Bookvar #006 by Bookvar Magazin

Reč urednika

ao što ste imali zadovoljstvo da vidite na naslovnoj strani šestog broja Bookvara, odlučili smo se da i mi obeležimo otvaranje nove grejne sezone temom o spaljivanju knjiga. Nadam se da će i Vas da ugreje u ovim hladnim noćima globalnog otopljavanja. Kada nam je palo na pamet da se bavimo ovom temom nismo ni znali da je toliko obimna. Mislili smo, okej, nacističko spaljivanje, zatim Aleksandrijska biblioteka i Narodna biblioteka tokom bombardovanja i tema je iscrpljena. Greška. Spaljivanje knjiga je proces koji se javlja u svim društvima i u svim vremenima. Čak ni 21. vek nije ostao pošteđen. Zato svaki tekst koji se bavi ovom temom može na svom kraju da ima natpis „nastaviće se“. Kada smo već kod vatre, približava nam se novi Sajam knjiga. Izlagači iz svih delova Srbije su spremili svoju najbolju robu i pohitali da zauzmu najbolje štandove i tezge da zadovolje glad koja, već tradicionalno, postoji među posetiocima Sajma knjiga. Mi smo saznali da nam ovaj put najkvalitetnija ponuda stiže iz Leskovca, nezvanične prestonice dobrog roštilja i pljeskavica. Uživajte u dobrom zalogaju. Da li ste primetili da su polovne knjige na Sajmu knjiga skuplje nego inače? Tužna vest je da je preminuo Frederik Pol, jedan od doajena naučne fantastike. Ne znam da li ste znali, ali on je tokom sedamdesetih posetio našu bivšu zemlju. O njegovim utiscima i nesporazumima sa mentalitetom možete da pročitate u ovom broju. Sa druge strane, lepa vest je da se upravo sprema da iz štampe izađu nova, neobjavljena, dela tajanstvenog Selindžera. Ova jesen je u Evropi svakako obeležena i izlaskom novog stripa o Asteriksu, prvog koji neće da potpišu legendarni Uderzo i Gošini. I o tome se bavimo u Bookvaru. Ako ste zainteresovani za saradnju sa nama, javite nam se. U slučaju da volite čitate i mislite da imate nešto da napišete o tome, a znate i kako da to uradite, pišite nam. Otvoreni smo za saradnju sa svima bez obazira na njegovu klinastu veru ili hijeroglifsko poreklo.

Milan Aranđelović

Bookvar -Magazin za promociju čitanja Izdavač: Regionalni info centar Web: www.bookvar.rs E-mail: bookvarmagazin@gmail.com Facebook: www.fb.me/bookvar.rs Magazin izlazi svakog drugog meseca

Tema broja

Šta će bi

ma nečega privlačnog u spaljivanju knjiga, inače se ovaj običaj ne bi provlačio kroz celu istoriju pisane reči. Spaljivanje knjiga je običaj, najčešće ceremonijalni, uništavanja knjiga i drugog pisanog materijala. Ovo se obično radi javno i motivisano je religioznim, moralnim ili političkim primedbama prema spaljenom materijalu. Spaljivanje knjiga je nekada sredstvo kojim se diktatorski režimi služe u želji da cenzurišu ili isključe svaki aspekt kulture jedne nacije. Neka spaljena dela su izgubljena zauvek i predstavljaju veliki gubitak za svetsku kulturnu baštinu. Spaljivanje knjiga je nekada usmereno protiv sadržaja ili njenog autora, a nekada se te dve stvari kombinuju tako da se u istoriji dešavalo da su autori paljeni zajedno sa svojim delima. Zašto neki ljudi spaljuju knjige. Po mišljenju Rebecce Knuth, koja je objavila dve knjige o spaljivanju knjiga i biblioteka, knjige predstavljaju otelotvorenje određenih ideja i ako neko ima ekstremna verovanja i shvatanja, onda on ne može da toleriše bilo šta što je u suprotnosti sa njima i što im protivreči. Ona smatra da je spaljivanje knjiga simboličan akt i da njime želi da se uništi neprijatelji i njegovo verovanje. U svom istraživanju Rebecca je došla do zaključka da je spaljivanje knjiga retko kada izolovan varvarski čin. Ona objašnjava da postoje ustaljeni obrasci po kojima se sve dešava i da oni koji spa-

ljuju knjige uvek slede jedan određeni plan igre. I knjige i vatra se povezuju sa magijom i moći. Paljenje knjiga je sredstvo u kojima ove dve moćne sile dolaze u kontakt. Magija knjige je univerzalna. Njena moć, a samim tim i pretnja su u svim društvima bile prepoznate. Kao i magična svojstva vatre, koja je od davnina služila za plašenje realnih, ali i oni nerealnih pretnji – zlih duhova, demona. I ne samo demona, već i bolesti i zaraza, nastalih pod uticajem zlih sila. U 16. veku renesansni naučnik Michael Servetus je spaljen zajedno sa svojim knjigama koje su optužene da su „zarazne“, „otrovne“ i „zatrovane“. Moderan 20. vek je dao

iti s knjigom? Spaliću je!

nacističko spaljivanje knjiga jer su „demonske“, predstavljaju „zarazu“ i „ostatke prošlosti“. Uočavate sličnosti? Magija i moć koja se pripisuje knjigama traje oduvek. U svim društvima, u svim vremenima na planeti nalazimo legende u kojima se opisuje božansko poreklo i karakter pisanja. Nekada se i same reči u knjigama smatraju magičnim, tako da tekstovi u njima moraju biti šifrovani da ih laičke oči i nezaštićene duše ne bi pročitale. Takođe su i same knjige ulivale strahopoštovanje jer su, zbog materijala na kome su pisane, kao i samog sporog procesa nastanka pre pronalaska štamparske mašine, bile jako skupe i retke. Za pismene osobe one su veza sa lju-

dima koji su odavno mrtvi, ali za one nepismene rukopisi su obavijeni delom misterije. Magiji knjiga je prethodila magija samog pisanja na različitim materijalima koji su bili dostupni – na životinjskim kožama, kostima, stenama, drveću, lišću drveća, bambusu, na morskim školjkama... Većina starih društava su smatrali da su njihovi bogovi i boginje smislile pismo, tako da je pisanje za njih bilo sveto zbog svog božanskog porekla. Božansko poreklo slova davalo im je status božanskog čuda, a linija između čuda i magije je bliska, a granice slabo vidljive. Nekada su i sama slova mogla da ožive. Stari Egipćani su koristili slikovno pismo. Njihova „slova“ su predstavljena kao obrisi zmija, lavova, sova, orlova, pasa, riba, žaba... Arheolozi su bili zbunjeni kada su na zidovima grobnice faraonove ćerke, princeze Neferuptah pronašli tekstove koje govore o značaju osobe koja je tu sahranjena, ali čije su životinje u pismu bile prikazane kao osakaćene, sa udovima, repovima ili krilima koji im nedostaju. Egipćani su verovali da, kada se sahranjena osoba preseli na onaj svet, i slova ožive. A ovaj put su želeli da zapis o važnosti osobe koja je sahranjena bude zauvek sačuvan. U Kini je postojao bog pisanja. U Indijskim legendama božanstvo Ganeša optužuju za otkriće slova, kao što u severnoj Evropi Odina smatraju za pronalazača runa. U Bibliji piše da je na početku bila Reč koja je bila sa Bogom

i koja je i sama bila Bog. Ova konekcija između psima i božanstava je vidljiva i danas. Jevreji prilikom molitve nose delove odeće sa religijskim natpisima na njima, kao što se i na ulazima njihovih kuća nalaze svete reči. Muhamedanci nose amajlije sa stihovima iz Kurana na njima. Među hrišćanima postoji običaj da se bolesne osobe rashlađuju sa mahanjem listovima Biblije ili da proguta papir na kojoj je napisana molitva. Još od sedmog veka stare ere, kada je judejski kralj Jehoiakim spalio deo svitka proroka Jeremiaha, sve do današnjih dana spaljivanje knjiga je oružje svetovnih i duhovnih vlasti koje žele da na ovaj način suzbiju stavove za koje smatraju da su u suprotnosti sa vladajućim poretkom. Kada su Vavilonci i Skiti, 612. godine pre nove ere, uništili asirsku prestonicu Nineveh oni su tom prilikom spalili i biblioteku u kojoj je učeni kralj Ashurbanipal sakupio veliki broj tekstova. Istoričari smatraju da je veliki broj tekstova koji se nalazio u ovoj biblioteci bio na kožnim svicima, voštanim tablicama, možda i na papirusima. A sav taj materijal veoma lako gori. Međutim, tekstovi pisani klinastim pismom na glinenim tablicama su tom prilikom bili „ispečeni“ što ih je, ironično, sačuvalo sve do 19. veka kada su ih pronašli arheolozi. Grčki ﬁlozof Protagora je, po svemu sudeći bio agnostik, i zato je njegovo, danas izgubljeno delo koje se bavi ovom temom bilo javno spaljeno na gradskom trgu. Isto kao i neke druge njegove knjige. Ovaj incident

spominje biograf grčkih ﬁlozofa Diogenes Laertius, kao i Ciceron. Međutim, oni su živeli i pisali stotinama godina posle Protagore, tako da mnogi sumnjaju u autentičnost ovog slučaja. Naročito jer su neki njegovi radovi sačuvani posle njegovog života. Zoroastrizam je bila zvanična religija drevne Persije sve do sedmog veka. Njihova religija se zasniva na proučavanju svete knjige Aveste. U tekstovima koje su pisali pripadnici ove religije stoji da je Aleksandar Veliki spalio ove knjige. U grčim i latinskim izvorima ovaj incident se ne spominje, mada su oni imali tendenciju da Aleksandra Makedonskog prikazuju u samo dobrom svetlu. Rimski pesnik Virgilije je, testamentom obavezao svoje prijatelje da njegovo delo po kome je poznat Eneidu spale jer je smatrao da je to samo nacrt, a ne konačna verzija dela. Na sreću, prijatelji ga nisu poslušali.

Senator i rimski istoričar Aulus Cremutius Cordus bio je prisiljen da izvrši samoubistvo, a njegova Istorija, po naredbi Senata da bude spaljena jer je prikazivala Bruta i Kasija, koji su ubili Julija Cezara, kao pozitivne likove. Njegova ćerka Marcia je spasla kopije knjige koja je ponovo izdata tokom Kaliguline vladavine. Do danas je sačuvano samo nekoliko fragmenata ove knjige. Rimski imperator Dioklecijan je 302. godine, izdavanjem niza edikata, započeo takozvani Dioklecijanov progon, poslednji i najsuroviji progon hrišćana u Rimskom carstvu. Prvo je naredio da se spale vodeći agnostici zajedno sa njihovim delima, a naredne godine da se novoizgrađena hrišćanska crkva u Nikomediji uništi, sveti spisi spale, a dragocenosti zaplene. U daljem progonu su stradali hrišćani zajedno sa svojim svetim knjigama.

Posle prvog Nikejskog sabora 325. godine rimski imperator Teodosije je naredio da se spale dela arijanaca. Arijanci su inače hrišćani koji su uvažavali učenje aleksandrijskog sveštenika Arija o prirodi i međusobnim odnosima Oca, Sina i Svetog Duha. Sam Arije je proteran i kasnije, verovatno, ubijen, a spaljivanje njegovih dela je nastavljeno u narednim godinama. Hrišćanski car Jovian je naredio da se spali celokupna antiohijska biblioteka verovatno zato što ju je knjigama opremio njegov nehrišćanski prethodnik car Julijan. Nije loš skor, ako se uzme u obzir da je Jovian vladao samo osam meseci. Teolog Prisilijan je bio prvi hrišćanin koji je pogubljen zbog jeresi 385. godine. Njegova dela su spaljivana kao jeretička, i smatralo se da nisu sačuvana, ali su u 19. veku otkrivena ona koja su preživela. Etrurci ili Etruščani bili su jedan od italskih naroda antičke Italije. Oni su na Apeninskom poluostrvu stvorili prvu veliku civilizaciju, čiji uticaj na Rimljane postaje sve više očigledan. Upravo su Etrurci naučili Rimljane alfabetu i brojevima, kao i mnogim elementima u arhitekturi, umetnosti, religiji i odevanju. Rimski nam pisci svedoče da su Etrurci svaku pticu i svaku biljku smatrali potencijalnim izvorom znanja o bogovima, te da su razvili istančanu nauku i prateće rituale za korišćenje tog znanja. Njihovi sopstveni mitovi objašnjavali su da su tu "nauku" ljudi dobili od samih bogova, preko proroka Tagesa, čudesnog deteta koje je imalo osobine nekog starog mu-

draca, koji je iskočio iz izorane brazde na poljima grada Tarkvinija te otpevao elemente onoga što su Rimljani nazvali disciplina Etrusca. Knjige Disciplina Etrusca su sakupljene i spaljene u 5. veku. Sasanidsko kraljevstvo je naziv za poslednju predislamsku državu čiji je politički centar bio u današnjem Iranu. Kada su Arapi osvojili njegovu prestonicu Ktesifon stanovništvo su uglavnom poštedeli, ali su zapalili sve ostalo. Prema nekim pisanjima, koja su nastala dva veka posle događaja, general koji je osvojio grad je pitao kalifa Omera šta da uradi sa knjigama koje su pronašli u lokalnoj biblioteci. Kalif je odgovorio da ako knjige nisu u skladu sa onim što piše u Kuranu, onda predstavljaju blasfemiju i trebalo bi da budu spaljene, a ako su u skladu sa učenjem iz Kurana, onda su nepotrebne, pa bi takođe trebalo da budu spaljene. Ova priča postoji i za Aleksandrijsku biblioteku. Osman Ibn Afan je bio treći kalif posle Muhameda. Primio je islam kada je na svetu bilo manje od četrdeset muslimana. Osman je poznat po tome da je oformio grupu ljudi da sakupe osnovni tekst Kurana. Različiti muslimanski centri započeli su vlastitim ispisivanjima Kurana. Osman se bojao da će se kalifat raspasti ako svi ne budu imali pristup originalnom tekstu Kurana. Religiozne kontroverze bi mogle biti opasnost po carstvo. Pri kraju Osmanove vlasti konačno je komitet sastavio Kuran. Osman je u sve muslimanske gradove poslao svoju, konačnu, verziju Kurana i naredio da se

unište sve druge apokrifne verzije. Kada je kralj Kastilje Alfonzo VI 1085. godine osvojio Toledo postavilo se teološko pitanje da li bi hrišćanski vernici trebalo da upražnjavaju „Rimski“ ili „Mozarapski“ obred. Tada su izvršili test spaljivanjem. U vatru su bacili po jednu knjigu svakog obreda. Jedna je uništena, a druga samo malo oštećena tako da je odlučeno da gotovo sva novoosvojena područja moraju napustiti mozarapski obred i prikloniti se rimskoj liturgiji. Nalanda je bio centar visokog obrazovanja u drevnoj Indiji. Danas bi ga nazvali univerzitetski centar. Bio je najpoznatije i najveće skladište znanja tog doba. Biblioteka je imala stotine hiljada knjiga, svitaka, pergamenanta. Sve sakupljeno znanje od petog veka nove ere sve do 1193. godine kada su ih muslimanski osvajači pokorili bilo je

zapaljeno. Bilo je toliko dokumenata da je vatra gorela danima. Kako je islam prodirao na Maldive, tako je budistička religija, koja je bila vladajuća hiljadama godina polako potiskivana. Mnogi spomenici, zapisi na bakarnim pločama ili drugom materijalu, na kojima je bila zapisivana istorija bili su uništeni. U trinaestom veku Katolička crkva pokreće krstaški rat protiv Katara. Gotovo svi jeretički tekstovi koji su pronađeni su uništeni, zajedno sa njihovim vlasnicima. Do danas je sačuvano samo nekoliko dokumenata. Kuća mudrosti je bila biblioteka, prevodilački i istraživački centar u Babdadu. Spalili su je mongolski osvajači 1258. godine tokom invazije. Priča se da je reka Tigar šest meseci toga bila crna od mastila uništenih knjiga koje su bačene u nju.

Šta nas bolje uvodi u rani moderan period spaljivanja knjiga od glavnog inkvizitora Tomasa De Torkemade koji je voleo da spaljuje nekatoličku literaturu, naročito Talmud, a posle konačnog poraza Mavara u Granadi 1492. godine i arapske knjige? Vilijem Tindel je engleski naučnik koji je poznat po tome što je preveo Novi Zavet na engleski jezik. Zbog toga ga je londonski episkop 1526. godine spalio zajedno sa prevodima. Dijego De Landa biskup Jutakana koji je Španija upravo osvojila naredio je prikupljanje svetih spisa naroda Maja koje je spalio u junu 1562. godine. Tokom tridesetogodišnjeg rata prevodi Biblije Martina Lutera bivali su spaljivani u onim delovima nemačke koji su bili pod uticajem Pape. Za vreme građanskog rata u Engleskoj, po naređenju Olivera Kromvela spaljeno je šezdeset određenih knjiga, pamﬂeta, brošura i novina. Vilijam Pinčon, američki kolonista i trgovac, takođe je i pisac prve zabranjene knjige u Novom Svetu. U svojoj knjizi on je kritikovao puritance koji su bili jako moćni u Masačusetsu u kome je on živeo. Tako da je ovo postala zabranjena knjiga koju su javno palili po trgovima. Pinčon je otišao u Englesku i tako izbegao već zakazano suđenje i, možda, sudbinu svoje knjige. Za vreme Velikog požara u Londonu 1666. godine mnogi knjižari su svoje knjige sklonili u kripte Katedrale Svetog Pavla. Međutim kameni zidovi kripti su se urušili tako da su sve knjige izgorele.

Na Oksfordu je 1683. godine organizovano spaljivanje nekoliko knjiga engleskog ﬁlozofa Tomasa Hobsa kao i nekih drugih uglednih autora. Pamﬂet Simeona Frojdenbergera u kome on tvrdi da je Vilijem Tel mit i da se njegove avature nikada nisu desile spaljen je javno 1760. godine na trgu u Altdorfu, gradu u kome je, po legendi, Vilijem Tel pogodio jabuku na glavi svog sina. Kada su britanske i kanadske trupe umarširale u Vašington 1814. godine oni su zapalili mnoge javne zgrade, između ostalog i zgradu Kongresa. Tom prilikom je izgorela i originalna kongresna biblioteka sa 3000 knjiga. Ironično je da je većina tih knjiga poručena upravo iz Britanije. Kada je čuo šta se desilo, bivši američki predsednik Tomas Džeferson je prodao celu svoju biblioteku kongresu. Tih njegovih 6700 knjiga predstavljaju srž iz koje se kasnije razvila ogromna i čuvena kongresna biblioteka. Studenti nemačkog bratstva su 1817. godine, kao deo proslave dvogodišnjice Napoleonovog poraza, spalili Francuski građanski zakonik. Novi direktor škole za slepe u Parizu je, 1842. godine svojim podređenima naredio da spale sve knjige koje su pisane novoizmišljenim brajevim pismom. Iako su sve knjige koje su pronađene spaljene, poštovaoci dela Luja Braja su nastavili da ga koriste, tako da je vremenom ono ponovo vraćeno na ovaj institut. Tokom vladavine Francuske Komune dvanaest ljudi je bilo određeno da spali neke javne zgrade. Bi-

blioteka i neki delovi Luvra su tom prilikom zapaljeni i totalno izgoreli. Muzej se čudom spasao od uništenja. Posle oslobođenja Norveške u mnogim gradovima su javno paljene knjige Knuta Hamsuna zbog toga što je tokom rata sarađivao sa nacistima. Saveznička komanda je 1946. Godine donela odluku o konﬁskaciji svih knjiga i drugih medija koji bi mogli da popularišu nacizam ili militarizam. Tom prilikom je sačinjen spisak od 30 000 naslova knjiga, školskih udžbenika, pesama koje su zabranjene. Knjige sa spisak su bile zaplenjivane i spaljivane, a posedovanje istih je bilo krivično delo. Milioni primeraka su oduzeti i spaljeni. Jedna od pripadnika vojne uprave je rakao da se ovo, u suštine, i ne razlikuje od nacističkog spaljivanja knjiga. U nekoliko američkih gradova 1948. godine deca su, uz nadzor sveštenika, nastavnika i roditelja spaljivali stripove. Kada su mediji izvestili o ovom događajima širom zemlje je počelo da se organizuje nešto slično. Satanski stihovi Salmana Ruždija spaljivani su u Boltonu i Bredfordu 1988. godine. Na Pet knjižara u Britaniji koje su prodavale ovu knjigu bile su bačene bombe, a dve knjižare u Kaliforniji su dobili molotovljev koktel u izlog. Ovo su samo neki od primera u kojima su sistematski i namerno paljene knjige. Broj zapamćenih slučajeva je mnogo, mnogo veći. Nikada nećemo da saznamo koliko je stvarno knjiga i rukopisa spaljeno jer mnogo puta nije bilo preživelih koji bi mogli da svedoče o ovim vandalizmima.

Tema broja

Čuveni sluč

Spaljivanje Aleksandrijske biblioteke

leksandrijska biblioteka je bila najveća biblioteka antičkog sveta. Nalazila se u Aleksandriji, na obali Sredozemnog mora, u današnjem Egiptu. Osnovana je početkom III veka pre nove ere od strane kraljeva iz dinastije Ptolemeja. Duhovni pokretač i prvi organizator bio je Grk Demetrije iz Falerona. Tokom njenog postojanja upravnici biblioteke bili su veoma učeni ljudi i književnici, kao priređivač klasičnih epova: Zenodot iz Efesa, pesnik i gramatičar Likofron iz Halkisa i kritičar i filolog Aristarh iz Samotrake. U Aleksandrijskoj biblioteci nalazile su se knjige iz ondašnjeg celokupnog civilizovanog sveta: dela iz grčke književnosti i filozofije, prevedene knjige iz egipatske, persijske i drugih književnosti. Prevodilo se i u suprotnim pravcima, od kojih su posebno važni prevodi na aramejski i hebrejski, pošto je na taj način sačuvan deo grčkih knjiga. Knjige su se nalazile u impozantnom kompleksu zgrada, uključujući dve glavne: Muzej i Serapis. Centralni deo u kome su se odvijala istraživanja činilo je deset velikih sala. Pesnik Kalimarh iz Kirene načinio je katalog biblioteke u 120 knjiga. Procene broja knjiga i sličnog materijala u Aleksandrijskoj biblioteci se dosta razlikuju i kreću do 700 hiljada. U sklopu biblioteke postojao je veliki Muzej, ali ne kao danas, to je

bilo mesto za inspiraciju, tu su pisali veliki ﬁlozoﬁ, veliki učenjaci onoga doba, smišljali su izume kao na primer iz mehanike, izumi čuvenog Heroma koji se i danas koriste. Tu su bili izumi kao što je katapult, mašina za proricanje, mehanizmi za otvaranje vrata, mehanizmi za paljenje vatre, naprava preteča današnjeg mitraljeza, itd. Iz Aleksandrijske luke nije mogao da isplovi ni jedan brod a da prethodno nije prepisano sve pisano što se na njemu nalazilo, što je bilo skladišteno u veliku biblioteku.

čajevi spaljivanja knjiga

Zahvaljujući ovoj impozantnoj instituciji na čijem čelu se nalazio sveštenik koga je birao vladar, a kontrolisao dvorski savet, ona je oko sebe okupljala najveće umove i zato je Aleksandrija uživala ugled kulturnog i naučnog centra onog vremena. Aleksandrijska biblioteka zaslužno je nosila ime najvećeg hrama znanja. Uništavanje Aleksandrijske biblioteke je išlo u više navrata, sa više različitih strana i od strane više osvajača. Prvo veliko uništavanje je bilo od strane Cezara 48. godine p.n.e. i ono je uništilo glavni deo biblioteke, onaj koji

se nalazio u Muzeju. Svesna neprocenjivog gubitka, Kleopatra je po ugledu na uništenu biblioteku, na drugom kraju grada podigla novu Aleksandrijsku biblioteku, koja će u narednih 400 godina biti centar pisane reči i kulture i nauke na Mediteranu. Drugo veliko uništenje upriličili su hrišćani. Hrišćanstvo je 387. godine postala državna religija Rimskog carstva, a 391. godine, zakonom koji je doneo imperator Teodosije, veliki pobornik hrišćanstva, bile su zabranjene sve druge religije. Te godine predvođena Teoﬁlom, aleksandrijskim patrijarhom, razjarena masa hrišćana jurnula je ulicama Aleksandrije da uništi sve ono što je predstavljalo vezu sa paganima, i spalili su Aleksandrijsku biblioteku. Na meti su se našli i hramovi i umetnička dela antičkih bogova. Bio je to kraj antičkog sveta, i najvećeg hrama znanja i kulture. Treće uništavanje je bilo od strane muslimana 642. godine kada je muslimanska vojska osvojila Aleksandriju posle poraza vizantijske vojske u bici kod Heliopolisa. Komandant je upitao Kalifa Omara šta da rade sa bibliotekom to jest sa knjigama. A Kalif je rekao „One su ili u suprotnosti sa Kuranom što znači da su jeres, ili se slažu sa njim što opet znači da su suvišne“. Tako je spaljena i uništena Aleksandrijska biblioteka do temelja.

Spaljivanje u nacističkoj Nemačkoj akon što su nacional-socijalisti dospeli na vlast u januaru 1933, Adolf Hitler je preuzeo diktatorska ovlašćenja, a nacisti su otpočeli borbu za nemačke umove. Nemački Savez studenata otvorio im je put još u aprilu iste godine: „Država je osvojena. Univerzitet još uvek nije! Na scenu stupaju Jurišni odredi duha. Podignimo zastave visoko!“ Iza te proklamacije stajao je Nacional-socijalistički savez studenata. Oni su u aprilu pokrenuli „akciju protiv ne-nemačkog duha“, čiji vrhunac je bio 10. maja 1933. Nacističke vođe u tome su imali vrlo malo udela – studenti su sami organizovali i planirali tu inicijativu. Centralni događaj te studentske akcije bilo je spaljivanje knjiga u Berlinu, na tadašnjem Opernplacu. To je praćeno i radijskim prenosom. Mnogi studenti bili su obučeni u uniforme SS-a ili Jurišnih odreda. Uz takozvane „vatrene parole“ odabrani studenti bacali su knjige u vatru. Ovako je glasila jedna od tih parola: „Protiv dekadencije i moralne truleži! Za vaspitanje i običaje u porodici i državi! Predajem vatri spise Hajnriha Mana, Ernsta Glezera i Eriha Kestnera.“ A baš taj Erih Kestner, svetski poznat pisac za decu, autor knjiga poput „Emil i detektivi“, našao se tog 10. maja u gomili i posmatrao bizarnu predstavu. O tome je kasnije napisao: „Stajao sam ispred Univerziteta, tiskajući se u gomili studenata obučenih u uniforme Jurišnika, među cvetom naše nacije, i video kako naše knjige lete u plamen“. I mnogi univerzitetski profesori pojavili

su se na spaljivanju. Kestner dodaje: „Bilo je mučno.“ Oko ponoći stigao je i glavni govornik: Jozef Gebels, ministar propagande i doktor germanistike. On se obratio i okupljenim pristalicama, ali i onima koji su kod kuće pratili radio-prenos: „Nemački muškarci i žene! Doba prenaglašenog jevrejskog intelektualizma je na izmaku. Nemačka revolucija raščistila je put za nemački način razmišljanja.“ Gebels je, zapravo, bio krajnje nepoverljiv prema akciji koju su organizovali studenti. On i Hitler bojali su se da će im izmaći kontrola nad nacističkim pokretom. Sam Hitler imao je još jedan razlog da donekle zauzda svoje sledbenike. Spaljivanje knjiga užasnulo je ljude van Nemačke. Američki časopis „Njuzvik“

25 nazvao je to „Holokaustom knjiga“. Jedan od autora čije su knjige spaljene u Berlinu, bio je i nemački pesnik iz 19. veka Hajnrih Hajne. On je još 1821. pisao: „Tamo gde se spaljuju knjige, na kraju će se spaljivati ljudi.“ Hajneove reči obistinile su se na najužasniji način: samo nekoliko godina kasnije otpočelo je masovno ubijanje Jevreja koje se danas naziva holokaust. Nemački intelektualci i umetnici krenuli su 1933. u nezapamćeni egzodus. Nemačka, koju su drugi narodi često nazivali „nacijom pesnika i mislilaca“, oterala neke od svojih najvećih talenata u izgnanstvo. Pisci Tomas Man, Erih Marija Remark i Lion Fojhtvanger – uz mnoge druge velikane, počeli su da napuštaju nacističku Nemačku. Neki od njih su u inostranstvu delovali pro-

tiv nacional-socijalista. Nobelovac Tomas Man, čije knjige su spaljivali 1933, obratio se Nemcima preko BBCa tokom Drugog svetskog rata: „Upozoravam vas – danas je to jedina usluga koju jedan Nemac poput mene može da vam pruži.“ Autori koji nisu otišli u inostranstvo, u mnogim slučajevima nisu više smeli da objavljuju knjige. Jedan od njih bio je i Erih Kestner. Već u 1934. cenzurisano je preko 3.000 knjiga i publikacija. Najveći deo nemačkog društva, uključujući mnoge intelektualce i profesore, ćutke je prihvatalo i cenzuru i spaljivanje knjiga. Neki su to čak i pozdravljali. Dok su 10. maja 1933. gorele lomače, studenti su naročito revnosno pomagali da se pomrači i ograniči duhovni svet Nemačke

Tema broja

Dela koja su spalili sami autori

ilijam Alen katolički kardinal koji je proteran iz Engleske napisao je u progonstvu knjigu u kojoj je kritikovao kraljicu Elizabetu Prvu. Knjige ja trebalo da bude objavljena u Engleskoj kada jšpanska armada uspešno obavi svoj osvajački pohod. Međutim armada je doživela katastrofu, a Alen je svoj rukopis mudro prepustio toploj vatri. Međutim, jedan engleski špijun se domogao kopije tako da danas znamo za sadržaj ovog dela. Rabin Nahman bio je pripadnik hasidik judaizma. On je rekao da je 1808. godine spalio svoje rukopis. I

danas, sledbenici ove grane judaizma obeležavaju Dan spaljene knjige, a među sačuvanim rabinovim delima traže tragove i delove ove spaljene knjige kao i motive njegovog postupka. Karlo Goldoni je bio italijanski komediograf čija se dela i danas izvode u pozorištima. Svoju prvu dramu Amalasunta je spalio jer je naišla na nepovoljne kritike. Džo Šuster, koji je zajedno sa Džerijem Sigelom izmislio Supermena, spalio je prvu priču o ovom junaku, jer je bio frustriran što nisu mogli da nađu izdavača voljnog da je objavi.

Tema broja

Spašene knjige od uništenja 28

eki rukopisi, ipak, nisu izgoreli. Iako je to,nekada, bila želja i samih autora. Vergilije je u svom testamentu napisao da želi da njegova, danas čuvena, Eneida bude spaljena. Smatrao je da je to samo nacrt i da nikako nije ﬁnalna verzija koja bi trebalo da ugleda svetlost dana. Franc Kafka je svom prijatelju i izvršiocu testamenta Maksu Bordu zaveštanjem dao instrukcije da uništi sva njegova dela, pisma, skice koje je napisao za života. Maks Brod ga nije poslušao jer je mislio da mu je ovaj dao ovakva uputstva upravo sa namerom da ih on ignoriše. Da je učinio kako mu je bilo naloženo, danas, osim nekoliko priča koje su objavljene za vreme Kafkinog života, bi celokupna Kafkina dela bila nepoznata.

Isto se dogodilo i u slučaju američke pesnikinje Emili Dikinson. Ona je obavezala svoju sestru Laviniju da zapali sve njene papire. Lavinija je spalila njena pisma, ali je sačuvala četiri beležnice sa skoro 1800 pesama u njima. Te godine su ove pesme i objavljene. Da to nije učinila najveći deo pesničke zaostavštine Emili Dikinson bi bio uništen. Iz Vatikanskih arhiva je 1942. godine preneto više od 1400 spisa i dokumenata u opatiju na brdu Monte Kasino blizu Rima. Kada su se Savezničke trupe približile gradu 1944. godine, neposredno pre Bitke za Rim, dvojica nemačkih oﬁcira su dali naređenje da se rukopisi i dokumenti iz opatije vrate u Vatikan. Na taj način su ih spasili jer je opatija potpuno uništena tokom savezničkih bombardovanja.

Tema broja

Spalji

ivanje knjiga u knjigama

ajcitiraniji izraz iz knjige Mihajla Bulgakova „Majstor i Margarita“ jeste onaj da „rukopisi ne gore“. Majstor, glavni junak romana koji ima mentalne probleme kao i one koji su izazvani pritiskom Staljinovog režima, spaljuje svoj rukopis u želji da se oslobodi tog pritiska. Međutim, Voland, koji je u stvari Sotona lično, kasnije mu predaje spaljeni rukopis uz ove čuvene reči. I sam Bulgakov je prvu verziju ovog romana spalio iz istih razloga kao i njegov lik iz romana. U prvom delu Servantesovog Don Kihota njegova služavka i sveštenik prelistavaju knjige o vitezovima koje su pripadale Donu Kihotu da bi shvatili šta je njega iz njih nateralo da poludi. U nekoj vrsti verskog zanosa oni spaljuju većinu ovih knjiga. U japanskoj knjizi za mlade „Tošokan Senso“ autor Hiro Arikava oslikava sukob dve vojne obaveštajne službe posle odluke japanske vlada da, kao sredstvo u cenzuri, odobri i spaljivanje knjiga. Američki pisac Natanijel Hathorn napisao je kratku priču „Zemaljski holokaust“ u kome daje prikaz društva koje uništava sve što može da se posmatra kao uvredljivo, pa i literaturu. Na kraju spaljuju i Bibliju.

U čuvenoj knjizi Reja Bredberija „Farenhajt 451“ knjige su stavljene van zakona i vatrogasci imaju zadatak da ih spaljuju. Kratka priča koja je prethodila romanu inspirisana je nacističkim spaljivanjem knjiga u Nemačkoj. Ko nije osetio tugu kada je u romanu „Ime Ruže“ Umberta Eka spaljena celokupna biblioteka srednjevekovnog manastira? U Orvelovoj knjizi „1984“ postoji nešto što se zove „rupe za pamćenje“ koje služe za uništavanje svih knjiga koje su nepodesne za vladajući režim Velikog Brata. A spominje se i „potpuno uništenje svih knjiga izdatih pre 1960. godine“. U knjizi „Put u središte zemlje“ Žila Verna, Aksel i njegov ujak Lidenbrok žele da, koristeći ideje jedne stare knjige koju je napisao Arni Saknusem, krenu u istu avanturu kao i njen autor. Kada je Aksel sugerisao svom ujaku da pre nego što se odvaže da krenu na ovo putovanje konsultuju i druge rukopise ovog autora, profesor mu odgovara da je to nemoguće jer su sva druga njegova dela spaljena posle njegove smrti jer je Saknusem bio u sukobu sa vladajućim režimom države u kojoj je živeo.

Tema broja

Spalj

erovatno su prosvećeni ljudi neprosvećenog 13. veka smatrali da u naprednom 14. veku ljudi više neće da spaljuju i zabranjuju knjige, kao i njihove autore. Isto tako su mislili stanovnici vremenske zone 20. veka. I svi su bili u zabludi. Spaljivanje knjiga je verovatno beskrajna priča koja će da traje dok god je ili nezgodnih knjiga ili nezgodnih ljudi. Samo da, u toj borbi, pametniji ne popusti. Sve je počelo 2001. kada je tadašnji egipatski ministar kulture naredio da se spali oko šest hiljada knjiga homoerotske poezije arapskog pesnika iz osmog veka Abu Nuvasa. Kao znak protesta zbog toga što su Talibani u Avganistanu uništili džinovske kipove Bude, u Nju Delhiju hindu vernicu su upriličili paljene Kurana 2001. godine. Kubanskim „nezavisnim bibliotekarima“ se sudilo tokom 2003. godine, a neke od knjiga iz njihovog fonda su po naredbi suda morale da budu uništene. Hiljade knjiga, časopisa, audio i video materijala je uništeno od stane ministarstva unutrašnjih poslova, između ostalog američki ustav, dela Martina Lutera Kinga, priručnici o novinarstvu... Iste godine, tokom američke invazije na Irak uništene su Narodna biblioteka i Islamska biblioteka u Bagdadu. Tom prilikom su spaljene brojne knjige i svici stari vekovima. U Islamskoj biblioteci je spaljen jedan od najstarijih sačuvanih primeraka Kurana.

Osamnaestogodišnji Kanađanin Sleiman El Merhebi je 2004. godine spalio školsku biblioteku Jevrejske škole u Montrealu. On je rekao da se na ovaj čin odlučio kao odgovor na to što je u izraelskom bombardovanju stradao jedan od lidera Hamasa. Tom

jivanje knjiga u 21. veku

prilikom stradalo je oko 15 000 knjiga. U malom gradu u blizini Rima dva lokalna odbornika različitih konzervativnih partija su spalili primerak knjige Da Vinčijev kod zbog toga što su smatrali da je blasfemična.

Na letnjem festivalu koji organizuju pripadnici nemačke desnice 2006. godine spaljen je primerak knjige Dnevnik Ane Frank. Posle toga petorica mladića su osuđeni zbog izazivanja rasne mržnje i omalovažavanja mrtvih. U izraelskom gradu Or Jehudi 2008. godine verski ekstremisti spalili su nekoliko stotina Novog zaveta i drugog propagandnog „mesijanskog“ materijala. U ceo slučaj je izgleda bio uključen i zamenik gradonačelnika, koji je, ako je to tačno prekršio izraelski zakon o zabrani uništavanja svetih predmeta. Pentagon je 2010. godine otkupio i uništio gotovo ceo tiraž prvog izdanja knjige Operation Dark Heart koju je napisao obaveštajac američke vojske, jer su smatrali da se u knjizi nalaze poverljivi podaci. Jedna nevladina organizacija u Holandiji je javno spalila korice knjige kanadskog autora The Book of Negroes zato što u naslovu sadrži reč „negro“. Oni su najavili da će nastaviti sa ovim akcijama sve dok naslov knjige ne bude promenjen. Inače, u Americi, Australiji i na Novom Zelandu ova knjiga je štampana pod naslovom Someone Knows My Name. Šef katedre i vanredni profesor na univerzitetu u San Džozefu slikali su se kako drže upaljenu šibicu ispod knjige o globalnom zagrevanju sa čijim se sadržajem ne slažu. Oni su fotograﬁju okačili na sajt fakulteta, ali je ona ubrzo skinuta.

Tema broja

T 34

oga jutra 6. aprila 1941. godine, nebo nad Beogradom zaparalo je 230 bombardera i 120 lovaca. "Štuke", "junkersi", "meseršmiti", tepihom bombi razarali su zgrade, ulice, trgove... Rasejali strah i paniku, u smrt oterali hiljade naših sugrađana. Oko četiri sata po podne, zapaljive bombe pale su i na Kosančićev venac 14. Požar koji se neumoljivo širio progutao je 300.000 knjiga, 1.500 srednjovekovnih rukopisnih knjiga (mnoge od njih nisu bile proučene), originalne rukopise na pergamentu, povelje, kraljevska, carska i crkvena dokumenta, brojne zbirke turskih rukopisa, stare štampane knjige iz 15, 16. i 17. veka, stare mape, gravire, originalna muzička dela, novine... Zauvek su nestali spomenici naše duhovnosti poput "Tipika svetog Save Jerusalimskog" iz 1319. (u prevodu arhiepiskopa Nikodima), prizrensko "Četvorojevanđelje" na pergamentu sa srpskim recenzijama, "Oktoih" iz 12. i 13. veka, koji su među našim najstarijim rukopisima, "Aleksandride" iz 14. i 15. veka sa minijaturama na kojima je bio prvi prikaz pirata... Nažalost, nikada tačno nije utvrđeno koliko se i kakvo blago čuvalo u Narodnoj biblioteci, jer su u zgradi izgoreli i katalozi. Jedno je sigurno: sa

Svetsko, a n zgarišta nije izvučena nijedna cela knjiga. Požar posle bombardovanja trajao je nekoliko dana, a u opštoj panici i metežu, zgradu biblioteke niko nije gasio. Poslednje su u podrumu izgorele vredne i rukopisne knjige koje su danima pre 6. aprila tu bile spakovane u sanducima i čekale evakuaciju. Naime, već posle potpisivanja Trojnog pakta, očekujući ratno stanje, bio je

naše: uništavanje knjiga na našim prostorima spreman plan izmeštanja nacionalnog književnog blaga. Tokom martovskog prevrata, zbog burnih političkih događanja, na knjige se zaboravilo. Postojao je, doduše, jedan individualni vapaj tadašnjeg bibliotekara Đorđa Radojčića, koji je preko svog brata zaposlenog u generalštabu pokušao da nabavi kamione za knjige koje su zaposleni pakovali u sanduke sve do 3. aprila.

Nažalost, tog dana, ondašnji upravnik biblioteke Dragoslav Ilić, preneo je naređenje ministra prosvete Miše Trifunovića, da se hitno odustane od priprema za evakuaciju. U zgradu na Kosančićevom vencu 14, kuća srpske knjige koja je od svog osnivanja stalno menjala prebivalište uselila se 1920. godine. Narodna biblioteka tada dobija od vlade sredstva da kupi zgradu kartonaže na Kosančićevom vencu od industrijalca Milana Vape. Ova zgrada nije bila građena namenski, pa je ubrzo postala tesna i nepogodna. Bibliotekari su sve do 1941. uporno pokušavali da dobiju novu zgradu, ali do nje nisu uspeli da dođu, uglavnom zbog nedostatka novca. Narodna biblioteka je, inače, naša najstarija kulturna institucija. Osnovana je 1832. godine, a bila je smeštena uz samu portu Saborne crkve. Tokom bombardovanja Beograda u Prvom svetskom ratu stradao je deo fonda Narodne biblioteke Srbije. Knjige su potom preseljene na više mesta u Beogradu, Nišu i Kosovskoj Mitrovici. Deo fonda dospeo je i do Soﬁje, ali je posle rata vraćen. Nestalo je dosta građe, rukopisa, knjiga i novina. Spaljivanje biblioteka kao ratna taktika u bratskim ratovima

Tokom devedesetih u ratovima u Bosni i Hrvatskoj spaljene su neke biblioteke. Jedan od prvih ciljeva u Bosni i Hercegovini jeste bila Nacionalna biblioteka u Sarajevu u kojoj se nalazili milioni knjiga, rukopisa, zbirke istorijskih dokumenata o istoriji, religiji i kulturi u tom delu sveta. Radovan Karadžić koji sebe prevashodno smatra pesnikom, a tek posle svim drugim, izdao je naredbu da se na zgradu Nacionalne biblioteke ispale fosforne bombe radi većeg ugođaja i lepše vatre. Ako je neko i pokušao da spase knjige snajperi su ga u tome sprečili. Smatra se da je izgorelo oko 1,5 miliona knjiga. Ova cifra svrstava ovo bombardovanje u slučaj sa najvećim brojem spaljenih knjiga u ljudskoj istoriji. U Hrvatskoj je stradala čuvena osječka biblioteka Slavonica, a pri „oslobađanju“ Dubrovnika jedan od prvih ciljeva Jugoslovenske narodne armije bio je Međunarodni univerzitetski centar IUC i njegova biblioteka. Kada samo već kod Hrvatske tokom devedesetih je na (ne)delu bilo uništavanje i „čišćenje“ hrvatskih biblioteka od knjiga napisanih na ćirilici, ekavici, od strane srpskih autora i izdavača, ali i hrvatskih pisaca sumnjive,

leve, političke orijentacije. Na ovaj način je u knjigocidu stradalo ono 2,8 miliona knjiga. Niko za ovo uništavanje nikada nije odgovarao, a u dva slučaja koja su pokrenuta stradali su upravo oni koji su ih i inicirali. Hrvatsko knjižničarsko društvo je tvrdilo da su u pitanju bili pojedinačni ekscesi, ali ipak postoje indicije da je ipak bilo u pitanju sistemska akcija. Na primer, ministar ﬁnansija Borislav Šekgro je 1997. godine izjavio da će da ﬁnansira svaku biblioteku koja iz svog fonda izbace knjige na srpskom i sličnim jezicima. U uništavanju knjiga je prednjačila Gradska Knjižnica Zagreb koja je iz svog fonda izbacila 10% knjiga iliti brojevima oko 10 000 knjiga. Posebno je bila originalna direktorka Korčulanske gradske knjižnjice koja nije spaljivala knjige već ih je bacala u kontejnere. U Korčuli su se oslobađali „zastarijelih i nepotrebnih“ knjiga, tipa Branko Ćopić, oko 400 komada. Tokom bombardovanja SRJ 1999. godine u bibliotekama se sa gađenjem gledalo na knjige autora koji su podržavali bombardovanje. Predlozi su bili razni. Neki mediji su pokrenuli akciju pod nazivom „Vratimo knjige Ginteru Grasu“. Kakav je bio odziv verovatno nikada nećemo saznati. Da

li je neka knjiga spaljena ne znamo. Jedan od pisaca koji su podržali bombardovanje bio je i vođa plišane revolucije, poslednji čehoslovački, a prvi češki predsednik Vaclav Havel. Srbija mu to nikada nije oprostila, tako da na njegovoj sahrani, dvanaest godina kasnije,među svetskom političkom elitom nije bilo zvaničnih predstavnika Srbije. Neki su to pravdali rečima da „smo mi u Beogradu izvodili njegove drame dok je on bio progonjen disident, a on nam ovako vraća“. Tipičan mafijaški način razmišljanja „đemtido-đešmido“ mladih predstavlja upozorenje da su knjige i dalje u nemilosti. Maja meseca, prošle godine u kafiću „Time Out“ u Beogradu gazda je poželeo da stvori prijatnu kućnu atmosferu pa je napravio malu biblioteku i na police poređao knjige. Lep način da gosti, a među njima često studenti obližnjih beogradskih fakulteta, prekrate svoje vreme između predavanja i uz čaj ili kafu nešto pročitaju. Čehov, Tolstoj, Vulf, Džojs i drugi velikani svetske književnosti „poređani“ jedan do drugoga našli su se na policama ovog kafića. I ništa tu ne bi bilo čudno da gazda nije shvatio da je polica „plitka“, a da mu širina pojedinih knjiga remeti „koncepciju“ njenog savršenog izgleda te je odlučio da ih malo „dovede u red“. Naime, on je problem rešio tako što je knjige pretesterisao. Tako su gosti kafića mogu da čitaju „dve trećine“ Džojsa ili sabrana dela Čehova „na pola“. Maj je izgleda koban mesec za knjige u Beogradu. Ovog maja kontejner ispred Fakulteta političkih nauka na

zaprepašćenje brojnih prolaznika osvanuo je dupke pun novim knjigama, pomešanim sve sa šutom i „regularnim“ đubretom. Prema informacijama grupe studenata ovog fakulteta na zvaničnoj stranici FPN-a, nikome nije jasno zašto i kako je nekome palo na pamet da blizu 400 knjiga baci iz čista mira u đubre. - Da li je moguće da su sve te knjige pobacali? Ja sam uzeo desetak, toliko sam mogao da ponesem. Još neki ljudi su čeprkali po đubretu sa mnom, jer su knjige bile pomešane sa šutom i raznim drugim đubretom - napisao je na Fejsbuk stranici jedan od gnevnih studenata dodajući da ne može da prihvati da je nekome palo na pamet da baci 300, 400 knjiga u đubre. - Mogli su bar da ih odnesu u Otvorenu biblioteku u Knez Mihilovoj – revoltirano je zaključio student. Nastaviće se...

Tema broja

ve jeseni su tri devojke iz Arizone koje se profesionalno bave egzorcizmom doputovale u London, to „središte veštičarenja“ da pomognu mladim Londoncima da se odupru Satani. One za porast nivoa mračne magije krive jako popularni serijal knjiga o dečaku čarobnjaku Harryju Potteru. One svakako nisu prve i originalne u tvrdnjama da je Harry Potter sinonim za Đavola i da simboliše zlo. Tokom prethodne decenije brojni sveštenici, propovednici i verski fundamentalisti su osuđivali ovaj serijal knjiga optužujući ga da podstiče veštičarenje. Katolička crkva nikada nije zauzela zvaničan stav o tome, ali brojni njeni pripadnici su propovedali protiv Harryja. Ovo su neki od primera. Velečasni George Bender iz Pitsburga je 2001. Godine spalio Harryja Pottera kao i još neke knjige u kojima se nalaze opisani nadnaravni elementi. Koje su to druge knjige nikada nećemo saznati jer su spaljene, a Harry je obnarodovan rulji verovatno zbog svoje popularnosti. Iste godine u Novom Meksiku crkveni otac Jack Brock je spalio hrpu knjiga o Harryju Potteru. On je tom prilikom otkrio čovečanstvu da je Harry đavo i da uništava ljude. On je pošteđen ove destrukcije jer, kako je rekao, nikada nije pročitao ni jednu knjigu sa avanturama ovog đavola. Velečasni pastor(ka) Becky Fisher je održala divnu propoved u kojoj je rekla da je Harry Potter neprijatelj

Spalj Boga. I da nije važno da li je on heroj, ali on je Božiji neprijatelj. Pojasnila je da o svemu tome pišu književni kritičari u Starom Zavetu. Bivši portparol hrišćanske grupe Fokus na porodici iz Kolorado Springsa Paul Hetrick kaže da Harry Potter sadrži neke važne lekcije o hrabrosti, ljubavi i o konačnoj pobedi dobra nad zlim, ali on se ipak bavi ve-

Harry Potter One su moćne, one su tako sigurne u sebe i svoju misiju, ne postoji ništa što bi moglo da ih spreči u njihovom svetom činu. Tri devojke, 18-godšnje Brynne Larson i Tess Sherkenback, kao i njena 21-godišnja sestrica Savannah su isterivačice đavola koje su svoju svetsku egzorcističku turneju krenule sa Brynninim ocem Bobom Larsonom, koji tvrdi da je do sada izveo 15 hiljada ovih obreda, kao prvo mesto su izabrale London. One London smatraju centrom veštičarenja. Ove devojke iz Arizone smatraju da je Harry Potter kriv za porast okultnih aktivnosti u Londonu kao i u celom Ujedinjenom Kraljevstvu. Savannah ozbiljno smatra da je London pun mračnih sila objašnjava i zašto. „Mislim da se ovo dešava već vekovima, postepeno, ali je sve dostiglo vrhunac

jivanje Harryja Pottera štičarenjem koje je direktno osuđeno u Svetom pismu. Pastori iz Mičigena Turner senior i Turner junior su 2003. Godine zapalili jedan, samo jedan primerak knjige o Harryju Potteru. Oni kažu kako nikada nisu pročitali ni jednu od ovih knjiga, ali su na osnovu korica zaključili o kakvom se zlu radi. Grčka pravoslavna crkva je

sluga sotone kada su objavljene knjige Harry Potter, kada je i sav bes Harryja Pottera preplavio Englesku“, važno nam objašnjava Savannah. „One čini i stvari o kojima čitate u Harryju Potteru? To nije nešto samo tako – to su prave čini. One su došle iz veštičijih knjiga“, dodaje njena sestrica Tess. „Harry koristi svoju magiju u dobre svrhe. Znači da ovde imamo opasnu ideju da magija može biti i zloupotrebljena. Svaka magija je loša jer njena moć potiče od Satane“, pojašnjava nam Brynne. Devojke su se zaklele da nikada neće da čitaju knjige sa Harryjem Potterom, kao i da se nadaju da će da pomognu britanskim tinejdžerima da „prestanu da pozivaju Satanu da ih posedne izgovarajući čini iz ovih knjiga“.

2002. godine izdala zvanično saopštenje u koje se kaže da su Harry Potter knjige satanističke. Jedini živi penzionisani papa Benedict XVI je na pismo koje mu je uputio jedan kritičar knjige o Harryju Potteru odgovorio da se slaže sa njim da je Harry opasan i zao. „Vi morate da prosvetite ljude u vezi sa Harryjem Potterom jer on deluje suptilno, neopaženo, i time ugrožava mladu hrišćansku dušu pre nego što se ona razvije i sazri“, stoji u odgovoru bivšeg pape. Pastor Chas Gullo je apelovao na zdrav razum da se Harry Potter izbaci iz svih hrišćanskih škola zato što su ove knjige opasne. Pastor Louis Sheldon iz Kolumbije je u svojoj novinskoj kolumni pisao o opasnostima Harryja Pottera i njegovom veštičarenju. „Roditelji i sveštenici bi trebalo da budu veoma zabrinuti zbog uticaja Harryja Pottera na njihovu decu koji ih navodi na paganski religijski sistem“, napisao je između ostalog.

zabrana ivimo u ozbiljnim vremenima kada mnogi ljudi spas od surove realnosti traže u mašti. Tako svako od nas zna nekoga ili je bio svedok ozbiljnih, a infantilnih, sesija u kojima se odrasli ljudi prepuštaju detinjastim maštarijama. Znate, one priče o tome kako će prvo Ruje, zatim Kinezi, a sada i Brazilci da stanu na put Americi. A tu su Afroamerikanci i Latinosi koji će, tradicionalno, da zabodu nož u leđa Imperiji. I sami Amerikanci su svesni pretnji koje ih okružuju. Međutim infantilnost

vlada sa obe strane rova. Tako da neki među njima smatraju da im prava opasnost preti od žutog medvedića Vinija Pua ili od strašne Ane Frank. A pojedinci smatraju da je od kineskih fabrika naoružanja mnogo opasnija Fabrika čokolade Vilija Vonke. I zato nisu prezali od toga da te kontaminirane knjige ili slikovnice zabrane za upotrebu. Ovo su neki od primera opštenarodne odbrane od knjiga za decu.

Martin Handford - Where’s Waldo? Knjiga ilustracija na kojima je prikazano mnoštvo ljudi, a gde čitaoci imaju zadatak da pronađu prepoznatljivog Walda bila je zabranjena, a zatim reizdata, 1987. godine jer se na jednom crtežu nalazi žena koja se sunča u toplesu.

The Merriam-Webster Dictionary Deseto izdanje ovog rečnika je 2010. godine proterano iz nekih učionica u Kaliforniji jer sadrži deﬁniciju oralnog seksa.

Narod protiv vinija Pua

43 Shel Silverstein - The Giving Tree Jedna od omiljenih dečjih knjiga, je bila zabranjena u javnim bibliotekama u Koloradu 1988. godine jer su smatrali da je previše seksistička. Takođe je bila prilično sporna u nekoliko američkih škola jer se zabrinutim građanima činilo da drvnu industriju predstavlja kao nešto loše i upereno protiv prirode.

Roald Dahl - James and the Giant Peach Knjiga je 1999. godine zabranjena u jednoj osnovnoj školi u Teksasu jer se u njoj nalazi reč na „d“.

A. A. Milne - Winnie-the-Pooh Životinje koje govore na neki način predstavljaju uvredu za Boga (znamo kog), tako da je ova knjiga zabranjivana širom SAD. Nekoliko državnih institucija u Turskoj i Britaniji su takođe zabranile ovu knjigu jer smatraju da svinjče Piglet predstavlja uvredu za Onog Drugog Boga (znamo kog). Neke ustanove smatraju da knjiga koketira sa nacizmom.

Louise Fitzhugh - Harriet the Spy Knjiga je, osamdesetih godina prošlog veka, zabranjena u nekoliko škola jer se smatralo da daje loš primer deci jer ih uči da lažu, špijuniraju, govore unatraške i proklinju.

Anne Frank - The Diary of a Young Girl Ne, zabrana ove knjige 2010. godine nije imala veze sa antisemitizmom. Knjiga je zabranjena u nekoliko škola u Virdžiniji jer su nadležni smatrali da sadrži seksualni kontekst i homoseksualne teme. Pre toga, ova knjiga je izbačena iz nekih škola jer je bila „previše depresivna“. A ove godine su Mame Mičigena pokušale da je proteraju iz škola zbog svojih „pornografskih tedencija“.

E. B. White - Charlotte’s Web Isto kao i Winnie-the-Pooh, ova knjiga je proterana iz škola u Kanzasu jer su životinje koje govore uvreda za boga.

Katherine Paterson - Bridge to Terabithia Ova knjiga je zabranjena u školama Pensilvanije 1996. godine jer sadrži „vulgarnosti, nepoštovanje prema odraslima, kao i detaljno prikazan svet iz mašte koji može da izazove konfuziju kod dece“. Takođe je zabranjena u pojedinim školama jer se u njoj nalaze uzvici „bože“ i „O bože“.

Roald Dahl - Charlie and the Chocolate Factory Biblioteke u Koloradu su zabranile ovu knjigu jer su smatrale da prikazuje „lošu ﬁlozoﬁju života“. Od kako je izdata ova knjiga se nalazila na udaru zbog toga što su Oompa Loompe upoređivane sa Afrikancima. Ovo je 1988. godine izmenjeno.

Lewis Carroll - Alice in Wonderland U Nju Hempširu su smatrali da knjiga ima reference na seksualne fantazije i masturbaciju, tako da je 1900. godine zabranjena u školama. Od tada, ova knjiga predstavlja pravu pretnju brojnim ustanovama, a jedna od tih slučajeva jeste onaj iz 1960. godine kada su je optužili da promoviše droge.

L. Frank Baum - The Wonderful Wizard of Oz Biblioteke u Čikagu su 1928. ovu knjigu zabranile zbog njenog „bezbožništva“, kao i zbog lošeg uticaja jer prikazuju ženu u ulozi snažnog vođe. Biblioteka u Detroidu je 1957. godine ovu knjigu izbacila sa svojih rafova jer su smatrali da ona više ne prikazuje nikakve vrednosti od značaja za savremenu decu.

Dr. Seuss - The Lorax Zabranjena je u Kaliforniji 1996. godine jer su smatrali da drvnu industriju prikazuje kao kriminalnu organizaciju i da će, na taj način, da ubedi decu da je seča šuma nešto loše.

Maurice Sendak- Where the Wild Things Are Gotovo odmah po izlasku iz štampe, ova knjiga je bila zabranjena širom južnih država SAD jer promoviše veštičarenje i natprirodne događaje.

Dr. Seuss - Green Eggs and Ham Knjiga je sve do 1991. godine bila zabranjivana u Kaliforniji jer „prikazuje zavođenje među homoseksualcima“.

Zanimljivosti

Biblioteka u šumi oliko puta ste poželeli da možete da odete ne pusto ostrvo ili u duboku šumu, da se zatvorite u kolibu i da na miru čitate knjige? Ima nečeg privlačnog u miru i tišini sa knjigama, zar ne? Njujorško preduzeće GLUCK+ je dizajniralo upravo to – biblioteku u sred šume. Ova konstrukcija se sastoji od dva sprata, na prvom se nalazi biblioteka, a drugi koji bukvalno i metaforički počiva na prvom je rezervisan za učenje i istraživanje. Donji sprat je sačinjen od čvrstih zidova koji sprečavaju da se knjige oštete od spoljnih uticaja. A zidovi drugog sprata su od providnog materijala koje omogućava da ljudi uživaju u pogledu na prirodu dok čitaju knjige. Na ovaj način stalni posetioci mogu da budu svedoci sezonskih promena vremena.

Intervju

ušan Pirković rođen je 1988. godine u Osijeku, a od 1989. živi u Smederevu. Završio je master studije 2012. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, smer engleski jezik i književnost. Svoj proman „Putnik“ objavio je 2011. godine u izdanju Književne omladine Srbije, a objavio je i kratku priču „Vodeno mesto” u Zborniku radova mladih sa prostora bivše Jugoslavije. Osvojio je nekoliko nagrada na knjiže-

vnim konkursima: drugo mesto na Međunarodnom festivalu za decu i omladinu Magda Simin i prvo mesto na konkursu Udruženja za Ujedinjene Nacije Srbije. Kako kaže, trudi se da bude dobar prema svima, ne zbog karme ili altruizma, nego zato što smatra da nam nedostaje dobrota u svetu. Svima koji pišu poručuje da samo nastave, a svima vama koji čitate da pročitate njegovu knjigu, jer vam se možda svidi.

Ovde deca maštaju da, kada porastu, postanu Novak Đoković ili Viki Miljković, zašto si ti odlučio da budeš pisac?

koji čitaju iz zadovoljstva, a ne zbog lektire ili drugih razloga, pre će se držati standardnih pisaca, bez želje za eksperimentisanjem sa novim i mladim autorima. Pa ipak, ne bih želeo da obeshrabrim neaﬁrmisane mlade ljude koji se bave pisanjem. Pisanje je, barem za mene, neka vrsta terapije, ponekad i katarze, i smatram da je svakako bolje od trošenja vremena na druge neproduktivne načine. Teri Pračet je rekao da je pisanje najbolja vrsta zabave koju čovek može sebi da priušti, i u tome se

Ne sećam se da sam kao mali želeo da budem pisac. To se jednostavno desilo samo od sebe. Od malih nogu sam pisao priče, čak i bajke, ali nisam to video kao unosni karijerni cilj. Kasnije, pri studijama engleskog jezika i književnosti, shvatio sam da bi moje pisanje, koje je do tada samo meni značilo, moglo da znači i nekom drugom. Možda bi još neko to našao zanimljivim. A možda bih čak nekome i ulepšao dan. Problem je što je danas, u Srbiji, jako teško biti mladi pisac, sa jednom ili nijednom objavljenom knjigom. Glavno pitanje koje mislim da svako sebi postavlja jeste: ko će to čitati? I oni ljudi

Dušan Pirković: Putnik potpuno slažem s njim. Ako možete da izmislite svoj svet, sa svojim stanovnicima, gde zmajevi nadleću zamrznute reke, a heroj u oklopu, nalik vama, juri da oslobodi lepu princezu iz tamnice – šta vam više treba? Koliko je tvoj roman inspirisan romanom Žana d'Ormesona Priča Jevrejina lutalice? Gde tražiš inspiraciju za pisanje? Iskreno, nisam pročitao Priču Jevrejina lutalice, ali znam da ima sličnu temu kao moj roman. Tako da, ne mogu da kažem da me je Žan d’Ormeson inspirisao, ali drugi pisci svakako jesu. U prvom redu, to su Daglas Adams i Teri Pračet, čije knjige toplo preporučujem svakome ko voli fantastiku, naučnu ili epsku, uz zdravu dozu humora. Zatim, tu je i Tolkin, Stiven King, Zoran Živković, Nil Gejmen i drugi pisci koji mi, u nedostatku boljeg izraza, prave „zazubice” svojim idejama. Čitanje knjiga je očigledna inspiracija, nije bitno da li je u pitanju poezija ili proza. Pored toga, izvore nalazim gde god stignem. Vest u novinama, članak u Politikinom Zabavniku, priča koja se čuje od drugara, iskustva iz života...

Bitno je samo da um pisca nije lenj, da ume u svemu da pronađe zanimljivost i izvuče je na površinu, i da od toga stvori inspiraciju, koja se zakači za drugu misao i pokrene lančanu reakciju, koja rezultuje stvaranjem ideje. Stvarni život je često čudniji i neobjašnjiviji od književnosti, a pisac ima tu neograničenu slobodu da ga začini interesantnim, komičnim ili tragičnim detaljima, po volji. Koliko je, za tebe, bilo izazovno da, za prvi roman, uzmeš, da tako kažem, sveobuhvatnu ili široku temu, odnosno širok period ljudske istorije? Ovo je moj drugi roman, ali prvi i jedini koji je izdat. Osim njega, napisao sam još tri zbirke priča i jedan roman, takođe sa opširnim temama (u jednoj zbirci priča se radi o galiji za iznajmljivanje koja putuje kroz vreme, a u drugoj o mogućim načinima za kraj sveta).

Ljudi obično tretiraju besmrtnost kao prokletstvo, ali, čini mi se da si ti, dok si pisao roman uživao da „putuješ“ zajedno za tvojim Putnikom kroz vreme? Kažu da ljudi koji čitaju imaju hiljade života, a ti, kao pisac, svakako koji više?

Pretpostavljam da mi odgovaraju takve teme zbog slobode. Nikada nisam voleo knjige u kojima se radnja odvija sporo, samo u jednom okruženju. Svestan sam da postoje odlični romani koji spadaju u tu kategoriju, ali to nije moj stil. Roman „Putnik” sam pisao otprilike dve godine. Hteo sam da bude verodostojan, barem što se istorijskih detalja tiče. U jednom trenutku, istraživao sam koje vrste pušaka je britanska vojska imala krajem devetnaestog veka u Južnoj Africi, kao i detalje određenog atentata. Iako je ponekad bilo prilično izazovno, moram da priznam da sam uživao u tome.

Kao što rekoh, uživao sam u pisanju ovog romana. Fascinantno je koliko se naš svet menjao tokom godina, naročito iz perspektive jedne osobe. Trudio sam se da dočaram svaki deo knjige, svaku epohu kroz koju Putnik prolazi, stavove i ponašanja ljudi kroz vekove, kao i odnos prema prokletstvu glavnog lika. Nisam smeo da izmišljam činjenice iz drugih vremena, ali sam mogao da radim s njima šta sam hteo, koliko zbog umetničke slobode, toliko i zbog besmrtnosti glavnog lika. Slažem se sa izrekom da ljudi koji čitaju imaju hiljade života. Ako čitamo neku knjigu u kojoj je glavni lik isti kao mi, mi doživljavamo njegove patnje, njegovu uzbuđenost i njegovu sreću kao svoju, a ponekad i suprotno – kroz doživljaje likova prožimamo svoja osećanja. Pisanje bih okarakterisao kao istu takvu situaciju, samo na mnogo većem nivou. Da, u glavi znam šta će se desiti sa mojim likom na kraju, kao i sa likovima koje susreće, ali voleo bih da našem druženju mora jednom doći kraj. Isto tako, hteo sam i da ima (ili nema) neka moja lična iskustva. Čak bih išao toliko daleko da uporedim pisanje knjige sa vaspitanjem i odrastanjem rođenog deteta. Nastalo iz ljubavi, želimo mu najbolje, ali ne ide uvek sve po planu. A sudbina uvek pro-

nađe načine da nas iznenadi, podjednako prijatno kao i neprijatno. Šta planiraš dalje? Da li možemo da očekujemo neku novu knjigu uskoro? Trenutno pišem novi roman, ovaj put na engleskom, jer planiram da ga objavim za tržište elektronskih čitača, zbog troškova štampanja. Radni naziv je „Ten lives of Tim Lawrence”. Tematika kojom se bavi je Holivud i svet filma, imaće deset velikih poglavlja od kojih će se svako poglavlje baviti jednim žanrom filmova (vestern, horor, mafijaški, akcioni...) i klišeima koji se često vi-

đaju. Još jedna opširna tema i prožeta humorom. Želeo bih da to bude knjiga koju će ljudi videti kao avanturu, i kojoj će se često vraćati. Sigurno neće osvojiti nagrade za književnost, ali nadam se da će bar zabaviti nekoga. Na žalost, ne znam kada će biti završena, jer mi obaveze ne dozvoljavaju da pišem onoliko koliko mogu. Bukovski je rekao: „Nađi ono što voliš i pusti da te ubije”. Mislim da bi to danas moglo da se pretvori u „Nađi ono što voliš i radi to vikendom ili noću”. Ja svakako planiram da nastavim da pišem, a kako će se situacija sa novim knjigama razvijati, videćemo.

In memoriam edna od vodećih SF figura, pisac i urednik, Frederik Pol, preminuo je krajem avgusta nakon karijere koja je oblikovala i definisala žanr decenijama unazad. On je bio poznat po svojim iščašenim, najčešće satiričnim pričama, uređivačkim sposobnostima, SF kritici, kao i fantastičnom blogu koji je ažurirao sve do svoje smrti. Rođen je 1919. godine u Njujorku. Nikada nije stekao neko formalno obrazovanje. To mu nije smetalo da tokom Drugog svetskog rata započne pisanje priče Reklamokratija koja će promeniti standarde naučne fantastike. Posle nekoliko godina koje je proveo u reklamnoj industriji kao literalni agent, 1953. godine konačno objavljuje ovu knjigu. U njoj Frederik Pola daje viziju buduće Amerike kojom potpuno upravljaju moćne reklamne korporacije koje su vođene isključivo željom za što većim profitom u svojim potpuno dehumani-

Fre transform zovanim kampanjama. Izuzetno satirični roman je pokazao da naučna fantastika može da govori o savremenom svetu. Pol kaže da ovaj roman prvobitno niko nije hteo da objavi, ali kada je konačno ugledao svetlo dana, postao je instant klasik koji je inspirisao Filipa K. Dika i sajberpank. U sličnom tonu, premda manje uspelo, Frederik Pol je napisao još dva romana u Pravnik-gladijator (moćni trustovi kontrolišu svoje radnike) i Željeni rizik (društvenu dominaciju ovde ostvaruju bezobzirna osiguravajuća društva). On je bio pripadnik njujorške alternativne grupe Futurijanci koji su smatrali da bi naučno fantastična dela trebalo da budu politički i literarno značajna. Frederik Pol je to i dokazao. Što se ostalih romana iz pede-

ederik Pol - čovek koji je misao naučnu fantastiku setih godina tiče, posredi su ili dela rutinskog karaktera namenjena omladinskoj publici (trilogija Podzemni svet napisana u saradnji sa Džekom Vilijemsonom), ili minorne varijacije svemirskih tema (Pretražujte nebo i Robovski brod). Tokom šezdesetih godina Pol nije objavio ni jedan značajan roman naučne fantastike, ali su mu zato priče bile izuzetno dobre. Iako je većina ovih priča napisana tokom pedesetih, tek su šezdesetih objavljene u šest zbirki. Najbolje priče se na satirični način bave nekom distopijskom budućnošću u kojima svet može da završi prateći aktuelne trendove. Šezdesetih godina do izražaja dolazi Polov urednički rad. On, kao urednik dva najznačajnija sf magazina, daje šansu mnogim mladim autorima koji će kasnije postati nove velike zve-

zde naučne fantastike. Ali će, istovremeno, utrti put novom modernijem shvatanju samog žanra. Posle napuštanja uredničkog posla Pol zapada u stvaralačku krizu dugu pet godina. Međutim od sredine sedamdesetih godina Frederik Pol kao da doživljava novu stvaralačku mladost. Počev od izuzetnog Čovek plus, sledi niz izvrsnih romana, čiji vrhunac predstavlja sjajna serija Kapija (Kapija, S one strane plavog obzorja događanja, Susret sa Hičijima, Anali Hičija i Kapijsko Putovanje), kao i veoma dobar nastavak Reklamokratije, roman Rat trgovaca. Za svoje SF stvaralaštvo Pol je dobio sledeće nagrade: Hugo (1966, 1967, 1968, 1973, 1978. i 1986), Nebula (1976. i 1977), Džon Kembel Memorijal (1978), Lokus (1973, 1978. i 1979.), Apolo (1978).

In memoriam rederik Pol velikan naučne fantastike je 1975. boravio kraće vreme u SFRJ u svojstvu predsednika Udruženja američkih pisaca naučne fantastike. O njegovom boravku u Jugoslaviji možemo da pročitamo na njegovom blogu. „Kada smo prelazili italijanskojugoslovensku granicu, da budem iskren, graničari obe nacije su mi delovali više zainteresovani za čitanje američkih stripova, u koje su bili zagledani mnogo više, nego u eventualne teroriste ili švercere cigara. Napravio sam glupost kada sam svojim saputnicima saopštio zapaženje da ovde mora da živi mnogo Zimmera, pošto gotovo svaka druga kuća ima taj natpis na njoj. Smejući se su mi objasnili da “zimmer“ na nemačkom jeziku znači „soba“, „Oni žele da ostaneš da živiš kod njih, za lovu“, objasnili su mi. Moram da priznam da je vožnja uz jugosolvensku obalu bila spektakularna. Sa jedne strane se pružao prelepo plavi Jadran, a sa druge strane planine koje su postajale sve više i više. Kada su mi rekli da će da malo obiđemo Jugoslaviju moja prva misao je bila „Čemu ponovo razgledanje mora i planina, kada sam ih već video“. Dobro je da sam ovo samo pomislio inače bih i ovom primedbom nasmejao moje saputnike. Vidite, kod Jugoslavije nikada nema „ponovo“. Ako odete na jednu njenu stranu videćete žičare i planine, a ako odete na drugi stranu možete da

plovite Jadranskim morem. Ponekad ste u gradovima, a nekada prolazite kroz hektare i hektare poljoprivrednog zemljišta i pašnjaka. Zar nema svaka zemlja takve varijacije, pitaćete možda. Da, ali su samo u Jugoslaviji ovako ekstremne i nagle. Otišli smo u Skoplje, glavni grad Makedonije. Bila je subota veče i na glavnom gradskom trgu ste mogli da vidite dva koncentrična kruga šetača. U prvom, koji se kretao u pravcu kazaljke na satu, bili su muškarci, a u drugom, koji se kretao u suprotnom smeru bile su devojke. Ovakav prizor ste mogli da vidite u gotovo svakom makedonskom gradu jer mladići i devojke moraju da nađu neki način da se upoznaju međusobno, inače će vrsta da izumre, a ovo je bio jedan od dozvoljenih načina susreta.

rederik Pol u poseti SFRJ

Ako pogledate na veliki sat koji se nalazi na najvišoj građevini on pokazuje 11.15 časova. „Oh! Pogledajte, već je dosta kasno“, rekao sam. Moj pratilac se nasmejao i rekao da je u stvari oko osam i petnaest, a zatim me je pitao da li znam šta se desilo u 11.15. „Tada je“, objasnio mi je, „Veliki zemljotres pogodio Skoplje. Izazvao je toliku štetu da je predsednik proglasio vanredno stanje i tražio je da sve ostale republike pošalju pomoć u vidu hrane, vozila, građevinskog materijala i novca. Ova akcija je imala tako veliki uspeh da su ostale republike žalile što nisu imale sopstveni zemljotres“. Kapiram da je to bila šala. Hteo sam da ga pitam da li je zemljotres koji je bio u 11.15 zaustavio sat, kao i o panici koja je usledila kao i o drugim važnim stvarima, ali on je samo udahnuo i objasnio mi je da zemljotres jeste bio u 11.15, ali on nije zaustavio sat jer je

ovaj već bio pokvaren. Tek je tokom obnove građevine jedan od radnika namestio sat da stoji na 11.15 časova. Ne želim da odam utisak da je Makedonija bila jedini deo Jugoslavije koji je vredelo posetiti, posebno jer nije bilo dela koji nije bio vredan toga. Mogli ste, na primer, da dođete u Dubrovnik, drevni grad, koji je podignut na steni koja zadire u Jadransko more. On je ostajao netaknut dok su drugi gradovi bili uništavani od strane osvajača i zatim obnavljani. Dubrovnik je bio uglavnom pošteđen ovakve sudbine jer je jako teško da osvajači pokore i unište grad koji se nalazi na vrhu velike stene. Hotel u kome sam tamo odseo imao je lobi koji se nalazi na nivou ulice, ali kada sam se prijavio na recepciji, odveli su me u moju sobu koja se nalazi dole, unutar stene.“

Nagrade anadska književnica Alis Manro (82) dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2013. godinu, za svoje celokupno životno delo. Članovi Švedske akademije nazvali su je „majstorom savremene pripovetke“. Peter Englund, stalni sekretar Švedske akademije, rekao je da je Alis Manro „sposobna za fantastično portretisanje ljudskih bića“. Manro je 13. žena koja je ovenčana ovim prestižnim priznanjem vrednim 1,2 miliona dolara, i prva je kanadska autorka koja je dobila Nobelovu nagradu još od Sola Beloua, koji je rođen u Kvebeku u Kanadi, a zatim odrastao i živeo u Americi. Manro, koja piše o životima devojaka i žena, porodičnom nasilju, dugotrajnim bolestima, teškom sramu, gruboj sredini koja teško prašta, 2009. godine dobila je nagradu Man Buker za životno delo. Porede je sa Čehovom, Tolstojem, Džonom Apdajkom, Mopasanom i Floberom, ipak, Alis Manro moderan je pisac u „ruhu“ klasika. Oni koji je poznaju kažu da njen život nalikuje njenoj prozi; uzdržan, posmatrački, nepretenciozan, iskren. Objavila je deset zbirki pripovedaka, kao i roman „Životi devojaka i žena“. Njene zbirke pripovedaka su tri puta dobijale nagradu Gavernor, najprestižnije književno priznanje u Kanadi: „Ples srećnih senki“ (1968), „Šta misliš, ko si ti?“ (1978), „Napredovanje ljubavi“ (1986), a dva puta je ovenčana nagradom „Giler“, za knjige „Ljubav

Nobelova

nagrada za književnost Alis Manro dobre žene“ (1998) i za „Bekstvo“ (2004). Alis Manro izjavila je jednom da je pripovetke dugo smatrala književnom formom koja će je pripremiti za pisanje romana, ali se ispostavilo da je pisanje priča ono što najbolje radi. Ove godine u konkurenciji za Nobelovu nagradu bili su i Haruki Murakami, Filip Rot, Džojs Kerol Outs, a spekulisalo se da bi nagradu mogli dobiti Filip Rot ili Alis Manro, zbog toga što su oboje najavljivali da će ostaviti pisanje. Tim povodom Peter Englund dodao je: „Uradila je fantastičan posao, sasvim dovoljno za Nobelovu nagradu, međutim, ako hoće da ostavi pisanje, to je njena stvar“. Alis Manro je od rane mladosti želela da bude pisac, stalno je pisala, i dok je pomagala svom prvom suprugu Džejmsu Manrou da vodi knjižaru, i uz odgoj njihove tri kćerke. Alis Manro rođena je 10. jula 1931. godine u Vingamu, konzervativnom kanadskom gradu zapadno od Toronta, i često je izjavljivala da je opčinjena njegovim pejzažima, kontinentalnom klimom i ekstravagantnim zimama, da oseća atmosferu doma kada vidi kuće od cigala, farme sa bazenima, parkinzima za prikolice, starim, tegobnim, crkvama. „Zapravo sam odrasla u 19. veku, uz

vrednosti koje nisu dugo menjane. Postojala je tu neka stabilnost koja pisca lako može da obuzme. Zapadni Ontario uronjen je u religioznost koju su doseljenici prezbiterijanci, metodisti, katolici, doneli sobom. Moj prvi beg iz te sredine bila je magija čitanja, knjige su mi bile važnije od života“, rekla je Manro jednom prilikom. Njen sledeći beg bio je na Univerzitet Zapadnog Ontarija, a zatim u Vankuver sa suprugom Džimom Manroom, gde je pokušavala da bude tipična, dobra, supruga iz pedesetih godina. Kada je dobila nagradu Gavernor, najveće kanadsko priznanje, nazvali su je „stidljivom domaćicom“, što je zaista razljutilo. „Biti žena pisac isto je što biti i čudovište“, primetila je tim povodom Manro. „Agora“ iz Zrenjanina objavljuje kod nas dela Alis Manro, i njen

glavni urednik Nenad Šaponja kaže za naš list da je ova izdavačka kuća još 2006. godine objavila njenu zbirku priča „Bekstvo“ koja je 2010. imala i drugo izdanje. Da čitaoci od tada izražavaju zadovoljstvo što neko u Srbiji štampa dela ove spisateljice. Takođe, Šaponja naglašava da će „Agora“ uskoro objaviti i novu knjigu Alis Manro „Goli život“. – U međuvremenu objavili smo i jedini roman Alis Manro „Životi devojaka i žena“, kao i knjigu „Previše sreće“. Alis Manro slovi za jednog od najvećih pisaca zapadne hemisfere, često je porede sa Čehovom. Upravo tu i jeste intriga zbog koje su čitaoci i kritičari bezrezervno okrenuti ka njoj, zato što Alis Manro uspeva da pronikne u najsuptilnije ljudske odnose, do stvarnosti koja je lišena iluzija,

tvrda, drugačija. Manro pokušava da otkrije „ono malo duše“ – smatra Šaponja. Kritičari inače u delu Alis Manro prepoznaju otelotvorenje velikih literarnih tema: života, ljubavi i smrti, i naš sagovornik istog je mišljenja: – Te velike teme, nažalost, potisnute su iz naših života. Mi u Srbiji svedoci smo toga da nam se najrazličitije besmislene i beznačajne stvari serviraju kao važne, a ono što jeste najbitnije to nam najčešće izmiče. Alis Manro u svojoj prozi upravo ﬁksira to što jeste najvažnije i to na način velikog pisca, vrsnog stiliste, nekoga ko beskompromisno ide svojim putem – objašnjava Šaponja. Da li se Alis Manro može smatrati feministkinjom, pitamo Šaponju.

– Kao i u slučaju uspešne spisateljice Doris Lesing, i uopšte književnica koje su ušle u „muški zabran“ superiornim pogledom na stvarnost, smatra se da je fokus pomeren ka feminizmu. Ipak, Doris Lesing je tvrdila da nije feministkinja, iako je njeno delo iniciralo feministički pogled na svet. Slično je i sa Alis Manro. Ona se ne bavi politikom, bavi se suštinom – zaključuje Šaponja. Povodom Nobelove nagrade Alis Manro je izjavila da i pored toga što je očigledno bila važan kandidat za ovo prestižno priznanje, ipak nije verovala da će ga zaista i dobiti. Najvažnije u ovom događaju je, prema njenim rečima, skretanje više pažnje na kanadsku književnost. Izvor: Politika

Recenzija rimetno je da trenutno najpopularnija društvena mreža Facebook vrvi od citata, nekritičkog navođenja misli značajnih naučnika, duhovnih lidera, književnika, filozofa, i tsl... Uglavnom je reč o preuzimanju i zloupotrebi mišljenja/jezika u funkciji spravljanja gotovih recepata za život. Direktno nasuprot problematičnoj citatomaniji, stoje pokušaji izuzetnih pojedinaca da, delujući u ovom mediju kao autorske ličnosti, utiču na teorijsku misao i praksu svog vremena. Koristeći lapidarni stil pisanja, one referišu na gotovo celukupnu povest mišljenja, s jedne, i savremenu društvenu problematiku, s druge strane. U problemskom rasponu od Heraklita, preko B. Paskala i Ničeovog „Antihrista“, sve do dečje zbirke „Olovka piše srcem“ i tzv. postfilozofije, može se okvirno definisati i pravac kretanja rukopisa Nemanje Stankovića, koji čini niz sveže razbacanih refleksija, stihova, kolokvijalizama, sentencija i drugih „mrvica“ nad kojima se valja ozbiljno zamisliti... U načelu, može se reći da je čitava knjiga, zapravo, jedan pomalo ekscentrično zamišljeni, ali svakako ubedljivo artikulisani projekat potrage za (egzistencijalnim) smislom, izložen pogledima „drugih“. Pokatkad se, me-

đutim, za ovom vrednošću traga u izokrenutoj vizuri medijske kontrakulture: posredstvom ironizirajućih iskaza, cinički uobličenih opservacija, smrtonosne upotrebe sarkazma, pa čak i groteskno formulisanih prizora (skaradnosti), duhovito „preuzetih“ iz svakodnevice kreativca, boema i advertajzera, te vešto transponovanih u supstancu jednog ﬂeksibilno komponovanog, interaktivnog književno-ﬁlozofskog dela. Ovo fragmentarno tekstualno manevrisanje u Facebook prostoru jedan je od retkih dokaza Kako je moguće misliti na Internetu, koristeći Mrežu kao proširenu alatku Razuma koji istinski deluje. Piše: Divna Vuksanović

Kritika

abetina gozba Karen Bliksen, napokon prisutna i u prevodu na srpski jezik, zbilja je retka, ako ne i unikatna pojava u ovdašnjoj knjižarskoj pojavi – odlično prevedeno, vizuelno artikulisano izdanje, značajan rad po puno osnova i opravdano uvažene autorke, izdanje bogatije za rečit pogovor od čak oko deset stranica iz pera samog prevodioca... U okviru svoje edicije Retro premijere prestonička Geopoetika je nedavno objavila prevod ove izvanredne proze, dokazavši da zapravo ne postoje zakasneli darovi. Babetina gozba je primer čiste književnosti u najsuperiornijem pojavnom joj obliku; u noveli (mada bi u Francuskoj danas ovo bez puno razmišljanja podveli pod mali roman) od samo osamdeset stranica teksta saželo se sve ono za kvalitetnu i dužem trajanju namenjenu prozu bitno – naracija od čije svedene lepote i zaista zastaje dah, maestralno iščišćeni izraz koji ga prati, stil oslonjen isključivo na mogućnosti jezika, sa punom verom u neprolaznu moć brižljivo birane i negovane leksike, nepatvorena emocija i upadljiva polivaletnost na značejskom nivou. Za širi krug čitalačke publike prva asocijacija na Karen Bliksen još zadugo biće ﬁlm Moja Afrika, u kom je sada pokojni reditelj Sidni Polak u stilu holivudski razmahanih produkcija i hipertroﬁranih melodrama predstavio priču

o afričkoj epizodi iz života ove vrsne spisateljice, baš kao što će bar za još neko vreme Babetina gozba biti doživljavana kroz prizmu priče o Oskarom nagrađenom filmu, zasnovanom na ovoj noveli. To ne treba da čudi, ne samo zato što film ostaje bez ozbiljne konkurencije najprijemčljiviji medij i najpopulističkije usmeren vid umetnosti, koji komunicira i sa onima koji knjigoljublju i nisu toliko i toliko često skloni, nego na prvom mestu stoga što naracija koju i na primeru Babetine gozbe nudi Karen Bliksen (možda i posve slučajno) nosi u sebi lakoću pripovedanja, kakvu ipak češće srećemo na filmu nego u književnosti, kao nesumnjivo zahtevnijoj formi izraza. Narativ Karen Bliksen je, pak, implicitno bogat, jer njen jezik je i u Babetinoj gozbi lišen svega kitnjastog i suvišnog i sveden na samoj priči i ciljanoj poenti podređeno. Kako će prevodilac ovog

dela, Radoš Kosović, u pogovoru naglasiti, Bliksen je najčešće podvođena pod termin neoromantičarske struje realizma. Puno je osnova da se ta odrednica prihvati kao posve prikladna u slučaju proze Karen Bliksen, ali time se u neku ruku u drugi plan gura važna stavka njenog stila, a to je snovolikost, ponajpre tipična za bajke i srodne izraze. I zaista – priča o dve sestre, parohove kćeri, postarije usedelice koje u malenom selu na samom kraju Norveške (dakle, u izvesnoj meri i na samom kraju sveta) tiho egzistiraju, usredsređene na dobrotu i posvećenost drugima, manje spokojnima, i koje pod svoj krov primaju napaćenu Francuskinju, koja će ih verno služiti i koja će pokušati da im se tu dobrohotnost oduži priredivši luksuznu večeru u francuskom stilu sveopšteg pretrivanja za dvanaest gostiju, a u čast sto godina od rođenja pokojnog paroha, u sebi nosi gotovo sve ključne sastojke bajke u kanonskom vidu. Doduše, ovde nema moralističke poente koja jeste krajnji cilj svake bajke, ali ima poentiranja u smislu Džejn Ostin, u čijim delima, a evo i u Babetinoj gozbi Karen Bliksen, svaka vrlina, baš kao i svaka pobeda nad vlastitim nedostatnostima biva nagrađena, u ovom slučaju osećanjem iskrenog spokoja i, što je možda i zna-

čajnije, boljim i dubljim razumevanjem ljudske prirode u širem smislu, ali ponajpre pronicljivijim poimanjem biti naravi onih na koje smo u ovim svojim životima, hteli mi to ili ne, upućeni. Bajkoliki prizvuk Babetine gozbe prevashodno je oslonjen na diskretnu ironiju kojom Bliksen boji stranice ovog svog dela, utabavajući put ka suptilnoj, ali zbog toga ništa manje britkoj ili efektnoj kritici nordijskih rigidnosti i opsednutost sobom, koja pomno motri ispod svakog ﬁlantropskog zahvata. Proza Karen Bliksen neodoljivo je šarmantna i preﬁnjeno dirljiva i u tim slučajevima, kada nežno i svrishodno kori, kao i kada istražuje skrivene kutke lepote iznikle na tragediji nedorečenog i ranije preživljenog, i kada zaranja u duboke vode privlačne melanholije, te kada naprosto pripoveda priču o jednom nesvakidašnjem susretu, koji će godinama potom izroditi i jedan neobičan događaj vredan pozornosti i pripovedačice i čitalaca koji ovom štivu bez mane daju šansu. Babetina gozba zapravo je ono što i predstavlja gozba koju priređuje enigmatična Babet – tiha majstorija, i to tiha majstorija od koje se u iskustvenom i emocionalnom smislu nanovo računa vreme. Piše: Zoran Janković

Yvonne Collins i Sandy Rideout

Predstavljamo

Apsolutno svoja Kako preživeti pubertet Vodič za tinejdžerke Nauči da budeš APSOLUTNO SVOJA inejdžerske godine mogu biti najbolje godine u životu. S knjigom Apsolutno svoja saznaćeš kako da prebrodiš teške trenutke i uživaš u izazovima na koje nailaziš. Ova knjiga će ti pružiti podršku, dati ohrabrenje i dobre savete pomoću kojih ćeš izaći na kraj s momcima, ostvariti dobre odnose sa s roditeljima , pronaći divne drugarice i otkriti svoju pravu prirodu Ova knjiga tinejdžerkama pruža podršku, ohrabrenje i dobre savete pomoću kojih će izaći na kraj sa dečacima, ostvariti dobre odnose sa roditeljima, pronaći divne drugarice i otkriti svoju pravu prirodu. Pomoći će svakoj tinejdžerki da bude apsolutno svoja.

Kritika

a pet stotina stranica teksta biografskog romana Limonov Emanuel Karer uspeva dosta toga – za rukom mu ovde polazi da pokaže kako bi trebalo da izgleda svaki valjan i konsekventan biografski roman, čisto pripovedačkim sredstvima uspeva da stvori književni pandan živopisnoj, burnoj i burama sklonoj ličnosti predmeta svoga istraživanja, a dosta umeća pokaže i na planu razvrstavanja relevantnog od (u širem smislu gledano) suvišnog, istovremeno pokazujući virtuoznost pri kompoziciji ovog zamašnog, ambicioznog i zahtevnog dela. Iole upućene i/ili pripremi za čitanje ovo ne bi trebalo da čudi, jer iza biografskog romana Limonov (objavila Čarobna knjiga, prevela Melita Logo Milutinović) stoji Emanuel Karer, vrsni literarata i, što će se kasnije pokazati značajnim po pitanju jednog od značajnih aspekata ovog dela, i zanimljiv ﬁlmski autor. Karer je kod nas možda najpoznatiji po kratkom i izvrsnom romanu Razred na snegu, a u slučaju Limonova ga srećemo u vrhunskoj formi na posve drugačijem polju – na polju biografskog romana, mutantskog podžanra koji u sebi sažima faktografsku preciznost biografske/dokumentarističke proze i jezičko pakovanje, ponajpre karakteristično za ﬁkciju (višeg ranga). A nakon čitanja ovog vrsnog dela čini se da je upravo to bila savršena odežda za biografski roman na temu ličnosti i evolucija/devolucija/revolucija nekoga poput Eduarda Limonova.

Kareru ponajpre treba odati priznanje jer je uspeo da među koricama jedne knjige prikaže svu punoću jednog bitisanja, svu punoću Eduarda Limonova, sigurno ne najveštijeg ili najznačajnijeg ruskog pera svoje generacije, ali svakako najživopisnije pojave na književnoj sceni Rusije u ﬁnišu ionako problematičnog dvadesetog veka. Limonov, taj razbarušeni genije ekstremnog življenja i života provedenog u oprečnostima i lutanjima i posrtanjima koja su sama sebi svrhi, a koja bivaju i jedina stavka od koje nastaje njegova književnost, imao je dosta sreće sa neko tako umešan kao što se Emanuel Karer ovde poželeo da se pozabavi pretakanjem jedne istinski uzbudljive, pa i zamamne egzistencije u reči i stranice. Kareru, i samom potomku (Belih) Rusa, ruski milje je svakako blizak; ipak, ovde se čak ni u tragovima neće naći tragovi apologije za ono što autor smatra ne baš najispravnijim u tamošnjim nazorima, prilikama i navikama. Takođe, u Limonovu nema ni ostrašćenih prozivki na račun sovjetskog i postsovjetskog društvenog kon-

teksta nedovoljno brzo i lako prijemčljivog za zapadnog čitaoca, kome se ova knjiga barem nominalno na prvom mestu i obraća, a nema ni pokušaja ionako vazda varljive equi-distance – ono što Karer nudi, a na šta je uostalom prevashodno i usredsređen jeste pronicanje u samu bit Limonovljevog svetonazora. Karer trijumfuje i na tom planu, jer pred nama iz stranice u stranice izranja punija slika Limonova kao nepopravljivog spadala, avanturiste, radikala kome nema pomoći, književnika možda ponajpre iz nužde, revolucionara kome nijedna revolucija zapravo po volji, ljubavnika sa krajnje upitnim poimanjem tog pojma, odmetnika, kriminalca i paramilitaraca, opozicionara u stalnoj potrazi za novim izgovorima za pobune, drčnog mužjaka neprolazno spremnog da vlastitu veličinu premerava kroz (najčešće, fiktivna) sukobljavanja sa bolje pozicioniranima od sebe... Karer ovde uspostavlja krajnje delikatnu ravnotežu između raznorodnih pojavnih oblika i uloga koje je za sebe prigrabio Eduard Limonov, što za krajnji rezultat ima na trenutke i vratolomnu, a pre svega dinamičnu, sadržajnu i finesama bremenitu prozu o jednom nesvakidašnjem i retko nepopravljivom duhu. Eduard Limonov, kod nas svakako najprepoznatljiviji po svom znamenitom underground romanu To sam ja, Edička, te po potonjim epizodama u ratovima u Bosni i Hrvatskoj, uprkos tom obilju intrigantne faktografije, ipak je junak kome nije tako lako uzeti meru i koga nije nimalo lako saterati u raspoložive izražajne kalupe. Karer superiorno vlada i tom dimenzijom

biografskog romana, jer se na stranicama ove knjige mudro i krajnje usklađeno, bez iole vidljivog šava smenjuju i, što je daleko važnije, dopunjuju prikazi katkad i suprotstavljeni prikazi Limonovljevog lika. Limonov u Karerovom viđenju (i izvođenju) ume da bude i pali anđeo čija sagrešenja je lako razumeti, ali i sobom obuzeti razmetljivac, koji neprekidno uleće u pritajeno homoerotski intonirane sukobe sa nametnutim i svakako realizovanijim autoritetima (poput Putina ili ranije Brodskog). A upravo na toj koti dolazimo do priče o pomalo nenadanoj primeni Karerovog poznavanja zakonitosti i prednosti filmskog jezika i i izraza – naime, suptilno, baš kako je od prve stranice ove izvanredne knjige i navikavao svoje potencijalne čitaoce, Karer jednim majstorskim potezom svojstvenim pre filmskom montažeru nego literati u samom finišu Limonova promišljeno poentira prikazavši svu kompleksnost doživljaja sveta očima i umom Eduarda Limonova. U tom smislu nimalo nisu neosnovane ocene da je Limonova moguće čitati i kao svojevrsnu (drugim sredstvima ispisanu) studiju o donekle i mahnitom ruskom dvadesetom veku i njegovom odjeku u na oko spokojnijem i berićetnijem početku ovog novog milenijuma. Limonov je bravurozno delo istinskog virtuoza na temu kojoj samo najciničnije cepidlake i bigoti nad bigotima među knjigoljupcima mogu da odole, te priču o tome kome se ova knjiga kod nas zapravo obraća vredi ostaviti za neki drugi povod, jer sada se mora uživati u obilju sjajnih izgovora za ozbiljan čitalački poduhvat koji ona nudi. Piše: Zoran Janković

Prikaz

Šonjavk

ada su pozvali mlade posetioce svog sajta da glasaju za omiljenu knjigu decenije, uredništvo najdugovečnije dečje emisije na svetu „Blue Peter“, bilo je iznenađeno kada se na prvom mestu našao „Dnevnik Šonjavka“ američkog pisca Džefa Kinija. Urednik Tim Level je rezultat glasanja preko 15 hiljada dece nazvao „malo šokantnim“ jer obično na takvim glasanjima pobeđuje Suzan Rouling i njen Hari Poter. I sam autor, Džef Kini je bio iznenađen, jer kada je video konkurenciju nije ni sanjao da može da se takmiči sa njima. Ko je Šonjavko koji je uspeo da pobedi najmoćnijeg dečaka – čarobnjaka? Dnevnik Šonjavka je serijal knjiga koji prati avanture dvanaestogodišnjeg Grega Heﬂija koji svim silama pokušava da se uklopi u srednju školu, očajnički pokušava da zakorači u adolescenciju i da, pri tom, savlada svog mlađeg dosadnog brata Manija i starijeg, zlog, brata Roderika. Knjiga je rađena veoma jednostavno - tekst kojim je pisan jeste u vidu rukopisa, jer je u pitanju dnevnik, ilustracije koje prate tekst su jednostavne, kao da ih je crtao 12-godišnjak, humor je blago ironičan, zapleti su jednostavni, gotovo da ih i nema, ali brojke su ono što oduzima dah. Dnevnik Šonjavka je preveden na 36 jezika i objavljen u 35 zemalja. Snimljena su dva ﬁlma, a ukupna vrednost franšize je neverovatnih 550 miliona dolara.

Džef Kini deluje kao sasvim običan momak u četrdesetim. Živi u jednom malom mestu u Masačusetsu, sa suprugom i dvoje dece, vođa je lokalnog kluba skauta, osnovni posao mu je rad na sajtu koji je namenjen deci, a pisanje je nešto što radi sa strane, tokom večeri ili vikendom. „Mogao bih da kažem da mi je pisanje hobi“, kaže Džef Kini. Kao jedno od četvoro dece, Kini je rođen u vojnoj bazi u Merilendu, a odrastao je u predgrađu Vašingtona. Njegov otac je bio vojni

ko pobedio Harija Potera

analitičar koji je radio u mornarici, a potom i u Pentagonu. On je mladog Kinija zarazio sa stripovima. „I dalje mislim da su stripovi sa Pajom Patkom i Ujka Bajom koje je uradio Čarls Barks najbolji koje sam ikada pročitao. Moj otac je, takođe, bio navučen na novinske stripove,tako da su svakog jutra novine bile otvorene na stranama sa stripovima“, kaže Kini. Kinijeva majka je bila vaspitačica koja je očajnički pokušavala da svoje sinove zadoji feminističkim idejama.

„Bila je dobronamerna u svojim pokušajima, ali su rezultati bili loši“, kaže Kini. „Ipak, njoj mogu da zahvalim sa svoje radne navike. Bila je neverovatna. Mogla je da gleda tv kada sam odlazio na spavanje oko 23h, a ujutru, kada bih se probudio, sav njen posao je bio urađen. Ona je takođe imala i kompjuter, što je tada bilo retkost, ali je to uticalo na moju dalju karijeru“. Što se tiče Suzan Hefli, šonjavkove majke, Kini kaže da je uzeo gomilu arhetipova i kreirao univerzalnu, uobičajenu majku. Mada, priznaje da je najveća inspiracija bila njegova supruga. „Na primer, za šesti rođendan mog sina, na pozivnicama je napisala da gosti kao poklon donesu isključivo knjigu. Nije želela da ljudi donose svakakve gluposti, tako da je moj jadni klinac dobio tonu knjiga“, priča Kini. Kini odbija da prizna koliko je fiktivna porodica Hefli inspirisana njegovom pravom porodicom. Sa jedne strane, njegov stariji brat jeste svirao bubnjeve, ali nije bio monstrum poput Roderika. A Hefildovi nemaju ćerku, za razliku od Kinijevih. Njegov put do uspeha i Šonjavka je bio krivudav. Prvo je otišao na vojnu akademiju. Upisao je koledž sa vojnom stipendijom. Tamo je, jednom prilikom, nacrtao strip o društveno neprilagođenom brucošu. Tako je pronašao svoju strast, a to nije bio život u vojsci.

Posle godinu dana prebacio se na lokalni koledž u Masačusetsu, gde se njegov neprilagođeni brucoš Igdoof pojavljivao redovno u studentskim novinama. Nakon diplomiranja radio je u masačusetskim novinama, zatim u ﬁrmi koja se bavila softverom, da bi na kraju završio kao dizajner video igrica za dečije sajtove. Svo to vreme on je radio na svojim stripovima. „Tri godine posle diplomiranja sam pokušavao da distribuiram svoje radove. Međutim,na kraju sam morao da se suočim sa činjenicom da ja nisam profesionalni crtač i da moji radovi nisu na potrebnom nivou. To je bio prelomni trenutak za mene. Shvatio sam da, ako želim da me prihvate kao crtača, moram da pojednostavim svoj rad. Da crtam kao da sam klinac. Tako da sam radio devet godina na mom Šonjavku. Znao sam da je to jedina moja dobra ideja i bio sam spreman da istrajem i dvadeset godina, ako je bilo potrebno. Znao sam da radim na nečemu na čemu bih trebalo da radim.“ I tako, 2004. godine, dok je radio na FunBrain, sajtu koji se bavio poučnim igricama za decu, uredništvo je tražilo ideju za sadržaj kojim bi privukli publiku tokom letnjih odmora. Kini je pokazao svoj Dnevnik Šonjavka i njegov šef je pristao da Dnevnik izlazi kao niz svakodnevnih unosa na sajtu. Na početku je imao 20 000 pregleda dnevno, ali je kasnije cifra dostizala čak između 70 i 90 hiljada pregleda dnevno. Kada je 2006. godine otišao na neku strip konvenciju u Njujorku, Kini je odštampao dvadesetak svojih radova u nadi da će da pronađe izdavača

koji je voljan da to objavi. Nije bio preplavljen ponudama. Jednom izdavaču se Šonjavko učinio interesantnim, ali nije uspeo da ubedi nikoga od svojih kolega iz izdavačke kuće da ga štampaju. Čak i kada je,na kraju, objavljena tiraž je bio svega 15 hiljada primeraka. I sve je planulo. Doživeo je neočekivan uspeh. „Osećao sam se kao u Trumanovom šouu“, kaže Kini. „Sve je bilo tako nestvarno i svaki dan se dešavalo nešto neuobičajeno“. Od tada je Džef Kini bio proglašen za jednog od sto najuticajnijih ljudi časopisa Time, bio je jedan od govornika na svetskom ekonomskom forumu u Davosu, zajedno sa Džejmsom

Kameronom, a bio je pozvan i na ručak sa bivšim američkim predsednikom Džoržom Bušom Starijim, njegovom suprugom Barbarom, njihovim unucima, aktuelnim predsednikom Bušom Mlađim, njegovom suprugom, Kondolizom Rajs i njenim suprugom. „Šta ja ovde tražim?“, zapitao se tom prilikom Kini. Međutim njegov privatni život se nije promenio. I dalje živi u malom gradu, ima iste navike. Kada je počeo da radi kao vođa skauta, jedan od klinaca skauta je napomenuo da liči na čoveka koji radi Dnevnik Šonjavka. Tokom promocije ﬁlmova rađenih po njegovim knjigama roditelji koje je sretao nisu bili impresionirani njim što je

njemu sasvim odgovaralo. Svestan je da mogu da se presele na Beverli Hils i da bi tada njihov život bio drugačiji, ali smatra da mu je sasvim lepo sada. Takođe, pošto je njegov život uobičajen, stvari o kojima piše su takođe svakodnevne. Promena načina života bi uticala na njegovo pisanje. Njegova porodica još uvek nije uspela da prihvati veliki uspeh koji je postigao. I dalje žive u istoj kući, voze iste automobile, nose, gotovo istu, odeću. Odlučili su da doniraju novac za obnovu jedne stare zgrade koja se nalazi u centru grada u kome žive. Nejveći trošak im je bio taj što su kupili malu kuću u susedstvu, kako bi on na miru mogao da radi, jer je njihova kuća jako mala. Nema nameru da napusti rad na edukativnim sajtovima za decu na kojima radi. Sa petom knjigom koju piše on mora da odluči da li će njegov junak da odraste ili će zauvek da ostane u prepubertetskom dobu. Najbolji strip junaci nikada ne stare. Pogledajte samo Čarlija Brauna“, kaže Kini. Planirao je da uradi deset knjiga serijala, ali ako kvalitet bude opadao, onda će da ga završi i ranije. „Moje knjige nisu neka teška književnost“, kaže Kini. „Ja sam pisac fazona. Pišem gomilu fora i šala koje pokušavam da povežem radnjom. Ali ako na taj način nateram decu da bočnu da čitaju i da uvide da je čitanje kul ili zabavno, biću ponosan na sebe“. Izdavačka kuća Dereta je, do sada objavila četiri nastavka Dnevnika Šonjavka, na srpskom jeziku.

Prikaz

ko ste se posle čitanja čuvene knjige „Devojka sa zmajevom tetovažom“ osećali prevarenim jer u knjizi nije bilo nikakvih zmajeva, onda je knjiga koju je napisao Britanac Adam Roberts pravo štivo za vas da izlečite duševne bolove. On prepričava najčuveniji švedski triler uz dodavanje letećih bljuvača vatre koji čuvaju svoje blago u pećini. Možda vam ovaj koncept deluje malo šašavo, ali Adam Roberts je u poslednjih nekoliko godina napisao niz knjiga u kojima parodira čuvene autore, poput Dana Browna, J. R. R. Tolkiena i Charlesa Dickensa. Kada ovo znamo, onda je manje čudno to što se latio da na osnovu Milenium trilogije stvori Scandragoniu, paralelni svet u kome vlada rasa evolutivno naprednih nordijskih zmajeva.

Priča počinje kada bogatom industrijalcu Helltriku Vagneru, kao i svake godine od kada je ćerka njegovog bratanca Hellfira nestala pre jedno trista godina, stigne paket u kome se nalazi jezik zmaja. Međutim ove godine on konačno odlučuje da preduzme nešto i kontaktira najpoznatiji časopis koji „pronalazi stvari“ i traži da njihov najbolji reporter Kaal Morekill Brimston, pod krinkom pisanja porodične istorije, dođe na njegovo imanje i reši misteriju Hellfirinog nestanka. Međutim ovde postoji jedna kvaka. Kaal je u stvari šmokljan čije se uspesi baziraju na iskorišćavanju istraživanja svojih mlađih saradnika, naročito mlade ale koja ima tetoviranu devojku na svom desnom krilu, Lizbreath Salamander. Zato on, zajedno sa njom odlazi na Vagnerovo imanje, gde pokušava da reši misteriju. Ispostaviće se da je Helfirin nestanak nešto što se nalazi u srcu zavere koja se tiče celog zmajevočanstva.

Nosilac prstena iliti Spasitelj Prikaz

Hronike Tomasa Kovenanta

ovoljno je da upoznate Kovenanta i da shvatite da ovoj priči možete dodeliti status kopije Gospodara prstenova samo ako niste čitali jedno od ova dva dela, imate veliku želju da se inatite ili jednostavno nemate vezu s vezom. Donaldson sagu započinje portretišući njenog junaka. Tomas Kovenant je hodajući primer stare jevrejske kletve - dabogda imao pa nemao. U jednom trenutku njegov život je izgledao kao bajka - bio je oženjen ženom koju je iskreno voleo i sa kojom je imao sina, živeo je sa porodicom

mirno na maloj farmi konja koja im je pripadala, napisao je svoj prvi roman koji je postao bestseler. Sve je bilo divno... do trenutka kada su mu lekari saopštili da ima lepru. Preko noći, za ceo svet, Tomas Kovenant, muž, otac, pisac i prijatelj, postao je samo gubavac. Nečist prokažena. Sve je izgubilo bilo kakav značaj osim lepre. Žena ga je momentalno napustila i odvela malog Rodžera. Prijatelji su prestali da se javljaju. Lokalni bakalin mu je dostavljao namirnice do farme kako ne bi dolazio u radnju. Gra-

đani su plaćali njegove račune za struju kako ne bi dolazio u grad. Za svet ljudi on je bio hodajući mrtvac, izgubio je pravo da hoda među njima, da ih dotiče, kao što su umrtvljeni nervi u njegovim preostalim prstima izgubili osećaj dodira. A Kovenant se promenio i prilagodio, postao ono što je njegovo novo stanje zahtevalo da bi preživeo. Čvrst. Kontrolisan. Opor. Realističan. Prekaljen. Mrtav iznutra. Možda to najbolje ilustruju ovi pasusi, ključni za razumevanje kompletne sage: Pa ipak, nije bio baš pripravan na sve što ga je snašlo. Naredni šok koji je doživeo nije očekivao. Pošto je dvatri puta pregledao prispelu poštu kako bi se uverio da od Džoane nije stiglo nijedno pismo i pošto je preko telefona razgovarao sa advokatom koji mu je vodio poslove - pri čemu je osetio njeno nezadovoljstvo i uzbuđenje - otišao je do brvnare u šumi i seo da pročita ono što je trebalo da bude početak njegove nove knjige. Slepo siromaštvo napisanog ga je zaprepastilo. Nazvati ono što je do tada uradio smešnim i naivnim predstavljalo bi čist kompliment. Teško da je mogao i poverovati da je odgovoran za to oholo smeće. Te je noći ponovo pročitao svoj prvi roman, bestseler. Zatim je krajnje oprezno zapalio vatru u ognjištu i spalio i roman i započeti rukopis. Vatra! - pomislio je. Pročišćenje. Ako ne napišem više nijednu reč, bar ću osloboditi svoj život tih laži. Mašta! Kako sam mogao biti u toj meri samozadovoljan? I dok je tako posmatrao stranice kako se pretvaraju u pepeo,

spalio je s njima i sve misli o daljnjem pisanju. Prvi put je shvatio bar delić onoga što su lekari govorili; morao je da izbije iz glave maštu. Nije sebi mogao da dozvoli da mašta, da zamisli Džoanin lik, radost, zdravlje. Ako se bude mučio nedokučivim željama, zaboraviće da se drži zakona koji mu je omogućio da preživi. Mašta ga je mogla ubiti, navesti ga, zavesti ili trikom naterati na samoubistvo: kada uvidi čega će sve morati da se liši, zapašće u očajanje. Kada se vatra ugasila, utabao je pepeo stopalom kao da je time hteo da zapečati jedno razdoblje života. Zbog onoga što je bio i što jeste, Kovenant je odabran da bude ključna ﬁgura u odlučujućem sukobu Tvorca i Kletnika, personiﬁkacija stvaranja i uništenja, za opstanak zemlje. Izabran je od strane obojice, jer je u sebi nosio potencijal za obe svrhe. Prebačen je u Domaju, zemlju koja egzistira paralelno sa našom Zemljom i u kojoj je Kletnik prema pravilima igre zarobljen sve dok ne uspe da je razori. Tamo ga čeka šok za šokom. Stvarnost

Domaje - njena životnost, jer priroda je ovde na korak od živog bića, preplavila je Kovenantova odumrla čula i razum. Nervi u njegovoj koži, nervi koje je nemoguće regenerisati, oporavili su se momentalno - ponovo je zadobio osećaj dodira. Ljudi su ga dočekali sa dobrodošlicom, kao spasitelja, videvši u njemu, zbog njegovog osakaćenog tela, reinkarnaciju heroja iz davnina, Bereka Troprsta. Njegova venčana burma, koju je iz nekog razloga i dalje nosio, napravljena od belog zlata, materijala koji je nemoguće naći u Domaji, predstavljala je okultni predmet s kojim bi bilo moguće izvesti čuda kojima ništa ne bi moglo parirati. Reklo bi se, tipičan početak herojskog epa. Ima samo jedan problem. Kovenant ni u šta od toga nije verovao. Jedino razumno objašnjenje za sve što ga okružuje, za fenomene koji su ga snašli, za oporavljene nerve, za Domaju, prema njemu, je ludilo u koje njegov sopstveni um pokušava da ga gurne. Bio je siguran da umišlja, da njegova mašta, za koju je sada verovao da mu je najveći neprijatelj, pokušava da kompenzuje njegovu uzaludnost i beskorisnost u stvarnom svetu sanjarijama o lažnom, u kojem bi bio heroj i spasilac. Bio je siguran da je sve samo trik bolesti da mu dođe glave. Prve noći po dolasku u Domaju, silovao je prvu osobu koju je u njoj sreo, šesnaestogodišnju devojčicu po imenu Lena, kćer Atiaran, družbenice Trelove. Sledi - o dobrim momcima, lošim momcima, i neomeđenima Piše: Vladimir Milosević

Mitologija

Edska poezi

G 74

odine 1643. islandski biskup Brinjolf pronalazi stari rukopis o kome se dotad skoro ništa nije znalo. Ranije se znalo za proznu edu koju je napisao Snori Sturlason koji je citirao određene paganske pesme, ali se nije sa sigurnošću znalo da li takva starija, poetska eda koja sadrži te pesme zaista postoji. Brinjolf shvata da je on upravo nju pronašao i znajući njenu vrednost, odlučuje da je da na poklon danskom kralju. Zato se rukopis u kome je poetska eda zapisana zove Codex Regius – Kraljevski rukopis. Pošto niko ništa nije znao o tom rukopisu sve do njegovog pronalaska, niko i ne zna ko ga je napisao i tačno kad. Lingvisti i kodikolozi su samo uspeli da utvrde da sâm rukopis potiče iz 13. veka, ali su pesme u njemu nesumnjivo daleko starije. Vrlo verovatno su se usmeno prenosile sa kolena na koleno dok neki srednjovekovni islandski Vuk Karadžić nije odlučio da ih zapiše. Neke od pesama su toliko stare, da se njihova radnja uopšte ne odvija na Islandu gde su zapisane, a koji je naseljen Nordijcima tek 875. godine (ranije su na Islandu živeli malobrojni irski monasi), već u Norveškoj, što znači da su neke od tih pesama stare više od 1200 godina. Većina tih pesama su pagan-

ske i predstavljaju najbolji i najvredniji izvor ne samo nordijske, već i zajedničke starogermanske mitologije. Codex Regius počinje pesmom Proroštvo proročice (staroislandski Vǫluspá) koja detaljno opisuje nastanak, kraj i preporod sveta po nordijskoj mitologiji. Čitava pesma je uvid u kosmogoniju nordijske mitologije. Zanimljivo je to što bogovi nisu besmrtni – oni će umreti. Ljudi su od drugih mitskih bića odvojeni jer žive u različitim svetovima, ali to ne znači da se nikad ne mogu naći u istom. Proročica prvo moli ljude (ili kako se u pesmi oni nazivaju – Hejmdalov rod) za tišinu. Zatim pita vrhovnog boga, Odina Sveoca da li želi da čuje drevno znanje. Proročica opisuje

ija – prozor u nordijsku mitologiju

drevnih devet svetova koji su puni divova, patuljaka, vilenjaka i bogova. U jednom od tih devet svetova su živeli ljudi – Midgard ili Srednja zemlja (zvuči poznato?). U drugom svetu, Svartalfarhejmu, su živeli patuljci. Između ostalih: Balin, Dvalin, Bifur, Bofur, Bombur, Gloin, Dori, Ori i Gandalf (opet, zvuči poznato?). Još jedan od svetova je Jotunhejm – dom ogromnih ledenih divova, neprijatelja čovečanstva a često i samih bogova. Alfhejm je bio dom vilenjaka, Niflhejm svet leda, Muspelshejm svet vatre. Hel je bio svet mrtvih. Postojala su još dva sveta, rezervisana za bogove. Nordijski bogovi su bili podeljeni u dve grupe, ponekad

međusobno suprotstavljene. Prvu grupu su činili Asi koji su živeli u Asgardu. Asi su bili viši bogovi, često povezani sa borbama i ratom. To su vrhovni bog Odin, njegova žena Frig, njihovi sinovi Tor i Baldr, zatim bogovi Tir, Hejmdal i drugi. Druga grupa bogova su bili niži bogovi, obično bogovi plodnosti, lepote i poljoprivrede – Vani, koji žive u Vanahejmu. To su bili Frej, Freja, Njord i drugi. Ovih devet svetova počiva na granama drveta Igdrasil. A iz bunara u podnožju drveta dolaze tri mudre devojke – Norne, čija su imena Urd (Beše), Verdandi (Biva) i Skuld (Biće). One poznaju sva dešavanja, svu istoriju i svu sudbinu sveta. Proročica nastavlja da opisuje rat Asa i Vana u kom su Asi pobedili, ali umesto da unište Vane, oni su se ujedinili sa njima. Odin želi da zna više, te proročica onda govori o kraju sveta – Ragnaroku. To je poslednja bitka u kojoj će svi ljudi, svi divovi i skoro svi bogovi biti uništeni. Ceo svet će biti opustošen, beživotan i potopljen. Vrhovni bogovi Odin, Tor, Tir, Frej, Baldr i Loki će umreti, ali će Baldr vaskrsnuti i sa ostalim bogovima će oživeti svet, koji će cvetati a da niko po njemu ne seje seme života. Proročica to Odinu opi-

suje ovako: Fyllisk fjǫrvi Hrani se životom feigra manna mrtvih ljudi rýðr ragna sjǫt a dom bogova rauðum dreyra. krvlju mrtvih boji. Svǫrt verða sólskin Crn postaje sjaj sunca, of sumur eftir, a na leto potom, veðr ǫll válynd vreme će besneti. vituð er enn, eða hvat? Znaš li dovoljno, ili ne?

dnju pesme, a na osnovu toga može da generiše veći broj stihova a da ih prethodno ne mora naučiti napamet. To čak daje dovoljna ograničenja formi pesme, da se ona jako malo menja vremenom. Ovakvo gledište, doduše, nije dominantno među stručnjacima, pre svega zato što ne postoje nikakvi do-

Proroštvo proročice je klasičan primerak edske poezije koji je pisan aliteracionim stihom sličnim onom koji se može naći u staroengleskom epu Beovulf. Nordijski pandan tog stiha se zvao fornyrðislag („napravljen poput starih reči”). Fornyrðislag je aliteracioni stih gde svaka strofa sadrži 8 kratkih, tj. 4 duga stiha. Gorenavedena strofa je pisana tako da svaki kratki stih ide ispod drugog, ali je moguće pisati ih i drugačije, tj. po dugim stihovima (što je uobičajeno u savremenim izdanjima staroengleske poezije) gde se između kratkih stihova u jednom dugom stavlja malo veći razmak: Fyllisk fjǫrvi rýðr ragna sjǫt Svǫrt verða sólskin veðr ǫll válynd

feigra manna rauðum dreyra. of sumur eftir, vituð er enn, eða hvat?

Svaki od kratkih stihova ima po dva naglašena sloga, svi ostali su nenaglašeni. Ovakva pravilna versifikacija omogućava da se edska poezija peva, isto kao i naša narodna epska poezija. Ovakva sličnost nije prošla neprimećeno – veći broj stručnjaka je obratio pažnju na ovu sličnost. Neki su čak smatrali da su se ove pesme prenosile s kolena na koleno na Islandu baš kao kod naših guslara – narodni pevač poznaje versifikaciju, formu i ra-

kazi koji bi potkrepili takvu prirodu edske poezije. Još jedna edska pesma sa ovakvim stihom jeste Pesma o Trimu (Þrymskviða). Ona se takođe nalazi u Codex Regius rukopisu, i njeno poreklo nije baš jasno. Ranije se smatralo da je ona izuzetno stara i da je nastala još u 8. veku, mada novija istraživanja poka-

zuju da je verovatno da ona nije mnogo starija od samog rukopisa, tj. od 13. veka. Trim je bio glavni ledeni div koji je uspeo da otme Torov čekić (Mjolnir) i zahtevao je da se prelepa boginja Freja uda za njega da bi pristao da vrati čekić Toru. Bez svog čekića, Tor nije imao svoju moć i nije mogao da

štiti ljude od zla. Freja ne želi ni da čuje za takav dogovor, te se Tor prerušava u Freju i odlazi kod Trima. Kada se na kraju domogne svog čekića, Tor ubija sve divove i vraća se Asgard kao pobednik. Neki stručnjaci smatraju da je ova pesma morala nastati u doba kad su Islanđani već primili hrišćanstvo, jer predstavlja svojevrsnu parodiju na nor-

dijske bogove – muževni, moćni bog Tor se prerušava u nevestu u haljini i sa velom da bi povratio svoj predmet moći koji mu je ukraden. Nije sva edska poezija mitološka i paganska. Postoje i druge pesme, poput Govora Visokog (staroislandski: Hávamál) koja je gnomske tj. poslovične prirode i sadrži savete za dobar i ispravan život. Ona nije pisana u fornyrðislag stihu, već u tzv. ljóðaháttr („način pesme“)stihu koji je bio nešto složeniji od fornirdislaga. Baš zbog te složenosti, ljodahatr se često koristio u gnomskim pesmama jer je sam po sebi iziskivao veću veštinu pesnika. Edska poezija predstavlja jedno od najvećih književnih bogatstava severne Evrope, i čitave srednjovekovne evropske književnosti. Osim što pruža uvid u nordijsku mitologiju, ona nam pokazuje kako se poezija stvarala u srednjem veku dok je još bila podložna strogim pravilima i ograničenjima, nešto sasvim drugačije od potpuno slobodne savremene poezije. Zato su Ede vredne čitanja i istraživanja čak i danas. Prevode edske poezije na srpski jezik nije tako lako naći, pošto su poslednji put načinjeni pre više od 30 godina, ali se zato njen prevod na engleski može lako pronaći na Internetu, iako ni te prevode nije lako čitati zbog upotrebe arhaičnog jezika. Ukoliko se pojave novi prevodi na srpski jezik ili stara izdanja dožive ponovno štampanje, predlažemo čitaocu da iskoristi tu priliku i pročita bar tri najpoznatije edske pesme – Proroštvo Proročice, Pesmu o Trimu i Govor Visokog. Piše: Dejan Antić

Zanimljivosti njižare na otvorenom postaju sve popularnije širom sveta, a možda jedna od najmanjih se nalazi u srcu Njujorka, na Menhetnu. Zove se „Mala slobodna biblioteka“ i u njoj ima mesta samo za jednu osobu. Ona služi da ljudi svrate u nju i pogledaju knjige pre nego što ih pozajme iz neke „velike“ biblioteke. Spolja deluje kao prevrnuta kofa na štulama. Ima i male otvore tako da potencijalni poseti-

Najmanja knjižara oci mogu da zavire u nju pre nego što odluče da je posete. Cilj ove biblioteke jeste da podstiče ljude da čitaju knjige. Na žalost, ova knjižara bila je otvorena samo do kraja septembra. Za nešto više, Njujorčani će morati da posete neku od regularnih, „velikih“, biblioteka.

Iščekivanja

Da li ste uzb J

oš kao klinac, dok sam čitao Pet prijatelja i Izaberi svoju pustolovinu, pričalo se po bibliotečkim krugovima od mene malo starije omladine da postoji knjiga koja je toliko moćna da može da, iz korena, promeni čovekov život. Ta knjiga je bila „Lovac u raži“, a njen autor misteriozni Selindžer. Moj život je tad išao jako utabanim i dosadnim putem, pravcem osnovna škola – srednja – faks – posao – kredit – smrt. A svako ko je putovao oko sveta sa Filijasom Fogom ili je živeo na Tajanstvenom ostrvu ovaj put je izgledao ovako smrt – smrt – smrt – smrt – izbori – smrt. Jedva sam čekao da skrenem nekom stazom od žute cigle. I zato sam dosta nade ulagao u Lovca u raži. I onda je došao taj trenutak. Dovoljno sam sazreo i bio sam psihički spreman da se suočim sa Holdenom Kolﬁldom. Bilo je to razočaravajuće iskustvo. Posle čitanja knjige nisam bio u stanju da pomeram oblake, da vidim Smaragdni grad, niti bilo šta slično. Pre nekoliko godina su i autori satiričnog South Parka, Trej Parker i Met Stoun, u jednoj epizodi obrađivali temu ovog „skandaloznog“ romana u kome ništa nije skandalozno. Nemojte da širite priču, ali čuo sam da postoje i osobe kojima je Selindžerova zbirka priča Za Esme promenila život. Nisam još uvek upoznao ni jednu osobu uživo, ali po kuloarima se i dalje priča o njima.

buđeni zbog novih starih Selindžerovih knjiga? U međuvremenu sam nailazio na knjige koje nisu bile tako moćne da menjaju život, ali dovoljno snažne da menjaju mene, malo po malo. Ali i dalje žalim za nekim sveobuhvatnim prosvetljenjem i gajim nadu. Zato sam sa radošću dočekao najavu izlaska novih Selindžerovih knjiga koje do sada nisu nikada objavljene. U najnovijoj Selindžerovoj biograﬁji koju su napisali Dejvid Šilds i Šejn Salerno, originalnog naslova „Selindžer“, najavljuje se izlazak više neobjavljenih dela čuvenog autora.Šta je slavni pisac radio tokom poslednjih pedeset godina svog života posle povlačenja u samoizolaciju? Dobro je poznato da je čuveni autor pisao - prijatelji, susedi i članovi njegove porodice tvrde da je radio do pred smrt 2010. godine. Sam Selindžer je, u intervjuu Njujork tajmsu 1974. godine, otkrio da svaki dan piše, ali za sebe. Ipak, nema saglasnosti o tome šta je pisao, niti konkretnih podataka šta je pisac čuvao u svom šefu u kući u Nju Hempširu. Postoje brojne spekulacije o tome šta je pisao Selindžer i šta bi trebalo da bude objavljeno u periodu od 2015. do 2020. godine. Jedna od pretpostavki je da će biti objavljene nove priče o porodici Glas. Selindžer je do sada već pisao o članovima ove porodice u pričama koje su objavljene.

Možda najvažnija i nešto što publika najviše isčekuje jeste zbirka „Poslednje i najbolje od Petra Pana i druge priče“ u kojima se Selindžer bavi porodicom Kolfild. U jednoj priči Holdenov brat Vinsent priča sa svojom majkom o tome da li bi trebalo da se pridruži armiji i bori u Drugom svetskom ratu. Jedna priča, koja prethodi Lovcu u žitu, govori o tome kako je umro Holdenov brat Kenet, odnosno Ali, čije se ime provlači kroz neke Selindžerova najpoznatija dela. A tu je i naslovna priča Poslednje i najbolje od Petra Pana, priča koja je dostupna za čitanje u univerzitetskoj biblioteci na Prinstonu. Knjige koje se bavi filozofijom života i religijom su svakako zlatna koka među ovim knjigama čije se objavljivanje očekuje. Tokom pedesetih godina Selindžer je počeo da sledi duhovnog učitelja Swami Nikhilananda tako da su ova dela verovatno nastala pod njegovim duhovnim uticajem. Poslednja grupa su priče čija se radnja dešava tokom Drugog svetskog rata i koje su bazirane na Selindžerovim ličnim iskustvima u njemu. Ovo su dve knjige koje njegovi biografi i izučavaoci najviše iščekuju. Jer je Drugi svetski rat nešto što je mnogo uticalo na Selindžera i njegovu ličnost, tako da će ove knjige pomoći ljudima da malo bolje razumeju njegovu osobenost i dela.

Zanimljivosti

T 82

eško da bi bilo ko imao neobičniji dan od Gregora Samsa koji se jednog jutra probudio kao buba, kako se to desilo u priči Franca Kafke „Metamorfoza“. Niko osim, možda, samog Kafke, kada bi video da je ovo njegovo delo upotrebljeno u reklami za toalet papir. U najnovijoj reklami Charmina, animirana porodica medveda govori u kameru da li uživaju dok su „na prestolu“. Neki uživaju u miru i tišini, neki to vreme iskoriste da pošalju sms, a najmlađa ćerka porodice medveda daje neobičan odgovor. Ona kaže da ponekad voli da čita dok je

Kafka u klozetu tamo i tom prilikom pokazuje knjigu Franca Kafke na čijoj se naslovnoj stranici nalazi, osim imena autora, i crtež bube. Umetnici svih vrsta često u svojim delima prave reference na radove Franca Kafke. Nekada je upotreba Kafke u njihovim delima toliko izražena da se delo naziva „kafkijanskim“. Da li je ova reklama povećala prodaju toalet papira među ljubiteljima Kafke ili je, obrnuto, povećala prodaju Kafkinih dela među ljubiteljima sedenja na wc šolji je pitanje na koje još uvek nemamo odgovor.

Knjižara na točkovima

Zanimljivosti

spričaj priču je projekat koji za cilj ima da portugalsku književnost i kulturu što više približi turistima. Jedna lokalna kompanija MSTF Partners je u okviru ovog projekta napravila web sajt posvećen ovome, dizajnirala logo koji se nalazi na svim stvarima koje se korite u ovom projektu , kao i poseban kombi knjižaru. Koncept knjižare na točkovima jeste da predstavlja svojevrsnu pokretnu razglednicu koja bi turistima tre-

balo da pokaže značaj i važnost portugalske literature. Pokretna knjižara omogućava ljudima da kupe dela najpoznatijih portugalskih pisaca, kao i onih manje poznatih. Dostupni su i prevodi na stranim jezicima. Prema rečima idejnih tvoraca ovog projekta Portugalija je zemlja velikih priča i pripovedača i oni su na ovaj način želeli da upute izazov svojim gostima, da i oni ispričaju neku priču o ovoj zemlji.

Dragulji

ogromnoj Rusiji nije iznenađenje kada se otkrije neki skroman dragulj dela kulture koju Rusi tako visoko vrednuju. Muzej koji je napravljen od stare vikendice Antona Pavloviča Čehova je jedno od takvih mesta. Do muzeja se stiže ako iz Moskve krenete vozom, istom onom prugom kojom je i Anton Čehov išao, na sever jedno pedeset kilometara do grada Čehova. Čehov je mali grad, koji se pre 1954. godine zvao Lopasnja i predstavlja klasični miks sovjetskih zgrada i razuzdane kič novogradnje. Na rubu grada se nalazi jedna od najbogatijih samostana u Rusiji u kome se nalaze brojne crkve iz 17. i 18. veka. Seoskim putem, koji nije dobro obeležen tablama tako da postoji opasnost da se posetioci izgube negde, iz Čehova se stiže u selo Melihovo u kome se nalazi muzej posvećen velikom piscu. Muzej je opstao zahvaljujući mukotrpnom radu izuzetnih pojedinaca koji su se odolevali protivljenju ili, samo, ignorisanju sovjetskih vlasti. Danas ovo mesto nije samo svetilište posvećeno jednom od najvećih svetskih pisaca, već predstavlja i svedoka istorije duge više od jednog veka. Čehov je ovo imanje kupio 1892. godine kada je već bio ostvaren i poznati pisac kada je u novinama pročitao oglas u kome se

Književno svet nudi zemljište sa već izgrađenom dačom na njoj. Piscu i njegovoj velikoj porodici, roditeljima, sestri i trojici braće, se odmah dopalo imanje. Narednih sedam godina koje je proveo u Melihovu, pre nego što je zbog bolesti morao da ode na krimsko odmaralište na Jalti, Čehov je napisao oko 42 dela, uključujući i Ujka Vanju i Galeba. Postoji jedan mali aneks od tri sobice, koji je prvobitno bio predviđen za goste, ali je vremenom postao piščevo utočište od porodične gungule. Ovaj prostor je Čehov nazvao Galeb i u njemu je i napisao istoimenu dramu. Kada je porodica Čehov boravila ovde oni su se zabavljali, bavili se vrtlarstvom, slikali, uživali u muzici. To je bio život u dačama kakav su nekada porodice u Rusiji sebi mogle da priušte. Piščev brat, Aleksandar , se bavio fotografijom, tako da su zidovi dače prekriveni njegovim fotografijama iz života porodice Čehov. Pored ovih fotografija na zidovima se nalaze i slike poznatih umetnika koji su posećivali ovu vikendicu. Čehov je osim pisanja i vođenja domaćinstva bio i lekar. On je sam spravljao lekove i uvek je bio spreman da pomogne i najsiromašnijem bolesniku. Čehovljev altruizam i skromna veličina njegovog imanja su u velikoj suprotnosti sa odno-

ilište: čehovljeva vikendica sima koji danas vladaju u Rusiji, gde milioni ljudi gladuju, a manjina troši više nego i jedna generacija pre njih. Možda je pisac osećao potrebu da pomaže svima, ma koliko siromašni bili, zbog njegovog oca, koji je započeo život kao siromašni kmet, a tek u šesnaestoj godini postao slobodan. Imanje je moralo da se renovira, jer je tokom perioda u kome je bio deo zadružnog imanja, kolhoza, od 1920. godine bilo totalno ruinirano. Piščeva sestra Marija koja je dočekala duboku starost pokušala je da 1940. izdejstvuje da se, makar, mali aneks Galeb pretvori u muzej posvećen njenom bratu. Ali pravi uspeh je postignut tek posle rata, kada se u ovu kuću uselio ratni veteran i umetnik Jurij Adejev. On je zajedno sa Marijom i Čehovljevim sestrićem počeo da obnavlja imanje i kuću koja je bila zapuštena. Najveći broj eksponata je donet kasnije iz piščeve kuće na Jalti, tako da sada možemo da zavirimo u autentičan način života u seoskoj dači 19. veka. Osoblje muzeja čak i gaji isto voće i povrće u bašti koje je gajeno i za vreme kada je ovde živeo slavni pisac. Danas, zahvaljujući lokalnom školskom pozorištu, zatim internacionalnom pozorišnom festivalu, kao i specijalnim festivalskim događajima i performansima koji se održavaju tokom leta, grad Čehov poseti godišnje 100 hiljada turista.

Saveti a dnu cele stvari postoje dva jednostavna principa koja bi smo mogli da shvatimo kao zakon. Kao prvo, ako imate izbora, uvek izaberite slabije piće, ono je uvek bolje. Ne bezbednije, ali bolje. Drugo pravilo svakog pravog posvećenika je da ne pije dok ima bilo kakvog posla. Ima ovde još mnogo toga, ali ovo je dovoljno za brucoše, a apsolventi ova dva principa nikada ne napuštaju. Ovako je, između ostalog, napisao američki novinar H. L. Menchen u svom prosvetljujućem tekstu „Kako da piješ kao džentlmen: Stvari koje moraš da uradiš i one koje ne smeš, naučene nakon trideset godina opsežnog istraživanja“. Mi smo, svakako naučili dosta iz ovog novinskog članka, ali, budući da smo mi ljubitelji dobre kap... knjige odlučili smo da savete potražimo i od književnih majstora zanata. Šta nas književnici savetuju ako želimo da se upustimo u avanturu zvanu alkohol? Engleski pisac Gilbert Keith Chesterton, u svom delu Jeretici, nam savetuje da nikada ne pijemo ako smo tužni, već samo ako smo srećni. „Nikada nemoj da piješ kada ti je piće očajnički potrebno, jer ćeš u tom slučaju da izgledaš kao pijanica iz birtije, već pij kada si srećan i bez pića, i bićeš kao nasmejani italijanski seljak“, savetuje Chesterton. On dalje dodaje da čovek nikada ne bi trebalo uzima piće kada mu je ono potrebno, jer je to ra-

Alkohol cionalan razlog za opijanje koji vodi u smrt i pakao. Čovek bi, po njegovom mišljenju, trebalo da pije samo kada mu piće nije potrebno, jer je to iracionalno opijanje, koje vodi ka tradicionalnom ozdravljenju sveta. Martin Luter je nemački teolog i začetnik Reformacije crkve. Nakon što je ekskomuniciran iz Katoličke crkve, osniva svoju, koja je po njemu nazvana Luteranskom. Njegov brak sa Katharinom von Bora označio je prekid svešteničkog celibata, a zato što je insistirao da se verski tekstovi prevode na nemački jezik smatra se da je imao i značajan uticaj na njegov razvoj. On nas savetuje da, kada nam Đavo ne da mira, onda moramo da tražimo društvo ljudi ili pića, da se šalimo, pričamo

lizam za pisce početnike gluposti i radimo još šošta zabavno. „Ponekad moramo da pijemo više, da se bavimo sportom, rekreacijom, čak i da malo zgrešimo, u inat Nečastivom, tako da mu ne ostavimo prostora da muči našu savest sitnicama. Pokleknućemo ako se suviše trudimo da ne načinimo ni najmanji greh. Zato, ako vam Repati kaže da ne pijete, vi mu odgovorite da će da pijete, slobodno, baš zato što vam on kaže da to ne radite.“ Mudri američki književnik Mark Tven nam daje svojevrstan recept : “Tokom noći uvek pijem viski da bih sprečio zubobolju. Do sada nikada nisam patio od zubobolje, a ne planiram ni u buduće“. „Previše svega je loše, ali previše šampanjca je uvek dobro“, kaže

nam pisac Velikog Getsbija i Čudnog slučaja Benđamina Batona, F. Scott Fitzgerald. Charles Bukowski, majstor svog zanata, kaže sledeće: „Ako se desi nešto loše, piješ da bi zaboravio, ako se desi nešto dobro piješ da bi proslavio, a ako se ne desi ništa, onda piješ da bi se nešto desilo“! Ernest Hemingway je pio alkohol od svoje petnaeste godine i, kako kaže, malo stvari su mu pružale veće zadovoljstvo od toga. „Kada ceo dan naporno radite sa svojim umom, a znate i da ćete i sutra morati isto tako da radite, šta može da natera vaš mozak da stvara nove ideje osim starog, dobrog viskija? Kada vam je hladno i kada ste mokri šta bolje može da vas zagreje? Pre napada, ko može bolje da vas uteši od ruma? Jedino nemojte da pijete kada pišete ili kada se borite. Tada morate da budete hladnokrvni“. Američki pisac i dobitnik Nobelove nagrade William Faulkner kaže da ne postoji loš viski. Samo je neki viski bolji od drugog. Ali , takođe smatra, da čovek ne bi trebalo da bude glup sa pićem pre nego što napuni pedeset godina, a ako to ne učini posle pedesete onda je on glup. Francuski pesnik Charles Baudelaire smatra da čovek uvek mora da bude opijen. To je jedino važno. Ali od čega? Od viskija, od poezije, od vrline... kako sam odabere. Samo da bude pijan!

Strip

z ugla prosečnog čitaoca stripa u Srbiji, a on danas ima oko 40 godina, muškarac je, srednje do dobro situiran, porodičan čovek, sredina pretposlednje decenije XX veka predstavljala je period kada je domaći strip doživeo svoj vrhunac. Brojni strip magazini i strip sveske prodavali su se tada u desetinama, pa i stotinama hiljada primeraka. Međutim, kada je kultni (gledan iz današnjeg ugla posmatranja) YU strip prestao da izlazi, nakon što se 1987. godine pojavio poslednji, 85. broj, domaći strip našao se na vrlo strmoj nizbrdici. Istina, tada to nije ni približno tako izgledalo. Naprotiv – tokom naredne četiri godine domaći strip autori imali su više posla nego ikad. Razlog su bila dva licencna stripa na kojima je bio angažovan veliki broj domaćih autora – Veliki Blek, koji se pojavljivao u strip edicijama novosadskog „Dnevnika“ i Tarzan, strip iz istoimene edicije opet novosadskog „Forum-marketprinta“. I dok je Veliki Blek ostajao u zacrtanim okvirima, Tarzan, prvenstveno zaslugama nosioca čitavog ovog projekta i jednog od najznačajnijih srednjeevropskih strip autora Branislava Kerca, nekag manje, a nekad drastično, iskakao je iz do tada već prilično stereotipne pozicije. I zapravo, ova dva stripa, uz još jedan potpuno domaći, ali kratkotrajan projekat – Lun kralj ponoći, čine najveći opus domaćeg stripa u posle-

Dan k dnje tri decenije XX veka. Popularni, komercijalni, ponekad natprosečni, ipak su najčešće bili više ili manje zanatski dobro urađeni stripovi, bez pokušaja da ostave ozbiljniji trag u domaćoj kulturi i sasvim daleko od onoga što je taj 85. broj YU stripa doneo (spomenimo samo neka imena nekih autora iz tog poslednjeg broja: Janjetov, Nenadov, Kordej, Devlić, Perović...). A onda – slede gotovo dve decenije koje je domaći strip provodio praktično u ilegali – tek poneki malotiražni i teško dostupni (polu)fanzin, neko nenametljivo i samim tim teško uočljivo strip-albumsko izdanje sjajnih stripova koje smo premijerno čitali upravo tih 1980-ih... Početkom novog milenijuma prvo stidljivo, a onda sve intenzivnije i sve profesionalnije, strip je počeo da se vraća u Srbiju. Malo je mesta tu bilo za domaći strip, posebno onaj premijerni. Domaći autori, barem većina njih, ili su u međuvremenu počeli da rade za američke ili francuske izdavače industrijskog stripa ili su olovku i tuš zamenili nekih drugim oruđima, koja su im omogućavala egzistenciju. A onda, 2012. godine pojavio se, potpuno neočekivano, izdavač prvenstveno okrenut objavljivanjem stripova domaćih autora. Reč je o ROSENCRANTZ-u, izdavaču iz okoline Novog Sada, nekadašnjeg centra jugo-

kada je počelo leto slovenskog i srpskog stripa. Nakon tri reprizna albuma u 2012. godine, ROSENCRANTZ je ambiciozno zakoračio u 2013. godinu, objavljujući šest strip albuma, koje su kompletno delo domaćih autora, ili nastali kroz saradnju domaćih i svetskih autora. Jedan od njih je i album Dan kad je počelo leto, scenariste Predraga Đurića i Sicilijanca Frančeska Kontea. Dan kad je počelo leto je atipičan strip album. Već po samom formatu, koji se ne može svrstati ni u francusko-belgijski A4, ni u američki B5 format, nalazi se negde između dva vodeća trenda. Interesantno graﬁčko rešenje, koje uključuje veoma lepe klapne i privlačne korice, delo je danas možda najprestižnijih (i najtraženijih) dizajnera Predraga Ivanovića i Borivoja Grbića. Ono što vidimo već na koricama zapravo je uvod u priču koju ćemo pratiti na 46 crno-belih strip tabli. Dva mladića, tek nešto više od dečaka, u opuštenoj atmosferi vojvođanske varošice, u vreme kad je ona najlepša, kada proleće prelazi u leto. Ajs, jedan od dvojice glavnih junaka, sedeći na klupi pored korzoa, blago je nagnut nazad, oslonjen na jednu ruku, sa drugom ispruženom u vis i pozadi. On žmuri, sa slušalicama na ušima i cigaretom u ruci. Sasvim je u skladu sa idiličnom atmosferom koja ga okružuje. Pored njega je Krivi, drugi junak

priče, pomalo pognut, čak možda i plašljiv. Svuda oko njih je ta tiha varošica, sa svojom kaldrmom, lipama, sporim prolaznicima koji nigde ne žure. Ko su Ajs i Krivi? Dva gotovo 16-godinjaka, Krešimir Bogdan i Vuk Razumenić, koje niko više ne oslovljava po imenu osim roditelja. Frančesko Konte opredelio se za izuzetno interesantan pristup prikazujući Ajsa i Krivog gotovo identičnima i na taj način nam kazujući da, s jedne strane, to mogu biti bilo koja dva tinejdžera, bilo gde, onako kako ih ponekad vršnjaci, a po pravilu odrasli vide, krajnje stereotipno i površno, a sa druge strane terajući nas da na dvodimenzionalnoj slici uočavamo suptilne detalje koji nam ukazuju na ključne razlike dvojice mladića – njihov karakter, njihove strahove, komplekse, socijalne razlike. Te ne olako prepoznatljive nijanse predstavljaju i jednu od najvećih vrednosti ovog stripa, ali vrednosti ipak rezervisane samo za one koji se neće zadovoljiti površnim iščitavanjem ove strip-novele. Predrag Đurić nam priča priču koja je smeštena u jedan dan dvojice glavnih junaka i koji počinje provokativnim, odlučnim i u isto vreme strogim pogledom vrane, koja budi Krivog, udarajući kljunom na njegov prozor.

Slede kratke i, reklo bi se, tipične dnevne dogodovštine dvojice mladića – oni pomažu usamljenom starcu, odlaze na kupanje na obližnji kanal, igraju partiju uličnog basketa, nevešto se udvaraju devojkama, koje ih pozivaju na večernju žurku. Međutim, kroz ovu naočigled naivnu fabulu, probijaju, nekad i do momenta da „iziritiraju“ čitaoca, dva motiva: nasilje i privid slobode. Od sukoba sa nasilnicima u parku, preko vrlo slikovite (i gotovo akustične) scene kada kamion ostavlja mladiće u oblaku prašine, preko Ajsovog sukoba sa majčinim ljubavnikom, nasilje je prisutno u celom stripu. Ono je, ipak, samo retko u prvom planu. Mnogo češće ga samo naslućujemo kroz Ajsovu nesigurnost, potisnutu agresiju, samosažaljevanje... I tu isplivava ključna razlika između Ajsa i Krivog. Krivi je sve ono šta Ajs nije – uravnotežen, inteligentan, oprezan, sa sjajnim odnosom sa svojim dobrostojećim ocem. Samim tim Krivi nam je i manje zanimljiv, previše je dobar za naš ukus. No, poslednje strane stripa će nas zato dodatno iznenaditi. Privid slobode u stripu Dan kad je počeo leto je mnogo manje vidljiv od motiva nasilja. Teško će ga razumeti rođeni Beograđanin. Ali, zato svako ko je živeo u provinciji gotovo nesvesno će osećati dah te provincije

u svakoj uličici, iza svakog ćoška kojeg je nacrtao Frančesko Konte. Pogled prolaznika, obavezan pozdrav, poznavanje svakoga. Predrag Đurić ovaj motiv dodatno pojačava likom „prolaznika“, čoveka kojeg srećemo tokom celog stripa, najčešće kao nemog i nezainteresovanog prolaznika, ali i nekog ko znatiželjno posmatra Ajsa i Krivog, pa se čak i meša u njihov sukog na sportskom terenu, kao neki „deus ex machina“. Ne treba da iznenadi saznanje pred kraj stripa da se radi o policajcu u civilu. A možda i ne? Interesantan je i lik doktora Pantelije Panajotovića, „bivšeg doktora, bivšeg poslanika i pomalo pesnika“, osobe „od ranije poznate policiji“. Autori su kroz ovu minijaturu vrlo eﬁkasno uspeli da dočaraju lik provincijskog intelektualca, nesposobnog da se odvoji od sredine kojoj, očigledno, nikad nije bio potreban. Poseban značaj za priču imaju i Ajsova majka, nezaposlena (suprug joj je u zatvoru), koja egzistenciju za sebe i sina obezbeđuje podajući se primitivnom kamiondžiji kojeg uvek oslovljava sa „gospodin Miroslav“, kao i otac Krivog, uspešan biznismen koga nikad nema kog kuće. Da se vratimo na početak teksta: dok su domaćim stripom krajem XX veka dominirali licencni junaci

iz džungle, američkog rata za nezavisnost ili londonski milioneri – borci za pravdu, preporod domaćeg stripa u XXI veku doveo je do usmerenosti ka domaćim temama. Međutim, i Družina Dardaneli Pavla Zelića i Vekovnici Marka Stojanovića i Konstantinovo raskršće Dejana Stojiljkovića pokazuju svoju usmerenost na pseudoistoriju, takođe popularan žanr i u širim razmerama. Dan kada je počelo leto, kao i drugi strip albumi u izdanju ROSENCRANTZ-a, donose nam nešto sasvim novo – univerzalne priče smeštene u veoma lokalni savremeni milje. Retki su, ako ih je uopšte i bilo slučajevi da je svetski autor radio strip po scenariju našeg domaćeg autora (a mnogo je suprotnih primera). Frančesko Konte, koji je diplomirao na Akademiji lepih umetnosti u Palermu, gde od 2001. godine predaje graﬁčku umetnost u Institutu za umetnost, a između ostalog je ilustrovao i Danteov Pakao, uspeo je da na krajnje originalan način dočara svet izmaštan od strane srpskog strip scenariste i pisca (autor romana Kohabitacija). Dan kada je počelo leto nije obična priča o odrastanju. Dan kada je počelo leto nije ni običan strip. Radi se o delu koje će od vas zahtevati da čitate (i gledate) između redova/strip slika. Udahnite duboko i uživajte!

Strip

vog oktobra izaći će 35. stripska avantura Asteriksa i Obeliksa koja je značajna jer je ovo prva epizoda koju neće potpisati Albert Uderzo koji je posle smrti scenariste Rena Gošinija nastavio samostalno da radi na novim avanturama hrabrih Gala. Na novoj epizodi radili su scenarista Jean Yves-Ferri i crtač Didier Conrad. U ovoj avanturi Gali idu u drevnu Škotsku u kojoj se susreću sa strašnim Piktima. Pikti je naziv za savez plemena koji su početkom milenijuma živeli na krajnjem severu današnje Škotske. Većina istoričara smatra da su bili keltskog porekla, odnosno da njihov, danas izumrli i gotovo nepoznati, piktski jezik spada u grupu keltskih jezika. Njihov odnos sa Britima, plemenima koja su živela na jugu ostrva je takođe predmet spekulacija. Njih su prvi opisali rimski istoričari. Prema njima, Pikti su živeli u matrijarhatu, ratovali su protiv Rimljana, koji su u cilju odbrane od upada piktskih plemena i podigli čuveni Hadrijanov zid. Tokom 5. i 6. veka primaju hrišćanstvo, a u ratovima sa Anglima i Sasima bivaju primorani da se povuku na škotska brda. U ranom srednjem veku, oblast u kojoj su živeli, Piktavija se udružuje sa gelskim kraljevstvom Dalriadom i stvaraju Kraljevstvo Alba, koja je preteča prve škotske države. Do 11.

Aster veka Piktski identitet se gotovo potpuno utopio u novi škotski narod. Zato i ne čudi da će nova Asteriksova avantura da bude objavljena, između ostalog i na škotskom gelskom jeziku. Scenarista Jean Yves-Ferri kaže da obožava predele Škotske, naročito njihova brda, koja smatra idealnom scenograﬁjom za najnovije Asteriksove dogodovštine. On dodaje da ova priča ima političku pozadinu, ali da je u suštini ljubavna priča između mladog Pikta i jedne devojke. Asteriks i Obeliks upravo i dolaze da mu pomognu. Autor kaže da je ova avantura epsko putovanje u zemlju koja je bogata tradicijom i istorijom. Asteriks i Obeliks upoznaju strašne ratnike, drevna plemena, prvi put probaju viski, vide gajde, otkrivaju zašto je podignut Hadrijanov zid, nalaze na tajnu lokaciju u kojoj se nalazi čudovište iz Loh Nesa. Jean Yves-Ferri dodaje da je u priči bilo aluzija i na debatu oko referenduma za nezavisnost Škotske. Plemena su razjedinjena i ujedinjena istovremeno. Aktivisti koji se bore za nezavisnost Škotske su rekli da ih je nadahnula izjava autora Asteriksa da je simbol Škotske jedinstvo i sloboda, ali da će ipak da se uzadju u svoje glasove na referendumu. Sa druge strane, pobornici unije sa Engleskom kažu da je ovo podsticaj koji su njihovi protivnici čekali.

riks i Obeliks u Ĺ kotskoj

Asteriks sreće Gandija? Strip

N 96

epobedivim Galima, koji u svom selu jedini pružaju otpor rimskom osvajaču, možda će se uskoro da pridruži još jedan borac za slobodu Gandiks, inspirisan likom Mahatme Gandija. Francuski pisac Žan Iv Feri koji je na pisanju scenarija stripova o avanturama Asteriksa nasledio Alberta Uderza koji je radio na stripu od smrti Renea Gošinija, u svom prvom intervjuu je najavio da bi voleo da u narednoj epizodi stripa pošalje Asteriksa i Obeliksa u Indiju iz vremena Rimljana. „Želim da smestim novu avanturu u drevnu Indiju“, rekao je Žan Iv Feri. „Možda predstavim i novog stanovnika galskog sela koji bi se zvao Gandiﬁks, po najpoznatijem Indijcu Mahatmi Gandiju“, dodao je. Ferijeva premijera kao pisca scenarija za Asteriksa biće u oktobru ove gdoine kada se planira objavljivanje stripa „Asteriks i Pikti“. Feri kaže da mu je rad na ovome bio pravi izazov. „Jako mi je teško bilo da reprodukujem minuli rad“, rekao je. „Uderzo i Gošini su stvorili koktel akcije, humora i avanture sa neverovatnim igrama reči koje uspevaju da drže pažnju i klincima i odraslim čitaocima. Priče su veoma inteligentne. Želim da

iskoristim Indiju u jednoj od mojih narednih priča. Možda bi Gandiks mogao da poseti druida Aspiriniksa i da pomoću čarobnog napitka postane super Gal“. Feri takođe voli Obeliksa. „On je bogat karakter koji je dobrica, nevin, a ipak inteligentan“, kazao je. Mada je njegov ljubimac ipak Gerijatriks. U stripu „Asteriks i Pikti“ Feri će nam predstaviti novog lika Viskiksa koji voli, naravno, viski.

Strip

Asteriks pred sudom

edeset godina Asteriksa donelo nam je, osim večne slave autorima Gošiniju i Uderzu, i celi niz zakulisanih borbi oko autorskih prava. Svaki izlazak novog stripa, ﬁlma ili serije završio bi se svađom između različitih strana koje polažu prava na priču oko hrabrih Gala. Tako se i sada, kada se priprema izlazak prvog strip albuma o Asteriksu nakon osam godina pauze, vodi borba između novih autora i porodice originalnih autora (pri čemu je originalni autor Uderzo na strani novih autora). Novi album se zove Asteriks i

Pikti, radnja se odvija u Škotskoj, a stvaralački proces se odvijao uz Uderzov nadzor. Međutim, izlasku novog albuma se protivi Uderzova ćerka Silvija koja je tužila izdavače i objavila otvoreno pismo u kojem poziva čitaoce da zaštite Asteriksa od „najvećih neprijatelja: ljudi iz industrije i ﬁnansijskog sveta“. Parnica još traje, kao i sukob između oca i kćerke Uderzo. U pozadini ovih događaja upravo se otvara izložba o Asteriksu u Nacionalnom muzeju u Parizu, što je prvi put u istoriji ove institucije da je izložba posvećene jednom stripu.

Strip

S 98

trip crtač Lazo Sredanović (74) ovogodišnji je dobitnik nagrade za životno delo specijalnog priznanja za doprinos srpskom stripu 11. Međunarodnog salona stripa, a njegov serijal o starim Slovenima "Dikan" objavljen je u vidu knjige u koloru. Strip "Dikan", srpski "Asteriks", objavljen u tvrdom povezu Izdavačka kuća "Everest Media" iz Beograda je ovog leta objavila prvu knjigu humorističko-akcionog stripa "Dikan", jednog od najpopularnijih i najdugovečnijih stripova bivše Jugoslavije. Strip "Dikan" izlazi od 1969. godine i u "Politikinom Zabavniku" su do sada objavljene 23 epizode. Sedamdesetih godina tiraž "Zabavnika" je, kako je podsetilo Udruženje stripskih umetnika Srbije, bio i do 400.000 primeraka, na srpskom i slovenačkom jeziku, tako da su "Dikana" svojevremeno čitali milioni ljudi. Autor crteža je Sredanović, a scenaristi su bili Nikola Lekić, Ninoslav Šibalić, Milenko Maticki, Branko Ðurica, Slobodan Ivkov i sam Sredanović. Prva knjiga "Dikan" (2013), u tvrdom povezu, na 224 strane velikog formata, donosi 11 epizoda stripa iz perioda od 1969. do 1971, koje su sada digitalno restaurirane i obojene. U knjizi su objavljene epizode "Buzdovanske igre", "Bitka u Crnoj Šumi", "Tajne Singidunuma", "Zovite me Zokan", "Mis Papričica", "Gospodar Dioklecijanove palate",

Strip „Dik obj

kan“, srpski „Asteriks“, avljen u tvrdom povezu "Uzbudljiva plovidba", "Dikan i car Justinijan", "Velika trka", "Put u Sirmijum" i "U zemlji Gepida". Pored stripova, objavljeni su i tekstualni i likovni dodaci. Knjiga je rađena u saradnji sa redakcijom "Politikinog Zabavnika", tako da su u njoj i članci "Zabavnikovih" novinara Vere Smiljanić i Petra Milatovića. Svoj doprinos su dali i slovenački istoričar stripa Iztok Sitar i beogradski istoričar i urednik ove knjige Zoran Stefanović. Knjigu su likovno oblikovali poznati beogradski umetnici Rade Tovladijac i Dobrosav Bob Živković. U ovaj projekat, započet 2007. godine, uključeni su i istoričar jugoslovenskog stripa Zdravko Zupan, kao i urednik "Politikinog Zabavnika" Zeﬁrino Grasi. Predviđeno je izdavanje još tri knjige, a projekat je podržalo Udruženje stripskih umetnika Srbije. Urednik knjige Stefanović ocenio je da je "u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi Dikan čudo, ništa manje od starijeg mu sabrata Asteriksa, mlađeg rođaka Hogara, Mikija Mausa, Taličnog Toma ili Gaše Šeprtlje". "Kao najuticajniji i verovatno najvažniji junak modernog srpskog stripa, ''Dikan'' je odavno nadišao i okvir svog rađanja i sve svoje priče. Ovekovečio je svoje autore. Ugradio je sebe i u sam ''Politikin Zabavnik'', ne malo doprinevši onoj brojci od 400.000 primeraka tiraža kojom se list evropski dičio u 1970-im", istakao je Stefanović. Izvor: Tanjug