima prednost prilikom zapošljavanja u svetskim finansijskim kompanijama. Poželela sam da vidim kako taj softver funkcioniše, što me je navelo da istražujem. U to vreme u Srbiji softver nije bio poznat većini ekonomista, niti je široj javnosti bilo poznato da li se koristi na domaćem tržištu. Saznala sam da na svetskim univerzitetima studenti imaju priliku da ga koriste, kao i da postoje specijalne probne verzije za univerzitete. Odlučila sam da kontaktiram direktno sa kompanijom i da zamolim za pristup probnoj verziji, uz obećanje da ću ih zauzvrat sa zadovoljstvom promovisati. Posle nekog vremena, na moje iznenađenje, dobila sam telefonski poziv iz Londona. Objasnila sam svoju želju i ostavila utisak svojim entuzijazmom. Bila sam prva u svetu sa takvom idejom, pa su mi omogućili da koristim profesionalni Blumberg Terminal deset dana neograničeno i besplatno, zvaničnu mejl adresu i obuku uz ljubaznog stručnjaka. Deset dana sam bila deo elitnog poslovnog sveta. U softveru se nalazilo sve što se odnosi na ekonomiju i biznis. Bilo da ste finansijski kontrolor, analitičar, broker, bankar, novinar ili istražujete tržište, kompanije, tu ste sve mogli da pronađete, uz bezbroj mogućnosti da softver prilagodite svojim potrebama. Takođe je postojala mogućnost komunikacije sa svim drugim korisnicima Terminala u svetu. Imala sam i priliku da u okviru softvera polažem pet ispita i steknem četiri od ukupno četiri sertifikata za korišćenje Blumberga, iz različitih oblasti poslovanja. BILO JE TO NEZABORAVNO ISKUSTVO KOJE JE OSTAVILO SNAŽAN

utisak na mene. Pomislila sam kako bi bilo dobro da i ostali ekonomisti u Srbiji vide ovaj softver i saznaju više o njemu, pa sam došla na ideju da povežem kompaniju sa potencijalnim klijentom, u cilju unapređenja obrazovanja ekonomista. Tako sam ih dovela u Srbiju da pregovaraju o tim mogućnostima. Softver svojom cenom nije pristupačan većini ljudi, već ga uglavnom koriste velike kompanije. Međutim, inspirisani iskustvom koje su imali sa mnom, osnovali su BMC (Bloomberg Market Concepts), što predstavlja internet obuku za svakog zainteresova-

SOFTVER SVOJOM CENOM NIJE PRISTUPAČAN VEĆINI LJUDI, VEĆ GA UGLAVNOM KORISTE VELIKE KOMPANIJE. MEĐUTIM, INSPIRISANI ISKUSTVOM KOJE SU IMALI SA MNOM, OSNOVALI SU BMC (BLOOMBERG MARKET CONCEPTS), ŠTO PREDSTAVLJA INTERNET OBUKU ZA SVAKOG ZAINTERESOVANOG PO DOSTA PRISTUPAČNIJOJ CENI

nog po dosta pristupačnijoj ceni. Tako sam na samom početku karijere uspela da ostvarim želju da naučim da koristim profesionalni Blumberg Terminal, ali i da ga približim celoj planeti. Saradnja sa Blumbergom nije tu stala. Nakon toga sam nastavila da pohađam njihove vebinare i pratim trendove, kao i da dobijam pozive na međunarodne konferencije i događaje. To iskustvo mi je otvorilo mnoga vrata i bilo samo jedno od brojnih situacija gde su me kreativnost i inicijativa dovele do potpuno novih i zanimljivih životnih iskustava. Henri Dejvid Toro je jednom rekao da ako se čovek samouvereno uputi tamo kuda ga snovi vode i nastoji da živi životom kakav je zamislio, ostvariće uspeh kakav mu život u prosečnosti nikada ne bi doneo. Granice ne postoje, maštajte, učite, radite na sebi i sledite svoje snove. ®

Otvori nalog na platformi Moj Nedeljnik na sajtu www.nedeljnik.rs i piši slobodno. Odabrani tekstovi biće objavljeni na sajtu i u štampanom izdanju Originala.

Zašto je važna saradnja privrede sa fakultetima PIŠE LUKA BJEKOVIĆ, ČLAN BORDA DIREKTORA MK GROUP ZADUŽEN ZA STRATEGIJU I RAZVOJ

AKO OBJASNITI SUŠTINSKU POVEZANOST PRIVRE-

DE I OBRAZOVANJA? Ove dve sfere ljudskog delova-

nja umnogome se prepliću i čine jednu konzistentnu celinu, koja nas vodi do osnovne ljudske potrebe – rada, kroz koji svaki čovek ostvaruje svoju suštinu.

Odatle i treba poći – od rada, kao krajnjeg cilja obrazovanja koji je istovremeno osnovni preduslov razvoja ekonomije. Obrazovanje koje vodi takvom radu koji je kvalitativno i kvantitativno usklađen potrebama ekonomije jednog društva obrazovanje je kome treba težiti. Svaki pojedinac od najranijeg uzrasta ima slobodu izbora: kojim će putem krenuti, koji će fakultet studirati, kojim poslom će se u budućnosti baviti. Odluku, naravno, donosi u skladu sa sopstvenim veštinama, afinitetima i na kraju u skladu sa svojom voljom i motivacijom. Svako od nas je pre upisa na određeni fakultet stao i duboko razmislio: čime ja to u životu zaista želim da se bavim? Kada, sa druge strane, govorimo iz ugla privrede: njoj je svaki pojedinac podjednako važan. Svaka osoba, na jedan ili drugi način, svojim radom doprinosi razvoju tog velikog sistema, pokreće taj vitalni stub svakog društva. Sa jakom privredom, odnosno stabilnom ekonomijom, možemo govoriti i o razvoju drugih grana od esencijalnog značaja za društvo: kao što su kultura, umetnost, politika. Međutim, ni proces odabira profesije kao ni potrebe privrednih subjekata nisu, niti treba da budu, rezultat slučajnosti, prirodne stihije ili odsustva bilo kakve komunikacije mladih i privrede. Naprotiv, ova komunikacija je oduvek bila neophodna, jedino što je ona danas i izrazito dvosmerna, verovatno više nego ikada ranije. Upravo zbog toga, svaki stabilan privredni subjekt, poput MK Grupe, mora aktivno da vodi računa o razvoju pojedinaca i o njihovom obrazovanju, koje predstavlja preduslov za ulazak u svet privređivanja. Naša kompanija je naročito zainteresovana da sluša mlade ljude jer je za nas poruka koju nam oni šalju način na koji mladi vode računa o MK Grupi. To je jedan od osnovnih razloga zbog kojih MK Grupa uspostavlja i neguje odnose sa obrazovnim institucijama u našoj zemlji. Počev od istraživačke stanice Petnica gde idu mlađi, pa sve do visokoobrazovnih ustanova, kao što su Univerzitet u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, pa sve do SANU, MK Grupa aktivno podržava i sarađuje sa svima. Znanje je nužan preduslov razvoja privrednog sistema, ali i ličnog i profesionalnog razvoja pojedinca koji je podjednako važan. Bez razvoja celokupne privrede, razvoj naše kompanije je dugoročno neodrživ. Od samog osnivanja, kompanija MK Grupa promoviše strategiju orijentisanu ka prepoznavanju potencijala mladih ljudi i pružanju podrške njihovom profesionalnom razvoju. Upravo zbog toga sarađujemo sa većinom fakulteta u Srbiji, realizujemo programe prakse – a sve

sa istim ciljem: da mladima pružimo priliku da svoja prva radna iskustva steknu upravo u uspešnom i podsticajnom poslovnom okruženju. NAMA JE TAKOĐE POTREBNA POMOĆ MLADIH. SAVREMENO DRUŠTVO MENJA se velikom brzinom, a neophodno je da i privreda i obrazovanje odgovaraju brzo i efikasno na okruženje čija je glavna odlika konstantna neizvesnost. Imajući na umu koliko je digitalizacija važna za našu kompaniju, u saradnji sa Američkom privrednom komorom pokrenuli smo projekat „Digitalna pismenost“, kako bi mladi nama ali i mi mladima skrenuli pažnju na savremene trendove poslovanja, što će njima, verujemo, pomoći u odabiru budućih zanimanja, a nama u odabiru budućih delatnosti i razvojnih pravaca. Taj vid međusobne edukacije je samo početak našeg angažovanja u sferi razumevanja širokih mogućnosti primene digitalnih tehnologija. Sa druge strane, svakodnevno radimo na uvođenju inovacija u naš sistem, te su očigledni primeri u kojima nam digitalizacija znatno pomaže u unapređenju proizvodnih ali i drugih procesa u našim kompanijama članicama. Obrazovne institucije moraju da reaguju na isti način. Uvođenjem moderne tehnologije i osavremenjivanjem nastave, fakulteti će školovati profesionalce spremne da se uhvate ukoštac sa izazovima savremenog društva. Predsednik MK Grupe Miodrag Kostić, drugi članovi Borda direktora, kao i ostali zaposleni u kompaniji često drže predavanja, kako na fakultetima, tako i na edukativnim konferencijama u zemlji i inostranstvu. S obzirom na to da se naša kompanija bavi širokim spektrom delatnosti, često organizujemo posete našim proizvodnim pogonima i firmama kako bi se studenti, budući profesionalci, upoznali sa sistemima u kojima će sutra raditi. S tim u vezi, smatram da svaka komunikacija sa obrazovnim institucijama, svaka saradnja sa njima, nužno vodi unapređenju oba sistema: edukativnog i privrednog. Upravo je to put koji smo uspostavili, put kojim idemo i put koji dalje treba dodatno učvrstiti. ®

INTERVJU

ATANAS RAJKOV

ZAŠTO SRBI VOLE VIBER O novim trendovima, sve više gorućoj temi zaštite podataka, o tome šta su loše a šta dobro donele nove tehnologije, ali i koliko Srbi vole da komuniciraju, razgovarali smo sa Atanasom Rajkovim, generalnim direktorom kompanije Viber za region Centralne i Istočne Evrope PIŠE JOVANA RADOVANOVIĆ

ajpopularnija aplikacija za besplatne video pozive i poruke Viber, odavno je prevazišla svoje osnovne funkcije i postala platforma za raznovrsne servise.

O novim trendovima, sve više gorućoj temi zaštite podataka, o tome šta su loše a šta dobro donele nove tehnologije, ali i koliko Srbi vole Viber razgovarali smo sa Atanasom Rajkovim, generalnim direktorom kompanije za region Centralne i Istočne Evrope. Viber je veoma popularan u Srbiji, ali i u regionu; takva popularnost zasigurno donosi i izazove. Koje od njih biste izdvojili?

Viber je zaista veoma popularna aplikacija u ovom delu sveta. Zapravo je najveća aplikacija po broju korisnika kojih je više od trideset četiri miliona u 13 zemalja. Kada je reč o izazovima sa kojima se suočavamo, razni su. Jedan od njih je da Viber radi što je moguće bolje na svim uređajima na kojima može da se koristi, i za taj deo je zadužen tehnički tim. Tim kojim ja upravljam odgovoran je za donošenje interesantnog i relevantnog sadržaja i servisa našim korisnicima. Viber postaje sve veća i veća platforma i na nama je da vodimo računa o sadržajima. Koliko je Viber popularan u Srbiji i kakav je demografski profil korisnika?

Viber je u Srbiji veoma popularan, koristi ga tri miliona ljudi, što je, prema našim podacima, više od 80 odsto celog tržišta korisnika smartfona. Radimo veliki broj istraživanja kada je reč o demografiji, i istina je da je Viber veoma popularan kod mladih ljudi pre svega zbog stikera i alatki koje komunikaciju čine zabavnom, ali sa druge strane vidimo da Viber koriste gotovo svi. Demografski profil aplikacija korisnika uglavnom se poklapa sa profilom korisnika smartfona. Naravno da je više mlađih ljudi, ali i njihovi roditelji koriste Viber, pa čak i naprednije deke i bake. Kada uporedite ovaj region i ostatak sveta po navikama, u čemu se razlikuju, a šta je zajedničko za sve korisnike Vibera?

Kada je reč o korisnicima u Srbiji, primetno je da šalju veliki broj slika. Ono što je zajedničko jesu pozivi, koji su osnovna funkcija Vibera. Ljudi iz Srbije komuniciraju sa ljudima iz više od 100 zemalja širom sveta. Jedna od gorućih tema u svetu je zaštita podataka, odnosno sve češći izostanak te zaštite, pa se ovo pitanje samo od sebe nameće – da li su naši podaci kod vas sigurni?

I mi smo veoma zabrinuti zbog te teme. Činjenica je da naš najveći suparnik Facebook često koristi podatke koje prikuplja, svaki vaš poziv, vašu poruku... S druge strane, informacije koje se šalju preko Vibera ne čuvaju se na našim serverima; takođe, pre nekih godinu dana uveli smo end-toend enkripciju, što znači da poruke mogu da pročitaju samo korisnici uređaja, koji imaju ključ. To je način na koji čuvamo podatke korisnika. Ništa ne može da se pročita i ništa ne čuvamo na serverima.

INTERVJU

Seen Kada je reč o korisnicima u Srbiji, primetno je da šalju veliki broj slika Seen

Prošle godine Epl je odbio da napravi bekdor za svoje telefone i ušao je u klinč sa FBI-jem. Da li se vi suočavate sa pritiscima te vrste? I da li možete da izgubite oglašivače zbog toga što ne pribavljate podatke korisnika?

S vremena na vreme imamo pritiske vlasti da „otvorimo“ naš sistem, ali s obzirom na način na koji je on napravljen, zbog njegove arhitekture, mi nemamo informacije koje oni traže. Kada je reč o komercijalnom delu, verujemo da će se na duže staze pokazati da je naš pristup mnogo uspešniji. Verujemo da što se ljudi sigurnije osećaju u svom privatnom prostoru – što aplikacije za slanje poruka jesu – to su spremniji da dele. Tako da mi trenutno gradimo sistem u kom će korisnici sami da prilaze biznisima i da im šalju zahteve, umesto da bude obrnuto, da oni znaju šta radite i da vam prezentuju ono što misle da želite. Nove tehnologije, među kojima su i aplikacije za slanje poruka, imale su veliki uticaj na svet. Šta biste vi izdvojili kao negativne, a šta kao pozitivne aspekte kompanija poput vaše?

Najbolji deo je to što smo svet učinili manjim. Zaista smo probili granice. Nekada ljudi nisu bili u mogućnosti da komuniciraju slobodno, jer su morali da skupo plate razgovore sa prijateljima koji su rasuti po svetu. Danas možete da pozovete nekoga na drugom kraju sveta potpuno besplatno, sa jasnom vezom, da pošaljete video. Mi se trudimo da ovim alatkama inspirišemo ljude ne samo da šalju fotografije i razgovaraju, već i da razvijaju biznis i da stvaraju neke neverovatne stvari. Kroz ove vidove komunikacije pomažemo ljudima da ostanu zajedno čak i kada ih okolnosti razdvoje. Naravno da svaka tehnologija može da bude loša kada korisnici počnu da je zloupotrebljavaju. Koje su najveće zloupotrebe? Kako vi rešavate probleme spama, mobinga...

Kada je reč o spamu, imamo veoma sofisticirani sistem koji prati na stotine kriterijuma i koji zaustavlja spam u jednoj sekundi. Stalno radimo na našem sistemu i štitimo naše korisnike. Koristimo veštačku inteligenciju i ranije stečena iskustva. Dnevno pratimo na milijarde poruka i šanse da će spam proći manje su od nula odsto. Kada je reč o mobingu i vršnjačkom nasilju preko Vibera, to je mnogo teže pratiti. Nažalost, to je nešto sa čime sam se i sam suočio u osnovnoj školi kada nije bilo pametnih telefona. I sećam se koliko je to neprijatno. Verujem da se taj problem, bez obzira na to koliko granica postavite, na kraju svede na to šta profesori i roditelji mogu

po tom pitanju da učine. Naravno, na Viberu možete veoma jednostavno da blokirate osobu koja vas uznemirava, da prijavite osobu. To je nivo zaštite koji mi možemo da ponudimo. Takođe, veliki broj škola i profesora koristi Viber za komunikaciju, te se sa te strane dešava kontrarevolucija u odnosu na one ružne vesti koje čujemo. Koji su vaši dalji planovi?

Naša vizija za budućnost je da povežemo različite interesantne sadržaje sa našim korisnicima. I, naravno, da ih učinimo što bržim, jednostavnijim i jeftinijim što je moguće, kako bi korisnici uštedeli i novac i vreme. Jedna od novih stvari koje smo uveli novim apdejtom, jeste da korisnici direktno iz četa mogu da podele sa svojim prijateljima tekst koji su čitali, ili muziku koju su slušali, film koji su gledali. Umesto deset koraka – izlaženja iz aplikacije, pretrage, ulaženja u drugu aplikaciju, kopiranja… – koristite samo dva koraka. Ovaj servis već ima više od deset miliona korisnika. Trenutno nam je u planu da integrišemo lokalne servise, biznise. Druga goruća tema su čet-botovi. Veliki se hajp digao oko njih. Mnoge kompanije već eksperimentišu sa njima, medijske kompanije, radio-stanice... Egzit, recimo, koristi čet-boks. Otkud tolika popularnost čet-botova?

Čet-botovi korisniku omogućavaju da dođe do informacije koju želi na veoma brz način. Ukoliko želite da uzmete pozajmicu od banke ili vas interesuju novi paketi kod vašeg mobilnog operatera, o svemu tome možete brzo da se informišete zahvaljujući čet-botu, veštačkoj inteligenciji koja odgovara na vaša pitanja i postavlja vam dodatna, kako biste vi dobili što precizniju informaciju. Na taj način korisnici sve kontrolišu. Pre svega jer im sve informacije stižu na jedno mesto – u Viber inboks, ne moraju da instaliraju deset aplikacija, da nauče kako da ih koriste. Interfejs je jednostavniji i već im je poznat. Dvosmerna komunikacija koja je dosad bila rezervisana za ljude sada može da povezuje ljude sa servisima.

BUDI HRABAR

PRIREDILA ZORICA MARKOVIĆ

Ejmi Kadi, profesorka Harvarda, svojim krajnje jednostavnim a izuzetno efikasnim pristupom „moćnim pozama“ uticala je na desetine miliona ljudi širom sveta i sada u knjizi predstavlja temelje svog prilaza i uči nas kako da koristimo jednostavne tehnike da se oslobodimo straha čak i u trenucima kada je pritisak na nas naizgled neizdrživ. Sve to potkrepila je istinitim pričama o pojedincima koji su naučili kako da pruže najbolje od sebe tokom stresnih momenata. Njen TED motivacioni govor na osnovu kojeg je napisana knjiga Prisutnost (Laguna, 2016) videlo je i čulo više od sto miliona ljudi. U čemu je tajna? ovratak iz Misule u Montani, Kolorado, s dve dobre drugarice i cimerke, poslednje je čega se jasno sećam pre nego što sam se probudila u bolnici. Otišle smo da posetimo prijatelje i da sa studentima u Montani pomognemo u organizaciji konferencije. Mislile smo da imamo dobar plan: svaka će voziti po trećinu puta. Evo šta se dogodilo. Moja drugarica je vozila najgoru smenu, u gluvo doba noći, usred Vajominga; bilo je mračno i samotno. Oko četiri ujutro skrenula je s puta, automobil se nekoliko puta prevrnuo. Drugarice su bile vezane, a ja sam spavala pozadi i izbačena sam iz kola u noć. Prednjom desnom stranom glave tresnula sam o asfalt i doživela traumatično oštećenje mozga, takozvanu difuznu aksonalnu povredu (DAP). Kod te dijagnoze, nijedan doktor ne zna da li ćete se i u kojoj meri oporaviti i na koju funkciju mozga će povreda uticati.

Posle toga, vi ste druga osoba. Način na koji razmišljate, osećate, kako se izražavate, reagujete, komunicirate. Pretrpela je i vaša sposobnost da razumete sebe, tako da i niste u stanju da znate kako ste se tačno promenili. Test za određivanje koeficijenta inteligencije bio je deo dvodnevnog niza neuropsiholoških ispitivanja i dobila sam dugačak izveštaj. Saznala sam da mi je koeficijent inteligencije pao za trideset procenata. Šest meseci posle udesa, dve moje najbliskije prijateljice udaljile su se od mene tvrdeći da „jednostavno nisam ona stara“. KAKO SAM TO BILA DRUGAČIJA? NAREDNIH GODINU DANA PROVELA sam kao u magli – bila sam uznemirena, dezorijentisana, donosila sam pogrešne odluke i nisam znala šta dalje da radim. Prerano sam se vratila u školu, jer nisam mogla da razmišljam, pa sam morala da se ispišem jer sam padala na ispitima. Ljudi su mi govorili: „Baš si imala sreće“, a ja bih se pitala: „Sreće?“ Plašimo

se da ne doživimo nesreću posle koje ćemo ostati paralisani, ali ne razmišljamo o nesreći u kojoj ćemo izgubiti sebe. Godinama sam se trudila da budem ona stara, iako nisam znala ko sam ja. Morala sam da naučim kako se uči. Na kraju mnogo truda, um je počeo da mi se bistri i završila sam koledž četiri godine posle svojih kolega iz vremena pre nesreće. Istrajala sam, između ostalog, i zato što sam otkrila šta me zaista interesuje – u mom slučaju: psihologija. Povreda me je navela da proučavam veštinu prisutnosti, a nakon svog TED govora shvatila sam koliko je univerzalna žudnja za njom. Jer evo u čemu je stvar: većina ljudi svaki dan je suočena sa stresnim situacijama. Ljudi pokušavaju da skupe hrabrost da: govore pred razredom, da odu na razgovor za posao, na audiciju za ulogu, da se izbore za ono u šta veruju ili da se jednostavno pomire sa onim što jesu. Direktori sa liste Fortune 500, uspešni, nadareni... svi su suočeni s tim izazovima. Posle doktorskih studija, nadajući se

BUDI HRABAR

SLIČNO. POSLE RAZGOVORA ZA

da ću postati profesorka, stupila sam na tržište akademskih poslova. Ako neka doktorantkinja iz socijalne psihologije ima sreće, njen mentor „predstaviće“ je na nekoj manjoj godišnjoj konferenciji kojoj prisustvuju najbolji socijalni psiholozi na svetu. To je zajednički debitantski prijem za konkurentne studente pete godine doktorskih studija i predstavlja njihov uspon do statusa „ljudi koje možda treba shvatiti ozbiljno“. U toj fazi se kod studenta javlja i veoma jak osećaj „da je varalica“. Studentkinja, obučena onako kako ona zamišlja akademsku eleganciju, ima priliku da se druži sa starijim nastavnim kadrom, većinom s najboljih istraživačkih univerziteta koji bi sledeće godine mogli da zapošljavaju nove ljude. Stariji profesori, obučeni u šta god već da nose svakog dana, imaju priliku da otkriju nove talente – ali uglavnom su došli da se ispričaju s kolegama i poznanicima.

POSAO, AUDICIJE, ROMANTIČNOG

NA NEKI NAČIN, STUDENTI SE ČETIRI ILI PET

SASTANKA, IZLAGANJA NEKE IDEJE,

GODINA

SVI ŽELIMO DRUGU ŠANSU. ALI NIKAD JE NEĆEMO DOBITI. VEĆINA NAS DOŽIVELA JE NEŠTO

OBRAĆANJA NA KOLEGIJUMU ILI NA ČASU, RASPRAVE NA ZABAVI. KAKO SMO STIGLI DOTLE? VEROVATNO SMO PREVIŠE BRINULI ŠTA ĆE DRUGI MISLITI O NAMA

obučavaju za taj trenutak. Dođu pripremljeni. Spremni da jezgrovito, za otprilike devedeset sekundi, izlože svoj istraživački program i ciljeve – dovoljno kratko da zadrže pažnju publike, a da slučajno ne pokažu nepoštovanje tako što će im oduzeti previše vremena. Naoružani su onim što se obično – van akademskih krugova – zove „predlog iz lifta“. Moja zabrinutost zbog te konferencije prevazilazila je svaku razumnu meru.

Sastanak je počeo u jednom neupadljivom hotelu za konferencije u jednom neupadljivom gradiću. Uputivši se na sprat na večeru povodom otvaranja, kročila sam iz lobija u lift sa trojicom ljudi – sva trojica afirmisane ličnosti iz moje oblasti, ljudi koje sam godinama obožavala, moji idoli. Osećala sam se kao ritam gitarista iz osrednjeg indi rok benda s koledža koji u ruci nosi CD snimljen u podrumu kuće bubnjareve mame i ulazi u lift u kome su Džimi Pejdž, Karlos Santana i Erik Klepton. Jedino je meni zapravo trebala džinovska pločica s imenom. Bez ikakvog uvoda, jedna od rok zvezda s prestižnog istraživačkog univerziteta gde bih s oduševljenjem prihvatila posao, opušteno je rekla: „Dobro. U liftu smo. Da čujemo tvoj predlog.“ Lice mi je buknulo, a usta su se osušila. Više nego svesna da je ne jedan već troje čuvenih naučnika zatvoreno sa mnom u tom skučenom prostoru, počela sam da izlažem svoj predlog – tačnije, reči su počele da mi naviru na usta. Na kraju prve rečenice, znala sam da sam loše počela. Čula sam sebe kako izgovaram: „Dakle... o čekajte, pre nego što objasnim taj deo...“ Jedva sam pratila šta pričam. I što sam bivala svesnija neminovnosti neuspeha koji mi se spremao, sve više sam razmišljala o neizdrživoj uznemirenosti koju sam osećala. Sigurna da uništavam svoje šanse ne u jednoj, već u čak tri škole – kao i u školama u kojima

Plašimo se da ne doživimo nesreću posle koje ćemo ostati paralisani, ali ne razmišljamo o nesreći u kojoj ćemo izgubiti sebe

BUDI HRABAR

rade njihovi najbliži saradnici – popustila sam pred napadom panike. U objašnjenjima sam ulazila u detalje. Pokušavala sam da počnem iz početka. Nije bilo apsolutno nikakve šanse da završim započeto dok stignemo do dvadesetog sprata, gde se održavala večera. Gledala sam čas u jednog, čas u drugog, čas u trećeg od svojih idola, tražeći nekakav tračak razumevanja, trunku podrške, odobravanja, empatije. Nešto. Bilo šta. Molim vas! Vrata su se konačno otvorila. Dva putnika su, oborenih glava, brzo pobegla. Treći – onaj koji me je podstakao da iznesem svoj predlog – kročio je preko praga na čvrsto tle, zastao, okrenuo se prema meni i rekao: „Ovo je najgori predlog iz lifta koji sam ikad čuo.“ (I... da li mu je to na licu zaigrao smešak?) Vrata su se zatvorila. Naslonila sam se na zadnji zid tog zatvora, te ćelije, i sklupčala sam se u liftu, spuštajući se sve niže i niže – pravo nazad u lobi. I pored nedvosmislenog poraza, na trenutak me je preplavilo neodređeno olakšanje. Ali onda: O. Moj. Bože. Šta sam uradila? Kao da sam uspela da ne izgovorim ni jednu jedinu pametnu stvar o onome što sam studirala više od četiri godine? Kako je to uopšte moguće? Kako sam izašla iz lifta, moj uvežbani predlog počeo je da mi se vraća, probijao se kroz nejasnu izmaglicu i ponovo dobijao prepoznatljivi oblik. Eto. Došlo mi je da otrčim nazad u lift, sustignem profesore i tražim novu priliku. UMESTO DA POTRAŽIM NOVU PRILIKU, NA-

vraćala sam se na taj trenutak, premotavala u glavi kako je sve to trebalo da se odvija, grizla se zbog prezira trojice saputnika koje sam možda čak i zabavila u liftu. Ne samo što sam stvorila pogrešnu sliku o sebi nego sam i svog mentora dovela u nezgodnu situaciju. To me je progonilo. Provela sam ta tri dana na konferenciji, a zapravo uopšte nisam bila prisutna. Ispričala sam svojoj dobroj prijateljici Elizabeti šta se dogodilo, a ona je rekla: „Oh, duh stepeništa!“ I onda mi je ispričala celu priču onako kako ju je znala. Francuski filozof i pisac iz 18. veka Deni Didro bio je na nekoj večernjoj zabavi i učestvovao u debati o temi koju je dobro poznavao. Ali možda te večeri nije bio sav svoj – možda je bio nervozan, nepribran, zabrinut da ne ispadne budala. Kad su mu u jednom trenutku postavili provokativno pitanje, Didro nije znao šta da kaže, nije bio

REDNA TRI DANA KONFERENCIJE

u stanju da smisli pametan odgovor. Ubrzo zatim otišao je sa zabave. Dok je silazio stepenicama, Didro je nastavio da premotava u glavi taj ponižavajući trenutak uzalud tražeći savršeni odgovor. Našao ga je, taman kad je stigao do stepenica. Da li da se okrene, popne, vrati na zabavu i izloži svoj inteligentni odgovor? Bilo je prekasno. Trenutak je prošao, a s njim i prilika. Kasnije je napisao: „Osetljiv čovek poput mene, obasut argumentima izloženim protiv njega, zbuni se i može ponovo jasno da razmišlja (kad stigne do) dna stepeništa.“ To je naknadna pamet. Svi želimo drugu šansu. Ali nikad je ne-

Oštećenje mozga koje me je zadesilo tokom studija, danas mi zapravo ne predstavlja smetnju i uvek će biti važan deo onoga što jesam – ne samo zbog fizičkog uticaja već i zbog bezbroj naknadnih efekata koje je imalo na moje životno iskustvo od tada, na moje veze, odluke, način na koji razmišljam, učim i osećam, na moj pogled na svet

ćemo dobiti. Većina nas doživela je nešto slično. Posle razgovora za posao, audicije, romantičnog sastanka, izlaganja neke ideje, obraćanja na kolegijumu ili na času, rasprave na zabavi. KAKO SMO STIGLI DOTLE? VEROVATNO SMO BRINULI ŠTA ĆE drugi misliti o nama, ali ve-

rujući da već znamo šta misle, osećajući se bespomoćno i prihvatajući to osećanje, držali smo se ishoda i pridavali mu previše važnosti, umesto da se usredsredimo na proces. Te brige sjedinjuju se u otrovnu smešu samoporažavanja. Eto kako smo dospeli dotle. I pre nego što nam se uopšte ukaže neka prilika, vidimo probleme u budućnosti koja se još nije dogodila. Kad u takvom duševnom stanju uđemo u napetu situaciju, osuđeni smo na to da iz nje izađemo osećajući se loše. Ne možemo biti potpuno uključeni u neku interakciju kad se sve vreme preispitujemo, dok nam se točkići u mozgu besmisleno vrte u mestu – zbrkano, frenetično i puni sumnje u sebe analiziramo ono što mislimo da se dešava u sobi. Bolno svesni da smo definitivno u situaciji pod velikim pritiskom. I da ćemo sve upropastiti. Baš onda kad bi najviše trebalo da budemo prisutni, najmanja je verovatnoća da ćemo to biti. Sve dok mislite o tome da „slušate muziku“, vi je ne slušate. Kad vam na razgovoru za posao prolazi kroz glavu „ja sam na razgovoru za posao“, ne možete sasvim da razumete ispitivača ni da se s njim povežete, niti da se predstavite onako kako želite. Kada se sledeći put nađete u napetoj situaciji, zamislite da joj, umesto sa sumnjom i strepnjom, pristupate uzbuđeni i puni samopouzdanja. Zamislite da osećate da ste puni energije i opušteni, oslobođeni strahova od toga kako će vas drugi prosuđivati. I zamislite da se posle ne kajete, zadovoljni jer ste davali sve od sebe, bez obzira na rezultat. Nema fantoma za kojim ćete juriti; nema duha stepenica. Jedna moja gostujuća studentkinja, Lakši Balačandra, istraživala je kako preduzetnici iznose predloge potencijalnim investitorima i kako investitori na njih reaguju. Pošto je detaljno analizirala snimke 185 prezentacija rizičnog kapitala – posmatrajući i verbalno i neverbalno ponašanje – dobila je iznenađujuće rezultate: najjači pokazatelj toga ko će dobiti novac nisu bili akreditivi preduzetnika ni sadržaj predloga. Najjači pokazatelj bili su samopouzdanje, nivo opuštenosti i strastveni entuzijazam. Uspešni nisu proveli drago-

BUDI HRABAR

cene trenutke brinući o tome kako im ide i šta drugi misle o njima. Nije ih čekao duh stepenica, jer su znali da daju sve od sebe. Drugim rečima, bili su sasvim prisutni i njihovo prisustvo bilo je očigledno. Ono se najviše pokazalo kroz neverbalne pokazatelje – boju glasa, gestove, izraze lica itd. Da li smo u pravu što tome pridajemo toliku važnost? Pri proučavanju preduzetnika, samopouzdanje puno entuzijazma predviđa energičnost, spremnost da se naporno radi, inicijativu, istrajnost, pronalaženje rešenja, kreativnost i sposobnost da se prepoznaju dobre prilike i nove ideje. Utemeljeni optimizam preduzetnika je zarazan, i kod ljudi koji rade za njega. I nije reč samo o preduzetnicima već je to isto potrebno i kad treba sami sebe da ubedite da je u redu uzeti reč na sastanku, tražiti veću platu ili tražiti da se prema vama bolje ponašaju. ALI ŠTA JE PRISUTNOST I KAKO SE POSTIŽE? PRISUTNOST, kako je ja shvatam, jeste stanje kad smo usredsređeni i sposobni da opušteno izrazimo svoje iskrene misli, osećanja, vrednosti i potencijal. To nije trajan, transcendentalan način života. To dolazi i odlazi, to je pojava koja se javlja iz trenutka u trenutak. Kad se osećamo prisutno, naš govor, izrazi lica, držanje i pokreti su usklađeni. Ne borimo se sa sobom, mi jesmo mi. To nema veze sa pronalaženjem harizme, ekstrovertnošću ili pažljivom kontrolom utiska koji ostavljamo na druge. U pitanju je iskrena, snažna veza koju stvaramo u sebi, sa sobom. To dolazi kroz postepenu promenu. Ne morate da se upustite u dugo hodočašće, da doživite duhovno otkrovenje ili da radite na potpunoj unutrašnjoj transformaciji. Nema ničeg lošeg u svemu tome. Ali sve su to obeshrabrujuće, „krupne“ stvari. Mnogima su od nas nedokučive, apstraktne, idealistične. Umesto toga, hajde da se fokusiramo na trenutke – da dostignemo stanje psihološke prisutnosti koje traje taman toliko da preguramo najizazovnije situacije, kad su ulozi veliki i mnogo toga je dovedeno u pitanje, kao što su razgovori za posao, teški pregovori, plasiranje ideja, traženje pomoći, javni govori, nastupi i slično. Prisutnost je nešto svakodnevno. Usuđujem se čak da kažem i – obično. Svi to možemo; većina nas samo još ne zna kako da prikupi tu prisutnost kad nam na trenutak izmakne u najkritičnijim trenucima u životu. Prisutnost možemo postići kroz samopodsticanje, male izmene u govoru tela i načinu razmišljanja. Do izvesne mere, ovde se

NIKAD NE UKAPIRAŠ KAKO SE PIŠU ROMANI; SAMO NAUČIŠ KAKO SE PIŠE ROMAN KOJI PIŠEŠ radi o tome da dozvolimo telu da vodi um. Ponekad morate sami sebi da se sklonite s puta da biste bili vi. Mnogi ljudi pokušavaju da kontrolišu utisak koji ostavljaju na druge, planiraju i uvežbavaju kako verbalnu, tako i neverbalnu komunikaciju. Pretpostavlja se da tim pristupom stičemo više kontrole nad određenom situacijom. Ali da li to zaista funkcioniše? Suština je sledeća: manje se fokusirajte na utisak koji ostavljate na druge, a više na utisak koji ostavljate na sebe. To drugo doprinosi onom prvom. Nemojte se zanositi idejom da nekom čarolijom morate da izbrišete svaki trag nemira. To što ćete pokušati da se naterate da budete smireni neće vam pomoći da budete prisutni. Briga koje se ne možemo osloboditi može nas iscrpsti i uticati na našu koncentraciju. Nervoza može da postane neprijatna i pogubna kad počnemo da se brinemo zato što smo nervozni. Paradoksalno, briga nas čini i sebičnijima, jer kad smo veoma zabrinuti, opsednuti smo sobom i time šta drugi misle o nama. Ali izgleda da je želja da se osećamo i da nas vide kao „autentične“ osnovna ljudska potreba i možda je zato termin „autentična ličnost“ danas tako popularan. Zapravo, ponekad mislim da se njime razbacuju kao novogodišnjim konfetama. Ali šta je to, šta zaista znači biti iskren prema sebi? Dobila sam mnogo pisama i poruka ljudi koji se bore sa smetnjama, s preprekama koje ih sprečavaju da sasvim veruju u sebe, da se oslone na najodvažniji deo svoje ličnosti i da ga ispolje. Svi imamo osobine koje mislimo da treba da prevaziđemo ili da ih sakrijemo, za koje osećamo da nisu deo onoga što želimo da budemo. Možda nam nisu bile na umu kad smo zamišljali svoje idealno „ja“, ali mogu da predstavljaju važnu dimenziju naše autentične ličnosti: one nam predstavljaju teškoću, izazov, ali i neosporno su deo nas. OŠTEĆENJE MOZGA KOJE ME JE ZADESI-

mi zapravo ne predstavlja smetnju i uvek će biti važan deo onoga što jesam – ne samo zbog fizičkog uticaja već i zbog bezbroj naknadnih efekata koje je imalo na moje životno iskustvo LO TOKOM STUDIJA, DANAS

od tada, na moje veze, odluke, način na koji razmišljam, učim i osećam, na moj pogled na svet. Dosta dugo sam se stidela da taj deo sebe pokažem drugima. Dugo me je on sputavao i držao zarobljenu. „Svi žele da budu Keri Grant. Čak i ja želim da budem Keri Grant.“ Nećete verovati, ali ovu rečenicu izgovorio je lično glumac Keri Grant u zenitu svoje popularnosti. Taj sindrom da smo obmanuli ljude da misle da smo sposobniji i talentovaniji nego što zapravo jesmo – nije toliko neobičan. Većina nas je to iskusila, u određenoj meri. To nije obična trema ili strepnja, to je duboko i ponekad parališuće ubeđenje da nam je dato nešto što nismo zaslužili i da će nas u nekom trenutku razotkriti. Psiholozi to nazivaju: sindrom uljeza, fenomen uljeza. SVAKAKO NE MOŽEMO BITI PRISUTNI KAD

varalica. Kao što je u svom govoru na dodeli diploma na Harvardu 2015. godine, dobitnica Oskara Natali Portman rekla: „Danas se osećam isto kao i kada sam 1999. kao brucoš došla na Harvard. Verovala sam da je došlo do greške... i da ću svaki put kad otvorim usta morati da dokazujem da nisam samo glupa glumica.“ Kad bismo znali koliko ljudi ima sindrom uljeza, morali bismo zaključiti da smo ili svi uljezi i ne znamo šta radimo, ili da smo potpuno omašili u samoproceni. Jedan moj prijatelj mi je ispričao šta mu je pomoglo da se oslobodi sindroma uljeza kao pisca. Najbolji savet koji je dobio bio je kada je poznatom kolegi piscu rekao: „Mislim da sam ukapirao kako se piše roman“, a ovaj mu odgovorio: „Nikad ne ukapiraš kako se pišu romani; samo naučiš kako se piše roman koji pišeš.“ Možda je to ključna istina o sindromu uljeza. Za većinu nas verovatno neće odjednom nestati svi strahovi povezani s tim sindromom. Rešavaćemo ih se onako kako dolaze, jednog po jednog. Nova iskustva mogu podstaći stare strahove; ali što smo svesniji svojih strahova, to više pričamo o njima, a što više znamo o tome kako oni funkcionišu, lakše će nam biti da ih se oslobodimo kad se sledeći put pojave. To je igra „udri ga kad promoli glavu“ u kojoj možemo da pobedimo.

SE OSEĆAMO KAO

INTERVJU

BRANISLAV ŠOŠKIĆ (94), NAJSTARIJI PROFESOR BEOGRADSKOG UNIVERZITETA

KADA BI NAJBOLJI OSTAJALI OVDE, BILO BI BOLJE SVIMA Godine profesora Branislava Šoškića samo su kuriozitet, jer je njegova biografija krcata povodima da se sa njim razgovara. Da li da bi ispričao kako je kao mladić izbegao streljanje, kako je bio student generacije Ekonomskog fakulteta, gde će u dva mandata potom biti i dekan, ili kako su ga zvali Kembridž, Berkli, Harvard a on se ipak vraćao u Srbiju, da li da bi pričao o svojoj ulozi u kreiranju obrazovnog sistema Jugoslavije još od šezdesetih godina, ili da bi otkrio tajnu kako ostati vitalan i vispren i u desetoj deceniji života... U njegov CV upisani su mnogi uspesi, dostignuća, nagrade koje je Šoškić ostvario u zemlji i svetu PIŠE ANA MITIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

INTERVJU

SEĆAM SE DOBRO JEDNOG ITALIJANSKOG OFICIRA KOJI JE POPISIVAO NAŠA IMENA I PITA ME: „ŠTA SI?“ JA KAŽEM: „STUDENT.“ A ON KAŽE: „MI DISPIACE MOLTO“ (BAŠ MI JE ŽAO). I MI SMO ZNALI DA NAS ODATLE VODE NA STRELIŠTE NA ĆEMOVSKO POLJE, GDE JE SADA AERODROM U PODGORICI

e dešava se svaki dan da idete na intervju sa nekim ko ima 94 godine i impozantnu biografiju. Meni se desilo evo prvi put, verovatno i poslednji, osim ako mi ekonomista dr Branislav Šoškić, profesor Ekonomskog fakulteta u penziji, ne da intervju i za svoj 100. rođendan, kako smo se dogovorili. Ali njegove godine, u kojima je potpuno mentalno očuvan, samo su jedan kuriozitet, jer je njegova biografija krcata povodima da se sa njim razgovara. Da li da bi ispričao kako je kao mladić izbegao streljanje, kako je bio student generacije Ekonomskog fakulteta, gde će u dva mandata potom biti i dekan, ili kako su ga zvali Kembridž, Berkli, Harvard a on se ipak vraćao u Srbiju, da li da bi pričao o svojoj ulozi u kreiranju obrazovnog sistema Jugoslavije još od šezdesetih godina jer je bio član najvažnijih tela koja su o tome odlučivala, ili o svojoj političkoj ulozi, o svom sinu Dejanu Šoškiću, profesoru i bivšem guverneru, ili da bi otkrio tajnu kako ostati vitalan i vispren i u desetoj deceniji života... U njegov CV upisani su mnogi uspesi, dostignuća, nagrade koje je Šoškić ostvario u zemlji i svetu. Možda bi bilo lakše nabrojati samo one koje nije dobio.

Bio je i poslanik, predsednik Odbora za obrazovanje Prosvetno-kulturnog veća Savezne skupštine i predsednik Republičke zajednice obrazovanja. Bio je direktor Instituta za ekonomska istraživanja i član Ekonomskog saveta SR Srbije, predsednik Jugoslovenske komisije za Unesko i mnogih drugih naučnih i društvenih institucija. Bio je predsednik Predsedništva SR Crne Gore od 1985. do 1986. godine. Član je Evropske akademije nauka i umetnosti i Crnogorske akademije nauka i umjetnosti čiji je bio predsednik od 1981. do 1985. godine. Nosilac je i Partizanske spomenice i više ratnih i mirnodopskih odlikovanja i nagrada. I dalje čita, piše i aktivan je. Odlično barata podacima i zanimljivostima iz svoje bogate karijere i života od kojih su mnogi, reći će nam, zabeleženi foto-aparatom „Lajka“ koji je nosio na sva putovanja po svetu a čuva ga i danas jer „nema cenu“. Sačekao nas je u prostorijama Evropskog centra za mir i razvoj gde je trenutno angažovan da vodi nastavu i, kako nam je rekao, čak je i na rektorskoj funkciji. Branislav Šoškić je i verovatno najstariji profesor Beogradskog univerziteta u penziji. Razgovor smo počeli pitanjem o obrazovanju kojem je posvetio ceo svoj život. „Odrastao sam u imućnoj porodici i moj otac koji je bio oficir uspešno se bavio preduzetništvom. Iako sam iz bogate porodice, odmalena sam nekako prihvatio ideje socijalne zaštite, želje da se društvo transformiše, da postane egalitarnije, da položaj onih koji su suprotno od povlašćenih bude na nekom zavidnom nivou“, objašnjava na početku razgovora kako je sasvim logično bilo da ekonomija bude njegov prvi izbor. I upisao je Ekonomski fakultet posle oslobođenja 1947. godine. Malo je zakasnio, kako kaže, zbog rata (NOR) u kom je učestvovao u oslobađanju Beograda i bio skoro streljan pošto su ga zarobili. Bilo je to u aprilu 1942. godine, a Šoškić se dobro seća detalja kako ga je samo nekoliko koraka delilo od strelišta u Podgorici. „Počeo sam da studiram 1940, pa sam se nekoliko dana neposredno pred izbijanje rata vratio kod svojih u Berane. Tako se desilo da su nas zbog učešća u ustanku – nas skojevce, mlade ljude i neke đake i studente – pokupili, zatvorili i poslali u

INTERVJU

Albaniju italijanski okupatori. Bili smo u logorima mesecima sve do 1942. godine, barem ja, ali negde u aprilu te godine, jednu grupu nas iz logora doveli su u Podgoricu i strpali u zatvor tokom noći. Sećam se dobro jednog italijanskog oficira koji je popisivao naša imena i pita me: „Šta si?“ Ja kažem: „Student.“ A on kaže: „Mi dispiace molto“ (Baš mi je žao). I mi smo znali da nas odatle vode na strelište na Ćemovsko polje, gde je sada aerodrom u Podgorici. Počeli su da nas izvlače iz kamiona i u tom momentu došli su luksuzni automobili, oficiri i napravila se gužva. I nas ponovo strpaju u kamione i nazad u logor. U međuvremenu su partizani uhvatili grupu istaknutih italijanskih oficira i došlo je do razmene. Tako sam izbegao smrt. Kako je to uticalo na vaš kasniji život?

Jednostavno smo prihvatili sve. Šta sam mogao, tako je bilo. Ide se dalje. Umesto da završim kao mladić, evo me u ovim starim godinama s vama razgovaram. Kao neko ko je bio u dva mandata dekan Ekonomskog fakulteta, profesor ovde i na prestižnim svetskim univerzitetima i član mnogih obrazovnih odbora koji su kreirali sistem obrazovanja u Srbiji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, šta smatrate najvećim problemom našeg obrazovanja?

Problema po mom mišljenju ima dosta. Bio sam na mnogim funkcijama, pa i u dva mandata u Prosvetno-kulturnom veću Savezne skupštine kao predsednik Zajednice za obrazovanje, bio sam predsednik Zajednice za obrazovanje Srbije dosta dugo... Najveći problem je što se obrazovanju ne poklanja dovoljna pažnja od društva u celini, i to godinama, bez obzira na to ko je na vlasti. Stalno smo se borili za to jer bez obrazovanja praktično nema napretka i to je jedan od ključnih elemenata razvoja. Izdvajanja za obrazovanje su bila nedovoljna, i sada su. Kad to bude rešavano bolje, i rezultati će biti bolji. Sve zavisi od opšte privredne situacije jer ne vredi školovati nekoga kad ne možete da mu obezbedite zaposlenje. To je problem odlaska mladih iz zemlje. I vi ste odlazili u inostranstvo ali ste se ipak vratili, a mogli ste da ostanete. Zašto?

Sigurno da je najbolje da se ostane ali da se nađe zaposlenje. Da se ostane, a da nemate zaposlenje sigurno da ne valja. Ja sam doduše u inostranstvu bio prvi put na duže kad sam izabran za docenta, i to u Britaniji na dva univerziteta – na najstarijem škotskom, Svetoandrejskom univerzitetu (St. Andrews University), gde se sada školuju deca iz kraljevske porodice, i na Kembridžu, što je meni bilo izuzetno važno jer je to glavni univerzitet za ekonomiju. Bio sam i nekoliko godina u Americi, predavao na Harvardu, Berkliju, Kaliforniji... i imao sam mnogo predloga da ostanem tamo i dobijem stalno zaposlenje. Ali meni se nije ostajalo. Bio sam vezan za našu zemlju. Meni je bilo važnije da se vratim i prenosim ta znanja našim studentima. A situacija nije

bila loša, ni materijalna ni finansijska, u to vreme. Šta kažete mladima kad vas danas pitaju da li otići ili ostati u zemlji?

Prvo mislim da sigurno treba voditi tako dobru politiku da najbolji ostanu ovde, najbolji i na univerzitetima i u privredi. Kada bi najbolji ostajali ovde, nama bi u ekonomskom domenu bilo sasvim drugačije i čovek bi mogao da kaže: ostanite. Ako situacija može da postane bolja u pogledu zaposlenosti, sigurno je red da se ostane ovde i da stimulišemo ljude da ne idu iz zemlje. Zašto u Srbiji dva plus dva nije uvek četiri u ekonomiji?

To je problem koji ima svoju dugu istoriju. Srbija nije napravila određene korake ka svom napretku. Jeste sigurno u nekom periodu kada je imala visoku stopu privrednog rasta, čak dvocifrenu u jednom periodu, ali vi se toga ne sećate jer je to bilo pre osamdesetih godina. Kasnije nije tako bilo i da bi bila veća zaposlenost, sigurno treba da bude veća stopa privrednog rasta – pozitivna. To je zbog krize koju smo imali početkom ovoga veka od 2008. godine. Ta stopa koju sada imamo jeste pozitivna, ali u svakom slučaju nije dovoljna. Zašto je važno obrazovanje i da čovek nikada ne prestane da uči?

To je tako. Čovek se uči dok je živ. A onda sva ta znanja imaju svoj rok trajanja i zato je važno osvežavati ih. Zato na fakultetima postoje postdiplomske studije koje ne dovode uvek do zvanja magistra, mastera, već postoje tzv. refreshment courses – kursevi za osvežavanje znanja – i to je nešto što praktikuju i naši univerziteti, i Ekonomski fakultet, i mnogi jugoslovenski i drugi fakulteti na kojima sam predavao. Mora se pratiti nauka, pretočiti kroz određene nastavne programe, izlaganja, udžbenike, programe da biste bili na određenom nivou. A kako danas održavate mentalnu vitalnost? Koja je tajna?

Pored genetske komponente važno je ne prekidati stvari. Nastaviti stvari koliko je god moguće, što duže raditi ono što si radio u mladosti, a što se tiče nastave to je čitanje, razmišljanje, publikovanje i prenošenje tog znanja na studente, postdiplomce, doktorande... Čitate sada? Šta mladi koji studiraju treba da čitaju?

Svakako. Mnogo toga treba da pročitaju. Neko ko studira treba sigurno da čita što širu literaturu osim udžbeničke. Da konsultuje i naše i strane zbornike, časopise jer bez toga sve polako zastareva. Prema tome, čitanje svega što se publikuje kod nas i koliko je moguće u inostranstvu. Mladi bi trebalo i da prisustvuju naučnim skupovima. Imate ogroman broj priznanja i impozantnu biografiju. Da li imate neostvarenu ambiciju ili želju?

NAJVEĆI PROBLEM JE ŠTO SE OBRAZOVANJU NE POKLANJA DOVOLJNA PAŽNJA OD DRUŠTVA U CELINI, I TO GODINAMA, BEZ OBZIRA KO JE NA VLASTI. STALNO SMO SE BORILI ZA TO JER BEZ OBRAZOVANJA PRAKTIČNO NEMA NAPRETKA I TO JE JEDAN OD KLJUČNIH ELEMENATA RAZVOJA

INTERVJU

Teško da bih mogao reći. Od svih nagrada posebno mi je draga nagrada BU za najbolji udžbenik, zatim Oktobarska nagrada, Trinaestojulska nagrada, nagrada AVNOJ-a... Sve mi to prija ali je sve to rezultat velikog rada. Draga su mi i priznanja ulaženja u svetske enciklopedije kao što je Who iz who i još 10-15 drugih. Da li biste nešto uradili drugačije da možete da vratite vreme?

Čovek se ipak uči iz iskustva i verovatno da bi se našlo nešto što bi se moglo uraditi drugačije. Nastojao sam da budem ambiciozan kroz svoje školovanje. Bio sam student generacije, bio sam među prvima koji je izradio doktorsku disertaciju na engleskoj literaturi, verujući da taj jezik znam kao maternji. A onda sam otišao u London i teško razgovarao sa koknijima i morao da ih pitam često „I beg your pardon“. Ne mogu da se žalim. Da li još predajete?

Ne. Dosta sam predavao. Prihvatio sam da vodim nastavu u Centru za mir i razvoj i budem predsednik naučno-nastavnog veća. Poslednjih godina sam voleo samog sebe da izazivam i pre tri-četiri godine držao sam predavanje u Skoplju. I pitam ja njih: „Kako hoćete da vam predajem, Serbian or English?“ Oni su kazali: „English.“ Tako da sam tokom vikenda imao jedno 15 sati predavanja na engleskom. I to je neko priznanje samom sebi. Verovatno ste najstariji profesor BU?

Mislim da je tako (smeh). Sve te generacije su uglavnom otišle u rajske doline. O svojim godinama ne razmišljam, što je interesantno. To me ne opterećuje. Kako vam izgledaju današnje generacije studenata i mladih, koliko su drugačije, da li ih razumete?

KUPOVANJE DIPLOMA JE NEŠTO ŠTO JE POTPUNO NEDOZVOLJIVO I NESHVATLJIVO I NE ZNAM ZAŠTO NAŠE DRUŠTVO TO TOLERIŠE. TO BI TREBALO PROGANJATI DO KRAJA, TO JE JEDAN NEMORAL I VRSTA POSEBNOG KRIMINALA

Svako vreme nosi svoje. Ne mogu reći da liče mnogo na nas starije. Možda su više zainteresovane za neka materijalna – enjoyment zadovoljstva, možda ima manje idealizma nego što je bilo kod starijih, posleratnih generacija. Manja je i vezanost za svoju zemlju i probleme. Lakše se opredeljuju da napuste domaće gnezdo i odlete negde drugde i reše što pre svoje materijalno pitanje. Kako vidite studentske proteste?

I ranije su studenti protestovali i pamtim sve proteste od 1968. godine. Ali raniji protesti su bili više vezani za Univerzitet, obrazovanje, studentske probleme, a sada, koliko vidim, taj protest je malo širi i razmatraju se politička pitanja. Sigurno je da su ona veoma važna jer se tiču slobode i medija. I sasvim je razumljivo da to treba da bude u centru pažnje i treba biti dovoljno širok to shvatiti bez obzira da li je neko pristalica vlasti ili nije. Vaš sin Dejan Šoškić krenuo je vašim stopama, ali vas je prevazišao?

Roditelj želi da ga dete prevaziđe i on je mene sigurno u nekim domenima prevazišao. Isto tako je bio vrlo ambiciozan i u osnovnoj i u srednjoj školi gde je bio najbolji

đak i isto tako student generacije. Sećam se kad sam išao u Ameriku da sam vodio oba sina, a on mi se suprotstavio da ide jer ne zna engleski. Međutim, kad je otišao tamo, na kraju godine su on i još jedna mala bili najbolji đaci iako nije znao nijednu reč engleskog. Vrlo sam zadovoljan njim. On je sad redovni profesor na Ekonomskom fakultetu. Volim da ga slušam ponekad kad govori, prisustvujem ali ne uzimam učešće. Možda je on učinio da se ja malo povučem sa fakulteta. Nema smisla (smeh). Dovoljan je jedan prezimenjak. Kojim načelima ste se rukovodili u vaspitanju dece?

Malo sam ja tome poklanjao pažnju. Verovatno su se ugledali na mene. Postoji ona poslovica na engleskom: „Do what I do, don‘t do what I say.“ Verovatno su određeni rezultati koje sam ja postizao bez sumnje uticali na njega. On je takav – rodio se takav. Šta ste mu rekli kad je postao guverner?

Kada mu je bilo ponuđeno da bude guverner, ostavio sam mu da sam odluči. Nisam mogao da mu kažem da se drži samo profesorskog poziva jer se ni ja nisam držao toga i prihvatao sam razne angažmane koji su uglavnom bili volonterski i nisu bili motivisani zaradom. Nisam mogao da mu kažem da prihvati ili ne prihvati jer sam znao da je to jedan veliki izazov. Samo sam mu sugerisao da se ne angažuje kao političar, da bude član partije, da prihvata politička zaduženja, bude član vlade. Mislio sam da je to ipak struka i nisam se mnogo mešao. Rekao sam mu samo da ne napušta Univerzitet. To je jedno veliko iskustvo bez obzira na neke političke implikacije. Nisam mu rekao „ne“, ali nisam ga ni bogzna kako stimulisao. Koja je najvažnija poruka koju želite da pošaljete mladima?

Rad, rad i rad. Posvetiti se svome radu, ali čestitom, do kraja. Bez toga nema uspeha. Želja da budeš među prvima, ali na osnovu svojih rezultata i rada. Biti što bolji u onome što radiš, bilo šta da je to, čak i kad si na početku. Nešto slično što imaju rotarijanci u Americi, ali kod njih se iz različitih profesija biraju najbolji i može da bude profesor univerziteta, hirurg, zanatlija, trgovac... ali onaj koji je najbolji. Pokušavati da budeš među najboljima, ali ne iz nekih drugih razloga, već kao rezultat svoga rada. Ali sada i ovde je drugačije vreme. Kupuju se diplome. Završavaju se stvari „preko veze“...

Ima toga, a nije ga bilo ranije. Kupovanje diploma je nešto što je potpuno nedozvoljeno i neshvatljivo i ne znam zašto naše društvo to toleriše. To bi trebalo proganjati do kraja, to je jedan nemoral i vrsta posebnog kriminala, da neko stiče neke diplome iza kojih ne stoji ništa. Naše društvo bi moralo da bude mnogo strože prema tome i da uvodi kriterijume da do toga ne dođe. Kako neko može da se kiti nekim perjem koje nije njegovo, niti rezultat njegovog rada i dostignuća. Neprihvatljivo!

BUDI KREATIVAN

TOM CLANCY‘S GHOST RECON WILDLANDS

RAZVOJ IGARA JE OZBILJAN POSAO U JEDNOJ OD NAJDINAMIČNIJIH INDUSTRIJA

BUDI KREATIVAN

Kada se prošlog meseca na tržištu našla igra „Tom Clancy‘s Ghost Recon Wildlands“, retko koji gejmer i u ovom delu sveta je mogao da zamisli da je njen dobar deo razvijen u – Beogradu. Softverski gigant Ubisoft, kojeg nešto stariji čitaoci Originala pamte još iz devedesetih, ima studio u našoj zemlji. O ovoj dinamičnoj industriji, o vezi između umetnosti i igara, o marketingu, komunikaciji, prodaji i predrasudama prema igračima ekskluzivno za Original govorili su Sebastijan Delen, izvršni direktor Ubisoft studija u Bukureštu, Kijevu i Beogradu, i Grigorijada Stroe, HR i direktor poslovanja Ubisoft studija u Bukureštu, Kijevu i Beogradu

BUDI KREATIVAN

GRIGORIJADA rva lekcija koju naučite od Sebastijana Delana, izvršnog direktora Ubisoft studija u Bukureštu, Kijevu i Beogradu jeste da posao stvaranja igara nije baš samo zabava. Ali daleko od toga da će ovaj intervju, baš kao i igre koje dolaze iz studija Ubisoft, biti dosadan...

U ovom delu Evrope i dalje se gejming industrija posmatra kao nešto što je „za decu“ i mnogi ne shvataju i koliko se novca u njoj okreće i koliki su njeni dometi, čak i umetnički. Kako biste vi takvima objasnili draž i značaj gejming industrije?

Sebastijan Delen: Ovaj stav se sve više i brže menja u poslednjih nekoliko godina. Igrice nisu namenjene samo deci – naše igre su inkluzivne i naš portfolio sadrži igre koje odgovaraju širokom spektru igrača svih uzrasta. Ako govorimo o poslu programera, on nije samo zabava kako se možda čini. Tu ima dosta napornog rada, timovi su sastavljeni od stručnjaka, a iza svakog procesa razvoja igrica stoje posvećenost, istraživanje i još mnogo toga. Razvoj igara je ozbiljan posao u jednoj od najdinamičnijih industrija. Možete li da nam date neke osnovne podatke o Ubisoftu na globalnom nivou: koliko ljudi zapošljavate, koliko igara godišnje izdate, koja je najprodavanija od njih, a koja je bila najbolje dočekana kod kritike?

SD: Postoji 30 Ubisoft studija širom sveta i naši timovi broje više od 12.000 članova, a 80% njih radi na razvoju video-igara. Tražimo nove članove tima u svim oblastima, počevši od programiranja i dizajna igara, preko umetničkog aspekta, upravljanja projektima, poznavanja informacionih sistema, kontrole kvaliteta, pa sve do marketinga, komunikacija, HR-a i prodaje. Bez obzira na to koje su vaše veštine, Ubisoft ima karijeru za vas. Ubisoft hit brendovi uključuju: „Tom Clancy‘s Rainbow Six“, „Far Cry“, „Assassin‘s Creed“, „Tom Clancy‘s The Division“, „Watch Dogs“, „Trials“, „Rabbids“, „The Crew“, „Just Dance“, „Rayman“ i „Hungry Sharks“ ako govorimo o mobilnim igrama, a nedavno smo lansirali naslove „For Honor“ i „Tom Clancy‘s Ghost Recon Wildlands“. Ubisoftove igre poznate su po tome što polažu mnogo i na priču, ne samo na dizajn. Koliko je važno široko obrazovanje za jednog zaposlenog u Ubisoftu? Konkretnije, koji su preduslovi da neko dobije posao kreativnog pisca u kompaniji poput vaše?

Grigorijada Stroe: S obzirom na prirodu našeg poslovanja – razvoj video-igara, obrazovanje je važno, naravno, ali još važnije su kreativnost, radoznalost i želja za sticanjem novih veština i istraživanjem različitih oblasti. Kada se uzme u obzir činjenica da nema škola i uni-

STROE

KADA RADITE NA RAZVOJU VIDEO-IGARA, VI ZAPRAVO GRADITE SVETOVE I ISKUSTVA KOJI TREBA DA BUDU INTERAKTIVNI, DA „UVUKU“ IGRAČE, ALI I DA SU AUTENTIČNI I VERODOSTOJNI. JEDNOG DANA MOŽETE NAUČITI NEŠTO O PRAISTORIJI, SUTRADAN MOŽETE DA ODETE U STRELJANU I NAUČITE NEŠTO O ORUŽARIMA, A ZA NEKI DRUGI PROJEKAT ĆETE MOŽDA UČITI KAKO SE GRADE JAHTE verziteta specijalizovanih za razvoj video-igara, važno je istaći da mi nudimo alternativno obrazovanje studenata i mladih profesionalaca putem programa koje smo razvili u okviru naših studija. Sve što oni treba da urade jeste da pokažu potencijal za dalji razvoj, moraju da budu proaktivni, radoznali i da žele da se dodatno uključe u naš rad. Kada radite na razvoju video-igrica, vi zapravo gradite svetove i iskustva koji treba da budu interaktivni, da „uvuku“ igrače, ali i da su autentični i verodostojni. To je razlog zašto programeri iz svih segmenata posla: softversko inženjerstvo, dizajn, umetnost, zvuk, priča i tako dalje, treba da stalno istražuju nove teritorije, da istražuju i uče o novim temama. Jednog dana možete naučiti nešto o praistoriji, sutradan možete da odete u streljanu i naučite nešto o oružarima, a za neki drugi projekat ćete možda učiti kako se grade jahte. Mi nešto stariji gejmeri pamtimo Ubisoftove igre još sa Commodorea 64, kao i sa prvih gejming konzola. Ubisoft je danas poznat po AAA naslovima koji igračima nude široke mogućnosti u open worldu, ali indie-gaming scena je sve jača, a mali studiji, ponekad od svega jednog ili nekoliko članova, uspevaju da naprave odlične igre. Kako vi posmatrate te nove trendove u industriji?

SD: Lepota naše industrije leži u raznovrsnosti. Ubisoft je oduvek podržavao lokalno poslovanje na tržištima gde se nalaze naši studiji. Razvoj indie scene je još jedan dokaz da su lokalne gaming industrije na uzlaznoj putanji. Činjenica da mali timovi od svega nekoliko članova mogu da isporuče odlične igre znači da postoji dosta talentovanih stručnjaka u oblasti igara.

BUDI KREATIVAN

Na teritoriji Istočne Evrope, Ubisoft doprinosi razvoju industrije zabave time što donosi svoje znanje, alate i tehnologije i deli ih sa lokalnim stručnjacima koji se priključuju našim studijima. Programerima koji žele da se pridruže našem beogradskom studiju nudimo priliku da rade na velikim AAA naslovima i nekim od najuspešnijih brendova. Gaming industrija definitivno raste i postoji ogroman broj strastvenih stručnjaka koji mogu da je unaprede. Imate li predviđanja kako će se ukusi igrača menjati u narednom periodu? Koliko je važno osluškivanje tržišta i želja igrača, a koliko interakcija sa njima na društvenim mrežama?

SD: Verujem da će rast tržišta mobilnih igara i dostupnost mobilnih uređaja doprineti demokratizaciji igara jer će na taj način povećati pristup casual igrama i igraće ih mnogo više ljudi, od dece do seniora. Istovremeno, hardcore igrači će nastaviti da uživaju u već dobro poznatim žanrovima igrica. U tom slučaju, trend igara sa otvorenim svetom igračima nudi više mogućnosti i više različitih iskustava, dajući im veću slobodu izbora. Mi želimo da igrice pretvorimo u usluge u kojima igrači mogu da uživaju na duže staze, a koje im nude i sadržaj koji mogu da preuzmu, nadogradnju igara i podršku. Svakako, dalji razvoj VR i AR tehnologija igračima donosi potpuno novi set neverovatnih igračkih iskustava. Za nas je veoma važno da održimo stalni dijalog sa svojim igračima, da ih slušamo i pružimo im punu po-

SEBASTIJAN DELEN

OBRAZOVANJE JE VAŽNO, ALI JOŠ VAŽNIJE SU KREATIVNOST, RADOZNALOST I ŽELJA ZA STICANJEM NOVIH VEŠTINA I ISTRAŽIVANJEM RAZLIČITIH OBLASTI. KADA SE UZME U OBZIR ČINJENICA DA NEMA ŠKOLA I UNIVERZITETA SPECIJALIZOVANIH ZA RAZVOJ VIDEO-IGARA, VAŽNO JE ISTAĆI DA MI NUDIMO ALTERNATIVNO OBRAZOVANJE STUDENATA I MLADIH PROFESIONALACA

dršku. Iz tog razloga imamo odeljenje za istraživanje korisničkog iskustva i odeljenje za testiranje igara kako bismo dobili povratnu informaciju od igrača u toku samog razvoja igara, a koje dalje analiziramo i šaljemo dalje razvojnim timovima. Istovremeno, nakon lansiranja igrice, odeljenje za korisničku podršku i menadžeri koji se bave društvenim medijima igraju važnu ulogu u podršci igračima i prikupljanju podataka koje oni daju. Čak ni u domaćim medijima nije prošlo toliko zapaženo da je rad na igri „Tom Clancy‘s Ghost Recon“ u velikoj meri sprovođen i u Srbiji. Kako je došlo do otvaranja Ubisoftove ispostave u Beogradu i koliko ljudi trenutno zapošljavate?

SD: Beogradski studio otvoren je u novembru 2016, a četvrti je produkcijski studio naše grupe sa sedištem u Istočnoj Evropi, gde već postoje studiji u Bukureštu, Sofiji i Kijevu. Sve je počelo godinu dana ranije, sa manjim timom programera koji je radio u studiju u Bukureštu gde su se upoznali i usvojili unutrašnju kulturu kompanije Ubisoft. Tokom prethodnih nekoliko meseci, Ubisoft Beograd radio je na razvoju PC verzije „Tom Clancy‘s Ghost Recon Wildlands“, jednog od najvećih AAA brendova naše kompanije. Tim koji trenutno broji 20 ljudi blisko je sarađivao sa Ubisoft studijima u Bukureštu i Parizu na ovoj igri i raduju se saradnji na drugim projektima sa drugim iskusnim Ubisoft studijima. Koji je profil zaposlenih u Ubisoftu i da li je u planu dalje proširivanje? Kakve ljude tražite, i da li su to samo programeri? Šta mogu da očekuju studenti koji kod vas dođu na praksu?

SD: Svi naši zaposleni su strastveni ljubitelji video-igara koji uživaju u svom poslu, oni su radoznali, visoko kvalifikovani i uvek traže izazovne projekte. Oni su timski igrači i imaju veoma dobru saradnju, bilo unutar svojih timova, bilo unutar projekta sa timovima iz drugih Ubisoft studija. Deljenje je važan stub naše korporativne kulture, bez obzira na to da li je reč o razmeni znanja ili liderskih uloga. U planu je da se studio u Beogradu proširi na 40 članova tima do kraja godine, a uključiće i zaposlene iz drugih oblasti, ne samo programere. Kako uključiti više žena u ovu industriju, koja se često posmatra kao „muška“?

GS: Raznolikost tima je važna ako želimo da stvorimo najinovativnije, originalne igre za našu ogromnu publiku. Uvek ćemo podržavati svakoga ko želi da se pridruži našem studiju i gaji strast prema video-igrama, a ima odgovarajuće veštine, nivo radoznalosti i želju za učenjem i razvojem. Nastavićemo da podržavamo lokalnu industriju kroz ulaganja u obrazovanje i podizanje svesti o mogućnostima za zaposlenje u kompaniji Ubisoft za svakoga ko želi da razvija video-igrice. Trenutno imamo dve žene koje rade u beogradskom studiju.

IZLOŽBA

“Doživi Teslu” na mobilnom telefonu Prva muzejska izložba u virtuelnoj realnosti posvećena Nikoli Tesli, od sada je osim u Muzeju Nikole Tesle dostupna i na mobilnoj aplikaciji na engleskom jeziku.

OD PROŠLOG LETA, POSETIOCI MUZEJA NIKOLE TESLE IMALI SU jedinstvenu priliku da velikog naučnika vide u njegovom realnom okruženju. Uz pomoć tehnologije virtuelne realnosti, za 160. godišnjicu rođenja Nikole Tesle, kreirana je izložbena postavka u kojoj posetioci uranjaju u Teslin svet i upoznaju se sa njegovim dostignućima. Direct Media je donirala ovu izložbu Muzeju Nikole Tesle u godini proslave 15 godina uspešnog poslovanja kompanije, a saradnjom sa Digital Mindom, čiji je tim kreirao izložbu, napravljen je iskorak u korišćenju tehnologije u edukativne svrhe, budući da je ova izložba jedina te vrste u svetu. „Aplikacija je kreirana za mobilne uređaje i uređaje koji podražavaju tehnologiju virtuelne realnosti i kao takva u potpunosti sledi Teslinu viziju u kojoj prostorna i vremenska distanca gube značaj. Putem mobilne aplikacije Doživi Teslu želimo da približimo jedinstveno iskustvo interakcije sa Teslom svim njegovim poštovaocima iz celog sveta koji nisu u prilici da posete Muzej Nikole Tesle. Moderne tehnologije danas umetnost i nauku čine dostupnijima nego ikada i na ovaj način želimo da podsetimo da je upotreba tehnologija za dobrobit celog društva bila deo Tesline doktrine“, kaže Jovan Stojanović, direktor Direct Media. Kako izgleda stajati pored Tesle u njegovoj hidrocentrali na Nijagarinim vodopadima, asistirati mu u Kolorado Springsu ili na platformi tornja na Long Ajlendu, kakva je bila Teslina soba u čuvenom hotelu „Njujorker”, a kakva njegova vizija budućnosti? Ovi prizori su deo izložbe u virtuelnoj realnosti „Doživi Teslu” koja se može videti u virtuelnom okruženju u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu, kao i putem mobilne aplikacije. „Mi smo kao tim znali sa čime se susrećemo, ali neko ko nikada nije iskusio virtuelnu realnost nema način da zamisli kako će izgledati kada vam se Nikola Tesla lično obrati. Sticaj srećnih

okolnosti je to da je tehnologija za VR stasala baš u godini kada se obeležavala 160. godišnjica Teslinog rođenja i da nam se pružila ta neverovatna prilika da baš sada uradimo jedan od prvih VR muzeja na svetu”, izjavio je Vitomir Jevremović, autor izložbene postavke i direktor Digital Minda. Mobilna aplikacija na engleskom jeziku „Nikola Tesla Experience” može se preuzeti preko Google Playa ili Apple App Storea, a više informacija o izložbi nalazi se na sajtu www.nikolateslaexperience.com i www.doziviteslu.rs

BUDI LIDER

OLGA SVOBODA

LIČNI BREND JE POLA PUTA KA USPEHU LGA SVOBODA JE

IZVRŠNA DIREKTORKA KOMPANIJE GI GROUP,

koja posluje u oblastima privremenog i stalnog zapošljavanja, regrutacije i selekcije kadrova, kao i u drugim oblastima upravljanja ljudskim resursima. Tim kompanije GI Group tokom prethodne godine imao je i zadatak da odabere mlade menadžere, učesnike četvrtog ciklusa edukativnog programa AmChamps „Mladi lideri promena“ u organizaciji Američke privredne komore u Srbiji (AmCham). U ovom projektu odabrani menadžeri kompanija članica AmCham-a, kroz mentorski rad sa najboljim studentima Beogradskog univerziteta, prenose svoja radna iskustva, ali i dodatno stiču znanja i veštine potrebne u savremenom poslovanju. Među njima su i one koje se odnose na formiranje ličnog brendinga. Olga nam je objasnila šta je to lični brending i koji su najznačajniji koraci kako bismo ga uspešno izgradili: Bez i malo sumnje možemo tvrditi da danas za uspeh nije dovoljno biti dobar u onome što radiš. Mnogo je izuzetnih pojedinaca koji imaju znanje i volju da se uhvate u koštac sa kompleksnim zadacima, koji su vredni i kontinuirano uče, koji imaju potrebno iskustvo, ali čijih je sposobnosti svesna samo nekolicina ljudi iz njihovog najbližeg okruženja. Sa druge strane, sigurna sam

da ste se susreli sa pojedincima kojima ne manjka veštine da često govore o sebi i svojim ambicijama, da nam kroz vešto definisane narative predstave sve svoje ideje, kvalitete i vrednosti, ostavljajući nas najčešće zadivljenima, a ponekad i zapitanima da li je sve baš onako kako nam predstavljaju. Ipak, ni jedni ni drugi nisu dobro izgradili svoj lični brending, ono što se najčešće definiše kao mišljenje koje drugi formiraju o nama i o našem radu.

LIČNI BRENDING I DRUŠTVENE MREŽE Umrežavanjem povećavamo naše šanse da doprinesemo sopstvenom razvoju i ostvarimo svoje ciljeve. Danas se od svakoga od nas očekuje da bude prisutan na socijalnim mrežama. Budite sigurni da vaš profil šalje poruku koju želite. OVO SU NEKI OD SAVETA ZA PRISUSTVO NA DRUŠTVENIM MREŽAMA: • Naloge koje imate redovno ažurirajte • Istaknite svoje kvalitete • Budite u toku sa trendovima, prateći relevantne ljude, kompanije, škole... • Pridružite se grupama profesionalaca • Budite aktivni u diskusijama

SARAĐUJUĆI SA IZUZETNIM LJUDIMA, SA SIGURNOŠĆU MOGU REĆI DA JE LIČNI BREND DOBAR SAMO UKOLIKO je u saglasnosti za onim što osoba zaista i jeste. Izvrsnost, autentičnost i prepoznatljivost neophodni su sastojci dobrog ličnog brenda, ali to nije dovoljno bez odjeka u okruženju u kome smo. Poznavati sebe, svoje sposobnosti i afinitete, biti dosledan i znati kako se jasno predstaviti svojoj okolini ključni su koraci u stvaranju tog odjeka i razvoju ličnog PR-a. Kako bi naš lični brend zaista bio u službi naših ambicija i ciljeva, moramo se konstantno usavršavati i posvetiti vreme i energiju radu na samounapređenju. Slika koju stvaramo o sebi, a koja, dakle, mora biti utemeljena u našim sposobnostima, gradi se postupno. Ovu tvrdnju potvrđuje i spremnost kompanija i poslovnih udruženja da kroz programe poput AmChamps-a ohrabre mlade na početku karijere da istaknu svoju jedinstvenost i rade na razvijanju veština i znanja, uključujući i načine kako da se najbolje predstave. Nije pogrešno tvrditi da je izgradnja pozitivnog ličnog brenda pola puta ka uspehu, a to potvrđuju i pojedinci koje sam tokom svoje karijere upoznala, a koji su na mene ostavljali jak utisak. Stoga budite autentični, odgovorni, uvek tragajte za načinom da vaš rad i vaši rezultati budu vidljivi. Pre svega, budite uporni.

STARTUP SCENA

BALLOONERA SRPSKI STUDENTI OSVAJAJU SVEMIR O inovativnom startapu koji je osvojio nagradu na poslednjoj Startap akademiji, planovima za istraživanje svemira i preprekama s kojima su se suočili na svom putu razgovarali smo sa Lukom Jakovljevićem, jednim od osnivača Balloonere

PIŠE JOVANA RADOVANOVIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

STARTUP SCENA

Zahvaljujući prijatelju koji je prvi investitor Balloonere pokrivali smo osnovne troškove, poput goriva, helijuma, interneta i hostinga. Međutim, ispostavilo se da je najveći problem dostupnost znanja. Mi smo izvlačili profesore iz penzije kako bismo došli do pojedinih informacija, jer se ovim niko u Srbiji ne bavi Luka Jakovljević, Dušan Tašin, Aleksandar Pajović i Konstantin Janojlić, studenti završnih godina ETF-a i FON-a, više od godinu i po dana rade na razvoju hardversko-softverske platforme koja će olakšati i sniziti cenu istraživanja svemira. Za to ne koriste rakete već meteorološki balon. O inovativnom startapu koji je osvojio nagradu na poslednjoj Startap akademiji, planovima za istraživanje svemira i preprekama s kojima su se suočili na svom putu razgovarali smo sa Lukom Jakovljevićem, jednim od osnivača Balloonere. Po čemu je vaš meteorološki balon drugačiji od svih ostalih koji se koriste širom sveta?

Princip merenja temperature meteorološkim balonom koristi se već 70-80 godina i ključan je za sve meteorologe. Oni pomoću njega mere pritisak, temperaturu i vlažnost vazduha, na osnovu kojih određuju vremensku prognozu. Njihov metod je da puste balon sa sondom koja putem radio-sondaže odašilje informacije, a kada balon stigne do stratosfere, on pukne i sonda padne na zemlju. Meteorolozi je nikad ne traže. Naša sonda, i softver koji smo napravili, pored informacija o pritisku, temperaturi i vlažnosti, odašilje i lokaciju. Za razliku od onih sondi koje koriste meteorolozi, naša sonda odašilje informacije i pri padu. Takođe, razlikuje se cena, koja je dosta niža od cene konkurencije. Uređaj se stručno zove „Sistem za pronalazak meteorološke sonde“. I to je zapravo tema mog diplomskog rada. Laički da objasnim, sastoji se od balona koji je napunjen helijumom, padobrana i sonde, koji smo mi napravili.

godine, kada smo odlučili da je vreme da napravimo svoju ploču, a ne da koristimo već gotove. Koji vam je bio prvobitan cilj?

Prvi cilj mi je bio da snimam reklame, kontaktirali smo s nekoliko kompanija i ponudili im da snimamo reklame, međutim, pošto je ta tehnologija bila nerazvijena i nismo bili u stanju da svaki put pronađemo sondu, oni su nas odbili. Tada smo ozbiljnije počeli da istražujemo tu temu i uvideli smo da ne postoji jedinstven softver koji bi mogao da prati sonde. Sada to možemo da radimo u toku test-letova. Sledeći korak su nam meteorolozi. Zbog toga što mogu da pronađu sonde, njihovi troškovi mogu da se smanje, zbog čega bi mogli da puštaju balone sa više lokacija i time dobiju precizniju prognozu. Takođe, paralelno istražujemo i radimo ekspe-

Kako ste došli na ideju da započnete rad sa meteorološkim balonom?

U poslednjih četiri-pet godina hobi zajednica „Internet of things“ počela je da programira čipove za sonde kako bi ih pronašla kad padnu. Ljudi su na sonde kačili kamere i različite proizvode i snimali reklame. Zasigurno najpoznatiji u toj priči je Feliks Baumgartner, ekstremni sportista koji se uz pomoć balona popeo do stratosfere i odatle skočio. Ideja da pustim balon nastala je pre godinu i po dana, tokom druge godine fakulteta. U tom periodu završio sam part-time posao koji sam radio u Majkrosoftu i nisam znao šta ću dalje. Počeo sam da istražujem i uvideo sam koliki je potencijal tržišta i šta sve može da se učini sa njim. Tim je počeo lagano da se širi, pridružili su mi se drugovi iz srednje i osnovne škole Konstantin i Dušan. Konstantin i ja radili smo na razvoju softvera, Dušan se bavio sajtom i društvenim mrežama. Aleksandar nam se pridružio pre nešto više od pola

IDEJA DA PUSTIM BALON NASTALA JE PRE GODINU I PO DANA, TOKOM DRUGE GODINE FAKULTETA. U TOM PERIODU ZAVRŠIO SAM PART-TIME POSAO KOJI SAM RADIO U MAJKROSOFTU I NISAM ZNAO ŠTA ĆU DALJE. POČEO SAM DA ISTRAŽUJEM I UVIDEO SAM KOLIKI JE POTENCIJAL TRŽIŠTA I ŠTA SVE MOŽE DA SE UČINI SA NJIM

STARTUP SCENA

rimente kako bismo odlučili da li ćemo slati u svemir humani genom, mahovinu, seme ili nešto drugo. Ono što najviše zapadne za oko svakom ko za vas čuje jesu upravo istraživanja svemira; odakle ideja da se upustite u to i na koji način je to moguće sa balonom?

Balon može da ponese bilo koji eksperiment u svemir za mnogo manje para nego što bi se potrošilo simuliranjem u laboratorijama ili slanjem eksperimenta raketom u svemir. Ono što može da se radi raketom može i balonom. Samo je mnogo jeftinije, nije zapaljivo, lakše se dobijaju dozvole. Ljudi su bukvalno počeli da istražuju svemir iz garaže. Kače epruvete ispod sondi, sa različitim sadržajem, od ljudske DNK do mahovine. Oni te epruvete šalju iznad ozonskog omotača gde se one ozrače i vrate ih nazad. Mi smo počeli pregovore sa institutima Univerziteta u Beogradu kako bismo napravili seriju eksperimenata. Koji su sve problemi s kojima ste se suočavali?

U početku je to bio novac i nepoverenje i roditelja i potencijalnih investitora. Zahvaljujući prijatelju koji je prvi investitor Balloonere pokrivali smo osnovne troškove, poput goriva, helijuma, interneta i hostinga. Međutim, ispostavilo se da je najveći problem dostupnost znanja. Mi smo izvlačili profesore iz penzije kako bismo došli do pojedinih informacija, jer se ovim niko u Srbiji ne bavi. Takođe, naše tržište nije razvijeno, startapova nema mnogo i tu nam je Startit dosta pomogao. O biznisu ništa nismo znali. Startit akademija i članovi žirija – koji nam je na kraju dodelio nagradu – direktor razvoja Telekoma Milan Simić, Vladimir Trkulja iz Startita i Marko Gaćeša bili su nam od velike pomoći. Veoma je značajno što je Telekom Srbija postao naš partner. To što su stali iza nas mnogo nam je važnije od novca koji smo dobili. Šta biste preporučili mladima koji bi da osnuju svoje startapove?

Da stalno preispituju prve pretpostavke i početne hipoteze. Takođe, veoma je važno imati „zvezdu vodilju“, da znaš kuda ideš, koji ti je put. I važno je znati kada da staneš. Jer zapravo nikad nisi gotov, uvek možeš imati bolji proizvod. Odrediti odnos kvaliteta i cene je umetnost.

IDEJE KOJE POKREĆU

Drugi dobitnici „MTS startap ubrzanja“ AddTag – Osmislili su ideju sa ciljem da ponude kompletno rešenje za lakšu komunikaciju brendova i posetilaca na festivalima i drugim događajima. Proizvod obuhvata različite promotivne aktivacije koje se baziraju na određenoj tehnologiji poput one uz pomoć koje se očitava lična karta, pasoš ili busplus. Beskontaktni prenos i očitavanje podataka prilagođeni su promociji brenda na narukvicama ili karticama kojima se vrši plaćanje pića na festivalima. Ideja je da RFID tehnologija kojom se bave pronađe novu primenu u oblasti marketinga radi veće vidljivosti brendova. Velika prednost je što se niko na tržištu do sada nije na taj način bavio ovom tehnologijom, pa je AddTag iskoristio tu šansu i prvi u Srbiji primenio tu tehnologiju u oblasti marketinga. U cilju promocije određenog brenda na što inovativniji način, njihove aktivacije znatno skraćuju vreme i dovode do toga da korisnici imaju maksimalno iskustvo koje mogu odmah da podele na društvenim mrežama. Cactomain – Četvorica mladih programera su, nakon velikih poteškoća koje su imali u radu sa nekim već postojećim domenima, odlučili da naprave servis prvobitno za njihovu internu upotrebu. Prvi prototip su napravili u kafiću, a nakon toga su odlučili da ozbiljnije pristupe celoj priči, registrovali su svoju firmu koja je tako postala njihova primarna okupacija. Razvili su servis koji već ima svoje prve korisnike i oni su pozitivno reagovali. Reč je o veb-aplikaciji Cactomain za pojednostavljeno registrovanje i upravljanje internet domenima. Početna ideja bila je da korisničko iskustvo i dizajn učine drugačijim i boljim, a samim tim i da se izdvoje od konkurencije. U početku su se suočavali sa različitim poteškoćama, kao što su otvaranje sopstvene firme i naplata servisa. Iz tog razloga im je mnogo značilo sve što su naučili od mentora u okviru Startap akademije – kako da dalje razvijaju svoj projekat, vode biznis i komuniciraju sa klijentima i investitorima.

BUDI KREATIVAN

Stolice na kakvima nikad niste sedeli

Briselski startap Noumenon od novembra je stanovnik Beograda. Smešteni su u nekadašnjem industrijskom centru grada, u betonskoj hali u Dunavskoj ulici, i tu stvaraju stolice čiji dizajn se graniči sa naučnom fantastikom. Po čemu je projekat Karla de Smeta jedinstven? Šta odvaja njegove stolice, ili kako on to zove – rekonfigurišući nameštaj – od bilo kog drugog? Laički objašnjeno, De Smet je učinio da od parčeta memorijske pene zagrejanog na 70 stepeni dobijete funkcionalan komad nameštaja. A sarađuju i sa NASA...

BUDI KREATIVAN

E NON* PIŠE JOVANA RADOVANOVIĆ FOTOGRAFIJE

* Stvar ili biće koje se ne može opaziti nego samo zamisliti, pojam bez predmeta koji bi mu odgovarao u iskustvu; ideja kojoj u stvarnosti ne odgovara ništa

BUDI KREATIVAN

Od pitanja zašto sam došao u Beograd bolje je pitanje zašto sam ostao ovde. Potrebno je mnogo hrabrosti za to

trenutku kada većina mladih iz Srbije odlazi u svet u potrazi za poslom, Belgijanac Karl de Smet došao je u Beograd sa svojim poslovnim partnerom i bivšim studentom Lukasom Devolderom da završe svoj. U novembru je prebacio startap Noumenon iz Brisela u Beograd. Smešteni su u nekadašnjem industrijskom centru grada, u betonskoj hali u Dunavskoj ulici, i tu stvaraju stolice čiji dizajn se graniči sa naučnom fantastikom. „Usput“, De Smet sarađuje i sa NASA na projektu slanja najmanjeg satelita u svemir koji će omogućiti i malim kompanijama, a ne samo finansijskim gigantima, da vrše istraživanja u Zemljinoj orbiti. Po čemu je De Smetov projekat jedinstven? Šta odvaja njegove stolice, ili kako on to zove – rekonfigurišući nameštaj – od bilo kog drugog? Laički objašnjeno, De Smet je učinio da od parčeta memorijske pene zagrejanog na 70 stepeni dobijete

funkcionalan komad nameštaja – stolicu. A stolice su ušle u istoriju, primetio je to BBC kada je radio priču o ovom preduzetniku i slobodno možemo reći – umetniku. „Neki od najčuvenijih radova vodećih svetskih arhitekata i dizajnera bile su stolice“, napisao je BBC, nakon što je objavio dokumentarac o Karlu i njegovom životnom delu, kojim se bavi već više od decenije. „POSLEDNJIH 15 GODINA ISTRAŽUJEM PA-

metalnim legurama, potom sam prešao na polimere i na kraju došao do onoga što danas koristim, a to je memorijska pena“, počeo je De Smet priču o svom razvojnom putu koji ga je na kraju doveo u Beograd. „U prošlosti, uglavnom sam se bavio time u akademskom smislu. U to vreme predavao sam arhitekturu na univerzitetu.“ A onda je, kaže kroz smeh naš sagovornik, zahvaljujući sukobu na univerzitetu iz teorije prešao na praksu. Na razvoju memorijske pene, koja je osnovni materijal za rad na stolicama, počeo je da radi

METNE MATERIJALE. POČEO SAM SA

pre pet godina. Prvi prototipi stolice koja će ga vinuti među velikane dizajna i arhitekture poput Arnea Jakobsena, Čarlsa i Reja Ejmsa, Frenka Lojda Rajta – da, svima je zajednička ta jednostavna stolica – radi već dve godine. Put ga je sasvim slučajno doveo u Beograd. Preko interneta je pronašao dizajnera iz Srbije koji mu je pomogao u dizajnu kalupa za penu, a potom ga je taj isti dizajner povezao sa nekim ko taj kalup može da proizvede. „S obzirom na to da nam je najveći deo proizvodnje u Beogradu, odlučio sam da se preselimo ovde“, kaže De Smet, uz smeh dodajući: „Od pitanja zašto sam došao u Beograd bolje je pitanje zašto sam ostao ovde. Potrebno je mnogo hrabrosti za to.“ Zašto je potrebna hrabrost za ostanak u Beogradu objasniće mi tek na kraju intervjua, Karl mnogo više voli da priča o svom projektu i saradnji sa NASA nego o tome šta mu se sviđa u Beogradu, a šta ne. I zato smo se brzo vratili na temu. Stojeći pored jedinog eksponata u prostoru gde

BUDI KREATIVAN

se odvija magija, pokušao je da jednostavno objasni kako nastaje Noumenon stolica. „Uvek prvo napravimo finalni oblik, tako što ubrizgamo penu u kalup. Kada pogledate kako to izgleda ispod mikroskopa, videćete da je u obliku isprepletenih špageta. Na kraju se radi ’memorijski’ deo. Mi programiramo proizvod tako da se uvek vrati u svoj prvobitan oblik kada se zagreje na temperaturi od 70 stepeni Celzijusa“, objašnjava Karl. „Nameštaj možemo da kompresujemo do 10 odsto materijala, ne oblika.“ STOLICE SU VEOMA IZDRŽLJIVE IAKO MATERIJAL OD KOG SU napravljene zvuči krhko – pena. Mogu da podnesu i osobu tešku 160 kilograma. Pre nego što su uveli zagrevanje nameštaja strujom, što im je bio i konačan cilj, Karl je nameštaj širio u rerni. Ipak, niko mu ne veruje dok ne vidi svojim očima da je to moguće. „Izlagali smo u Milanu, urađen je dokumentarac za BBC. Reakcije su odlične, ljudi pitaju gde može da se kupi. Ali postalo je pravilo da nam veruju samo kada vide to lično“, kaže Karl. Na pitanje kada će to biti moguće, kada će zainteresovani moći da poruče proizvode iz linije Noumenon, Karl nema precizan odgovor. „Početkom maja imamo sastanke kako bismo našli najbolju ponudu za proizvodnju. Još nismo odlučili da li će to biti ovde ili u Belgiji. Pitanje je koliko fleksibilno možemo da uvozimo i izvozimo iz Srbije. Imamo ideju da počnemo sa internet prodajom, zbog toga što nameštaj može da se smanji i da se šalje poštom. To je do sada, zbog veličine i težine nameštaja, bilo veoma teško, ali sa ovim što mi pravimo to je moguće. Sve što treba da urade sa nameštajem koji kupe jeste da ga uključe u struju kako bi dobio svoj oblik“, kaže Karl. Plan im je da cenu stolice postave na oko 200 evra. A kupci će moći da biraju

boje iz raznovrsne palete. Na pitanje s kojim preprekama su se suočili od početka rada na projektu Karl odgovara poput svakog drugog vlasnika startapa: „BILO JE VEOMA TEŠKO NAĆI INVESTITORE. TAKOĐE, KADA ULAZITE u novo polje, morate sve sami da uradite. Morate da osmislite alfabet svog istraživanja i projekta. Mi smo sve uradili sami. Kompresionu presu smo sami osmislili. Gotovo sve što vidite ovde proizvedeno je u Srbiji i sve smo osmislili mi uz pomoć inženjera.“ Pored stolica, tim okupljen oko Karla radi i na drugim istraživanjima namene memorijske pene u drugim poljima, od medicine do pakovanja. Trenutno prave udlagu koja bi mogla da zameni gips za slomljene udove, a koja može da se iznova koristi. „Istražujemo sve mogućnosti. I verujem da ćemo se još širiti“, kaže Karl. Na ovu konstataciju možemo samo da dodamo – do kosmosa. Jer Karl pored nameštaja radi i na projektu sa NASA za proizvodnju mini-satelita. „NASA ima ideju da lansira veliki broj mini-satelita u kosmos, ali takođe žele da ih koriste u edukativne svrhe, kao i za male kompanije. Lansiranje satelita inače je veoma skupo, a cena za lansiranje ovog mini-satelita iznosi oko 20.000 dolara, te će manje kompanije moći da rade ekspe-

TRAŽIMO DIZAJNERE, INŽENJERE I NEKOGA KO ĆE RADITI MARKETING. ŽELIMO MLADE LJUDE KOJI NEMAJU MNOGO ISKUSTVA I NISU UKALUPLJENI. ISTINA JE DA ĆEMO MORATI MNOGO DA IH UČIMO, ALI S DRUGE STRANE – I MI UČIMO SVAKOG DANA

rimente u svemiru“, objašnjava Karl. Njegov deo posla je da osmisli „sidro“ koje će satelit zadržati u orbiti Zemlje. „Zbog toga što kruži u orbiti, a veoma je mali, ovom satelitu je potrebna jedna vrsta stabilizatora, sidra koje će ga zadržati na mestu, i to je deo za koji smo mi zaduženi. Pravimo nešto poput padobrana, čiji materijal zahvaljujući toploti sunca počinje da reaguje i da se širi, poput stolice. I on je napravljen od memorijske pene, preko koje se nalazi zaštitni sloj koji je štiti od sunčevih zraka i UV radijacije“, objašnjava naš sagovornik. NO VREME JE DA SE VRATIMO NA ZEMLJU. PITALI smo ga na kraju intervjua zašto je teško zadržati se u Beogradu, na šta se Karl požalio da je birokratija jedna od ozbiljnih prepreka. Zamera nam i nedostatak kulturnih manifestacija, muzeja i galerija. „Malo nam je dosadno, nemamo gde da izađemo. Muzeje gotovo da nemate. Bili smo u Cepter muzeju, za koji naše kolege iz Srbije nisu ni čule, i u kom ima svašta da se vidi. Međutim, tog dana bio je potpuno prazan“, govori Karl dok razmišljam kako bi reagovao da mu otkrijemo da Narodni muzej ne radi već više od decenije. U priči o umetnosti i umetnicima samo od sebe se nametnulo pitanje šta ili ko mu je inspiracija. „Meni je lična inspiracija mnogo važna. Retko kad se vezujem za neko ime, uglavnom inspiraciju prikupljam iz delova koji plove kroz naše društvo“, kaže Karl. Na pitanje da li smo nešto važno propustili i da li ima još nešto da poruči, on kroz smeh odgovara: „Zapošljavamo!“ „Tražimo dizajnere, inženjere i nekoga ko će raditi marketing. Želimo mlade ljude koji nemaju mnogo iskustva i nisu ukalupljeni. Istina je da ćemo morati mnogo da ih učimo, ali s druge strane – i mi učimo svakog dana.“

T 36

INTERVJU

og dana kada je bio dogovoren intervju za Original sa dekanom Saobraćajnog fakulteta dr Nebojšom Bojovićem, u Beogradu je padala kiša i bila je gužva u saobraćaju – kao i uvek. I zato je na takvom mestu i za čoveka koji se bavi problemima u saobraćaju prvo pitanje moralo biti – zašto se sa prvim kapima kiše na ulicama uvek napravi kolaps koji sve nervira. Saobraćajni fakultet je najstarija i najviša obrazovna i naučna institucija u oblasti saobraćaja, transporta, logistike i komunikacija u našoj zemlji i regionu jugoistočne Evrope, a važi i za jedan od težih fakulteta od kojih su mnogi odustajali samo zbog preteškog ispita iz matematike. Zato nam je profesor Bojović pričao i da li je matematika i dalje tako teška i kakva je uloga pokojnog profesora Zorana Šamija u tome, ali i o dvojici akademika sa voždovačkog fakulteta, zašto njihovi studenti tako dobro prolaze u svetu i na tržištu rada, šta on misli o buntu mladih u svetlu aktuelnih studentskih protesta koji će ostati upamćeni i po nemuštom saopštenju Hitne pomoći – da neće moći da interveniše dok traju protesti – o čemu je dekan takođe dao stručno mišljenje. Zašto je u saobraćaju uvek gužva kad pada kiša?

Jednostavno, gužva nastane zato što se sistem signalizacije ne promeni na odgovarajući način. Mora da se vrši adaptacija planova – moraju da budu napravljene statistike kakvi su oblici kretanja. Drugi razlog je to što mnogi koji obično ne koriste vozila kada je vreme suvo i vremenski uslovi dobri, tad sednu u vozila i tad nastane gužva u Beogradu. Ali tako je i u nekim drugim metropolama koje su bolje organizovane. Mi imamo znanje da te probleme rešimo, ali za tu klasu problema treba da imamo odgovarajuću opremu i tehnologije. Ako govorimo o drumskom saobraćaju, koji je predmet vašeg pitanja, mi imamo tehnike i metode za rešavanje poremećaja u saobraćaju koji se dešavaju. Moguće ih je rešavati, ali mi kao fakultet nismo uključeni u rešavanje tih problema. Saobraćajni fakultet bije glas da je na njemu najteža matematika, a svojevremeno je pokojni Zoran Šami bio strah i trepet na tom ispitu. Da li je prolaznost na tom ispitu i dalje mala, kao iz tog vremena, ili su sadašnji studenti bolji matematičari?

PROFESOR NEBOJŠA BOJOVIĆ, DEKAN SAOBRAĆAJNOG FAKULTETA

Studenti uvek moraju da razmišljaju šire od gradiva na fakultetu Saobraćajni fakultet je najstarija i najviša obrazovna i naučna institucija u oblasti saobraćaja u našoj zemlji. Važi za jedan od težih, ali i zanimljivijih fakulteta u regionu. Njegov dekan, profesor dr Nebojša Bojović, pričao je u razgovoru za Original i o obrazovanju koje se stiče u ovoj ustanovi, ali i o mnogim „običnim“ pitanjima koja nas sve zanimaju – od toga zašto je stalno gužva kada pada kiša, preko toga da li je putovanje vozom zaista najromantičnije, pa do toga zašto kompanije „rezervišu“ diplomce iz Vojvode Stepe i pre nego što polože poslednji ispit

RAZGOVARALA ANA MITIĆ FOTOGRAFIJE IGOR PAVIĆEVIĆ

INTERVJU

Edukacija je ključna stvar. Neki će mladi odlaziti, neki neće, neki će se vraćati... Voleo bih da budemo u prilici da možemo da ih ovde vratimo i da budemo uporište za čitav region jer su transport, logistika i ekonomija povezani i pitanje su ne samo Srbije već i regiona

INTERVJU

Profesor Šami je apsolutno jedan od doajena Saobraćajnog fakulteta i jedan vrstan matematičar i pedagog koji je bitno uticao na formiranje profila. Polagao sam kod njega i imao tu sreću da mi bude profesor. Bio je veoma strog ali pravičan, i između ostalog je i to sigurno jedan od razloga što je bilo i onih koji su odustajali od studiranja. Da li su današnji studenti bolji ili lošiji – svaka generacija ima u svojim redovima one izvanredne i one prosečne; mislim da je prosek studiranja nešto bolji i to je važno jer je prolaznost bolja i veća. Na to utiče i Bolonjski proces. Još jedan od često spominjanih i važnih profesora koji su kreirali programe i matematičke predmete važne za saobraćajno inženjerstvo, a kog bih da spomenuo, jeste i Svetozar Vukadinović, vrstan pedagog, veoma strog, čiji su usmeni ispiti znali da traju i po četiri sata, sa po deset pitanja... Veoma sam voleo i profesora Šamija i Vukadinovića. Među profesorima Saobraćajnog fakulteta su i dvojica akademika?

To su dva doajena. Jedan je inostrani član, profesor Vukan Vučić koji ima katedru na Pensylvannia State University i jedan od najpriznatijih stručnjaka za javni gradski prevoz, a drugi je redovan član SANU, naš akademik, profesor Dušan Teodorović koji je jedan od najcitiranijih srpskih naučnika i jedan od ljudi u svetskom smislu značajnih za saobraćajno inženjerstvo. Njih dvojicu bih izdvojio kao najznačajnije predstavnike beogradske škole i BU. Upravo studenti Saobraćajnog fakulteta su vrlo traženi van zemlje, a kompanije ih „rezervišu“ još dok su na studijama. Da li vam je kao dekanu krivo kada vidite da posle tolikog uloženog truda u jednog studenta on odlazi iz zemlje jer ovde ne može da nađe posao ili ima daleko bolju ponudu?

Višestruka su osećanja. Sa jedne strane imate jednu vrstu zadovoljstva što imate konkurentan proizvod i na osnovu utisaka koje sam imao sa njihovim mentorima i poslodavcima – veoma su zadovoljni našim „proizvodom“, a sa druge strane je osećanje nelagode i frustracije što nismo u prilici da kroz, pre svega, ekonomski ambijent i uslove koje možemo da ponudimo, ta znanja koristimo u našoj ekonomiji i saobraćajnim problemima. Verovatno je rešenje da podižemo ekonomiju ali i tražimo načine i instrumente da se oni vraćaju. To je put onih zemalja koje su prošle te faze. Edukacija je ključna stvar.

DUBOKO VERUJEM DA NIJE VAŽNO SAMO IMATI AKADEMSKA I PRAKTIČNA ZNANJA. VRLO JE VAŽNO RAZVIJATI DUH TOLERANCIJE, OSEĆANJE PRIPADANJA GLOBALNOM SVETU, RAZUMEVANJE ZA RAZLIKE; PODSTICATI SOCIJALNU KOHEZIJU I SVEST DA POSTOJE I ONI KOJI SU DRUGAČIJIH OSOBINA I KARAKTERISTIKA Neki će odlaziti, neki neće, neki će se vraćati... Voleo bih da budemo u prilici da možemo da ih ovde vratimo i da budemo uporište za čitav region jer su transport, logistika, i ekonomija povezani i pitanje su ne samo Srbije već i regiona. Spomenuo bih da je nedavno na naučnoj konferenciji RAILILLE 2017, održanoj u Francuskoj, prvu nagradu dobio mladi istraživač Nikola Bešinović, doktorand na Tehničkom univerzitetu u Delftu i bivši student železničkog odseka Saobraćajnog fakulteta. Kako vi kao dekan samog sebe „refrešujete“ kako ne biste izgubili korak sa mladima koji dolaze i nameću vam nove izazove, jer svaka generacija ima nešto svoje?

Period studentskog života je jedan od najznačajnijih perioda u izrastanju i formiranju. Razmišljajući o njima treba da znamo da će sadašnje generacije izroditi nove lidere ove zemlje i zato je veoma važno da budu pre svega spremniji i zreliji za preuzimanje kormila koje im sledi. Kako gledate na aktuelne studentske proteste? Da li razumete šta mladi žele i zbog čega se bune, kako doživljavate poruke koje šalju?

I naša i svetska istorija pune su primera snage i uticaja na društvo koji iz tog protesta izlaze. Od želje da se iskaže nezadovoljstvo uslovima školovanja, pa do bunta usmerenog protiv zbivanja na političkoj sceni. Vrlo je važno da se politički akteri neprekidno obraćaju mlađim generacijama, ali i da moraju da osluškuju njihove potrebe i stavove. Još je važnije da ih uključe u politički život, što je više moguće, makar na elementarnom nivou, i veoma je bitno da svoje političke stavove mladi iskazuju na biralištima. Student je kao akademski građanin uvek pozvan da razmišlja o pojavama koje su mnogo šire od konkretnog gradiva na fakultetu. Beogradski univerzitet je najvažniji srpski brend po

svojim ulaganjima i rezultatima, bez sumnje nešto na šta čitavo srpsko društvo treba da bude ponosno i mora da permanentno osluškuje ono što se emituje sa univerziteta. Ali milenijalci su često podvrgnuti kritici, od toga da su apolitični, da nemaju inicijativu, da ne čitaju, da su lenji...

Studenti uvek reaguju spontano i ja duboko verujem u spontanost njihovih aktivnosti. Na Saobraćajnom fakultetu je uvek bilo tako da imamo neprekidnu komunikaciju sa njima i o svim vrstama problema razgovaramo otvoreno, ne samo o studiranju već i o društvu uopšte. Obučavamo ih od početka da moraju da prate svetske procese, fenomene, delom i saobraćaj, da gaje filantropiju, da razumeju razlike i da to bude kamen temeljac oko kojeg se oni okupljaju. Ta sloboda njihovog izražavanja je ovde uvek postojala i lično kao dekan nastojim da taj trend držim i da ih ohrabrim da svoje stavove najslobodnije izraze. Bez tih vrsta sloboda nemoguće je kreirati akademsko društvo i praviti dobre rezultate. To su moji stavovi, a vrlo sam tu blizak Sartru da je „sloboda odgovornost“, i želim da im i tu vrstu shvatanja slobode kroz svoj stav saopštim. Kako vam je kao stručnjaku za saobraćaj zvučalo saopštenje Hitne pomoći da neće moći da reaguje na pozive građana zbog protesta, usled blokada ulica i gužvi? Šta kaže psihologija o ponašanju učesnika u saobraćaju kada je u pitanju vozilo Hitne pomoći i da li se desilo da neko nekada nije propustio Hitnu pomoć?

Uvek ponašanje mase pokazuje spremnost da se pomogne onome ko je u neprilici i nevolji, čak i u situaciji kada su nemiri mnogo većeg intenziteta. Imao sam prilike da gledam po svetu kako se to rešava. Postoje već razrađeni algoritmi i postupci kada je stepen violentnosti mnogo dramatičniji, kada nisu u pitanju studenti, kada su u pitanju huligani i druge ekstremne grupe. Poznajući i teoriju i praksu kako se to rešava, mislim da takva vrsta objašnjenja nije valjana i nije ni utemeljena u saobraćajnoj psihologiji, a ni u takozvanim problemima rutiranja vozila. Ima mnogo alata kako to može da se reši, evo mi smo na fakultetu spremni da pomognemo da reše probleme dispečiranja vozila i probleme koji su vezani za razne podsegmente koji se tiču vozila pod specijalnim režimom kao što je Hitna pomoć.

INTERVJU

Osim stručnog znanja, šta vam je posebno važno da vaši studenti sa sobom ponesu sa ovog fakulteta za budući život i karijeru?

Duboko verujem da nije važno samo imati akademska i praktična znanja. Vrlo je važno razvijati duh tolerancije, osećanje pripadanja globalnom svetu, razumevanje za razlike; podsticati socijalnu koheziju i svest da postoje i oni koji su drugačijih osobina i karakteristika. Vrlo je važno da su familijarni sa problemima i karakteristikama u okruženju i na drugim univerzitetima. Lično volim da odavde izađu spremni da se bore sa problemima, da ponesu u sebi duh pregalaštva i da su spremni da se odupru nepravdi i suprotstave problemima koji upućuju na to da društvo ne treba da ide u tom smeru, i da se suprotstave ekstremizmu. Gotovo da nema projekta koji se tiče saobraćaja u kojem ne učestvuje i Saobraćajni fakultet. U Beogradu je to bio slučaj sa Knez Mihailovom ulicom, Slavijom... Da vi možete da nešto promenite u pogledu saobraćaja u Srbiji, šta bi to bilo?

To je lepo pitanje. Razmišljao bih kako da se kratkoročnim merama reše neke stvari koje mogu biti pitanje politike. Druga stvar je izmeštanje teretnog saobraćaja iz gradskog jezgra i to je vrlo važan segment koji zahteva ulaganja. Razvijanje koncepta „park and ride“ gde bi se do nekih kapilarnih tačaka pristizalo automobilima ili drugim vidom saobraćaja, a onda u gradsko jezgro ulazilo gradskim saobraćajem. Važan je i sistem signalizacije, problem rešavanja optimizacije signalnih planova koji je jedan od najkompleksnijih zadataka saobraćajnog inženjerstva. Spomenuli ste koncept „park and ride“, ali u našoj psihologiji je čudan odnos prema gradskom prevozu, neke je „blam“ da ih vide u troli ili tramvaju, a u svetu je najnormalnije da se čovek u odelu, političari, pa čak i poznate ličnosti voze gradskim saobraćajem. Šta je problem?

Problem je edukacije da je za društvo veoma važno stimulisanje tih kretanja. Mi kao profesori treba da budemo primer da koristimo gradski prevoz. Kad god sam u prilici, ja koristim upravo tramvajsku liniju jer stanujem blizu fakulteta. U svetu je tako. Bio sam nedavno na jednom predavanju koje je držao jedan od najvećih svetskih stručnjaka za javni gradski prevoz i jedan od studenata

je postavio pitanje kojim vidom prevoza je došao da održi to predavanje. On je rekao – gradskim prevozom. To mi se veoma dopalo i voleo bih da i kod nas profesori odgovaraju na to pitanje tako – da su došli gradskim prevozom. Svojim primerom moramo da pokazujemo da takva svest postoji i da ne optužujemo druge, i to je put da se dođe do promene obrasca u ponašanju. Kao stručnjaka za železnički saobraćaj moram da vas pitam da li je istina da je najlepše putovanje – putovanje prugom?

Ja sam zaljubljenik u železnicu. Mislim da je to najlepše putovanje i jedan od onih transportnih sistema koji pružaju zaista ogromnu vrstu zadovoljstva. Brojni su razlozi, prvo osećanje da vi kroz taj prostor idete u jednoj kompaktnoj jedinici, da možete da uživate u prirodi, a često zbog brzine života zaboravljamo da živimo u okruženju koje može da nam pruži mogućnost da vidimo kako izgleda svet oko nas. Drugo, ne moramo da vozimo, a to je i najbezbedniji vid saobraćaja, ako pogledate statistiku. Drumski saobraćaj je najrizičniji. Da li se na brzim prugama, koje mi još uvek čekamo, gubi ta čar?

Vožnja vozovima velikih brzina je za putnike koji pripadaju biznis kategoriji i način na koji se ti vozovi „pune“ podrazumeva da u toku jednog dana možete da obavite posao, ponesete laptop i rešavate određene vrste problema, i to nije jeftin vid saobraćaja. Sigurno se gubi taj osećaj pri tim velikim brzinama, dominantan je poslovni karakter koji je smišljen kao zamena za vazdušni saobraćaj; u tom smislu su efekti bili zadivljujući i u dominanti u korist železničkog saobraćaja kada je u pitanju istiskivanje putnika iz vazdušnog. Za 60 godina postojanja Saobraćajnog fakulteta diplomiralo je oko 6.000 studenata. To zvuči malo na prvu loptu; da li je to dovoljan broj stručnjaka za saobraćaj za našu zemlju, pogotovo ako se ima na umu da veliki broj studenata vašeg fakulteta odlazi u inostranstvo?

Poslednjih desetak godina taj broj se povećao i ta stopa nije išla linearno. Treba imati na umu da je fakultet težak i naravno da nije jednostavno bilo završavati u nekim uslovima. Mislim da su se, od kada smo dobili novu zgradu 1978, mogućnosti uvećale za studente, ne samo da imaju i bolje uslove

i laboratorije. Da li je to dovoljno – mislim da nije. Saobraćaj, transport i logistika treba da se posmatraju u svetlu transportne tražnje. Skoro sam došao do podatka koji je rezultat istraživanja najpoznatijih akademika istraživača, a to je da se očekuje da će tražnja za transportom u narednih 20 godina da se udvostruči, a u narednih 50 da se utrostruči. To je prognoza onih koji se na globalnom nivou bave transportom. Šta ćete vi uraditi tim povodom, da li će fakultet zbog toga da poveća broj mesta za studiranje?

Razmišljamo da povećamo broj mesta za studiranje, ali to zavisi od akreditacije koju ćemo praviti za dve godine i tražićemo povećanje po određenim profilima za koje nesumnjivo postoji interesovanje. Razmišljamo i o novim programima koji u svetlu svega onoga što se dešava u transportu podrazumevaju multimodalne mreže – geografske informacione sisteme, napredne tehnologije – inteligentne transportne sisteme za digitalno doba, koje podrazumevaju revolucionarne vidove saobraćaja koji su danas na eksperimentalnom nivou ili su u fazi pilot-projekata. Mi pratimo te trendove i sigurni smo da ćemo ih blagovremeno postaviti. Sada je aktuelan upis na studije. Mladima je teško kada treba da donesu odluku koji fakultet upisati. Šta kažete kada vas pitaju zašto bi neko trebalo da upiše Saobraćajni fakultet?

Mi smo za one koji vole visoko podignutu lestvicu, koji vole sebe da iskušavaju novim izazovima, koji traže posao koji nudi svestranost i spoj različitih znanja i disciplina, za one čije su oči uprte u budućnost i mene posebno raduje što je takvih sve više i više, a njihovo znanje i kapacitet su sve veći i veći. Prošle godine smo na 300 mesta na budžetu i 50 samofinansirajućih imali interesovanje od 709 studenata, što je povećanje od 30 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Raduje me i to što je njihova prosečna ocena veća – 4,4. Za nekoliko godina je broj mladih koji su hteli da steknu zvanje saobraćajnih inženjera povećan za trećinu. Naša obaveza je da od njih napravimo vrhunske stručnjake. Greška je da se misija završava na fakultetu. Ove mlade ljude moramo da umrežimo u naučnu zajednicu pre nego što napuste fakultet i da budu deo zajedničkih međunarodnih projekata kako bi sa diplomom fakulteta mogli da zakorače u budući svet.

UPOZNAJ SVET

INTERVJU

MARKO ŠELIĆ

O L E Č R A M i, ž e t se žno u m č e d o st i a k o o v n a o r u p i s o je za l a e Id no št ne o Ć ĐURI RIJE T I Ć M I D IĆEVI PIŠE R PAV O G I IJE GRAF FOTO

a inam d o g rčelo e Ma narskom j di o k od lju uke m novi r n o a p d ne zno k, je ispisa ezaobila književni ostima, o o v o n , n r dn su po et počinje … Muziča ovim vre a m i op a rent cije” , njih nspa aj intervju s genera dentima košta duš a r t a u a t a, n os oliko , a ov a „gl ulicam baš sve) ina važi z l pričao je o tome k a n t ne na ui pe od stanj Origi vih g okej, i su o Mlad a u rime ( elo svih o ervjuu za a, o odra ar am rč int pretv m da Ma veruju u iji, o knjig i o b k d r opas čima mla tanak u S re p)s čijim za o( a m i z razlo

UPOZNAJ SVET

MLADI NISU APOLITIČNI U SMISLU DA IH JE BAŠ BRIGA, NEGO SE OGRAĐUJU OD POLITIKE JER IM SE ONA GADI. APOLITIČNOST KAO NEGACIJA NIJE, DAKLE, ODSUSTVO STAVA, NEGO STAV

EKSKLUZIVNO

„Kad odeš, bežiš; kad bežiš, smatraš sebe slabijim. Kad se smatraš slabijim, ili uzmeš da ojačaš ili će tvoj život uvek biti nekakvo bežanje. I onda mi sine: sve je do ugla kamere. Ako si pesimista, uvek ćeš naći nekog tužnog violinistu što svira rekvijem boljem sutra i demaskira ga u ‘malo sutra’. Uvek ćeš naći ubedljiv dokaz da smo propali i da ništa ne vrede ni trud, ni talenat, ni vera u svoju zemlju… Lakim pogledom oko sebe, videćeš ljude koji su uspešni i vredni svojoj zemlji, a nisu lopine. Samo ako si voljan da tako usmeriš kameru. Sve se bira. Ja sam tada odabrao tako, i nikad više nisam razmišljao da odem.“ Ne, Marčelo ovo nije rekao u ovom intervjuu. To je napisao pre sedam godina, u kolumni za list Politika, ali bi, ne taknuvši ni slovo, mogao da je objavi i danas. U međuvremenu, objavio je album „Deca i sunce“ (2010), roman „Malterego: Rubikova kocka“ (2012, izmenjeno i dopunjeno izdanje 2016), te „Napet šou“ (2014), koji je i knjiga i album, knjigoalbum kao konceptualna celina. U tom su poduhvatu, pored njega, učestvovali i brojni drugi stvaraoci, najbolji među savremenim književnicima, novinarima i aktivistima. Solo karijeru počinje onda kada su reflektori – pod čijim svetlima je u ovom našem napetom šouu te davne 1999. polako postajalo sve žešće – obasjali i njega. Usledili su albumi „De facto“ (2003), „Pazl šok“ (2005), „Treća strana medalje“ (2008), roman „Zajedno sami“ (2008) i zbirka tekstova „O ljudima, psima i mišima“ (2009), brojne kolumne u nekoliko listova, i jedna „fotelja“: za izdavačku kuću „Veseli četvrtak“ već gotovo čitavu deceniju uređuje sva izdanja Dilana Doga. U maju će „Laguna“ objaviti novi roman: „Higijenu nesećanja“, drugu knjigu započete trilogije Malterego. Nažalost ili ne, onu foru s kamerom nije zaboravio. Jer, od dana kada se pojavio na sceni, ona stoji pod istim uglom iz istih razloga – građani su opet na ulicama, na transparentima su opet ispisane antisistemske poruke koje Marčelo godinama pretvara u rime (okej, ne baš sve), a ovaj intervju opet počinje nezaobilaznom novinarskom opaskom da Marčelo svih ovih godina važi za „glas generacije“… … Da li su to generacije koje protestuju širom zemlje?

Budući da su protesti studentski, ovo su

neke nove generacije, koje su tim potezom iznenadile sve, pošto su bile dobrano prokazane kao pasivne i nezainteresovane. Ovo je pravi generacijski odgovor na to. Zanimljivo mi je što se sumnja jesu li se sami organizovali, premijer-predsednik uporno ponavlja, kao argument da nismo u medijskom mraku, kako je internet najmoćniji, a sasvim slobodan od njegovog pritiska; kada pak mladi ljudi kažu da su se organizovali preko društvenih mreža, onda se tvrdi da je to nemoguće. Pre toga, učestvovao si na tribini „Da li su mladi apolitični?“. Do kog ste zaključka došli, i kako ti se sad sve to čini u svetlu ovih protesta?

Mladi nisu apolitični u smislu da ih je baš briga, nego se ograđuju od politike jer im se ona gadi. Apolitičnost kao negacija nije, dakle, odsustvo stava, nego stav. Ako neko kaže kako ne želi nikakva posla da ima s nečim što nalazi prljavim – to je stav, i to ne pasivan. Reč je, kao što se ovih dana jasno vidi, o aktivnom otporu ovdašnjem, višedecenijski pogrešnom vođenju politike. To je kaubojska, siledžijska politika koja truća o svetloj budućnosti i tobože bodri mlade da veruju u obrazovanje i poštenje, dok su neki od njenih vodećih manekena lažni doktori, nalogodavci fantoma, besprizorni prostaci i profesionalni nemači pojma. Ljudi protestuju protiv čitavog ustrojstva sistema, protiv bivše i sadašnje vlasti istovremeno, upozoravajući i svaku buduću da su kolektivni živci pri kraju. Tome je prethodio čitav izborni proces u kome si i ti uzeo aktivnu ulogu podržavši jednog predsedničkog kandidata. Zašto je tvoj evidentni društveni angažman kroz muziku, prozu i sve ostalo što pišeš morao da preraste i u politički?

Da sam ranije verovao u nekoga, učinio bih isto. U iole normalnoj zemlji to ne bi bila nikakva vest. Činjenica koliko je javnih ličnosti stalo uz neke opozicione kandidate politički nepismenima znači da

BUDUĆI DA SU PROTESTI STUDENTSKI, OVO SU NEKE NOVE GENERACIJE, KOJE SU TIM POTEZOM IZNENADILE SVE, POŠTO SU BILE DOBRANO PROKAZANE KAO PASIVNE I NEZAINTERESOVANE

se „mešamo u politiku“, dok je ostalima to jasan signal da je dogorelo, da je vreme da svi ustanemo. Okačim na zvaničnu stranu snimak s protesta i neko napiše negativan komentar, kliknem i vidim profil bake, slika s unučicom – šta ona radi na mojoj stranici, prati vesti o romanima i pesmama? Sve mi se nešto javlja da nije zato tu. Imam nultu nameru da tolerišem takvo stanje stvari, ti ljudi, izgleda, nameravaju da angažuju uskoro i vrapce, da nama koji mislimo drugačije nužde na glavu dok hodamo ulicom. A što se tiče toga šta ko misli o mojim potezima – kako kaže Jovo Bakić, moja omiljena ličnost iz javnog radara: „To me nimalo ne interesuje, jer sve što radim – radim iz ubeđenja.“ Nemam nikakvih ambicija da sednem u parlament, u neki odbor ili kakvu direktorsku fotelju, da budem član bilo koje partije; reagujem kao građanin, imenom i prezimenom, ustajem protiv pokvarenjaštva svestan, za razliku od narečenih pokvarenjaka, da će ovo vreme proći i da će se jednom znati ko je šta radio i s kojim motivima. I baš otuda što nemam takvih ličnih ambicija, podržao sam onoga za koga verujem da će taj posao raditi valjano. To smatram elementarnom osvešćenošću, čak dužnošću. Nije, to će reći, poenta da se mi mešamo u politiku. Naprotiv, sve vreme objašnjavam da je ovo zapravo odgovor politici koja se meša u nas. Imaš prave pravcate doušnike u svakoj sferi kulture, koji javljaju centrali ko se čime bavi, ko je šta ovde i onde rekao, pa onda preduzimaju mere protiv karikaturista, satiričara, angažovanog teatra, otkazuju tribine, ne dodeljuju nagrade nepodobnim piscima… otkazuju koncert pop pevača čak! Kad nekoga i ti esnafi počnu da uzbuđuju, onda stvarno možemo govoriti o nečemu što počinje da liči na diktaturu. Gde god sedneš, valja da se, kao u „stara, dobra“ golootočka vremena, zapitaš ko sluša ovo naše ćaskanje i kome referiše. I to nije nikakva paranoja. Ti ljudi to rade. Jer je reč o interesnoj družini udvorica i čankoliza. Negde si rekao da zbog svega što javno govoriš pokušavaš da se ne plašiš. Da li te je i dalje strah?

Strah nije prava reč. Kod mene postoji bojazan kud će nas ovo odvesti, i to pitanje zdrav razum sugeriše. Kad već spomenuh profesora Bakića, on ima i sjajnu tezu o tome da se intelektualac opštim dobrom i problemima društva bavi iako ga se to lično ne tiče. Hoće se reći, počesto ga se ne tiče tako direktno egzistencijalno kao najugroženijeg sloja društva. Tiče ga

INTERVJU

Pristajem na eskapizam samo kao na vid dnevne terapije: sklanjati se u neku vrstu lične sigurne kuće, što u materijalnom svetu, što u glavi, ali tek nakratko, zarad punjenja baterija Nemam nikakvih ambicija da sednem u parlament, u neki odbor ili kakvu direktorsku fotelju, da budem član bilo koje partije; reagujem kao građanin, imenom i prezimenom se, međutim, u moralnom smislu. Intelektualac, dakle, praktično istupa za druge. Šta odagna takve misli? Zašto ostaješ u sistemu o kom misliš i pišeš sve najgore?

Vrlo jednostavno: ovo na kraju prethodnog odgovora. I ne manje bitno: mnogo sam više vezan za ljude nego za (životni) standard. Kad bih mogao da povedem sa sobom svojih tridesetak ljudi nekuda, zasigurno me ne bi sprečila nekakva bolećiva emotivna vezanost za brda, doline i reke. To mi je drago koliko su zavičaj i otadžbina svakom čoveku dragi, ali s tom se nostalgijom može živeti. Viši standard mi, međutim, nikada ne bi nadoknadio odsustvo ljudi koje volim. Imati više novca, a gledati svoje najbliskije ljude skajpom? Nisam taj. Razumem one koji jesu, nije ništa rđavo. Samo nisam taj. Zavise te stvari i od toga šta te čini srećnim. Ne mora svako biti razdragan što je za devetsto devedeset dinara priuštio sebi izdanje svih Andrićevih romana u jednom tomu. Ja jesam. Treniran sam za to, jer mi

ništa nije došlo odjednom. Počeli smo tako što smo spavali na železničkim stanicama posle svirki. I dan-danas dođem u situaciju da zajmim sto evra ako mi kasne honorari, ako nema svirki, ako nemam nov naslov pa knjige idu slabije. I tad se zna: stisni se, pa će biti bolje. Avaj, istina je da to, posle 15 godina rada, nije normalno, i ne očekujem od svakoga tu pomirenost. Ili, ako hoćete, taj inat. Mlađima nikada nisam rekao idite. Nisam rekao ni ostanite. Ta vrsta odluke duboko je lična, bez obzira na to da li dolazi iz emotivnog ili finansijskog rasuđivanja, iz srca ili iz mozga. Stvar izbora. Tako se zove i predstava Uroša Mladenovića, inspirisana tekstovima tvojih pesama i kolumnama, predstava „o hiljadama razloga da budeš nesrećan i samo jednom da budeš srećan – a taj razlog si ti“. Da li je to rešenje – da se usredsrediš na sebe, da se strpiš dok ovo ne prođe?

Da, ali ne pasivno. Ne dok neko drugi pro-

testuje, ne dok neko drugi glasa, ne dok neko dobija posao umesto tebe. Ne možeš reći lekaru koji je diplomirao sa 9,5 i nezaposlen je da će se osećati bolje ako radi na sebi, pogleda fin film, pročita sjajnu knjigu. To je demagogija. Ili ono čuveno ako nema posla u struci, ne čekaj, smisli nešto drugo. Razumem, samo pitam: kako se tako nešto sme držati za normalnu postavku – da se čovek iškoluje, a onda da se dovija?! Kokan Mladenović kazao je kako je mnogo Srba emigriralo – neki u inostranstvo, a neki u sebe. Pristajem na eskapizam samo kao na vid dnevne terapije: sklanjati se u neku vrstu lične sigurne kuće, što u materijalnom svetu, što u glavi, ali tek nakratko, zarad punjenja baterija. To pribegavanje pribegavanju mora postojati da bi čovek ostao normalan. I onda, nazad u borbu. A kakav je to prostor u kom se ti osećaš lepo ako, kao što si sam rekao, poput hroničara zapisuješ sve ono što nam se dešava godinama unazad? Kako može da ti bude lepo

EKSKLUZIVNO

da pišeš, na primer, o nasilnicima, nemaštini, lažima…?

Suštinskim pitanjem pisanja držim pitanje šta mu je. Šta je junaku, šta je piscu, šta je čitaocu i šta je, na koncu, Čoveku? Odgovori podrazumevaju suočenja. U tome ima nečeg gorkog, ali i plemenitog. I oslobađajućeg. Uostalom, pisanje ne sme biti tek daktilografisanje stvarnosti. Profesor Mika Pantić nedavno reče, apropo poslednjeg izbora za NIN-ovu nagradu, da su nebrojeni ljudi, osetivši se piscima, počeli da beleže šta im se juče desilo, a iz svega toga, kaže, jedino se zaključuje da autoru svet baš i nije gostoljubivo mesto. I tek toliko. Problem je, u stvari, u ovome: ne da li si nadahnut svakodnevicom ili nečim nesvakidašnjim, nego umeš li da oknjižotvoriš to nešto, šta god ono u srži bilo. Ne da li si se latio neobičnog, nego umeš li da oneobičiš ono čega si se latio. Da li je to tema koja zvuči monumentalno, ili ćeš se, kao što reče Fokner, baviti sukobom unutar ljudskog srca – na tebi je. Nijedno od ta dva, zapravo, nije samo po sebi malo ili veliko. Što se mog rada tiče, ima tu i jedne zamke: ako se „opoznatiš“ takozvanim anga-

žovanim temama, šira javnost ima utisak da se baviš jedino time. Što je u redu, ne možeš očekivati od svakoga da se dublje uputi u tvoje teme. Ko se pak ozbiljnije zainteresuje, otkriće toliko toga drugog, i među pesmama, i u romanima. Lom u čoveku je moja „tema nad temama“. A to može i da nema ama baš nikakve veze s angažovanim. Zašto tvoje priče, uglavnom, nemaju srećan kraj? Zar ne može da ga ima ni u knjigama, stihovima?

I tu se krije mala pogreška: zapravo se nijedan od pet dosadašnjih albuma nije završio mračno, iako su još kako imali posla s mrakovima; „Zajedno sami“ takođe nema tmuran kraj, naprotiv; „Malterego“ će, kao trilogija, kad sve bude rečeno i crta podvučena, imati onu vrstu kraja za koju preko okeana vole da kažu bittersweet. Potpuno srećni ili potpuno nesrećni krajevi odavno mi ne zvuče naročito snažno; više verujem, i kao osoba i kao autor, u nešto što bih nazvao katarza s posledicama. Ili kada priča stane malo pre, ili malo nakon kraja. S čime se sigurno neće složiti jedan deo fanova „Sopranosa“.

Koliko čovek može da izdrži pošto napusti sve ideale na kojima je odrastao ili principe koje je do nekog trenutka sledio? „Pošto duša“, Marčelo?

Zavisi od konkretne osobe, naravno. U našem društvu, što pre se oslobodiš tog „balasta“, to su ti šanse da na društvenoj lestvici napreduješ veće. Pitanje, dakle, glasi: koliko čovek može da izdrži ne napuštajući svoje ideale? Uopšte, ideali frustriraju svakoga ko zaboravi da je ideal ono ka čemu se teži, ne ono što je zapravo dostižno. Privremeno malodušje je dozvoljeno, verovatno i neizbežno, ali van toga, u nešto se mora verovati ako želiš da si dostojanstveno ljudsko biće. Najbednija floskula je ono da je idealizam isključivo stvar mladosti. Do kad planiraš da ostaneš mlad?

Mlad si dok god se tako osećaš – stara je fraza, ali posve istinita. Telo, istina, ima svoje procese; ono što se pak dešava s duhom isključivo zavisi od nas, od ovoga o čemu smo pričali – da li se umivaš dobrom energijom, da li održavaš ono što je poletno u tebi, da li gajiš, recimo, sposobnost da se detinje oduševiš i budeš radoznao.

INTERVJU

NIKLAS ROJ, MEDIJSKI UMETNIK

KARIJERA U SVETU UMETNOSTI JE KOCKA Jedan od najintrigantnijih umetnika nove generacije, dobitnik brojnih nagrada i zvezda društvenih mreža, koji istražuje granice nove tehnologije, priča za Original o slobodi, karijeri u doba Jutjuba i video-produkciji

FOTO: NEMANJA STOJANOVIĆ

Kreativnost i umetnost konstantno šire granice. Kako se te granice menjaju, šire i otvaraju potpuno novu oblast zahvaljujući novim tehnologijama i načinima komunikacije?

Svaka nova tehnologija otvara vrata novim načinima umetničkog izraza. U ovom trenutku mnogi umetnici koji se bave programiranjem istražuju mogućnosti koje pruža veštačka inteligencija. To vodi ka nastanku kompjuterski generisanih slika koje su prilično zagonetne. Neki drugi umetnici rade sa novim interfejsom i tehnologijama praćenja kao što su Microsoft Kinect ili HTC Vive i iz toga se rađaju novi oblici interaktivnih instalacija. Odrastao sam u analognom svetu, u svetu kaseta, fotografija koje se razvijaju sa filma i papirnih knjiga. Za mene je bilo veoma interesantno posmatrati proces tranzicije i biti deo procesa prelaska sa analognog na digitalno. To je proces koji još traje. Video sam kako tehnologije postaju manje, jeftinije, brže, a u poslednje vreme bio sam i svedok njihovog međusobnog povezivanja. Naravno, nemam uvid u budućnost, ali se ti procesi mogu predvideti. Umetnici će sve češće biti u situaciji da koriste tehnologije koje su ranije smatrane visokim ali finansijski nedostupnim tehnologijama. Ali, u isto vreme, već možemo primetiti porast interesovanja za stare analogne tehnologije. Za mene je najinteresantnija kombinacija starih ideja i koncepata sa novim tehnologijama i obratno. Usmeravanje pažnje samo na najnovija dostignuća u današnjim tehnologijama rezultiraće proizvodima koji su neverovatni u tom trenutku, ali će vrlo brzo zastareti. Kako koristite umetnost u istraživanju tehnologije, s obzirom na veoma raširenu predrasudu da su umetnost i tehnologija nespojive?

Vaše zapažanje je interesantno, ali ne slažem se s tim. Poreklo reči „tehnologija“ je u starogrčkom jeziku, u reči „techne“ koja je označavala i umetnost i tehnologiju zajedno. Iako ih mi danas smatramo različitim oblastima, čini se da su nekad bile jedno. Ono što je obema oblastima zajedničko u današnje vreme je to što su to crne kutije i najčešće vidimo samo njihovu površinu. Umetnost, na primer, obećava veliku slobodu, ali što više radite u toj oblasti, više postajete svesni da se bazira na mnogim nepi-

sanim pravilima. Tehnologija se takođe zasniva na mnogim pravilima, ali ta pravila su jasno navedena u tehničkim specifikacijama proizvoda, pa je njima pristup olakšan. S tim u vezi, smatram da je tehnologija bolja početna tačka kada je u pitanju istraživanje obeju oblasti. Šta biste savetovali mladim umetnicima danas – kako da naprave kompromis između umetnosti i biznisa – a da razvijaju svoju karijeru?

O NELT edukativnom programu Jednogodišnji NELT edukativni program koji kompanija NELT realizuje u saradnji sa „Novom iskrom“ i Galerijom 12 Hub ima cilj da talentovanima studentima omogući da se kroz timski rad upoznaju sa veštinama i tehnikama povezivanja umetnosti, novih tehnologija i komunikacionih sistema, kao i da razmene iskustva i steknu praktična znanja iz domena dizajna, novih tehnologija i preduzetništva kako bi se pripremili za svoje buduće profesionalne karijere. Tokom programa održano je osam radionica, sedam javnih predavanja i niz studijskih poseta i mentorskih sesija koje je pohađao 21 student sa 12 fakulteta u Beogradu i Novom Sadu, a učesnicima ovogodišnjeg ciklusa pridružilo se i dvoje zaposlenih u kompaniji NELT, koji su izabrani na osnovu internog konkursa. Njihovi mentori bili su istaknuti predavači iz Srbije, regiona i Evrope.

Pokušaj razvijanja karijere u svetu umetnosti je kocka, i samo nekolicina ljudi može da živi od svoje umetnosti. Još je manje onih koji postanu zvezde u svetu umetnosti i od toga izuzetno dobro žive. Moj savet je da ako želite da pravite karijeru, bavite se nečim drugim osim umetnosti. Ako je slava vaša primarna briga, savetujem vam da otvorite nalog na Jutjubu i objavljujete što više video-klipova i što češće. Za popularnost je mnogo važnija učestalost objavljenog materijala od kvaliteta sadržaja. Ali ako najviše želite da se bavite umetnošću, bavite se umetnošću! Možda treba da razmotrite i neku vrstu rezervnog plana ako vam se desi da ne možete da zaradite dovoljno novca svojom umetnošću. I verovatno bi bilo razumno predstaviti svetu svoj rad, objavljujući video-klipove svojih radova na internetu i promovisanjem tih video-klipova putem društvenih medija. ®

BUDI UMETNIK

ažu da odavno nije viđeno toliko duha, talenta i kreativnosti koja izaziva i osvaja, ali i na inteligentan način predstavlja vezu umetnosti i realnosti kao u delima slikarke i skulptorke Sonje Gajić. Sa nekoliko izložbi, profilisala se kao mlada nada koja obećava, ali i koja je skrenula pažnju javnosti time kako pomera granice u kreativnom razmišljanju. Mediji je uveliko hvale i pokušavaju da dešifruju odakle ta kreativnost kod devojke koja nije baš tako davno izašla iz „klupe“. Diplomirala je slikarstvo na Akademiji lepih umetnosti, posle kojeg je masterirala vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti. Dobitnica je brojnih nagrada, među kojima je i „Ilija Kolarević vajar“, povelja i plaketa za veliki akt, a učestvovala je na mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, dok njena dela zauzimaju mesto i u zbirkama kolekcionara umetnosti. Izložbom „Breaking out is hard to do“, britko je pokazala kako srljamo u ono što se zove palanački duh i sigurnost po svaku cenu.

Zamislite kad bi umetnost bila obavezna tema medija ujutru, po podne i uveče Sa nekoliko izložbi, Sonja Gajić profilisala se kao mlada nada koja obećava, ali i koja je skrenula pažnju javnosti time kako pomera granice u kreativnom razmišljanju. Mediji je uveliko hvale i pokušavaju da dešifruju odakle ta kreativnost kod devojke koja nije baš tako davno izašla iz „klupe“

RAZGOVARALA ZORICA MARKOVIĆ

Citiram neke navode iz medija, da „u tvojim delima dominiraju čulnost i erotika u službi britkog i ciničnog osvrta na srljanje u upalančenost“,

UMETNICIMA JE UKRADENA MOGUĆNOST FINANSIJSKE AFIRMACIJE DO NEKIH RAZUMNIH GODINA, A ONIMA KOJI BI DA MISLE O HRANI ZA SVOJU DUŠU UKRADENA JE TA MISAO I SVEDENA JE NA ŽELUDAC

BUDI UMETNIK

da „pomeraš granice i rugaš se deformitetima društva u kojem živimo“. Ima li umetnost danas tu snagu da menja društvo, a ne samo da ga ismeje? Kako se pomeraju te granice?

Potrebno je vreme da se neke činjenice slegnu i svare. Mi smo izgubili publiku (kupce), tržište nemamo već mnogo godina. Ismevanje je samo moj lični pristup granicama koje su umetnicima u Srbiji postavljene, a koje je neophodno prelaziti i prevazilaziti. Skulpturama pak želim da kažem da sam se bavila temom „ljubav‘‘ kojoj su takođe nametnute granice, u smislu „ostajem tu gde jesam, jer je tu moja zona komfora, progutaću sve‘‘. Mislim da bi umetnost imala tu

snagu kada bi bila obavezna tema u svim jutarnjim, popodnevnim i večernjim programima. Zamislite umesto ispiranja mozga time koji je političar veći baja, svaki čas umetnost i kultura. Svašta bi se promenilo, za samo par dana, garantujem. Šta tebe pokreće da promeniš svet, jer mladi su danas prilično apatični i bilo kakav bunt nekad dođe kao ekstravagancija?

Pokreće me literatura, pokreće me sport i pokreće me ljubav. Pasivni bunt prouzrokovan Fejsbukom mislim da dosta doprinosi kontroli besa koji bi se inače ispoljio na drugi način. Dostojanstvo je okej, ali mi se čini da je, u ovom slučaju, isto što i bacanje bisera pred svinje. Endi Vorhol je od svega umeo da napravi umetnost i da drsko i duhovito ismeva društvo. Koliko umetnik može da eksperimentiše a da ne ode u kič? I da li je danas kič

toliko preovladao, da praktično – ne postoji, jer ga ima svuda?

Nisam ljubitelj Vorhola, kič ili voliš ili ti se gadi. Ja spadam u ove druge, iako nekad može biti primamljiv, kad se ispolira do perfekcije. Kad si birala čime ćeš se baviti, jesi li sebi rekla da ćeš morati da živiš od ideala i da zato moraš da ih izguraš do kraja, jer je ovo zanimanje od kojeg ćeš teško napraviti startap koji će te zbrinuti za ceo život, kao Zakerberga ili Džobsa? Da li ti dođe nekad da svoje statue daš u neki rijaliti, pa makar ne shvatali šta znače?

Ne bih volela da imam bilo kakve direktne veze sa rijalitijima, sigurna sam da bi ekipa u rijalitiju imala ludilo interesantne opaske, ali ne pravim pitanje ko kupuje moje skulpture, to će jednog dana raditi moj agent. Živim pristojno, a radim ono što volim i volim ono što radim. Mislim da je bitnije osvestiti one koji imaju mnogo novca da se, pa i na silu, nateraju da sami kupe umetnička dela koja su sami odabrali, ne koje im je nametnuo dizajner enterijera ili arhitekta. Predaješ deci likovno. Kako tebi zvuči najava da bi likovno trebalo da postane izborni predmet u osnovnoj školi? Treba li umetnost da bude – izbor?

I ne znam za tu besmislenu najavu, al‘ bože moj, živimo u Srbiji gde pamćenje nije duže od sedam dana, pa se sve što doprinosi njenoj degradaciji lako guta i isto tako nesvesno implementira, postane navika i u isto vreme padne u zaborav. Mi smo mala zemlja i, kako je Crnjanski pisao, polako ne-

stajemo. Umetnost jeste izbor. Najbolji. Šta vidiš kod te dece s kojom radiš i čemu pokušavaš da ih naučiš, kroz crtanje i kreativnost?

Deca su divna bića, mnogo vole kreativnost. Što su starija, sve ih više opterećuju neke druge životne obaveze. Veoma je važno šta se deci dešava u kući. U „Nemačkoj školi Beograd‘‘ (DSB), gde radim, deca vole umetnost i neguju tu ljubav. Učim ih da sve dobro što već imaju u sebi, sebično sačuvaju. Tvoja izložba „Breaking out is hard to do“ posvećena je krađi, ako se ne varam. Šta je to ukradeno umetnicima, a šta onima koji bi mogli da vole

umetnost, ali im je ona uskraćena?

Umetnicima je ukradena mogućnost finansijske afirmacije do nekih razumnih godina, a onima koji bi da misle o hrani za svoju dušu ukradena je ta misao i svedena je na želudac. Opet, oni koji imaju (pre)pun želudac, zakrčili su put do duše. Mogućnost spoznaje sebe kroz duševnu higijenu dosadna im je, jer nije lako misliti. Da li je istina da ako ne postoji kritika, onda ne postoji ni umetnost, i obrnuto? Može li da postoji jedno bez drugog?

Može, naša „umetnička scena‘‘ je sjajan primer da to funkcioniše punom parom nizvodno. Jedna od tvojih izložbi govorila je o tome zašto su nam potrebne vođe i idoli, neko kome ćemo se diviti i obožavati ga. Da li se išta promenilo od tada?

Hajde da se zamislimo...

BUDI KREATIVAN

LP DUO

Da li ste Ä?uli (za) kvantnu muziku?

Osnovna ideja je predstaviti kvantnu fiziku kroz zvuk, akustiku i muziku, jer su pojmovi kvantne fizike do sada uglavnom objaĹĄnjavani vizuelno

BUDI KREATIVAN

Sonja Lončar i Andrija Pavlović su pijanisti koji su se odvažili na korak dalje od klavira. Nakon što su diplomirali na Fakultetu muzičke umetnosti, školovali se u Nemačkoj, rešili su da otpočnu eksperiment koji pomera granice verovatnog: „Kvantna muzika“. Izmaštali su sebi instrument koji spaja dirke i zakone kvantne fizike. Hibridni klavir nedavno je premijerno predstavljen u Singapuru, a oni su posle nastupa kao predgrupa Parovu Stelaru stigli i u Original, da ispričaju notnu svesku kakvu dosad niste videli PIŠE MARGITA MILOVANOVIĆ

jih dvoje vam dođu nešto kao duhovni blizanci. Vole da kažu da su se upoznali „u fazi analognih sintisajzera“ – ima tome petnaestak godina – a da su sada kao one čestice iz fizičkih teorija. Znate, ne može jedna da se pomeri a da druga ne reaguje za njom.

MARGARET LENG TAN JE ČUVENA PIJANISTKINJA POREKLOM IZ SINGAPURA KOJA ŽIVI U NJUJORKU CEO ŽIVOT, DAMA OD SEDAMDESET GODINA U FANTASTIČNOJ FORMI. MI SMO SA NJOM PREMIJERNO U KARNEGIJU IZVELI KOMPOZICIJU MIŠE SAVIĆA KOJU JE NAPISAO SPECIJALNO ZA NAS DVOJE

Sonja Lončar i Andrija Pavlović su pijanisti koji su se odvažili na korak dalje od klavira. Nakon što su diplomirali na Fakultetu muzičke umetnosti, školovali se u Nemačkoj i nasvirali se klasičnih kompozicija, rešili su da otpočnu eksperiment koji pomera granice verovatnog: „Kvantna muzika“. Izmaštali su sebi instrument koji spaja dirke i zakone kvantne fizike i potvrdili onu Žaka Atalija da je „svet da se sluša; da se čuje, a ne samo da se gleda“. Hibridni klavir nedavno je premijerno predstavljen u Singapuru u okviru festivala Brave New Worlds, a domaća premijera planirana je za jesen. Šta je kvantna muzika i kako je nastala?

Andrija: Kvantna muzika je, pre svega, projekat koji je zvanično započet 2015. godine, a u kome učestvuje grupa inženjera i kvantnih fizičara, sa nama muzičarima. Nastao je kroz susret našeg prijatelja prof. Dragana Novkovića koji je, između ostalog, stručnjak za akustiku, i njegovog kolege prof. Vlatka Vedrala (Univerzitet u Oksfordu i u Singapuru) koji je kvantni fizičar. Osnovna ideja je predstaviti kvantnu fiziku kroz zvuk, akustiku i muziku, jer su pojmovi kvantne fizike do sada uglavnom objašnjavani vizuelno. Sonja: Sve je počelo tako što su kvantni fizičari shvatili da u kvantnom svetu postoje neki zvukovi. Uspeli su da taj zvuk snime, a mi ćemo pokušati da ga prebacimo u čujni opseg. To će se desiti uz pomoć hibridnog instrumenta. On će biti interfejs ka laserima koji će gađati atome. Mi ćemo praktično kontrolisati njihovo kretanje, snimati kratke semplove različitih muzika i videti šta atomi nama vraćaju kao zvučnu informaciju. Nas dvoje smo zaduženi

za umetnički aspekt projekta, odnosno komponovanje muzike. Nadamo se da ćemo jednog dana u laboratoriji zaista svirati atomima. Kvantni svet sve vreme svira, samo što mi ne uspevamo da to registrujemo našim čulima. Andrija: On funkcioniše na potpuno različit način i drugom logikom od ovog našeg fizičkog sveta. Da li je moguće svirati atomima?

Andrija: Vrlo je moguće i vrlo je jednostavno. Svaka zemlja koja drži do nauke ima jednu vrstu laboratorije gde se nalaze laseri kojima fizičari gađaju, pobuđuju atome na veoma hladnim temperaturama, najhladnijim mogućim. Tu se dešava neki zvuk. Onda smo mi došli na tu ideju da napravimo novi instrument, hibridni klavir koji je zapravo kombinacija klavira i svih mogućih drugih zvukova koje možete da zamislite. A kada hibridni klavir koristimo u eksperimentima i laboratoriji, on postaje kvantni klavir. Ispostavilo se da je za projekat odlično što nas je dvoje, odnosno što smo duet, jer je sve u kvantnom svetu pitanje dualnosti. Ima eksperimenata u kvantnoj fizici zasnovanih na tom konceptu. Sonja: Mi smo stekli neka osnovna znanja o tome. Kvantna fizika je takođe jedan određeni način mišljenja i posmatranja stvari. Na koji način se „sporazumevate“ sa naučnicima? Da li vas je nauka i ranije zanimala ili se zaista povezujete na toj liniji da kvantna fizika i muzika imaju mnogo toga sličnog, pa je prirodno da se razumete?

Andrija: Muzika ima dosta veze sa matematikom i fizikom. Mi smo u jednom momentu, pošto smo godinama svirali klavire, počeli da se interesujemo za sintisajzere, pogotovu analogne sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina. To je čista fizika. Kvantnu fiziku možemo shvatiti na jednom filozofskom nivou, jednostavno to je jedan jezik, kao što je i muzika jedan od jezika kojim se služimo. Dakle mi se trudimo da kvantnu fiziku razumemo na filozofskom nivou, a to ne podrazumeva da znamo formule. Sonja: Reč je o načinu mišljenja, kao što smo već rekli. Usvojiti jednu sasvim novu paradigmu sveta. Andrija: Primetili smo, recimo, da su svi kvantni fizičari koje smo upoznali veliki ljubitelji muzike. Većina njih svira neki instrument ili čak komponuje muziku. Da se vratim na eksperiment. Mi smo shvatili da želimo da, posle godina sviranja klavira, i godina sviranja sintisajzera, kombinovanja i komponovanja muzike, razvijemo neki novi instrument koji će nam omogućiti da na klavirima sviramo i bilo koji zvuk sintisajzera. Da kontrolišemo te lasere u laboratoriji. Onda smo sa inženjerom Darkom Lazovićem napravili jedan mehanizam koji se stavi u bilo koji klavir, koji ima 88 senzora, za svaku dirku po jedan. On naše stiskanje dirki prenosi do kompjutera i „trigeruje“ zvuk. To znači da na klaviru možemo da odsviramo bilo šta, da atomi prime informaciju i vrate nam zvuk.

BUDI KREATIVAN

Kretanje čestica je izvan opsega naše čujnosti. Kako inženjeri, odnosno naučnici prevode taj zvuk u naš opseg?

Sonja: Naučnici su pomoću određenih parametara prebacili zvuk iz kvantnog sveta u okvire našeg čujnog opsega. Mi ne znamo, naravno, da li to identično zvuči u kvantnom svetu, ali to zaista nikada i nećemo moći da saznamo. Ovo je najbliže tome – vrsta simulacije zvukova kvantnog sveta, ali pošto naše uši nisu dovoljno male, mi nikada nećemo znati kako to tamo zvuči. Kako jedan pijanista uopšte dođe na ideju da svira hibridni klavir?

Sonja: Mi smo nakon godina sviranja klavira počeli da se interesujemo za analogne sintisajzere. Naš problem sa sintisajzerima su bile plastične dirke koje ne mogu da omoguće stepen virtuoznosti koji daju klavirske dirke. Kako da zvuk sintisajzera sviramo preko mehanike klavira. Onda su se tu pojavili naši prijatelji inženjeri. Andrija: To nije samo pitanje klavijature i virtuoziteta. Nama je, kada smo svirali klavire, nedostajao zvuk sintisajzera, a kada smo svirali sintisajzere, falilo je nešto od klavira. To je praktično bilo spajanje dva instrumenta i zato se desio ovaj hibrid. To je otvorilo jedan potpuno novi put za nas. Kada smo pre mesec dana svirali u Singapuru prvi put, to funkcioniše tako što vi vidite dva klavira, ali je zvučnost drugačija. Ne čujete ono što biste očekivali. Onda se publika posle koncerta skupila, zaviruju, gledaju šta se to dešava. Reč je o tome da je logika slušanja i gledanja različita. Da li je ovde reč i o popularizaciji nauke?

Sonja: Mi smo kroz ovaj projekat shvatili da ljudi ništa ne znaju o kvantnoj fizici. Ljudi znaju iz filmova za nekoliko pojmova – teleportacija i sl. Sigurna sam da ona svakog može da inspiriše na razmišljanje o nekim stvarima na drugačiji način. Poput nekog filtera. A kvantni svet je

tu, sa nama. I došlo je vreme da ga malo upoznamo. Kvantni fizičari su došli donekle, ali se zato otvaraju sada i ka umetnosti. Andrija: Ovo jeste projekat koji ima svoj put. Ono što smo sad uspeli da otkrijemo zahvaljujući radu na ovom projektu i konstruisanju hibridnog klavira tek će biti velika stvar. Tek ćemo se baviti time i svirati, bez obzira na to da li popularizujemo kvantnu muziku kao takvu ili jednostavno sviramo novu vrstu muzike, novi žanr. I to je važno za svaku profesiju. Mi smo malo iskočili iz muzike, ali ćemo joj se vratiti mnogo bogatiji. Sonja: Živimo u tehnološkoj eri i mi kao umetnici moramo da prihvatimo tu činjenicu. To je neizbežno; danas ne možete da razdvojite internet od muzike. Ako je tačno da je opsesija ljudi koji se bave klasičnom muzikom da ne pogreše nijednu notu preterana, odnosno da je normalno praviti greške, a vi i sami priznajete da niste rasterećeni već mnogo strogi, kako uspešno načiniti otklon od tog takozvanog ruskog pijanističkog modela? Gde je pravi balans između rigidne tačnosti i slobodne umetnosti?

Sonja: To je pitanje lične potrebe za novim stvarima. Nekima je dovoljno da vežbaju klavir i sviraju klasične kompozicije, nama jednostavno to nikada nije bilo dovoljno. Klasična muzika je kao jedan muzej koji da bi živeo mora da svira. To mora da postoji, ali... Kad odem na koncert klasične muzike, ja se osećam kao da sam u muzeju i to je divno. Ali mora da se ide dalje. To naravno ne podrazumeva samo popularnu muziku nego i liniju umetničke muzike. One su u sprezi. Od toga koliko je kvalitetna umetnička muzika zavisi i kvalitet popularne, one svakako ne postoje jedna bez druge. Andrija: Sad se stvarno brišu granice između vrsta muzike. Mi smo želeli jednostavno da napredujemo, da

SVAKA ZEMLJA KOJA DRŽI DO NAUKE IMA JEDNU VRSTU LABORATORIJE GDE SE NALAZE LASERI KOJIMA FIZIČARI GAĐAJU, POBUĐUJU ATOME NA VEOMA HLADNIM TEMPERATURAMA, NAJHLADNIJIM MOGUĆIM. TU SE DEŠAVA NEKI ZVUK. ONDA SMO MI DOŠLI NA TU IDEJU DA NAPRAVIMO NOVI INSTRUMENT, HIBRIDNI KLAVIR KOJI JE ZAPRAVO KOMBINACIJA KLAVIRA I SVIH MOGUĆIH DRUGIH ZVUKOVA KOJE MOŽETE DA ZAMISLITE

BUDI KREATIVAN

ŽIVIMO U TEHNOLOŠKOJ ERI I MI KAO UMETNICI MORAMO DA PRIHVATIMO TU ČINJENICU. TO JE NEIZBEŽNO; DANAS NE MOŽETE DA RAZDVOJITE INTERNET OD MUZIKE

napravimo nešto novo. Stalno nas vuče potreba da istražujemo, i mislim da je to ključno. Mi smo se ostvarili u klasičnoj muzici, svirali smo sve i osvajali nagrade, i to je ceo jedan život koji smo prošli. Neke stvari koje smo želeli ostvarile su se i sad idemo dalje. Počeli smo da komponujemo i elektronsku muziku. Nova era je tek počela. Svirali ste u Karnegi holu sa čuvenom pijanistkinjom Margaret Leng Tan. Da li je zaista bilo kao u Buena Vista Social Club – „vidi, sada smo ovde“?

Andrija: Na poziv NUS, prvog univerziteta u Aziji na kojem se održava festival posvećen art & science konceptu koji se zove Brave New Worlds, svirali smo dva koncerta, dan za danom, koji su u neku ruku bili promocija projekta „Kvantna muzika“. Uz koncert je išlo i predavanje kvantnih fizičara, tako da je to više imalo neku formu dijaloga. Sonja: Publiku uglavnom čine ljudi koje interesuju određene stvari i nekako su isti u Singapuru, Njujorku i ovde. Želja da čuju nešto novo svuda je potpuno ista. Ljudi instinktivno imaju potrebu da čuju nešto novo. Andrija: Ljudi su prezasićeni. Razlika je možda u tome što je Singapur mlada država čija je kultura u razvoju tek poslednju deceniju-dve, pa je njima za nijansu interesantnije. Oni su potpuno novo društvo i otvoreni su za sve. Kako birate kompozicije za repertoar? Imate li kompozitore koji stvaraju za vas?

Andrija: Da, da, čak smo se i slikali pored plakata. Margaret Leng Tan je čuvena pijanistkinja poreklom iz Singapura koja živi u Njujorku ceo život, dama od sedamdeset godina u fantastičnoj formi. Mi smo sa njom premijerno u Karnegiju izveli kompoziciju Miše Savića koju je napisao specijalno za nas dvoje. Pošto je Margaret skoro u potpunosti batalila klavire, ona je svirala na toy pianu, što je nešto kao klavir igračka. Sonja: Kada ona to radi, deluje kao borilačka veština. Izgleda smešno – pa dobro, klavir za decu. Ali to je sasvim novi instrument i ne znam da li neko to na svetu radi bolje od nje. Može da svira na čaši i to će biti virtuozno. Mi smo tada na tom koncertu u Karnegiju doživeli lični kvantni skok. Nešto se desilo. Tokom koncerta smo potpuno poludeli od energije i svirali hiljadu puta bolje nego ikada do tada i katapultirali se bukvalno na sledeći nivo. Andrija: Ima nešto u tom Karnegiju. Ali je i brutalan. Tamo su koncerti svakog dana. Završi se koncert, ideš pozadi, potpisuješ, dođu tete i kažu: „Pet do deset, napustite objekat“, ili agent plaća penale. Mi smo izašli, dali su nam plakat, i kao – vidimo se. Brutalno je.

Sonja: Mi ih, onako i u šali, zovemo „Društvo živih kompozitora“ (smeh). Imamo četvoricu stalnih saradnika. Jedan je iz Holandije, jedan iz Kolumbije, jedan odavde poreklom ali živi u Splitu, i jedan iz Danske. Oni su praktično četvorica naših stalnih „privatnih kompozitora“. Oni nama daju partituru i mi sa njom praktično uradimo šta želimo. Menjamo je, sviramo na sintisajzerima, sada na hibridnom klaviru.

Kakav je odnos između vas dvoje dok svirate, dok ste na sceni?

Kakav je vaš trenutni odnos prema sviranju i stvaranju?

Sonja: Telepatski. Ali postoji i dok ne sviramo. Andrija: Mi smo kao one dve čestice u kvantnoj fizici. Sonja: Suzdržavamo se, ali sada bismo verovatno pričali iste stvari, uglas, istim rečima, u isto vreme. Sada se slušamo. Ali to jeste posledica zajedničkog vežbanja. Ne oblačimo se, doduše, isto i imamo različite frizure, hvala bogu. Andrija: Kada je duet pijanista, to je nekako kao da preko puta posmatraš sebe u ogledalu. Mnogo je drugačije kada se sretne dvoje pijanista i sviraju zajedno. Intuitivno pratim Sonju šta radi, osluškujem. Pokret, znak. Sonja: Ja, recimo, uvek tačno znam kako se on oseća. Nedavno ste u Singapuru premijerno izveli kompoziciju na hibridnom klaviru. Kakav je osećaj konačno svirati instrument koji ste sami izmaštali, kako ste hibridni klavir jednom nazvali, i ima li značajne razlike između sviranja u velikim gradovima?

A muzika koja „nije Brams“? Šta slušate inače i ima li to velikog uticaja na vas?

Andrija: Poslednji album Daft Punka, to je remek-delo, slušamo ga non-stop. Sonja: Mislim, slušamo i Bad Copy (smeh). Najviše elektronsku muziku. Imamo projekat LP Elektro, pravimo pesme koje su žanrovski electro pop, synth pop. Andrija: Nedavno smo nastupali ispred Parova Stelara, premijerno kao live act. Sada spremamo prvi singl, biće za mesec dana, pesma i spot koji će biti sačinjen od snimaka sa nastupa. Imamo i dva nova saradnika inženjera, tako da šta god da mi zamislimo, oni to zvučno unaprede.

Sonja: Četrnaest godina se praktično ne razdvajamo. Vežbamo svaki dan, nalazimo se u našem malom studiju i nešto radimo. Andrija: Sada je šire kreativno polje i sada malo uživamo u tome što su prošle te pomenute opsesivne faze koje su i nastajale zato što kada neko nešto vežba po toliko sati dnevno, neizbežno razvije tu opsesivnost usled ponavljanja i to malo utiče psihofizički. Sportisti to dobro znaju. Sonja: Meni je drago što smo prošli taj ozbiljan trening koji je često bio na granici naših mogućnosti. Uvek smo se trudili da prevazilazimo sopstvene granice. Andrija: Mentalna borba, kao u sportu. Protiv samog sebe. Sonja: Možda nam je bilo lakše što smo makar deo toga prošli zajedno, iako to znači neretko i teže. Dupli problemi, ali i dupla radost. Na neki čudan način vratili smo se sebi. A to se ne bi dogodilo da nije bilo treninga. Andrija: Ali i dalje ima izazova, uvek novih.

VREXIT BUDI MODERAN

Kako je muškarac zagospodario najvažnijim modnim časopisom sveta PIŠE MARGITA MILOVANOVIĆ

Mnogo prvih puta za Eninfula u Vogu: prvi muškarac, prva osoba crne puti, prvi nenovinar (više je neki superstilista) i prvi – budimo iskreni – koji ne potiče iz više klase ili snobovskog medijskog establišmenta koji je Vog na britanskoj izdavačkoj sceni stavio na pijedestal i načinio ga praktično nedodirljivim. Ovaj, nedosežnim. Kao modna kasta. Ona najviša

IM JE ALEKSANDRA ŠUL-

MAN POČETKOM GODINE SAOPŠTILA DA ĆE SE POVUĆI IZ BRITANSKOG

Voga (iliti Vrexit) nakon što je 25 godina provela na mestu glavne urednice, britanska modna zajednica nije čavrljala o mnogo čemu drugom. Istina, najpre su se kao potencijalna imena koja će ubuduće vedriti i oblačiti fashion svetom isticale neke žene iz kojekakvih magazina, ali nije mnogo prošlo kada su počele da kolaju glasine. U koje niko isprva nije verovao, doduše. Ne zato što Edvard Eninful nije dovoljno (vanserijski) talentovan, već zato što je crne puti. Poreklom iz Gane, odrastao u blue-collar Londonu, a posao ga je odveo u Njujork. Prepustiti Eninfulu uzde nad najslavni-

jim ženskim modnim magazinom značilo bi redefinisati okvire diverziteta i roda tako da odjeknu mnogo snažnije nego što se desi kada crni model otvori reviju. Tako da se prekine decenijama duga tradicija, i reafirmiše različitost u trenutku kada se barijere dižu svuda u svetu. ALI NEDAVNO JE DŽONATAN NJUHAUS,

učinio upravo to kada ga je imenovao novim glavnim urednikom britanskog Voga. Mnogo prvih puta za Eninfula u Vogu: prvi muškarac (gej, pritom), prva osoba crne puti, prvi nenovinar (više je neki superstilista) i prvi – budimo iskreni – koji ne potiče iz više klase ili snobovskog medijskog establišmenta koji je Vog na britanskoj izdavačkoj sceni stavio na pijedestal i načinio ga

IZVRŠNI DIREKTOR KONDE NASTA,

SADA KADA SE BRITANIJA CEPA OD EVROPSKE UNIJE, A PREDRASUDE I KULTURNI IZOLACIONIZAM NEUMOLJIVO JAČAJU, ENINFUL MOŽDA NIJE NAJOČIGLEDNIJI IZBOR, ALI BI MOGAO DA BUDE BAŠ ONO ŠTO TREBA BRITANIJI KOLIKO I MODNOJ INDUSTRIJI

praktično nedodirljivim. Ovaj, nedosežnim. Kao modna kasta. Ona najviša. Eninful je, u stvari, sušta suprotnost posh skinny white woman. Iako Njuhaus nije baš bio raspoložen da se upušta u diskusiju o ovom paradigmatičnom obrtu, mnogi insajderi – a naročito oni

BUDI MODERAN

propisno da barata; fotkala je knjige i enterijere, umesto da sakupi zilione followera kao što je Eninful uradio. Čak i njegovog bostonskog terijera Ru prati deset hiljada ljudi. Ovog modnog znalca prvo su još kao šesnaestogodišnjaka zaposlili kao manekena. Neko ga je video u londonskom tjubu i dobio je angažman za britanski i-D, Bibliju alternativnog stila. Međutim, vrlo brzo nakon svog „modnog krštenja“, kako naziva manekenstvo, istakao se na drugom polju. Asistirao je na snimanjima, sarađivao sa stilistima i kao osamnaestogodišnjak postao najmlađi modni urednik ikada izabran.

MNOGI SU ZAMERILI ŠTO JE MUŠKARCU,

MIMO MODNIH EDITORIJALA, BRZO JE POČEO

Kembel, koje je eksplodiralo – Konde Nast je štampao dodatnih 40.000 primeraka. Onako kako se njegov dolazak u uredništvo modne Biblije smatra značajnim korakom u kontekstu redefinisanja rodnih uloga i diverziteta, tako je i Eninful sam večito zadirao u slične teme. „To nam je potrebno. To pokušavam da radim“, rekao je. „Lako je reći: o, eto, imamo tamnoputog manekena, i jednog azijskog, ispunili smo kvotu. Ne, trebalo bi o tome neprekidno razgovarati. Ne bi, u stvari, o tome ni trebalo raspravljati što se mene tiče. Lepota je lepota.“

DA RADI I kao savetnik velikih brendova za

na društvenim mrežama – jesu. Tviter se zapalio, a „British Vogue“ katapultirao se u trending. Mnogi su (ne potpuno bezrazložno, ruku na srce) zamerili što je muškarcu, je li, poveren najvažniji posao u ženskom magazinu. Ipak, njegovo imenovanje dočekano je sa velikim zadovoljstvom. Čak i kod Ane Vintur. Još jednom. Ane. Vintur. „Briljantan izbor“, rekla je. „Uzbuđena sam zbog njega i sigurna sam da će Edvard razdrmati sve.“ Vinturova ima pravo u jednom smislu: Eninful je makar mudar izbor. U kontekstu odnosa koji ima sa slavnim ličnostima i društvenim mrežama, on je savršena spona između tradicionalnog modnog establišmenta i novih generacija. Šulmanova nije umela ni Instagramom

reklamne kampanje. Velikih kao – Giorgio Armani, Christian Dior, Dolce & Gabbana, Mulberry, Valentino, Calvin Klein, Fendi, Gucci, Hugo Boss i Missoni. Dobitnik je nagrade „Izabela Blou“ za modne dizajnere, a za doprinos diverzitetu u modnoj industriji postao je OBE. Da, da, odlikovan je. Pratnja na ceremoniji u Bakingemskoj palati mu je bila Naomi Kembel, sa kojom je – kao i sa Kejt Mos – veoma dobar prijatelj još otkada su bili adolescenti. „Kada sam ga prvi put srela, bilo je kao da smo porodica“, kaže Naomi. „Povezani smo na mnogo nivoa.“ Kasnije te večeri, Eninful je priredio zabavu za krem modne industrije da sa njim proslavi odlikovanje – uključujući drugaricu Kejt, Madonu i Erin O‘Konor. Ozbiljan je igrač, u središtu modnog sveta, a drugari su mu još i Donatela Versače, Mark Džejkobs i Iman. Estetika koju neguje u najmanju je ruku provokativna, glossy; Linda Evanđelista na hirurškom stolu, Rijana kao postapokaliptična Džozefina Bejker i Barbra Strajsend kao nepristojna Marlen Ditrih. Kažu da mu je moto na snimanjima da žene izgledaju „rich, rich, rich“ i „chic, chic, chic“. Moć takvog provokativnog pripovedanja oduvek je bila prevalentna u njegovom radu. „Ne mogu samo da uđem i nabacam odeću. Moram da imam ideju o liku, ko je ona, odakle je“, rekao je jednom prilikom. „To je kao da se igrate. Imate lutke i za njih stvarate lik. Moda je to pobudila u meni.“ Onako kako je Šulmanova koju je nasledio negovala malo drugačiju percepciju tela modela, misleći da 0 baš i nije optimalna veličina koju model treba da nosi, tako je Eninful sklon neprekidnom preispitivanju vizuelnog statusa kvo. On je poneo i italijansko izdanje Voga 2008, „Black Issue“ sa Naomi

JE LI, POVEREN NAJVAŽNIJI POSAO U ŽENSKOM MAGAZINU. IPAK, NJEGOVO IMENOVANJE DOČEKANO JE SA VELIKIM ZADOVOLJSTVOM. ČAK I KOD ANE VINTUR. „BRILJANTAN IZBOR“, REKLA JE. „UZBUĐENA SAM ZBOG NJEGA I SIGURNA SAM DA ĆE EDVARD RAZDRMATI SVE“

ULOGA MODNOG UREDNIKA U NJUJORŠKOM MAGAZINU W – KOJI je takođe član Konde Nast porodice – omogućila mu je da stvara upravo takve provokativne vizuelne priče koje dosežu mnogo dalje od stranica časopisa. A to će mu svakako biti od velike važnosti jednom kada preuzme novi posao. Dobro, i činjenica da je znatno doprineo komercijalnom uspehu magazina W. Zaradio im brdo para, tačnije. Ovaj četrdesetpetogodišnjak nedavno je bio naročito zapažen u javnosti kada je snimio kratki film „I am an immigrant“ u kojem se našlo više od osamdesetoro ljudi iz modne industrije – uključujući Grejs Kodington i Dijanu fon Firstenberg, kao reakciju na imigracionu politiku Donalda Trampa. To što je Eninful crn možda je mnogo važnije usled trenutnih društvenopolitičkih okolnosti u Velikoj Britaniji nego što su kreativni direktori i urednici inače beli. Sada kada se Britanija cepa od Evropske unije, a predrasude i kulturni izolacionizam neumoljivo jačaju, Eninful možda nije najočigledniji izbor, ali bi mogao da bude baš ono što treba Britaniji koliko i modnoj industriji. A svestan je toga i sam. „Verujem u svet mogućnosti“, rekao je. „A ovaj posao je testament tome.“

EX CATEDRA

ČOVEK UVEK IMA POTREBU DA PRKOSI I DA BUDE SLOBODAN ŽARKO TREBJEŠANIN, ugledni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, bivši predsednik Saveza psihologa Jugoslavije, jedan od najpoznatijih i najpozvanijih psihologa u našoj zemlji, autor na stotine naučnih radova i potpisnik više od dvadeset knjiga iz svog stručnog polja, u velikom razgovoru za Original pričao je o mladima i njihovim željama, o tome da li je moguće promeniti se kao osoba i da li je moguće menjati mentalitet nacije, o značenju i značaju slobode, ali i o Frojdu i Fromu... RAZGOVARALA ZORICA MARKOVIĆ FOTO IGOR PAVIĆEVIĆ

EX CATEDRA

ak ni u običnim kafanskim razgovorima nije moguće obići temu studentskih protesta i bunta koji se javio kod onih koje razni stručnjaci nazivaju razmaženom generacijom, generacijom koja se ne trudi, konformistima i narcisistima. Vrlo je malo onih koji veruju da u toj deci čuči zametak revolucionarnih promena. Vreme u kojem žive samo je po sebi revolucionarno i menja svet u pravcu koji je teško zamisliti. Kako je onda moguće zamisliti ko će ta deca postati jednog dana? Osim što su pokazala da nemaju idole i ideale na kojima su potonuli njihovi roditelji, pokazali su da umeju nesebično da se bore i za prava, kako ona osnovna građanska i ljudska, tako i za ona koja nikada pre nisu bila spojiva sa buntom. Odakle ta promena i kako se uopšte menja društvo? Kao profesor na Filozofskom fakultetu, psiholog dr Žarko Trebješanin posmatra fenomen novih generacija. Kako njemu kao vrhunskom psihologu deluju oni koji bi trebalo sutra da vode ovo društvo, kolika je njihova socijalna svest i šta ju je probudilo baš u njima, a ne u generacijama pre? „Mene je ovo vrlo prijatno iznenadilo i ovi protesti mi liče na nekadašnje studentske proteste“, kaže Trebješanin za Original. „Filozofski fakultet jeste uvek bio neko žarište tih protesta, i ja ih pamtim još iz doba početka sedamdesetih, kada su bila i suđenja i izbacivanja profesora sa Filozofskog, one čuvene osmorice, pa i kasnije proteste. Vidim sada na ovim protestima nekadašnjeg lidera tih prvih protesta, Vladu Mijanovića, Vladu Revoluciju. On je svojevremeno bio jedan od glavnih vođa protesta. Tada su studenti bili i te kako zainteresovani za neka pitanja od opšteg interesa, imali su neku viziju društva i neku ambiciju da čak menjaju svet. I bio sam zbilja razočaran poslednjih godina jer sam na Filozofskom fakultetu imao prilike da vidim da studenti prekidaju čas zbog toga da bi rešili neka svoja pitanja koja su stvarno krajnje uska i koja ne mogu da se reše na fakultetu, jer je to stvar zakona... Mislim da su studentski protesti poslednjih otprilike deset godina uglavnom bili, grubo rečeno, da bi dobili što više rokova, da što manje uče i da što pre dobiju tu diplomu, da što pre odu iz zemlje. Nisam mogao da imam neko naročito mišljenje o njima kao o ljudima koji su svesni gde žive i da mogu da menjaju to gde su. Delovali su krajnje pragmatično i utilitarno orijentisani, bez ikakvog interesovanja za neka druga politička pitanja i neki širi kontekst. To mi je delovalo pomalo sebično i sada me je ovo podsetilo na prilično zaboravljene proteste od pre dvadeset godina, gde je bila neka druga opšta atmosfera, i to je dobro. I nadam se da će biti tog buđenja i dalje. Mi smo negde sedamdesetih sanjali, pa i kasnije, devedesetih, da nam se priključe, recimo, radnici u protestu, ali ta ideja tada nije mogla da se ostvari. Doduše, u doba socijalizma, radnici su bili potpuno kontrolisani, ali kasnije su mogli. I ovo je sve nekako u povoju i dopada mi se ta promena.

Kada pričamo o promenama, verujete li u promenu, da se ljudi zaista menjaju, svojevoljno, ne pod pritiskom?

Ljudi mogu da se menjaju. Dosta se govori o tom mentalitetu kao da je neka nepromenljiva konstanta. Mentalitet nije nešto što je urođeno kao gen, nepromenljivo, jedino što je tačno jeste da se neke stvari ne menjaju lako, ali svedoci smo da je moguće menjati se. Na primer, sećam se istraživanja kod nas o autoritarnom karakteru devedesetih godina, kada je postojala vrlo visoka autoritarnost. Čak i tokom sedamdesetih godina, kada je kod nas autoritarnost merena F-skalom Adorna, pokazalo se da je čak veća nego u američkim zatvorima. Krajem devedesetih, kako su rasli građanski protesti, tako se menjala autoritarnost kod ljudi.

Kod autoritarnog karaktera najznačajnija osobina je to nekritičko obožavanje onoga ko je na vrhu i ko ima moć. Istovremeno, kao druga strana medalje, kod njih postoji i taj agresivan i prezriv odnos prema onima koji su nemoćni. Kad vođa postane nemoćan, pokazuje se ta druga strana medalje. To se psihološki objašnjava tako da, ako ste spremni da sledite nekoga ko je moćan, i krajnje ste submisivni, vama se na nesvesnom planu taloži neka agresivnost, koja narasta, i kad vođa počinje da pada, ta agresija slobodno izbija. To je ta ambivalencija prema vođama koja se najbolje može otkriti kada vođa padne. Hoćete da kažete da smo mi autoritarno društvo i dalje ili se menjamo?

Greška je misliti da ako su ljudi bili autoritarni sredinom devedesetih, da će to i ostati. Nisu to samo crte ličnosti, iako se one najteže menjaju. To su i stavovi, vrednosti, uverenja, i oni se menjaju. Ako uzmete autoritarnost kao crtu, još bolje orijentaciju, ona može da se menja. Naravno da može. Neke kolege i ja učestvovali smo u nekim radionicama sa srednjoškolcima, gde se kroz nekoliko seminara pokazalo da možete prilično da uzdrmate tu njihovu autoritarnost, da im pomognete da shvate da ne mogu sve da posmatraju sa svoje tačke gledišta. Kad bi samo većina delovala na manjinu, društvo se ne bi nikad menjalo. Jer postoje i obrnuti procesi. Sve ideologije nekad su bila manjina, bilo komunistička, nacistička ili čak i hrišćanstvo, koje je počelo kao mala sekta. Može se menjati i to ide sporo i postepeno, i ako je preovladavala autoritarna orijentacija, kada ljudi polako vide da je sve uzdrmano i da počinje da preovladava druga, suprotna ideologija, oni mogu da prihvate demokratske stavove i tu drugu orijentaciju. Problem je kad prihvate demokratske stavove pa se razočaraju, jer onda odbace sve zajedno, što je potpuno pogrešno. Nije tu greška što su ovi bili demokrate, već što nisu i što su izigrali demokratiju i dopustili da korupcija pojede sve što je postignuto. Zato je vrlo važno raditi na izgradnji istinske demokratske političke kulture, jer smo ovde vrlo dugo imali ili političku nekulturu i primitivizam, ili autoritarnu političku kulturu koja se malo menjala, ali je postojala i u socijalizmu. Zato se posle ovako lako nadovezala na neku vrstu nacionalističke orijentacije. Jer matrica ostaje ista. Kad govorimo o matrici, postavlja

STUDENTI SU MI DELOVALI KRAJNJE PRAGMATIČNO I UTILITARNO ORIJENTISANI, BEZ IKAKVOG INTERESOVANJA ZA NEKA DRUGA POLITIČKA PITANJA I NEKI ŠIRI KONTEKST. TO MI JE DELOVALO POMALO SEBIČNO I SADA ME JE OVO PODSETILO NA PRILIČNO ZABORAVLJENE PROTESTE

EX CATEDRA

KAO ŠTO NA PIJACI IMATE SANITARNU INSPEKCIJU I NE SMETE DA PRODAJETE NEŠTO SA SALMONELOM DA NE BISTE OTROVALI LJUDE, TAKO BI TREBALO DA IMAMO I SA RIJALITIJIMA, JER JE I TO TROVANJE. POZNATO JE DA SE ČLANOVI REM-a STALNO VADE KAKO NIŠTA NE MOGU DA URADE JER JE ZAKON TAKAV

se pitanje da li se ona za ovu decu promenila? Može li se o onima koji žive u sasvim drugoj eri, na digitalnom izvoru, i hoće i mogu da imaju sve odmah i sada, stvarati slika ili neka vrsta šablona na osnovu onoga što smo učili prethodna dva veka? Može li se o njima suditi na osnovu „zastarelih“ shvatanja?

Tu treba biti vrlo oprezan jer je to sve jedna novina i taj mentalitet ljudi se gradi. Mislim da je mišljenje mladih još u fazi nastajanja i da je to daleko od toga da postoji nešto što bismo mogli da nazovemo njihovim pogledom na svet ili čak da govorimo o njihovom mentalitetu i sklopu ličnosti. Ljudi su skloni uopštavanju i ne shvataju da su to u stvari stereotipi. To je razumljivo jer su nam stereotipi potrebni da bismo se lakše snalazili, a kako je svako od tih mladih ljudi ličnost za sebe, pravimo stereotip da bismo mogli da predviđamo nešto. Međutim, tu makar treba voditi računa da je u pitanju heterogena populacija u mnogo pogleda. Ta deca, ipak, žive u „kulturi“ tabloida i naslovnih strana i rijalitija koje im nude krv, golotinju i nešto što prevazilazi reč „senzacionalizam“. Ali, kad pogledate, to su najtiražniji mediji i najbolje prodavane naslovne strane uz opravdanje da se narodu daje ono što on traži. Imamo li tu problem tipa „kokoška ili jaje“, da zaista mediji, kako se pravdaju, samo udovoljavaju naciji i odraz su onoga što postoji u društvu?

Ima jedna greška u tom zaključivanju. Kaže se: „narod to traži“. Hoćemo li sve da dopustimo što narod traži, a da ne pričamo o tome ko je taj narod? Onda dajete potpuno imbecilne serije, i to po ceo dan, rijaliti program, koji je prevladao, jer je to najgledanije. Ali, po toj logici, kad bismo posle prvog većeg zločina pitali narod treba li da vratimo smrtnu kaznu, odgovor bi bio „hoćemo“; hoćete da gledamo vešanje na Terazijama, „hoćemo“. Ali daleko od toga da je to demokratija, to je njeno izigravanje. Hoćete li da kupujete prasiće iz gepeka na pijaci – hoćemo jer su jeftiniji. To je najbolji primer demagogije i ljudi ne shvataju koliko je to otrovno, ta logika koja se ne dovodi u pitanje. Kao što na pijaci imate sanitarnu inspekciju i ne smete da prodajete nešto sa salmonelom da ne biste otrovali ljude, tako bi trebalo da imamo i sa rijalitijima, jer je i to trovanje. Poznato je da se članovi REM-a stalno vade kako ništa ne mogu da urade jer je zakon takav. To je nedopustivo. Drugo, taj poligraf, kojim političari manipulišu, može da pokaže da li se čovek uzbudio ili ne, a zbog čega se uzbudio to niko živ ne zna. Možda baš zbog toga što je doveden u tu situaciju. Ne znam zašto se ljudi toliko plaše zahteva da se takve stvari zabrane. Zabrana svega što je štetno mora da postoji. Pa zato postoje zatvori, upravo zbog onih koji krše pravo drugih ljudi na najdrastičniji način. Ovo je najdrastičnije kršenje naših prava i zaslužuje zabranu. Da li se plašite da nema povratka iz te tabloidnosti?

Kod ljudi postoji još jedna zamena teza, jer kažu da ne treba brinuti, pošto toga ima i u drugim zemljama. Ali u drugim zemljama imate i vrlo ozbiljne medije, i novine i televiziju. Sve je pitanje neke mere. I kad kažu da tamo ima korupcije... odlično, hajde da smanjimo korupciju na meru Švedske ili Norveške. U redu je, ne možemo to odmah da dostignemo, ali nemojte da zamenjujete teze. Jedno je kad imate pedeset procenata sirotinje, a tamo imate dva odsto. Ima i tamo polupismenih, ali ovde funkcionalno nepismenih je polovina, ako ne i više.

Zašto je ljudima potrebno da gledaju takve stvari?

Neke stvari moraju da se zabrane uprkos tome što ljudi gledaju i to je u skladu sa liberalnom, demokratskom vizijom čovekove prirode. Daleko od toga da je čovek neko idealno, plemenito, fino, dobro biće. Čovek ima potrebu i za agresijom i destrukcijom ali to se ne sme negovati, niti suzbijati i potiskivati, pa da negde izbije. Kada se u medijima prikazuju zločini, recimo, to mora vrlo pažljivo da se analizira, kroz činjenice koje su svetinja. Ali to se izigrava kad se pozovu tobož analitičari koji znaju kako to da iskoriste za neke svoje ciljeve i interese i da na ideološki način sve tumače. Pošto novine žive od tih tiraža, i uopšte mediji, onda zovete te stručnjake koji će to da predimenzioniraju, da naprave da je sve što se događa indikacija da će biti skoro propast sveta, da se piše „dokle smo stigli“, i onda se uključi i policija, i svi naprave da je sve katastrofa. Nasilje prema ženama, deci, vršnjačko nasilje, slabima, romskoj populaciji... morate stvarno objektivno i oprezno da se bavite time, a ne da se stvari preuveličaju. Kad se čak pogleda kod nas u odnosu na druge zemlje za koje ne bismo ni mislili, Izrael, imate više recimo vršnjačkog nasilja, i čak te zemlje koje su prve reagovale zakonima, Norveška, Švedska... Ali mora da se shvati da je potpuno pogrešno da, kad se desi neki slučaj, ide odmah na prvu stranu s pitanjem kuda to vodi, oplakivanjem kako je uništeno sve i porodica... Nego da se kaže da su ove nedelje bila dva slučaja, a prethodne toliko i slično. To mora da se posmatra u nekom dužem periodu, pre svega trezveno i što stručnije. Pisali ste knjige o našim zabludama o Frojdovim i Jungovim učenjima – Šta Frojd zaista nije rekao i Šta Jung zaista nije rekao. Koliko smo ih zaista pogrešno protumačili?

Primetio sam, ne samo na ispitima, da se ponavljaju pogrešne stvari koje se pripisuju Frojdu i Jungu. Recimo, kod Frojda je to da je on svodio sve na seksualnost. Ili: svi simboli u snu su seksualne prirode. Imate zablude o gotovo svemu što je Frojd napisao. Razmišljao sam zbog čega postoji krivotvorenje psihoanalize i shvatio sam da je to vid otpora prema psihoanalizi. Ljudi ne vole da čuju istinu, pogotovo neprijatnu, a Frojd je doneo niz neprijatnih istina, počev od onoga da mi nismo gospodari u svojoj kući. Imate i zabludu da je ego svestan – što će vam svaki student reći. Ali svi mehanizmi odbrane

EX CATEDRA

Ljudi mogu da se menjaju. Dosta se govori o tom mentalitetu kao da je neka nepromenljiva konstanta. Mentalitet nije nešto što je urođeno kao gen, nepromenljivo, jedino što je tačno jeste da se neke stvari ne menjaju lako, ali svedoci smo da je moguće menjati se potiču iz ega, on je jednim delom svestan, ali je i nesvestan. Tako i ovde koristimo razne mehanizme odbrane, kad god nas neka istina ugrožava, ili naše samopoštovanje. A Frojd je razotkrio koliko su snažni nagoni, iracionalne strasti, i ne samo seksualne, mada je posebno pitanje kako je Frojd shvatao seksualnost, agresivnost. Ljudi ne vole da znaju da ne gospodare sobom, da u njima deluju i nagoni, i nesvesno, i ono što vuku iz detinjstva... Kad se to uprosti, onda je lakše da sve pobijete kao gluposti. Jesu, ali to nije rekao Frojd, već oni koji ga kritikuju. Gde je naš problem sa Jungom?

Neko vreme sam verovao da sam napisao knjigu sa mnogo više zabluda o Frojdu, ali sam shvatio da je moje pamćenje pogrešno. Ima više zabluda o Jungu, ali u pitanju je drugačiji tip. Kod Frojda imate predrasude, imate otpor prema njemu i psihoanalizi koja vas razotkriva, pa i samo društvo, dok je Jung neshvaćen. Ne da se ljudi ne slažu s njim, nego teško dobacuju do njegovih učenja i tu se radi o uprošćavanju, o vulgarizovanju. Recimo, kad je reč o arhetipovima kod Junga, i ljudi vole da koriste arhetip u kontekstu koji nema nikakve veze sa arhetipom, ili misle da možemo da jednostavno osvestimo neki arhetip. To je besmisleno jer Jung izričito kaže da je arhetip sam po sebi nesaznatljiv. Ne možemo ga nikako saznati, već samo da ga prepoznamo po manifestacijama. Po arhetipskim predstavama, koje postoje u mitovima, religiji, bajkama ili slikarstvu. Ali na osnovu tih mnogih predstava možemo da rekonstruišemo arhetipove, a ne da ih osvestimo ili da ih stvorimo. Da bi se obrazovao arhetip, potrebno je da prođu stotine, hiljade godina, i to samo za one situacije koje su tipično ljudske, koje se ponavljaju iz generacije u generaciju. I kolektivno nesvesno se potpuno olako upotrebljava i to je isto zbog nerazumevanja. Takođe, kad se govori o Jungovom shvatanju religije, ispade da je on čovek koji se zalagao fanatično za religiju i da je tvrdio da bog postoji i to dokazivao. On je rekao da ne može da tvrdi da bog postoji ili ne, već da postoji u svakoj kulturi i kod svih ljudi izvesna predstava što je najviša vrednost onoga što je bog. Ako ne priznamo to, priznaćemo nešto drugo, nešto mnogo gluplje i banalno, kao što je novac... Šta bi Jung rekao za naše kolektivno nesvesno?

Kolektivno nesvesno je transpersonalno i transnacionalno, ono što se javlja kod svih u čitavom čovečanstvu. Ne možemo govoriti o kolektivnom nesvesnom Srba ili bilo kog naroda ili bilo koje rase. To je upravo nešto što nas spaja, zajednički temelj, i zato u najrazličitijim kulturama imate svuda iste mitološke teme

– o rađanju, o izlasku iz vode, o nastanku sveta, iz jajeta, i slično. Postoji toliko različitih mitskih junaka, ali ta matrica, jezgro tog mita o junaku je svuda isto. On se rađa – bilo da je u pitanju japanski ili švedski mit, ili južnoamerički, ili nama najpoznatiji grčki mit – imamo čudesna rođenja, njegove podvige i taj njegov tragični put. To je zapanjujuće isto. I recimo, mandale, imate u budizmu, ali imate i u evropskim, južnoameričkim kulturama i sve se koriste u identične svrhe – da se čovek koncentriše, usredsredi, da mu pomognu da prevaziđe svoju dezintegraciju. To su zapanjujuće stvari. U kontekstu toga da kažu da živimo u doba narcisista i konformista, da se osvrnemo i na Froma i njegovu ideju o bekstvu od slobode. Da li je, ipak, sloboda izbora u ovakvoj kulturi u kakvoj živimo najvažnija i za nju se bore i ti klinci, optuženi kao konformisti?

Sloboda je, da se sad našalim u kontekstu priče o Jungu, jedna od arhetipskih vrednosti. Čovek oduvek teži ka slobodi, još od onog biblijskog mita o raju, kada prvi čovek krši božju zabranu. To što krši zabranu, to imate u svim bajkama i mitovima, i bez toga ne bi dalje bilo ni radnje. Čovek ima potrebu da se odupre, da prkosi, da bude slobodan. Ta sloboda čoveku svakako donosi i neko osećanje moći i dostojanstva, na kraju, imamo običaj da kažemo da „čovek diše slobodnim plućima“, i to je strahovito doprinelo oslobođenju od raznih dogmi, dovoljno je da pogledate šta je od renesanse naovamo nastalo. Ali sloboda i težnja slobodi imaju i mračnu stranu i tu Jung govori da postoji i svetla i tamna strana, što ljudi neće da prihvate. Sloboda donosi i neizvesnost, i strah, i odgovornost, a ljudi to ne vole mnogo. U čoveku su dve težnje koje su neprestano u sukobu od nastanka – da žudi za slobodom, da je želi i žrtvuje se za nju, a s druge strane, ima tu potrebu da se ratosilja i te odgovornosti i opasnosti od neizvesnosti koju donosi sloboda, i da se vrati u onaj siguran, zaštićen položaj. I to mnogo može da objasni zašto ljudi, uprkos svemu, vole stabilan, autoritativni sistem.

POSTOJI TOLIKO RAZLIČITIH MITSKIH JUNAKA, ALI TA MATRICA, JEZGRO TOG MITA O JUNAKU JE SVUDA ISTO. ON SE RAĐA – BILO DA JE U PITANJU JAPANSKI ILI ŠVEDSKI MIT, ILI JUŽNOAMERIČKI, ILI NAMA NAJPOZNATIJI GRČKI MIT – IMAMO ČUDESNA ROĐENJA, NJEGOVE PODVIGE I TAJ NJEGOV TRAGIČNI PUT. TO JE ZAPANJUJUĆE ISTO

( POP ) KULTURA

Martha & Niki FOTO: MEI-LIWU

PRIČA NJIHOVIH ŽIVOTA TORA MARTENS režirala je film o švedskom plesnom duu Marti Nab i Niki Tsapos koje se takmiče u hip-hop plesu protiv muških plesača, koji će biti prikazan na ovogodišnjem, desetom festivalu Beldocs, od 8. do 15. maja PIŠE MONIKA HUSAR

Kako ste došli na ideju za film? Da li ste na neki način involvirani u hip-hop kulturu i ples, ili je ideja došla iz striktno umetničke perspektive?

Za Niki i Martu sam prvi put čula gledajući klip na Jutjubu, momentalno sam bila zadivljena, pa čak i zavedena... gotovo opsednuta! Obe su iznele toliko toga što je potrebno, kroz ples. Bila sam skroz oduševljena njihovom energijom i rešila sam da to ovekovečim filmom. Volim da gledam ples, a i sama plešem – ne hip-hop, već salsu. Pre nego što sam počela profesionalno da se bavim filmom, bila sam fotografkinja dugi niz godina. Statične i pokretne slike su veoma pomešane u mom radu. I jedne i druge imaju mogućnost da dočaraju stvari koje su teško opisive rečima. Slike govore kroz tišinu. Kod obe vrste slika, super je kada uspeju da kreiraju sopstveno osećanje kroz vizuelno izražavanje. Kada posmatrač zakorači u novi svet. Moj cilj u filmu o Marti i Niki bio je da gledalac zapamti filmske slike. Želim da se osećanje u tim slikama zadrži u gledaocu i kad napusti bioskop. Od prvog kadra morate biti uvučeni u svet Marte i Niki, vizuelni svet koji je u potpunosti posvećen njima. Šta vas je fasciniralo kod Marte i Niki?

Oborio me je s nogu njihov vanserijski talenat za plesanje. Svoju ljubav prema plesu tretiraju čisto i iskreno, što se vidi u svakom njihovom pokretu. Uživljavaju se i ostavljaju srce na podijumu – publika to obožava. Važno je reći da su njih dve bile pioniri i predstavljale su nešto potpuno novo u igri – blistavu harizmu i samopouzdanje koji su ih doveli do pobede. Razvalile su sve muške takmičare, što se tada desilo prvi put i bilo je velika stvar. Bilo je skoro kao provokacija, jer su navikle da pobeđuju.

Na početku upoznajemo Martu i Niki skoro bez reči, kroz gestove, pokrete i govor tela. Tek kad vidimo njihov prvi poraz, shvatamo da ulični ples prikriva njihove probleme s kojima se suočavaju van podijuma. Kakva je društvena uloga hip-hopa danas, naročito u Švedskoj? Da li je popularan među tinejdžerima, ili među devojkama?

Mislim da su Marta i Niki bile velika inspiracija mnogim mladim ženama i muškarcima širom sveta. I još uvek su. Moj cilj je bio da zagrebem ispod površine i predstavim drugu stranu sveta hip-hop plesa. Hip-hop može da izrazi čitav spektar emocija. Iako se odvijaju „bitke“, ispod njih se odvija i produhovljena umetnička forma. Ili kako bi Marta rekla, svaki put kada pleše ona priča priču, priču svog života... Kako biste preporučili film nekome u svakodnevnom razgovoru? Zašto treba da pogledamo film?

Pogledajte film ako želite da doživite inspiraciju i uživate gledajući ples – jer ples izražava toliko toga bez korišćenja reči. Moja želja je oduvek bila da stvorim inspirativan film zbog koga ćete se osećati kao da je sve moguće. Film koji vam daje nadu i čini vas srećnim. Često govorimo o promovisanju pravih uzora kako bi mladi ljudi imali na koga da se ugledaju i budu inspirisani.

BUDI NAČITAN

Novi život Dorijana Greja Ne može a da nas iznova ne zainteresuje ova knjiga, u vremenu koje stalno preispituje vrednosti, ruši sisteme i iznova piše pravila poželjnog života. Buni se protiv tradicionalnog modela, a na meti je hedonizam. Šta se dešava sa našim unutrašnjim bićem i kakve posledice ostavljaju svi hirovi, strasti i nagoni koje proživljavamo? PIŠE MARIJA BOŽIĆ

aivni mladić. Usamljeni umetnik. Dogovor sa đavolom. Sve su to nijanse sive koje su dodavale boju Londonu tog doba. Prolazak vremena i posledice koje je ono ostavljalo, uzimajući danak tela, duše i uma. Nezaboravna priča o sujeti, moći pohlepi i neizbežnom samouništenju. Reč je o jednom od najkontroverznijih dela svih vremena i autoru koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim – Oskaru Vajldu i njegovom Dorijanu Greju. „Đavo i anđeo“, kako su ga zvali, napisao je Sliku Dorijana Greja, jednu od najlepših knjiga svih vremena, koja će, kako to obično biva sa velikim delima, biti proglašena nemoralnom i zabranjenom. Ali „nema dobrih i loših knjiga“, rekao bi im autor. Roman je ekranizovan nekoliko puta, poslednji put 2009. godine i zakleli bi se mnogi, u komentarima ispod linka filma, naravno, da ne prati knjigu. Prašnjave londonske ulice, kočije koje jurcaju, a iza svakog ugla vreba tek pokoji prodavac magle, ili kako su vešto umeli da kažu – cveta za sreću.

MOŽDA JE SREĆA PORED NOVCA ONO ŠTO

najpotrebnije kada dođe u veliki grad. Samo, niko nije rekao gde se ona nalazi niti odgovor na ono nezaobilazno pitanje: ako može da se pronađe, koliko košta? Lupeži i bitange, sitni džeparoši – prvi su kontakt sa Londonom tog doba kada u njega stiže glavni junak Vajldovog romana. Upravo su oni dočekali Dorijana Greja, tražeći način kako da mu izvuku preko potrebni novac iz džepa. Bio je lak plen i upravo tu, na londonskim ulicama, na kojima će mnogo godina kasnije voditi borbu sa unutrašnjim demonima, počinje njegova avantura. Jedan od ključnih problema kojim se Vajld bavi u romanu i tu nimalo zahvalnu ulogu istraživača granica ljudskih grehova poverava glavnom junaku – Dorijanu, jeste pitanje ispravnog načina života. Ne može a da nas iznova ne zainteresuje ova knjiga, u vremenu koje stalno preispituje vrednosti, ruši sisteme i iznova piše pravila poželjnog života. Buni se protiv tradicionalnog modela, a na meti je hedonizam. Šta se dešava sa našim unutrašnjim bićem i kakve posledice ostavljaju svi hirovi, strasti i nagoni koje proživljavamo? Dorijan Grej je najbolje znao i umeo bi da odgovori na ovo pitanje. Usudio se da proveri koje su to granice do kojih čovek može da ide, da ne sagori u plamenu, a da oseti sve čari života.

JE ČOVEKU

BUDI NAČITAN

MNOGI

PISCI,

VAJLDOVOG

BIOGRAFI

DELA

ćen, slika će ispaštati. Na platnu je bila razapeta njegova duša u koju možda i nije verovao, ali koju je svakako imao, bar prvih nekoliko godina. Pred ženom je bio ponizan i plašio se svoje strasti. Voleo je samo jednu, glumicu Sibil koja je tu ljubav platila skokom sa mosta. To su slike koje će ga proganjati do kraja života i zbog kojih je bežao u naručje drugih žena. Predavao bi im se lako, a kako je skoro uvek bio u ekstazi, opijen „zelenom vilom“, teško i da je mogao mnogo da razmišlja.

TUMAČI

POKUŠAVALI

nakon njegove smrti da otkriju tajnu uspeha romana Slika Dorijana Greja koji je njegov prvi i poslednji, ali svakako u svetskoj literaturi jedan od najznačajnijih romana. Nezaobilazno štivo za sve koji se interesuju za pitanje ljudske duše, njenog postojanja i odnosa sa đavolom. U jednom su saglasni, detinjstvo je umnogome obeležilo njegov privatni život, stvaralaštvo i kasnije ga koštalo glave. Opsesiju godinama i mladošću koja ga ja pratila celog života mogao je da primeti kod svoje majke, u najranijim godinama detinjstva. U knjizi Poslednji testament Oskara Vajlda autora Pitera Akrojda opisuje se, između ostalog, prisan odnos sa majkom. „Ona je bila dominantna nota u mom životu. Često je bila dobro raspoložena pa bi na mene stavljala svoje šešire i minđuše, smejući se sve vreme, ali je ponekad bila tako duboko zamišljena da me nije ni videla ni čula“, navodi se u knjizi za koju su mnogi saglasni da bi je Oskar Vajld potpisao, a Akrojd je to majstorski učinio umesto njega, služeći se činjenicama i delovima biografije do kojih se moglo doći. Verno je rekonstruisao i prikazivao delove Vajldovog života i čitaocu je teško da ne poveruje da se zaista baš tako sve odigralo. „S vremenom sam shvatio da je život jedna jednostavna, veoma jednostavna stvar“, razmišljao je Vajld. I priča Dorijana Greja počinje tako jednostavno da niko ne bi ni naslutio koji su krajnji dometi ljudske znatiželje. Da svaka želja ima cenu, shvatio je glavni junak nekoliko decenija kasnije. Sve počinje kada slikar Bazil slika portret mladića, bledog tena i uvojaka crne kose koji mu padaju preko čela. Naizgled još jedna slika u kolekciji ovog priznatog slikara, ali on sa tim ne bi bio saglasan. U ovom portretu bio je deo njega kako je govorio i prema ovoj slici gajio je posebna osećanja. Ili pak prema onome koga je, ispijajući apsint, slikao. I to su tek začeci biseksualnosti koju će Grej početi da otkriva kasnije. Ništa neobično ako znamo da je i sam autor knjige osuđen na robiju zbog tada nedozvoljenog kontakta sa mladićima. Na sudu su ga se svi odrekli, a porodica je promenila prezime u Holand i napustila zemlju. I to su još neki od detalja iz Vajldovog privatnog života koji su pretočeni u ovo delo. Portret koji je Bazil naslikao predstavlja stanje duše lepog mladića sa

KAKO JE SAMO NAIVNO POVEROVAO

MNOGI PISCI, BIOGRAFI I TUMAČI VAJLDOVOG DELA POKUŠAVALI SU NAKON NJEGOVE SMRTI DA OTKRIJU TAJNU USPEHA ROMANA SLIKA DORIJANA GREJA KOJI JE NJEGOV PRVI I POSLEDNJI, ALI SVAKAKO U SVETSKOJ LITERATURI JEDAN OD NAJZNAČAJNIJIH ROMANA. NEZAOBILAZNO ŠTIVO ZA SVE KOJI SE INTERESUJU ZA PITANJE LJUDSKE DUŠE, NJENOG POSTOJANJA I ODNOSA SA ĐAVOLOM

slike. Portret koji će biti nagrižen gresima, uništen hirovima i nagonima koje je Grej proživljavao. I sve nakon pakta koji je sklopio sa đavolom – da ostane večno mlad. KAŽU DA JE NAJVEĆA MUDROST ĐAVOLA U TOME ŠTO je ubedio čoveka da ne postoji. I upravo jedan od likova iz romana, Hari koji se predstavlja kao Dorijanov prijatelj, nagovara ga i prenosi poruke koje bi đavo lično mogao da smisli. Nije imao hrabrosti da živi tako, pa je „učio“ Dorijana svemu što se on nikada ne bi usudio da proba. A đavo kao đavo, jedva je dočekao ponudu i otkupio Dorijanovu dušu za simboličnu cenu – večnu mladost i lepotu jer „mladost i lepota su dve stvari koje su vredne da se imaju“ govori Hari jednom prilikom svom naivnom prijatelju. Na početku se i Dorijan pitao kakve posledice raspusni život može da ostavi na njegovom lepom licu. Sve dok nije počeo da shvata, sa svakim gutljajem jeftinog pića sve više, da nema zbog čega da brine i da je zašti-

DA UVEK TREBA DA gori najjačim plamenom. Kao da se takmičio sa plavičastim plamenom apsinta. Kako se šećer topio kroz ravnu kašičicu, tako je i mladost venula. On je bio čovek koji ne stari, kome se svi dive. Njegovom uspehu, neprolaznosti i društvu lepih žena kojima je uvek bio okružen. Kucnuo je čas i on počinje da preispituje svoje postupke, ali tek onda kada vidi da se slika, zaključana na tavanu, pretvara u monstruma. Odlazi na putovanje, uvek je to bio njegov način bežanja i time bi lečio strah od suočavanja sa stvarnošću. Bog lično, to je za sebe smatrao večno mladi Dorijan. Plamen koji se ne gasi, ali koji zaslepljuje sve oko sebe, pogotovo kada se vratio nakon nekoliko godina. Svi su ostarili, staračke pege ucrtale su se na rukama njegovih prijatelja, a on je upoznao svet do tančina i to nije ostavilo traga na njegovom licu, čak ni u vidu bora. Izgledao je kao vršnjak ćerke svog prijatelja, devojke od svega dvadesetak godina. Tada se javlja sumnja, a oni koji su istinu zakopali ispod površine, uradili su to na svoju odgovornost. Bazil, njegov prijatelj slikar suočio se sa svojim delom. Ali to više nije bila slika koju je stvorio već čudovište. Izgubio je život upravo od Dorijanove ruke i to je samo početak borbe sa demonima koju će voditi. „Moj život je monstruozna prevara, platiću zbog toga“, bilo je preko potrebno priznanje, ali nikako kajanje. Dorijan je bio spreman da plati cenu promašenog života koji je vodio. „Vlastita lepota ga je upropastila. Ona lepota i mladost za koju se molio nebesima da mu je sačuvaju“, zaključuje Vajld na kraju knjige. Nožem kojim je ubio slikara, ubio je i delo u nadi da će biti slobodan kada se reši prošlosti. Niko se nije usudio da se popne na tavan gde je Dorijan vodio poslednju bitku sa samim sobom. Prepoznali su ga samo po prstenju.

IKONA

DŽON ODLI ČNO VREM JE E ZA SATI RU

IKONA

OLIVER PIŠE SLOBODAN MARIČIĆ

et, la zal e z u vila i u “ poja m čoveku t h g i n s e o ć a T dan eek vode ast W „novom i na Jutjub mija, L e h o Gre stav ja „T a kao emisi ru pisali ode koje nekoliko va najveć e s a e z e i o j p g o “ E i e j Kad u o Oliv j a “. o n efekt edije . Osv ji s atno medi esti i kom nu viralne li je verov on Oliver iljnim v a zb Dž ta a svetu brzo pos ers Guild, uticaju „ i veoma o rdnostim o t u i a v s r iju veom agrade W ogi pričaju isijama ba arima i ap konotac u n n m tv v kao i a to što m svojim e a, lošim s to uz šalji u d m e i a e v r s m S nag . Oliver oble renutno. et im pr na sv a, svetsk manjka t ne jim pitan m zaista a n kojih

IKONA

12.05 – „NE ZNAM... MISLIŠ DA ĆE

bi, ako razmisliš malo bolje“, kaže muškarac blede kože koja nije videla baš mnogo sunca, a i kada jeste, verovatno je podosta izgorela. Sedi u hotelskoj sobi u centru Moskve. Čeka jednog od najkontroverznijih ljudi na svetu, čoveka kojeg u isto vreme smatraju i izdajnikom i herojem. Dogovor je bio u podne. 12.16 – „Stavljam 2.000 rubalja na to da neće doći, iako mi nije jasno koliko je to zaista.“ Deo zidova je beo, tu je i žuta boja koju svetlost sokoli pa se uz njenu pomoć pravi da je zlatna. Plafon je visok. U uglovima se nalaze kojekakve televizijske drangulije. Rasveta je usmerena ka centru sobe gde su dve stolice. Na jednoj sedi bledoliki Britanac. Druga je prazna. 12.25 – „Let od deset sati zbog prazne stolice... Poludeću.“ Britanac se šetka po sobi. Obučen je u tamno odelo ispod kojeg je plavo-bela košulja. Na nos su mu nakačene naočare, a kosa mu je kratka. Šetka se i prilazi zavesi. 12.33 – „Možda postoji problem“, kaže dok malo širi zavesu. Kroz prozor se vidi neka zgrada. „Naš ruski producent rezervisao nam je sobu koja direktno gleda na staru zgradu KGB-a i trenutni dom Biroa za bezbednost. Upravo nam je rečeno da znaju da smo ovde. Tako da... Da, to se dogodilo.“ 12.40 – Hemijska je, eto tako, iz dosade, poletela ka praznoj stolici, udarila u nju i odbila se na pod. 12.46 – „Ukoliko KGB nadgleda sve ovo, upalite požarni alarm ako ne dolazi“, kaže Britanac u mikrofon iznad sebe. 13.03 – Vrata se otvaraju. „Izvinite zbog odlaganja“, odmah kaže najveći izdajica i heroj u modernoj istoriji SAD – Edvard Snouden. Snouden se tu upoznao sa Džonom Oliverom, komičarom, glumcem, producentom, političkim komentatorom, najpoznatijim kao voditelj „The Last Week Tonight“. Kada se emisija pojavila i malo uzela zalet, mediji su o Oliveru pisali kao o „novom vodećem čoveku u svetu vesti i komedije“. Epizode koje stavi na Jutjub danas veoma DOĆI? ZAŠTO

Moja porodica je iz Liverpula, imam akcenat sa Midlendsa, a odrastao sam na sat vremena severno od Londona, tako da je moj glas zbrka. Iako američkim ušima zvučim kao kraljičin batler brzo postanu viralne. Osvojio je nekoliko Gremija, kao i nagrade Writers Guild, ali je verovatno njegova najveća nagrada to što mnogi pričaju o uticaju „Džon Oliver efekta“ na svet. Oliver se u svojim emisijama bavi veoma ozbiljnim pitanjima, svetskim problemima, lošim stvarima i apsurdnostima kojih nam zaista ne manjka trenutno. Sve to uz šaljivu konotaciju, pravo iz škole velikog Džona Stjuarta. „DŽON OLIVER EFEKAT“ JE POJAM KOJI JE POČEO DA se koristi kada su

komentari iz Oliverovih emisija počeli da utiču na zakone u SAD, sudske presude i brojne aspekte kulture. Dešavalo se i to da sudija na sudu citira segment iz emisije, kao i kongresmeni i senatori. Međutim, Oliver ističe da je komičar, ne novinar – „nikada nisam razmišljao da sam pravi novinar jer nemam ni nikakve kvalifikacije ni namere za to“ – iako njegova emisija zalazi često u novinarstvo, pa je on te 2015. u Rusiji uradio intervju sa Snoudenom. Kako kaže, razgovor je počeo pitanjem kojim je želeo da testira Snoudenovu lojalnost. „Koliko ti nedostaju SAD?“ „Moja zemlja je nešto što putuje sa mnom, nije geografski...“ „To je već preopširan odgovor, pravi odgovor treba da glasi – da, nedostaje mi, to je najbolja zemlja na svetu.“ Tema emisije bilo je vladino nadgledanje, pa je Oliver sa Snoudenom, bivšim radnikom Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) i najpoznatijim zviždačem na svetu, pričao na početku o tome šta NSA prati i koliko zna o nama. Odgovor je jednostavan – sve i svakoga. Međutim, odgovori građana SAD

u anketi na pitanje da li znaju ko je Snouden bili su: „Osnivač Vikiliksa“, „Nemam blage veze ko je Snouden“, „Čuo sam za ime, ali ne znam ko je“. „Prodao je neke informacije ljudima“, kaže jedna starija gospođa, a Snouden se tužno nasmeje i uhvati za oči. „Sa jedne strane možeš da odeš kući jer niko ne zna ko si ti“, kaže mu Oliver. Vladino nadgledanje nikoga ne interesuje. Pritom, razgovor o tome nije lak i većina ljudi ne razume o čemu se tu zapravo radi. „Internet je tako kompleksan i mnogo toga je nevidljivo. Serveri, provajderi, inženjeri, mobilni telefoni...“, kaže Snouden. „Ok, moram da te zaustavim“, odgovori mu Oliver odmah. „Ceo problem je u ovome. Kao kada IT tip dođe u tvoju kancelariju i ti kažeš ‘ih, sr**e, nemoj ništa da me učiš, ne želim da naučim‘. Sve što si ikada uradio biće važno samo ako bismo ove razgovore vodili na pravi način. Da ti pomognem, pomenuo si u jednom intervjuu da NSA ima fotografije na kojima su ljudi goli.“ „To kod njih nije veliki problem jer stalno viđaju gole ljude.“ „E to prestravljuje ljude.“ SVI ONI KOJI PRE KOJI MINUT NISU ZNALI KO je Snouden uopšte sada su bili složni u jednom – vlada ne bi trebalo da ima takve fotografije. Međutim, rekli su i da misle da program koji bi mogao da prikuplja takve fotografije ne postoji. Fascikla je u tom trenutku prešla iz ruku Džona Olivera u Snoudenovu ruku. Nekoliko sekundi je gledao u ono što je unutra – fotografiju veoma intimnih delova tela Džona Olivera. Potom su prošli kroz svaki program koji NSA koristi sa jednim pitanjem – da li mogu da dođu do te fotografije.

IKONA

„DŽON OLIVER EFEKAT“ JE POJAM KOJI JE POČEO DA SE KORISTI KADA SU KOMENTARI IZ OLIVEROVIH EMISIJA POČELI DA UTIČU NA ZAKONE U AMERICI, SUDSKE PRESUDE I BROJNE ASPEKTE KULTURE. DEŠAVALO SE I TO DA SUDIJA CITIRA SEGMENT IZ EMISIJE, KAO I KONGRESMENI I SENATORI

DA, MOGU. A LJUDI, KADA BI TO ZNALI, BILI bi prestravljeni.

„Ne znam šta da radim sa ovim. Velika je odgovornost“, kaže Snouden držeći fasciklu u ruci. „Da, jeste, u tome je i poenta.“ „Da li da...“, okreće zatvorenu fasciklu ka kameri. „Naravno da ne. Apsolutno je neverovatno da bi uradio tako nešto... Zapravo, veoma je verovatno“, kaže Oliver poznatom zviždaču. Džon Oliver rođen je 23. aprila 1977. godine u Erdingtonu. Otac Džim radio je kao direktor u školi i socijalni radnik, a majka Kerol predavala je muzičko. Oboje su iz Liverpula, tamo u Mersisajdu, „tako da se navijanje za Liverpul nikada nije dovodilo u pitanje“.

„Moja porodica je iz Liverpula, imam akcenat sa Midlendsa, a odrastao sam na sat vremena severno od Londona, tako da je moj glas zbrka. Iako američkim ušima zvučim kao kraljičin batler.“ Išao je u školu u Bedfordu, pa na jedan od koledža u okviru Kembridža na kojem je sredinom i krajem devedesetih bio član studentske komičarske grupe Kembridž futlajts. Sa Kembridža je izašao sa diplomom iz engleskog jezika. VELIKI DEO NJEGOVOG ŽIVOTA U TO VREME BIO JE Frindž festival u Edin-

burgu, najveći umetnički festival na svetu. Pristup je otvoren, može da učestvuje bilo ko sa bilo kojom tačkom – ima plesa, cirkusa, kabarea, predstava, mjuzikla, ali najviše komedije. Oliver je tamo nastupao 2001, 2002. i 2003. Godinu dana kasnije radio je predstavu „Politička životinja“, a potom se seli u Njujork gde počinje da radi stendap. Ipak, glavni razlog prelaska u Njujork bio je „Dejli šou“. Na razgovor za posao otišao je na preporuku Rikija Džervejsa koji čak nikada nije upoznao Olivera, ali je

znao njegov rad. To mu je bio prvi put u SAD. Dve nedelje nakon intervjua dobio je posao, otišao iz Londona za Njujork u nedelju i pred kamere već sledećeg dana. Kako kaže, sve u životu duguje Džonu Stjuartu. Kao uzore ističe i Dejvida Letermana, Montipajtonovce, Pitera Kuka i Ričarda Prajora, ali Stjuart je Stjuart. „Džon Stjuart je najveći koji je ikada radio ovaj posao. Neverovatan je. Komičar, pisac, šef. Dugujem mu sve. Ne bih bio u ovoj zemlji da nije njega. Naučio me je sve važne lekcije koje znam“, kaže Oliver. U međuvremenu Oliver je imao ulogu u NBC komediji „Komjuniti“ u kojoj je igrao profesora psihologije Ijana Dankana, ali je odbio da postane stalni član serije jer nije želeo da napusti „Dejli“. Gostujući voditelj na osam nedelja dok je Džon Stjuart režirao svoj film „Rouzvoter“ postao je tokom leta 2013. godine. Dobio je pozitivne ocene, a neki su čak rekli i da bi trebalo da nasledi Džona kao voditelj ili da dobije sopstveni šou. „Njegov stil ide ka onome što Amerikanci najviše vole kod Britanaca –

IKONA

Oliver uvek ističe da nije novinar, već komičar, ali činjenica je da ima i dosta istraživačkog novinarstva u njegovim emisijama. Među najpoznatijima je priča o lažima oko besmislice zvane takmičenje za mis koje je „najveći provajder školarina za žene“, s tim što zapravo nije. Tu je i priča o čuvenom doktoru Ozu, koji je koristio svoj uticaj da bi legitimizovao određene proizvode preteruje, pun je čudnih manira i akcenata, u stilu Montija Pajtona“, pisao je Gardijan. Tri meseca nakon što je bio gost/voditelj, HBO je objavio da Oliver dobija svoj šou. A poslednji „Dejli“ je krivac što Oliverovi prijatelji iz Britanije više neće da se druže s njim. „Rekao sam ‘da‘ na sve što mi je Džon Stjuart tražio da uradim. To je bila dobra odluka za karijeru, mislim.“ „Bilo je teško, volim tog čoveka. Radio sam tamo sedam godina, on je jedan od mojih najomiljenijih ljudi na svetu. Imali su neko iznenađenje za mene, ja sam mislio da radimo drugačiju emisiju. Onda su oni pustili snimak o mom boravku tamo... Mislio sam da sam dobro dok on nije rekao: ‚Jesi li si dobro?‘ Tada su mi krenule suze“, dodaje Oliver. KAKO KAŽE, ISTOG TRENUTKA KADA JE TA

u Engleskoj 24 sata kasnije, znao je – stigle su mu odmah poruke od prijatelja. „O, da li je moguće da plačeš na američkoj televiziji? Reci mi da ovo uskoro postaje smešno. Izbriši moj broj i nemoj da me nikada zoveš.“ „Mi volimo emocije ovde u SAD“, kaže mu Džimi Felon kod kojeg je u tom trenutku gostovao. „Mi ne, emocije smatramo slabošću. Brukaš ime svoje porodice pokazivanjm emocija“, odgovara mu Oliver. „Last Week Tonight“ počeo je da vodi 27. aprila 2014. godine. Prvi ugovor koji je imao produžen je godinu dana kasnije do 2017. Ima punu kreativnu slobodu, kao i mogućnost da udara i na korporacije – HBO nema reklame. Doduše, HBO na primer nije znao da je otišao u Rusiju na intervju sa Snoudenom. „Nismo rekli ljudima iz HBO-a. To su prvi ljudi kojima je trebalo da kažemo, a bili su poslednji. Zvao sam ih i rekao – bio sam u Rusiji, iznenađenje, razgovarao sam sa Snoudenom. Osećaj je bio kao da smo u nevolji

EMISIJA EMITOVANA

sve vreme. Mislili smo da ćemo upasti u nevolju kad smo putovali nazad, pa smo raširili trake sa kamere oko svojih tela, sve je izgledalo kao poslednja scena ‘Arga‘“, kaže Oliver. Prema njegovim rečima, Snoudenova priča bila je veoma zanimljiva, a sa njim niko nije baš najbolje komunicirao. Želeli su da to ispitaju. „Baš je bilo prijatno iskustvo, 48 sati panike u Rusiji“, navodi Oliver. „Osmislili smo veoma, veoma blesav koncept koji verovatno ne bih mogao da objasnim ovako rano ujutru“, izjavio je u jednom jutarnjem programu pričajući o svom putu u Rusiju. „Uključivao je predele južno od kukova kod muškaraca.“ On ističe da Snouden nije bio uznemiren. „On je kompjuterski stručnjak, a kompjuterski stručnjaci – kao što znate od bilo kog IT tipa iz bilo koje kancelarije – nisu baš najbolji u međuljudskim odnosima. On to zna. Problem je što oni veoma dobro komuniciraju među sobom, a veoma je frustrirajuće kada pokušavaš da komuniciraš sa ljudima koji ne razumeju šta govoriš. Pokušali smo da premostimo tu rupu“, priča Oliver. Oliver uvek ističe da nije novinar, već komičar, ali činjenica je da ima i dosta istraživačkog novinarstva u njegovim emisijama. Među najpoznatijima je priča o lažima oko besmislice zvane takmičenje za mis koje je „najveći provajder školarina za žene“, s tim što zapravo nije. Osim toga, tu je i priča o čuvenom doktoru Ozu, omiljenom doktoru sa televizije u SAD koji je malo koristio svoj uticaj da bi legitimizovao određene proizvode. Džon Oliver je tu udario na Oza, njegove preporuke tabletica od kojih mršavite samo tako, a prstom ne treba da mrdnete, dijetalnih suplemenata, na lobiranje u vezi s tim, zakonske regulative koje se odnose na dijetalne suplemente i čitavu industriju. Stiv Bušemi je stepovao u toj epizodi, ako ništa drugo. Bavili su se i seksualnom edukacijom

dece u školama gde širom SAD postoji velika nekonzistentnost, apsurdnost i čak činjenično pogrešne stvari. Zato je u emisiji objavljen snimak u kojem poznati pričaju deci sve što treba da znaju. Zbog priče o televangelistima, ljudima koji sa televizije traže novčane donacije ne bi li vam poslali malo karme, Oliver je osnovao crkvu „Our Lady of Perpetural Exemption“. Cilj – pokazati kako je lako biti crkva i dobiti poreske olakšice u SAD. „Osnovali smo crkvu, izgleda da je to prilično jednostavna stvar bez bilo kakvih pravnih posledica. Tražili smo donacije od jednog dolara, 70.000 je stiglo“, kaže Oliver. Sve je otišlo „Doktorima bez granica“. MEĐU PRIČAMA KOJE SU SE JOŠ ISTAKLE SU I one o skandalima oko izbora u SAD, FIFA, Bregzitu i naravno Trampu, ali i o dalaj-lami, izborima u Francuskoj, migrantima, abortusu, Portoriku, dugu Argentine, net neutralnosti, modi... Na pitanje da li se uz rad na „Last Week Tonight“ zabavlja najbolje u životu, kaže: „Da, ali ja sam iz Britanije, nisam imao mnogo zabave u životu.“ A kako rade to što rade? „Namera nam je da ljude nasmejemo. Nađemo stvari koje nas interesuju i nasmejemo ljude, to je to. Nisam samo ja tu, tu je brojno osoblje, producenti. Dobijam zasluge za posao mnogo ljudi“, navodi Oliver. Kako kaže, za sve je pre svega potrebno mnogo istraživanja i čitanja. „Kada se bavite ozbiljnim temama, postoji pritisak da budete apsolutno sigurni da znate šta radite. Ako je fora napravljena na pesku, ne funkcioniše, sruši se. Bitno nam je da budemo na čvrstom“, ističe Oliver. Mediji često navode da se Oliver i njegova ekipa uvek bave temama o kojima mediji obično ne žele da pričaju zbog kontroverznosti ili zato što su previše komplikovane. „Sami smo se saterali u taj ugao. Na kraju nedelje smo, poslednji smo za stolom, zašto ne bismo uzeli ono što niko neće.“

IKONA

PRIČE O „DŽON OLIVER EFEKTU“ POTPUNO IGNORIŠE.

„Kada završimo emisiju, to je to. Za dosta tih stvari nismo mnogo toga uradili. Neke su već bile u procesu promene, mi smo samo usmerili pažnju na to.“ Kako kaže, odlično je vreme sada za političku satiru „kada je svet na ivici noža“. „Ima mnogo apsurdnih politika. Dođemo do toga ‚ne mogu da verujem da je to rekao‘ kada pratimo priču, ali na kraju. Ljudi će uvek govoriti glupe stvari, a vi ćete uvek moći da napravite fore u vezi s tim, ali to treba da bude poslednja stvar koju dodate, jer je uvek najlakša. Gledamo priču, pa reakcije. Retko počinjemo time da je neko rekao nešto glupo, to ide posle“, navodi Oliver. Prema njegovim rečima, „ne ide nikud, pa nije izložen hipotetičkoj slavi“: „Nije mi to baš prijatno. Previše sam Britanac. Nisam preveliki fan sebe, nije mi jasno ni zbog čega su drugi“, kaže Oliver navodeći da je svojoj supruzi na listi od „34 omiljena komičara“. Oliver živi u Njujorku sa suprugom Kejt Norli koja je veteranka iz Iraka. Upoznali su se na konvenciji republikanaca 2008. godine kada je radio prilog za „Dejli šou“. „Ponekad kada moram da radim intervju koji je težak ili iritantan, uzmem ženine dog tags i stavim ih u džep. To je vrlo brz način da shvatite da to što radite nije toliko važno. Ne vredi nervirati se zbog toga jer to nije, znate, rat.“ Ona i drugi veterani sakrili su Olivera i druge novinare i kameru od obezbeđenja. „Postanem nostalgičan za britanskom negativnošću. Postoji namerna nada i pozitivan vajb u Njujorku. Kada se vratite u Britaniju, sve jednostavno ide nadole. To je kao ono šta god da je suprotno od zagrljaja.“ Venčali su se 2011. godine. Imaju jedno dete, sina rođenog 2015. godine. U međuvremenu Džon Oliver živi običan život i prati svoj Liverpul. Veliki je ljubitelj fudbala. „Kada Dejvid Bekam uradi tetovažu Isusa, odgovor većine navijača je – to je baš velika stvar za Isusa“, kaže Oliver. Posle jednog teškog poraza Sijetl Sihoksa, kao nekoga ko prati sport i imao je tokom života i bolne poraze, novinar ga je pitao za savet navijačima iz Sijetla kako da najlakše prebrode sve. Oliver je baš znao da ih uteši: „Nikada vas neće napustiti, uvek će boleti. Logično, ne bi trebalo da vas boli, ali ipak boli zauvek. Nikada vas neće proći. Biće sa vama zauvek, Sijetle. Uvek će boleti. Da li ste preboleli Kurta Kobejna? Ne. Ovo je isto.“

EKSKLUZIVNO

S I R BO BUDEN NO V I T AK E J I ŽN JE A V E a, AN EJ R J avam I A ž r d V C alnim eu AN ČKO ST R acion e i odrasl bili n E o n L I jed O đen mo žive u ni nas, ro kao da s ru za a d OD T ZAJEDN o O ju vo rmaln ljudima. ija gleda m razgo mar je no no ac im aj rug jima tu V tih n luziv je, ko živeti s d em različi e u eksk niverzite i c a r uće ene us u , kaž broj ove g je nemog rovatnim nije istina na Bauha n e k r a e o Ne isle d ofeso s nev a. A t oni m goslaviji nih razlik Buden, pr SIĆ u r KO RO J u s i N t j l r A o u o R š B biv oru k zof B ARAO VIĆ ni ter knuti filo ZGOV e A ž R o AVIĆE l a P t iz s R i O l IG na FOTO Origi

INTERVJU

EKSKLUZIVNO

ficijelno Borisa Budena predstavljaju kao filozofa, publicistu, intelektualca evropskog profila. I to je naravno tačno, naročito ako se doda da je doktorirao iz teorije kulture na Univerzitetu Humbolt u Berlinu a danas je profesor na Bauhaus univerzitetu Vajmar.

Starije generacije ga pamte po odličnim intervjuima u čuvenom magazinu Start, esejima i uredništvu u Arkzinu. Devedesetih godina bio je glas razuma na ovim prostorima i njegovi tekstovi su bili aspirin i obloga u suludim vremenima rata i raspada zemlje. U tim tekstovima sabranim u knjizi Barikade ismejavao je podele i dizanje zidova između nekadašnjih bratskih naroda. Bile su to godine bizarnih epizoda u kojima su se zabranjivali Petar Kočić i Branko Ćopić. Početkom aprila je posetio Beograd i učestvovao na konferenciji Europoly – Prošlost, sadašnjost i budućnost balkanskih migracija u zemlje centralne i zapadne Evrope. Vraćam se na tvoj davni tekst naslova „Kad budem ustaša i Jugosloven“ gde je prvi put, i to devedesetih, iznet slučaj da i okoreli hrvatski nacionalisti slušaju u ratu srpski turbo-folk. Ispade da je to bilo proročki i da se Jugoslavija raspala preko jezika i udruženja književnika a pomirila na bazi estrade?

To samo govori jednu veliku istinu – da raspad Jugoslavije nije posledica kulturnih razlika među nacijama. Govori i da je raspad Jugoslavije politički projekat, rezultat političkih odluka. Neke nove generacije, kojima je normalno da žive u jednonacionalnim državama, oni misle da je nemoguće živeti s drugim ljudima. Oni nas, rođene i odrasle u bivšoj Jugoslaviji s neverovatnim brojem različitih na-

cija gledaju kao da smo bili izloženi teroru kulturnih razlika. A to nije istina. To što sam napisao u tom tekstu koji spominješ, „Kad budem ustaša i Jugosloven“, ima i glavnu poentu kako je projekat izgradnje nacionalnih država imao za cenu potpuno upropašćavanje budućnosti generacija i generacija, a o mrtvima da i ne govorim. Ovaj razgovor vodimo u Muzeju istorije, nadomak kompleksa „Kuće cveća“. Posle godina prezira sada se opet Tito stabilizovao u doživljaju svetlog lika iz neke svetle prošlosti, čak i aktuelni političari regiona kažu da je „bravar bio pametan“. Na početku, to je klasično omalovažavanje „Tito – bravar“ i „partizani su došli iz šume“. Te priče se neprestano ponavljaju da bi se konstruisala neka lažna slika iz još davnije prošlosti pre Drugog svetskog rata i da se isfantazira neka buržoaska građanska klasa. Ali budimo realni – ove prostore je modernizovala zapravo ta „banda iz šume“, ta „banda bravara“ koja je bila svetskija od srpskih i hrvatskih akademika. Jer ekipa iz šume je bila deo sveta i bravar je bio svuda. Jednom sam se šalio i pomalo provocirao moje prijatelje Srbe rekavši im da odu u Hrvatsko Zagorje i pronađu nekog nezaposlenog bravara i da ga dovedu, jer su u vreme bravara svi Srbi bili u jednoj državi i sa ostalim jugoslovenskim narodima su predstavljali neki faktor u svetu. Završio se prvi krug izbora u Francuskoj pa se kontinent smirio jer je Makron za neki procenat iznad Le Penove. Malo pre toga smirio se kontinent jer je soft desničar pobedio hard kor desničara u Holandiji, ali činjenica je da se Evropa menja. Kako ti vidiš događaje i uopšte Evropu?

Pokojni Zoran Đinđić je imao tezu koju je izradio pre raspada Jugoslavije i to je

Pitanje Evrope je otvoreno pitanje: i koje će snage uticati i šta će od Evrope postati i ostati. Ali ne može se osporiti jedno – a to je da je Evropa u krizi, i to u konstitucijskoj i ideološkoj krizi. Ona je u krizi svog pozicioniranja u svetu globalnog neoliberalnog kapitalizma

bila teza o Jugoslaviji kao nedovršenoj državi. Tu je on imao perspektivu da Jugoslaviju treba demokratski rekonstruisati i dovršiti je. Maknuti jednopartijski komunizam i rekonstruisati SFRJ u demokratsku zemlju. Vidite, Evropa je danas nedovršeni projekat na taj način i postoje snage koje bi želele da je demokratski rekonstruišu. Ali vidimo kako se istorija poigrala sa Đinđićem i njegovom računicom pa je ispalo sve bitno drugačije nego što je on zamišljao – Jugoslavija ne samo da se nije dovršila u demokratskoj konstituciji nego je završila u surovom nedemokratskom raspadu. Ušla je u goru situaciju nego onda kada je bila nedovršena. Zato je pitanje Evrope otvoreno pitanje: i koje će snage uticati i šta će od Evrope postati i ostati. Ali ne može se osporiti jedno – a to je da je Evropa u krizi, i to u konstitucijskoj i ideološkoj krizi. Ona je u krizi svog pozicioniranja u svetu globalnog neoliberalnog kapitalizma. Jedan od simptoma krize je da se govori sada o Evropi više brzina. Da se priznaje razlika između Severa i Juga Evrope. Neko je mnogo moćniji od drugih i to se sada jasno i kaže. Uvek kad sam u Hrvatskoj, podsećam Hrvate, koji uživaju da sada kažu kako su suvereni i da je sada mnogo bolje nego u Jugoslaviji kada su bili žrtva velikosrpske politike, dakle podsetim ih i kažem: Ajde sad, ako ste frajeri, izađite i zatražite ono što ste imali u bivšoj Jugoslaviji – jedna nacija, jedan glas. Idite Nemcima i Francuzima i recite im „Vi imate jedan glas, a i mi Hrvati jedan glas, pa ćemo odlučivati“. Dakle, to su te hijerarhije koje su deo stvarnosti i ostaje kako će s tim hijerarhijama političari izaći na kraj. Problem Grčke nije rešen već je samo zaboravljen. On se i dalje pumpa i može eksplodirati na razne načine. Tvoj dolazak u Beograd poklopio se sa studentskim protestima.

Iskoristio sam priliku pa sam ušao među studente, šetao s njima, snimio ih ajfonom. Imam simpatiju prema mladim ljudima, ali moram otvoreno reći da nisam imao veliku simpatiju prema „Otporu“. Zato što mi, budući da sam levičar, „Otpor“ nije imao kritičku artikulaciju, nego je samo na neki nekadašnji đinđićevski način dovršenja Jugoslavije sada tražio dovršenje demokratije. Nije postavljano pitanje koje zadire u teme poput kriminalne privatizacije i nove klasne podele. Ništa od toga nije

INTERVJU

Moja klasa studenata kojima predajem na Bauhaus univerzitetu Vajmar sastavljena je od mladih ljudi iz čitavog sveta. Tu je dečko iz Teherana koji je tamo studirao kaligrafiju, a do njega sedi devojka iz Njujorka koja je već volontirala u tamošnjem muzeju MoMA. Najdragocenije od svega je to što za dva semestra to postaje kompaktan kolektiv koji zna šta hoće i koji zajedno priprema izložbe i pomažu jedno drugome jer se ne može stvarati bez kolektivnosti bilo, nego samo – maknimo ovoga i doći će demokratija. Problem srpskog nacionalizma nije rešen kao što nije rešena sudbina te mlade generacije i mladih generacija koje su posle došle u smislu da imaju perspektivu, da ostanu ovde, da nađu posao, da imaju novca da zasnuju porodice. To nije ni traženo tada, nego su svi bili kao da učestvuju u filmu koji snima Zapad o primitivnom Balkanu, ali eto i na tom Zapadu ima tih malih koji prepoznaju da i Balkan hoće biti Zapad. Kao što se danas vidi, nije postignuto mnogo, ali mislim da je ova generacija, koja je sad na sceni, sada neka druga istorijska priča i situacija; ipak, ono što svi znamo je to da ne znamo šta se i da li se iz toga može izroditi. To je otvoren ton, što mi se najviše sviđa, i nema onih klasičnih „Ajmo nešto dovršiti“. Tu se vidi da je generisano novo autentično nezadovoljstvo iz iskustva nemoći i epohalnog zakazivanja naših elita. Kako ti kao profesor na univerzitetu vidiš mlade generacije kojima predaješ u Nemačkoj?

iz Teherana i tamo naučio slikati sada postaje savremeni konceptualni umetnik i performer koji može izlagati u Berlinu u roku od dva semestra. Najvažnije u iskustvu sa tim mladim ljudima jeste to da oni bez problema i za kratko vreme preskoče sve razlike. A nas su nacionalisti učili o nepremostivim razlikama između Albanaca, Srba, Hrvata, Makedonaca... To ovde među mojim studentima ne postoji. Kada se stvori pravi politički, kulturni i socijalni okvir, onda ljudi mogu na zapanjujuće lak način naći zajedničku reč i sarađivati kolektivno. I to nije tolerancija. Ne, nego to je aktivno zajedničko stvaranje. Da zajedno zauzmu poziciju prema nekome i nečemu. Vi profesori imate luksuz uvida u mlade generacije.

Meni se sviđa onaj deo mlade generacije u Hrvatskoj koji se pre deset godina pobunio i okupirao univerzitet. Tada je nastala samostalna radikalna leva scena koja je potpuno odvojena od nacionalističke priče. S njima ne treba da se razgovara o glupostima i odmah se prelazi na stvar. Hrvatska je postala mali pion u svetskim okvirima i oni su toga svesni. Oni nemaju iluzije da će unaprediti demokratiju pa će da nam krene. Znaju da im neće krenuti kao što neće ni u Srbiji jer su dugovi, i ovi i oni, preveliki i ko će to vratiti. Osim toga, Srbi i Hrvati su nacije koje izumiru. Ljudi i dalje odlaze napolje. I to su neke nove situacije za koje naši politički lideri nemaju rešenja. I na kraju pitam te kao levičara

kako to da tolika surova tranzicija i nepravda nije iznedrila levičarske partije na ovom prostoru?

Zato što je tranzicija forma kontrarevolucije. Uspešne kontrarevolucije koja je otvoreno i sistematski uništila sve. Neoliberalna ekonomija je uništavanje sindikata, radničke moći, samoodbrane, solidarnosti. Takođe, uništavanje socijalne države – države blagostanja. Otvaranje prostora bankama i finansijskom kapitalu koji pretvara ljude u dužničke robove. A dužnički rob je politički pasiviziran jer je na lancu. Stotine hiljada ljudi su na lancima. Etnička mržnja, kulturrasizam, to su oružja kontrarevolucije i kad gledate one jadnike – navijačke huligane, ne trebaju njima uopšte Srbi ili obratno – Hrvati za mržnju. Ta mržnja je nadživela svoj problem. Može se reći da je danas u Hrvatskoj mržnja veća nego ikada. Ali stvari su drugačije i to je momenat duboke krize nacionalizma jer on više ne može ništa obećavati, jer mu je ostalo to zadnje – ta mržnja i očuvanje nekakve iluzije o identitetu. Srećom, postoji deo mlade generacije u Hrvatskoj koji je odvojen od te priče i to je dobro. Mislim da je kriza vrlo duboka i to je terminalna kriza legitimacije nacionalizma, jer dvadeset pet godina je prošlo od raspada Jugoslavije i dvadeset pet godina su na vlasti nacionalisti – i šta su stvorili? Ništa. Upropastili su ono što su nasledili. Upropastili su svaku ideju budućnosti na ovim prostorima i ne preostaje im ništa drugo nego da mrze jer i nemaju nikakvu drugu legitimaciju osim mržnje.

UPOZNAJ SVET

Rajan Mendoza Kuća Roze Parks je ne samo nacionalni spomenik već i kolektivno sećanje

ako bi spasao kuću prvakinje u borbi za ljudska prava Roze Parks od rušenja, američki umetnik Rajan Mendoza preneo ju je više od šest hiljada kilometara dalje, u prestonicu Nemačke. Ekskluzivno za Original magazin Mendoza je pričao kako je došlo do toga da Amerika dozvoli da jedan tako važan spomenik ode u zaborav i zašto je izabrao baš Berlin kao krajnju destinaciju, ali i o svom poznanstvu sa Marinom Abramović i njenom savetu koji je preneo mladim umetnicima u Srbiji.

Kako ste došli na ideju da kuću Roze Parks iz SAD prebacite u Berlin?

Projekat je zapravo počeo sa „Belom kućom“. Želeo sam da se ponovo povežem sa svojom zemljom. Slikam u Evropi već više od 20 godina i izgubio sam kontakt sa mojom zemljom i mojim identitetom. Hteo sam da u Americi pronađem kuću koja podseća na onu u kojoj sam odrastao, da je prebacim u Evropu i rekonstruišem ovde. „Bela kuća“ u Evropu je stigla 2016. godine i trenutno je deo stalne izložbe Verbeke Foundation u Belgiji. Iako je bila moj pokušaj ponovnog povezivanja sa SAD, mogli bismo je nazvati prikazom problema sa imovinom koje Detroit ima. Suočavali ste se sa problemima od samog početka projekta „Kuća Roze Parks“...

Kako bi spasao kuću prvakinje u borbi za ljudska prava Roze Parks od rušenja, američki umetnik Rajan Mendoza preneo ju je više od šest hiljada kilometara dalje, u prestonicu Nemačke. Ekskluzivno za Original magazin Mendoza je pričao kako je došlo do toga da Amerika dozvoli da jedan tako važan spomenik ode u zaborav i zašto je izabrao baš Berlin kao krajnju destinaciju, ali i o svom poznanstvu sa Marinom Abramović i njenom savetu koji je preneo mladim umetnicima u Srbiji PIŠE JOVANA RADOVANOVIĆ

Zbog toga što je projekat težak i uključuje veliki broj ljudi i elemenata, na samom početku sam ušao u jednu vrstu konflikta sa Detroitom. Veliki broj medija pokrivao je celu priču i počelo je da se postavlja pitanje da li je Rajan Mendoza dobar ili loš tip. Na svu sreću, sa Rijom Mekoli, sestričinom Roze Parks, povezali su me prijatelji koji su je uverili da ne pokušavam da iskoristim grad, već da mu doprinesem. Jedna veoma mala televizijska kompanija Pulsebeattv. pomogla mi je u samom startu. Od uprave grada Detroita i gradonačelnika nismo dobili nikakvu pomoć, naprotiv. Rekao sam im da ću platiti tu kuću, da ću je sačuvati i da će ona postati ne samo spomenik Rozi Parks već će biti i predstavnik 80.000 kuća koje će biti srušene, a gradonačelnik Detroita mi je poručio da nisu zainteresovani. Veliki broj kuća u ovom gradu nalazi se na listi za rušenje, i grad od toga zarađuje, zbog čega sada celu priču istražuje i FBI. I pored svih prepreka, Rija Mekoli je kuću kupila za 500 dolara. Šta to govori o odnosu gradskih vlasti prema istoriji?

Kuća Roze Parks je ne samo nacionalni spomenik već i kolektivno sećanje, a Rija Mekoli je pravi heroj. Mnogi ne razumeju da to nije problem samo kuće Roze Parks već da je reč o stotinama i stotinama kuća koje su bile utočište onih koji su bežali sa rasističkog Juga, kakav je ostao i dan-danas. Ona je u nju stigla bežeći iz Alabame gde su joj pretili smrću,

BUDI UMETNIK

gde su joj kamenovali kuću. Ovaj grad je bio njeno sklonište i gradske vlasti su morale da od njene kuće naprave spomenik. Živela je dve godine u njoj sa još 15 ljudi. Sa bratom, njegovom suprugom i njihovo trinaestoro dece. Ta kuća sa tri sobe i jednim kupatilom bila je njena najbolja opcija. Za mene je veoma uznemirujuće to što su nacionalni spomenik stavili na listu za rušenje, i što su od toga želeli da zarade. Ovim projektom otvorili ste pitanje odnosa Amerike prema rasizmu. Dokle je stigla borba čiji je pionir bila upravo Roza Parks?

Ovo pitanje ima dva odgovora. Nekada je postojala segregacija, masovne migracije, i bilo je nemoguće da se Afroamerikanci obrazuju. A da biste imali jednake šanse, morate da imate jednako obrazovanje. Izostatkom obrazovanja jednostavno obogaljite čoveka. Danas nemamo segregaciju i opresivne zakone, pa samim tim možemo reći da je stanje bolje. Međutim, kakav je odnos prema Afroamerikancima najbolje govori to što postoji pokret „Black lives matter“. Reč je o veoma važnoj grupi sa melanholičnim nazivom koji prikazuje da je stanje suprotno od opšteprihvaćenog. To pokazuje i primer kuće Roze Parks – činjenica da za grad ona nije bila važna. I to me dovodi do drugog dela odgovora, kako ja vidim probleme u Americi. Ta zemlja i dalje ima dobro srce. Ljudi imaju dobro srce, ali institucije koje stvaraju birokratiju, koja stvara zakonodavstvo, zajedno stvaraju kontekst u kom ljudi žive svoje živote, i taj kontekst je mnogo teži za crne ljude u Americi nego za bele. Kako je kuća najveće američke aktivistkinje za ljudska prava završila u Berlinu?

Berlin je grad koji prihvata različitosti. To je grad koji je usvojio mnoge demokratske vrednosti za koje Amerika tvrdi da ih ima, ali ih je zapravo izgubila. Ljudi iz raznih krajeva sveta dolaze ovde kako bi se uklopili, jer nigde drugde ne pripadaju. Berlin je jedan od onih gradova koji prihvataju sve, a činilo mi se da je ovoj kući potrebno upravo takvo mesto. Ipak, to je splet slučajnosti. Nismo planirali da tako bude. Ovde živimo, moja žena je iz Berlina, nekako se sve uklopilo. Nije bilo programirano, nismo ucrtali na mapi. Kakve su reakcije onih koji su posetili kuću?

MNOGI NE RAZUMEJU DA TO NIJE PROBLEM SAMO KUĆE ROZE PARKS, REČ JE O STOTINAMA KUĆA KOJE SU BILE UTOČIŠTE ONIH KOJI SU BEŽALI SA RASISTIČKOG JUGA, KAKAV JE OSTAO I DAN-DANAS

Većina ljudi dolazi sa osmehom. Dolaze svakog dana, na stotine njih čak i kada nije otvorena. Primećujem da smo uspeli da povežemo Amerikance u Berlinu. Mnogo ih je ovde, a veliki je broj Afroamerikanaca koji žive ovde već 30-40, čak i 50 godina. I oni dolaze da vide deo Amerike. Znate, kuća je smeštena između dve minimalističke betonske zgrade, koje moja sestra zove bunkeri, tako da ovo zdanje izgleda kao da je samo sletela na to mesto, poput kuće u „Čarobnjaku iz Oza“. Naravno da ima i negativnih komentara... Često šaljete političke poruke kroz svoju umetnost i projekte, učinili ste to i uoči izbora u SAD?

Znao sam da je uprava Detroita veoma agresivna kada je reč o mom radu i da ga smatraju neukusnim. I to sam iskoristio. Počelo je sve od mog prijatelja Džonija Omalija, kojeg sam upoznao dok je protestovao protiv mog rada, a kog danas mogu da nazovem svojim bratom. Pokušali smo zajedno da uradimo nešto dobro. Džoni živi u Brajtmoru, delu Detroita koji važi za jedan od najopasnijih, i njegova kuća je bila smeštena između dve napuštene kuće koje su služile kao sklonište za narkomane i kriminalce. Džoni, koji je bio medicinski tehničar, po-

kazao mi je te dve kuće i rekao mi da se plaši za svoj život i da je kupio pištolj. Čovek koji je vodio računa o životima drugih, sada se našao u poziciji da će možda morati da ubije nekoga u samoodbrani. Inače, te kuće su poput kuće Parksove bile na listi za rušenje, međutim, iz nepoznatih razloga nisu bile srušene. Došao sam na ideju kako da mu pomognem i tako je nastao projekat „Invitation“. Rekao sam Džoniju da će te dve kuće biti moj umetnički projekat i da će veoma brzo biti srušene s obzirom na to da grad ne voli moju umetnost. Ofarbali smo ih u belo, na jednoj smo napisali „Tramp“, na drugoj „Klinton“ i pozvao sam predsedničke kandidate da prespavaju u njima. Džoni, kao ni ja, nije bio pristalica nijednog od dvoje kandidata, te je njegova kuća, između te dve kuće, predstavljala čoveka koji je „zaglavljen“ između dva zla. Kao što smo i mislili, iz gradske uprave brzo je stigla odluka da se kuća „Klinton“ sruši – kuću „Tramp“ sam kupio i poklonio Džoniju, te smo je mi srušili – tako da je grad na kraju učinio ono što smo i želeli. Koji je vaš recept za uspeh?

Voleo bih da prosledim poruku Marine Abramović, umetnice iz Srbije. Sreli smo se jednom prilikom u Londonu i tada mi je rekla: „Nikada ne prihvataj ‚ne‘ za odgovor. Uvek nastavi da guraš napred, i ne povlači se.“ Na to bih samo dodao – meditirajte. Meditacija znači da vidite nešto u sebi. Pre dve decenije, kada je meditacija bila nevažna u SAD, ja sam meditirao. Danas je ona komercijalizovana, što nije loše, jer znači da će dospeti među više ljudi. Međutim, nemojte da dozvolite da vam je prodaju. Da vas varaju. Ona je besplatna, nije nešto što možete da kupite.

UPOZNAJ SVET

ANDAL

UPOZNAJ SVET

PIŠE ŽELJKO PANTELIĆ

RASKRSNICA SVETOVA

UZIJA

Andaluzija je zemlja rimskih imperatora, pesnika, filozofa, umetnika, legendi, maslina, pomorandži, sunčane obale, snežnih vrhova Sijera Nevade, pustinja, putnika, tragača za izgubljenim blagom, moreplovaca, set vestern filmova Serđa Leonea i onih o štrumpfovima, Strasne sedmice, koride i bikova, zemlja najlepše džamije pretvorene u katedralu i najlepšeg minareta transformisanog u zvonik... I naravno, flamenka

UPOZNAJ SVET

ndaluzija, odnosno Betika, kako se zvala u antičko doba, izrodila je Trajana i Hadrijana koji su svoje prve korake napravili u Italiki, danas najvećem arheološkom nalazištu u Andaluziji. U Kordobi je svet ugledao i jedan od najvećih filozofa starog veka. Andaluzija je gruda na kojoj su muslimani dostigli svoje vrhunce u filozofiji, umetnosti, arhitekturi, civilizaciji. Averoes, najveći um među muslimanima, i Majmonides, najbritkiji um među Jevrejima, hodali su, u različitim vremenima, istim ulicama Kordobe i banjali se u jednom od hiljadu javnih kupatila. Ali južni deo El Andaluza je i svedok britkog prekora majke poslednjeg sultana Granade Boabdila. „Nemoj da plačeš kao žena za onim što nisi znao da braniš kao muškarac”, bičevala je rečima i pogledom Ajša uplakanog sina gledajući poslednji put Alhambru i Granadu u kojoj se već spremao doček za katoličke kraljeve Izabelu i Fernanda. Andaluzija je malo i Servantesova jer je u Sevilji robovao i, kažu, napisao svog Don Kihota, ona je i Kolumbova jer je odatle krenuo u otkrivanje Novog sveta i tu mu je grob, malo je i Magelanova jer je odatle krenuo na put oko sveta, sa koga se nije vratio. Ona je prva zadojila i najveće španske slikare – od maestralnog Velaskeza i Goje, tako dragog našem nobelovcu Ivi Andriću, do ekscentričnog Pikasa. Andaluska tera natopljena je i pesničkom krvlju Gabrijela Garsije Lorke. Glavni grad Andaluzije Sevilja pozornica je mračnog inkvizitora iz Braće Karamazov Dostojevskog i okruženje najdirljivijeg romana 21. veka Devojka s pomorandžama Justejna Gordera. Andaluzija je i Vašingtona Irvinga, američkog književnika i diplomate koji nam je ostavio Priče iz Alhambre, uključujući i legende i priče o zakopanom blagu bogatih Berbera, Almoravida ili Almohada koje su vekovima generacije Španaca tražile maštajući o lakoj zaradi i lagodnom životu. Andaluzija su i duge plaže Koste de Sol i frenetične noći u Marbelji i Malagi, kao i beli vrhovi Sijera Nevade gde se skija gledajući Afriku i pronalazi osveženje leti. Starorimska Betika je i zemlja toreadora, korida i bikova koji vas posmatraju sa brežuljaka, stvarni ili reklamni kao veliki bilbordovi. Ona je zemlja Pedra Romera koji je gledao oči u oči 5.558 bikova po andaluskim koridama i nije ogreban nijednom.

Andaluzija ima za svakog ponešto i u svakom godišnjem dobu. Leti je idealna za klasičan letnji turizam, u proleće i jesen je perfektna za “skitnička” putovanja od mesta do mesta, prolazak kroz nepregledne plantaže maslina i ponegde pomorandži, a zimi bi oni malo hrabriji i odvažniji mogli da se skijaju posle doručka na Sijera Nevadi, po podne, posle ručka, da plivaju u Mediteranskom moru, a uveče da uživaju u šeriju uz “jamon iberico” ili tzv. pescaito frito. Svakako najpitoreskniji period godine za posetu Andaluziji je Strasna sedmica, odnosno Uskršnja nedelja, kada se u svim gradovima svako veče održavaju procesije sa lokalnim svecima, Isusom Hristom i Bogorodicom. Najbolji način da se obilazi Andaluzija predviđa upotrebu automobila. Putna mreža je odlična i gotovo u celosti besplatna osim dela auto-puta od Kadiza do Sevilje. U veoma uzbudljive doživljaje može da se ubroji i dolazak iz pravca Madrida u Andaluziju, mada je potpisniku ovih redova ostao još upečatljiviji prilaz iz portugalskog grada Evore prema Sevilji. Za razliku od auto-puta koji vas vodi od Madrida ka Andaluziji, put iz Portugalije je običan magistralni, ali je veoma živopisan i na prelazu između dve iberijske zemlje pruža neponovljivu sliku od nekoliko kilometara puta sa banderama koje su na svojim vrhovima ukrašene gnezdima. Ako vas put nanese krajem aprila ili početkom maja, videćete u njima i ptice selice sa svojim „podmlatkom”, stalno gladnim i vrlo bučnim.

SEVILJA

Da se kojim slučajem probudi danas, Servantes ne bi imao većih problema da se snađe u centralnim kvartovima Bario i Santa Kruz. Elegantna i gorda Hiralda koja je od minareta džamije pretvorena u zvonik katedrale simbol je Sevilje i predstavlja neizostavni deo nezaboravnog pogleda iz Ulice Mateosa Gaga, dok sedite u nekoj od bašta pod drvoredom pomorandži. I katedrala u Sevilji, najveća u Španiji, nekada je bila džamija i kad ste već tu, zaustavite se pored večnog konaka Kristifora Kolumba. I kraljevska palata Alkazar je nasleđe od Mavara i Berbera i svedočanstvo da su muslimani u Španiji, sedam vekova pre nego što će Evropljani naučiti da se kupaju i konstruišu zahode u kućama, imali kupatila i koristili vodu za svakodnevnu ličnu higijenu. I šetnja vrtovima Alkazara ulazi u doživljaje koji ostavljaju pečat do kraja života, kako zbog velikog bazena ukrašenog vulkanskim stenama, tako i zbog mirisa egzotičnih biljaka i procvetalih pomorandži. Pomenuti centralni kvartovi Bario i Santa Kruz i danas odišu jevrejsko-berberskim duhom iako je prošlo više od pola milenijuma otkako su i jedni i drugi proterani ili pokršteni. Budite obazriviji u tom delu grada jer je broj džeparoša i sitnih lopova prilično veliki, i nemojte da padnete u iskušenje da tu pijete sangriju, vrlo je lošeg kvaliteta.

UPOZNAJ SVET

GRANADA

Obavezno prošetajte Kolonom, odnosno kejom od Mosta San Telma do Mosta Izabele II, zaustavite se pored Zlatnog tornja (takođe delo Berbera) jer su odatle kretali na svoja putovanja karavelama Kristifor Kolumbo i Fernando Magelan. Gvadalkivir je jedina plovna reka u Španiji, u vreme antičkih Rimljana plovilo se čak do Kordobe, danas samo do Sevilje. Pored keja nalazi se i čuvena seviljska korida. Pređite Most Izabele II i izaberite jedan od brojnih kafića iz čijih se bašta pruža predivna panorama na prestonicu Andaluzije. Ako kojim slučajem posetite Sevilju u leto, šetnja ili boravak u Parku Marije Luize je spasonosan i blagotvoran i za oči, i za uši, i za nos. Kad ste već tu, prođite preko Plaze de Espanja i Plaze de Amerika, koje su deo kompleksa izgrađenog za Iberoameričku izložbu 1929. godine, koja je bila neka vrsta pandana za Univerzalne izložbe. Kao izlet se preporučuje, ali nikako u letnjim mesecima, obilazak Italike, odnosno ostataka rimskog grada u kojem su vrlo dobro očuvani brojni mozaici, arena, vile, i gde je vrlo lako zamisliti kako su tuda trčkarali golobradi Trajan i Hadrijan za čije će vlasti Rimska imperija dostići svoj vrhunac. Originalan poklon iz Sevilje je kućni broj ispisan na keramičkim pločicama, tzv. azulehosima. Pripremite se i na cene nešto veće nego u drugim delovima Andaluzije, od restorana do hotela.

Simbol Granade i jedan od najupečatljivijih simbola Španije je Alhambra. Dragulj nasridskog graditeljstva i pejzažne arhitekture: prosto se ne zna šta je lepše u Alhambri, da li njeni vrtovi, atrijumi pomorandži, bašta lavova, palate, sale za prijeme ambasadora ili kraljevske odaje. Proleće je najbolji period godine za posetu Granadi i Alhambri ne samo zbog temperatura već i zbog cvetanja drveća koje pretvara nekadašnju rezidenciju sultana i prestonicu Nasrida u veliki i veseli kaleidoskop. Lepoti Alhambre nije mogao da naudi ni zub vremena, pa su tako mnogi putnici namernici, uključujući i Vašingtona Irvinga, proveli nekoliko godina života u Alhambri. Irvingova knjiga Priče iz Alhambre obavezan je suvenir za svakog dobro navigovanog putnika. Osim Alhambre – za koju morate, preko interneta, da rezervišete karte inače nećete moći da uđete, slobodan pristup je omogućen vrlo malom delu citadele – vredi prošunjati se graničnim kvartovima Albajsin i Sakromonte. Reč je o starom arapskom kvartu i delu grada koji su lokalni Cigani pretvorili u neku vrstu kolevke flamenka. Danas su i jedan i drugi kvart ispunjeni lokalima gde se jede, pije i zabavlja za relativno pristojne cene.

Vredna pažnje je i Katedrala u kojoj se nalazi Kraljevska kapela sa čuvenom Pradiljinom slikom „Predaja Granade” i mauzolej katoličkih kraljeva. Oko Katedrale je načičkan stari deo Granade sa bazarom i ulicama, koji bismo veoma lako mogli da smestimo, u pozitivnom smislu, u bilo koju naprednu istočnjačku kasabu. Granada je načičkana živopisnim trgovima, fontanama, zelenim površinama, od one na Trgu Izabele katoličke i spomenika kraljici koja je zajedno sa svojim suprugom Fernandom ujedinila Španiju, preko „Place du Campillo”, do „Vrta trijumfa” i „Fontane trijumfa”.

UPOZNAJ SVET

„Nemoj da plačeš kao žena za onim što nisi znao da braniš kao muškarac”, bičevala je rečima i pogledom Ajša uplakanog sina gledajući poslednji put Alhambru i Granadu u kojoj se već spremao doček za katoličke kraljeve Izabelu i Fernanda MALAGA

Malaga je veoma živahno primorsko mesto nad kojim, kao i nad većinom starih gradova u Andaluziji, dominira „Alkazaba”, odnosno utvrđenje koje svedoči o osmovekovnom prisustvu Berbera i Nasrida u ovom delu Španije. Međutim, Malaga je bila naseljena i pre invazije muslimana i o tome svedoči rimski amfiteatar ispod Alkazabe. Svoju slavu Malaga duguje činjenici da je u njoj rođen jedan od najpoznatijih slikara 20. veka, Pablo Pikaso. U njegovoj rodnoj kući je danas muzej, u kojem se osim predmeta vezanih za život španskog slikara nalaze i njegova umetnička dela. Poput većine španskih gradova, i Malaga može da se podiči velelepnom katedralom iako nije dovršena, pošto po legendi drugi zvonik nije kompletiran jer je tadašnji biskup odlučio da parama za zvonik pomogne Američku revoluciju, borbu američkih kolonija za nezavisnost od Velike Britanije, vekovnog smrtnog neprijatelja Španije i Katoličke crkve. Malaga može da se podiči i veoma lepom i dugom rivom, budući da je ona u centru „Costa del Sol”, kao i bajkovitim gradskim parkom „La Concepcion”. KORDOBA

Kad god pričam ili pišem o Kordobi, setim se opaske čuvenog španskog istoričara i arabiste Klaudija Sančeza Albornoza: „Kada jedan obrazovan Italijan posmatra akvadukt u Segoviji ili amfiteatar u Meridi, očaran je ali mu ne padne na pamet da traži prava na Španiju jer je nekada bila pod Rimljanima. Dok obrazovani Arapin pred Alhambrom u Granadi ili Meskitom u Kordobi oseti uvek jaku želju da ih ponovo zauzme.“ Pokojni profesor je u pravu, ali razumem Arape i muslimane kada uđu u

Meskitu u Kordobi prolazeći kroz čarobni vrt pomorandži ispred ulaza. Verujem da je sličan osećaj onom koji imaju hrišćani kada uđu u Aja Sofiju u Konstantinopolju koji već pet i po vekova zovu Istanbulom. I dok u temeljima Aja Sofije nema džamije, kada je pravljena, tada nije ni bilo muslimana, u osnovi Meskite je vizigotska crkva koja je 780. godine pretvorena a zatim proširena u velelepnu džamiju sa bezbroj lukova. Osim Meskite u Kordobi vredi videti i Rimski most preko Gvadalkivira, dokle su nekada dolazili i brodovi. Obavezan krug u nekadašnjoj srednjovekovnoj metropoli – sa 250.000 stanovnika, preko hiljadu javnih kupatila i bibliotekom sa 400.000 knjiga – jeste neka vrsta duhovnog poklonjenja trojici najučenijih ljudi koje je imao ovaj svet: Seneka, Averoes i Majmonides. Sva trojica u, različitim epohama, odrasli su u Kordobi i stigli da budu savetnici, lekari i filozofi najmoćnijih vladara. Majmonidesova rečenica ”Sva je mudrost u životu kloniti se budala i nemati ideju da ih možeš promeniti” i danas je aktuelna. U Kordobi su veoma lepa

NAJBOLJI NAČIN DA SE OBILAZI ANDALUZIJA PREDVIĐA UPOTREBU AUTOMOBILA. PUTNA MREŽA JE ODLIČNA I GOTOVO U CELOSTI BESPLATNA OSIM DELA AUTO-PUTA OD KADIZA DO SEVILJE. U VEOMA UZBUDLJIVE DOŽIVLJAJE MOŽE DA SE UBROJI I DOLAZAK IZ PRAVCA MADRIDA U ANDALUZIJU, MADA JE POTPISNIKU OVIH REDOVA OSTAO JOŠ UPEČATLJIVIJI PRILAZ IZ PORTUGALSKOG GRADA EVORE PREMA SEVILJI

unutrašnja dvorišta privatnih kuća, jer su na bele fasade okačene saksije sa cvećem koje razveseljavaju čitav ambijent. Praznik za oči je i Alkazarski vrt. Od nekadašnjeg mavarskog dvorca ostalo je malo toga, ali je zato vrt, sa statuama kraljice Izabele, kralja Fernanda i njihovog štićenika Kolumba, odlično mesto za predah, meditaciju ili bezbrižnu šetnju. RONDA

U zaleđu Marbelje nalaze se tzv. bela sela, „pueblos blancos”, karakteristična po belim fasadama kuća koje ih popunjavaju. Među njima je najpoznatija Ronda. Reč je o pitoresknoj varoši podeljenoj na dva dela provalijom, dubokom preko sto metara, koju meštani zovu eksplicitno „rez”. Ali svoju svetsku famu to mesto duguje toreadorima i svojoj koridi gde je stvoren tzv. klasični stil, “korida gojeska”, u kontrastu sa kitnjastom seviljskom školom. Među njima dominira princ svih toreadora i začetnik velike loze Romera, Pedro Romero. On je u poslednje tri decenije 18. veka svakog vikenda ubijao po par bikova, tako da kad se oprostio od koride, u svojoj 45. godini, na kontu je imao blizu 6.000 bikova i nijednu ogrebotinu. Osim na svoju koridu, stanovnici su ponosni na muzej toreadora i Pedra Romera, naravno. Zahvaljujući svojoj izuzetno povoljnoj strateškoj poziciji i nepristupačnom terenu, Ronda je bila jedno od poslednjih mesta koja su pala tokom „rekonkiste”. Koliko je to bilo važno govori i podatak da su se u čast pada Ronde 1485. godine u gradiću pojavili lično kraljica Izabela i kralj Ferdinand. Neizostavno treba posetiti i Palatu Mondragon koja je i pored toga što je rekonstruisana posle povratka hrišćana na vlast ukrašena nasridskim

UPOZNAJ SVET

mozaicima. Preporučuje se i obilazak drugih „pueblos blancos”, ne samo zbog varoši Arkos de la Frontera, El Boske, Puerto del Bojar ili Grazalema, već i zbog fantastičnih panoramskih puteva sa dosta uređenih ili improvizovanih „miradora”. MARBELJA

Ako želite da vidite kako izgleda Budva na kub, onda je Marbelja savršeno mesto. Istina, postoji simpatičan stari deo grada sa stablima pomorandži, karakterističnim uskim i živopisnim ulicama, u belo okrečenim fasadama kuća i saksijama cveća načičkanim kao kakvo ordenje. Ali u Marbelju se dolazi zbog rive krcate lokalima svih tipova, sa parkiranim luksuznim automobilima, muzikom koja bije iz svih pravaca, i ljudi iz svakog kutka sveta, od pijanih Engleza, bučnih Italijana, bogatih Arapa u belim mantijama, Amerikanaca sa kaubojskim šeširima, stalno užurbanih Japanaca i tamnoputih Afrikanaca koji prodaju sve i svašta, uključujući i lake droge. Isplati se videti. Ako dolazite kolima, ostavite automobil u jednoj od privatnih garaža, košta malo više ali se isplati jer možete da kružite satima pre nego što nađete slobodno parking mesto. Između Marbelje i Ronde nalazi se seoce Huskar koje je poslužilo kao set za snimanje filma o štrumpfovima. Nažalost, fotografije koje vidite na internetu ne odgovaraju stvarnoj slici, mesto nije ni izbliza tako idilično kao što bi se moglo zaključiti gledajući fotke.

Fasade su izbledele, deo lokala ne radi ili je ruiniran, mnogi su otvoreni samo vikendom uključujući i informativni centar. Tako da baš ako volite Velikog Štrumpfa i Štrumpfetu odštrumpfujte, u suprotnom, zaobiđite. GIBRALTAR

Gibraltar nije deo Španije već tri veka, ali u Andaluziji ga smatraju svojim. Tako nemojte da se iznenadite ako u svakom vodiču za taj deo Španije uredno nađete i britanski kolonijalni posed još od Utrehtskog sporazuma iz 1713. godine. Ipak, ako niste državljanin EU ili nemate vizu za Veliku Britaniju, nažalost, nećete moći da stignete do Stene. Na samom ulazu u Gibraltar vam se vrlo lako može dogoditi da budete zaustavljeni da sačekate dok ne sleti ili poleti avion sa lokalnog aerodroma. Gibraltar je pravi melting pot španskog i britanskog, od arhitekture do ljudi i jezika kojim govore. Ipak, najveća atrakcija Gibraltara je njegova stena, po kojoj je i dobio nadimak „Roca” ili „Rock”, sa koje se pruža pogled na Afriku kao na dlanu i moreuz koji spaja Mediteransko more i Atlantski okean. Ko je u formi može da se popne peške, za one koji su lenji napravljena je žičara. Ko silazi ili se penje na Stenu biće počastvovan vrlo masivnim prisustvom tzv. berberskih majmuna koji su toliko naviknuti na ljude da se ponašaju kao domaće životinje. U Gibraltaru oni su neka vrsta „svetih životinja” pošto se kaže da je čak i Vinston Čerčil verovao u legendu da dok god bude majmuna na Gibraltaru, na njemu će se vi-

joriti britanski „Junion Džek”. SEVEROISTOČNA ANDALUZIJA

Kada putnik namernik krene iz Kordobe ka Haenu ili iz Granade ka severu, ostane bez reči pred nepreglednim maslinjacima koji su kao fini štepovi išarali visoravni dokle seže horizont. Na tom području obavezno treba naručivati samo hleb i maslinovo ulje, koje ima takav ukus da vam sem malo hleba nije potrebno ništa drugo. Pored Haena, u toj oblasti vredi potrošiti par sati za obilazak dve varoši – Ubeda i Baeza. Reč je o dva gradića koji su doživeli procvat tokom renesanse, jer je u njih, posebno u Ubedu, pristizalo zlato iz Centralne i Južne Amerike koje su donosili konkistadori. Zbog toga oba mesta obiluju renesansnim i baroknim zgradama i crkvama. Ubeda takođe poseduje, zahvaljujući svojoj poziciji, zadivljujući „mirador” i šetalište koje omogućuje savršenu simbiozu pokreta i lepote koja se ne menja pred očima. Baeza je karakteristična po svojim fontanama, posebno fontani-kapiji Svete Marije ispred katedrale. Putujući u pravcu Almerije, posle tridesetak kilometara stiže se u pustinju Tabernas. Za filmofile to je pravi užitak pošto se tu nalazi tzv. mali španski Holivud. Tu je Serđo Leone snimao svoje kultne filmove „Dobar, loš, zao” i „Za šaku dolara”, a Dejvid Lin „Lorensa od Arabije”. U podne ili u 17 časova tu možete da prisustvujete “oživljavanju” scena iz filmova koji su proslavili Klinta Istvuda i Serđa Leonea.

MIRIS I UKUS

BRAZILSKI ORAH Dragoceni rudnik vitamina i minerala Brazilski orah je prava riznica selena, dragocenog minerala koji ima veliki uticaj na celokupno zdravlje. Samo jedan orašasti plod nadoknadiće sve vaše dnevne potrebe. Konzumirajte ga sirovog svaki dan, jer osim mineralima, on je prebogat vitaminima i vlaknima

BRAZILSKI ORAH VODI POREKLO IZ JUŽNE

naći u Gvajani, Venecueli, Brazilu, istočnoj Kolumbiji, Peruu i Boliviji, uz obale velikih reka Amazona, Rio Negra i Orinoka. Njegovo drvo dostiže visinu do neverovatnih 50 metara i među najvećima je na planeti. Brazilski orah u sebi sadrži 14 procenata proteina, 12 odsto ugljenih hidrata i čak 66 odsto masti. Prilično je kaloričan, čak 656 kcal na 100 g.

AMERIKE. MOŽE SE

OPŠTEPOZNATA STVAR JE DA BRAZILSKI

selena, više od bilo koje namirnice (gljive, žitarice, ribe, jaja). Selen utiče na rad štitaste žlezde i vrlo je jak antioksidans, usporava starenje, štiti od raznih bolesti, deluje antiupalno i ojačava imunitet čitavog organizma. Ipak, ne treba preterivati sa konzumacijom, opšta preporuka je 2–4 brazilska oraha na dan. U ovom koštunjavom plodu nalazi se i mnogo vitamina, minerala i vlakana koji štite od slobodnih radikala i pospe-

ORAH SADRŽI VELIKE KOLIČINE

PIŠE IRINA BULATOVIĆ ZDRAVO ŽIVO – RAW FOOD & JUICE BAR

šuju rad naših organa: vitamini E i B, kao i magnezijum, tijamin, fosfor, mangan, gvožđe i cink. Visoka koncentracija selena i omega-3 masnih kiselina od brazilskog oraha čine savršeno oružje u borbi protiv kardiovaskularnih i arterijskih oboljenja. Redovna konzumacija sprečava stvaranje krvnih ugrušaka i srčanog udara. Odličan je za kosti, kožu, mišiće. Saveznik je u borbi protiv raznih malignih oboljenja, i za one kojima je to važno, ne sadrži gluten.

Maska za dubinsko čišćenje kože n S ameljite pola šoljice brazilskog oraha. obijeni prah pomešajte s n D avokadom u glatku pastu. trljajte pastu u lice i n U ostavite 15 minuta, a zatim je isperite hladnom vodom.

Pesto od brazilskog oraha i rukole šolja brazilskog oraha n 1 potopljenog na nekoliko sati šolja vode n 1 0 g rukole n 5 0 g svežeg bosiljka n 3 ok od pola limuna n S ve kašike maslinovog ulja n D alo soli n M Sve sastojke proraditi u blenderu. Konzumirati uz sirovu pastu od tikvica. Sirove specijalitete od brazilskog oraha možete probati u restoranu Zdravo živo

BRAZILSKI ORAH ZBOG VELIKE KONCENTRACIJE FOSFORA ČUVA ZUBE I desni, povećava

osećaj sitosti te poboljšava varenje. Odličan je i u lečenju depresije i oslobađanju od stresa, opet najviše zahvaljujući selenu. Ulje brazilskog oraha ima široku primenu u kozmetici: od njega se prave sapuni, ulja za sunčanje, kreme i maske za lice... Bilo da ga unosite kao hranu ili lek, ili ga koristite u kozmetičke svrhe, vrlo brzo ćete osetiti njegova pozitivna svojstva.

Zdravo živo – Raw food & juice bar Jurija Gagarina 14 lj, naselje Belvil Tel: 064 90 30 500 Facebook: Zdravo Živo Instagram: zdravozivo

BUDI ANGAŽOVAN

Više iskustva za više mogućnosti Činjenica je da Romi nemaju ravnopravan položaj prilikom zapošljavanja. Koji problemi su se pokazali kao najveći, a kojima će se projekat „Više iskustva za više mogućnosti!“ baviti kako bi im pomogao u procesu apliciranja i pronalaženja posla?

Nizak nivo samopouzdanja pripadnika romske populacije, nedovoljna informisanost i poznavanje načina i mera koje lokalna samouprava sprovodi u vezi sa unapređivanjem položaja Roma i Romkinja, kao i nedovoljno razvijene ključne veštine i nedostatak radnog iskustva ili prakse u poslovnom okruženju neke su od poteškoća sa kojima se danas suočavaju mladi Romi i Romkinje prilikom zapošljavanja. Zato smo srećni što je opština Ruma, sa gradonačelnikom na čelu, prva u Srbiji pokrenula realizaciju projekta „Više iskustva za više mogućnosti!“ u okviru „Evropske podrške inkluzivnom društvu“. Cilj projekta jeste da se skrene pažnja javnosti i istakne značaj obezbeđivanja jednakih uslova za sve pripadnike zajednice kada je u pitanju zaposlenje i pruži podrška mladim Romima i Romkinjama kroz program Posredništva za zapošljavanje. Aktivnosti u okviru projekta su i osmišljene kako bi sa jedne strane povećale stepen informisanosti romske populacije, a sa druge omogućile sticanje dodatnog znanja, veština i poslovnog iskustva koje im može pomoći dalje u karijeri. Vi ste odabrani da budete romski posrednik za zapošljavanje u okviru projekta. Šta je vaš zadatak?

Pozicija romskog posrednika za zapošljavanje kreirana je u nameri da olakša mladim Romima i Romkinjama protok informacija na njihovom putu do zaposlenja. Moja uloga sa jedne strane jeste da budem posrednik između Nacionalne službe za zapošljavanje, poslodavaca i kandidata koji traže posao, a sa druge, da motivišem mlade i radno sposobne Rome da se više informišu, angažuju u traženju posla i apliciraju za konkretnu poziciju. Šta će učesnicima projekta sve biti omogućeno da nauče i koje veštine da savladaju kroz programe, obuke i radionice?

Opština Ruma prva je u Srbiji pokrenula realizaciju projekta „Više iskustva za više mogućnosti!“ u okviru „Evropske podrške inkluzivnom društvu“. Cilj projekta jeste da se istakne značaj obezbeđivanja jednakih uslova za sve pripadnike zajednice kada je u pitanju zaposlenje i pruži podrška mladim Romima i Romkinjama. O tome za Original govori Dalibor Ćirković, romski posrednik za zapošljavanje Planirane su brojne aktivnosti zahvaljujući kojima će mladi Romi i Romkinje unaprediti postojeća znanja, iskustva i sposobnosti i time povećati svoje šanse za zaposlenje. Do sada je realizovano nekoliko dvodnevnih seminara za mlade Rome i Romkinje, a učesnici su stekli uvid u to kako izgleda intervju za posao, kako da pripreme svoju radnu biografiju i najbolje se predstave na intervjuu za posao. U narednom periodu, 30 najboljih mladih Roma i Romkinja očekuje dvomesečna stručna praksa u lokalnim javnim preduzećima zahvaljujući kojoj će imati mogućnost da se dodatno obuče za rad na konkretnim poslovima i steknu uvid u to kako izgleda raditi na određenoj poziciji u jednoj kompaniji. Da li imate podatak u brojkama ili procentima koliko Roma, ili mladih Roma je zaposleno u Srbiji, odnosno koliko njih radi u javnim preduzećima, a koliko ih je nezaposleno?

Veoma je teško precizno utvrditi podatke o zaposlenim Romima i Romkinjama, kao i razmerama nezaposlenosti među pripadnicima romske nacionalne manjine u Srbiji. Vrlo je čest slučaj da se pripadnici romske zajednice prilikom traženja posla ne izjašnjavaju o svojoj nacionalnoj pripadnosti iz straha od diskriminacije. Prema podacima iz 2015, tokom prvih devet meseci, registrovano je preko 150.000 zapošljavanja sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje, pri čemu se 1.334 zapošljavanja odnose na lica romske nacionalnosti. Uz podršku Nacionalne službe za zapošljavanje zaposleno je skoro

25.000 lica, od kojih su njih 348 lica romske nacionalnosti. Ovi podaci govore nam koliko je važno postojanje programa usmerenog na pružanje podrške zapošljavanju pripadnika romske populacije, koliko je važno podstaći ih da se prijave na biro rada ali i izjasne kao pripadnici romske populacije. Koliko je interesovanje mladih za učešće u ovom projektu i šta ih najviše privlači? Za koja zanimanja, pozicije, kompanije mladi Romi pokazuju najviše interesovanja?

Na osnovu do sada realizovanih aktivnosti, interesovanje mladih Roma i Romkinja je zaista veliko. Mladi Romi i Romkinje koji imaju određenu kvalifikaciju do sada su najviše pokazali interesovanje za zanimanja za koja su se školovali kao što su frizer, vinogradar, mašinski tehničar, tehničar reciklaže, mašinbravar, pekar, konobar. Tačno je da je većina učesnika koji su do sada završili seminare sa niskim stepenom stručne spreme, ali isto tako veliki je procenat onih koji su pokazali visok stepen motivacije za neformalno obrazovanje, dokvalifikaciju i prekvalifikaciju prema ličnim afinitetima i potrebama tržišta rada. Projekat „Više iskustva za više mogućnosti“ - Unapređenje socijalne inkluzije i zapošljivosti Roma u Rumi finansira se od strane Evropske unije u okviru projekta “Evropska podrška inkluzivnom društvu”. Projekat sprovodi Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji u saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. ®

KAKO SAM DOVDE STIGAO

AleksandarŠapić Predsednik opštine Novi Beograd, osnivač Humanitarne fondacije „Budi human“, bivši vaterpolista – jedan od najboljih svih vremena

DETINJSTVO Odrastao sam u novobeogradskom naselju Paviljoni i na Novom Beogradu sam proveo detinjstvo. Tu sam išao u osnovnu i srednju školu, u SC „11. april“ počeo sam da treniram vaterpolo i

čitavo moje odrastanje i dečački dani vezani su za Novi Beograd. Ipak, praktično mi je detinjstvo skraćeno jer sam ušao u profesionalizam daleko ranije nego što možda ulaze drugi.

ŠKOLOVANJE U drugom razredu srednje škole prešao sam na vanredno školovanje jer sam se iz Beograda preselio u Bečej. Po završetku srednje škole upisujem DIF i od tad menjam dosta fakulteta jer u to vreme državni fakulteti nisu izlazili u susret profesionalnim sportistima. Na Sportskoj akademiji sam diplomirao 1999. godine, zatim sam upisao menadžment u sportu i 2003. diplomirao. Trudio sam se da paralelno sa sportskom karijerom ne zapostavim školu.

VATERPOLO Moj prvi susret sa bazenom bio je sa šest i po ili sedam godina u SC „11. april“. Tada nisam znao ni da plivam, ali bilo nam je blizu kuće i otac me je odveo. Profesionalac postajem vrlo rano i tada počinje moj život potpuno posvećen i podređen vaterpolu, što se nastavilo do

kraja moje sportske karijere. Prve medalje se ne sećam, svaka sledeća mi je bila najvažnija kao da je prva. Sećam se da mi je poziv za reprezentaciju Srbije u okviru tadašnje Jugoslavije, za turnir „Bratstvo i jedinstvo“, poslednji koji se igrao pred rat, pričinio veliku sreću. Prvi

put sam tada dobio potvrdu mog kvaliteta van kluba, naročito zbog toga što sam tada igrao u Crvenoj zvezdi koja je bila daleko slabija od Partizana, i nas iz Zvezde obično nisu zvali u reprezentaciju. Ta sreća ostala mi je u pamćenju do danas.

HUMANITARNI RAD

OPŠTINA NOVI BEOGRAD

Humanitarni rad je najbitnija stvar koju radim u životu, jer tu osećam najveću odgovornost. Uspeh ili neuspeh u tom poslu direktno ima reperkusije na živote ljudi. U ovom momentu pomažemo više stotina dece i ljudi, kao i pojedina udruženja i ustanove. Za vrlo kratko vreme postali smo najveća humanitarna organizacija u ovom delu Evrope, a sve zahvaljujući transparentnosti. Svaka uplata se evidentira na našem sajtu budihuman. rs i u svakom trenutku se može videti koliko je novca korisnicima uplaćeno i koliko nedostaje. Bez obzira čime se u budućnosti budem bavio, imaću obavezu da humanitarni rad ne zapostavim i potrudiću se da od Humanitarne fondacije „Budi human“ napravim instituciju koja neće zavisiti samo od mene, jer je to moja obaveza prema ljudima koji su nam se obratili za pomoć.

Pre dolaska na mesto predsednika opštine Novi Beograd, kao pomoćnik gradonačelnika bio sam dovoljno upoznat sa poslom vezanim za lokalne organe vlasti. Shodno tome, moji prvi dani u opštini nisu bili nešto posebno, osim što sam tada dobio priliku da organizujem ljude na način na koji ja smatram da treba da rade i nisam bio deo ničijeg tima, već sam svoj tim stvarao sam. Nezahvalno je da pričam o tome kako sve funkcioniše, ali mislim da smo iza sebe ostavili neke dobre i konkretne stvari.

NA SRPSKOM JEZIKU

9, Broj

6. 01 l2 Ju 0, j1 Bro

. 2016 Jun

r 2015. Broj 1, Oktoba

Broj 5, Februa r 2016.

Broj 2,

LA NIK

ita

g pa

rlam

ić

a je

icija

lim

a EU

AG ’N/

zita

-PR

—

END

RJU

A ZA TEST

NJU

JOR

K TAJM

SELMAN

u Indiji.

Uprkos ustavom

Kin

/15

8:3

sti, pritisak

Ko li

o propadaju snovi

PLANETA

sredine ne

Zašto dozvolja vaom bogatstvu Indijkam arktičk a da rade. krajnjeg severa Neke koje su podigle Zagreva nje glas platile ke je energets su veliku cenu namamilo otkrili i Rusiju. Ali kompanije negostoljubivo su krajnje STRANA 8 okruženje AM

ko ti a crta novi to Put se b pi le svil adne vrednosnje Eki rzmn d e, ali Gube li zap ost u svetu? ni partneri, pa o oge države, je nautajuGr Pda lipos riku Peking ima sve enzab SSSR-a. Ali pljee čnik jačanj svoju privlačn ao je vrhundrevn bliski ac kolapsomviziju jeodno ijeuh– la rinutije a decen n dn

SVET

ički

ež

. St

Če

rč

ila

rp H kriv e ko arva ih jo m H k ot Oba la na edni se ds Pre

7_ je a žrt 95ogo 10 pitom , mn ogo 8 mn NA STRA

DIZAJN

garantovanoj /29 12 jednako

u NA rk nje SL va oca Njujo na g OV 1 li AS utoNASLO u ei STRAN og VNA ko . NA .indd DAN posta re” o p tn enih Hus nijs riju AA6SVET NA da 0x50STRA vi su célèb atn odsu ađ aka iz ke isto RAN DA NA Slono “cause otinja kao tunettesu_5 i i on ov ET ud:vig ovc SV er inog a pr ju Bar vela enilao ST novi vanje živ HolivDEiCzlik za Nev bam sam bici je od prom čita T teć Spasa vljeno , preNY me O a pi a am ja ga rd i š nije va RS dra pra S

ANDREA

SVET DANAS.

BRUS ZA

NJUJORK

TAJMS

STRANA 5

8:36

9/15

12/2

nda

SVET DANAS

Slonovi u Mjanm aru ostaju bez posla Zbog

0.ind

50x5

ka om Putanje DEC poTursk u od isa svile. SaN Zapada dostig Istorija posled i uspon S NYT ri ju daci m iBIZNIS svojim ostali pova 7_R jorkSTRANA napori dai diktatu Globalni uticaj vrednosti neizbežan? njeni 1095 m zemlj br3zistvom promena ama koje leže et poika oživi u drvnoj nih aZAJNbogat ka revanšizmu ljanja laem, o tržišt stare bez industriji, sv razmiš DI do trgov blizu zagrljaj zapad tarizma, zaokret Rusije brojneom je nnKina enh re načinu nezapo je & aračke zaRestora ilj putev e NO ka e izaziv brinu lagodn zemlj postala problem slenost je da ad Ban g dodira STI a G je snažan partner. će akogeopo da laNOSTposta ak kineskog autori – protivteža su tom ” ici za vredne LIČ formusu ji k id, om, glihade znač ljudsko Ali radnike – da naruče zn ET litičke ših e mogure lik slonove. Toliko islama lina nla u San nj dn larolekazavis up ne je S ioMušterij UM eh IS moćn o jebri pojedu NA vi ni a sk ija ešod odmora nije radikalnog kov mer Žize od najlep a, da ndupotrese, jer se biog j usple ZN partn DA no dobro za njih hranu, nji p A svo Posi i iki po et tv razv na siplate sretnu ET neera STRANA STRAN A zit a u, a da zo Jed sveta ost el e umje žr za A 22 i& BI aš tu aš” i seFrancisk 7 3 eg SV apr gu a V NJA rnu se10le nekol eričk sovuVAC “Kal a pris “Kal ima 10 Br žen je uporn16 oruđ ao ija AN OVA ističk baš nikoga al R ipre STRANA za PUT st sm d to iko da dugu RANA je am t” Ko NOi suovi nem cija, ortist ANA š tur ja po mik ST ba pi m rt an ST što os N ril a nk Ne he m uto u n ln na sp R - po . N as vo tnici ije i e za rad gl Poš og sa će a ST fil prT I DIZAJN NOVAC & BIZNIS nako je osta j pret a umeren Meka rašivi pu relikv ijskoj budu moć jihov dnom UMETNOS oš o do zb i okre im vre ta vlja ke ažu m ust Štadoba NAUKA lo dina la d“sanam inauticaNajbolj lo nađu a ve ik nam st i Saud Ne iza se se mračno če jedan u da va go g će op ćn sko slatke, do bi etn la ns e sl na cs .aviokom dil kaže gu pla že NA 23pande su lju goa panija le dugo em je ost obRumun mo o Donal pra pros o &istiDIZNAJN h 17 a done je nva o um ivni Crvene zu da ći 15 ji RA na ta n ekstr se prik ho du Trampu zne alskfilmasistražuje . e. i veja ka ta nesna viso Novi A manje OST log brijiETN pra ji ST vat Puni rvencij apjoskš i no s ko ka an alze romskog m Političk A ra atlo senegka o zao svetu ali ih je sve da im istoriju AN je ino Be hr mu i stil predsed i, kiignorisa AN Arabi u ce UmUM ete, etor desetkovane a st STgRbio ijk u a hrle 24ija h pl nu no obla is S inte ohiji, iarEUkokjeonje kood ničkog HR 3. kandid i h š kše Životinje su čk a je ber rek - ata liči na njegov 196 del ropstva slav u pork lja e šuma i bolestim NA st o, ao eutsplsija eavi imSTRANA na Ste 5. do ebSa nd oRAn NANA6 3 poslovn U stival like eDi nestankom se em Met uš d STRAN ima, pa a ST st njihov20 tr us zeja DA i stil a, u ji sv, b sp putvrmam od 194 o sve je ukmu Fe e ob sk Vil A9 STRANA 16 je ii uST STRA g sv aaRko mu na zdisl ET š nik SV RA ira RANA toa dr od ET sv lijan kakočel ba sterda dizajn NA ST SV u goadičist k retn i Sirij rziju ge ita svi da je Am 3 Bo e je e dvero ku alo p lizam reta rb Ddžruihristu Ira se že Ta kođ e i kat nij ob lo poljo a pr ter ka ays.rs od am UMETNOST tu a ljaju ita ok pos otiv rita je d leg & DIZAJN zi rb Jeda priv an av ap p qatarairw la Um Meta Dejmo a B koji sna bo av dst lni k ičkih bran n vr redn žnih k , naBIZ ponovo na lu aj na a re ra list a koji i po lo glas ika NIS NAUKA & zadatkPa izm nalda e ASna se TEHNOLO u Od gađ du, a Kin ku p libDAN GIJA na obra ba n an gr Do avio Najbo I u Marsov n faš d pr jez đu Vulkan u moru u T acioi uspo a retorikaću i porast do apa ivn isto SVE kom lja tipa. To cu igra pametn koji dom ju ze statu čki se in nije gluma dustogodaj n aln antsk Belu ku a širomti na pa man sade lekar mlju s onih lja k Jedna od Z sert om vere Gli ob SvSTRANrij najveći Au22 e men svet nija m , ret i za e ave gazi japlanete leži na h tajni ji pore aslin a i advopod A lisk ak kih Antiimigr leđ je vi u trc ih pok sta re u a še dnu. Naučni z ST e ka ka Pr a slatk onih rani razotkrivaju B ubit listič Trampnalističkbuardilai su a ci je oiz RA ko bi ta STRANA h pi revi vođa im pi koji NA 15 dobi nacio e proi Ig sveg su i g pu ćim okre ća rop oč 3 su ni 7 dira či o li Ev uNA ti p ću ju pl zato a. RA jene ek ičke 5 eo

lit

lo osta a vo p lizm Koesodaakmeknta o je on r d ve Kak štei fu p 21. žarialn veti lob ži i g re tn e p ra eć sle a n Po ožd m ob

ST S Riju al oj lit i, A NA i u ud a pr po st AN DA m igre ica, zbog đeno R ble jske dm ti i ga ST Pro pi o se d pa ta, za zika

ra sa Olimkolik . G nkro ru ne tovi ba a i vi go ize, al kr imin kr

20 15 .

Prkosne žene na radu

Nov em bar

ette_

vign

DŽO

qata ra

irw ays.r s

Prin A stva c nord ra no ijs ke

an mor ove aju da ST RA NA

Re ne vo kuhi i po Re džep kral urba novo jevs nje i ne je os zatv tvo fa rm mišl ara jav “Nom e a ST u” RA kao NA deo 23

Š HA

NER

/TH

E NEW YOR

K TIM

LIČ

Idri s

Elba Sv es afrič tra ni igra “N kog glum brut etfli go alno ac ksa” spod u ul oz ST ara ra i RA NA ta u hi tu 18

Svakog mesesca uz

All the News That's Fit to Print