Bookvar 007 by Bookvar Magazin

Đikić je 2007. objavio i svoju drugu knjigu "Ništa sljezove boje" koja se sastoji od tri odvojene priče - "Zeleni dvorac", "Probaj zaspati, molim te", "Kao da ništa nije bilo". „Kad se kasaba trzne iz monotonije, oni što se ističu pameću ili ugledom povlače se u mir svojih domova i gledaju kako će što neopaženije proći ulicom, u birtije prestanu zalaziti, misli ni sa kim ne razmenjuju, čekajući da nemirna vremena minu, da se život vrati u dosadu i da opet zapašu položaje za koje misle da im prirodno pripadaju. Kad grad oživi, marginalci koji su izbili u prve bundžijske redove postaju važni, ali traju kratko i onda se odbijaju pomiriti s povratkom na pozicije na kojima su bili prije bune i frtutme.“

Knjigu možete naručiti telefonom 063/364-885 ili e-mailom redboxknjige@gmail.com Popust važi do kraja februara 2014. godine

www.redbox.rs Prvi roman Feralovca Ivice Đikića po kojem je oskarovac Danis Tanović 2010. godine snimio istoimeni ﬁlm, sa Mikijem Manojlovićem i Mirom Furlan u glavnim ulogama. Roman je osvojio prestižnu književnu nagradu „Meša Selimović“, za najbolji roman u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, i od mnogih kritičara je svrstan među najbolje priče o bosanskom mentalitetu u ratnim i posleratnim godinama. Kratka, upečatljiva priča ostavlja utisak večne zatvorenosti bosankoghercegovačkog čoveka u samog sebe i svoju sizifovsku sudbinu novog početka i razvoja.

Reč urednika

ao što ste mogli da zaključite po naslovnoj strani sedmog broja Bookvara ovaj broj biće posvećen stripskom junaku Betmenu. Koje to mračne tajne krije Mračni vitez, koliko puta je ubio čoveka iako se zarekao da to nikada neće da uradi i kakve veze sa njim imaju bordeli na Tajlandu? Na početku „prelistavamo“ književnu 2013. godinu kroz nagrade i priznanja koje su u njoj dodeljene. Bookvar je organizovao izbor za najbolju koricu knjige domaćeg autora objavljene kod nas u prethodnoj godini. Članovi žirija bili su Miroslav Pavlović, grafički dizajner magazina Scifi Serije+, Jakov Ponjavić, grafički dizajner Doma omladine Beograda i čitaoci Bookvar magazina koji su mogli da glasaju na našoj zvaničnoj Facebook stranici. Pogledajte da li se slažete s njihovom odlukom. Moram da se pohvalim da je Bookvar bio predstavljen i na RTS-u u emisiji „Vavilon“. Osim o Betmenu u novom broju preporučujem intervju sa Aleksom Gajićem, crtačem stripova, ilustratorem, režiserom animiranih filmova. Razgovarali smo i sa Marinelom Kvapil, novinarkom i autorkom romana „Ubistvo u rijalitiju“. Kritiku ove knjige takođe možete da pročitate u ovom broju magazina. Tu su i tekstovi o tome šta sve možemo da naučimo o seksu i porodičnim vrednostima iz ruskih klasika, o seksualnim pozama čuvenog Gora Vidala, ekscentričnim, naročito golišavim običajima poznatih književnika i književnica... Pišemo i o tome da li će knjiga Gordost i predrasude da postanu i video-igra, kako će da izgleda animirana verzija Dnevnika Ane Frank, zatim novi rimejk klasika Džorža Orvela film „1984“. Da li ste znali da je Miki Maus ubijen u Vijetnamu? Ako niste, pročitajte o tome u Bookvaru. Ako ste zainteresovani za saradnju sa nama, javite nam se na naš mejl ili preko naše stranice na Fejsbuku. U slučaju da volite čitate i mislite da imate nešto da napišete o tome, a znate i kako da to uradite, pišite nam. Otvoreni smo za saradnju sa svima bez obzira na njegovu klinastu veru ili hijeroglifsko poreklo. Milan Aranđelović, urednik magazina Bookvar

Bookvar -Magazin za promociju čitanja Izdavač: Regionalni info centar Web: www.bookvar.rs E-mail: bookvarmagazin@gmail.com Facebook: www.fb.me/bookvar.rs Magazin izlazi svakog drugog meseca

knjige koj

Retrospektiva

45 godina dugoj istoriji prestižnog priznanja.

agradu Gonkur, najprestižnije francusko književno priznanje, dobio je Pjer Lemetr za roman „Au revoir la-haut“ o teškoćama veterana Prvog svetskog rata da se ponovo uključe u život posle strahota koje su preživeli.

N 12

anadska spisateljica Alis Manro dobila je Nobelovu nagradu za književnost. Švedska akademija, koja dodeljuje ovo prestižno priznanje, navela je u obrazloženju da je Manro „majstor savremene kratke priče“, ističući njeno „ﬁno tonirano pripovedanje, koje karakterišu jasnoća i psihološki realizam“.

merički književnik Filip Rot dobitnik je nagrade PEN/Alen za zasluge u književnosti. Nagrada mu je dodeljena više za ono što je učinio za druge književnike nego za njegov rad.

ovozelandska književnica Elenor Katon dobila je Bukerovu nagradu za ﬁkciju, za roman „The Luminaries“, i time postala najmlađi laureat u

je su obeležile 2013. godinu

merička književnica A. M. Homs ovogodišnja je dobitnica britanske Ženske nagrade za fikciju za šesti roman „May We Be Forgiven“ (Neka nam bude oprošteno). Homs je pobedila favorita Hilari Mantel i još tri finalistkinje za nagradu vrednu 30.000 funti. Ranije poznata kao Orindž nagrada, a od iduće godine kao Bejlizova ženska nagrada za fikciju, nagrada je jedna od najprestižnijih književnih priznanja u Britaniji.

njiga Adama Džonsona „The Orphan Master's Son“ (Sin gospodara sirotana) o putovanju jednog čoveka kroz Severnu Koreju osvojila je Pulicerovu nagradu za ﬁkciju, dok je komad Ajada Aktara „Disgraced“ (Osramoćen) o uspešnom pakistanskoameričkom advokatu čija žurka izmiče kontroli dobitnik nagrade za dramu. Pulicera za biograﬁju dobio je Tom Reis za „The Black Count: Glory, Revolution, Betrayal, and the Real Count of Monte Cristo“ (Crni grof: Slava, revolucija, izdaja i stvarni grof Monte Kristo), za stručno delo nagradu je dobio Gilbert King za „Devil in the Grove: Thurgood Marshall, the Groveland Boys, and the Dawn of a New America“, dok je nagradu za poeziju dobila Šeron Olds za „Stag's Leap“ (Jelenski skok).

agrada „Hugo“ za najbolji SF roman pripala je naslovu „Redshirts“ Džona Skalzija. U ovom ostvarenju on je dekonstruisao „Star Trek“ mitos kroz komičnu priču o posadi svemirskog broda koja otkriva da se nalazi u TV seriji. Za najbolju novelu proglašeno je delo „The Emperor's Soul“ Brendona Sandersona, koji je domaćim čitaocima poznat po serijalu epske fantastike „Red magle“ i angažmanu na pisanju završnice serijala „Točak vremena“ preminulog Roberta Džordana. Nagrada za najbolju noveletu pripala je Pet Kedigen za „The GirlThing Who Went Out for Sushi“, dok je nagrada za najbolju kratku priču, zahvaljujući proznom ostvarenju „Mono no Aware“, otišla u ruke Kena Liua.

Književna 2013. godina u Srbiji

rnogorski književnik, esejista i pesnik Milorad Popović dobio je književnu nagradu Meša Selimović za svoj roman prvenac „Karnera“ na govornom prostoru BiH, Hrvatske, Srbije i Crne Gore.

oran Gocić, autor romana „Tai“, dobitnik je ovogodišnje, šezdesete po redu Ninove nagrade. Za „Tai“, u izdanju Geopoetike, glasali su: Vasa Pavković, predsednik žirija, i Ljiljana Šop i Mileta Aćimović Ivkov, dok su za „Arkadiju“ Milete Prodanovića bili Vladislava Gordić Petković i Mića Vujičić. U najužem izboru bili su još romani: „Mi, izbrisani“ Slobodana Vladušića, „Zlatno doba“ Silvane Hadži-Đokić, i „Vazdušni ljudi“ Sonje Atanasijević.

ndrićeva nagrada za 2012. godinu jednoglasno je dodeljena književnici Mirjani Pavlović za knjigu pripovedaka „Trpeza bez glavnog jela“ u izdanju „Arhipelaga“. Odluku je jednoglasno doneo žiri za dodelu Andrićeve nagrade, koji je radio u sastavu: predsednik Slavko Gordić i članovi Marko Nedić i Vasa Pavković, razmotrivši zbirke pripovedaka i priče objavljene u periodici 2012. godine.

Nagrada

agazin za promociju čitanja „Bookvar“ organizovao je izbor najbolje korice knjige domaćeg autora koja je objavljena u prvom ili ponovljenom izdanju 2013. godine, a u konkurenciji je bilo 24 naslova. U užem izboru našle su se korice knjiga „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“ Aleksandra Deroka u izdanju Derete, „Smrt je neprovjerena glasina“ Emira Kusturice u izdanju Štampara Makarija, „Još samo ovaj put“ Maše Rebić u izdanju Lagune, „Let“ Vladimira Arsenijevića u izdanju „Lagune“, „Terezin Sin“ Vjerana Miladinovića Merlinke u izdanje Red Boxa,

Najbolja kor „Nije tačno sve što lepo zvuči“ Leontine Vukomanović u izdanju Vulkana. Najbolja korica knjige domaćeg autora za 2013. godinu po mišljenju žirija koji su činili graﬁčki dizajneri Miroslav Pavlović i Jakov Ponjavić, i čitaoci Bookvar magazina koji su na našoj Facebook stranici ocenjivali predložene radove je „Žuta kabanica“ Đorđa Bajića u izdanju Čarobne knjige. U obrazloženju žirija kaže se da je na korici knjige „Žuta kabanica“ odlično upotrebljena fotograﬁja i smisleno implementirani vizuelni detalji koji jasno odražavaju sadržaj i žanr romana.

rica knjige domaÄ&#x2021;eg autora

Odbijenica

autori čiji su ra

Prohujalo sa vihorom, Margaret Mičel, postiglo je još bolji skor. Ova knjiga odbijena je 38 puta. Svetilište Vilijema Foknera je odmilošte nazivano „neobjavljiva“ knjiga. Gertruda Stajn je punih 22 godine slala svoje pesme raznim izdavačima pre nego što je jedna bila konačno odštampana. Dnevnik Ane Frank je odbijen 15 puta pre nego što je konačno štampan.

Beatriks Poter je čuvene Priče o zecu Petru štampala o svom trošku. Luisi Mej Aklot bilo je savetovano da se bolje drži svog pedagoškog rada nego da piše Male žene. Marsel Prust je o svom trošku štampao U potrazi za izgubljenim vremenom. Jedan izdavač je, piscu nezvanično najlepše pesme na engleskom jeziku, Rajdaru Kiplingu rekao da ne zna da koristi engleski jezik. Životinjska farma Džordža Or-

dovi odbijeni... nekoliko puta

vela bila je odbijena jer „ne postoji tržište za priče o životinjama“ Dina, Frenka Herberta bila je odbijena 23 puta pre nego što je štampana. Agata Kristi jedina autorka čiji tiraž nadmašuje Bibliju morala je da čeka četiri godine da bi neko objavio njenu knjigu. Dablinci, Džejmsa Džojsa odbijeni su 22 puta pre nego što su objavljeni Hari Poter i Kamen mudrosti odbijen je 12 puta pre nego što ga je neko štampao. Jedan izdavač je autorki rekao

da ne napušta svoj zvanični posao. Gospodar muva, Vilijema Goldinga je od strane izdavača odbijen čak okruglo dvadeset puta pre nego što je objavljen. Za ovu knjigu Golding je kasnije dobio Nobelovu nagradu za književnost. Keri, Stivena Kinga odbijen je 30 puta. Jedan izdavač mu je poslao pismo u kome stoji da oni ne štampaju knjige naučne fantastike koje prikazuju distopiju jer se takve knjige ne prodaju. Keri je kasnije prodata u četiri miliona kopija.

Predlozi

amislimo hipotetičku situaciju – sedam potpuno slobodnih dana, po mogućstvu na osami i lišenih i najsitnijih obaveza i moranja, odmorne oči i neokrnjenu pažnju, i eto prilike da se nadoknadi ono čitalačko propušteno. Stoga, evo predloga – po jedna valjana knjiga za svaki od tih rajskih opuštenih dana u nedelji. Naravno, ne bi bilo izvodljivo da sve započeto i pročitamo do kraja, ali ovo je san, a svet je lep kada sanjamo... i čitamo.

Ponedeljak 20

guna) je porodična hronika sa uvek dobrodošlim dodatkom i felerom. Jarak ovde ispreda povest o dubrovačkoj porodici Romić, koja ima dve krupne falinke – porodica je plod hrvatsko-srpske ljubavne saradnje, a članovi porodice vazda kubure sa strastima, koje, evo, već generacijama nikako ne uspevaju da zatome i zauzdaju. Yu Puzzle se, naravno, da posmatrati u svetlu tinjajućeg talasa jugonostalgije, nošene prvenstveno snagom naknadne pameti, ali Jarak ovde jasno i glasno na dovoljno upadljivo istaknutih punktova u priči naglašava da Yu Puzzle pretenduje na mnogo više. Iako vidno zaostaje za Jergeovićevim Dvorima od oraha ili romanom Oﬁcireva kći Milana Milišića, a ta se poređenja teško mogu izbeći, ponajpre zbog dubrovačkog okruženja i u njega udenete porodične hronike, ova proza pleni dinamičnošću i nepatvorenim šarmom, kakvi se, nažalost, retko i sve ređe sreću u savremenoj srpskoj prozi. Ipak, sveukupan utisak bi bio i povoljniji da Jarak nije zapadao u zamku naglašavanja već sasvim očite poente, zbog čega ova je ova njegova proza iznedrila nekoliko sasvim izlišnih elipsi.

Utorak Rade Jarak – Yu Puzzle Lako zagrevanje uz ne samo zanimljivi roman Radeta Jarka, izvorno objavljen u Beogradu. Yu Puzzle (objavila La-

Alberto Mangel – Svi su ljudi lažljivci Na početku kraćeg osvrta na domete i suštinu ovog sasvim uspelog romana nužno je podsetiti se značaja i moći blefa. Jer blefa ima i u lepoj književno-

Sedam knjiga za sedam dana da sve bude još više hvale vredno, priča ovog romana počiva i na ﬁnoj misteriji, čiji rasplet nije tako nazreti pre no što autor odluči da je za to kucnuo pravi čas.

Sreda

sti, a blef se u ovom romanu na prvom mestu ogleda u veštini kojom je autor izveo krajnju umešnu i efektnu parafrazu onoga što prvenstveno prepoznajemo kao književni svet iz pera velikog Roberta Bolanja. Svi su ljudi lažljivci (objavila Geopoetika, prevela Biljana Isailović) tako kroz priču o nenadanom nestanku u zbilji nedovoljno provereno nadarenog argentinskog pisca u Madridu tokom sedamdesetih godina prošlog veka suptilno varira Bolanjovu formulu, te Svi su ljudi lažljivci prikazuje svet ostrašćenih biblioﬁla i knjigoljubaca svih fela, koje ni izbegličke muke ne mogu odvojiti od fascinacije pisanom rečju i knjigama kao pratećim artefaktima. A

Zejdi Smit – Severozapad Zejdi Smit je ponovo pred srpskom čitalačkom publikom; posle onih dragocenih, ali faličnih izdanja mnogogrešne pokojne Narodne knjige, sad je u knjižarskoj ponudi njen najnoviji roman. Severozapad (objavila Booka, preveli Vladimir D. Janković i Stanislava Mijić) predstavlja odmornu Zejdi Smit u punoj pripovedačkoj formi. Kroz vremenski i prostorno disperzivnu povest

o dve prijateljice (koje to možda i nisu) Smit se pomalo nenadano obrela u vodama naglašeno realističnog romana. Naime, kada se razgrne efektna magla čestih, a precizno tempiranih postmodernih ukrasa, Severozapad otkriva svoju starostavnu bit – u stvarnost duboko uronjenu priču o odrastanju, krivom srastanju i posledičnoj teško i sve teže i teže premostivoj nesnađenosti, ispripovedanu mirnim glasom i superiornom iznijansiranim i izbalansiranim jezikom pripovedačice koja ne paradira time, ali čije je vladanje najtananijim ﬁnesama zanata sada naprosto očigledna istina. Baš kao što su očigledne i istine do kojih će stići njene junakinje, zaobilaznim putevima, stranputicama i uz dosta zastajkivanja i posrtanja, kako red uostalom i nalaže.

Četvrtak

Goran Gocić – Tai Jedno od najprijatnijih iznenađenja na planu srpskog romana stiže nam iz pera/tastature Gorana Gocića, dosad najpoznatijeg po svom eseju o Rasu Mejeru u čuvenom ﬁlmskom zborniku Svetlo u tami, odnosno po studijama o Endiju Vorholu i Emiru Kusturici. Tai, njegov prvi roman (u izdanju Geopoetike), intrigantna je ljubavna povest o susretu Evropljanina i tajlandske animir-dame u času kada su oboje možda spremni da iskorače iz vlastitih ljuštura i kroz uzajmnu spoznaju o suštini bitisanja započnu ako ne novi, a ono barem puniji život. U neku ruku Gocićev prvenac je i futuristički roman, budući da zapadni (hrišćansko- evropskizapadnocivilizacijski...) princip spoznajemo iz perspektive muškarca-osvajača sa naših prostora. Tai donekle iznenađuje i upadljivom rešenošću autora da ne beži od sušte prirode ove svoje proze, jer Tai možda i najbolje po čitaoca deluje kao ljubavni roman, neprolazno prezreni žanr u ovdašnjim književnim prilikama. U tom smislu ostaje žal što roman nije bio iščišćen od na mahove preterane esijizacije, koja donekle baca senku na ovo pažnje i čitalačkog vremena svakako vredno delo.

Petak Anilda Ibrahimi – Crveno poput neveste U izdavačkom smislu prijatno iznenađenje predstavlja i roman Crveno poput neveste mlađe italijanske autorke albanskog porekla. Crveno poput neveste (u izdanju Rende(t)a i u prevodu Snježane Marinković i Srbislave

važnijeg. Crveno poput neveste je kanda ponajpre oda pesimizmu sa osmehom, koji većini (barem ovde) ne bi trebalo da bude nimalo stran.

Subota

Vukov Simentić) je priča o nekoliko jurodivih generacija žena isprva u vrletima južne Albanije, a potom i u krajolicima i toponimima Valone i Tirane i lako bi se, ekonomisanja radi, mogla pojasniti kao Ženski rodoslov u kome (u književnom smislu) ama baš sve valja. Anilda Ibrahima zna kada joj valja promeniti i ton i ritam pripovedanja, a vična je (što ovaj prevod uspešno prenosi) da jezik u potpunosti uskladi za izmenjenim životnim i drugim prilikama pred kojim se nađu njene junakinje. Kao moguće asocijacije ovde se svakako mogu navesti Hotel Zagorje Ivane Simić Bodrožić ili (zbog ideološkog podkonteksta) možda čak i pre, graﬁčka novela Persepolis, sa kojima deli lakoću pripovedanja, duhovit pogled na ne baš prijatnu zbilju i uverenje da sloboda nužno ne rešava mnogo toga na planu ličnog i, dakle, onog naj-

Jevgenij Vodolazkin – Lavr: životopis Sa preporukom ruskog književnog superstara Zahara Prilepina stiže nam ovaj istinski izazov za najodvažnije i najverziranije među ljubiteljima tzv. visoke književnosti, iliti umetničke proze. Lavr: životopis (u izdanju Draslar Partnera i u prevodu Radmile Mečanin) kroz prolog i četiri knjige bombastičnih naziva ( knjiga poznanja, knjiga odricanja, knjiga puta, knjiga mira) donosi razmahanu i ambiciozno koncipiranu, a naglašeno intimistički intoniranu priču o životnom putu jednog iscelitelja, a potom i sveca. Vodolazkin u ovom svom romanu sa bravuroznom lako-

ćom izlazi kao pobednik iz bitke u kojoj je cilj očito bio da se jezik u potpunosti saobrazi odabranoj temi. Osim toga, on ovde pokazuje još tri značajne stvari – i u novom milenijumu moguće je ubedljivo pripovedati o starostavnom, superioran um kadar je da stvori sugestivnu književnost na temu apstraktnih i varljivih duševnih stanja, a jedini pravi pandan današnjem pojmu superherojstva zapravo je podvižnik koji iznalazi pravu meru svog poduhvata i koji veruje da je iskrena žrtva tek samo jedan od pojavnih oblika zaloga za budućnost, prvenstveno za druge, a potom i sebe. Naravno, pitanje je ima li ovde još dovoljno odlučnih čitalaca za ovako složen i zahtevan čitalački poduhvat, ali to je već neka druga, ako ne i deseta priča.

Nedelja

Laslo Krasnahorkai - Melanholija otpora Slično stvari stoje i sa konačno u prevodu na srpski dostojno prisutnim Laslom Krasnahorkaijem, mađarskim velemajstorom pisane reči. Njegov drugi roman Melanholija otpora (objavio Plato, preveo Marko Čudić), kako je sugerisano u pogovoru, baštini ponajbolje od proze ovog vrsnog literate, kod nas zasad najpoznatijeg kao nadahnuća i polazišta za nekoliko ﬁlmova Bele Tara. Priču o dolasku cirkusa (sa sve prepariranim kitom u ponudi) u skrajnuti mađarski gradić svojom polivaletnošću, kako to uostalom i doliči svakom primeru izvanredne i duboko promišljene književnosti u izvođenju istinskih majstora, nudi čitav niz mogućih interpretacija (pa samim tim i neumerenih učitavanja i olako izrečenih procena, ali i to je književnost na delu!); ipak, ono oko čega će se, sva je prilika, većina saglasiti je da Krashnohornakai ovde, balansirajući između i pritajenog užasa, promućurne ironije i apsurda sa višim smislom i ciljem, na maestralan način demonstrirao kako svaka utopija, zavodljiva kako utopije neizostavno i bivaju, u sebi nosi nepogrešivo potentno zrno antiutopije, koje će proklijati istog trena kada dodirne vazda plodno tle ljudskih slabosti, a toga je uvek bilo i biće puno, pa čak i tamo, u onoj tački u kojoj se sastaju naoko oprečni pojmovi naglašeni u naslovu ovog izvanrednog štiva – melanholija i otpor. Piše: Zoran Janković

Omiljene knjige neomiljenih diktatora

ugusto Pinoče je jedan od diktatora koji je iza sebe ostavio svoj trag na modernom Čileu, ali je svakako iza sebe ostavio i svoju ličnu biblioteku koja je imala pedeset hiljada naslova. Genarala Pinočeo nisu baš cenili po njegovom intelektu, jednom mu se desilo da pomeša državu Vašington sa istoimenom prestonicom Amerike. Neki smatraju da je on upravo zbog kompleksa inferiornosti bio pasionirani skupljač knjiga. Ipak, sadržaj na policama može da nam da uvida u samu ličnost. Pinočeova biblioteka nema gotovo ni jedno delo poezije i ﬁkcije. On je voleo da čita istorijske knjige, naročito o istoriji Čilea, dnevnike političara iz devetnaestog veka, kao i radove marksističkih ﬁlozofa, kao i o životu Naopleona Bonaparte, Pinočeovog posebnog heroja. Da li smo mi malo previše fascinirani stalažama ljudi koji nisu ostali upamćeni po dobru? Možda samo želimo da pronađemo neki trag ljudskosti u ovim najsurovijim ubicama tako što ćemo da saznamo da su oni voleli da uživaju u

poeziji ili, da potvrdimo naše mišljenje o njima, ako na policama nađemo knjige o ratovima, kao što je slučaj sa Pinočeom? U svakom slučaju evo su neki omiljeni autori neomiljenih ljudi. Adolf Hitler je voleo Šekspira, tvrdi Artur Rejbak, autor knjige „Hitlerova lična biblioteka“. Veliki diktator je takođe voleo da čita i knjige „Don Kihot“ i „Poslednji Mohikanac“. Staljin je, ironično, voleo da čita Bulgakova. Iako je ovaj satiričar i dramski pisac poznat po svom remek-delu „Majstor i Margarita“, Staljin je posebno cenio njegovu knjigu „Bela garda“, koja prati život jedne ukrajinske porodice tokom ruskog građanskog rata. Ajatolah Homeini je voleo Viktora Igoa. U jednom intervjuu je rekao da su „Jadnici“ najbolja knjiga koja je napisana u istoriji. Smatrao je da je ona knjiga o sociologiji, istoriji, božanstvena knjiga, knjiga o ljubavi i osećanjima. Kim Džon Un voli da čita Hitlera. Prošlog leta severnokorejski diktator je svojim visokim oﬁcirima poklonio po primerak knjige „Mein Kampf“. Neki eksperti imaju teoriju da je na ovaj način samo hteo da ih zaplaši.

Zanimljivosti

oznati autori su stvarno spremni na sve kada je u pitanju potraga za inspiracijom. Džon Čiver, autor koji je napisao najprodavaniju zbirku priča, imao je običaj da, kada se ujutru probudi, se obuče i ode na posao. Kao i svi ostali, zar ne? Kao i svi ostali on je liftom iz svog stana silazio u podrum zgrade u kojoj je živeo, skidao se i pisao u gaćama. Gertruda Štajn je volela da piše poeziju dok je sedela kao suvozač u fordovom modelu T dok je njena partnerka Alisa Toklas vozila naokolo. Virdžinija Vulf je pisala za visokim stolom, stojeći jer je htela da radi u istim uslovima pod kojim je stvarala njena sestra koja je bila slikarka. Iako je kasnije odustala od stojećeg pisanja, Virdžinija je, kao velika poklonica ljubičaste, pisala mastilom u ovoj boji. Volter Skot je sklapao svoje stihove dok je jahao konja. Džejms Džojs je pisao u krevetu ležeći na stomaku. Takođe je uvek pisao u belom mantilu. Za ovo je imao praktičnih razloga. On je bio slabovid, gotovo slep, a bela boja je reﬂektovala svetlost što mu je pomagalo da bolje vidi. Kada je postao gotovo slep, pisao je na kartonu koristeći voštane bojice. Fridrih Šiler je pisao noću. Da bi se održao budnim on je noge potapao u ledenu vodu i tako pisao. Istovremeno u ﬁoci radnog stola je čuvao trule jabuke za čiji miris je tvrdio da ga inspiriše. Demosten je imao običaj da obrije kosu na samo jednoj polovini glave da bi se naterao da ostane u kući i piše. Pultarh

Ekscent

trični običaji poznatih pisaca je pisao da je Demosten tri meseca za redom brijao glavu tako da zbog sramote ne bi izlazio iz kuće i na taj način se posvetio samo svom radu. Lord Bajron je bio veliki ljubitelj životinja. Dok je studirao u svojoj studentskoj sobi je držao medveda, kojeg je šetao po kampusu, i kome je čak želeo da izboksuje stipendiju. Kasnije je u svojoj kući držao osam pasa, tri majmuna, mačke, paunove, orlove i vrane. Oskar Vajld nije mario za to šta viktorijanska Engleska misli. Priča se da je jednom na uzici šetao jastoga. Niko nije radio tako naporno kao što je pisao Balzak. Budio se u jedan sat posle ponoći i pisao sve do osam ujutru. Tada bi malo odremao, a zatim u pola deset ponovo počinjao da piše, sve do četiri sata posle podne. Onda bi se prošetao i išao u posete prijateljima. Da bi se održao u budnom stanju pio je pedeset šoljica kafe dnevno. Da bi se održao budnim tokom svog noćnog pisanja, Franc Kafka je radio vežbe ispred otvorenog prozora, potpuno go. Kafka nije bio jedini nudista među piscima. Benadžamin Frenklin je takođe upražnjavao svoje „vazdušne kupke“ tako što je pisao u hladnoj sobi, potpuno go, Agata Kristi je volela da piše u kadi, Džejms Rajli je voleo da piše go da ne bi došao u iskušenje da ode u kafanu, kada je bio rastrojen Viktor Igo se skidao skroz na skroz i ostajao samo sa papirom i perom, D.H Lorens je voleo da se skida go i pentra po dudovom drveću...

Prikaz

Toma

emonskiji od doktora Moriartija arhi-neprijatelja Šerloka Holmsa, smrtonosniji od čeljusti Spilbergovih ajkula, Hanibal Lektor je ﬁktivni lik koji je, u poslednjih nekoliko decenija, najviše fascinirao. Kreirao ga je pisac trilera Tomas Heris za potrebe svog romana „Crveni zmaj“ u kome se Hanibal Kanibal Lektor pojavljuje kao sporedan, ali važan lik. U narednom „Kad jaganjci utihnu“ Hanibal Lektor je i dalje sporedan karakter, ali ovaj put mu autor daje šansu da se razmeđe svojom kompleksnom ličnošću prilikom građenja odnosa sa agentkinjom FBI-a Klarisom Starling. U ovim knjigama on nije na meti zakona, dok tek u trećoj knjizi „Hanibal“ njega juri „sto hiljada policajaca grada Čikaga“. Sada je u Rimu, među ljudima koji imaju bolji... hm... ukus, a agentkinja Klarisa Starling prati trag nadajući se da će konačno da doaka genijalnom psihijatru koji gaji gastronomsku ljubav prema ljudskom mesu. Ko je u stvari Hanibal Lektor? Da li je Tomas Heris koristio neke uzore iz stvarnog života dok ga je kreirao ili je Hanibal samo plod mašte? Koliko je Hanibal izmišljen, a koliko neko ko je bio inspiracija sada možda hoda ulicama pored nas? Portret koji je Heris naslikao je živ i zastrašujući. Hanibal ima kestenjaste oči i boju glasa poput struganja turpije. Njegovi zubi su mali i beli. On je zreo čovek u srednjim godinama. Lektor je sitan i kompaktan, a kreće se tiho i

hitro. Na jednoj ruci ima šest prstiju. Njegov srednji prst ima savršenu kopiju, što je jedan od najređih primera polidaktilije. Njegovo čulo mirisa je takođe jako razvijeno. On može da namiriše parfem koji je Klarisa stavila nekoliko dana ranije. Pre nego što su ga uhapsili Hanibal je bio ugledni psihijatar i pokrovitelj umetnosti u Baltimoru. Rođen je u istočnoj Evropi u aristokratskoj porodici, ali je kao dečak prošao kroz pakao tokom Drugog svetskog rata. Pripisuje mu se četrnaest ubistava, mada zvaničnici smatraju da ih ima i više. Ovo su „činjenice“ o Hanibalu Lekrotu. Koliko je Heris koristio sopstvenu maštu, a u kojoj meri je koristio uzore

as heris: Kad jaganjci utihnu

iz stvarnog života? On ne voli da daje intervjue i smatra da bi njegova dela trebalo da govore umesto njega. Poznato je da je on, pre pisanja knjiga istraživao u FBI-u u jedinici za proučavanje ponašanja i da je tom prilikom čitao dosijee pravih ubica. Koliko je to koristio prilikom stvaranja Hanibala Lektora? Budući da na Heris neće reći ništa o tome,mogli bi smo da uporedimo ono što znamo o Hanibalu i da ga uporedimo sa ubicama koje su nam poznate. Očigledno je da je Heris za drugog zlikovca u romanu Kada jaganjci utihnu koristio već postojeći model. Bufalo Bil je nastao po uzoru na fascinantnog serijskog ubica Eda Geina. Ed je rođen u

Viskonsinu početkom dvadesetog veka. Živeo je sa ocem, majkom i starijim bratom. Otac je bio alkoholičar, praktično treće dete u kući, tako da je celu porodicu izdržavala majka koja je bila vlasnica apoteke. Ona je imala i posebno religijski odnos prema čovečanstvu. Smatrala je da je većina stvari na ovom svetu od Đavola, a naročito žene. Ubrzo posle preseljenja na jednu izolovanu farmu Edu umire otac. Stariji brat, koji stalno dolazi u sukobe sa njegovom voljenom majkom, strada u požaru koji su Ed i on otišli da ugase. Bratovljeva glava je bila prekrivena udarcima, a smrt je nastupila davljenjem. Niko nije sumnjao u mirnog Eda i istraga je ubrzo zatvorena. Ostali su samo Ed i njegova majka. Nikoga više nije bilo da im smeta. Kada je i Edova majka umrla od srčanog udara on postaje pasionirani čitalac umrlica. Kada god pročita da je sahranjena neka žena, on noću odlazi na groblje, iskopava i dodiruje leševe. Vremenom počinje da u kuću donosi ono što iskopa u grobovima. Kosti, delove tela, glave... Njegova najveća strast je ljudska koža. Pravio je od njih korpe, ikebane, presvukao sve fotelje u kući. Sašio je neku vrstu portikle na koju je prišio prave grudi i u to se oblačio kada je odlazio na groblje. On je bio inspiracija i za Normana Bejtsa junaka knjige i ﬁlma Psiho. Heris je za Bufalo Bila koristio i Teda Bandija, jednog od najpoznatijih ubica iz sedamdesetih godina. Ted Bandi je

ubijao mlade, lepe žene, sa ravnom kosom, češljanom na razdeljak. Priznao je da je ubio dvadeset njih. Hvatao ih je tako što je na ruku stavljao gips, a onda ih zamolio da mu pomognu da neke stvari unese u kola. Kada bi one to uradile on ih je napadao. Isto kao i Bufalo Bil, zar ne? Pojedini autori smatraju da je Heris, prilikom stvaranja Hanibala, na umu imao Vilijema Kojna, pravog kanibala. Vilijem Kojna je pobegao iz zatvora 1934. godine i ubijao je i jeo ljude u Klivlendu. On je postao urbani mit i priče o njemu su polako rasle i prevazilazile stvarnost. Sve se to događalo u vremenima kada je Tomas Heris bio dečak i kada je, možda, u njegovom umu, i posejano seme budućeg Hanibala. Tsutsumi Mijazaki je bio Japanac, poreklom iz porodice srednje klase, imao je dvadeset i šest godina kada je uhapšen jer je oteo, ubio i iskasapio četiri devojčice predškolskog uzrasta. On je imao deformitet ruku, tako da je imao problema da šakama uhvati predmete. Priznao je da je jednoj devojčici odsekao šake, skuvao ih i pojeo. Međutim, ovo je sve izbilo na svetlo dana kada je Hanibal već oživeo u Crvenom zmaju, tako da je teško Mijazaki mogao da ubude inspiracija za njega. Takođe, Hanibal nikada nije ubijao devojčica, a svoj šesti prst nije doživljavao kao hendikep. Štaviše, Mijazaki više odgovara proﬁlu Hanibalovih žrtava. Drugi „osumnjičeni“ za model prilikom stvaranja Hanibala jeste ubica iz Milvokija izvesni Džefri Damer. On je ubijao mlade homoseksualce, sekao ih i kuvao njihovo meso koje je zatim jeo.

Tvrdio je da konzumiranje mladog mesa održava njegovu erekciju kao i da to hrani njegov duh. Delove tela je držao u svom frižideru, kao teletinu. Bio je fasciniran očuvanjem ljudskog tela svežim. Genitalije svojih žrtava je držao u formaldehidu, a kosti je bojio lažnom farbom, kako bi ostavljale utisak lažnih kostiju koje koriste studenti medicine. Međutim i on je uhvaćen tek nakon što se Hanibal prvi put pojavio. Međutim, moguće je da je bio inspiracija za kasnija Herisonova dela u kojima se pojavljuje Hanibal Lektor. Jedino nepoklapanje postoji u izboru žrtva. Damer ubija dečake ili mladolike muškarce, dok Hanibal preferira zrele osobe. Dramer bi, u stvari, bio odlična Hanibalova žrtva. Možda je uzor za Hanibala bio ruski ubica Nikolaj Džumaglijev koji je smatrao da je njegova misija da oslobodi svet od prostitutki. Dok nije uhvaćen ubio je 47 žena. On je ugradio metalne zube i zvao je žene u svoj stan gde ih je i ubijao. Iako pol njegovih žrtava ne odgovara Hanibalovim žrtvama ovde ipak postoji jedna sličnost. Džumaglijev je, poput Hanibala, od svojh žrtvi pravio razne nacionalne specijalitete i zvao je svoje prijatelje na večeru. Isto kao i Hanibal. Međutim Heris nikada nije pokazao da je znao za ovog ruskog gurmana. Još jedan Rus, Andrej Čikatilo, prozvan je i „ruski Hanibal Lektor“ zbog broja svojih žrtava. On je ubio pedeset i troje žena i dece oba pola i pojeo ih. Ordinirao je od sedamdesetih do početka devedesetih. Mogao je da postigne orgazam jedino kada je ubijao. Tomas

Herison je mogao da zna za njega kada je pisao Crvenog zmaja, mada se Čikatilo i Hanibal ne poklapaju po proﬁlima svojih žrtava. Hanibal ne ubija svoje žrtve zarad orgazma. Štaviše, kao aristokrata, gadi se tih ljudi koji ne mogu da obuzdaju svoje animalne porive. Pogledajte samo šta se desilo sa njegovim sapatnikom i komšijom Migsom kada je ejakulirao po licu agentkinje Klarise Straling. Migs je sutradan pronađen mrtav, jer je odgrizao sopstveni jezik. Hanibal, majstor manipulacije tuđim umovima, navodno nije imao udela u ovom incidentu. Ipak, vrlo je sigurno da je Haris čuo za slučaj Alberta Fiša, Sivog Čoveka, Vukodlaka Visterije, Babaroge, koji je kasnije i iskoristio za lik Hanibala. Slučaj Fiša je jedan od prvih popularizovanih (i najgorih!) slučajeva serijskog ubistva u Americi. Stari dekica sa šestoro dece u Njujorku bio je odgovoran za najma-

nje četiri ubistva, a tačan broj crnih dečaka i devoj- U „Kad jaganjci utihnu“ L čica koje je silo- li im pomogao u hapšenj vao, ubio i pojeo Bafalo Bila. Ovaj pričica nikad neće biti puno bizarno. Ubica po poznat. Slučaj Smešno! koji mu je i pre- Ali za razliku od lika i dela sudio je slučaj slučaj je, dame i gospodo Grejs Bad čije je su u svojoj potrazi za ubic roditelje ubedio Gerijem Ridgvejom, uhv da je povede „na kasnije!) kontaktirali jedn zabavu“ umesto ričkih serijskih ubica, Ted čega ju je odveo ﬁlisao ubicu i njegove sa sobom u kuću redova. Ali, to je već nek u Večesteru gde čica za neki drugi fascina ju je skinuo (uprkos njenom udaranju i grebanju), ugušio, a onda i pojeo. U kasnijem pismu njenoj majci detaljno je opisao proces, završivši sa „Nisam je je***, mada sam mogao to da uradim da sam hteo. Umrla je kao

Ubica pomaže u

devica.“ Međutim Fiš je Lektora kontaktiraju ne bi više bio patetiu drugog serijskog ubice, čan starac, nego nam može zvučati pot- kriminalni genije maže u hvatanju ubice? poput Lektora. Da li se Hanibal a Hanibala Kanibala, ovaj Lektor uopšte i – stvaran. Rajkert i Kepel može proﬁlirati? com sa zelene reke (tj. za Teško. Možemo vaćenim skoro 20 godina zasigurno reći da nog od najpoznatijih ame- je psihopata, sa da Bandija, koji im je pro- o g r a n i č e n o m postupke čitao između empatijom i bez ka druga fascinantna pri- osećaja griže savesti. ntni članak…. Kako je nastao Hanibal Lektor? Stručnjaci za proučavanje ponašanja smatraju da se serijske ubice ne rađaju, one nastaju kombinacijom niza događaja u njihovom detinjstvu. Šta je stvorilo Hanibala Lektora? Najverovatniji odgovor je događaj sa njegovom sestrom Mišom koji je, kroz san, prikazan u romanu Hanibal. Vojni dezerteri tokom Drugog svetskog rata upadaju na imanje u vlasništvu Hanibalove porodice. Roditelje ubijaju, a decu zatvaraju u ambar. Kasnije, gladni, vojnici odvode Lektorovu sestru, ubijaju je i jedu. Tada je nastao Hanibal Kanibal Lektor. Tada je stvorena njegova fantazija o osveti. U njegovom snu dezerteri su sirovi, prosti i neotesani. Oni smrde. Ubijaju i kasape jelena poput neandertalaca. Tako i on bira svoje žrtve među onima koje smatra prostim i primitivnim. Svi oni predstavljaju dezertere koji su pojeli njegovu sestru.

hvatanju ubice

On jede svoje žrtve jer su oni pojeli njegovu sestru. Oko za oko. Zašto ih onda sprema na gurmanski način? Upravo da bi dokazao da se razlikuje od njih, da nije primitivan, već preﬁnjen i aristokrata. On nikada ne bi, poput njih, jeo meso nabijeno na štapu. Pedantan način na koji sprema ljudsko meso jeste njegova uvreda prema ljudima koji su pojeli njegovu sestru. Klarisa Starling je na neki način zamena za njegovu sestru, zadovoljenje koje konačno dobija na kraju treće knjige o njegovom životu. Da li to znači da je Lektor konačno izlečen? Da li će, kada je konačno zadovoljio svoju fantaziju, da prestane da ubija? U stvarnom svetu serijske ubice nikada ne dobiju konačnu satisfakciju. Njihove potrebe rastu, menjaju se, evoluiraju... Isto kao i kod književnih ubica. On ubija sve dok je čitalačka javnost zainteresovana za taj lik. Poput Drakule koji uvek iznova staje iz groba, tako i Hanibal ponovo ubija. Možda ne rukama Tomasa Herisona, ali kroz brojne nezvanične i zvanične nastavke, likove koji su stvoreni po uzoru na njega... Ali, isto kao što ne postoji prava zamena za Mišu, tako ne postoji prava zamena za Hanibala Lektora. Mnogi njegovi fanovi se nadaju da će on ponovo da ogladni i da će Tomas Haris da na pruži još jednu avanturu sa ovim poremećenim čudovištem koga volimo. Do tada, možete ponovo da pročitate knjigu „Kada jaganjci utihnu“ koju je izdavačka kuća Booka nedavno reizdala.

Prvi sajber roman u srpskoj književnosti

rpska književnost dobila je prvi sajber roman iz pera Slobodana Vladušića, pod naslovom "Mi, izbrisani", u izdanju "Lagune". U pitanju je delo sa podnaslovom "video-igra", koje nosi atmosferu sajber mistike i američkog ﬁlm noara, i u kome priča obuhvata i sferu interneta. Autor Slobodan Vladušić za B92 kaže: "Lično se slažem sa Kišovom idejom koju on implicitno razvija u Grobnici za Borisa Davidoviča, a to je da je književnost korekcija istorije, budući da je ova druga uglavnom monti-

rana. I ja dakle, smatram da je književnost poslednje uporište za časne ljude i pouzdane svedoke, koji mogu da posvedoče o nečemu što nije našlo mesta u oﬁcijelnoj istoriji, a to je istorija koju danas sve više konstruišu mediji. Ako za književnost istina nema rok trajanja, onda to znači da morate da saslušate te svedoke kojima su sva druga vrata zatvorena. A budući da su svedočenja tih svedoka problematična iz ugla onih koji montiraju istoriju, jasno je da davanje glasa tim ljudima ipak podrazumeva izvestan stepen hrabrosti."

Beogradski dani Biseri srpske mudrosti-narodne poslovice Za sve one koje je Beograd, svojim nevidljivim nitima,zauvek vezao za svoje srce ovo je jedinstven poklon. Divno

ilustrovane fotograďŹ jama iz svakodnevnog Ĺživota,poslovice nas vode kroz 365 nezaboravnih beogradskih dana.

Belgrade days Pearls of Serbian wisdom-folk proverbs For all those whom Belgrade has tied forever to its heart by invisible threats,this is a unique gift. Wonderfully illustrated with photographs from

everyday life, these proverbs and saying lead us through 365 unforgettable Belgrade days.

Prikaz akon velikog uspeha u režiranju serija „Selo gori, a baba se češlja“, kao i „Ravna Gora“, proslavljeni srpski glumac, scenarista i režiser Radoš Bajić, odlučio je da se okuša na velikom platnu i režira svoj prvi film. Poput svojih ranijih dela u kojima dekonstruiše našu socijalnu svakodnevicu, Radoš Bajić se odlučio na ovakav pristup i prilikom snimanja filma „Ružina beba“, rađenom po istoimenom romanu Benita O'Sića. Već sada možemo da kažemo da je ovo jedan od najboljih filmova Radoša Bajića u kome je svaka stvar na svome mestu. Od slavnog kičastog početka filma uz pesmu „Kukavica“, sve do makabričnog kraja filma ovo je delo filmskog genija. Dok su njegova ranija dela klasične metafore o silasku u nacionalizam kroz seksualnu represiju, „Ružina beba“ se više bavi nanaravnim metaforama poput veštica, svetosavnizma i rođenja anti-Srbina. Ovo nas tera da se zamislimo o čemu se radi u ovom filmu i knjizi po kojoj je sniman. Ruža definitivno nije luda, ona je seksualno frustrirana. „Ružina beba“ prikazuje sliku društvene moći u Srbiji na prelasku iz 20. u 13. vek. Ovo je film i knjiga koji prikazuju ne samo tretman žene u patrijarhalnom društvu, već i cenu koju Naši Stari traže za uzvrat od mladih da bi im preneli društvenu moć prilikom njenog transfera sa generacije na generaciju. Uprkos tome što na površini prikazuje nastanak natprirodnog, čudovišnog bića, „Ružina beba“ u stvari prikazuje čudovišni, nehumani, odnos među ljudima, naročito prema ženama. Tek kraj knjige i filma pokazuje transformaciju Ruže od nemoćne mlade žene ka moćnoj Majci. Ali sve ostalo tokom „Ružine bebe“ nam služi kao podsetnik koliko ona zapravo ima malo moći i mogućnosti za bilo šta. Na samom početku Ružin suprug Milorad nam jasno stavlja do znanja da je njen jedini posao da ga bespogovorno podržava u njegovoj poljoprivrednoj karijeri. Kada ga ona moli da iznajme seosko imanje koje se njoj dopada, Milorad se ponaša kao da je to neka vrsta pritiska na njega, a zatim kada udovolji njenoj želji, čini to kao da

ozmarina beba / ružina beba joj on čini uslugu na taj način. Kada ne dobije željeni posao u kombinatu on se čak i ne zahvaljuje Ruži na doručku u slamarici koji mu ona donosi, kao ni na njenim rečima podrške. Kada, nakon svetosavnističkog rituala ona na svom telu pronalazi brojne ogrebotine i modrice od seksualnog čina, Milorad se šali na njen račun na način na koji u stvari kaže da je sasvim normalno da on nju siluje dok je bila u nesvesnom stanju. Scena u kojoj Ruža zbog strašnih trudničkih bolova posećuje lokalnog travara pokazuje koliko je žena u ovom društvu nemoćna. Nakon što je uveri da su ti bolovi uobičajeni i, kao svaka prava srBkinja i Majka budućeg Obilića, mora da ih istrpi, travar poziva Milorada da je pokupi iz njegovog vigvama. Jer Ruža je samo jedna histerična žena. U „Ružinoj bebi“ nisu sve žene nemoćne. Pripadnice svetosavnističkog kulta koje obigravaju oko Ruže su, jel'te, ženskog pola. A poglavica kulta je, u nacionalizam, pali čovek koji je samo preuzeo mušku formu tela, a sve bi isto funkcionisalo i u slučaju da je preuzeo žensko telo. Zapitajte se da li bi, na primer, Nemačka imala drugačiju politiku da je Angela Merkel muškarac. Uzmite u obzir da, ma koliko gvozdena kancelarka delovala moćno, ona je ipak primorana da nosi mušku garderobu. Znači čak ni pri nečemu najnebitnijem ona zapravo nema nekog izbora osim da se ponaša po već zacrtanim patrijarhalnim modelima oblačenja i vođenja politike. Možda bi bilo mudrije da ovaj ﬁlm i knjigu ne posmatramo kao feministički manifest, već kao presek i prirodu društvene moći u Srbiji koja tramvajem ide u 21. vek. Kao mladi bračni par Milorad i Ruža nemaju gotovo nikakve slobode i moći. On jako malo, a ona manje od njega. Ruža je toliko nemoćna da nema prava da kontroliše čak ni svoj seksualni i reproduktivni život. Milorad koristi njeno telo da bi mu pomoglo da izgradi svoju karijeru u poljoprivrednom kombinatu, čak ni ne veruje da postoji takva stvar kakvo je silovanje u braku, a njegov

stav o abortusu jeste, onaj prastari, da se i otac pita. Milorad ne samo da raspolaže sa Ružom i njenim budućim Obilićem već i trguje sa njenim telom i plodom i svoju moć nad svojom ženom daje u službu Naših Starih i moćnijih ljudi nego što je on. U ﬁnalnoj sceni, kada Ruža konačno privati teret odgajanja i brige za Budućeg Obilića kojeg je rodila, ona doživljava transformaciju iz nemoćne žene u moćnu Majku i stiče svu moć koju ova titula nosi u društvu kakvo je naše. Takođe ona tom prilikom oduzima pravo drugim ženama iz svetosavnističkog kružooka da odgajaju Budućeg Obilića jer su one, kako kaže, „suviše stare“. Ovo je još jedan pokazatelj društva u kome stari imaju više moći od mladih. Svi ljudi su svesni svoje smrtnosti. Tako da, kada ostare, oni žele da za sobom ostave nešto po čemu će ih pamtiti, nešto kroz šta će da stvore makar privid večnog života. Tako da se neki odluče da napišu knjigu, neki grade mostove, osnivaju dobrotvorne fondove, zidaju bolnice... A u Srbiji Naši Stari, kao svoju zadužbinu, ostavljaju okamenjeni sistem vrednosti. Patrijarhat je njihova zaostavština. U „Ružinom sinu“ Milorad koristi svoju moć koja mu je, u našoj zajednici, nježnikom data da bi sproveo ideje i volju Naših Starih. Na kraju knjige i ﬁlma to isto uradi i Ruža. Ona prihvata svoju ulogu čiji je scenario napisan davno pre nego što je rođena i čiju su ulogu već dobijale glumice iz klana patrijarhata. Sa ovom dilemom se suočava svaki

mladi Srbin. Da li da udovolji svojim idealima i organskom potrebom da menja okoštali i stari sistem u kome živi, ili da se odrekne svoje nezavisnosti i, na taj način, dobije pristup bogatstvu i moći koje je generacijama akumulirano. Ovakvo stanje, kao kancerogena pojava u svakoj generaciji Srba, ima podršku i u hrišćanskoj religiji. Ako čovek živi po pravilima Božijim on će da završi na blaženom mestu kroz večnost. A ako se poda Satani, dobiće privremenu i prolaznu revolucionarnu moć. Reference na religiju imamo u ovoj knjizi i ﬁlmu kada, na primer, Ruža, poput Device Marije, dobije dete, ko zna odakle, kao posledicu neželjenog silovanja u noći, ali koja Ga prihvata kao i činjenicu da će jednog dana da bude veoma moćan Muškarac. Ko jeo želi da provede ostatak svog života kao prosta seljanka? „Ružina beba“ je knjiga i ﬁlm o najbukvalnijem prodavanju duše Đavolu, o kompromisima koje pravimo i vrednostima koje ignorišemo da bi smo putem od krvavih cigala stigli do svoje vile na Dedinju. Po ovom remek-delu domaće književnosti američki književnik je i sam napisao knjigu koju smešta na drugi kraj sveta, u Njujork tokom šezdesetih godina prošlog veka. Knjigu je, slično našem uzoru, nazvao „Rozmarina beba“, a nedavno ju je na našem jeziku objavila izdavačka kuća Booka. Tako da, ko više voli američku koka kolu, od domaće boze može da pročita i ovo, i da uporedi, pa da sam kaže šta mu se više sviđa. Milan Aranđelović

Prikaz

arinela Kvapil urednica Zabavnog programa Prve televizije predstavila je Sajmu knjiga svoj debitantski roman Ubistvo u rijalitiju. Autorka kaže da je, kao velika ljubiteljka Agate Kristi, htela da iskoristi svoje trudničko bolovanje i da vidi da li i sama može da napiše dobar triler. U rijaliti programu koji uživo emituje jedna nacionalna televizija u Srbiji, kamere prate život pet poznatih parova 24 sata dnevno. Svaki par u trci za vrtoglavom nagradom krije po jednu tajnu. Samo će pobednik biti dužan da otkrije svoju. Jedne večeri u gradu nestaje struje. Produkciji rijalitija je potrebno svega sedam minuta da se prebaci na agregat i ponovo pokrene kamere. Nakon sedam minuta apsolutnog mraka i muka, svetla i kamere se pale, da bi zabeležile strašnu istinu: jedan od učesnika programa je ubijen! Kada sam od prijatelja dobio predlog da pročitam ovu knjigu „jer u njoj ima gej elemenata“, malo sam strepeo od toga. Mislio sam da su gej elementi ubačeni čisto zarad veće popularnosti knjige jer je sada „popularno biti gej“, kako kažu nepopularni srpski momci i da to što je neko gej u knjizi neće bitno da utiče na njenu radnju. Bojao sam se da će eventualna, sporedna, gej osoba da bude prikazana karikaturalno, na osnovu ustaljenih srpskih šablona i predrasuda o izgledu i ponašanju homoseksualaca koji su izgrađeni gledanjem serije Džek i Karen, ovaj Vil i Grejs.

Ubist Pogrešio sam u svojim pesimističkim predviđanjima. Gej element je važna tačka celog romana, jer se cela misterija vrti oko toga ko je gej, ko je autovan, ko ne... I samo ubistvo se desilo zbog homoseksualnosti. Dakle gej element je centralni motiv u romanu Ubistvo u rijalitiju. Bojao sam se, takođe, da će na kraju romana da se ispostavi da je ubica neki, izvinite na izrazu, peder od čoveka. Česta je pojava u stranim trilerima da je „homoseksualizam“ jedan od delova psihopatologije ličnosti, ono što služi da naglasi zlikovčevu pokvarenost i zloću. Dakle, osim što je ubica, podlac, zaverenik on je još i ljigava, uglavnom naglašeno feminizirana, pederčina. Kod Ubistva u rijalitiju ovo nije slučaj. Ne znam koliko je ovo bila namera autorke, ali ovo je gej knjiga. U svetu se objavi tona različitih knjiga koje su gej, tako da imamo gej krimiće, gej ljubiće, gej eseﬁće, gej horore, gej drame... U Srbiji se objavi tona knjiga, tačka. Za Ubistvo u rijalitiju možemo da kažemo da je prva žanrovska, neangažovana, gej knjiga kod nas, napisana od strane domaćeg autora, sada. Nadam se da neće da bude i poslednja i da će srpski pisci i izdavači polako da počnu da pišu i objavljuju ovakve knjige. Počeo sam da čitam knjigu sa još jednom predrasudom, jer je Marinela Kvapil lepa plavušica, činilo mi se samo još jedna od onih wannnabe no-

tvo u rijalitiju: Nikome ni reÄ?i

vinarki „zabavnih“ redakcija, tako da sam mislio da će roman da bude presipanje iz šupljeg u prazno. Opet sam pogrešio. Čitajući knjigu stekao sam utisak da je autorka i te kako upućena u gej tematiku. Ali ne na način kao što neki, kada otkriju da im je neko drag, homoseksualac pokušaju da se što bolje informišu i prikupe niz nasumičnih informacija tako da sve ispadne, na neki način, komično. Mislim da je autorka romana nekako uspela da izbegne ovo i da je i ona sama na neki način u ovome. Ne kažem da je ona, ili neko njoj blizak, gej samo ono što je napisala u vezi sa „biti gej u Srbiji“ ona, kao pisac, tačno zna gde, šta, koliko da napiše o tome, a da to ne bude bljutavo, patetično, glupo...Ne samo da ne pravi greške, tipa "homoseksualizam", već ona tačno zna sve o tome i to na odličan način. Na nekim mestima autorka, možda i previše, navodi vodu na gej vodenicu. Primer je inspektor Bogdan

Savić koji je previše frendli, odnosno indiferentan prema „gejstvu“. Možda bi bilo bolje da je on homofob, ali da, ipak, reši slučaj kao profesionalac. Drugo, sama žrtva, do kraja romana on ostaje mali, plavi, lepi, dobri, osećajni, nežni, brižni, zlatni gej dečko...Ništa što o njemu saznamo ne kvari sliku, on nema prljavog veša u ormanu. Niko nije toliko savršen, osim u ovom romanu. To malo bode oči i čini radnju nerealnom. Sama knjiga, kao triler, nije loša. Postoje i bolji i lošiji trileri. Čitao sam španske i francuske trilere u kojima su i same rečenice od nekoliko reči, valjda da ne zamaraju mozak čitaoca. Ovaj triler je napet, zanimljiv i zabavan. U pitanju je autorkin prvenac, tako da je očekivano da će njeni romani, koje je najavila, da budu sve bolji i bolji. Ovo je triler koji slobodno možete da preporučite nekome, a da vas ne bude sramota.

Marinela Kvapil: Za sve je odgovoran loš horoskop Vi ste po profesiji novinarka, a ne pisac, kako je došlo do toga da napišete knjigu? Isto kako je došlo i do toga da neko ko studira prava i sprema se da postane advokat odluči da će ipak jesti novinarski hleb sa sedam kora. Za sve je dakle zaslužan loš horoskop i radoznalost. Loš horoskop je hteo da drugu trudnoću provedem u kući, održavajući je,

a radoznalost da se zapitam da li bih jednu kratku priču mogla da pretvorim u krimi roman. Zašto baš krimić, a ne, na primer, toplu ljubavnu priču ili hladnu svemisku operu? Zato što je toplih ljubavnih priča previše u domaćoj književnosti, a premalo u realnom životu. I zato što obožavam krimiće u svim oblicima: kao dobru

knjigu, napetu seriju i triler posle koga virim ispod kreveta. A hladna svemirska opera je odlična ideja za narednu knjigu! U to ime hvala. Molim. Ko su Vam bili uzori u pisanju? Nisam imala uzore. Divim se kraljici krimića Agati Kristi, ali isto tako volim i Balzaka, Zolu, Dostojevskog, Selindžera, Mekol Smita i Valjarevića, što naravno ne znači da pišem kao oni. Ja pišem kao ja. Da li su likovi iz romana 100% plod Vaše mašte ili ste bili inspirisani stvarnim ljudima? Oni jesu plod moje mašte, ali su isto-

vremeno i inspirisani ponekim stvarnim ličnostima. Mane recimo postoji, gotovo isti takav, u produkciji u kojoj sam radila. Detektiv je fuzija nekih muškaraca koje sam poznavala, ženski likovi su inspirisani ponekim estradnim ličnostima koje sam upoznala. Čak je i ubica donekle neko ko zaista postoji. Da li planirate da nastavite sa pisanjem knjiga? Ne volim da planiram, ali ako mi vreme i obaveze oko posla na koji sam se vratila i porodice kojoj dajem prioritet dozvole, hladnu svemirsku operu čitaćete već za sledeći Bozić.

Prikaz

utu kabanicu sam dobio uz preporuku da napišem kritiku „makar bila i negativna“. Sada, znam da nema negativne reklame i da bi i fotograﬁja Novaka Đokovića kako patriotski plaća porez u Srbiji izazvala buru pozitivnih reakcija, kao i kada ništa manje patriotski ne plaća porez u Srbiji, ali ako sam autor romana prepo-

ručuje knjigu uz otvorenu mogućnost da kritika bude negativna, uz svu nesigurnost u svoj rad koja često ide uz umetnike, to me je dovelo do dileme. Čitati ili ne? I, moram da priznam, dugo sam odlagao da pročitam knjigu koja je čekala zakopana ispod brda Večernjih novosti i starih, i nikada zaboravljenih, brojeva Politike ekspres.

Đorđe Bajić: Žuta kabanica Kao i tradicionalno srpsko kupanje subotom, ma koliko odlagano, ova dužnost je došla na red. Okej knjigo, ja sam do sada izgradio megalopolis negativnog mišljenja i niskih očekivanja od tebe, budi na visini zadatka, pa da pređem na nešto dobro i kvalitetno, evo Ana Vučković je najavila novu knjigu. Toliko sam bio negativno naoštren da čak nisam ni pročitao preporuke na zadnjoj korici knjige ili reč-dve o autoru. Što brže to bolje. Kao „uzbudljiv triler“ „dokazanog majstora“. Moš' misliti! Majstori popravljaju slavine, a ne pišu knjige. Baš sam bio u raspoloženju, a? Onda je moja čitalačka golgota krenula. Strana za stranom, prva, druga treća...Kada... Hej! Neko me je prevario! Očekivao sam neuspeli pismeni sastav, a dobio sam sasvim ﬁne rečenice, odličan stil pisanja, uživanje u čitanju bez napora... Nešto nije bilo u redu. Onda sam, već posle nekoliko stranica, uvideo da autor odlično, i kao neko ko je potkovan u trilerima, gradi atmosferu, polako nas ubacuje u priču, sve nas više obuhvata, tako da na kraju ne možemo da se izvučemo iz kandži uživanja u čitanju, osim da roman pročitamo do kraja. Čekaj malo. Sada sam se vratio na zadnju koricu, našao podatke o autoru. „Đorđe Bajić (1975) je pisac i kritičar iz Beograda, profesor srpskog jezika i književnosti i magistar teorije

umetnosti i medija. Piše ili je pisao filmske i književne prikaze i tematske tekstove za Popboks, NIN, Yellow Cab, Huper, Pressing, Hi-Files, Kvartal... Esej o srpskom kriminalističkom filmu (s naglaskom na delima Živorada Žike Mitrovića iz tog žanra) objavio je u zborniku "Novi kadrovi"...“ Sto mu muka! On je profi. Ko preporučuje njegovu knjigu? Mirjana Novaković, Goran Skrobonja, Maja Miloš... Sve autori čija dela cenim. Žuta kabanica je drugi po redu roman Đorđa Bajića. Pre njega je napisao horor Ostrvo prokletih. Žuta kabanica je smeštena u današnji, odnosno jučerašnji onog tokom renoviranja Bulevara, Beograd i delom je proizvod mašte, a delom ima korene u stvarnosti. Nije u pitanju jednostavna krimi priča sa jednodimenzionalnim likovima koje na pokret motivišu samo rečenice pisca. Đorđe Bajić oslikava likove u nekoliko boja i dimenzija, neki mogu da nam se dopadnu, neki da nas nasmeju, a neke ćemo da mrzimo... Ali u svakom slučaju nećemo preko njih da pretrčimo sa dosadom. Đorđe Bajić ne želi da nas nekim spektakularnim rečeničnim konstrukcijama udavi, već uspeva da nam jednostavnim rečima, ali na filmičan način, dočara radnju. Đorđe Bajić je autor posle čijeg čitanja željno pitate da li ima još nešto što je napisao. M.A.

Zanimljivosti

iki Maus i Asteriks su dobili svoje zabavne parkove u kojima njihovi ljubitelji mogu da uživaju. Šta je u slučaju sa onima koji vole poeziju i prozu Čarlsa Bukovskog? Ni jedan tematski park u njegovu čast nije sagrađen, niti je, bili gde, u planu njihova izgradnja. Tužno. Međutim neke dovitljive kafedžije, bliske knjizi, su odlučili da odaju počast velikom piscu u skladu sa svojim skromnim mogućnostima. U Los Anđelesu je otvoren prvi tematski bar koji je inspirisan velikim alkoh... poštovaocem tečnih opijata, piscem Čarlsom Bukovskim. Ovaj bar nazvan prigodnim imenom Barkovski je bio inspiracija kafedžijama iz Pariza da svoju kafanu nazovu po ovom velikom piscu i pesniku. (1) „Pošta“ je naziv viski bara u Vilijamsburgu u Bruklinu, koji je inspirisan prvim romanom Čarlsa Bukovskog istog imena. U Kembridžu, ali onom u Masačusetsu, postoji Taverna Bukovski. (2) U Pragu postoji kafana Bukowski's u kojoj je, na zgražavanje EU, dozvoljeno pušenje! (3) Bukovski bi na ovo postignuće bio ponosan. U Glazgovu postoji kafana koja je nazvana po najpoznatijem alter egu Čarsa Bukovskog - Chinaski’s. (4) Književni globtroteri, živeli!

barkovski - B

Barovi inspirisani Bukovskim

Džilijen Anderson piše knjigu Vesti

žilijen Anderson koja nas je godinama uveseljavala tumačeći ulogu skeptičnog agenta Skali je odlučila da se vrati žanru koji ju je proslavi, ali sada kao autor. Ona je rekla da radi na serijalu knjiga koji se zove „EarthEnd Saga“. Trenutno piše prvu knjigu čiji će naslov da bude „A Vision of Fire“ i koju možemo da očekujemo tokom oktobra ove godine. Međutim, ona u ovom projektu ne učestvuje sama. Pisac i urednik Jeﬀ Rovin će da bude koautor serijala, tako da je pitanje koliki je stvarno njen udeo u pisanju. Andersonova svakako nije prva glumica koja se okušala u pisanju, ali je za ulogu glavne protagonistkinje romana, ako ikada dođe do njene adaptacije, idealna baš autorka sama. Glavna junakinja je dečji psihijatar Caitlin O'Hara koja putuje po svetu i bavi se decom koja su istraumirana ratom ili prirodnim katastrofama kroz koje su prošli. Međutim, jedna od njenih pacijentkinja, mala devojčica ima posebnih problema sa svojom traumom. Kako je O'Hara više ispituje dolazi do zaključka da je devojčicina trauma vezana za tajanstveni uticaj iz svemira i da, kako priča odmiče, ona mora da spreči katastrofu ogromnih razmera. Živi bili, pa čit...gledali!

Karen Mari Moning

Groznica tame M

akajla Lejn je doskora verovala da su ona i njena sestra Alina obične devojke iz malog učmalog američkog gradića, da je život zapravo sjajan, i da sve ide baš kako bi trebalo. A onda je Alina otišla u Dablin da studira. Tri meseca kasnije, bila je mrtva. U potrazi za ubicom svoje sestre, Mak u Dablinu otkriva misteriozni svet drevnih tajni i natprirodnih bića, koliko opasnih, toliko i privlačnih. U ovom carstvu senki i misterija inspirisanih keltskom mitologijom, ništa nije onako kako izgleda, a dobro i zlo nose iste zavodljive maske. Da li je čovek koji ju je spasao, bogati tajanstveni Džeriko Barons, tu da joj pomogne, da je iskoristi ili samo da je zavede? Hoće li Mak uspeti da se odupre magičnoj privlačnosti Vilenjačkog princa? Šta se krije u tajanstvenoj knjizi mračne magije za kojom tragaju mnogi stanovnici tajnovitog paralelnog sveta? I ko je uopšte Mak i kakve moći poseduje - da li je ona stvarno jedina nada koja može da zaustavi tamu koja nadolazi? Uronite u Groznicu tame, prvi deo uzbudljive sage o borbi svetla i tame, u legendu o strasti, dobru i zlu, među živopisne likove, senke i demone, koji samo naizgled obitavaju jedino u legendama...

Ekranizacija

ragi Dnevniče, Zašto sve u vezi sa mladom glumicom Kristen Stewart mora da bude ogavno? Verovao Ti meni ili ne, ovaj put ne mislim na Twilight sagu u kojoj je ova devojka nevinog izgleda učestvovala. U tom slučaju neko drugi je napisao knjigu, neko drugi je snimio film, ona je samo povukla svoje glumačke aspiracije. Ne znam kako da Te pripremim za pravi horor o kome želim da pišem. Sumrak je ništa u odnosu na ovo što nam se sprema. Naime, ova 23-godišnja glumica je potpisala ugovor za snimanje novog filma u kome će joj partner biti Nicholas Hoult. Film će se zvati Equal i rimejk je filma iz 1956. godine koji se bazirao na knjizi Georga Orwella 1984. Kada je potpisala ugovor, ona je na dan posle Srpske nove godine za The Associated Press rekla da je veoma uzbuđena i da ne može da veruje da je pristala da to uradi. „Ja sam prestravljena“, rekla je mlada glumica. „Iako je ovo film sa stvarno elementarnim konceptom, on je i otvoreno ambiciozan.“ Da, ona je upravo film koji se zasniva na remek-delu Georga Orwella o mračnoj distopiji u kojoj privilegovane elite vladaju obespravljenim ruljama brutalnim preuzimanjem kontrole nad društvom iskorenjivanjem njihove individualnosti kroz kontrolu jezika, istorije i misli, nazvala „stvarno elementarnim konceptom“.

Dnevnik jedne dijareje „To je ljubavna priča epskih proporcija“, dodala je Kristen Stewart. „Ja sam prestravljena.“ I ja sam. Prvo ovaj film se zasniva na ranije snimljenom filmu. Pitanje je da li neko iz filmske ekipe uopšte znao da postoji i knjiga. Drugo, ovaj film najavljuju kao film „o pobuni u futurističkom društvu“. He-he-he! Treće, prethodni rad Drakea Doremusa, režisera ovog filma, je „o britanskoj učenici na razmeni koji se zaljubljuje u američkog učenika, koji su razdvojeni kada njoj istekne američka viza...“ Uh! Ovo mi deluje jako dubokoumno. Dajmo njemu da adaptira najvažniju knjigu dvadesetog veka. „Ja verujem u Drakeov rad“, uporna je glumica. „Znam da ćemo da napravimo nešto realno i prirodno. Ali rekla sam mu da ne očekuje od mene da mogu da uradim neke stvari koje su stvarno teške.“ E, sada. Kada glumica unapred kaže režiseru da neće da uradi neke stvari koje on očekuje od nje, onda bi režiser trebalo da nađe novu glumicu. Ne znam šta da kažem. Možda je bolje da adaptiraju 1984-tu kao ljubavnu priču, nego Fear and Loathing in Las Vegas? Možda sam ja pod stresom i previše naglo reagujem? Možda bi trebalo da mislim pozitivno? Okej. Misli pozitivno, mislim... mislim... kako na njihove glave stavljaju kaveze sa besnim pacovom u njemu.

Zanimljivosti

Emobi Dik

p 52

re dve godine jedan čovek je krenuo na epsko putovanje i sada su konačno napori, Freda Benesona, urodili plodom. Pred nama je Emobi Dik prevod američkog klasika Hermana Nevila iz 1851. godine na jezik emotikona. Beneson je pre svega, preko interneta za ovaj projekat, sakupio 3 500 dolara i zatim je, takođe preko neta, uposlio gomilu ljudi da, red po red, prevedu ovu knjigu u emotikone. Tako je dobio tri različite vrste prevoda, sastavljenih od različitih vrsta emotikona. A zatim je na netu, pokrenuo glasanje, za izbor najbolje verzije koja je na kraju objavljena. „Interesuje me kako se naš jezik, komunikacija u kultura menjaju pod uticajem digitalnih tehnologija.“, kazao je Fred Beneson. „Emotikoni su važna, ili nevažna, tačka u ovoj priči, tako da sam želeo da klasično delo naše književnosti propustim kroz ovaj ﬁlter.“

Zanimljivosti

Espresso aparat za knjige

merički lanac knjižara Booksa-Million (BAM) najavio je da će u dve svoje knjižare da uvede Espresso Book Machine, aparat za brzo štampanje knjiga u boji. Za svega nekoliko minuta aparat može odštampati bilo koju knjigu do 600 stranica dužine i do veličine A4 stranice. BAM je sklopio saradnju sa nizom najvećih izdavača pa će tako kupci moći da štampaju bilo koju knjigu iz ponude od preko sedam miliona dela ili će moći da objave vlastitu knjigu. Aparati će zasad biti postavljeni u knjižarama u Mejnu i Alabami, ali u budućnosti možemo očekivati pojavu ovakvih mašina i na našim prostorima.

Seksualno vaspitanje

ko mislite da je seksualno obrazovanje kod dece u Srbiji zapostavljeno na uštrb veronauke, onda još niste čuli za genijalnog ombudsmana za dečija prava Ruske Federacije Pavela Astakova. On je u intevjuu za rusku televizijsku stanicu Rossya-24 rekao da je protiv bilo kakvog seksualnog obrazovanja u školi, jer deca sve što bi trebalo da nauče o tome mogu da pronađu u delima ruske klasične književnosti. „Deca bi trebalo više da čitaju“, rekao je Astakov. „Sve je tu, sve o ljubavi i odnosima između polova. Škola mora da uči decu o čednosti i porodičnim vrednostima.“ Kada čovek pročita njegovu izjavu, zapita se da li je Pavel Astakov ikada čitao ruske klasike. Čednost i porodične vrednosti teško da su glavna potka, recimo, Lolite ili Ane Karenjine. Šta bi ruska deca mogla da nauče o čednosti i porodičnim vrednostima iz kanonskih dela svoje književnosti? Svi znamo priču o Loliti, ali hajde da je prepričamo u nekoliko kratkih rečenica. Humbert Humbert uzima za suprugu ženu samo da bi se povezao sa njenom dvanaestogodišnjom ćerkom. Kada njegova supruga strada u saobraćajnoj nesreći Humbert pokušava da siluje Lolitu prilikom njenog povratka iz letnjeg kampa. Prvi pokušaj je neuspešan, ali je fantastično to što je Humbert Humbert njen zakonski staralac i može da je siluje ponovo i ponovo kada god on to poželi. Kasnije

ubija čoveka koji mu je oteo Lolitu. Porodične vrednosti, deﬁnitivno. U Zapisima iz podzemlja glavni junak sreće prostitutku u bordelu i ubeđuje je da će njen život biti očajan ako ne promeni zanimanje. Prilikom odlaska on joj ostavlja njegovu adresu. Žena prihvata njegov savet i dolazi kod njega kući, gde on viče na nju, ponižava je i na kraju je izbacuje iz kuće. Pouka ove priče je da ne valja biti prostitutka, valjda? U Dnevniku jednog ludaka glavni junak zbog neuzvraćene ljubav gubi svoj um. Počinje da misli da psi pišu ljubavna pisma i da je on naslednik španske krune. Na kraju završava u ludnici. Moralna pouka koju ruski klinci mogu da izvuku iz ovog klasika Nikolaja Gogolja jeste da vas ljubav natera da poludite, kao i o čednosti, verovatno? U Ani Karenjini naša udata heroina ima ljubavnu

O seksu iz ruskih klasika aferu sa bogatašem, na koncu ostavlja svog supruga da bi pobegla sa ljubavnikom. Moralna lekcija ovog romana je da ne bi trebalo da budemo neverni inače će nas prijatelji izbegavati, postaćete narkomanski zavisnici od morﬁna i na kraju će te biti primorani da se bacite pod voz u pokretu. U moralnom romanu Doktor Živago francuska udovica počinje da se ljubaviše sa oženjenim advokatom. Sve ide ﬁno i porodično dok advokat ne

spava i sa njenom ćerkom Larom. Kada mama sazna za to ona bezuspešno pokušava da se ubije. Kasnija Lara pokuša da ubije advokata, ali greškom upuca nekog drugog. On koristi svoje političke veze da bi je spasao od posledica. Moralni zaključak je da ako već spavaš sa maminim ljubavnikom, potrudi se da on ima političke veze. Takođe, ako jednom napustiš Rusiju, nemoj da se vraćaš inače ćeš da umreš u ruskom Gulagu.

Seksualno Vaspitanje

U krevetu sa gorom Vidalom amo nekoliko meseci pre svoje smrti, poznati američki pisac Gore Vidal, pozvao je svog bliskog prijatelja Scottyja Bowersa i nostalgično ga upitao da li može ponovo da ga poveže sa Bobom Atkinsonom. Bob je bio jedna od Vidaloovih omiljenih muških prostitutki sa kojim ga je Scotty poveza pre gotovo šezdeset godina. U svojoj autobiograﬁji Scotty Bowers najpoznatiji biseksualni holivudski momak za sve i svakoga, kaže da je poznati pisac voleo Boba jer je ovaj bio u mornarici i imao je penis kao bebina ruka. Matt Tyrnauer jedan od Vidalovih bliskih prijatelja, kaže da je Bob bio jedna od retkih osoba koja se poslednjih godina piščevog života družila sa njim. I sam Vidal je pohvalno govorio o najavljenoj knjizi svog prijatelja. Rekao je da poznate zvezde Holivuda ponekada rade svašta-nešto, a Bob Bowers ih sve zna i zna šta rade i da nikada ne laže. Možda ne bi tako pohvalno pričao o knjizi da je znao da u njoj Bob priča o tome koje je sve muškarce podvodio u Vidalov krevet. Mnogo više pikantnih priča o seksualnom životu Gorea Vidala se nalazi u knjizi Tima Teemana koja je posvećena upravo tome In Bed with Gore Vidal: Hustlers, Hollywood and the Private Life of an American Master. Knjiga posvećena čoveku koji je sam procenio da je do 25. godine spavao sa više od hiljadu muškaraca jeste jako zabavna i pohotna. Gore Vidal je bio čovek koji

nije verovao da postoje gej osobe već samo gej seks i koji, uprkos svom deklarisanju kao bisekualac, osim iskustava u ranoj mladosti sa ženama, jeste bio gej. On se nikada nije javno deklarisao kao homosekualac na konvencionalan način, ali je ceo svoj život zagovara seksualne slobode i jednakost za sve. On je iskreno verovao da je seksualna kategorizacija ljudi glupost, ali je imao i lične razloge da ne bude sasvim otvoren. Vidal je imao seks sa muškim prostitutkama uglavnom na brzinu u ranim poslepodnevnim satima, ali tek nakon što završi svoj spisateljski rad. Eskorti sa kojima se Vidal nalazio su bili jako mladi ljudi, i sve je bilo jako brzo. On je tvrdio da mrzi tračarenje po novinama i knjigama o privatnom životu drugih ljudi, iako je i sam voleo da tračari. Dok je živeo u Americi eskorte mu je dobavljao Scotty Bowers. Ali dok je živeo u Italiji sa momcima ga je povezivao Vidalov verni partner Howard Austen. Odnos između Austena i Vidala je bio fascinantan. Upoznali su se tokom pedesetih godina u njujorškom turskom kupatilu koje je bilo čuveno kruzing mesto. Bili su zajedno do Austenove smrti 2003. godine, ukupno 53 godine. Veza je bila mnogo dublja nego što je Vidal ikada priznavao. Kada je Howard Austen preminuo Gore Vidal se, prema pričama prijatelja totalno psihički raspao. Stalno je kukao kako je voleo Austina i plakao je zbog njegove

smrti. Poslednje godine Vidalovog života praćene su teškim alkoholizmom i demencijom. Jedan od trajnih objekata požude za Vidala bio je njegov prijatelj iz škole Jimmie Trimble. On je rođeni sportista, posebno talentovan za bejzbol, koji je poginuo u Drugom svetskom ratu. Njihov odnos Vidal je opisao u svom prvom romanu koji ga je i proslavio The City and the Pillar. Međutim, prijatelji i porodica Gorea Vidala smatraju da je on ovaj odnos između njih dvojice isuviše mitologizovao i da u njegovim pričama ima preterivanja. U svakom slučaju eskorti sa kojima je Vidal imao seks uvek su ličili na Jimmieja Trimmblea. Uprkos svojoj ambivalenciji i skrivanju Gore Vidal je živeo ispunjen gej život. Bio je prijatelj sa piscem Christopherom Isherwoodom i dramaturgom Tennesseejem Williamsom. Imao je dosta seksa sa Jackom Kerouacom. Međutim mrzeo je Trumana Capotea, ne samo zato što ovaj nije krio svoju sekualnost na način koji je Vidal prezirao, već je Vidal mrzeo sve takve „tetkice i pederčiće“, poput pisca Edmunda Whitea, potpuno isto kao što ih homofobi mrze. Ipak je, istovremeno, pisao i zalagao se za seksualne

slobode i jednakost. Vidala je nemoguće klasiﬁkovati na neki uobičajen način, a njegova seksualnost i seksualni život skup je brojnih kontroverzi i protivurečnosti. Njegovi prijatelji smatraju da je njegov odnos prema seksu i seksualnoj žudnji bio formiran u ranoj mladosti kroz razvod njegovih roditelja i kasnije burnom životu njegove majke. Druženje između Gorea Vidala i Scottyja Bowersa bila je jedna od najdužih konstanti piščevog života, naročito u poslednjoj deceniji, kada se, zbog demencije, posvađao sa brojnim prijateljima. Bowers kaže da se nikada nije raspravljao sa Vidalom, jer je ovaj bio mnogo tvrdoglav. Njih dvojica su se upoznali nakon Drugog svetskog rata, kada su Vidalovi prijatelji rekli da postoji jedan momak koji radi na benzinskoj pumpi i koji, za dvadeset dolara, povezuje holivudske zvezde sa gej eskortima. I tako ej sve počelo. Posle prvog eskorta sa kojim ga je povezao Bowers, Vidal je imao posla sa Atkinsonom, sa kojim je posle toga voleo često da bude. Bowers kaže da je Vidal uglavnom bio aktivan u seksu, osim kada je bio sa Atkinsonom. Sa mnogim eskortima Vidal nije ni imao seks veće je samo pričao. Bowers kaže da je seks sa Vidalom bio prijatan,

mada je ovaj prilikom toga bio agresivan i napadan. Voleo je obostrani oral, ali pre svega konkretan seks. Jedan od poznatih glumaca sa kojim je Vidala povezao Bowers bio je Tyrone Power. Bowers takođe kaže da su Vidal i on imali trojku sa britanskim glumcem i režiserom Charlesom Laughtonom. Bowers je upoznao Gorea Vidala i sa mladom zvezdom u usponu Rockom Hudsonom, sa kojim je Vidal kasnije često imao seks. Kaže da su često imali trojke, ali je siguran da su se Rock i Vidal često viđali i bez njega. Hudson, Power, Laughton, i Fred Astaire nisu bili jedini selebritiji sa kojima je Vidal imao seks. Bio je tu i britanski glumac, pevač, režiser, dramaturg, kompozitor Noel Coward. Pisac John Bowen kaže da mu je Vidal jednom prilikom priznao da je imao seks sa njim. Vidalov nećak Burr Steers kaže da mu je Vidal rekao da je bio u šemi sa Fredom Asteireom kada je ovaj teko došao u Hollywood. Takođe mu je jednom napomenuo da Dennis Hopper ima simpatičan čuperak iznad guze. Nikada mu nije otkrio kako je saznao za to. Jedan od najplodnijih seksualnih perioda u životu Gorea Vidal, a bio je tokom

šezdesetih godina u Rimu. Dramski pisac David Schweizer priseća se tog perioda. “Sedeli bi smo kod Vidala i pričali o politici. Tada bi on, u jednom trenutku ustao, i rekao da je vreme za njegovo poslepodne i neki prelepi mladić bi nam prišao. „Davide, ovo je Gabriel“, upoznao bi nas i rekao da ja mogu da ostanem da pričam sa Austinom i da će on da nam se pridruži kasnije na večeri. Momci koji su mu dolazili bili su prelepi, aristokratskog držanja, dosta njih su bili Amerikanci.“ Gore Vidal je insistirao da im plaća za seks. Kada ga je David Schweizer pitao zašto on je odgovorio da je to tak onako jeste, da on dobije određeno uživanje, a neko drugi dobije novčanu nadoknadu za to. „Bilo mu je jako važno da to zadrži na tom nivou“, rekao je David Schweizer. Kada je Schweizer primetio da su svi mladići prelepi, Vidal je rekao da moraju takvi da budu jer je to njegov izbor. A za Austina je tvrdio da nikada sa njim nije imao seks. On mu je bio kompanjon, osoba u koju ima poverenja. Jason Epstein, koji je bio Vidalov dugogodišnji urednik, kaže da Gore Vidal nikada nije bio nesrećan zbog svoje seksualnosti. Bio je ne-

raspoložen zato što ga pogrešno klasiﬁkuju. „On je spavao sa muškarcima, ali i sa ženama“, kaže Epstein. „Zašto i ne bi? On je spavao sa svakim. Bio je napaljen. Za njega je seks bio poput ručka.“ „Jednom je na nekom prijemu u američkoj ambasadi u Rimu, Vidalu za oko zapao jedan marinac“, seća se Epstein. „Vidal mi je napomenuo da se marinac daje za džeparac i izgubio se na nekoliko minuta. Kada se vratio, upitao sam ga kada će marinac da pođe sa nama, a Vidal je odgovorio da je sve, bukvalno, svršeno.“ Toliko seksa, a nikada nije zakačio HIV. Čak i u mračnim danima neznanja i progona tokom osamdesetih Gore Vidal nikada nije bio zabrinut, niti je ikada nešto napisao u vezi sa time. Mnogi njegovi prijatelji kažu da je on naprosto smatrao da tako nešto neće njemu da se dogodi. Gore Vidal je o seksu pričao slobodno, sa lakoćom sa kakvom je pričao o partiji golfa ili nečemu sličnom. Njegova ideja je bila da bi naša seksualnost trebalo da se nastavlja na shvatanja klasičnih civilizacija. Smatrao je da bi sve pogrešno u svetu moglo da nestane samo ako bi ljudi slobodno pričali o seksu. Gore Vidal je mislio da je glupo da ljudi žive u svojim malim, ličnim zatvorima u koje su ih zatvorili glupi ljudi. Vidal je osećao da ga primoravaju da prihvati seksualne deﬁnicije kulture koja nije bila dostojna da ih napravi. On nije hteo da svoj seksualni

identitet žrtvuje na odru takve kulture kojoj nije pripadao. Nije želeo da bude određen prema merilima koje mu ne odgovaraju. To jako nervira, a naročito ako se tiče vaše seksualnosti. Za Vidala, koji je bio veliki ljubitelj istorije, opsesija moderne kulture kategorizacijama je bila dosadna i lažna, a on nije želeo da bude deo toga. Ipak se nije lagodno osećao sa svojom seksualnošću i javnim deklarisanjem iste, njegovi individualni stavovi prema seksu, želji, čak i ljubavi reflektovali su se kroz njegovu turbulentnu komplikovanu ličnost. Nije želeo da bude rob klasifikacija niti da ugađa publici, tako da je Gore Vidal bio i ostaće tvrdoglavo, čak herojski nekvalifikovan, čak i u krevetu!

Zanimljivosti

Gordost i predrasude kao igrica

ko ste ikada, dok ste čitali knjigu Džejn Ostin, Gordost i predrasude pomislili da bi od nje mogla da se napravi dobra video igra, onda bi moglo da vam se posreći. Na KickStarteru, najvećem internet sajtu za prikupljanje sredstava za razne projekte, pokrenuta je akcija za prikupljanje novca za realiza-

ciju video igre rađene po romanu Džejn Ostin. Neki ljudi su uplatili po sto dolara, ali ima donacija i od deset hiljada dolara. Što više novca donirate to imate više uticaja u realizaciji ovog projekta. Tako, da ako ovo stvarno želite, a imate dovoljno novca možete da učestvujete u ovom projektu.

Fiorela i bratstvo kristala

Kutak za decu

I 68

zdavačka kuća "Propolis Books" objavila je roman za mlade "Fiorela i Bratstvo kristala" češkog pisca Vlastimila Vondruške. Reč je o prvoj knjizi iz, za sada, trodelnog serijala pustolovina kćerke alhemičara sa dvora cara Rudolfa II. U Prag iz Italije dolazi novi dvorski alhemičar cara Rudolfa II, Đovani da Ponte. Zajedno sa njim stiže i njegova kćerka Fiorela, koja mu pomaže u laboratoriji. Međutim, pošto devojkama nije dozvoljeno da se bave alhemijom, ona se preoblači u dečaka i pred ostalima se predstavlja kao alhemičarev sin Rafael. Njihov novi dom nalazi se nedaleko od Staromjestskog trga, gde sreće dvojicu dečaka njenih godina, Lukaša i Martina. Prerušena u dečaka, ona postaje član njihove družine, pod nazivom Bratstvo kristala. Iznenada iz gradske blagajne nestaje velika količina srebra, a Martinov otac, gradski pisar, biva nevino optužen za krađu i zatvoren u tamnicu. Jedini način da se nedužni čovek izbavi iz zatvorske ćelije jeste da se pronađe ukradeno srebro, pa Lukaš, Martin i Fiorela, ne gubeći vreme, kreću u veliku potragu. U priči prepunoj avantura

i opasnosti, družina silazi u podrume gradskih domova, vodi borbu sa družinom dečaka iz susedne ulice, čak beži i od tajanstvenog stranca sa samostrelom. Iako Fiorela zna dosta alhemičarskih trikova, to im neće doneti uvek prednost. Vlastimil Vondruška (58), diplomirao je istoriju i etnologiju na Filozofskom fakultetu Karlovog univerziteta u Pragu. Završio je postdiplomske studije na Čehoslovačkoj akademiji nauka 1982. godine. Izvesno vreme radio je u Narodnom muzeju u Pragu, gde je bio autor brojnih izložbi. Nakon pada komunizma, zajedno sa svojom suprugom Alenom otvorio je Kraljevsku staklaru u kojoj su pravljene replike istorijskog stakla. Od 2009. godine, Vondruška se u potpunosti okreće pisanju. Do sada je objavio više od 50 naučnih studija i članaka o istoriji materijalne kulture, kao i 15 naučnih publikacija među kojima su najznačajnije posvećene životu u srednjem veku. Autor je 35 istorijskih romana za odrasle i nekolicine knjiga za decu i mlade. Samo u Češkoj, njegova dela su prodata u više od 400.000 primeraka.

Zanimljivosti

ples na šipci u biblioteci

asovi plesa na šipci u biblioteci? Ovo je nešto što nudi jedna javna biblioteka u Škotskoj da bi zainteresovala ljude da dođu u nju i da bi ih podsticala da pozajmljuju više knjiga iz nje. Veće oblasti Midlothian smatra da je ova njihova nesvakidašnja odluka jedinstveni primer u svetu...za sada. Njihov raniji projekat sa istim ciljem, bio je postavljanje stolova za stoni tenis, gde su igrači, umesto reketa koristili knjige. Bob Constable član veća Mi-

dlothiana smatra da su časovi plesa na šipci odličan način da ohrabri ljude da dođu u biblioteku, koriste sve usluge koje im ona puža i, na koncu, pozajme više knjiga. On kaže da nije u pitanju samo ples na šipci, već i niz drugih ponuda koje biblioteka nudi. Tu su časovi tradicionalnog škotskog plesa, masaža glave, takmičenje u video-igrama (za roditelje i decu). Takođe su česti nastupi lokalnih muzičara i pevača. Časovi plesa na šipci su, za sada, dozvoljeni samo ljubiteljima knjige koji su stariji od šesnaest godina.

Kutak za decu

Čitanje na mre reativni studio Playoﬃce iz Madrida je od klasično dosadne biblioteke napravio mesto koje je zanimljivo i zabavno za decu u okviru projekta učenje kroz igru. Mreža za čitanje je divan način da deca vide da čitanje može da bude interesantno. Ona čini da granica između čitanja i

K 74

eži je zabavno igranja nestane. Kome uostalom i trebaju stolice kada imamo mrežu? Deca svet vide drugačije nego odrasli. Naša pravila i ograničenja za njih nemaju nikakvog smisla. Za decu svet je prelepo igralište, zašto onda deo tog sveta da ne budu i biblioteke?

Kutak za Decu

Dnevnik Ane Frank animirana verzija prkos globalnoj popularnosti Dnevnika Ane Frank do sada je urađena samo ﬁlmska adaptacija iz 1959. godine u kojoj Millie Perkins ima glavnu rolu. Međutim, stvari će uskoro da se promene. Ari Folman, režiser ﬁlma Waltz With Bashir je odlučio da snimi animiranu verziju ove knjige koja će po svom stilu da podseća na Persepolis.

On i ekipa koja radi na pripremi ovog ﬁlma su dobili pristup svim arhivama koje se nalaze u posedu Fondacije Ane Frank, koju je osnovao njen otac Otto 1963. godine. Folmanov predhodni The Congress, holivudska politička satira, je dobio European Film Award za najbolji animirani ﬁlm, a Waltz With Bashir iz 2008. godine govori o njegovoj borbi tokom Izraelske invazije na Liban 1982.

Zanimljivosti

London: Klupe knjige

osetioci Londona će narednog leta moći da uživaju u knjigama sedeći na njima. Naime, širom grada će da budu postavljene klupa na kojima će biti prikazane ilustracije iz poznatih knjiga, od Vetra u vrbaku, do Orvelove 1984.

Cilj je da se klupe na kraju prodaju na aukciji, a novac prikupljen na taj način biće doniran fondu koji se bavi rešavanjem problema niskog nivoa pismenosti među decom. Organizatori se nadaju da će sponzori ﬁnansirati oslikavanje do 70 klupa do kraja decembra.

Strip - intervju

zložba “Čudnovati stripovi”, na kojoj su predstavljeni radovi Alekse Gajića, bila je postavljena galeriji “Ozon” tokom oktobra prethodne godine. Stvaralaštvo Alekse Gajića, najistaknutijeg strip umetnika mlađe generacije u Srbiji danas, istovremeno je vezano za strip i za animaciju, a poslednjih par godina poprima neuobičajene i nove forme, primetili su u galeriji. Izložba nije bila posvećena Gajićevim najpoznatijim radovima kao što su stripovi rađeni za francusko tržište (“Bič Božji”), ilustracije za “Politikin zabavnik” ili “Tehnotise” (animirani ﬁlm i strip), već intimnim i eksperimentalnim formama stripa, koje autor naziva “terapijski free style stripovi”. Strip, tradicionalno utemeljen kao sistem vizuelne naracije, na izložbi u “Ozonu” je dobio treću dimenziju i svojstva instalacije, proširene skulpture, ansamblaža, udaljavajući se i poigravajući se sa dvodimenzionalnošću stripa. U izloženim delima “priroda medija (podloga, materijal) uslovljava i sam sadržaj stripa, postajući tako neodvojivi elementi”. Neki od radova bili su pojedinačno izlagani u okviru Međunarodnog salona stripa u Studentskom kulturnom centru, međutim ovo je prva inicijativa da se ovi radovi, većinom nastali u poslednje tri godine, uvedu u galerijski kontekst, istraže i prikažu kao celina.

Čudn

novati stripovi Alekse GajiÄ&#x2021;a Blog: www.aleksagajic.blogspot.com

Kako je sve počelo? Otkud ideja malom Aleksi da počne da crta? Kao i svoj deci, i meni su tutnuli ﬂomastere, samo da malo budem miran. Na mamino zadovoljstvo, to se zaista i desilo, satima bi sedeo i pažljivo bojio crteže. Moj učitelj likovnog Vladislav Todorović Šilja, prvi mi je rekao da bi trebalo možda da razmislim da se bavim crtanjem. Išao sam na likovnu sekciju, i tako je počelo. Uz starijeg brata, sam napravio prve stripske korake, i posle toga nisam prestajao da hodam, trčim, saplićem se, letim itd... Čak me ni četvorogodišnje ispiranje mozga u Elektrotehničkoj školi nije omelo da se bavim time. Šta više, bio sam siguran da ne želim da se bavim ničim drugim do crtanjem, a i shvatio sam da sporadično ispiranje mozga i nije tako loše za spuštanje na zemlju, te hvatanje fragmenata realnosti. Bob Živković je jednom prilikom rekao da ga je otac, koji je bio doktor na VMA, posle decenija od kako on živi od crtanja pitao „Sine, kada ćeš da nađeš neki pravi posao?“. Kako su Vaši roditelji i porodica reagovali kada ste im rekli da nećete da budete doktor, pravnik, arhitekta...da radite neki „pravi posao“? Ja sam od onih, kod kojih ubeđivanje pravi kontra efekat. Da su me roditelji terali na crtanje, verovatno bi bio sladoledžija. Ovako, što su se više čudili i zgražavali ja sam bio sigurniji u svoj put. Tako je i danas, a moju suprugu to posebno dovodi do ludila. Jako bi mi bilo drago kad od komšiluka čujem da me otac hvali, iako lično to nikad nije radio. Nosio bi moje albume okolo, i pričao kako bi on to mogao još bolje .

Dogovor između mene i mojih roditelja bio je prost : ako upišeš akademiju – školuj se, i furaj dalje. Ako ne upišeš, onda u elektrodistribuciju kod teča Duleta... za 40 godina penzija, bog da te vidi. I Vaš brat Vukašin se bavi crtanjem. Da li je između vas dvojice bilo i da li još uvek postoji nadmetanje ko je bolji? Ko je bolji? Nas dvojica iako imamo sličan stil, zapravo imamo totalno drugačije pristupe. Zbog toga nikad ni ne pričamo o poslu. On turpija njegovo, ja svoje i to je to. Kad smo bili klinci, naravno da je bilo kompeticije, ali majka je to vešto zataškavala. A ko je bolji ? Recimo da se i bavim umetnošću, zato što tu nema takmičenja i nema boljeg. Svako ima svoj stil, i on je takav kakav je. Ja se isključivo takmičim sa sobom. Kakav sam bio juče, a kakav sam sada . Koji su Vaši uzori i inspiracija u radu? Nekad sam ih imao gomilu, a vremenom su polako otpadali. Svako je ostavio po nešto. Sada najradije gledam svoje radove i analiziram ih. Naravno da gledam i gomiletinu tuđih radova, al to više kako me slučaj baci, nego što nešto konkretno tražim. Mnogo više nego ranije gledam neke čudne stvari, koje nemaju konkretne veze sa poslom. Ruka je nabildovana, sad treba bildovati mozak, i truditi se da ostane u formi što duže. Šta čitate? Trenutno, „Duge noći i crne zastave“ Dejana Stojiljkovića. Možda ću raditi strip po ovoj knjizi. Šuška se po čaršiji. Nedavno ste na Sajmu knjiga dobili nagradu ULUS-a za najbolje ilustrovanu knjigu. U pitanju je knjiga „20 hi-

ljada milja pod morem“. Da li planirate da ilustrujete još neku knjigu za mlade (i one koji se tak osećaju)? Sigurno ! Dugo sam se pitao, čime bi se bavio u životu, a onda sam vremenom shvatio da bi se najradije bavio svime. I animacijom, i stripovima, i hobistikom, i umetnošću a naravno i ilustracijom. A i onom za decu. Radeći jedno, odmaram od drugog. Iako ste evropski crtač, crtali ste i Helboja? Samo jednom, i to zato što su me zamolili. Ne kažem, da se ne bi i time bavio, ko zna gde će me sve put odvesti. Od Američkih stripova je sve krenulo, i voleo bi da nacrtam makar jednu sveščicu Konana ili Spajdermena. Ja za sada imam 17 godina profi karijere, a ima ljudi sa po 50 godina profi karijere !!! Svašta se može izdešavati. Možda ćemo u sledećem intervjuu zaista raspravljati o receptima za sladoled? Da li je tačno da ste uradili i plakat za film „Sveti Georgije ubija aždahu“?

Jeste, tačno je. Nažalost, nikad nije iskorišćen. Mada, skoro ga je video Srđan Dragojević i jako mu se dopao, kaže da će možda da ga stave na DVD serijske verzije ﬁlma? U Srbiji Vas najviše znaju po ilustracijama za Politikin Zabavnik. Da li je tačno da ne podižete honorare koje vam Zabavnik uplaćuje ili je ta tradicija prekinuta? Ha, ha, ha... jeste sećam se da sam to izjavio u nekom davnom intervjuu. Nažalost, stigla su teška vremena za nas umetnike, pa se napuštaju stare navike. Za Zabavnik, i dalje sporadično radim, kad imam vremena. Jako su mi dragi, i izuzetno poštujem taj časopis. Nadam se da ću još dugo, dugo imati prilike da se vraćam na njihove stranice. Ljudi me zaista najviše poznaju po tome, i zašto bi to menjali ? Negde na netu sam našao taze podatak o Vama u kome Vas i dalje predstavljaju kao „umetnika mlađe generacije“. Sa koliko godina se u Srbiji postaje veteran?

Ja verovatno i dalje nosim taj prilepak, zbog svog neozbiljnog pristupa, i labavo-kilavog stava prema poslu uopšte. Ne želim da odrastem, i trudiću se da zadržim radoznao i ispitivački pristup što duže mogu. Ovaj posao to apsolutno dopušta, i šteta je to propustiti. Ima toliko ljudi u medijima koji su mnogo ozbiljni, šta ću im još i ja da se nešto mrštim, i pričam pametno. Čak sam u jednom trenutku pustio kosu, bradu i brkove, jer me niko nije doživljavao ozbiljno. Rastko Ćirić ima bend. Da li Vi imate neki hobi koji je van Vaših glavnih preokupacija? Nažalost, nikad nisam imao bend kao moj dragi profesor sa Akademije, i to mi je jako žao. Ali trudim se da moj život ne postane moj posao, iako to može lako da se desi. Jednostavno, crtate kad god možete, kad ne možete to vam negde kuca u mozgu, i stalno razmišljate o nekoj novoj šali, ili nekoj novoj slici : koji će biti plan, koji kolorit, koji stil... to nikako ne možete da izba-

cite iz glave. Naravno, ako imate ambiciju da se iskreno celim bićem bavite ovim poslom. Tako da ja odmaram uz neke hobije. Malo skupljam, malo lepim, malo kucam, malo farbam, a i sve ostalo, što se namesti. To sve umnogome zavisi od rokova. Da li možemo da očekujemo uskoro neki Vaš novi strip? Moje skromno iskustvo mi kaže da ništa ne planiram, jer se može izjaloviti. Dobra vest je da novih materijala za objavljivanje ima, loša vest je da je strip izdavaštvo u stanju podgrejanog leša . Neki projekti, i inicijative stalno postoje, sad samo još kosmos da se ustroji, i to je to... Crtali ste stripove na papiru, na kamenu, na staklu, režirali i animirali ﬁlmove, ilustrovali reklame, knjige, naslovnicu NIN-a, Zabavnik... Šta je sledeće? Naš prijatelj Zorglub je pokušao da piše po Mesecu...Vi? I ja sam pokušao, nažalost na tamnoj strani – pa se ne vidi.

Strip

nogi smatraju da je Supermen najznačajnija i najpoznatija ﬁgura u svetu stripa. Ipak, Čovek od čelika nije uspeo da dosegne popularnost kakvu je Betmen imao među ljudima starijih generacija. Za razliku od većine superheroja Betmen nema ni jednu super moć. Brus Vejn nije neko mitološko biće koje može da leti, ima laserski pogled ili da se transformiše u neki drugi oblik. On je samo običan momak koji koristi resurse koji su mu na raspolaganju. Okej, izuzetno bogat momak. Postoje međutim neke stvari koje su i ljubiteljima Betmena malo poznate. Interesantno je da Bob Kejn, autor koji je stvorio Betmena, u stvari nije...hm...stvorio Betmena. Izdavačka kuća DC je želela da na strip tržište pla-

sira svoj odgovor na Supermena i zato su od svojih crtača tražili da za jedan vikend smisle ideje o tome ko bi mogao da bude njihov novi superjunak. Bob Kejn, koji je u to vreme već izgradio ime u DC-u kao crtač, predložio je Betmena. Izdavaču se svidela ideja, ali Bob Kejn nije imao priču za junaka. Zato je zamolio Bila Fingera da mu pomogne u tome. Finger je izgradio osnovu priče, o dečaku kome su kriminalci ubili roditelje, a zatim i većinu pozitivnih i negativnih likova u ovom stripu. Maska, plašt, spravice u pojasu i oružja... Sve je to smislio Bil Finger, a ne Bob Kejn. Niko u Detective Comicsu nije ni

Mračne tajne Mračnog viteza

znao da Finger uopšte i postoji. On je sa Bobom Kejnom nastavio da radi kao ghostwriter niz godina. Mnogi superheroji umiru i vraćaju se u život. Ali je samo odluka o životu i smrti Robina Džejsona Toda bila u potpunosti stavljena u ruke fanova. U epizodi Smrt u porodici, Džejson Tod, tada aktuelni Robin, pronalazi svoju majku u Etiopiji i saznaje da ga je ona namamila u Džokerovu klopku. Oboje završavaju vezani u skladištu koje samo što nije eksplodiralo i Betmen mora da izabere koga će da spasi. I tada je izdavačka kuća organizovala telefonsko glasanje da bi čitaoci stripa mogli da kažu koga žele da Betmen spasi. 5 343 ljudi je glasalo da Robin pogine, naprema 5 271 glasova da preživi. Tako je Džejson Tod poginuo i bio mrtav sve do 2005. godine kada se ponovo uzdigao iz Lazareve jame. Kada je Betmen postao popularan, tokom šezdesetih je snimljena i čuvena kemp serija o njemu. Mnogi koji su učestvovali u ovom projektu postali su poznati i slavni. Ne samo Adam Vest i Bart Vard koji su glumili Betmena i Robina, već i glumci koji su tumačili uloge negativaca. Interesantno je da je slavni pevač i zabavljač Frenk Sinatra želeo da u ovoj seriji tumači glavnog negativca Džokera. U jednom kasnijem intevjuu Bart Vard je rekao da je Sinatra bio duboko razočaran kada nije dobio ovu ulogu. Ova serija je nesrećnim slučajem imala samo tri sezone. Naime posle tri sezone ABC je želeo da je želeo da prestane da je snima. Oni su ponudili nekom drugom studiju da iznese ponudu i da je otkupi. Kako niko

u dogledno vreme nije izneo ponudu, odlučeno je da se Bet-pećina sruši i napravi set za snimanje nečega drugog. Baš kada su radnici rasformirali Bet-pećinu stigla je ponuda od NBC-a za snimanje četvrte sezone. Međutim, pošto je set koji je koštao tadašnjih 800 000 dolara uništen,NBC je povukao svoju ponudu jer nisu želeli da se izlažu nepotrebnim troškovima ponovne gradnje tajnog skloništa Čoveka šišmiša. U prvom filmu o Betmenu iz 1989. godine koji je snimio Tim Barton trebalo je da se pojavi i Robin. Uloga je bila ponuđena tada 19-godišnjem Kiferu Saterlendu. On je odbio ovu ulogu jer je smatrao da nije dobro za njegovu karijeru da se na velikom platnu vidi kako nosi uske žute helanke. Nije znao da je vizija Tima Bartona mnogo mračnija od serije iz šezdesetih. Kasnije su se scenaristi poigravali sa idejom da u se u filmu pojavi Dik Grejson pre nego što je postao Robin, ali je Tim Barton na kraju totalno izbacio Robina iz cele priče. Kao jedan od glumaca koji je mogao da bude Betmen razmatran je Bili Marej. Gradonačelnik Betmena, na reci Betmen, glavnog grada turske provincije Betmen, Husein Kalahan je tužio Kristofera Nolana, režisera najnovije filmske franšize o Betmenu, i Warner Bros. Jer su koristi ime njegovog grada bez dozvole. „Postoji samo jedan Betmen na svetu. Američki producenti su koristili ime našeg grada bez dozvole“, rekao je tom prilikom Kalahan. Niko od gradskih zvaničnika nikada nije otkrio zašto se ovoliko dugo čekalo na ovu zakonsku akciju, kada je Betmen prvi put objavljen davne 1939. godine.

Strip

Gej narcis – tajna strana Betmena

S 92

umnje u homoseksualnu orijentaciju Betmena, superheroja koji nosi helanke i uživa u društvu dečaka-pratioca, obistinile su se u knjizi "Erotic Lives of the Superheroes" (Erotski životi superheroja) italijanskog pisca Marka Mankasole. Betmen je tu prikazan kao homoseksualac koji kupi mladiće za seks na jednu noć i sedi pored ser Eltona Džona na humanitarnim večerama u Njujorku. Mankasole piše i o seksualnim opsesijama Supermena, Mister Fantastika i Mistika. Grant Morison, koji je scenarista Betmena za DC Komiks tvrdi da je cilj bio da superheroj bude prikazan kao heteroseksualac, ali je "osnova celog koncepta totalno gej". Džordž Kluni koji je igrao maskiranog heroja u ﬁlmu "Betmen i Robin" rekao je da je namerno svoj lik igrao tako da ispadne da je homoseksualac. "Narcisoidnost je njegov lični ambis. Dopustio je da mu sklizne kroz prste njegova jedina ljubav jer je zaljubljen u misteriju mladosti - taj nezasiti duh koji vidi u očima mladih muškaraca i žena koje pokupi", objasnio je pisac ove knjige. Advokati DC Komiksa možda neće biti toliko širokih shvatanja kada vide Mankasolinovo viđenje Betmena kao fetišiste ali je pisac odlučan u tvrdnji da nije želeo nikoga da šokira ili uvredi. "Moja knjiga je samo pokušaj da se istraži kompleksna humanost grupe likova". Kako bi bili politički korektniji, DC Komiks je 2006. pokrenuo strip Betvuman gde je glavna junakinja Jevrejka i lezbijka a zanimljivo je da je i "ﬂuidna seksualnost" Žene mačke u izvođenju En Hatavej u "Usponu Mračnog viteza" takodje bila tema debate. Izvor: Agencija Tanjug

Strip

ko pitate bilo koga ko voli da čita stripove o Betmenu, taj bi vam rekao postoje dve činjenice o ovom junaku za koje možete da budete sigurni. Prvo da, ako mu date dovoljno vremena, Betmen može da svrgne i Boga Svemogućeg sa trona na altokumulusu, i drugo, da Betmen nikada nije nikoga ubio. Međutim, za momka koji se navodno zavetovao da neće da oduzme ljudski život, Betmen je prečesto ubijao ljude i to na razne maštovite načine. Betmenova karijera brutalnog ubice nepotrebnih ubistava počela je veoma rano. U prvom broju Betmenovog samostalnog stripskog izdanja iz 1940. godine ludi naučnik pronalazi serum pomoću koga grupu mentalnih bolesnika pretvara u snažne monstrume. Naučnikovi plaćenici u kamionu prevoze jednog od monstruma sa idejom da ga izbace ispred banke koju žele da opljačkaju. Na njihovu žalost Betmen je upravo instalirao novu mašinku na svoj Betplejn. Betmen upuca vozača i kamion udara u drvo. Vozač je još i dobro prošao jer je ubijen na ovaj način. Čudovište izlaži iz kamiona i pre nego što je stigao da bilo šta uradi, Betmen mu oko vrata stavlja omču od armiranog čelika. Monstrum se očajnički bori da se oslobodi stiska, ali uzaludno. Betplejn odlazi u nove pohode noseći sa sobom leš koji se ljulja kao groteskno klatno.

ubi Betmen za sada drži nezvanični rekord kao osoba koja je slučajno ubila najviše ljudi na otpadu. Do sada su zabeležena tri ovakva incidenta. Prvi put se desilo 1988. godine kada je Betmen prvo održao predavanje Robinu o svetosti života, nakon što je ovaj namerno grunuo svog rođenog brata sa krova. Nakon ove lekcije Bet-licemer odlazi da gurne gomilu starih automobila na dilera drogom. Da budemo iskreni, ova Betmenova žrtva kao da je samo želela da bude ubijena. Ko još stoji dok kula starih automobila pada na tebe? Naredni incident se desio dve godine kasnije u sukobima između dve kompanije za odnošenje smeća. Opet smo na otpadu na kome u borbi sa Betmenom jedan negativac upada u mašinu za mlevenje đubreta. Betmen je postao popularan u vreme kada je ksenofobija bila korišćena za zabavu dece isto kao i simpatično nacrtane životinjice. Kada uzmemo u obzir da je u to vreme i Japan ušao u rat sa Amerikom onda ne bi trebalo da nas začudi ovo što se desilo u jednom stripu. Dok su se Kapetan Amerika i Supermen zadovoljavali tako što bi povremeno išamarali „žutaće“, Betmen je imao malo ekstremniji pristup. Na primer u stripu u kome gura ogromnu statuu na grupu Mongola. Nekoliko brojeva ranije Betmen u borbi gura jednog Japanca na oštricu drugog dok šefa njihove bande gura

istava koje je poÄ?inio Betmen

kroz prozor. Tri godine posle ovoga, 1943. godine jedan naučnik ubacuje u Betmena u simulaciju u kojoj mu pokazuje šta bi se desilo ako ljudi ne bi kupovali ratne obveznice. Japanci bi osvojili Gotman Siti. U okupiranom gradu, Betman uzima pušku, ali zbog svog zaveta o neubijanju, ne puca u neprijatelje već u gume vozila što izaziva pogibiju svih vojnika. Betmenu se u to vreme često dešavalo da iscenira saobraćajnu nesreću. Njegov način rada je uvek bio isti – onesvestio bi protivnika, a onda bi iskočio iz vozila u pokretu, dok je onesvešćena žrtva udarala u zid,stup ili

bi se survavala sa litice. U sledećem primeru Betmen je počinio ubistvo sa predumišljajem i bez razloga. Zlikovac baca mač na Betmena koji se krije iza vrata. Mač ostaje zabijen u vratima, a zlikovac moli Betmena za milost. Betmen, međutim, zatvara vrata, ostavljajući mač u njima, obilazi zlikovca i udara ga tako snažno da ovaj odleti sve do mača na čijoj oštrici pronađe svoju smrt. KGBeast je negativac koga su Sovjeti poslali u Ameriku da ubije svakoga ko je uzeo učešća u vojnom programu Rat Svetova uključujući i tada aktuelnog predsednika Regana. Ne-

srećnik u sukobu sa Betmenom strada tako što ga ovaj zatvara i u prostoriju bez hrane i vode i odlazi. U nekim kasnijim epizodama drugi scenarista objašnjava da je Betmen u stvari rekao policiji gde je zatvoren KGBeast, ali poruka ove epizode jasno pokazuje na šta je Betmen spreman, ako neko ugrozi život njegovog predsednika. Deset godina kasnije, Betmen se sukobljava sa bandom koja je, iz nekih razloga, ukrala kontigent izbeljivača. Naš junak uzima bocu zapaljivog izbeljivača, zapali je i baci na negativce koji počinju da gore. Umesto da, pošto ih je na ovaj način onesposobio, ugasio

vatru i uhapsio ih Betmen kreće da ih bije. Iako su oni zapaljeni i više nikako ne mogu da naude našem „junaku“ on i dalje ima potrebu da mlati po njihovom zapaljenom mesu. I to nije sve. Crna Kanarinke dolazi na mesto događaja i umesto da pomogne ovim jadnim ljudima, ona seda na ivicu krova i počinje da uživa u prizoru koji gleda. Nakon toga što se dovoljno iživljavao nad svojim žrtvama, a Crna Kanarinka nagledala tih prizora, njih dvoje počinju da se ljube dok u pozadini ljudi živi gore.

Zanimljivosti

Odsednite u betm

O 98

kej. Nije u pitanju 50 dolara za noć v Eden na Tajvanu k menovu mističnu spav hm... jedno od onih ero najmljuju na sat. U svakom sluč uključeno tapacirano u mena, Bet-televizor, ﬁ patilo i Bet-mobil koji v Ako ovo nij stvarno ne znam šta je

menovoj hotelskoj sobi za 50$

hotel, već motel, i nije eć za tri sata, jer Motel koji u ponudi ima Betvaću sobu je u stvari... otskih mesta koje se iz-

čaju, u ovu ponudu je uzglavlje sa logom Betﬁlmski posteri, Bet-kuviri iz zida. je „popaljivo“ onda este.

Batmen u zatvoru jer je lopov i narkoman

Zanimljivosti

P 100

re četiri godine stanovnik Singapura postao je internet zvezda nakon što je objavljena njegova skenirana lična karta. Mladić se zove Batman bin Suparman (Betmen sin Suparmana). Danas je mladi Batman ponovo u žiži javnosti. U avgustu prošle godine je uhapšen, a u novembru osuđen na tri godine zatvora zbog više krivičnih dela. Prvo je iz jedne prodavnice

ukrao 400 dolara, zatim je od svog brata Nurazmana Suparmana „pozajmio“ kreditnu karticu i potrošio 680 dolara. Takođe je osuđen za još nekoliko krađa, i za konzumiranje heroina. Njegovi fanovi okupljeni na Facebook stranici „Batman Bin Suparman Fan Club“ su jako razočarani jer je njihov idol pao pod uticaj mračne strane, a neki apeluju da ga neko oslobodi iz zatvora.

Zanimljivosti

102

ajpoznatiji miš na svetu, Miki Maus, poginuo je u ratu u Vijetnamu, a ubijen je snajperskim hicem odmah nakon iskrcavanja! Upravo je to epilog crtanog ﬁlma, koji je napravljen daleke 1968. godine, ali je decenijama bio zaboravljen, sve dok se nedavno nije ponovo pojavio na internetu. U crtaću se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće za Vijetnam. Odmah po iskrcavanju Miki biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Kratki antiratni ﬁlm, koji traje 1,07 minuta, napravili su Milton Glej-

Mi ser i Li Sevidž, a planirali su da ga prikažu na jednom festivalu 1968. godine. Međutim, nisu dobili dozvolu kompanije Dizni i crtać je ostao zaboravljen, sve do prošle godine. “Crtać deﬁnitivno odudara od svih Diznijevih ostvarenja. Miki Maus, kao simbol Amerike, nevinosti, uspeh i ideala, gine kao vojnik u ratu. To je potpuno kontradiktorno svim očekivanjima publike”, izjavio je Glejser nedavno. Ovaj ﬁlm je bio godinama zaboravljen sve dok u parilu 2013. godine nije apdejtovan na youtube gde je doživeo pravi bum.

ki Maus je ubijen u Vijetnamu Kokreator ovog filma Milton Glejser je jedan od najpoznatijih grafičkih dizajnera u Americi. Dizajnirao je čuveni „I love NY“ logo, kao i logo za DC stripove. Barak Obama mu je dodelio Nacionalnu medalju za umetnost. On kaže da nije ni znao da se klip sa Mikijem Mausom nedavno pojavio na netu. On sve to dovodi u vezu sa ponovnim zaoštravanjem sukoba na Bliskom istoku, gde postoje paralele u odnosu na Vijetnamski rat. Animirani film je nastao kao deo projekta za antiratni umetnički festival na kome su razni umetnici svojim delima trebalo da iskažu protest protiv rata kao i želju

da se on ubrzo okonča. I tako je on, zajedno sa svojim prijateljem Li Sevidžom, koji je, na ovaj ili onaj način, imao veze sa animacijom, odlučio da napravi ovaj film. Kaže da su reakcije publike posle prikazivanja bile snažne, ali su se utopile u ostale projekte koji su prikazani na festivalu. Smatra da je sasvim drugi utisak kada se ovaj film odgleda izolovano od ostalih stvari. Bilo je nekih naznaka da će kompanija Dizni da ih tuži, ali su, shvativši da bi time samo sebi naneli veću štetu, odustali od toga. Postoji urbani mit da je Volt Dizni želeo da se dokopa svake kopije ovog filma i da ga uništi.

103

Strip

104

osle osam godina čekanja u Francuskoj je objavljena nova epizoda iz serijala avantura hrabrog kočopernog Gala, prva koju nije nacrtao Albert Uderzo. Nakon nedelju dana već se štampa novi tiraž, a u knjižarama je prevaziđen rekord koji je držao roman "Pedeset nijansi sive”. "Asteriks i Pikti" je 35. album u serijalu koji izlazi još od 1959. godine. Njegov idejni tvorac, proslavljeni scenarista Rene Gošini (Iznogud, Talični Tom, Umpah Pah) preminuo je još 1977. godine, posle 24 napisanih epizoda, da bi kompletni autorski rad preuzeo na sebe crtač Uderzo, koji danas ima 86 godina i koji je nadgledao i stvaranje najnovije epizode. Novi autori su scenarista Žan-Iv Feri i crtač Didije Konrad. Stripovi za koje je scenario radio Rene Gošini su genijalni. Svaki scenario za stripove koje su posle njegove smrti preuzeli da rade sami crtači ili neko drugi nisu mu ni do kolena. Devet epizoda koje je uradio kompletno Albert Uderzo predstavljaju nešto što nije trebalo da se dogodi. Da, epizode su postajale sve smešnije za sve mlađu decu, ali Asteriks je strip koga čitaju i odrasli. Dok je kod Gošinijevih stripova jedini nadnaravni element bio čuveni čarobni napitak, Uderzo je počeo da se igra sa magičnim motivima. Tako su se redom ređali džinovi, mušica koja ima ljudsku ličnost, leteći ćilim, zmajevi, Atlantida, vanzemaljci...Da se dečici svidi. Jedna

od Uderzovih jako duhovitih ideja je bila da je opšta tučnjava u galskom selu permanentna. Dok je kod Gošinija ona bila retka i zato i smešna, Uderzo je sa njom počeo da preteruje i na kraju se sve svelo na jako napornu obavezu za čitaoce. Čak i na sitnicama je Uderzo dokazivao da nije shvatio humor svog višedecenisjkog saradnika. U epizodi „Asteriks i zlatni srp“, na primer, upoznajemo jednog Obeliksovog rođaka koji ima isto lice kao Obeliks, ali jako sitno i mršavo telo. Taj kontrast nam pokazuje kakav bi Obeliks bio da nije upao u kazan sa čarobnim napitkom. Ali, kod Uderza, koji nas upoznaje sa Asteriksovim i Obeliksovim roditeljima vidimo da su oni poput svojih naslednika. Obeliks ima krupne roditelje, a Asteriks ima roditelje sitne građe. Gubi se taj geg fazon na prvu loptu. U toj istoj zlosrećnoj epizodi koju je radio Uderzo vidimo da su Asteriks i Obeliks rođeni istog dana. Što, ko je čitao ranije epizode, zna da nije tačno. Uderzo piše scenarija kao da nikada nije proči-

Asteriks i Pikti tao albume koje je prethodno nacrtao. Da li postoji išta što je kod albuma koje je napisao i nacrtao Uderzo nešto što je dobro? Da, naravno. Crtež koji postaje sve bolji i bolji. Radio je svojim tempom, nije morao da žuri, tako da je mogao da se razmaše svojim perom. I on je to radio. Nažalost šuplje priče nas naprosto teraju da preko njih prelazimo, a da posebnu pažnju obraćamo na crteže. Kao da je Uderzo namerno minirao priču da bi njegov pravi zanat došao do izražaja. I taj jedini pozitivni aspekt neGošinijevih epizoda, crtež, biće eliminisan u albumu Asteriks i Pikti. Scenarista Žan-Iv Feri i crtač Didije Konrad se odlično drže formule koja je Asteriksa održavala u životu sve ove godine i u tome nas nisu razočarali. Tu je daleko putovanje, narodi čudnih običaja, ispravljanje pogrešnog u ispravno, mnogo pesnica, šašavih Rimljana i, začuđujuće mali broj, divljih veprova. Međutim sve ovo nije garancija uspeha stripa. Jedan od problema je upravo

to što se strip zasniva na formuli. Kao i gomila praznih epizoda Betmena u kojima imamo maskiranog borca protiv kriminala, čudnog zlikovca i na koncu pobedu dobra. Nema humora i ironije koji pokreću i održavaju priču živom. Sećate se samo majstorskih dela poput Asteriksa na Korzici i Asterksa u Helveciji, kao i ironije apsurda u Asteriksu u Kleopatri? Humor i ironija su u ovim remek-delima iskorišćeni na pravi način. I gde su zabavna imena? Drmatoriks, Aspiriniks, Harmoniks(Tamburiks), Metaloplastiks, Gerijatriks (Dedoviks, Klecoviks), Aerobiks (Nehigijeniks)... Moglli su da smisle nešto bolje od MacAroon, MacMummy ili Macaber? Čudovište iz Loh Nesa, još jedna oda Uderzovoj perverziji prema mističnim elementima u stripu, je odrađen prilično traljavo. Kladim se da bi se Gošini dosetio da se u stripu poigra sa „škotskim komadom“, odnosno sa Magbetom, a ni za živu glavu ne bi propustio da se poigra sa škotskom poslovičnom škrtošću. Jer, humor Asteriksa se i zasniva na nacionalnim predrasudama o raznim narodima. Asteriks i Pikti su propuštena prilika. Možda bi, da nije u pitanju Asteriks, sa već postavljenim visokim standardima i očekivanjima, ovo bio dobar strip. Ovako, možemo da se nadamo da je ovo samo generalna proba, zagrevanje za nešto bolje što dolazi u nekoj budućnosti. M. Aranđelović

105

DC Comics je za april najavio Secret Origins u kojima planira do razjasni neke konfuzije koje postoje oko New 52 univerzuma. Prvo će se baviti poreklom Supermana, Supergirl i Nightwinga. Za isti mesec je planiran i okršaj Batmana sa Baneom. Bivša Batgirl Stephanie Brown se vraća u novom stripu "Batman Eternal".

“Gotham” je nova televizijska serija koja će da prati avanture mladog detektiva Jamesa Gordona i negativaca koji su ovaj grad i učinili poznatim. Potvrđeno je da će se u seriji pojaviti i Bruce Wayne kao dvanaestogodišnjak koji se tek oporavlja od šoka zbog ubistva roditelja.

Peter Parker se vraća iz mrtvih. Nakon godinu dana stripa Superior Spider-Man u kome je zli Otto Octavius boravio u telu Pitera Parkera dok je ovaj bio manje-više mrtav Marvel je odlučio da se naš dobri komšija Parker vrati u svoje zakonito telo. Uskrsnuće je zakazano za april u novom serijalu Amazing SpiderMan.

Johnny Depp je filmski Doctor Strange? Marvel je zainteresovan da ovaj glumac nosi naslovnu ulogu u filmu koji planiraju da snimaju. Međutim, čak i da Johnny Depp pristane na ponudu, on i dalje ima obaveze koje obuhvataju peti nastavak filma Pirates of the Caribbean, kao i nastavak Alice in Wonderland. Osim njega u igri je i Viggo Mortensen.