Donja mala

Борислав Радосављевић

ДОЊА МАЛА

Роман

1981.

2

I

Од свих породица у Доњој мали села Дубице једино Бајкићи славе светог Николу, заштитника бродара, рибара, воденичара и скелеџија. Сви остали сла​ве свету Петку мученицу. Узели су је за заштитника, ваљда, по обичају вредних ратара, због успомене на свог претка, по коме носе и презиме Петковић. Кад је у питању Доња мала, коју је донедавно Морава плавила бар једанпут годишње, одиста је чуд​но што опредељење за божанског заштитника није у обрнутој сразмери. Разлози за ову нелогичност леже у истини да у време кад су бирали домаћег свеца Петковићи нису морали да знају и цене предности светитеља Николе. А кад су већ изабрали свету Пет​ку, остали су јој верни до краја. Сматрали су, можда, да њена моћ, ако је има, не може бити мања ни у погледу воде, а можда нису ништа сматрали, већ једино поштовали потребу да се у њиховом животу не мења ништа што није прека нужда. У време кад почиње ова прича још увек је било људи који су памтили њихов долазак из неког удаљеног моравског залеђа, сувог и беспутног. Међу онима који су то памтили био је, свакако, и Радован Бајкић. Овај човек и сам није био по рођењу Дубичанин. Доселио се овде, али не као други — са ратовима, војскама и збеговима, у мноштву и са мноштвом, путевима знаним и уобичајеним, најављен и очекиван — већ ненадано и неприметно, усамљен, из непознатог краја и правца. Свима је изгледало, мада у то нису били сигурни, да је дошао воденим путем, јер су га тако, са чамцем, први пут и видели. Нико није знао да ли je Радован од неког бежао, или је лутао но својој ћуди, да ли је дошао овде с намером, или je ту случаjно остао; али нико се тим питањима није ни замарао. Радован је подигао кућу у крају где куће никад није било, довео жену из неког села за које су Дубичани тек по причању знали да постоји и живео окренут од села, идући чешће тамо одакле су они бежали. С временом су се навикли на њега и изгледало им је обично што неко живи и у Доњој мали и чак незамисливо да није тако одувек било. Судећи по обичајима овог неколеновићког света да се мртви памте само док има живих који су их познавали, тешко да се неко од Бајкића 3

данас сећа да je у прошлости живео Радован; а ипак њихов жи​вот тече, једним делом, и оним током којим га je, у својој опакости, усмерио Радован. Било je рано, неолистало пролеће и Радован се запућивао већ у свануће да тумара обалом и мотри на воду која je надолазила — хладна, од снега отоп​љена, а мутна и запењена, тиха и претећа крај обале, бучна и разиграна у матици. Носио je пушку, али тек онако; чак и за патке било je рано. У чамцу, привезаном на обали, уз скелеџијину кућицу, имао je мрежу и струк, али и то je било сада готово без користи. И време и вода били су низашта и Радован je радио једино што је могао: пратио је како вода расте, надзирао. Никада није дозволио да буде изиенађен. Све њене намере знао је унапред. Видео je да овај пут јалово хучи и презриво je пљуцнуо с високе обале. Знао je да ће баре у пољима ове године остати без риба. Тек ако се пробије у старо корито, али од њега слаба вајда — обрасло врбама и травом, за мрежу готово и није. Једино остве, за оне највеће. Само занимација. Нешто ако се учини са суповима, кад почне да отиче назад у Мораву, узана као поточић и већ бистра. Ако се, злобница, не поврати око Ускрса и не поквари и то. Онда само усмрди поља и нанесе ситниш у вирове; велике рибе тада су већ будне и држе се матице. У таквом расположењу, надахнут долазећом водом а опет зловеран, видео je Радован ратаре, ситне и црне тамо преко, под слабим беличастим сунцем, како се опрезно окупљају на навозу. Кретали су се полако и гомилали стрпљиво на обали, одлучни да дозову скелеџију, и пређу реку. Али по томе како су мушкарци, обучени у сукнене чакшире и гуњеве ис​под којих су вирили умашћени, невешто украшени кожуци, неспретно искорачили напред и немо гледали у воду, и не осврћући се на жене које су скидале децу из кола и ћушкале узнемирене краве и коње, Радован је знао да су заплашени. Гледајући те људе преко, неспретне и смотане, споре и чворновате као грабовина, који су из њему непојамних разлога напуштали своје церове забране и хрлили према блатној и несигурној равници, слушајући њихове удаљене и тихе гласове који, преношени водом, беху ипак тако чујни, он осети да му се онај презир према води од малочас повратио; али сада je био некако увећан и помешан, проширен и на људе које je гледао. Намеран у почетку да крене узводно чак до Нешићевих ораха и ту, у вртлогу који je добро познавао, покуша ипак нешто са мрежом, сада нагло изгуби вољу,

4

одмахну руком и запути се у село пречицом која je била и најдужи пут до његове куће. А ратари су дуго и опрезно разговарали са скелеџијом. Њима je речено да je вода у ово време још бистра и плитка, да се може прегазити, и у томе што је пролеће дошло рано и што се вода испречила на њиховом путу видели су лоше предсказање за свој наум. Јавише се они слутници који су од почетка говорили само рђаво о том замлаћивању са сеобом. Мада су и сами делићем здраве памети просуђивали да из њих говори једино упорна сељачка воља да се вечно траје на земљи предака, они ипак проговорише о води као да су баш ту опасност имали на уму; ускоро и оним најодлучнијим пред очима заигра стравична слика откинуте скеле коју матица носи низ реку, деце, жена и стоке које вртлози вуку на дно. И готово би остали на обали, неубеђени скелеџијином мирноћом и уверавањем, да сачекају да се догоди неко чудо, да скелеџија — већ наљућен — не поче да псује и не рече да је ово шала и да праве воде тек треба да дођу; а кад се то догоди — онда нека им je Бог на помоћи, јер нити ће он моћи да их превезе, нити ће они од воде видети пут којим су дошли! Тако ратари пређоше Мораву убеђени да им је срећа наклоњена и да су избављени. Али показало се да и у предсказању има исти​не, веће и теже него што су могли да слуте. Кад стигоше у село, они се упутише у забрежје и тамо пободоше у земљу прво коље, као знак свога замеђења, и за њега везаше стоку. Ту и ноћише. Али ујутру дође кмет дубички са угледним Дубичанима и започе већање. Кметова реч тада, као и увек, беше последња и ратари дрхтавим рукама повадише коље и запутише се у Доњу малу. Окружили су кућу Радована Бајкића, а око свих су биле баре обрасле трском и воденом травом. Отеше се од реке за један дан, али јој дођоше занавек. Били су тога свесни, а ипак нису учинили ништа да се одупру вољи, да изиграју наређење; напротив, учинили су све да га што темељитије изврше. Најпре су обишли и премерили додељено им имање. Радили су то убеђено и одлучно, са жаром који je Дубичанима изгледао смешан. Газили су и преко бара, боси и заврнутих чакшира, не плашећи се ни најмање — јер то сад беше њихова земља; али барска трава ос​триг, оштра као сечиво, посече их по разголићеним цеваницама, а табани, ма колико да су били тврди и пођоњени, осетише ускоро оштре убоде шкољки, рибљих костију и као кремен 5

тврдог, угљенисаног рашка који je настаjao из дивних цветова барске тра​ве. Једни заурлаше од бола и стровалише се у воду, други само посрнуше стискајући зубе, али наставише и даље свој посао, мада спорије, пипајући ногама тињаво дно. Кад дође крај њиховим мукама, кад се поново извукоше на суво исечених ногу и помодрели од хладноће, носећи последње коље, видеше пред собом Радована. Тек тада обазреше се око себе и угледаше ма​ло повише белу кућицу окружену шљивама, сада голим и црним, а свуда около угажен, а опет видљив, још неиструлео коров. Овај призор, овај људски домазлук, ма како био далеко од онога што су они навикли да виде, био им је пријатан. Нека топлина поче да им захвата душе и они готово беху спремни да весело зачаврљају, први пут тога дана; али пред њима стајаше Радован. Посматрао их je мирно и некако неодређено, а њима се чинило да се презриво осмехује, те му једва, само неколико њих и упола гласа, назваше Бога. Радован то пречу.

— Видим — рече — мерили сте и моје имање. И тада се, одиста, видно, презриво насмеја, јер пред њим, пут испружене руке, не беше имање, већ вода. Петковићи се окретоше и погледаше куда je рука показивала, а онда збуњено слегоше раменима.

— Нисмо знали. Мислили смо да je вода ничија.

— Вода је ничија, земља je моја — рече Радо​ван. — Ја више волим воду него земљу, али ви сте, чини ми се, дрчни. Отимате и воду зарад земље. Зато ћемо морати да знамо тачне међе. Од оног бреста до мене, свом ширином, вода коју сте прегазили, моja je. Овај тренутак имао je у себи нечега превише а нечега премало. Све je било прозрачно, али без сенки; и кућа и шљиве и дудови и јасенови у међама, чак до хоризонта. У несразмери са обиљем ове чудне светлости била је топлота и мириси су били притајени. Да нису баш нарочито гледали, Петковићи не би схватили да свуда око њих труне трава, да je пред њима црвено парче изриљане замље, да je кућа свеже окречена и да je ћерамида пуна маховине и лишајева, да на плоту и дрвећу виси кучина и да су свуда около угарци од давнашњих и скорашњих ватри; и упоредо са свешћу о том додатном напору да би разабрали своје присуство на овом месту, дође им у свест и оно необично сазнање, које као да долази равно из сна, да су све то видели и доживели и да ништа ново нити има нити може да се деси. Тако схватише, а да тога нису били ни свесни, да je овај сусрет, са ових неколико шкртих речи, одредио занавек како имају да се понашају овде у равници, крај воде и Радована.

6

И заиста, ако je у њима и било способности да се прилагоде, у шта се мора веровати, нису то никад показали. Искрчили су врбе и употребили их да подигну куће, стаје, оборе и плотове. Како је долазило лето и вода се повлачила, они су одлазили и орали. Ускоро су на местима где je Радован, такорећи до јуче, хватао штуке, изникли паприка, лук, патлиџани и першун. Мирис топле преоране земље пекао је Радовану ноздрве. Уместо перуника, на пољима се једнолично зазеленео кукуруз. Морава као да се уплашила од те одлучности и повукла се у своје корито, мирна и кротка као никад раније. Петковићи у свом походу стигоше чак до обала: пескуши су били добри за кромпир и бостан. Долазили су и до воде, напајали стоку, газили по плићацима. Онда су газили и дубље — мирно, без страха. Кад томе дође време, потопише лан и конопљу, а касније су лупали омекшале снопиће по бистрој води — бројни, надмоћни, весели. Радован je у почетку псовао и воду и Петковиће, а онда је слегнуо раменима, опружио се на обали у хладовини топола белог, чупкавог лишћа и смејао се: земља je рађала. Први пут земља се бреме​нила пред његовим очима. Почео je да залази у поља и узима шта му треба. Доносио je жени и деци лубенице, млад кукуруз, кромпир, паприке. Саградио je обор, запатио свиње, па почео и њих да храни детелином, репом, тиквама и кукурузом. Није се крио и Петковићи га ускоро видеше. Милоје, најстарији међу њима, реши се да га опомене. Препусти једног јутра овце другоме па поче узнемирено да се мува по дворишту, да раскопчава кожух и чупка браду. Најпосле стеже, пажљиво, као за проверу, брижно ишаран и окован дренов овчарски штап и, трудећи се да изгледа као да се само немарно поштапа, пређе улицу и запути се у Радованово двориште. Радован је седео пред кућом и кињио кера, забављао децу.

— Радоване, благо чика–Милоју — рече притвор​но — крађа није добар занат. Имаш дивну дечицу, Бог нека ти их поживи (ђаво нека ти их однесе, мислио је), није добро да их из туђег тањира храниш, а твоја земља кука необрађена. Радован се усправи, наједном тако мрк и љут да старцу не беше могуће да схвати како се усудио да дође овде. Његово искуство са лоповима и скитницама, које га и наведе на овај неразумни корак — сада je то јасно видео — беше подло и издајничко. Радован јесте био лопов и нерадник, али није се плашио њега, вредног и поштеног човека! Напротив — претио је! Милоје схвати да je у невољи: није 7

смео да се замера Радовану. Сад ће га joш и његови мучити због тога, и он ће мучити самога себе, а његов тврдичлук болеће га и даље у потаји. И Милоје се наједном смањи и смота, поче сме​шно да батрга рукама и да поцупкује, па саже главу и неочекивано хитро јурну из дворишта.

— Хеј — викну Радован — твоја глава није јутрос у реду, да се ниси тукао са овновима? Старчеве слутње обистинише се брже него што је очекивао. Петровићи му, додуше, не рекоше ниш​та, али убрзо после тога одлучише да у Бучинама на Јухору саграде бачију и њега одредише да тамо брине о стоци. Рекоше му, благо и брижно, да је њему, старцу Милоју, мучно да сваког дана тера овце у планину и опет их враћа, да су се сада скућили донекле и да je дошло време да се и о старцима поведе рачуна. Осим тога, рекоше, пожутео је нешто у пос​ледње време; изгледа да њему, који je век провео у брдима, не прија равница, и тамо, на бачији, биће му боље. Старац на све то не рече ништа. Оде у Бучину и скући се тамо колико за чобанина. Али планински ваздух, вода и здраво овчије млеко не учинише боље старчевом здрављу. Једног летњег дана, док су овце пландовале и шума тихо јечала милионима звукова пригушених врелином поднева, старац осети тежак умор. Спусти се лагано на утабано парче земље крај врата бачије, забаци главу на врели довратак и издахну. Тако га и нађоше снаје код увече дођоше да му донесу храну и помузу овце: још увек је, широм отворених очију, гледао доле на широку, зелену равницу зарад које га убедише да једног раног, студеног пролећа крене на далек пут. Радован је наставио да узима из њива, па и из дворишта и торова. Чинио je то нехајно, дрско, изазовно. Петковићи једном, узгред у разговору, споменуше своју муку кмету Ђорђу. Он завуче руке у густу, већ проседу гриву и осмехну се некако кисело и одсутно.

— Има лека за све — рече. Петковићи су ћутали казујући тиме да су га добро разумели. Али кад хтедоше да пођу, Ђорђе про​говори опет: — Али наиђу тешке године. А онда je добро имати Радована. Петковићи се сада загледаше не разумевајући. Ускоро су им, међутим, ове кметове речи дошле у сећање и тада су их разумели сасвим добро. Било je опет рано пролеће, дувао је јужни ветар и снег се топио с планина. Сунце се сад чешће искрило на још беличастом небу. Струкови зумбула, нарциса и лала наједном су, 8

несхватљивом брзином, избушили дебеле наслаге трулог лишћа и чудно се зеле​нели у сивим, мокрим баштама, међу натрулим плотовима. Деца су почела да извирују иза капија, жељна нових сусрета. На пољима хватала се већ тврда кора и људи су извлачили плугове из настрешница; живот се враћао у Доњу малу и сви су зането хва​тали корак, старали се да им нешто не промакне. Једино je Радован мирно и без журбе одлазио јутром на реку и увече се враћао. Било je то ВРЕМЕ НИЗАШТА, преломно време, одвајкада прописано за чекање, жртвовано неком каснијем тренутку. Зато што је поштовао ред и чекао, Радован je, кад је дошао час одлуке, знао то раније него било ко други. Мотао се једног дана обалом дуже него обично и кад је касно увече дошао кући — знао je; али хтео je да буде сигуран и вратио се опет. Неколико старијих Петковића, који су се затекли у двориштима да би последњи пут тога дана обишли стаје, или унели у кућу нарамак дрва, видели су његову тамну прилику у месечином натопљеној измаглици како замиче у рану, неземаљску пустош равнице. Подишла их je језа. Ушли су у куће, ставили коју цепаницу у ватриште, савили полако цигару и припалили je сами на жару, а онда тихо рекли укућанима: — Оде Бајкић у поље. Тада би сви заћутали, чак и деца. И тај одлазак био је једна од оних непотребних, неразумних, али тајанствених ствари које je чинио Радован. У овакву ноћ могло се ићи у поље једино на састанак са ћаволима или хајдуцима. Тог тренутка продубљивао се онај необични страх који je као мирис обавијао Ра​дована — некад оштар и продоран, некад мек и притајен, али увек присутан, очекиван. Већ у зору Живко Петковић био је будан. Лежао je и гледао у таваницу више прозора коју je белио хладан, безбојни дан. Спремао се да устане. Тада зачу како неко грубо разваљује капију, улази у двориште. Разби му се јутарњи мир. Скочи и отвори вра​та, да предухитри странца, а једна рука остаде за њим у тами собе тражећи крај зида секиру. Али у дворишту, у сенци куће, стајао je Радован и није гледао у врата ни у њега. Гледао је кроз башту у поље.

— Знао сам да си будан — рече. — Буди и друге. Долази вода. Живко је ћутао.

— Хеј, газда-Живко — викну Радован окренувши се наједном њему — шта бленеш, вода долази! Иза Живка појавише се укућани.

— Шта да радим? — упита Живко. Радован пође из дворишта, али се код капије окрете.

9

— Биће велика — рече. — Биће ове године грдно велика. Подигни у кошеве и на таване све што не желиш да изгубиш. Али што стигнеш до подне, а онда извлачи све живо одавде.

— Где — упита жена — где да идемо, Радоване?

— Што даље — рече Радован већ са улице.

— Хеј, Радоване — зовнуше сад из других дворишта, јер су чули вику и изашли — докле је стигла, проклетница!

— До вирова. Испунила их je. До подне ће проћи горњом увалом, можда и пре. Онда ћемо бити одсечени. И дуго нико се није мицао; стајали су и гледали у Радована и питали га, чинило се, више него што je требало, више него што је хитња дозвољавала. Био je то чудан тренутак: као да се осећала жеља да се отезањем овог тренутка обави неко поравнање, измире неки само њима знани дугови. Било je у гласовима тако чудне фамилијарности да je то и њих збуњивало и као да их је силило да опет изнова понављају питања, настављају говорење, све док не открију шта се тог јутра десило са њима и Радованом, или док се тај нови осећај не окамени и настани заувек у њима. Тешка искушења чекала су те године Петковиће. Издржали су поплаву у бачијама, више под ведрим небом него заклоњени, а кад су се вратили у опустошене куће, почела je киша. Падала је данима. Поља су била под водом или затињена. Пролеће je долазило неприметно, силом. Дрвеће се разлиставало, а земља je и даље остајала црна, блатна. Тада су кише наједном престале. Узвишице у пољу скорубише се и испуцаше. Петковићи су почели да ору, да се веселе, да журе. Радован je опет сушио мреже на шљивама удно баште где се бистрило језеро, као и раније. Ложио је ватре, разгревао катран и крпио чамац; мирисало je на барску траву, на рибе, на трулеж. Петковићи су у томе видели рђаве знаке. Слутили су. И обистинило се: вода je дошла поново. Није улазила у куће, али је хучала пољем. Морава je опет долазила по своје. Петковићи су je слушали, слегали раменима, као да је сваки говор сувишан, и стрпљиво се мотали по авлијама, измишљали послове. У годинама које су долазиле вода се повлачила и уступала поља Петковићима и опет се враћала на дуже или краће време. Петковићи су је сачекивали и испраћали мирно, копали у пољу јаркове, помагали јој да се брже повуче у корито. Радован je опет био далек, тајанствен, виђан само у пролазу, у недоба. И чинило се да га никако друкчије и не желе. Онај осећај, оно поравнање, онај далеки тренутак фамилијарности, тонуо је лагано у плими година. Преко њега 10

таложила се тврда кора оних ранијих и заувек казаних речи. Али иако нежељен и потискиван, тај тренутак je, знали су, ипак био могућ; и заиста, повремено, у дугом ходу времена, он je и долазио мећу њих.

11

II

Петковићи су ускоро мећу Дубичанима нашли исписнике, затим се кумили и братимили, па удавали своје кћери за дубичке момке и женили синове дубичким девојкама. Куће Петковића ницале су дуж Доње мале стремећи да се споје са дубичким; и заис​та, кроз извесно време делио их je само још незнатни простор. Многољудношћу, поштењем и радиношћу стекли cу Петковићи убрзо углед у селу. Кад je до​шла 1912. година, кад се чезама довозио у Дубицу лично равновски начелник и озбиљним, погребним гласом објашњавао Дубичанима, joш увек свиклим да се туку и ратују само кад им je повод пред очима, да je дошло време да Србија поведе одлучан бој про​тив Турака — Петковићи више нису били странци. Међу онима које је начелник Велизар тога јутра, ина​че осоран, тако љубазно и братски вукао за рукав и упућивао како да окупе младиће, опреме их и упуте у начелство, налазио се и домаћин Живко Петковић. Радован је имао три сина — Драгомира, Драгослава и Драгољуба. Најстарији, Драгомир, био је тада већ ожењен, имао je своју нову кућу поред старе очеве, своју децу — два дечака — свој шљивар, свој тор и своје козе. Плота међу њима није било и више су, као и до сада, били скупа него одвојено, али чудо отуђења било је ипак видно: Драгомир је звао оца „чико", по навици рођеној ко зна каквом смешном згодом у детињству, и то je у почетку звучало тако дечије топло, а сада je све више имало призвук љубазности млађег суседа. Томе је допринела и Драгомирова жена Зорка, црна и пегава — необичан coj чак и за ово поднебље где су се расе одувек укрштале — са својом урођеном злоћом. Кињила je и Дра​гомира и децу, а Радован се у почетку жестио, било му је жао сина, али је касније, са мудрошћу коју доносе године, окретао главу и његово почетно сажаљење према сину претварало се све више у хладноћу. Драгослав је такође био ожењен и имао два дечака, али није стигао да сагради себи кућу и живео је са оцем. Његова жена Лена била је ситна и радина, добро чувала децу, трудила се око куће и стоке, разумевала се у траве и бајање. Она је подигла прве плотове који су икад виђени око Бајкићевих кућа и прву башту са цвећем; волела je и гајила здравац и његов неземаљски мирис, који се за 12

топлих пролећних дана ширио Доњом малом, толико у супротности са свим испарењима којима je воњао овај мочварни предео, говорио је деци непрестано о благданима. Умела је у рано пролеће, док у контрасту светлог неба и тамне земље — тако пријатном после једноличне белине зиме — нико још ни приметио не би зеленило траве, да нађе младе коприве и спреми зељаник са танким корама проје који je деци мамио усклике. Свекрва Радунка, већ старачки намћораста, волела je своју млађу снају. Драгољуб je био неожењен, још момчић и мезимче Радованово. Док су старија браћа, притиснута обавезама, увелико осећала немаштину Бајкићевих и отпочињала свој теретни надничарски живот, Драгољуб је са Радованом уживао повластицу минулог вре​мена; ишли су заједно у лов и риболов, ачили се по пољима и барама, ницали где их нико није очекивао и нестајали кад су сви мислили да су ту, стицали углед за тешких година кад je Морава расељавала Дубичане и губили га за мирних година дрским крађама. Начелник равновски својим доласком у Дубицу прекиде нит овог живљења. Сва три сина Радованова добише наређење да спреме јака сукнена одела и иду у рат. Позиве донесе сеоски пандур Чеда Балабан, и то на крају, пошто их претходно раздели свој Доњој Мали. Уђе у авлију важно и започе да чита имена надмено, али се онда снужди, узмува, смандрља по​зиве Радовану у руку па се измигољи на сокак и тек тамо се опет ускочопери и укрути корак. А Радован испусти хартије на земљу и запути се лагано преко улице у двориште Живка Петковића. По изгледу и кораку, они који су то видели — а таквих je било много, jep су били код својих кућа у овом тренутку кад је чемерна сила власти притискала село — слутили су нејасне и мрачне намере Радованове. Уперили су погледе у Живкову кућу, као да га тако могу опоменути да не излази, али Живко, изађе и стаде насред дворишта. Жена му Рајна цичала је иза врата молећи га да се склони, а старији син Светозар, који се затекао под кошем, збуњено се укипио не могући да растолкује себи како се и колико све ово сада тиче њега самога. Зато упита оца шта хоће Радован, зашто се упутио овамо, очекујући не одговор, већ упутство како да се понаша. Али Жив​ко je ћутао.

— Зашто ми узимаш све синове, Живко? — упита Радован мукло.

— Ја их не узимам — рече Живко — мени они нису потребни.

— Ти си био са онима који одлучују, ти си та​ко хтео.

— Ми ништа нисмо одлучивали. Такво je наређење.

13

— Нека иде Драгомир, нека иде и Драгослав — рече некако тихо и нестварно Радован — али остави ми Драгољуба, он je joш млад, ни порода нема, заклетву своју нема.

— Грешиш, Радоване, што мени говориш — ре​че полако Живко.

— И моја... сва три сина... иду... Радован га је гледао joш неко време леденим, безизразним погледом, па се окрете и пође назад. Рајна промукло и испрекидано залелека негде у кући; одговорише јој жене у суседним двориштима. Под старост доживела је Радунка да испраћа синове у рат. Били су већ одрасли људи, одавно је нико низашта није питао, и није знала како да се понаша и шта да им каже. Ишла je за њима, шапутала „свети Никола и света Тројица нека вас чувају, Бог нека je са вама", вукла их за рукав, а они нервозно трзали руке, мували се по кући као да су нешто заборавили и никако да нађу. Али није само стара Ра​дунка осећала недостатак речи и муку због тога. Сви су, сав овај говорљив народ, осећали да својим одлазећим не знају шта да кажу и настојали су да их што пре испрате, а онда, опет, да што дуже буду са њима, па су тако старци и жене и деца ишли са ратницима све до порте и тамо се издвајали у непотребну, уздишућу гомилу. Али онда им je, тако окупљеним, било лакше. Туга се делила, а кад су се ратници састали и постројили пред кметом и попом, онај несносни осећај нестајања, одласка у недокучиву самоћу, који je парао срце као нож, почињао je лагано да слаби: били су то све сами исписници, кумови, побратими и браћа, један до другога. Био је крај лета, доле под селом златили су се кукурузи, беличасто трепериле зелене крпе ливада и мочвара, удаљавале су се до хоризонта пруге врбака; у порти, на ситну, пепељасто жуту траву, падали су кестенови. Писар је прозвао војнике, поп их причестио, кмет повео у Равново. Радован je био далеко. Тумарао је сеновитим врбацима крај Мораве, залазио на спрудове, газио по топлом, дубоком песку. Видео je издалека војнике кад су дошли на обалу. Гледао je како скела лагано клизи по мирној, зеленој води, како гомила брзо замиче у поље, пут Равнова. Вратио се касно, касно у ноћ, и, не будећи никога, легао на постељу под настрешницом. Месечина je била над пољем, видело се као по дану. Сове су чучале на брестовима, збуњене светлошћу, и тек понека се ycуђивала и смотано, али бешумно, летела према барама у којима je светлуцала трулеж. Радован није спавао. Размишљао je о тешкој неправди и могућем, лукавом и подмуклом, уделу Петковића; али први пут био је немоћан и тешко je па​тио.

14

Први је погинуо Драгослав. Једне фебруарске мразне ноћи, пред Једреном, док су одоздо, са ушћа Тунџе, дували ледени ветрови, гладан и прозебао, неопрезан, у безазленом ноћном пушкарању, само месец дана пре него што је тврђава пала. Нико га није видео, можда ни Турчин који je гађао насумце, из беса или досаде, да скрати дугу зимску ноћ. Ускоро je био јуриш, војска je отишла, а Драгослав, средњи син Радована Бајкића, остао је заувек на мразној ледини. Исте године, последње ноћи у јуну, погинуо je и Драгомир, такорећи у сну, од Бугара. Легао je касно те ноћи. Дуго су седели испред шатора, пушили јак македонски дуван и причали о женама, заведени топ​лом ноћи и мирисом ливаде, ухрањени, улежани од нерада. Драгољуб je преживео подли ноћни напад Бугара. Пушка му je била под руком, опалио је, још бунован, на неког из близине, онда је витлао кундаком, бежао, саплитао се, чуо дозивања и трчао за њима, трчао у живот. Ујутру су се пребројали и ви​део je да нема Драгомира. Писао је оцу, први пут. Други пут писао je кад се рат завршио, из нишке касарне, и никад више. Кад се спремао да пође кући, Србија je поново ушла у рат. Погинуо je под Цером, у јуришу, уочи велике победе. Вест о његовој смрти примио je отац Радован: мајка Радунка умрла је претходне године, чекајући синове. Сахрањена je неоплакана; снаје су на њеном гробу нарицале за мужевима. Радован је стискао зу​бе и ћутао, мрк, усправан. Деца су се збуњено збијала у гомилу, не схватајући смрт. Туга која им je повремено стезала срце, стискала га, стискала до бо​ла, прекидана је сећањем на чудне, пригушене, полугласне приче о ратовима, рововима, командирима, непознатим крајевима — приче које су причали ретки повратници и које су се као оштар мирис повлачиле по селу, освајале га, скретале на себе пажњу, чиниле све друго неважним.

Радован је доживео да туђа сила заузме Дубицу. Швабе су се распоредиле по селу, на све стране пу​шили су се војнички казани а у њима нестајале последње дубичке гуске и кокошке, овце, козе, прасићи и телад. Били су и у великој Живковој кући. Један од њих, још голобрад, риђ, уских злобних очију, дошао је једном код Радована. Разгледао je около, гадљиво завиривао у свињац и кокошињац, а онда надмено позивао прстом дечаке и гонио их да хватају кокошке.

— Шта бленете — викну Радован деци — губите се у шљивар!

15

Деца су се лукаво смијуљила показујући да ра​зумеју деду, гледала у Швабу као чудећи се, мотала се мало бесциљно, па одлазила једно за другим. Шва​ба стиште усне, приђе Радовану који je седео на клупици, заваљен на ољускан земљани дувар, загледа се презриво у њега.

— Ти си једна стара свиња! (Du bist ein altes Schwein!) — рече полако па изађе из дворишта. Радован je мирно и безизразно гледао за њим. Увече дође Живкова Рајна. Ушуња се у двориште унезверено, покуца на прљаво прозорско стакло.

— Радоване — рече кршећи руке кад се он појави на вратима — Радоване, помажи! Онај Шваба се напио, напада ми снаје. Прети пиштољем, све ће нас побити. Живко се закључао у собу и не излази.

— Ко? — упита Радован.

— Онај риђи!

— Кажи снаји нека пођe према шљивару — рече Радован пошто мало поћута — сад ћу ја! Рајна оде, а Радован се запути около, крај плота. Ишчупа полако један колац, одмери га у руци, па прескочи плот. Од куће je ишла, ситно, уплашено се осврћући, средња Живкова снаја, Мара. Немац je викао нешто за њом и журио да је стигне, клатећи се. У дворишту je горела ватра. Црвени одсјај допирао је чак до Радована, час јаче час слабије, и губио се у тами шљивара. Радован измахну коцем. Немац застења и сруши се, најпре на колена, а онда дотаче рукама земљу, задрхта и прући се на хладну, касно зазеленелу јесењу траву. Радован га усправи полако па га заметну на раме. Носио га је кроз таму поља према Морави. Сиђе познатим путељком кроз ракиту до чамца, спусти терет у њега, па завесла. У мрачној, прохладној ноћи дизала се над водом моћна, широка река магле. Чамац зарони у њу; бешумно, само je кљун, у правилним размацима, падајући, пљискао во​ду. Немац се покрете, поче да јечи. Подиже руке, притиште главу и полако отвори очи. Са огромним стра​хом, али, зачудо, трезно и бистро, погледа у Радова​на, а онда около у једва видљиве црне обале са којих су се гране врба и топола спуштале до саме воде. Придиже се полако, поче да устаје, али онда опет зајеча, зажмури и паде на ребрасто дно чамца.

— Не убијај — рече разговетно српски — ја сам Србин! Рођен сам у Банату, са Србима сам растао. Нисам крив, не убијај ме! Радован га je мирно гледао и веслао полако, рав​номерно.

16

— Познајеш ли мог сина Драгољуба? — запита га тихо у неко време.

— Ох — простења Немац — откуд бих га знао!

— Знаш ли да пливаш? — упита опет Радован после дуже станке. Немац је ћутао и само тихо, готово нечујно, јечао.

— Знаш ли — продужи Радован, као да је добио одговор — да је мој Драгољуб био најбољи пливач у селу? Могао je на овом месту десет пута да преплива Мораву а да се не умори; могао je оно што ти, ђубре немачко, никада нећеш моћи!

Живкови Немци пријавише ујутру команди да не​ма риђег, али нису знали да кажу зашто га нема и где би могао бити; крили су да су пили, плашили се казне. Легли су увече сви да спавају, а ујутру риђег, напросто, није било. Команда је наредила да се све живо из Доње мале доведе на раскршће. Окупљала се необично тиха гомила жена и стараца на утрину joш жуту од сламе и плеве. Около су биле тополе огуљених стабала, од крављих штранги. Са њих се непрестано откидало лишће и падало лено, шеврдајући као шарени лептири; доле, на хладној земљи — ово неотпорно тополово лишће — брзо je губило боју и постајало ружно пепељасто. Немачки официри дођоше у пратњи кмета, кога су довели силом, и попеше се на слегнуту гомилу пле​ве. Мргодно, упола гласа, говорили су тумачу своје мисли, а овај je гледао у њих преозбиљно и климао главом, па подешавајући глас да одјекне као што би одјекнуо и глас немачког официра да je знао српски, али опет не баш исто, jep он није био официр, обра​ти се народу: — Ноћас je нестао један немачки војник који je био на стану у кући Живка Петковића! Да ли га je неко видео и да ли зна где се он налази? Неспретна, трапава гомила ћутала je. Прошло je тако неко време без звукова, без покрета. Онда један од официра поче опет да говори тумачу.

— Ако се утврди да је немачки воjник убијен — повишеним тоном изговори тумач, чинило се без по​требе, јер глас је одјекивао далеко, много даље од ове невољне, ћутљиве гомиле — бићете сви стрељани! Официр такође рече нешто, сада више народу него тумачу.

17

— Изузев ако не одате убицу — викну тумач — у том случају ми обећавамо да се никоме неће ништа десити! Наста натегнуто ишчекивање. Немци су управља​ли продорне погледе у људе покушавајући да улове и најмањи израз или покрет, али узалуд. Видели су само застрашена или безвољна и безизражајна лица; људи су послушно стајали на месту где им је речено да треба да стоје и ништа више. Тумач се шепртљасто премештао с ноге на ногу изражавајући неко притворно, неумесно осећање кривице; као да се одбојно понашање гомиле, ово блесаво ћутање, може довести у везу са њим, са његовим рђаво обављеним послом.

— Да ли да им поновим — питао je — да им кажем још једанпут? Али официри бацише само хладан, узгредан поглед на њега, окретоше се од гомиле и ћутке запутише према центру села. Народ се најпре снебивљиво а затим журно разиђе кућама. Само коју годину касније, једне вечери кад се враћао из поља, Радована пребише намртво катунски аласи, вративши му тако ко зна какав стари, већ заборављени дуг. Радован je ипак успео да се довуче до куће, али није више устајао из кревета. Једно времe, чак, изгледало je да ће се извући. Но, на пролеће, кад се време пролепша, било му je опет горе, убоји су опет почели страшно да га боле и готово је престао да једе; животни сокови прорадили су овај пут на његову штету. Напољу je сиjало прво топло пролећно сунце. Кроз прозор je, сва у белом бехару, не кратећи сунцу да светли, гледала грана кајсије. Радован је ослушкивао гласове дечака у дворшту; први пут размишљао je о њима. У почетку, док су били мали, волео их je све подједнако. Играо се с њима, возио их у чамцу, доносио им живе зечиће. После je почео да их подваја. Уочавао је међу њима разлике. С тугом је разабирао на унуцима плодове мешане крви. Драгомиров старији, Витомир, био је зао на мајку. Умиљавао се код деце, наводио их да чине штету, а онда се крио иза плотова, клиберио се и плашио их казном која ће да уследи. Радован je у тим приликама потезао штап на њега, али он је увек успевао да умакне, онако жгољав и хитар, ружно се кезио огромним устима и дрско га и изазивачки псовао. Млађи, Тихомир, био је миран и приглуп. Чинио je неразумие ствари, гађао децу или стоку каменицама, блесасто чекао да га истуку па je после тога сатима слинио. Драгослављеву децу Радован је, међутим, волео и кад су одрасла. Млађи, Хранислав, био је болешљиво дете. Гризла га je нека подмукла болест. Водили су га у Равново лекарима, они су га прегледали, прописивали му лекове, а он 18

je само гледао својим великим паметним очима и ћутао. Али код куће je тражио Радована, умиљавао се, а онда би наједном рекао: — Деда, немој више да ме водиш лекарима, плашим се од њих. И кришом је бацао лекове. Радован je то видео, али није га грдио. Срце му се парало док je гледао ово дете како расте и нестаје. Старији, Михајло, био je Радованова утеха. Учио je боље од других, мада су га учитељи прогањали због особености и пркоса. Био је један од малобројних дубичких дечака који je окушао срећу у гимназији. Догурао je до петог разреда, а онда су га истерали из школе. Радован се, кад je чуо, само смијуљио, тресао главом и опет смијуљио.

— Проклети смо ми Бајкићи—говорио je као љутито, а уствари био је задовољан. — Уосталом — продужавао je и није издржао да се опет не насмеши — шта бисмо више и хтели од њега? Ја сам неписмен, а он писменији од било кога у селу! У току распуста, за дугих летњих дана, Михајло се није одвајао од Радована. Помогао му je да преживи губитак Драгољуба. На тренутке чинило се Радовану да се ништа није изменило, да његов поуздани син и даље гази равницом. И сада, док je у ретким тренуцима смирења гледао кроз прозор цветну грану кајсије у блиставом сунцу и размишљао о унуцима, чекао je да чује Михајлов глас и кораке. И Михајло, заиста, дође.

— Деда, идем до Мораве — рекао је. — Чамац је још увек на обали, расушен. Хоћу да га мало до​ведем у ред.

— Синко — рече Радован споро и тихо — хоћу, синко, нешто да ти кажем: жао ми je што сам овако живео.

— Деда, шта ти je, зашто тако причаш? — питао је изненађено Михајло.

— Нећу поживети још дуго — рекао је Радован. — Убили су ме. Убијао сам и убили су ме. Али није ми због тога жао. Жалим што нисам умео да сачувам синове. Жао ми je тебе, што остајеш сам.

— Ниси ти, деда, због тога крив.

— Можда — рекао je Радован. — Али упамти ово што сам ти рекао. Обећај да ћеш упамтити!

— Обећавам ... — рекао је збуњено Михајло. Ускоро умре Радован Бајкић и његово име поче лагано да тоне у заборав. А имена његових синова — Драгослава, Драгомира и Драгољуба, баш тим редом, како се и расташе од живота — кад се рат завршио и кад je мир завладао у свету па и у дубичкој Доњој мали, вредни каменорезац уклесао je на плочи са именима свих Дубичана који су изгинули у дугом рату. Плочу су Дубичани поставили у порти, 19

на каменом постољу. Изнад дубичких јунака мрштио се, у војничкој пози, један краљ. После много година нека нова младеж, са полетом какав никада није виђен у Дубици, срушила је намрштеног краља у војничкој пози. Постоље са плочом је остало. A joш много го​дина касније, кад сам бивао у дубичкој порти, виђао сам овакву слику: несташни дубички дечаци пели су се на празно постоље и изигравали несталог краља; гледајући их, мени се чинило да je такав морао бити Драгољуб, уписан међу дубичке јунаке, најмлађи син Радована Бајкића.

20

III

Нестанак Радована донео је Доњој мали неки необичан, празнични мир. Већ за Ускрс поделила je Лена и Петковићима из првог комшилука по тањир ђаконија „за покој душе Радованове", и тако је почело. Врата су се отворила. Петковићи су се све чешће обраћали Михајлу за помоћ око писања молби и жалби, или, просто, за неки савет „јер je он дечко који je учио школе и мора да зна више од нас". Тапшали су га по рамену, додворно се кезили и намигивали пребацујући му, тобоже, да је бацио око на неку од њихових девојака; Светозар, који се вратио из рата са одликовањима и већ подуже био кмет у општини, обећавао му je да ће га узети за деловођу. Михајлу je било пријатно што лепо мисле о њему. Живео је своју младост. Девојке су му се враголасто смешиле. Дубичке девојке хтеле су једног Бајкића. Догађало се то први пут. Млади, којима се та првина подударала са личним искуством, нису у томе видели ништа необично, али старији су задовољно одмахивали главом и смешили се. Пред њиховим очима догађао се бољитак. Од опаког семена стасао је добар дечко, на услузи људима и за радост њихову. А онда је умро Хранислав. Десило се то једног тихог летњег дана. У кући, а можда и у целој Доњој мали, налазио се тада само Михајло. Сви су били на гробљу. Сахрањивали су једног другог дечака — Миленка Петковића — који се удавио у Морави. Био је вршњак са Храниславом и често je, кад је овом бивало боље, долазио да се игpajy. Удавио се брзоплето, као што се деца даве. Седео је дуго на обали и гледао како плива Раде, његов брат од стрица. Било је спарно и топло и заборавио je на страх. Видео je само како пршти зелена вода, осећао свежину која долази од ње. Није ни питао да ли је дубоко. Скинуо се и загазио, а онда се одбацио ногама од обале у жељи да достигне брата. Учи​нило му се да ће га достићи, испружио je руке, али тада је осетио да нема дна под ногама, уплашио се, завапио, а Раде je од страха почео да тоне, да гута воду и кркља. Кад је испливао, Миленка није било. Заграбио je према обали, почео да дозива. Јурио je у село, трчао пречицом, преко њива, преко врежа и купинара, прескакао трње у међама, падао. Дозивао je Михајла у слепој и неразумној нади да je Миленко жив и да се joш 21

може спасти. Бануо je код Михајла — који се тих дана није одвајао од Хранислава — обамро од страха и умора.

— Раде, шта ти је! — викнуо је Михајло.

— Помажи — прошаптао je Раде — Миленко се удавио.

— Шта причаш — рекао је Михајло — где се удавио?

— У... Мо...рави, код Нешићевих... ораха... Овај напети, кратки разговор плануо je у летње подне, разнео се Доњом малом, као пожар. Један тренутак чуо се само пригушени жамор у двориштима и изгледало je да су то на чудесан начин, под сунцем, у недоба, оживели они стари, давно нестали слутници који су проклињали наум младих да дођу и запоседну плодну моравску земљу. Михајло јурну преко поља, а за њим, у неспретној журби, задржавајући јаук у грлу, закорачише Петковићи. Кад су стигли до воде, Михајло je већ ронио. Задржао се читав минут, онда изронио, задихано узео ваздух и нестао поново. Дуго га није било, неки већ почеше нервозно, са нејасном одговорношћу за његов живот, да се врте на обали, кад се Михајло појави и дахћући заплива према обали. Успуза се горе и зари главу у ситну, спржену траву.

— Овде нема дна — рече полако. — Познајем сваки педаљ реке, али овде нема дна, никада га нисам нашао. Сада je вода била мирна и као да се тај мир разливао на све около, на људе и дрвеће, на плаво, јаром устрептало небо, на широку равницу и далека брда; више није било наде. Миленко није жив, сви су то знали. Али, зачудо, нико не закука, нико се не збуни, нико не учини ништа неразумно. Напротив, некако пословно и хладно одмеравали су воду и обалу. Послали су Михајла по чамац, а сами насекли дугачке врбове мотке, настављали их једну на дру​гу и полако, вртећи се чамцем у круг, темељно претраживали дно. И, најзад, извукоше Миленка. Био je већ потамнео у лицу и згрчен, као да седи, али још увек леп, витак и мишићав. Повезаше две мотке каишевима и тканицама и положите га, преко њега ста​више много миришљавог тополовог лисника, па се полако запутише пољем. Сунце се клонило западу и запара je бивала све мања. Са реке дувао им je у леђа освежавајући поветарац. Тек тада из Доње мале зачу се тихи, далеки лелек. То је мајка, која у међувремену дође са копања из неког удаљеног забрана, угледала поворку. Хранислав je искрено и болно жалио свога пријатеља. Покушао је чак да устане, а онда је молио да га преместе до прозора па се хватао 22

за гвоздене ре​шетке, придизао се мрштећи се од болова и покушавао да угледа Миленка у дворишту које je било уко​со, преко пута. Увече је заспао у ватри. Сву ноћ бунцао je о Миленку. Будио се на тренутке и онда je опет причао о Миленку, покушавао да устане и да оде да га види. Ујутру се пробудио смирен и некако одсутан. Мирно и чак мрзовољно слушао је нарицање у суседству, попово појање и пригушен жагор го​миле. А кад je и Лена отишла на сахрану и кад се све у Доњој мали утишало, позвао је Михајла.

— И ја ћу за њим — рекао je наглашавајући ту реч као да се бојао да изговори драго му име. — Михајло, брате, не дај ме! Михајло уздрхта; тај глас му je на несхватљив начин говорио да ће се то стварно и десити.

— Нећеш, Ранче, не бој се Ранче — тепао му je нежно, кријући тако од самога себе ненадани страх који je као мора почињао да га притиска — ојачаћеш ти, Ранче, опет ћемо да јуримо пољима као прошле године...

— Не, не — говорио je Хранислав, али тиме није одговарао њему, већ као да се бранио од нечег непознатог, а видљивог. Склопљених очију, у том последњем тренутку свога живота, чинило се да види нешто што други нису могли. Михајло наједном схвати да његов брат умире. Истрча напоље, сунце му засени очи, затетура се. „Свећу, треба да нађем свећу", мислио je као у грозници. Отрча до опустеле Миленкове куће, подиже са пода једну од недогорелих свећа па се врати журно; али на вратима застаде и полако, на прстима, кријући свећу иза леђа, уђе унутра. Хранислав je лежао мртав, склопљених очију, мирно, као да спава. Михајло запали свећу и стави је Храниславу у руку, а кад она поче да пуцкета, разабра стравичну тишину која му полако и моћно заустави дах и испуни очи ужасом; за тренутак као да је био, одвучен неком чудесном и непознатом си​лом која беше у њему, с оне стране живота. Учини напор да се врати. Погледа око себе: расклиматани дрвени кревет на коме је лежао Хранислав, сто у нереду, полице на зиду, таваница чађава од петролејке, прозори без завеса, ФРАНЦУСКИ шпорет који је ли​чно на малу, ружну локомотиву. Отвори врата и загледа се у двориште, дрвеће и куће, далека поља, баре и врбаке. И, под сјајним сунцем, у необичном миру летњег дана, онај напор ослаби и све опет поче да бива нестварно; слике заиграше пред очима, по​чеше да се мењају: био је бљештав зимски дан, гризло је зубато сунце. Он и Хранислав журили су пољем, шкрипао је снег под

23

ногама. Грабио је напред, озбиљан и важан, а Хранислав за њим, узбуђен и љубопитљив.

— Стварно ћемо хватати рибе, не лажеш ме, мислиш то озбиљно?

— питао је једнако. Михајло је ширио руке и надмено дизао обрве, као чудећи се тако глупим питањима, а Хранислав се онда весело смејао и поигравао у ходу. Дошли су до баре. Загазио је опрезно на лед, опробавао га. Лупao је по њему ногама, лупао јако, јако, све док лед није напукао, реско као стакло, целом ширином баре.

— Хеј, ала је ово дебео лед! — рекао је. Онда је секиром направио рупу, чекао неко време, па почео лопатом да избацује воду.

— Ранче, хватај рибе! — викао је. Заиста, по леду су почеле да поскакују рибице: црвенперке, караши, чикови, шаранчићи, беовице — сав тај барски ситниш који се под ледом гушио без ваздуха. Хранислав је усхићено цичао и скупљао рибе прозеблим прстима. А онда радосно зимско јутро лагано ископне и опет завлада тишина. Али Михајло није више осећао страх; захвати га туга, велика и моћна, као поплава која надире из свих познатих удолина, из сваке сто​пе те водоплавне земље. Михајло клече крај свога брата, тих и сагорео, немоћан. Само су га слаби јецаји повремено потресали. Тако је дочекао мајку. Чуо је најпре њене кораке, па тишину, па тихо, злослутно дозивање, па до ужаса болан узвик, већ над главом, и лелек који га коначно прену, јер је био чудан, чудан: дозивајући, какав и треба да буде, а тих до безнађа, са свешћу да нико неће доћи, јер је смрти превише, па зато неземаљски тужан, никоме упућен. Михајло се усправи и схвати чудовишну непра​вду: Петковићи су отели Храниславу оно што је једино засигурно и беспоговорно имао — првенство на смрт. И заиста, кад се нова смрт прочу, кад та ис​тина дође у двориште укосо преко пута, где се у чемерној журби постављала прва софра, нико не осети жалост и не изговори речи утехе; неприродни редослед смрти уплаши Дубичане, пробуди у њима исконско сујеверје. Могли су да се закуну да им је било дато да доживе и осете мрачне, недокучиве силе, да би сведочили и да би се навек памтило. Чинило им се да су одувек знали натприродну, ћаволску моћ умирућег. Присећали су се и онда са запрепашћењем откривали да се све то могло предвидети, да је све то било давно предодређено да се деси 24

као што се десило: видели су опет Хранислава и Миленка како се играју под дудовима у тихим и пустим двориштима; и ти сеновити кутови ширили су се сада у тајновита, неслућена пространства, а дечаци су опет би​ли тамо, опет сами, вечни под вечним сунцем. Наједном се у свачије груди увукао ужас сазнања о по- губној снази љубави умирућег. Дрхтавим рукама просипали су за покој душа вино на угажени замљани под, а залогаји су им застајали у грлу. Гробље, на брду изнад села, било је скучено, претрпано хумкама и споменицима, са уским стазама зараслим у купину и коров. Свуда около, осим са горње стране која се отвара према брду, биле су куће. Тик поред ниских зидова терали су Горњомалчани запреге идући лено за својим послом. Било је нечег стравичног у томе што су Хранислава укопавали на тако скученом простору, претрпаном и омеђеном људском ђубришту. Михајло је покушавао да све то не види, да гледа једино свог Ранчета, обраћао се само њему, али убрзо схвати да је све узалуд, да Ранче више није ту и да ништа заједничко нема са људима који су пословно, тежачки свикнуто, одређивали начин и место где ће бити укопан тешки храстов ковчег. И крете према брду, стиже до заравни, седе на врелу траву. Никакви звукови ту нису допирали. Село је било мање а видик шири, и она тешка скученост коју је осећао доле на гробљу поче полако да нестаје. Седео је до вечери, а кад јара умину и кад се ваздух над селом избистри у оном неухватљивом часу пре него што почиње да тамни, кад изненада тишину на брду разбише неразговетни, али чујни звуци ве- черњег дозивања, Михајло с муком устаде и празан, без мисли, упути се према селу. Док је сишао, већ су почињале да се пале лампе. Застаде крај Гуглине кафане: на вратима је стајао власник, Моша Гугла. Био је то човек кога су Дубичани поштовали сасвим у супротности са послом који је обављао. Плод тог необичног осећања била је ГУГЛИНА КАФАНА — појам који је сасвим добро разумео сваки Дубичанин, али који, ипак, нико не би умео да објасни другачије него тим двема речима које су биле само име. Ничега у тој кафани није било више него што је већина Дубичана имала код својих кућа, али све је ту било некако посебно; у свему ономе што је, уствари, било њихово сопствено — у вину, ракији, месу и хлебу — што су они продавали Моши, било је сада неке чаролије човека са тако нестварним именом, све је то имало друкчији укус, било важније, посвећено.

25

Дубичани су у Гуглиној кафани постајали оно што никада и ни на ком другом месту нису били: цењени, уважавани, добродошли; то их је обавезивало. Никад се у тој кафани нису истински посвађали, никада дигли руку једни на друге, никада крв није пала. Ако се догађало да пију по целу ноћ, да им Цигани свирају, да разбијају чаше и да притом галаме и вређају једни друге — све је то ујутру било заборављено, ништа од тога није са њима излазило на улицу. Ако су се до зоре коцкали У СОБИ ПОЗАДИ и забадали ножеве у астал и потезали пиштоље — било је то само зато што су веровали да тако треба; био је то део обреда коцке и ништа више. Свађали су се код куће због ћурке, пса или јагњета, убијали због међе — у Гуглиној кафани нису због имања. Ето колико мало им је било потребно да буду бољи: један мршави човек у варошком оделу и једна гостољубива кућа са белом светлошћу карбитуша унутра и опраном бетонском плочом испред, крај веч​но излоканог царског пута. Први пут у животу дотаче се Михајла чаролија јаке светлости у Гуглиној кафани. А човек-чаробњак на вратима као да виде и осети тај тренутак. Приђе и стави му руку на раме.

— Буди човек — рече му тихо — буди јак.

— Не схватам — рече Михајло — не схватам и тешко ми је.

— Ништа зато — рече Гугла — ти си јак. Познавао сам твога деду, а и оца ти памтим. Ти си Бајкић, ти ћеш умети и сам. Од свих Дубичана, тако, на измаку тога дана, у сумрак, једино Моша Гугла, та утвара, тај туђинац, нађе речи утехе. Да ли је знао, да ли је тај чудни човек могао знати, да ће Михајло целor живота осећати треперење у срцу кад било који незнанац чврсто му стегне руку, питајући се, са све слабијим, али веч​но трајним узбуђењем, не враћа ли се то његов брат Хранислав с далеког пута?

26

IV

Постоји много начина да се за великог водостаја Мораве из Равнова дође у Дубицу, а најгори је онај уобичајени: пешице, најпречим путем кроз поље до дубичке скеле. Кад Морава једном почне да надолази, нико више не може бити сигуран да ли је скелеџиja још увек на свом месту, или је привезао добро скелу за стуб на обали и отишао да чека боља вре​мена за свој бродарски посао. У тим тренуцима, осим тога, мудро је очекивати да вода лако разнесе слабе наносе на почецима својих давно пресушених рукаваца и да се изненада, као бљештава нит, појави у валовитој равници много пре него што се стварно излије преко обала. Неопрезни намерник могао би тада бити одсечен и доведен у озбиљну опасност, пошто је у тој прилици готово немогуће да на било који начин пошаље међу људе глас о својој невољи. Да би неко у тим преломним тренуцима — кад се обично чека и, са добре удаљености, помало и ужива у благом узбуђењу због долазеће опасности — да би неко тада кренуо на свој уобичајени пут пре​ко Мораве, морао би бити тако ужасно рђаво васпитан као што је био гимназијалац Јован Петковић. Настава је тога дана завршена напречац. Сазнање да је повод томе била долазећа вода изненадило је ученике. Већина од њих, а то се особито односило на дубичке дечаке, веровала је да је у овој згради Морава присутна jедино као досадан географски појам, као модра линија која МЕАНДРИРА на мање-више зеленој, искрзаној мапи. А сада су сазнали да и Равново није сасвим безбедно од воде и да су неки професори једноставно нестали из школе, јер су им куће у крају који Морава редовно плави. Пошто су тако били изненађени, а били су сада сами и недостижни за било какве савете и упутства својих укућана, дубички гимназијалци нашли су се у прилици да већају о начину свог повратка у село. Једни су сасвим разумно предлагали да се иде около, преко великог друмског моста, да се затим попну на брег и стигну у село са најсигурније стране. Други су оспоравали тај пут, без неких нарочитих разлога, једино са жељом да за неко време одложе коначни 27

избор, у нади да ће у међувремену искрснути неки бољи, лакши и пустоловнији начин да се врате кућама; у суштини, сви су знали да ће на крају ићи около, да им пет сати пешачења не гине, али сви су исто тако, као што је уопште случај са младићима — и не само са њима — били пријемчиви за предлог да се најпре покуша да нађе нешто боље, пошто су се уверили да им оно најгоре увек остаје. Тако су они, уствари, доколичили и губили вре​ме, а то никако није било у природи Јована Петковића. Ако би му се некада десило да се задржи ради купања, или да би се на обали заложила ватра и испекао млад кукуруз, или ради нечег другог, увек би га гризла савест: могао је просто да чује блејање оваца и мукање крава које су чекале да их нахрани. А било је и других послова који су, по логици којој је робовао, чекали на њега. Зато је увек ишао оним једним јединим, најпречим путем, преко скеле. И сада, док су његови другови бесплодно већали, он је нервозно махнуо руком и кренуо својим уобичајеним путем према селу. Све је то Михајлу прошло кроз главу, сасвим јасно као да се пред њим догађало, кад су му касно поподне рекли да су се дубички гимназијалци вратили и не приметивши да међу њима нема Јована. Нису, заправо, рекли баш њему, већ свима; викали су у сулудој пометњи, викали тако да је свако могао да разабере да несрећни Драгојло, поред Јована једини гимназијалац из Доње мале, сасвим поуздано зна да Јован није пошао са њима, али да појма нема кад се издвојио и где је отишао. Светозар, коме је Јован био најмлађе и најмилије дете, испитивао је Драгојла у почетку громко и скоро претећи, а кад је видео да нема вајде, заћутао је ледено и, држећи се за гру​ди, правио кратке, нервозне јурише према пољу где га је пресретала, све ближе и ближе, злокобна и неземаљски мирна, долазећа вода. Сви су знали да се сад чамцем не може преко усковитлане, запењене матице. Али Светозар је ипак извлачио однекуд из шупе свој стари, расушени, ЗА СВАКИ CJIУЧAJ чамац и вукао га неочекиваном снагом преко већ расквашеног јабучара. Жене су цичале и неспретно покушавале да га спрече. Али труд им је био сувишан: чамац је пропуштао воду и почео лагано да тоне.

— Михајло, синко — викну Светозар упола гласа, иако се напрезао — дај ми твој чамац! Али Михајло је већ седео у њему.

— Остави се тога, чика-Светозаре — рече — сам ћу поћи! Ионако сам намеравао да пођем тамо и да видим шта вода носи. Може бити 28

нешто занимљиво. И одгурну се веслом пре него што стигоше до њега. Било је, чинило им се, јасно да лаже и да никакве своје потребе нема да ставља главу у торбу. И наг​ло заћуташе. Гледали су како Михајло спретно убрзава чамац и са сваким замахом веровали све више да у овом изданку Бајкића има неке тајанствене и неуништиве снаге којој никаква хучећа вода неће одоле​ти. Осетише око срца пријатну топлоту. Можда је ра​злог томе била и она варљива нада, којој су беспомоћни људи тако склони, али, тек, они су сада били го​тово убеђени да је Јован спасен. Једино се Витомир, Михајлов стариjи брат од стрица, клиберио тихо и неприметно: он је веровао да Михајло прави од њих будале и да му ни на крај памети није да прелази ма​тицу. Зато је заверенички дизао обрве и севао очима према Михајлу, да му покаже како он све види и све разуме, али да ништа неће одати — нека се надаjу бадава. Михајло га, међутим, није видео. Веслао је равно​мерно и оштро, укосо према струји која је овде, километрима далеко од матице, била слаба и чамац је клизио лако, стварао драгоцену резерву простора коју ће му река касније тако брзо одузети. Циљ је Михајлу била тамна мрља врбака, далеко, далеко низводно, иза које су се једва назирали обриси града. Ускоро је стекао такву предност да је прешао матицу без напора, не обазирући се колико га вода носи. Неколико пута искусно је заобишао тешке кладе. Препознао их је по подмуклом вртложењу воде, а, ако је трупац био свеже ишчупан, и по зеленом лишћу које је безазлено стршило на површини. Кад се опет нашао у мирним водама, тамо преко, пустио је чамац да га носи струја и уживао у суровој лепоти воденог пространства. Сунце се клонило запа​ду и небо је било пуно наранџастог и црвеног одсјаја. Мутна вода упијала је светлост и одбљесак су хватале само матице, у другим приликама невидљиве. Тако су, чинило се, огромним пространством поља текле црвене, ужарене реке. Али Михајло се оканио призора и опет прихватио весла да лагано усмерава чамац, јер су крај њега већ почела да промичу прва, прастара стабла врба. Уско​ро ће се згуснути, а онда ће се појавити просек — пут који из Равнова води према Дубици. Ту ће негде бити Јован. Треба га звати.

— Оооооо ....!, Јованееее! Вода је носила одјек, а он је ударао о стабла, ломио се, постајао чудно напукао и оштећен, али опет се упорно пробијао даље, у све тамнију дубину шуме.

29

— О-о-о-о-о-е-е-е-е ... — чуо је Михајло свој глас. А онда се из дубине шуме до Михајла пробио искидани зов: — Е-е-е-е-у-у-о-о-о-о ...!

— Х-е-ј-у-п-о-м-о-ћ — састављао је Михајло искидане гласове и завеслао брже.

— Идееееем! — викнуо је.

— И-е-е-е-е ...! — одговарала је вода. На последњем квадратном метру суве земље, на брдашцету које је скелеџија стварао годинама на обали бацајући земљу и песак кад је укопавао свој навоз, држећи се за доње гране лиснате тополе, стајао је Јован. Гледао је дуго у чамац и Михајла не схватајући да то долази спас, немоћан да се ослободи ужасних мисли које су га опседале. У напетости застрашујуће тишине која је, уствари, била збир свих гласова велике воде, потмулог хучања и тихог шуштања међу стаблима високих врба и топола, пљискање чамца одјекивало је као експлозија.

— Ускачи! — викну Михајло кад се кљун чамца забоде у расквашено острвце.

— Откуда ти, бата–Михајло, како си знао? — промуца Јован и седе укочено на предњу клупу држећи се обема рукама за канате чамца.

— Опусти се — рече Михајло — мало ћемо да се одморимо. Никада се ниси возио чамцем кроз шуму, то је баш лепо! Вода је лагано носила чамац. Коси сунчеви зраци стварали су чудесне шаре по њој. Све је треперило у неком благом ритму. Шума је зрачила својим ми​ром, упркос блиском хучању у кориту. Међу дрвећем вода се смиривала и понизно, као да је случајно овде залутала, вукла се негде без правца и циља. Јован је мирно посматрао око себе и уживао у овој необичној слици. Наједном осети како га обузима неиздржљив осећај пријатељства и захвалности према Михајлу. У сећање му дође један давни, заборављени, непризивани тренутак. Био је дечак и лежао је на врућем песку равновског спруда. Подне је било прошло и већ је слушао у себи онај зов повратка који је био у његовој крви и коме се тако кротко покоравао. Али освајао га је пријатан дремеж, несвесно је одлагао тренутак поласка. И док су та два осећања била у кратком и неравноправном сукобу, а он, свестан тога, мирно, али опет са неким притајеним жаљењем, чекао да победи онај који је увек побеђивао, дунуо је врели летњи ветар. Усковитлани песак затрунио му је очи, а кад је успео да погледа, зелена површина Мораве белела се од хаотичног таласања. Био је невешт да плива по таласима. Кад је избацивао руке, неконтролисано 30

је махао главом лево-десно и таласи су га запљускивали по устима и очима, гушили га. Уплашио се. Како ће сад препливати Мораву? Очекујући невреме, купачи су полако напуштали спруд. Група старијих дубичких дечака већ је загазила у воду. Поцикивали су због капљица које је ветар бацао на њихова прегрејана тела. Међу њима био је и Михајло. Јован га ухвати за руку.

— Бата-Михајло — рече — не смем сам да препливам, хоћеш ли да ме пазиш?

— Хајде — рече — пазићу те.

— Знам да пливам — безразложно је уверавао Јован — заиста знам да пливам, али бојим се таласа, запљускују ми уста. Михајло се смешио. Кад измакоше од обале, одиста, таласи почеше све чешће и јаче да пресецају Јовану дах. Гутао је воду која му је улетала у уста док је задихано увлачио врући ваздух испуњен мирисом врбака и спрудова и све спорије секао таласе онемоћалим рукама. А тада осети чврсту, широку Михајлову руку на својим грудима. Та рука га је гурала нагоре, равномерно и сигурно, и уз њену помоћ успевао је да држи главу за онај нужни делић простора изнад таласа. Кад дођоше до плићака, Михајло га ухвати за мишицу и изведе из воде.

— Напио си се воде — рече Михајло боцкајући га прстом у стомак. — Гледајте како се напио воде! Сви су се смејали, весело, незлобно. Био је диван дан, вода је била топла и бистра; били су срећни.

— Добро пливаш — рече Михајло смешећи се опет. — Нисам веровао да ћеш издржати. О томе да га је придржавао није рекао ништа. Јовану се чинило да још увек осећа кроз воду топлоту оне сигурне, чврсте руке на својим грудима.

— Наћи ћемо једно лепо дрвце. У овој шуми има тога доста. Треба ми за тарабе — трже га Михајлов глас. Јован тек тада примети да су отишли много низводно, да је струја све јача и да повратак постаје све тежи.

— Отишли смо много низводно — рече бојажљиво. Михајло се опет смешно.

— Не брини — рече. Ово сам тражио. Сад ћемо одмах преко. Огромно дебло, везано жицом, љуљало се у води која се неприметно кретала. Михајло га пажљиво одвеза и привеза за чамац. Јован претрну.

— То је превелико — рече — нећемо са њим моћи да се вратимо.

31

— Не брини — рече Михајло — ево једног весла и за тебе. Извлачили су се лагано из шуме и приближавали матици. Михајло је веслао снажно и равномерно, а Јован неспретно забадао весло у воду и сваки час ударао у канату чамца. Матица их наједном захвати и понесе.

— Клекни — викну Михајло — клекни и веслај снажно! Јован тек сада примети да је гладан и да нема снаге. Упињао се, али весло је шеврдало и чинило му се да његове завеслаје чамац не осећа, да је вода пре​више јака и велика и да тај њихов напор нема никаквог смисла. Али онда је видео да се од Михајлових завеслаја чамац трза. Ипак иде. Запињао је једно време, а онда је опет осетио да малаксава, да га руке не слушају.

— Не могу више, нећемо успети, откачи тај балван, Михајло, откачи га, молим те! — викао је.

— Веслај — процеди Михајло кроз зубе — вес​лај, зар не видиш да смо прошли матицу! Јован се за тренутак окрете: заиста, матица се ваљала иза њих, а шума у којој се већ хватао сутон, тамно је мировала у позадини. Струја је постајала све слабија и ускоро се кретање воде једва примећивало. Веслали су сада над поплављеном равницом на коју је подсећало тек покоје високо, разгранато дрво. Али ниједно од њих не беше Јовану познато: матица их је однела сувише низводно, у поља у која никада раније није залазио. Михајло усмери чамац узводно и веслао је сада мирно, не обраћајући пажњу на Јована. Спуштао се мрак. Пруге брда на хоризонту смањивале су се лагано и губиле у тами, а равница испуњена водом која се беласала, добијајући светлост незнано откуда, постајала све већа. Јовану се чинило да на свету постоје сада само вода и они; и тежак балван који је трзао чамац при сваком завеслају. Руке су му биле као од олова, у глави му је севало. Осећао је жељу да се опусти и да га вода носи, да не мисли нинашта.

— Не могу више — рече. — Не могу више да издржим. Ми се уопште не крећемо. Ово је бесмислено!

— До оног дрвета — рече Михајло — до оног дрвета ћеш издржати. „До оног дрвета, до оног дрвета", понављао је у себи Јован савлађујући дотле непознати отпор тела које се бунило сваким делићем, вриштало, слало у свест болне, ужасно болне сигнале. А тада пуче ручка рђаво, за невољу склепаног весла у Јовановим рукама. Он се с олакшањем згрчи у чамцу, упркос сазнању да је без тог весла њихов положај гори.

32

— Пукло ми је весло — рече дрхтавим гласом и није могао да сакрије наду да ће га Михајло сад ослободити веслања.

— Не мари — рече Михајло вадећи остатак весла из воде у тренутку кад се другом руком хватао за грану — не мари, стигли смо. Овде ћемо се одморити, а весло може да се поправи. Нада утрну. Михајло веза чамац, извуче испод свог седишта чекић и ексере. Заковао је ручку весла и оно је било још краће и неспретније. Кроз ретке тополове гране почеше да падају ледене капи кише. У даљини бледо сину једна муња и осветли велику громаду облака над њима. Грмљавина се није чула; утопила се у потмули тутањ воде који је испуњавао равницу, сличан тишини. Јованово вруће тело осети хладноћу. Киша му је спирала знај с лица. Дрхтао је. Није знао да ли од хладноће или умора.

— Киша — рече — почиње киша! И опет није могао да сакрије варљиву, неразумну наду.

— На облак — промрси Михајло — ускоро ће стати. Киша одиста стаде.

— Идемо! — нареди Михајло. — До следећег дрвета! Мало одморене руке почеше опет Јована да боле. Бол се ширио по целом телу, увећавао, улазио у слепоочнице и тупо му притискао главу, као да ће је смрскати. Није више могао ни да држи весло, није могао ни да се клати у ритму веслања, није могао ни да се труди да изгледа да је његово мучење од неке стварне користи; али морао је: иза њега седео је Михајло и веслао челичним, неуморним рукама, веслао као да су тек кренули, као да ће сада стићи. Дебло поче наједном да наседа на дно; после сваког завеслаја чуо се туп удар и чамац би стао као укопан. Јован се преваљивао напред кад год би чамац тргао.

— Не може даље — рече готово цвилећи — плитко је! Дебло удара у дно!

— Веслај — викну Михајло уместо одговора — веслај!

— Не могу више — врисну Јован — не могу ви​ше, мајку ти јебем! Мајку ти бајкићку јебем! Зар си морао толики трупац да вучеш, зар си сада морао толики трупац да вучеш!

— Слабић си — рече Михајло — ниси научно да теглиш. Слабић си. То је добар трупац и треба ми за тарабе. Штета је било да га оставим. Поплава је пра​ва прилика за такав трупац. Једина прилика.

— Зар не видиш колико смо joш далеко, зар не видиш да нећемо никада стићи, тарабе ти јебем! — цвилео је Јован.

33

— Веслај — рече Михајло — веслај јако, улазимо у рукавац, ту је матица јака, однеће нас опет низводно!

— Не могу!

— Веслај!

— Зар не видиш да идемо на врбе!

— Танке су, проћи ћемо преко њих!

— Проклети Бајкићу!

— Не кукај, стигли смо. Сада ће нас струја носити узводно. Ено га село! Јован упери очи у таму и виде жуте тачкице све​тла, под брдом. Осети да чамац клизи лако. Трупац је престао да трза.

— Одмори се — рече Михајло — сада је лако. Вода нас више не носи. Јован леже на кљун чамца и не примећујући да су му ноге у води која се навирила. Дисао је дубоко и осећао како се онај ужасни бол разлива по телу обрнутим путем, повлачећи се лагано у центре из којих је долазио: у руке, колена, крста, врат. Чамац га је благо љуљао и ти покрети као да су му, сваки пут у све већој мери, односили ужарено севање у телу; вода је опет узимала своју муку назад. Михајло усмери чамац кроз баште. Трупац закачи једно стабло, скрши низак, натруо плот и насука се удно Михајловог дворишта, крај шупе где је још колико јуче мирисало на рен и зеље. Са улице, која још није била поплављена, зачу се граја. Јован се обазре: свуда около биле су куће, а у малим прозорима свет​лела је жута светлост која је, чинило се, и сама тек стигла ту, бежећи пред тамом ноћи и хучањем воде. Тешко се подиже са чамца. Готово није могао да поверује да се налази у Михајловом дворишту и да ту, преко пута, и његови прозори светле. У поплављено двориште нагрну свет. Сви су галамили и викали, жене су благосиљале повратак. А кад приђоше ближе и кад у бледом ноћном светлу угледаше чамац и огроман трупац привезан за њега, граја престаде. Петковићи немо прихватише Јована који се клатио стојећи у чамцу, а међу женама позади, тихо, сасвим тихо и неразговетно, а после и гласније, зачуше се клетве. Сати чемерног чекања, заборављени у првом тренутку радости, вратише се сада као нови доказ нејасног, али непоколебљивог убеђења да Бајкићи ипак, на крају крајева, остаjу ниткови. И она слика Михајловог храброг поласка, и збуњујућа, неочекивана осећања захвалности и дивљења према њему, која беху присутна у сатима чекања, која су била и једина основа њиховог надања, нестадоше у тренутку, као пролазно 34

узбуђење, као страх од градоносних облака у јесен када се напуне кошеви, и нико се више није сећао тога. Али све то скупа, опет, ма како било умирујуће сазнање да ништа није покварило њихов тако сигуран и утврђен ток живота, било је превише узаврело и отупило их је и онерасположило, као младо вино. Сати мучења престали су, али олакшања као да није било. Радост им је била покварена. Једино се Витомир церио у мраку, напињао се да задржи победнички смех у грлу, а отуда су излазили гргољави звуци, па је гурао у ребра жену и брата Тихомира који се глупаво смешио, не схватајући ни његову радост, ни ледено ћутање и клетве других. Али Јована збунише стиснути зуби и клетве. Пошто се преобукао, вечерао и протеглио руке и ноге, из којих сада ишчиле и последњи траг умора, он осети неку чудну чврстину и сигурност и испуни се неком необјашњивом радошћу. Први пут у животу није га занимало шта мисле и осећају његови укућани. На њихове запањене очи он устаде и лагано закорачи у таму — он који ни дању није осећао потребу да напушта дом.

— Још није касно — промрмља као неки изговор. И пође сувом, издигнутом улицом, као насипом, док је тик до његових ногу, под плотовима, утапајући се у суву земљу, клокотала вода, а из сенки шљивара гледали на њега жути прозори. Из мрака у који је урањао, у таласима, увлачило му се у душу сазнање да су године прошле откад се растао са друговима и журио је да их види и да се увери у то чудо. А ујутру кмет Светозар за деловођу у општини постави кратконогог, гузатог, несвршеног учитељца Бокицу. Изненађен и обрадован овом одлуком, Бокица се вртео на тврдој столици, опирао се леђима о молерисани, потамнели дувар, гледао са страхопоштовањем уоколо својим буљавим очима преко дебелих наочара, и није се усуђивао да пита шта треба да ради са големом, искупусаном књигом пред собом.

— Ја бих нешто да радим, госпон-Светозаре! — рече најзад.

— Нити ће од мене икад бити господин — мрко рече кмет Светозар — нити од тебе деловођа. Али шта је — ту је!

35

36

V

Нечујне трубе негде иза седам гора, у правилним временским размацима, звале су дубичке младиће у војску. Одлазили су у општину код кмета, добијали упутства, слушали имена застрашујуће далеких и непознатих градова и касарни, враћали се кући и сањали кошмарне снове. Свака генерација изнова и за себе доживљавала је истину да им се земља увећала и да некада тако блиски глас војничких труба одлеже сада из све веће и веће даљине. Пажљиво су слушали ста​рије, који су били и вратили се, и завидели им. Маштали су о тренутку кад ће се и они вратити пуни прича о наредницима и капетанима, о непознатим, другачијим крајевима и људима, и шепурити се пред девојкама знањем и искуством; снови су им били саткани од страха, стрепње и наде. Али немири су припадали младости. Стариjи су још одавно свикли да трезвено и калкулантски разговарају о Југославији, иако она стварно и суштински није битно мењала њихов утврђени начин живо​та. Било је времена кад су на то и заборављали, кад их се није тицало, и присећали су се опет, ето, тек кад су своје младиће опремали у војску. Тада је Југославија, неким чудним сажимањем и претапањем осећаја, будила у њима понос: синови ће им се вратити из далеког белог света зрелији, искуснији и паметнији; одлази дечак, мораш још увек да га вучеш за уво, а враћа се човек, син а пријатељ, раван оцу — најлепши тренутак у животу који и сузе може да натера на очи. У нечему, деси се, буде и значајнији од оца: отац има исписнике, кумове и побратиме у суседном селу, а син их стекне у незнаном, далеком свету, међу људима са којима би се овде тешко мо​гло и споразумевати. Људи који се рађају и умиру омеђени увек истим познатим бреговима, цене надасве моћ да се у страним крајевима, међу страним светом, буде познат, примљен и угошћен. Једног пролећа у војску је пошао и Михајло. Те​шко је рећи да ли је његов одлазак у икојем познатом Дубичанину изазвао такав ковитлац осећања. Мајка Лена јавно је говорила да једва чека тај тренутак, да жели да се одмори од њега. Она је међу Петковићима одвајкада уживала углед добре, мучне и радине жене и зато су јој у последње 37

време са жаљењем говорили да Михајло све више показује да се изметнуо на деду Радована и да ће она поред њега доживети тешку ста​рост. А Лена је богорадила и клела, пребацивала себи што није родила камен него њега, Михајла, дочекивала га кад се враћао касно ноћу, кршила прсте и ређала зле слутње које су јој тада падале на памет; али у дубини душе није мислила тако и само је повлађивала Петковићима да га не би превише озбиљно узимали и да би му праштали, бојећи се у срцу материнском да напрасити и својеглави син не навуче на себе неко зло. И најближи Петковићи окупили су се да испрате Михајла. Жене су му донеле гурабије, мушкарци мало дувана. Причали су и шалили се и све је било као што треба, јер у таквим приликама у селу се увек људи нађу и детету сирочету; сажаљење ту има и своје норме понашања. Али Петковићи су, ипак, носили у себи једну посебну мисао. Било je то мало, лукаво, сељачко мито: ако пропадне, и тако није стајало ништа; а може се десити и да се стоструко врати. Надали су се потајно да ће воjска изменити Михајла и нудили су своју руку добре воље, без опасности да буде одгурнута, будућем човеку; а Лена je у свему томе видела плод свог мукотрпног материнског настојања и била je, уз жалост због растанка, на посебан начин срећна. Михајло je, међутим, био утучен. Мрзео je војску, егзерцире и нареднике. Писао је молбу да му смање рок КАО ХРАНИОЦУ ПОРОДИЦЕ и недавно му je предат одговор да је молби удовољено. Рок му је смањен на годину дана. Али одговор на молбу био je, уствари, позив. Михајло се помало надао да ће све то потрајати дуже. Позив je гласио на нишки гарнизон, први коњички пук.

Тешко сажаљење осетио је Михајло према себи кад је закорачио по калдрми, међу огромне камене зградурине нишке касарне. Било je дивно мајско јутро. Варош је пливала у благој сребрној измаглици и мирисала на тек процветали багрем — али овде, унутра, мирисало je на лањску натрулу сламу, коњушнице, коломаз и запршку од црног лука. Михајлу се лако вртело у глави. Целу ноћ преседео je чела наслоњена на прљаво прозорско стакло вагона и гледао у таму равнице, у жмиркава светла малих успутних станица, слушао једноличне, али важне гласове уштогљених железничара са белим рукавицама. Осећао je да напољу струји ваздух поља са мирисом младе детелине и тек изниклог кукуруза, али није покушавао да 38

отвори прозор: отуд је долетао само љути, сумпорни мирис сагорелог угља са жишцима који су непријатно пецкали по лицу. Некакав бркати капетан избачених јагодица и ситних очију позивао је регруте, једног по једног, у стешњени собичак између два магацина оружја.

— Михајло Бајкић! — позва посилни. Михајло уђе. Знао је да треба да стане мирно, али се правио да не зна.

— Седи! — нареди капетан. — Ја сам Звонимир Штаумбергер и бићу твој командир. Како се зовеш?

— Михајло Бајкић.

— Одакле си?

— Из села Дубице, крагујевачки војни округ, господине капетане.

— Бајкићу — рече капетан Штаумбергер — дошао си да служиш краља и отаџбину. Видим да си писмен. Ако се покажеш добар, можеш остати у војсци и догурати до наредника, па и више. Све зависи од тебе. Али за почетак треба да знаш да се каплари и наредници морају слушати; они су прва и највећа власт у војсци.

— С капларима ћу, господине капетане — рече Михајло — надам се, некако изаћи на крај. Али с коњима тешко. Ја сам из сиромашне породице, госпо​дине капетане. Сироче. Само мајка и ја. Никад коња нисам имао. Рече, а оно сажаљење, тешко као зидине касарне, притиште га опет. „Светозар ме је намерно послао у коњицу", помисли. „Али нећу дозволити да ме овде злостављају. Ја сам Бајкић, ја сам Михајло Бајкић, и никоме нећу дозволити да ме злоставља".

— Научићеш — рече капетан — научићеш! Михајло се варао: нико није ни покушавао да га злоставља. Каплар и наредник су, додуше, викали на војнике, ћушкали их, понеког и ошамарили, али њега као да нису ни примећивали. Михајло се у почетку задовољавао што њега не дирају и ћутао је, али оно сажаљење, које се претварало у пркос и решеност на отпор — стајало је и даље као грудва у његовој ду​ши и није му давало мира. Извршавао је, иако безвољно, наређења, а видео је да други то чине joш и боље, и чудио се зашто каплар Мића, округлог, увек мало подадулог лица, понеког тако немилосрдно шамара.

— Капларе — рече му једном приликом кад га срете самог у касарнском кругу — видим да брзо потежеш руку.

— Куш — дрекну каплар Мића — ја сам за тебе господин каплар! Михајло се зацрвене као божур, али се савлада.

39

Увече, као и обично, пре повечерја, каплар Мића уђе да прегледа ноге. „Сад ће ме ударити, сад ће ме ударити равњачом по прстима", помисли Михајло. Али преварио се. Мића га само боцну у жути, циглом одељани табан, па застаде покрај суседног кревета у коме је лежао Словенац Едуард, нежног, девојачког лика, чинило се, понајвише због крупних, плавих, увек застрашених очију. Мића му раскречи палац и велики прст па га одмах затим лупи равњачом по нози. Еду​ард болно трже ногу под ћебе, али je опет лагано испружи.

— Тако ли се перу ноге! — писну Мића. — Ко​ме си ти мислио да подвалиш? Марш на прање ногу! За два минута да си у кревету! Михајлу поче бурно да удара срце.

— Еди — позва тихо кад се светла погасише и кад се све смири — Еди, зашто ниси опрао ноге?

— Опрао сам — рече Еди пошто je наjпре мало поћутао. — Биле су ми сасвим чисте.

— Зашто те je онда ударио?

— Зато кер не знам говорити добро сербски. Рекел ми je да ме бо тепел все дотлеј доклер не научим.

— Тако — рече Михајло. Идуће вечери Михајло дочека каплара Мићу седе​ћи у кревету, с ногама под ћебетом. Мића стаде крај Михајловог кревета и цинички се искези.

— Ноге за преглед! — дрекну.

— Прегледај коњима ноге — рече Михајло мир​но — моје су чисте.

— Коњима! — врисну Мића и замахну тешком храстовом равњачом. Али није стигао да удари. Михајло скочи, повали га на патос и поче да туче по лицу. Мића се копрцао, покушавао да заклони главу и да га ритне савијеном ногом, али је био ошамућен и уплашен и покрети су му били невешти. Најзад се искобеља и јурну пре​ма вратима док му се крв из носа сливала низ зелену капларску блузу.

— У...y... памтићеш ме! — рече стењући, пошто се окренуо полако у вратима. Са двоспратних кревета војници су зурили у крвавог каплара као у провиђење. Владао је тајац. Мића се ускоро врати, умивен. За њим је ишао наредник Петроније са три дежурна војника, наоружана.

— Војник Бајкић! — викну Петроније. Михајло се придиже у кревету.

40

— Облачи се — процеди Петроније — без опасача. Оружје предај каплару. Преноћићеш у затвору. А сутра ћемо видети, птичице! Птичице која воли да се туче! Михајло, пред напереним пушкама, напусти собу. Ујутру га спроведоше до капетана Звонимира који се нервозно шеткао поред стола.

— Јеси ли ти нормалан! — дрекну капетан. — Зашто си тукао каплара?

— Хтео је да ме удари равњачом.

— Изазвао си га! Зашто ниси дао ноге на преглед?

— Нећу да ми он прегледа ноге.

— Шта? Да нећеш да бираш? Хоћеш ли да ти пошаљем девојку да те милује по ногама? У војсци каплари прегледају ноге! Каплари, разумеш?

— Преглед је једно, а ударање друго.

— Кога је ударио?

— Словенца.

— Шта се то тебе тиче?

— Не тиче ме се, али хоћу нешто да Вам кажем, господине капетане! Ја немам никога. Ja сам сироче. Имам мајку, али њој је лакше без мене. И зато ме неће нико тући, ма шта се после десило. Молио бих само да се зна!

— Сироче — јекну Звонимир Штаумбергер — ко ли те мени даде, сироче! Код пуковника на рапорт сутра ујутру, а сада у затвор — марш! — дрекну наједном. Пуковник га није примио. Само је дежурни официр прочитао пред пуком његову наредбу да се војник Михајло Бајкић, из Дубице, крагујевачки војни округ, кажњава са десет дана затвора и јавним уко​ром, да свако зна да овде има и таквих војника који срамоте касарну, војску, краља и отаџбину.

— Прочитали те прид пукон — рече риђи Славо Далматинац у подне, кад му је донео ручак. — А каплар Мића сприма ти нешто гадно. Не знан шта, али чувај се!

Дошао je дан кад су одлучили да и РЕМЦИМА повере коње. Постројили су их доле испред коњушница, а пуковник Првослав Мицић, печен као сарага, лично им је очитао слово о томе како мораjу чувати коње, бринути се о њима као да су људска бића, јер и 41

сам пропис тако каже: коњ вреди за три војника. Ако неко, далеко било од њих, намерно уништи коња, војни суд неће имати милости. Поздравио их је онда укочено, кривећи мршави врат напред, и жустро се удаљио. А каплари су поделили војницима бројеве и отворили им врата од коњушница. Михајло je с неверицом буљио у број и натпис над јаслима. На табли изнад коња којег je добио пи​сало je: МАРИЦА ПАЗИ СЕ УЈЕДА БИЈЕ ПРЕДЊИМ И ЗАДЊИМ НОГАМА. „Знао сам", рече Михајло себи, „да би ми таквог коња дали, да га имају. Нисам знао да га имају".

— Хеј — рече Вељку који је до њега пажљиво дрешио узде свог коња — хеј, видиш ли шта овде пише?

— Видим — рече Вељко.

— Шта да радим? Не смем да га изведем.

— Мораш — рече Вељко. — Не бој се, зауздан је. Стегни га само чврсто испод браде. Марица зарза кад Михајло приђе; поче да се упреда, али била је омеђена јаслима и није могла да се окрене. Он је одвеза полако и одмах стеже узде под брадом, испруживши руку да буде што даље од ње. Напињао је мишице и осећао како јој је снага огромна.

— Буди мирна, ти мазго — рече — или ћу ги сломити вилицу! Кад изађоше напоље, где су каплар Мића и наредник Петроније викали трудећи се да поравнају редове, Марица се наједном пропе, цимну главом па поче бесомучно да трчи бацајући чифте и вукући за собом Михајла по кругу, мећу преплашеним војницима и коњима.

— Пусти је, пусти је! — викали су са стране ста​ри војници. Али Михајло није чуо ништа и откачи се тек пошто ногама удари у бетонско појило и окрете се у ваздуху, па му се дизгини истргоше из руке огуливши му кожу. Стари војници зграбише бичеве и пуцајући њима опколише Марицу која сад стаде, али је и даље бесно рзала и копала утабани макадам војничког круга.

— Бајкићу, Бајкићу, шта си то урадио са коњем, стрвино! — драо се каплар Мића — хоћеш ли опет у затвор, говори? Михајло се с муком подиже пипајући огуљена ко​лена. Кривио је лице и гледао бесно у каплара који је глумио разјареност, али се, 42

уствари, мирно, цинички, смијуљио под ретким брчићима.

— Да се то више није поновило! Разумеш ли? — викао je Мића. Михајла изби руменило, али се прибра, прогута пљувачку и стаде мирно.

— Разумем — рече полако — неће се поновити. Каплар Мића сад не издржа навалу свог победничког смеха који груну из грла, налик на штуцање.

— Та-ха-ха-ко — рече — надајмо се! Увече, кад се огласише трубе повечерја и кад се све умири, Михајло устаде, навуче одело, провири у ходник колико да узме чизме и једну од оних тупих сабљи које су добили за вежбање, па се искраде кроз прозор напоље, у ноћ касарне. Слабашна жута светла св​етлела су унаоколо: код магацина и стаја, пред кухињом и доле код улаза, пред главном стражарницом. По​што се увери да нема никога, Михајло лагано, не кријући се, пође према стајама. Тамо, на улазу, корачајући под светиљком са својом дугачком сенком, био је пожарни.

— Куда си се упутио? — викну.

— Помоз Бог! — рече Михајло. — Каква тамна ноћ. Ни звезде ноћас не светле!

— Куда си се упутио? — понови пожарни гледајући га опрезно и подозриво. — Повечерје je одсвирано одавно.

— Не спава ми се — рече Михајло немарно — па хоћу мало да истимарим коња.

— Лажеш!

— Не лажем.

— Лажеш. Видео сам те данас. Теби су дали Мари​цу!

— Добро — рече Михајло — ако ме већ знаш, он​да ме пусти! Пожарни се сад смешио. Гледао га je неко време, а онда се обазре око себе, као да би неко могао чути, па рече тихо: — Туци je по стомаку. Не остају трагови. И туци je много; ако је тучеш мало, само ће те омрзнути. Послушај ме, познајем коње.

— Не брини — рече Михајло — не брини! У стаји су гореле плаве сијалице и све je било утонуло у бледу, нестварну светлост. Коњи су спавали стојећи, опуштене главе, а кад је Михајло пролазио мимо њих, исправљали су вратове и премештали се с ноге на ногу; војнички коњи, навикнути на непланиране, заморне, ноћне маршеве, нису се радова​ли изненадном сусрету са човеком. Марица га je дочекала будна, подигнуте главе. Очи су јој се аветињски сјале под слабом, строгим војничким упутствима дозираном, светлошћу. „Ноћас ћу, Марице, истерати из тебе мушице", 43

рече Михајло тихо. „Ноћас ћемо постати добри другари. Де, де, не жури се, дуга је ноћ! Немамо избора, Марице! Тако је хтео каплар Мића. Он je каплар и мени и теби. Хајде, пружи њушку да се помиримо!" Марица хтеде да га угризе, али јој он удари тако снажан шамар да она забоде главу у преградни дрвени зид; зарза; хтеде да се чифтне задњим ногама, али само мало поскочи. Иза ње био je зид. Са стране ограда. Пред њом, у висини груди, греда. Увијала се и шибала главом као змија поломљене кичме. Михајло се попе на ограду, боцну je мало у слабине да се измакне, па је свом снагом удари сабљом по стомаку. Она сла​бо зањиска, поклече на задње ноге и покуша да прескочи греду, али јој улар цимну главу назад. Михајло се церио над њом. Опљуну полако руке. „То je све што си могла да урадиш", рече. „А сад се окрени и гледај мене. Опа, Марице! Опа! Хајде, сотоно. По​лако. Убијаћу те полако. До зоре. Хајде сад! Ууууу... стомак! Ууууу... стомак! — каже пожарни. Хајде ма​ло боц, боц, не скачи, не вреди, макни се мало, таааако!" Михајло jy je тукао упорно, прорачунато. Нарочито болне ударце, то je ценио по Марицином гласу и дрхтању, понављао je више пута. Понављао je све док je глас не би издао, прелазио у мучно роптање, и док не би почела да дрхти целим телом. Онда је прекидао ударање, брисао зној са чела, махао рукама да их одмори, удаљавао се и прилазио опет. Марица je у почетку покушавала да га ритне или угризе, после се измицала док не би ударила у зид, онда се увијала рзајући, а на крају je сасвим мирно чекала да јој приђе, да je ухвати за губицу, отвори чељуст, савије главу надоле, уврне уво или само потапша по сапи​ма; само је дрхтала при сваком додиру, као да је Михајлова рука неиздрживо пече. А Михајло je после тога опет мало тукао, мање, па би понављао маневар и гледао како га Марица све мирније и одсутније, као у бунилу, пушта да се примакне и чини од ње шта хоће. Уклонио је греду и пришао сасвим уз њу. Загрлио je. Она тргну мало главом. Он одскочи и поче бесомучно да je туче. Тукао ју je све док му рука не малакса. Марица поклече на задње ноге, па још једном, па још једном. Помокри се, сасвим мало. Он јој приђе опет, потапша je по врату и сапима: није се мицала. Одвеза je и поведе према средини стаје. Ишла је гледајући га замућеним очима и дрхтала. Заустави је. „Хајде мало назад, Марице, назад! Хајде напред! Назад, назад, на своје место! Тако. Добра си ти, Марице! А сад се одмарај".

44

Веза је, подиже греду пред њом и запути се ка излазу. Али се врати још једном. Приђе и ухвати je за чељуст. Она опет задрхта. Загледа јој се у очи. „Сад ме знаш", рече, „сад ме знаш. И упамти: немамо избора! Заједно живи или заједно мртви. Упамти, сотоно!" А кад војничке трубе, својим високим, узнемиравајућим тоновима, одсвираше устајање, Михајло се пробуди, зачудо, свеж и одморан; чак с вољом намес​ти кревет па истрча, на радост каплара Миће коме то не промаче, са осталима да ради гимнастику. Још су га тиштале руке и гибање на свежем јутарњем ваздуху приjало му je. Све je тог јутра Михајло радио ревносно, као и други, чак и боље. Журио je у строј, стајао мирно по пропису, прсио се и дизао главу, трзао се на оштре Мићине команде. Сунце је већ било одскочило изнад ниских кровова касарне кад су пошли у стају по коње. Михајло без журбе оде до Марице и у полутами, испод ока, поче да процењује има ли трагова на њеној кожи, али пошто не виде ништа, лагано подиже преграду и поче да је одвезује. Наједном му прискочи Вељко и зграби га за руку.

— Пази — викну — шта радиш то!

— Шта? — упита Михајло.

— Ако се отме, убиће те!

— Зашто би се отела?

— Зар се јуче ниси опаметио?

— Глупости — прогунђа Михајло — оно јуче био je случај; моја немарност, ништа више.

— Ти си луд. Чекај да изађемо па ради шта хоћеш! Али Михајло није хтео да чека. Вељко и неколико најближих војника набише се у преграде код својих коња. Гледали су запањено како Михајло изводи Марицу и како она мирно и равномерно корача за њим. Пред стајом већ су се постројавали војници и коњи. Михајло доведе Марицу на место па je пусти и измаче се да види да ли је поравната, а онда стаде крај ње мирно и незаинтересовано, држећи je само овлаш за узде. Неколико најближих војника цимнуше у страну своје коње и покварише ред. Наредник Петроније то опази и хтеде да викне, али тада угледа чудо: усамљени у изненада проређеном строју, обасјани јутарњим сунцем, стајали су, непокретни као Сфинга, човек и КОЊ КОЈИ УЈЕДА, БИЈЕ ПРЕДЊИМ И ЗАДЊИМ НОГАМА.

— Мићо — викну Петроније готово панично — Мићо! Тада наиђе капетан Звонимир и у тренутку виде и схвати шта се догађа. Стајао je отворених устију која се, међутим, ипак, и тако, нису

45

видела под брковима и само по лаганом, бешумном тапкању десне ноге могло се закључити да хоће нешто да каже.

— Чудо — рече наједном танким, измењеним гла​сом — чудо! Да ли ме то очи варају, војниче?

— Не варају Вас, господине капетане.

— Зар те тај коњ није јуче вукао по целом кругу?

— Вукао ме — рече Михајло — али то je била моја грешка, господине капетане. Молим опроштај.

— Ништа, ништа, али зар не уједа?

— Не уједа, господине капетане, како да уједа, откуд коњ уједа? Ево, и сами се уверите! И Михајло подметну Марици руку, али она измаче главу.

— Не рита се?

— Не, господине капетане, не рита се.

— Драго ми je да то чујем — рече капетан Штаумбергер па се окрете на петама и удаљи. А каплар Мића, који се у међувремену дошуњао однекуд, гледао je за њим и мрдао устима као да je хтео нешто да му довикне, али га je глас издао, па прогута пљувачку и кашљуцну да прочисти грло — но капетан већ беше замакао иза последњих редова војника. У подне, кад су се вратили са вежбања, капетан Штаумбергер сусрете Михајла код складишта испред којега су стајале пољске кухиње на расклиматаним гвозденим точковима. Гледао га je право у очи и Михајло стаде.

— Ризиковао си — рече полако — за коња суди војни суд.

— Нисам га тукао — рече Михајло — ништа му нисам радио.

— Да — рече Штаумбергер — свакако. Ипак сам хтео да ти кажем. Допада ми се твоја храброст. И капетан Штаумбергер се удаљи са смешком. А Михајло погледа уоколо и наједном схвати да моћна војна машинерија, које се тако плашио, има своје напуклине кроз које може да се провуче и да му одсада ништа неће моћи. Осврну се на мноштво војника сакупљених из далеких крајева, чија имена je тешко памтио, и први пут не осети страх пред безличјем униформе. Био je готово сигуран да је свим тим Пречанима, Мачванима, Крајинцима, Босанцима, Далматинцима, Загорцима, Македонцима, Црногорцима, Словенцима и, каквих све већ није било, постао сад познат и близак изван мрских му знамења њихове дружбе: чизама, копорана, сламарица, порција, изван целог тог запршком и коломазом испуњеног ваздуха нишке касарне.

46

Али није знао, како је то и могао знати, да је у свима њима, како је време пролазило и како су га боље упознавали, будио немир који су у ретким часовима осаме, у топлим ноћима на стражи, у сновидним тренуцима пред сан, препознавали као напор да из даљине досегну неки жамор, цику деце, веселу песму и смех – у пољима, у луговима, крај река, на брежуљцима, на утринама, на путељцима, под храстовима, тополама, дудовима, орасима, боровима, под свакојаким дрвећем, у свеколиким крајолицима њихових завичаја. А за све то време у Доњој мали села Дубице, и ближе и даље, владао је мир.

47

VI

Михајло је седео на тврдој клупи трећег разреда путничког воза на путу за Дубицу, сметен и изненађен као никад раније. Његово старо ЂАЧКО одело – платнене панталоне, кошуља, прслук и танкођоне ципеле – изгледало му је нестварно лако, као да нема ничег на себи, и сваки час се нехотично загледао и опипавао; и сваки пут би притом рекао да је све како треба, баш како треба, убеђивао је тако себе – али осећај нелагодности није слабио. “Ниси више војник”, рекао је онда скоро наглас, “готово је с тим, ниси више војник”, али ни то није помогло. А онда је воз кренуо. Зазвиждала је локомотива, зафућкала, тргла вагоне, и ускоро је равномерно клопарање испунило тишину купеа. Михајло погледа кроз прозор и брзо промицање равнице испуни му очи. Било je опет пролеће, готово лето. Широком равницом, међу већ стасалим кукурузима, невидљивим пољским путељцима, промицале су запреге. Михајло устаде, изађе на платформу вагона, удари га у лице топао ветар. Мирисао je на сено, бурјан и булке које су у црвеним ројевима промицале крај бучних гвоздених точкова воза. Подиже руке да заглади косу, насмеши се, и тада осети како онај осећај нелагодности слаби: као преплашено јато јеребица прхну му у глави рој војничких успомена и он се чак и не зачу​ди што су то већ успомене: чудна му је изгледала мисао да je joш колико јутрос био у касарни, у војничком оделу. И само још један безмерно кратки тре​нутак могао je да прати како из сећања о јутрошњем поласку — разговора са капетаном Звонимиром, који му је снажно тресао руку и тапшао га затим по рамену — нестаје она неверица и нелагодност, онај не​разумии отпор према одласку из касарне. Наjeдном се смири: све je то сад било далеко.

— Необичан си ти момак, Михајло! — говорио je капетан Звонимир. — И прирастао си ми за срце. Можда ти то и не бих рекао, али сада, кад одлазиш, ето, кажем ти. И није само то што си каплара Мићу сатерао у ћошак. Не, није само то, никако. Он би и без тебе завршио како је завршио — са циганским женама, све то и сам знаш. И ништа тиме није ре​шено. Има joш много таквих каплара и

48

поднаредника и наредника. Али мало je таквих војника, Михајло! Ето, то je то! „Да", рече Михајло себи, „ја сам тукао тог кап​лара кад су на његовој страни били суд, закон, капетани и генерали. А кад су га сви оставили, кад je умирао отрован прљавим циганским ножевима, онда je мене звао, мене је молио да га спасавам, да се борим да га приме у болницу. Вама je било свеједно. Ви сте поскидали чварке са његове униформе која je остала у касарни и отписали сте га, и за вас он више није постојао. Ви га нисте видели ни кад је изашао из болнице како је изгледао, како ме је грлио и плакао. У томе и јесте цела ствар: ја сам са једне и са друге стране, ја сам и тамо и овамо". И Михајло махну руком. „Идите дођавола!", рече. Али започето сећање продужавало се само од себе: на очи му изађе лепа Циганка која се превијала уз ражалованог каплара, а он ју је терао да њему, Михајлу, љуби руке. Насмеши се и опет махну руком. Била је лепа та варошка Циганка! Можда је вредела капларског чина! И загледа се у тамне лугове који су на хоризонту, чинило се, јурили скупа са возом према његовој родној Дубици.

TAMO У ЛУГОВИМА. TAMO У ВРЕЛИМ ЛУГОВИМА. TAMO У ВРЕЛИМ, МИРИСНИМ ЛУГOBИMA. Мисао лака као птица, гле прескаче свеже успомене. Увек је ишао истим путем. Прође пустим сокаком, дебелом хладовином старих дудова које су засадили први Петковићи. И одмах је у пољу, под сунцем. Очи омамљене бојом зрелог жита, бескрајним зеленилом кукуруза и ливада по удолицама, запахњују га мириси у налетима топлог ветра. Али не размишља о томе, жури према луговима, крај Мора​ве. Немир се увукао у њега, бежи. Мртва дворишта трепере јаром. Миришу прегрејани пелин и коприва крај плотова. Само ветрић, једва осетни дашак, про​бија се над шљивама, крушкама и дудовима из поља и зове, зове. Негде су у пољима, негде у луговима, на спрудовима, негде су људи. И он жури, увек у истом правцу, истим путем. Заиста, као да се у летње подне живот сели пре​ма обали. Једва видљива изнад младог класја куку​руза, нечујно као да лебде над земљом, уморно се крећу воловска кола. Појаве се цела тек у празнини пшенице или ливаде и онда се за њима вуче призем​ни облак беле прашине. Лају жедни, осамљени џукци у бостанима. Онда наилазе лугови. Пасу понегде сапете краве и коњи. Око испрегнутих кола играју се деца. Јашу руду, возају се на јарму, завлаче се под кола и хватају за срчаницу или се пењу на младе, витке врбе и са савијених 49

врхова спуштају се у кола, на нарамке свеже покошене траве. На једном месту, увек на једном месту, пландују овце. Роса га види кад наилази, растерује их, гура да се разиђу, па их окупља — нађе се у послу. Виче на овце, а кад види да је примећена, осмехује се. Он је опази још из да​лека, очекује цео маневар. Гледа јој груди под тан​ком блузом, витак струк, сунцем опаљене лепе ноге. Али изблиза опажа велике, грубе руке. Лице има све​жину младости, привлачи га осмех, али тамна боја и неправилне црте подсећају на наборана лица старих Петковића. Поздрави је руком, насмеши се, каже нешто о врућини и прође. Понекад је позове, као у шали, на купање. Она се кикоће стидљиво, гледа га прекорно; приписује му намере које прижељкује. Немир, оно треперење које из пустоши поднева улази у његову душу, нестаје. И увек кад је оставља, појављује се неки несклад: уз одбојност због њених невештих покушаја да му скрене пажњу долази и нека безразложна захвалност што је ту, што га чека, што говори и мами га. Али на обали код Нешићевих ораха, или мало ниже на спруду, купају се Бане, Крца и Душан. Још из ђачких дана ту им је зборно место. Буду понекад и дечаци из Горње мале, бели, мршави и бојажљиви. Искрали су се, затурили укућанима трагове, и сада уживају, спремни да увече добију батине. Живну кад он дође, храбрије улазе у воду. Подучава их, упућује, грди. Зове их деминутивима: Миленце, Миланче, Тодорић. Послушни су и срећни. Вешти у крађи бостана; зачас ће запловити кукурузима и вратити се са великим лубеницама и дињама. И то се понавља; и ова привремена, случајна дру​жина, коју је саставило лето, има своја правила. Али једном на обали није било никога. Горе у селу тутњала је вршалица. Пиштала је парна машина и витлала дугачки преносни каиш, смејао се гарави машиниста и повлачио ручицу машине гонећи је да звижди, кратко и снажно, трзале су се и цичале по​слом занете жене, јечао је строј и гутао жуте снопове, високо се дизала плева, куљала је пшеница у џакове; звиждуци машине, одвојивши се од буке и галаме, летели су пољем и он их је понекад чуо, саме и ослабљене. Враћао се полако. У луговима су се осећали дашци промаје. На пропланцима није било запрега ни деце. Само су Росине овце пландовале. Она му се није обратила. Знала је да су сами. Ћутала је и плела. Ceo је у траву, ослонио се на велико дебло старе тополе. Гледао је дуго преко пропланка кроз проређено дрвеће.

— Седи — рекао је показујући место поред себе.

50

Била је полуокренута од њега. Напрегнуто је гледала у своје плетиво. Под танком блузом снажно су јој тукли дамари.

— Остави плетиво. Да причамо.

— Могу да радим и разговарам.

— Шта плетеш?

— Свашта.

— Да видим.

— Шта је то занимљиво? Нешто се преломи у њему. Нека нежељена снага повуче га према њој. Ухвати је за руку и отрже пле​тиво. Привуче је.

— Шта хоћеш од мене, ти ме не волиш! — рече скоро плачно, отимајући се.

— Можда те и волим — рече он — откуд знаш, можда те и волим! Отимајући се, повуче га на траву. Ваљали су се, кривили лица у грчу, говорили неразговетне речи које од лупања у грудима ни сами нису чули. Осети податљиву, неслућену мекоћу њеног тела, стеже је неразумно чврсто. Она се одједном примири, стисак њених руку попусти. Али само за тренутак. Одгурну га.

— Не, не!

— И нећу — рече он разочарано, кривећи лице и превијајући се од унутрашњег дрхтања — и нећу кад си таква! Врели дашци мотали су се по лугу. Тихо је шуштало лшиће. Дамарало је подне. Осећао је муку као да се упрљао од нечега. Не, није волео Росу. Није је чак ни хтео. А она је њега хтела. Али опет је он покушао, а она га одбила. Све се десило обрнуто и на његову штету. Нешто се у њему бунило, гадио се на себе. Хтео је да заборави. Воз се захуктавао, гутао даљину кратко време, па пристајао на малим, успутним станицама. Стајао би кратко па опет — звиждање, клопарање. Али на једној станици задржао се дуго. Поремећени ритам трже Михајла. Нешто се десило. Код депоа била је гужва. Машиновођа је бесно викао, ложач је вукао неког железничара према локомотиви.

— Нисам крив што рудари IIITPAJKУЈУ! — ви​као је човек. — Нема угља и схвати да је мени најте же, мени је најтеже, човече!

— А оно тамо — викао је машиновођа — а оно тамо!

— То је за Тополивницу, примљено и измерено! Није наше! Хоћеш ли да ме отераш у затвор? Одвуци се до Параћина, тамо имају резерве!

— Стаћу на отвореној прузи, човече, немам притисак!

— Онда остани овде, чекај, телефонираћу да до​несу, пусти ме, човече, пусти ме!

51

— Идите дођавола — викао је машиновођа — идите дођавола! Ипак је ушао у локомотиву и љутито вукао ручице. Воз је полако кренуо. Вагони су пролазили крај гомиле на перону. Људи су и даље галамили, млатарали рукама, расправљали се, али ништа није могло да се разуме. Путници су љубопитљиво провиривали на прозорима, онда довикивали онима доле па се смејали целој гужви и узбуђењу — безбрижни, издвојени, надмоћни. Они су имали купљену карту и воз је ишао; брига их за рударе, угаљ и железничаре. Михајло пође према крају композиције. Пробијао се кроз вагоне, прескакао торбе и корпе, измицао пред нехајним путницима који су зазјавали по ходницима. Дође до краја и седе на степенице задње платформе. Вагон се упредао и заносио га, али било је тихо. Осим уједначеног клопарања точкова по саставима шина, готово ништа се није чуло. Имао је необичан осећај да лебди усамљен над пољима, на гребену неког захукталог таласа који је секао равницу. Сада је и лево и десно видео удаљене лугове који су пловили с њим. Михајло притиште лице уз хладно гвожђе ограде степеништа. Ипак се десило. Како је све то чудно, чудно. Мислио је да ће га сада избегавати, а она је тражила нове прилике да га сретне, звала га, умиљато задиркивала. Гледала га је очима у којима се сијала њихова тајна. Њихова тајна! „Зар је њој то било лепо?", питао се у чуду. А онда су се опет срели у пољу. Ве​лики облак стајао је као црна громада над половином неба. Сабласно је севало док је тешко сунце још увек пржило по њима. Почели су наједном да налећу ле​дени приземни ветрови и да повијају кукурузе. Натеривала је овце у трк, журила. Спремала се олуја.

— Помози ми, помози ми да стигнемо до чика-Арсине колибе! — викала је док се небо проламало од грмљавине. Није могао да одбије. Безвољно је појурио за овцама. У колиби није било никога. Небо се проломи од пљуска и светло дана се угаси. Овце се сабише у буљук пред колибом. Сели су на старо сено и гледали кроз отвор на поље које се увијало под кишом као подивљало. Онда се све полако смири и само је круп​на летња киша прштала по пољу састављајући белином небо и земљу Михајло је загрли, откопча јој блузу и полако завуче руку.

— Не причај никоме — шапну она као у грозници — не причај никада никоме! И привуче га љубећи му лице пожудно и невешто. Трже их бисерна светлост која се разли на поља и увуче у колибу. Киша је престала. Нежно је држао њену главу и гледао у очи. Није му 52

више сметало њено неправилно лице у чијим цртама се наслућује раса Петковића. Из црних очију зрачило је нешто непознато што га је силило на нежности за које није знао да су у њему: био је савладан непознатом му снагом слабих, чаролијом љубави девојке. Она се прва сабра.

— Иди — рече — наићи ће неко. Иди! Кренуо је према луговима. Сунце се тек појављивало, а са земље се већ дизала бела магла. Нешто је зрачило из њега и просипало се уоколо на све што је очима додирнуо, улепшавало предео. Трчао је по влажној трави док му ногавице нису отежале, а онда је стао и загледао се у хоризонт жутих сунчогледа. Осећао је како чаролија лагано нестаје. Путељак који води кроз пропланке луга исечен је дубоким траговима точкова. Туда Сињивирци превозе шљунак са спруда. Пут води поред међе од јасенова. Лево су подводне Лукићеве ливаде. Десно — песковите Николине њиве. Посечена ракита на крају луга дело је Цигана корпара. Лугови, случајни, чудом преживели остаци некадањих предела, слика нечага што је било, и кад су пусти, пуни су људских трагова и мириса. Чак и зими, у белим снежним ноћима кад бесни кошава, звоне секире шумокрадица, сиротиње промрзлих руку и ногу која у сигурности ледених ветрова и таме граби парчиће топлоте; све је то Михајло одувек знао, али сада му дође у мисао необичном сна​гом и јасноћом, нежељено, незвано и збуњујуће. Али једном стечена нежност према необичној, лепо-ружној девојци из племена Петковића, које је нагонски презирао, зачудо, остала је у њему и чак се на неки начин продубљивала. Трајала је и онда кад њихови љубавни састанци, услед учесталости, изгубише драж првине, кад му је изгледало да је испуњен њоме и да више не жели да је види. Понекад се ма​зила и захтевала да јој одмах каже када ће се срести идући пут, да зна, да се нада и радује. Није хтео да јој каже. А онда се извртао на леђа, удисао оштар, нагорак мирис поваљене зреле конопље, загледао се у тамно, дубоко небо осуто звездама, ослушкивао блиске и далеке звукове ноћи и наједном је привлачио и почињао да милује и љуби, савладан нежношћу, срећан што му даје своје безмерно похотљиво девојачко тело, што му се даје тако неразумно, неразумно слатко, док ноћи у таласима навиру на земљу, некад тамне и застрашујуће, пуне далеког тутња, некад сабласно тихе, пуне месечине, некад немирне и узбуркане, пуне звукова тајновитих, неодгонетљивих; све је то навирало према њему, освајало га и омамљивало, а кад је хтео да застане и да се побуни — 53

поред њега, на мирисним, поломљеним трскама конопље, лежала је девојка Роса, полуотворених влажних усана, откривених белих, шиљатих груди са великим, тамним цветовима брадавица, и мамила га опет у бескрајни слатки понор. Све се понављало — само што је сваки пут био немоћнији да јој каже да то мора имати крај; да Росу Петковић, ћерку Светозаревог брата Радојка, унуку газде Живка, неће узети за жену. Њено тело, које је тако волео, гонило га је у страх: оно је у себи носило застрашујуће ништавило Петковићевих, њихов смрдљив живот у кожуцима и чакширама, куће испуњене мирисом чварака и сланине, дворишта упрљана балегом, безгласни живот испуњен радом, постовима и покорношћу. Дубоки, беспоговорни осећај скоро га је гушио: није хтео да му Роса рађа децу. Деца, његова деца — била је то чудесна тајна будућности у коју није могао да се уживи, о којој није ни размишљао, али на неки несазнајни начин, увек кад би му у свести затреперила слика тога времена, видео би крај себе неку светлолику, бистру и знатижељну децу и хватао би себе у напору да им пружи њему знану лепоту овог предела — пролећни мирис љубичица, ветрове развигорце и ветрове летње што хладе спрудове, укус зрелог воћа, свечаност јесени, зиме, пролећа и лета, свечаност јутра и вечери, дана и ноћи — и да их тако припреми за свет далеко од коња и волова, стаја и плотова, глибавог муља моравског; да никад не пожеле земљу земље ради; да виде над њом небо, чују ветрове, песму птица, куцање детлића у подне. Да ли је знала, да ли наслућивала, да ли разуме​ла нешто, слатка, неразумна девојка? Гледала га је једном у очи и рекла: — He секирај се, Михајло, не тражим да ме узмеш. Мени је овако лепо, не тражим ништа од тебе. Он се трже. Она зна да је неће и мири се са тим! Да ли је заиста у стању да наслути његове мисли и да разуме оно што и њему самом измиче? Или су то два путника стигла до истог циља пошто су кренула из два супротна правца? Можда то из ње говори само племе Петковића које ни куче не би дало да живи у сиротињски пустом, травом обраслом дворишту једног Бајкића? Ћутала је и љубила га у уста и одговора није било. Михајла је то смиривало и није ни тражио одговор. Веровао јој је. Али прошлог пролећа, једне тамне ноћи испуњене мирисом процветалог багрема, кад су се растајали, није било тако. Дрхтала је и смејала се безразложно, припијала се уз њега па измицала, изазивала 54

га па се тужно повлачила, немоћна ни да оде ни да му се преда. Њен немир и туга пређоше на њега, испуни се сажаљењем. Њена снага, видео је то, лежала је у самообмани о бесконачности времена које је пред њима; није била спремна за крај.

— Удаће ме — рече — нећу те дочекати кад се вратиш из војске! И цвилела је тихо и гризла му руке, гризла до бола. Тада сазнаде да је и сам хтео да њихово време траје бесконачно. Опет је воз негде стајао. Тишина која је окружи​ла последњи вагон трже Михајла. Над сплетом споредних колосека постављених на насипу од црне шљаке по којој су се на силу, као лишајеви, хватали кружићи корова, треперила је јара. Зујање поднева, прекинуто за тренутак силом воза, надирало је опет. Слику тишине и пустоши допуни врели мирис пелина и зрелог бурјана који му запахну ноздрве. Пелин у пустим дворшптима притиснут врелим сунцем поднева! Михајло устаде и ослушну: тамо доле, пред станичном зградом, пригушено, ритмично шиштање локомотиве. Жеља да се измеша са људима погоди га као удар струје. Сиђе са степеника и пође напред, дуж воза, да се врати у свој вагон. Ускоро је кроз отворен прозор гледао доле путнике који су изашли да протегле ноге и оне који се тек овде пењу у воз и неодлучно бирају вагоне са мање путника. У градићу је био пијачни дан. Младе жене и мушкарци, у чистим, стајаћим оделима, са празним котарицама преко руке и обрамицама под мишком, сигурних покрета и веселих лица, пели су се у воз свикнуто, домаћински. Очи су им још увек биле пуне шарене пазарне вреве, живописне слике кошмарног градића, која им је пријала после дугих, мирних дана и напорног рада у осамљеним забранима и чаирима. У Михајлов купе ушле су две девојке. Он их је пратио погледом. Причале су и смејале се весело.

— Је ли слободно — питале су узгред и наставиле да ћућоре. Али кад видеше да их посматра, ућуташе се. Настаде усиљена тишина.

— Јесте ли испродавале? — упита он са смеш​ком.

— Јесмо — рекоше оне и такође се насмешише.

— Шта?

— Трешње.

— Зар већ има трешања?

— О — узвикнуше — још откад! И опет се насмешише.

55

— Био сам у војсци — рече он. — Тамо се не води рачуна кад стижу трешње.

— Свакако — рече једна од њих. — То видимо.

— Шта?

— Куфер. Види се да идеш из војске. Полазак воза прекиде разговор. Зуриле су незаин​тересовано кроз прозор. Михајло је гледао наизменично једну и другу, а онда и нехотице поче да задржава поглед на једној. Била је ситна, лепих црта лица, живих очију и немирног, неухватљивог осмеха. Нека отвореност, неко разумевање зрачило је из тамног, препланулог лица. Воз је тутњао пољима. Михајло је препознавао хоризонте. Били су близу. Ускоро задудња гвоздена конструкција моста, одлеже празнина под точковима. Прелазили су Мораву.

— Одакле си? — упита Михајло.

— Ја? — упита леполика уз стидљив осмејак.

— Ти.

— Из Подбреге.

— Чија си?

— Милунова.

—Како се зовеш?

— Миланка.

— А ти? — упита она друга подижући обрве и нагињајући се као да ће да га нападне — говори сад ти!

— Ја сам из Дубице — рече смејући се. — Михајло. Михајло Бајкић.

— Пих — рече она — мустра!

— Шта ми фали? — упита Михајло.

— Перушка — промрмља она незаинтересовано себи у браду и поче опет да гледа кроз прозор. Миланка погледа прекорно другарицу и зарумене се, једва приметно под препланулом кожом. Михајло ухвати њен поглед и нека мисао, која то и није била, покрену се из згуснуте светлости поља и прође кроз њега остављајући за собом пустош. Нека мисао, нека мисао. Гледао је око себе и с напором се присећао речи.

— Нећемо се свађати — рече. Тракарање точкова поче да јењава, последњи пут. Стизали су у Дубицу. Ту су силазили и Подбрежани. Пролазили су кроз Дубицу. (Подбрега и није се​ло, већ дубички заселак. У Дубици им је општина, школа и црква; али опет воле да истичу да су из другог села.) Девојке без поздрава пожурише да се прикључе познатима. Ускоро се група 56

размиле по путу, а Михајло подиже гломазни војнички, дрвени куфер и запути се у Доњу малу, пречицом, кроз поља. Код куће га дочека самртна тишина. Соба му се учини ниска и тескобна. Баци куфер на земљани под, излете из дворишта. Дан је измицао, светлост јењавала. Са поља се шуњао дашак промаје. Нико није дочекао путника из далека; разочарање му рече да je чезнуо за кућом. Зачуди се: никада, ни један једини пут за све ово време, није жалио за својим домом. Шта се догађа са њим? Уђе кроз разваљен плот у авлију свога брата. И тамо je било пусто. Однекуд из поља дође Тихомир и махну му руком у знак добродошлице. Михајла стеже нешто у грудима: није ни слутио да се толико може обрадовати глупавом бра​ту Тихомиру.

— Где ми је мајка, je ли жива? — упита.

— Жива je — рече Тихомир — доћи ће. Седи мало с нама! Из куће изађе Тихомирова жена Ранка поцикујући од радости.

— Вратио си нам се, девере — викну — како je то лепо! Две чупаве, плавокосе девојчице и један дечак провирили су стидљиво иза врата.

— Хајде — звала их je Ранка — не стидите се, дођите да видите чика–Михајла! Трчкарала je да га угости, изнела je на сто воће. Седели су пред кућом док је лагано падала модра, топла ноћ.

— Како je лепо што си се вратио — говорила je — како je лепо што си се вратио!

57

VII

Већину ствари у животу радио је Михајло другачије од Петковића и поносио се тиме. Али, с временом све више и јасније, осећао je удружену снагу множине која се, без журбе и брзоплетости, бескрајно упорно, борила против његове издвојености. Чињеница да је Михајлово застрањивање било последица свеукупности његовог бића, дакле ствар живота и смрти, никако није доприносила рађању свести о потреби помирења или, бар, трпељивости. У том тихом рату нико није имао потребе да тражи узроке и одмерава жртве и да, у зависности од тога, мења своје убеђење. Свако се задовољавао оним што је задобијао или што му је доносила променљива ратна срећа. У многим сукобима, ма како Михајло био у не​равноправном положају, Петковићи су ипак губили битку. Кад се вода појединих година повлачила из удолина иза башти, Петковићи су на поравнатој, затињеној земљи померали међе, на штету Михајла. Он би онда, недељом или празником, кад су сви на окупу, одлазио тамо, рушио плотове, дозивао их и, с лука​вим смешком, молио да поставе плотове поново, али на правом месту. Они су га онда позивали, у изузетним приликама расположења, частили га и наговарали да прода онај њима ближи део своје безвредне земље, а он се и на то само лукаво смешио и одлазио. Они су куповали ситне парцеле од Средњемалчана или улазили у зеленашке шпекулације са сиротињом, позајмљивали паре а онда одузимали део невеликих имања — све добре, напутне, староседелачке њиве. Михајло би их онда јавно псовао, писао оштећенима тужбе и жалбе, али обично без успеха, јер кад су ти сиротани и добијали судска уверења да могу да поврате земљу, нису могли да врате позајмљени новац; он је био већ неповратно пропијен код Моше Гугле, или утрошен за скромне миразе, скупе болнице, глобе и порез. Али често је Михајло осећао сву замршеност и тежину свог положаја: рат се водио свим изобиљем средстава које је пружао живот, камелеонски мењао боју од прилике до прилике, добијао облике самилости, разумевања, подстицаја, хвале — од силе постајао понизност, од противречја сагласност, од отимања даривање — и тада је било тешко препознати униформе, разабрати ратне боје. Такве 58

прилике били су сви они неизбежни догађаји као што су рађање и умирање, одлазак у рат, у војску, на робију, у туђи свет, пожари, поплаве и све друге ствари које долазе саме по себи, по свом реду и поретку, незнаном и далеком људима омеђеним тако малим животним просторима. Таква прилика била je и Михајлова женидба. Лена je у последње време тако често говорила о томе — молила, плакала, кршила руке и причала да више не може да живи овако, у самотињи и чамотињи. чекајући сина који никада није код куће, да je заслу​жила, као и сав остали свет који се за неког жртвовао и мучио, да има снају и унуке — да су Петковићи, упркос Михајловом противљењу, видели да се тај час примиче; а они су у томе, иако je то Михајло најмање очекивао, имали своју рачуницу. Слушао је Михајло са чуђењем мајку како све чешће и упорније спомиње бројне удаваче из кућа Петковића. У почетку се само смешио, лукаво и презриво, а после се отворено подсмевао њеним предлозима, налазио девојкама мане, нарочито их истицао или увећавао, спомињао велике носеве, криве ноге, равне груди или било шта друго, па се на крају и сам од тога увесељавао, обртао на циркус, и одлазио код Моше Гугле или у Равново ДА СЕ ВИДИ СА ЉУДИМА И ПОРАЗГОВАРА.

— Боље да сам камен родила — говорила је опет Лена у очајању што син неће да се ороди са богатим, вредним и способним људима и да ужива, већ се изиграва са својом срећом. Док би тако слушао понекад мајку, навирало je сећање на Росу. Долазило је однекуд из пустоши и тишине травнатог дворишта, титрало кратко и болно и одлазило преко ниских кровова петковићких чатмара утонулих у крошње шљива и дудова. Роса je била удата и нико је више није спомињао. Трзао се онда и гледао у мајку неким продорним, злим погледом од којег се плашила.

— Рђаво ћеш проћи у животу, сине мој! — завршавала je она напречац своје излагање. Знала je за Росу. Од првог дана погађала je шта се међу њима збива. Тужно је вртела главом: радост joj je трајала тако кратко! Михајло је погађао ток њених мисили.

— Хајде — говорио је онда смешећи се благо — зар ја да узмем петковићки отпад који нико неће? Нека га продају неком другом, имају пара да плате. Мени то не треба, ја хоћу нешто друго.

— Шта — ухватила се она за ту сламку — шта хоћеш? Зар ћеш навек остати неожењен?

59

— Нећу — смејао се он — разуме се да нећу, али нећу ни да ме Петковићи жене!

— Не жене те Петковићи, већ ја, али ти нећеш ниједну.

— Ко каже да нећу? –– питао je он на je дном изазван. — Можда неку и хоћу!

— Кажи коју? Зар има нека? –– питала je она сва устрептала од наде.

— Има — рекао je — живи у Подбреги и зове се Миланка. Миланка Милунова. Али та неће мене! И насмеја се пркосно, и сам не знајући због чега. Петковићи су и даље чинили Радовановој снаји ситне услуге и наоко простодушним шалама исказивали јој спремност да се, ето, ороде — ради њене превелике доброте, исправности и поштења, наравно — и са једним Бајкићем. Али она je у тим приликама све ређе и неубедљивије богорадила због несреће што joj je Бог дао тако тврдоглавог сина. Петковићи су се онда помало ишчуђавали. Њихова жеља, изазвана мудрошћу коју живот шкрто даје не током година, већ током столећа, није била јасно одређена свешћу. Био је то осећај, саставни али узгредни део свести о моћи и поседовању. Дати једно, узети два. Ружна девојка ће и сама за лепог момка. Деси се и да побегне и осрамоти образ. Нека онда иде с благословом, или joш боље, нека буде понуђена, нека се тај чин прет​вори у добро дело. А за добро тражи се добро. Узећемо момка под своје, учинићемо га зависним и немоћним. Мораће да цени добру вољу и да слуша. Спетљаћемо Бајкића, упрегнућемо га у наша кола. А ако се опет окрене, ипак неће моћи као пре. Не иде се на нож у тазбину. Па ако и то изневери, опет смо на истом: ништа нисмо дали, зашта бисмо жалили? Али Лена је ћутала и они су се чудили: упркос свему, на неки површан начин, они су веровали да чине добро дело. Тешко je и претпоставити колика је моћ проводаџија кад се оне једном ставе у покрет, а исто тако тешко је човеку да схвати како мали повод је потребан да би се то постигло. На крају Доње мале било је неколико кућа, временом и злехудим приликама одрођених од великог племена Петковића. Млади Петковићи изгинули су у рату, а жене се преудале и довеле мужеве на имање које су тако стекле, брзо и незаслужено, уз помоћ несреће и страдања. Са њима, другама у несрећи, пријатељевала je Лена целог живота. Једну од тих својих друга упитала je у предвечерје, док су седеле на клупи, под јабуком петровачом, узгред и безазлено: 60

— Савета, познајеш ли неког Милуна из Подбреге? Ти си отуда, можда ћеш га се сетити.

— Зашто, Лено — питала je Савета — шта ће ти Милун?

— Онако, ни сама не знам. Михајло ми нешто рекао...

— Није ваљда због девојке, слатка сестро! — об​радовала се Савета. — Како се сама нисам сетила! Па знаш ли да ми je то неки даљи род? Joш бисмо могле и да се ородимо, црна Лено!

— Па ти га добро познајеш?

— Како да не! И девојку познајем. Миланка — лепа као уписана. Као рођена за Михајла! Ионако сам се спремала да идем у Подбрегу, па ћу да свратим и до мог Милуна. Ама, средићу ја то, Лено, сес​тро слатка, не бери бриге!

— Баш ти хвала — рече Лена — баш ти хвала! Даће Бог да буде добро и да оженим оног мог несрећника, тролетњица га не убила! Понаша се као да ће навек да буде пустињак. Како je одмицало, лето je бивало све топлије. Кукурузи су већ почели да подгоревају и жуте одоздо, а плаво небо сипало je и даље јару и притискало земљу која се бранила топлим, мирисним испарењима и жалила или радовала — ко би то знао! — милионима пригушених, умирујућих, неразбирљивих звукова. А Михајлу никако није полазило за руком да ухвати прекинуту нит времена. Одлазио je и даље на купање, Морава je била бистра и зелена као и пре, али тамо су све ређе долазили они које je познавао. Ако су понекад и долазили, то je било само послом и узгред: да напоје краве и коње, да захвате воду у кладенчићима ископаним у шодеру под високом обалом, или што их je пут водио туда, према неком удаљеном и забитом комаду земље. Довикнули би му понешто пријатељски и весело, али би га притом, чинило му се, гледали с висине због његовог нерадничког и скитничког начина живота. Ти млади домаћини! А шта би, дођавола, радио? Где му је земља да je рије и прекопава? А и да je има, да ли je то његова жеља? Заиста, како je све ово време протекло да се ниједном није запитао о томе? Све je било некако уклопљено, све је ишло како треба, а сада се наједном појављује празнина. Нешто је пропустио, нешто му је промакло, али није знао шта. У општини нису хтели Бајкића за службеника. У Равнову га такође неће, тамо има бољих и писменијих. Једном je разговарао са мајком о томе да настави школовање у трговачкој академији, али одмах се покајао. Она je очајнички склапала руке и избегавала да га погледа. „Моја инвалида не би ти достигла ни за дуван", рекла је. “Једва стижем да зарадим за хлеб, а за одело — видиш ли како смо обучени?" Била je то 61

истина коју je знао и пре него што је питао. Зашто је уопште питао? А о оном малом тренутку радости кад су му споменули да остане у војсци за каплара? Како се могао и сетити тога? После онога што се десило са Мићом није то смео да му спомене чак ни капетан Штаумбергер. Хиљаду пута боље je од тога бити овде, без ичега. А да буде радник у Равнову? Зар да почне ни од чега, пошто је време проћердао у гимназији? Ипак, готово сва сиротиња кретала је тим путем. И његова два брата од стрица, Витомир и Тихомир, већ дуго су радила у Шећерани. Гурали су из цен​трале колица joш недогореле угљене шљаке која je светлуцала и штипала за очи љутитим, сумпорним димом, или чистили канале, до појаса у топлој, мутној, кречној води. Сретао их je кад су се враћали увече, посивели од пепела или умазани и блатњави, укочених лица, успорених покрета. Чак су и дечачки злобне очи сићушног старијег брата одсутно гледале у поља по којима се joш донедавно ломатао за корењем, детелином и дулецима. Чуо је ујутру њихова дозивања, продорне звиждуке и отегнуте, усиљене гласове којима су, чинило се, хтели не да дозову одоцнелог друга који се препустио сну и заборавио на дан који свиће, већ да растерају мамурлук и улију себи вољу која им je, увек изнова, у преломном тренутку ноћи и дана, на чудесан начин измицала. Лежао je сам на топлом песку кад осети дашке промаје над главом, у танким прутићима врбе, незнаном упорношћу биљке ижђикалим и на овом суро​вом пешчаном спруду, као жртвована и заборављена извидница коју сваке године шаљу овде богати и сложни врбаци на обали. Слушао је тај слабашни звук ветрића из далека и разазнавао у њему високе ноте орканског фијука кошаве која ће ускоро стићи с далеких, ледених планина. Учини му се да то и није топли летњи дашак кратког даха, с обале на обалу, с брда у долину, већ она сама која се подло и приземно шуња пре него што развије све заставе и нападне уз урлик бојних труба. Али само летњи ветрић тихо je и уједначено шуштао шиљатим лишћем прућа. Говорио je као језа и усамљеност. Михајло препознаде тај говор. Отићи? Али куда? Устаде и загледа се у бескрајне спрудове над којима се просипала бела светлост, у поља која су треперила бојама касног лета; осећај је лагао, никуда није хтео да оде. Пође, а није знао да je прави ковитлац живота већ почео и да се никада више неће вратити осамљен на спрудове.

62

— Синко — рече му мајка — оно што си хтео, догодило се. Пођи у недељу код Милуна у Подбрегу, желе да те виде. Михајло je погледа изненађено.

— Бога му — рече — како си то само успела да уредиш? Па ја сам се шалио, нисам то ни мислио озбиљно!

— Глупости — рече она — у тим стварима се не шали. А девојку сам видела. Лeпa je и мислим да те хоће. Не знам шта je то могла да види на теби, али мислим да те хоће! Није се више опирао. Али необичност прилике сасвим га збуни. Како да оде, шта да каже? Како да се понаша? Гледаће га као ждрепца на вашару. При тој помисли он се пакосно насмеши. „Нека иду дођавола!", рече, „отићи ћу да видим Миланку. Они ме се не тичу". Неразумии осећај да чини нешто срамотно није га напуштао за све време док je укочено корачао кривудавим утабаним царским друмом који се, бежећи од воде, приклањао више хаотичној разуђености брда него широкој и правој равници. Но, то кривудање и отезање царског друма да доведе човека до циља није га љутило. Напротив, готово се радовао кад пут ненадано скрене, пошто му се претходно учинило да само што није стигао до свог одредишта. Тако je, сметен и неодлучан, и скренуо у кривудави сокачић где су у нереду биле разбацане старинске куће великог племена Вељковића. Лајали су пси у шљиварима, цичала деца у двориштима, жагорили људи. Михајлу се чинило, а можда je тако и било, да се гласови стишавају кад он прође мимо њих, да идући уском улицом насилнички сече дневни ритам живота; као да је невидљивим концима, пролазећи, чупао лево и десно гласове из грла људи, а они су изненађено гледали за њим, заклањали рукама очи од косог сунца и љутили се због нечувене дрскости. Била je то, уствари, само знатижеља: нови човек улазио je у њихово племе.

— Видесте ли Бајкића — рекоше иза њега они које више није могао чути — оде код Милуна ДА ГЛЕДА девојку! Милун га је чекао седећи на троношцу пред кућом.

— Добар дан! — рече Михајло. — Ја сам Михајло Бајкић, из Дубице.

— Знам, момче, знам! — рече Милун смешећи се лукаво под брком. — Којим добром?

63

Михајло осети подсмешљив тон и живци му се наједном напеше као струна.

— Не терајте шегу, чика–Милуне — рече. — Знате да сам дошао да разговарам са Миланком!

— Опа! — рече мирно Милун. — Види ти њега! Дошао у кућу, па право код девојке! Полако, Бајкићу, славу ти пргаву. Седи овде, прво ми да попричамо. Жено, Станијо, столицу донеси, момак нам у кућу дошао! И насмеја се притом Милун пријатељски широко, устаде и потапша Михајла по леђима.

— Делија си ти — рече — делија! И школу си завршио, писмен си момак. Михајло се поклони Станији и седе обезоружан, смешећи се глупаво. Више није имао куд и мирио се са свим оним што ће се десити, али у исто време напрегнуто је размишљао: „Шта ли ће ми сав овај циркус? А девојку сам једва и видео. Више се не сећам ни како изгледа. Можда је чак и ружна? Зашто нисам покушао да је најпре још једном кришом осмо​трим?" Било je то опет само опирање стиду који je надолазио, јер знао je да je девојка лепа. Још увек га je прожимао онај нејасни осећај од којег је задрхтао у возу. И кад се Миланка појави на вратима носећи послужавник са слатком и водом, коначно не​стаде сва његова кочоперна храброст коју je налазио у мисли да све ово још може бити само лук и вода — да може, ако хоће, да се окрене и оде — и смете​но просу воду, а иза његових леђа заори се смех, јер двориште се већ пунило људима: многобројна Миланкина родбина, браћа и снаје, стричеви и стрине, до​лазили су церећи се, да се погосте с момком, за првину и срећан завршетак намере.

— Наздравље — рекоше због просуте воде — наздравље, Бајкићу! Није лако кад човек хоће да се жени, знамо ми то!

— Хајде, зете, не дај да те збуни девојка! — говориле су кроз кикот младе жене. Била je то дружина која je чврсто стајала на земљи и Михајло брзо осети њен благотворни утицај. Насмеја се, па и сам прихвати шалу.

— Не плашим се девојке — рече — него деда ми je нешто строг. Само суче брк и мери ме, Бог зна шта ми мисли!

— Плаши се да не тражиш велики мираз, ето шта je! — рекоше уз провалу смеха. — Лукав је Милун! А Милун се смешио задовољно. Упијао je у себе смех и радовање, предавао се до краја овом тренутку, и ничега у његовој свести није 64

било до онога што је очима видео: пуно двориште веселе, раздрагане младежи — његови синови и снаје, браћа и братанци, унуци и унуке светлих очију и пискавих гласића.

— Дај мученицу да наздравимо! — викну и поче да налива чаше.

— Не пијем — рече Михајло — заиста не пијем! Нове шале на његов рачун опет изазваше прова​лу смеха.

— Види Бајкића, као девојка!

— Не бој се, нећемо те хватати на пијанство! Тако се Михајлу, пргавом Бајкићу, подсмевало ово племе веселих и назочних, чудноватих људи који су у свему видели начин да уживају. Свакој невољи умео je Михајло да се отме, Петковићима je пркосио, кротио коње и капларе, али ништа није знао ни могао против чудовишне моћи ових људи да се безочно аче са животом и да се томе веселе.

— Драги моји — рекао је Михајло после прве чашице, кад су му црвени печати изашли по лицу — нисам много свикао на весеље, али не берите бригу! Ако треба, а видим да ту нема шта да се прича, и то ћу научити!

— Сила си — рекли су — видимо да ћеш ти бити наш човек! После тога је постало лакше. Долазио je и други пут, и трећи. И тада му се, коначно, указа прилика да разговара насамо са Миланком. Стрепео je од онога што ће морати да каже, али није хтео да прећути.

— Нисмо много разговарали нас двоје — рече. — Све као да иде мимо нас, као да je то другима важ​није него нама. А у питању смо само ми. Знаш ли да сам ја сиромашан и да немам ништа?

— Имаш кућу — рече она са веселим смешком — хвала Богу, ниси бескућник!

— Не шали се! — рече он пркосно. — Имам кућу, али од имања готово ништа. Мало око куће, али и то je више под водом. Имам и у брду једно парче, али то је парлог. Једва да знам и где je.

— Немој тако — рече она — немој тако! Млади смо, радићемо и зарадићемо!

— Добро — рече он — онда нека то буде готово. Али ја сам ти рекао! И било je готово. Ни она ни он, заправо, нису хтели о томе да разговарају. И у њој je живео, сада je видео, онај први тренутак: опет je био демобилисани војник препланула лица, у платненом оделу које му смета због лакоће, странац у шаренилу путника, недокучивим мислима издвојен из метежа и вреве пазарног дана. И ништа се отада 65

ново није десило; упамћени тренутак настављао je да живи у њима. Није Михајло говорио о сиромаштву. Он je, уствари, питао: “Јесам ли ти сада, кад знаш ко сам, другачији него онда у возу?" А Миланка га није убеђивала да ће бити богат, већ je, уствари, рекла: „Увек ћеш ми изгледати онако као првог дана. Никада не могу да те замислим другачије". На вест да се Михајло жени Подбрежанком Миланком Петковићи су само мало слегнули раменима, јер нису знали да ли треба да се жалосте или радују. Они ни​када нису били убеђени да Михајла могу лако да промене, па ако су то и желели, опет су овако ствари биле више на своме месту. „Бајкићи су одувек били тамо, а ми овамо", рекли су, „и не би било ни добро да се то мења". И били су готово задовољни што се све тако десило. А кад се ствар већ окончала, дошли су, вазда верни свом начину живота, да понуде и своју помоћ. Угледни Светозар, први међу њима, прихвати се да детету сирочету, као што је ред и обичај, у свадбеном дану буде као отац, младу из куће родитељске да изведе; да се не срамоти Дубица незнањем, да не причају Подбрежани да у великој Доњој мали нема угледног старине, него је младожења сам, Боже сачувај, младу из куће извео! Било је, елем, како је морало да буде: и окићених кочија, и коња с прапорцима и пешкирима, и свечано одевених старина, и веселе младежи. Хармоникаши су их испратили и дочекали, девојке китиле госте рузмарином, младожењски момци наливали ча​ше вином и ракијом из окићених буклија, Михајло je прескакао корито с водом и рвао се с деверима и деверушама да стигне до младе, а после, у Доњој мали, девојка je бацала сито на свој нови дом, кум разбацивао стопарце малишанима по дворишту... Али није био Михајло задовољан. Гледао je све те људе и видео да не чине ништа њему на радост, већ у част и славу обреда за који он сам није имао ни љубави ни разумевања. Љутило га je то мноштво које се тискало и гурало, знатижељно да види и доживи оно што je само смишљало и чинило, са заносом у чијој основи je било мало хлеба и меса, вина и музике. Али тада угледа децу: тискала су се у гомили крај тараба, скрајнута у нервози весеља старијих, и гледала га са лепим дечјим осмесима дивљења. У њиховим очима он прочита мисао која га гану до дна душе и трајно: сав овај весели метеж, ови кићени сватови, разиграна младеж и свечани старци, вино, смех, песма и музика, утопљени у меку светлост дана који je измицао, постоје само због њега, Михајла Бајкића, окупила их je и држи их његова невидљива, несазнајна, чудесна снага, чаролија младости и лепоте.

66

Тако су мислила деца, још незаробљена обредима и пуна вере у моћ човека. А Михајло се насмеши и, пун праштања, подиже чашу да наздрави својој новој родбини, племену Вељковића.

67

VIII

Људи који живе на простору уцртаном на гео​графским картама као дугачки, зелени залив Панонског мора што се усекао у срце Балкана и показао пут свим војскама које je свет имао, стекли су наопако искуство да добро и зло, љубав и мржња, живе изван њих јаче него у њима, да долазе и одлазе по својој ћуди; заноће и не освану, освану и не заноће. То je учинило да ни у шта не верују превише, осим у несталност своје судбине. И Подбрежани Вељковићи из тог извора црпли су своју мудрост. Веровали су у своју судбину више него у своју снагу да je измене. Али Миланки je била додељена првина да у крви Вељковића, под наслагом мирења, тако пријатно грејаном породичном слогом и благостањем, разгори жилави пламен отимања који се никада не гаси у људима. Још су се по кући и дворишту вукле изгажене гранчице шимшира и рузмарина, ти тако жалосни остаци весеља, а она је већ схватила, оном несхватљивом способношћу жене, да њена нова кућа нема своја породична правила. Нагонски је осетила да je то прилика да их она пропише, али, већ и због свог положаја младе и привржене жене, покушала je да на тај страшни недостатак најпре укаже мужу и свекрви.

— Михајло — рекла je она — ти и твоја мајка никад се ни о чему не договарате. Свако ради на своју руку и мени је незгодно. Ja сам у овој кући туђа и морам да се договарам и са тобом и са њом. А како ћу кад се ни ви сами не договарате?

— Стварно — признао је Михајло — сасвим си у праву, а ја, видиш, на то нисам обраћао пажњу. Ми смо ти некако... ето тако... свако је живео на свој начин. Али не секирај се. Ако ми нешто одлучимо, неће ни она имати против.

— Мајко — рекла je онда Миланка другом при​ликом — jа те као свекрву поштујем, али пре свега морам да поштујем свог мужа. А вас двоје, и сами видите, живите некако много одвојено.

— Шта могу — уздахнула je Лена — он je увек био такав, на своју руку. Он не разуме да смо ми сиротиња и мисли да може да живи сам.

68

— Михајло — рекла je опет Миланка мужу — мислиш ли да ми треба да идемо у надницу код тих Петковића да бисмо имали хлеба?

— Не — рече Михајло — никада то нисам чинио па нећеш ни ти!

— Али твоја мајка иде.

— Она иде. Тако је навикла. Немамо имање. Од нечега мора да се живи.

— Имамо у брду.

— Али то je слаба земља.

— Може да буде виноград.

— Може, али виноград се тешко подиже.

— Да је радила, подигла би га!

— Вероватно — рече Михајло — можда би га и подигла.

— Добро, онда ћемо га подићи ми!

— Сигурно! — рече Михајло. Миланка je у свему имала право и Михајло се радовао њеној жељи и храбрости да на овом бедно малом простору, међу мочварама и подмуклим Петковићима, гради свој дом. Али истовремено пецну га начин на који je поступала. „Проклета, самоуверена вељковићка крв", помисли он, „као да ја и без ње све то не знам!" Ипак, није знао. Није ни слутио каква се одлучност и енергија крију у тој нежној, вижљастој жени.

— Чула сам — рекла je убрзо затим Миланка — да Шећерана у Равнову тражи раднике. Ускоро ће почети КАМПАЊА. Шта би ти фалило да мало радиш?

— Мислио сам то и сам — рече Михајло и намргоди се. Ујутру оде у фабрику. Примио га je пан Пепша, син директора фабрике. Млади Чех га je гледао испитивачки. Били су готово истих година.

— Пане Пепша — рече Михајло — дошао сам због посла. Желео бих да радим код вас.

— Како се зовеш?

— Михајло Бајкић.

— Одакле си?

— Из Дубице.

— Дубичани су добри радници — рече пан Пеп​ша. — Хоћеш ли и ти бити добар радник?

— Морам — рече Михајло. — Сиромашан сам, пане Пепша, немам имање. А скоро сам се оженио.

— Хтео би за стално да радиш?

69

— Не знам, пане Пепша! Сада бих хтео у кампањи, привремено. Најпре тако, а можда ћу после хтети и за стално.

— Имаш ли школу?

— Да, малу матуру.

— Добро — рече пан Пепша — иди, нека те упишу. А у понедељак дођи на посао. Радићеш код мене. Ја сам шеф на кувању. Тако се и Михајло, ипак, прикључи онима што су продорно и снено звиждали у свануће. Улазио је прозебао у фабрички круг затрпан коњским и воловским колима и вагонима до врха напуњеним смеђом репом са тамним мрљама осушене земље, пролазио кроз праоницу, вечно испуњену облацима паре, улазио у главну халу, челичним конструкцијама издељену на спратове, испуњену тешком, уједначеном буком и прегрејаним мирисом нагорелог шећера, пео се стрмим металним степеницама које су подрхтавале и ту, на малим просторима између сплета цеви и цистерни у којима је кључала меласа, тражио погледом пана Пепшу. Био je тамо. Посматрао га je како жури, зарумењен од наглог уласка у прегрејани ваздух рефинерије.

— Стижеш на време, Михајло! — викао je. — Окрећи вентиле на белом, готово је! Брзо, Брзо! Михајло je спретно окретао испусни вентил и слушао како меласа потмуло и стравично хучи под притиском, како се стишава, хватао тренутак тишине и брзо затварао вентил, отварао други, да се испражњена цистерна напуни, и опет, у свеопштем брујању машина, ослушкивао блиске али неразговетне звукове пуњења. Знао je да одреди тренутак кад je готово и затварао je вентил не гледајући у пана Пепшу да му очима изда команду. Пан Пепша, његов газда–исписник, приђе му.

— Добар си ти, Михајло! — рече. — Брзо учиш. Али, молим те, не показуј да знаш. Пази да то не примети папа. Кад je он ту, не чини ништа док ти ja не наредим. Иначе ће те отпустити.

— Али, пане Пепша... то je тренутак, ако закасним...

— Не тиче те се, штета није твоја, а ни кривица. Ти не знаш. Упамти: ти не знаш! Велики папа Хусак није волео да му радници знају шта раде. А његовом сину, пану Пепши, лепом, нежном младићу који je растао на равновским улицама, било je то свеједно, али бојао се оца. Михајло га je послушао и кад je велики папа долазио да поседи са сином, блентаво je гледао у пана Пепшу и споро тумачио његове знаке; дозвољавао je да га грде.

70

— Але, але! — љутио се папа Хусак. — Марва! Крети вентила, брзо! Пан Пепша је лако руменео и сагињао главу. А кад je Хусак одлазио, Михајло je залазио Пепши иза леђа и ловио његов поглед. Ускоро је знао и када ће цистерна бита готова за истакање: кад густа меласа почне да запљускује округли, сиви прозорчић на врху; меласа гађа стакло најпре ретким, усамљеним праменовима који се одмах разлију и склизну надоле, а онда се узнемири, надире у млазевима, про- зорче се претвори у слику пакла. Тада Пепша виче: „Готово, отварај!" И, једном, кад се стакло замути од прве експлозије врења, Михајло полако оде и окрете вентил да загрејани сокови његових поља појуре замршеним сплетом цеви и да их хемија претвори у шећep папе Хусака. Пепша се намршти, али његове очи, као да су биле туђе, заискрише се од суздржане радости; било je у њему, а ни сам није знао зашто, поноса учитеља на ђака у коме се није преварио. Једног јутра Пепша приђе Михајлу.

— Добро — рече — папа Хусак данас није у фабрици. Остани и ради сам, a ја идем до куће, жена ме je звала. Између њих се развило неко посебно, завереничко пријатељство. Михајло je био задовољан. Тренуци уласка у фабрику причињавали су му готово радост. Али код куће су га чекали нови напори. Миланка je по читав дан риљала, припремала земљу за виноград, и он je право с посла журио у брда да јој помаже. У кратким сусретима, у пролазу, мајка je љутито окретала главу од њега.

— Свраке ти мозак попиле! — гунђала je.

— Зашто? — викао je он за њом.

— Нисам ничија слушкиња, нећу да ми та жена заповеда, ето зашто! Михајло je наслућивао. И сам се љутио. Чему то​лики напори? Сада је зарађивао, могли су некако да живе. Зашто упорно прекопава тај проклети парлог? Спремао се да је изгрди, али кад је долазио горе, нешто га je хватало за гушу, није могао да говори. Радила je предано, готово пркосно, понекад само на парчету хлеба. Одвио је њен замотуљак: опет хлеб, лук и со.

— Зашто ниси спремила нешто за јело?

— Нисам имала времена, није важно.

— Сатиреш се од посла, чему све то?

— Научили сте да немате, научили сте да нема​те! Ја нећу тако! И заплака се. Он јој приђе, загрли je.

71

— Добро — рече с горчином у гласу — имаћемо! Понекад се кајао због тог обећања. Кад се враћао из ноћне смене, издвајао се и полазио обалом да пролуња опустелим врбацима. Гледао je сива поља спржена првим мразевима, ретке црне, угарене парцеле, и по ко зна који пут постављао иста, мучна питања: шта урадити, како постићи да се има, шта хоће та проклета жена од њега? А онда je, не налазећи одговор, скупљао разбацано суво дрвеће које je вода ко зна када нанела, везивао га хладним, кратким прућем, набацивао стењући, као за освету, бреме на леђа и полазио кући. Пролазио је пољем, али оно га у ово доба није скривало и он je понекад осећао на себи подсмешљиве, пакосне погледе Петковића.

— Хо, ајс! — викали су они нарочито јако на своје краве, да му ставе до знања да су га видели, а понеко од њих чак би се и искашљавао, кратко и злобно. Често је затицао у брду са Миланком њеног оца или браћу, Милоша и Вукоја. Дошли смо да помогнемо Миланки, пропашће овде сама! Видимо да je од тебе слаба вајда, научио Бајкић на нерад! — шалили су се они на свој особењачки начин. Михајло се збуњено осмехивао, а у души им je био захвалан. Радили су својски, приљежно, домаћински, као за себе. И понашали су се као да je то најприроднија ствар на свету. Не само да нису тражили, већ нису ни очекивали никакву захвалност за своје доброчинство.

— Већ смо ти искалемили и саднице — рече му деда Милун. — Већином РСКАВАЦ, најбољи je за ви​но, а има нешто и СОРТЕ. Земља je овде добра. Биће то леп и дуговечан виноград. Захвалност је узнемиравала Михајла. Први пут у животу неко га je тако несебично помагао. Осећао се обавезним, није знао како да им узврати. Нису од њега тражили ништа. Поче чешће да им одлази у госте. Једном остаде дуже и запи се. Са вином, које га je чинило отвореним и дружељубивим, улазила je у њега и нека претерана и неразумна љубав према Вељковићима коју je исказивао незграпно и неумерено: грлио их je и љубио, певао и гонио и њих да певају, величао своју човечност и поштење и уверавао их да им неће остати дужан, да ће им стоструко вратити добра која му чине.

— За добро — очи ћу ти своје дати, деда–Милуне! — викао je. А Вељковиће je бескрајно увесељавала његова неумереност.

— Хајде, пиј — говорили су му кад би престали да се смеју — мези мало! Много, брате, причаш, могао би човек да помисли и да je 72

истина!

— Не знате ви мене — скакао je он изазван — не знате ви мене!

— Знамо те, како да те не знамо! — говорили су они и опет се смејали. Ујутру, кад би се истрезнио, Михајло je пребирао утиске. Сећао се да је међу њима био предмет за шалу, да су му се смејали. Мрштио се онда, покушавао да се наљути, али није могао. Осећао je да je њихов смех и све што су радили изван љутње и изван свега што je знао и могао да разуме. И тај осећај, стечен тада, остаде увек као његово последње сазнање о чудноватом племену. Чак и после подвала и сукоба до којих убрзо дође. Понуди му једном приликом деда Милун да горе у планини, на његовом имању, искрчи повећи комад земље и да га користи првих година после тога, док је земља плодна и док је њему нужда. Михајло се посаветова са Миланком и одлучише да прихвате предлог. Тако Михајло опљуну у руке и, не обазирући се на мраз и ветрове, повади из забрана тешке, многожилне пањеве. Рано у пролеће посеја пшеницу. После је залазио у њу пазећи да не ломи стабљике и чистио je од корова — чупао млечику, паламиду, дивљи грашак, штирак и пепељугу. С поносом је гледао како се жути класје под плавим небом. Кад доће поново јесен, Михајло поручи деди Милуну да изађе са запрегом да угаре њиву. Договореног дана деда заиста дође, али без плуга и запреге.

— Шта је, Бајкићу — рече он шалећи се као и увек — откад ти то мени правиш распоред када ћу да угарим своје њиве?

— Мислим да није прилика за шалу, деда! — рече Михајло, а нешто га штрецну при помисли да Милун сваку истину говори као шалу. — Ја сам разумео да ћу бар две–три године да користим њиву!

— Ти си тако разумео — рече Милун сада већ дрско, лажовски — али ја нисам. Род ти је ове годи​не био добар, исплатила ти се мука! Михајло га је гледао немо док не осети како му нешто лакну на души: наjзад, ма како било болно, али нешто што je разумео!

— Проклети, матори лажов — викну корачајући тако журно низа стрмину да je више летео него што је ишао — записаћеш дан када ме опет видиш у својој лоповској Подбреги! А кад стиже кући, из њега покуља сав бес који се беше нагомилао успут. Не правећи никакав увод, рече Миланки да joj je фамилија лоповска и лажовска, малоумна и покварена, добра само за ачење и церекање, да је то знао још одмах, од оног првог дана, и да је само чекао, а ево и дочекао, да се то потврди.

73

Миланка се досећала у чему је ствар али, после овога, није јој ни на крај памети било да покаже да је и њој криво због тога и само се заплака увређено сакривши лице у шаке.

— Ниси ни ти ништа боља! — викао је Михајло понесен својим наглим олакшањем. — Дошла си да ме упропастиш са својом проклетом фамилијом! Неко време после тога Подбрежани нису долазили нити је Михајло ишао к њима. Али једног дана бануо је Миланкин старији брат Милош и са изразом бриге и родбинске услужности питао за здравље. Ушao је онда у кућу, сасвим природно као да се никада ништа међу њима није десило, гледао уоколо, љутио се због аљкавости и нереда који је опажао, заврнуо рукаве и почео да послује, по свом нахођењу и опредељењу, правећи досетке на рачун Михајлове неспретности у домаћим пословима. Имао је Милош руке које су умеле да направе све што очи виде; учврстио је расклиматани сто и столице, од потамнелих дасака под стрехом направио неколико клупица и полица, изменио копљолике летве на капији које су поломили време и деца, исклепао и наоштрио мотике и поређао их у шупи како треба. А увече, кад је опрао руке и, задовољан оним што је учинио, ушао у кућу да се погости са сестром и зетом, мунуо је наједном Михајла у ребра и са осмехом који је обезоружавао рекао: — Седи да наздравимо, соколе Бајкићу! И немој се грабити више да крчиш њиве од пањева! Идући пут препусти то деда–Милуну. А ми ћемо онда на го​тово. Кад роди њему — родило и нама! Здравси, зете! Михајло је подигао чашу да отпоздрави и она неразумна топлина према овим људима поново је почела да га обузима. Било је узалудно борити се против чудовишног шарма племена Вељковића. Винове саднице примиле су се добро. Ижђикали су честари и црвена, ужарена, свеже риљана земља доби изглед питомине. Промена се догађала пред Михајловим очима и он осети радост коју до тада није познавао. Одређивао је које ће воћке и где да посади и замишљао како ће изгледати круне бресака, кајсија, трешања, крушака, јабука и дуња под нежно пла​вим пролећнм небом, кад се иските белим и наранџастим бехаром. Чинило му се да ће то бити нешто најлепше од свега што је икад видео у свом животу: а целог живота гледао је како расте, цвета, рађа и умире дрвеће.

74

Радио је и даље у фабрици. Кад престане кампања, у халама је мирно, застрашујуће мирно и пусто. Jlyпање чекића и повици растурених, међу постројењима изгубљених групица људи — једини звуци који се чују — само увећавају тишину и пусто пространство фабрике чине још већим. Михајло је тада радио свакојаке послове, а најчешће налазио се при руци пану Пепши који га је често слао до куће, у вилу иза велике фабричке ограде, да што–шта донесе или однесе. Једном је Михајло тако стајао у раскошно намештеном предсобљу и потајно осматрао намештај, дивио се лепоти плишаних софа и фотеља, ножица са изгледом лављих шапа, кривих, китњасто ишараних, позлаћених оквира огледала, богато везених чаршава, блиставих кристалних чинија и ваза — кад му поглед паде на необично лепе, крупне, црвено–жуте крушке посуте ситним, смеђим пегама. Михајло оде у башту да види дрво. Било је ниско, повијених грана од тежине плодова, готово се руком могло брати, и — на његову жалост и чуђење — није имало вилдане. Михајло се обазре около да га ко не види па оштрим ножем одсече једну грану. Знао je да ће ту избити млађари. Идућег лета он дође опет, насече пелцере, однесе их кришом кући и накалеми пуно младих дивљака које је у јесен, надајући се тој прилици, посадио удно дворишта; калеми су се примили; после две годи​не процветаше крушке и крајем лета сазреше плодови какве нико никада у Дубици није видео ни окусио.

— То су крушке из директорове баште! — рече он с поносом. Тако их је назвао и такво им име и остаде. КРУШКЕ ИЗ ДИРЕКТОРОВЕ БАШТЕ.

75

IX

Биле су то срећне године, саткане од низа оних малих, успутних, често ненаданих успеха које не процењујемо одмах и који, можда, и нису прави успеси и разлог за срећу; али човек једног тренутка схвати да je у њих, ма какви ништавни били, уложио најлепши део свога живота па их зато поново доживљава и убеђује себе да су морали бити дивни и велики кад су могли да испуне то дивно, огромно, срећно, неповратно време младости. Ипак, у сазнању о срећи коју су му даривале те мирне године, и поред увеличавања које je бивало све веће са наслагом година, било је нечег недореченог и загонетног што je мучило Михајла. Чинило му се да је управо тих година пропустио нешто важно, нешто битно и судбоносно, да је био замајаван и варан од жи​вота, да се мимо њега — док je он трчао из фабрике у виноград, из винограда у башту, док je са заносом гледао како расту и цветаjу вилдани под пролећним сунцем, над свеже риљаном земљом, и радовао се бујности земље и снази своје младости, и оправљао кров на кући, и подизао нове ограде, и веселио се са Вељковићима, и певао од раздраганости и пуноће живота — да се управо тада, у потаји, палио жижак несреће. Колико пута, колико се само пута враћао на те године, крстарио као дух над свим што је било тада, издизао се у ноћно небо, лебдео над брдима у свеже златно јутро, изненада долетао са хоризонта у предвечерје, кружио, кружио сићушан као птица, високо под небом у подне, ловио сваки покрет и надао се да ће бар сада, бар сада, видети варницу, намирисати злослутни дим; али све је било узалуд. Светлуцало је лишће дудова на месечини, таласало се класје под сун​цем у широком пољу, стресали лахори ројеве белих цветних листића у брдима, лахори у јутро, лахори са мирисом бехара. Срећне године нису откриле тајну ономе ко је тражио и мучио се да је докучи. Шапутале су је, жубором свога протицања, једном детету. Одолеле су човеку, али не и џиновској, неслућеној и недокучивој моћи спознаје једног малог, слабашног и неразумног бића. Оно је упијало у себе, несазнајном снагом жи​вота, све блиске и далеке звуке, речи, облике, боје и мирнсе, све то шаренило и мноштво,

76

све те дамаре живота у којима је и светлост и тама, и срећа и нес рећа, и добро и зло. Дете коме су године среће шапутале тајну био је Михајлов син Зоран. Зоране, откри нам тајну, какво су то зло рађале тихе године среће? Нема тајни, ништа нисам схватио, ничега се не сећам. Ипак, сећаш се бар нечега, испричај нам то, можда је кључ загонетке баш у томе? Тако мало, тако мало; све је то без смисла, без значаја. Али покушај, напрегни се, ту мора да има нешто! Сећам се топле полутаме једне собе и прозора кроз који улази преломљена светлост поподнева, јер сунце је већ увелико иза крова. Лежим на кревету и чиним напор да ставим руке под главу. Тако боље гледам у прозор иза којег је занимљив свет. Видим да је светлост напољу јача него унутра, али је ипак мирна, трајна, поуздана. Чујем гласове и звукове, разабирам их, раздвајам, пратим како се једни рађају и нестају, други трају, час јачи час слабији, једни гласни и кратки, други притајени, далеки, нејасни; зову ме к себи, привлаче ме, али тихо, тихо, умирујуће. У њима је нека доброта и раздраганост. Као да знају да не могу да их следим, да ништа не могу, и не иду никуда од мене, увек су ту, под прозором. Пођу на кратко некуд, заварани сунцем, намрштим се а они се врате и извињавају, умиљавају се око мене, добри, тихи и безазлени као бели јарићи, љубе ме руменим њушкицама, скачу по мени укрућеним чупавим ножицама, голицају ме под пазухом и ја се смејем, тихо и грлено. Онда се на прозору појави једно лице и звуци се разбеже. Гледам и не знам ко је. Ни данас не могу да разазнам црте на томе лицу. И кад уђе у собу и нагне се нада ме, опет не знам ко је, то је само лице. Памтим све звукове, сваки њихов трептај и прелив, препознајем их и кад се удруже и измешају, али лице не. Ни очи, ни чело, нос, уста. Нешто ми говори, не разумем. Враћа ми руке под покривач, намешта јастук. Љутим се због тога. Кад изађе, дозивам звукове да се врате, напрегнуто гледам у прозор, али они су сада љутити, несигурни, узмувани; долазе до мене у налету као осице и брзо нестају опет кроз прозор. Чиним још већи напор, дозивам их, али узалуд је и заплачем се, цвилим, цвилим. Сећам се бистрог неба које има пуно светлости, али не умем да му одредим боју. Нада мном само та светлост без боје, очи ми пуне ње, цео сам испуњен њоме. Не чујем гласове: ни људе, ни попце, ни птице, а мора да их је било, сигурно је ваздух био испуњен њиховим 77

гласовима. Али та светлост је тако широка и дубока, безгранична, испунила ме је и низашта није оставила места. То и није сећање, дечаче, то је било пре сећања. Можда, али није много остало ни од онога што је било после. Сећаш ли се људи, јадо? О људима причај. Сећам се собе и топле, жуте светлости која је испуњава и страха од таме која ме гледа кроз прозор. Одвраћам очи од прозора и гледам људе, али они причају и не виде мој страх. Не памтим та лица, ниједне црте се не сећам, али знам да је међу њима био и деда Милун. Можда ме је помазио, можда ме је нудио да једем, можда ме је и у крилу подржао, ко би то данас знао, тек мени је пало на памет да баш од њега тражим да ми сече папириће. Тражио сам да ми насече пуно, пуно квадратастих папирића и да ми то буде нешто што сам једино ја могао да знам шта. Тражио сам то дуго и упорно и сви су ме гурали и љутили се што досађујем, а деда је налазио за мене оправданье али ништа није предузимао да ми испуни жељу. „Дете је", говорио је „немојте да га грдите, дете је". Али ја сам и даље тражио и на крају су љутито пронашли неке старе новине и маказе, и тутнули то деди у руке; он је онда насекао папириће, али уз разговор, не гледајући како сече, и папирићи су испали сасвим укриво, били су одвратно трбушасти, и нису били бели већ са црним, штампаним редовима, једва ако је неки био до пола бео, и сасвим сам изгубио вољу на њих, нису ми више ни​шта значили. Повукао сам се онда на кревет, у најтамнији кутак из којег сам пре тога упорно бежао. Био сам бескрајно тужан, али нисам знао како би се и да ли би се ишта више могло да поправи, ништа ми није падало на памет. Сигурно је соба тада била пуна галаме и дуванског дима и мириса просутог ви​на и прженог меса, али ја се свега тога не сећам, и лица су ми изашла из сећања, ништа није остало осим светлости, таме и папирића. Ето како је мало и варљиво то моје сећање! А мајка, зер се мајке не сећаш? Неки бели сутон испуњен бесмисленим, умарајућим звуцима хармонике, чини се да их стварају ноге што трапаво поскакују, отимају се грчу умора, јуришају напред и назад, тутње поред мене као дахтави, покретни плот, гурају ме, газе, чудовишно и насилнички одвлаче ми пажњу. Бежим, а онда се рађа мисао на мајку. Неки глас ме зове, нека чврста рука болно ме стеже и враћа опет у заморни круг захуктале, обневиделе, себи довољне инат музике; људи су се веселили, a ја се не сећам ничега осим те безобзирне, наметнуте, ничему сличне музике, која се понављала и понављала упркос свему, 78

чинило ми се, што сам видео и поимао, a једино за рачун тутњећих но​гу које су се ружно савијале у колену и дизале за собом прашину. Глас, опет глас, чујем га из полутаме коју ми кишни дан шаље у собу. Све je хладно и мокро, хлад​но je и мокро и грожђе на столу. Стресам са њега капљице и јежим се од хладноће. Пењем се на кревет и прибијам уз јастук. Чини ми се да je то jедино суво место у кући. Смањујем се, увлачим се у малу, прљаву фланелску кошуљицу и тек тада стављам хладне али слатке бобице у уста; али напољу тај глас, послат насумце улеће у собу, увлачи се кроз пукотине прозора и врата као ледена зимска пара и не могу да се згрејем; то се мајка, покисла до коже, свађа с временом док тумара по дворищту са старим капутом на глави и завршава неизбежне послове о којима појма немам. Или: светло мразно јутро, изгрејало зубато сунце, a ја се радуjем, блатно двориште дочекало ме je слеђено и суво. Покушавам да се клизнем по залећеним барицама које су, уствари, навирене штрапке — за моја мала стопала и то je неки простор — али лед се ломи; цијукне као птиче, запршти стакласто, од лепе плавичасте барице остане само црна рупа са белим крхотинама. То je сад моја игра. Скакућем преко чагољасте авлије, цијуче лед у штрапкама, уништавам бисерну лепоту јутра. Можда се притом мало и љутим: тако су слабашна и ништавна та лепа ледена стакла која су украсила земљу. Ломе се као љуске и иза њих остаје опет слика изгаженог блата од синоћ. Све је још ружније него што је било: јутарња лепота дворишта само је подла варка. А тада преко изровашеног дворишта ступа мајка и на дугачком конопцу простире рубље које испушта облаке беле, загушљиве паре. Све се испуни влагом која непријатно хлади, а ускоро се земља опусти, велике црне грудве ољизгаве, кристални остаци леда се искаљају. Почео је нови дан. А отац, нејаки створе, зар њега нема? Има га, разуме се, али и то сећање је тако искидано и непоуздано. Чујем жагор и цику деце која јуре за лоптом на парчету испуцале ледине са које се недавно повукла вода. Стали су кратки летњи ветрови, све је мирно у поподневу, једино весела цика деце одлеже под небом. Журим да је достигнем, гацам по прикрајку, мала боса стопала упадају ми у пукотине. Седнем и шћућурим се а пукотине се састављају и штипају ме за дебело месо преко танког ланеног платна мојих панталоница. Померам се са пукоти​не и намештам у улегнуту, 79

тањирасту корубу земље. Осећам неко време како је одлепљена и покретна по​да мном, а онда ме занесе игра. Дечаци трче као у заносу, прште под њима парчићи суве, поткорубљене земље, падају и задржавају се на рукама па изгледа као да су загледани у дубину земље, изврћу се на лећа, стварају непредвидиве гужве па вичу из петних жила једни на друге и млатарају рукама; све је то тако смешно, тако смешно, очи ми горе од заноса, кликћем од радости, тако су ми драги ти велики, паметни дечаци. У срцу ми је оданост, испуњава ме жеља да учиним нешто за њих па да ме окруже и да ми нешто кажу. А онда фијукне изнад мене лопта и котрља се далеко, чујем како учу разочарани. Моја клацкаста коруба одбацује ме увис, трчим неспретно за лоптом док ми ноге упадају у велике пукотине, а мале ме штипкају за табане, трчим и, ево, већ сам код лопте, а преда мном — отац! С одвратношћу прескаче лопту друскаво корачајући преко коруба које се ломе под њим, хвата ме за руку и води, a ја се осврћем и преко рамена видим како су се дечаци љутито и разочарано узмували, после чујем иза себе тутањ некога од њих и мукли ударац по лопти коју он из даљине враћа у игру. „Не блени по цели дан у те дангубе", каже ми отац, „у те сите и разуларене дангубе, неће те ничем добром научити". Каже ми то неким тврдим, опорим и беспоговорним гласом од којег ми се скупља јед у грудима; каже ми то, или нешто друго, или не каже ништа, више и нисам у то сигуран, али јед осећам још увек, он je остао, мада ме више не пече, тек успомена, глупо и неразумно сећање. Чудно je то са оцем. Замислим се понекад и мо​гу да видим његов лик, да чујем његов глас, лепо ви​дим да је присутан, али сећања нема; стварно je ту, али зашто je ту и шта говори — не знам. А сећам се како сам вриштао кад ми је стрина Ранка растезала ножне прстиће, како сам се бацакао и отимао, а опет уживао у тугаљивом болу и њеној упорности да се рве са мном, упамтио сам како је тада било светло и топло у дворишту и како ме је кроз рам вра​та гледала замрачена тишина куће у којој се умањивало и губило оштро, блиско зујање мушица. Сећам се топлоте грубог шљивовог стабла које ме боцка по лицу док се кријем иза њега, сладуњавог мириса жуте смоле која ми се лепи на прстима, уплашеног гла​са баке Лене која ме тражи по дворишту; уживам у тој безазленој игри, срце ми трепери од радости. Сећам се ледених ветрова и замагљеног прозорског стакла, мириса печеног белог дулека, сита над пламеном на којем се расцветавају пуцке, топлоте божићне сламе под столом, мириса љубичица под кру​тим, шуштавим лишћем шумарица, мора нежних, 80

плавих никсица под багремовима; сећам се туге кад видим да су никсице добиле црвене преливе, јер тада почињу да вену и нестају. Има тако нежних ствари на овој земљи којима je боја смрти црвена. He трају да поцрне. Изгоре у ватри. Сећам се усамљених жбунића отровног, зелено–жутог кукурека, мириса импрегнисаних прагова на прузи и тутња воза, топлог, нагорког мириса врба, промајних спрудова и бацакања у бистрој води, жена које пљискају белим снопићима лана и конопље, укуса зелених кајсија, опојног јутарњег мириса замбака који просипа жути поленов прах, грабежи за црним и сурим дуткама на међама у пољу, опорог воња престајалог, сасушеног ђубрета у стајама, хладног, црвенкастог лишћа купинара у кукурузиштима, меког и лепљивог руна оваца, белих јарића са ресама, свирала од тек напупелих прутића врбе, јеке гласова у топлим вечерима, сунчаних јутара, узбудљивог мириса расцветалих воћњака. И данас као да видим редове бујних, копљастих, пепељасто– зелених перуника како се огледају у плиткој води мочвара иза градина; целог дана надлећу их вилински коњици прозирних крила, а увече тону у неземаљско брујање у коме разазнајем дозивајућу, изгубљену, чежњиву јеку пуноглаваца. Сећам се сно​ва: лаког и чаробног лебдења над пределима које познајем, али и тешких мора: лежим над безданом подупрт стубовима чији се крајеви губе у сивој, лепљивој магли дубине, а са обала пружају на мене руке страшна, нема и злобна лица; не могу да се макнем и дозивам, дозивам, али речи не иду далеко, падају у кратком луку, крај стубова, у бездан, као мртви врапци. А кад осетим да сам малаксао, да ћу се стровалити у суру маглу дубине, будим се у усталасаној тами собе и навлачим покривач преко главе, одбојан за хук и невид ноћи. Тако се сећао Зоран. А Михајло је корачао улицама прохујалих година и тражио реч, звук, покрет и миг опомене. Али свуда је видео само хитре коње дана који су њиштећи про​лазили, пролазили, без трагова, без трагова. Дете се родило у касну јесен; под небом без свет​лости клатиле су се голе гране дрвећа, дували су хладни, мокри ветрови а за ноге се лепило шарено, натруло лишће. Вељковићи су дошли на повојницу чисти и свечани као причешћени, пуни заразних осмеха и благослова, љубили се кратко и суздржано расхлађеним уснама, одвезивали своје танке ЧЕСНЕ, вежене пешкире у којима су биле погаче и печене кокошке, Михајло je точио и проливао своје прво вино, у кући су гореле ватре.

81

Витомир и Тихомир, којима су деца била више мука него радост, дошли су касно и узгредно, кад се у кући упалила жута светлост, прикључили су се весељу и не спомињући повод — уснулог дечака који се клатио у љуљци над креветом. Петковићи нису дошли. Гегали су се за својим пословима, мували по авлијама и лупали на дрвљаницима, подизали оковратнике и стресали се од влаге која им се увлачила у кости. Али кад би угледали Михајла, усправљали би се, развлачили уста у осмех и довикивали отуд, са пристојне удаљености, незграпне, безазлене шале.

— Где ти je капа, Михајло, да је исцепамо! Родио се још један Бајкић!

— Нек ти je срећан син, Михајло! Али кад се Бајкићи рађају ми подижемо веће плотове!

— Не журите — одговарао је Михајло кроз смех — кад дође време, рећи ћу вам! За сада у мојој кући има хлеба!

— Шалимо се Михајло, шалимо! Нек je дете живо! Осећао je Михајло да су збуњени Петковићи, да у њиховим шалама нема жаока, и радовао се. Црвенео се кров његове нове куће међу петковићким чатмарама покривеним поцрнелом ћерамидом, мировао je у заветрини његов млади воћњак. Гледао је топлу светлост која се урамила у прозору, слушао раздрагане гласове и осећао неко распињуће задовољство што je издржао. Живот му је личио на велику сте​ну коју je требало само померити из гнездишта и гурнути низа стрмину, а она онда сама узима замах и, тутњећи, незадрживо јури даље, крши и ломи све пред собом. Дете је расло на Миланкиним грудима, пуним млека. У пролеће, кад су грунули први топли дани и кад је почела да га износи из куће, оно је већ гугутало и, смејући се окицама које нису жмиркале због светлости, пружало ручице дозивајући пролазнике.

— Зоран може са мном у виноград — рече Миланка. Тако изрече пресуду и Зоран у првој години свога живота упознаде осаму брда, док се љуљао између стабала младих бресака, загледан у небо којим су промицали бели облаци и птице.

82

X

Тешко би било човеку са стране, који би дошао у Дубицу и распитивао се о људима, да поверује да ћe Михајло Бајкић постати скелеџија. Зашто би, питао би се тај странац, млад и школован човек, запослен у фабрици, додуше као радник али са лепим изгледима да добије и неко чиновничко место — зашго би тај човек прихватио тегобан ноћобдијски посао скелеџије и проводио време у немиру лађарске кућице на обали, на удару људима, ветровима и водама? То је, наравно, била истина, али кад је остарели власник скеле Петар Јовановић почео да тражи помоћ​ника, Дубичани, ипак, ниједног тренутка нису били у недоумици. Тврдили су да ће то бити Михајло Бајкић; о себи самима знали су они више од свима доступних истина. Никад Михајло није потпуно напуштао Мораву. Растрзан између фабрике и винограда, гонећи неуморно себе с једног хоризонта на други, увек je на Морави налазио своје одмориште и утеху. Често je у праскозорје, са само њему знаних места на обали, бацао удице НА CTPУK, а предвече, кад се враћао с посла, извлачио из зелене воде леполике, дугорепе мрене или жутотрбе шаране, а понекад, ређе, и покојег мањег бркатог сома. Целом Доњом малом ширио се тих вечери лепљиви мирис пржене рибе који je од памтивека измамљивао Дубичанима осмехе, а да ни сами тога нису били свесни; веселио их је залогај који je био плод умења, а крстили су се и захваљивали Богу за трпезу коју су пунили зној и жуљевите руке. За топлих летњих дана долазио је Михајло и даље, мада све ређе, на купање. Гледали су га Петковићи са обале, у пролазу, како препливава брзаке и ломата се по тињавим спрудовима, одлазили у своје жегом запаљене забране, косили траву по увратама, хранили краве, а онда, сломљени припеком, лежали у испрегнутим колима испуњеним травом која je опоро мирисала на земљу. Тада, борећи се против омаме врелине и дремежа, долазила им je у свест нејасна, далека мисао о дангубама и нерадницима, о људима с оне стране њиховог мучног, али благостањем испуњеног живота — мисао коју су вазда слушали саткану од речи клетве и претње. Изненада би онда постали убеђени да живот доказује мудрост, у коју су они веровали, да ивер не пада далеко од кладе, да се Михајло тих летњих поднева 83

враћа у далеку таму прошлости из које допиру до њих, мутни и нејасни, одјеци вечне завере; узнемирени, превртали су се на спареној трави, док je на зренику, над пољима, треперила јара. Предлог да се запосли као скелеџија измамио je Михајлу неки зачуђен осмех. Прометна Петрова скела доносила je много новаца.

–– Колико бих зарађивао? — питао је Михајло.

–– Двадесет динара дневно — рекао је Петар — а у бакшиш нећу да се упуштам. У фабрици је зарађивао петнаест.

–– А како бисмо радили?

–– Дан и ноћ ја, дан и ноћ ти. Сваког другог дана, значи, био би слободан.

–– Размислићу, чика–Петре! — рекао је Михајло.

–– Дођи синко — убеђивао га је Петар — неће ти бити рђаво. И знај да си ти једини кога желим на скели. Велика је одговорност тај наш лађарски посао. Једино у тебе имам поверење. Знам да ти је и у фабрици добро, али почео си да се кућиш, а овде ћеш више да зарађујеш и имаћеш слободног времена и свој посао да порадиш; и на Морави си.

–– Добро — рекао је Михајло — добро. Мислим да ћемо се нас двојица слагати. Причао је увече Миланки о свом разговору с Петром, опрезно и издалека, нехајно увеличавајући изгледе које је пружао нови посао, прибојавајући се отпора, јер је у себи већ донео одлуку. Миланка се узнемирила. Гледала је у страну, мрштила се и трептала, али, зачудо, није рекла ништа; преломила се тако брзо и изненада у његову корист да он не издржа да се не насмеши од задовољства. Мрзела је Миланка његове јутарње одласке, самоћу, приче о пану Пепши и оцу Хусаку, о кувању, о клерама, сушарама, центрифугама, његово сиво памучно, радничко одело натопљено сладуњавим мирисом меласе, грудве прљавог нагорелог шећера које је вукао по џеповима. Она је волела да прекопава и ситни топлу земљу у пролеће, да сеје кукуруз, пасуљ, тикве, краставце и бостан, да прави леје у башти, расађује струкове црног и белог лука, паприке, патлиџана и купуса, да гледа како влатају биљке, како се листају или расцветавају на топлом сунцу и замећу плодове. Али видела је да њени нови укућани не деле ту љубав према земљи. Михајло јој је стрпљиво помагао, али увече је причао о фабрици, доносио у кућу тутањ машина и заморну вику и расправе људи напетих живаца под врелим стакленим крововима. Потајно се плашила да ће га непознати свет 84

фабри​ке, чију замамност је ценила према његовим причама и осећала као супарништво, сасвим одвући од земље, од јединог смисла живота који је знала и волела. Зато се радовала његовој одлуци да напусти пана Пепшу. Био је ближи и слободнији. Ближи и сло​боднији. Размишљала je понекад, док би прекопавала ве​чно уледињене уврате удно баште, зашто Михајло не воли земљу и мисао јој се с горчином враћала на свекрву. Каква je то жена која туђу земљу обрађује а своју неће, која туђе прагове и туђе зделе воли ви​ше него своје? Није ништа знала о самоћи, беспомоћи и страху мајке; долазилa je из племена и мислила је племенски; није знала за поразе.

–– Мајко — рекла je притворно — не мораш више да радиш, сада смо ми ту. Не мораш више да одлазиш Петковићама, само те искоришћавају.

–– Па мени je то задовољство — рекла je Лена. — Они ме не терају ништа, ја то сама желим. Добри су људи, толико пута су ми се нашли у животу. Ја то умем да ценим. А и сада ме плаћају, не остају дужни.

–– Ако баш желиш да радиш — рекла је Миланка стискајући усне и гледајући преко воћњака у поља — онда ради код своје куће. Ове ледине нису биле никад прекопане док ја нисам дошла, а то je добра земља!

–– Зар сам те зато довела у кућу — прошапутала je Лена — зар ти да ми судиш? И отрчала је плачући Савети да се јада. А Михајло их је увече затекао одвојене и закључане у својим собама. Нагађао je разлог њихове свађе и опет je псовао луду подбрежанску фамилију, лажовског, маторог оца и превртљиву браћу која знају само да пију и да се церекају. Вељковићи су сазнавали повремено о томе, од гдекојег злурадог Петковића из комшилука. Али ни​су се због тога узбуђивали. Псовали су и они њега, смејући се, онако пријатељски и родбински, и опет долазили, наздрављали и шегачили се. И сада су дош​ли. Распитивали су се о његовом новом послу, мудро климали главама и смишљали досетке.

–– Како ћеш ти, тако пргав — питали су га — кад ти на скелу уђе Белча Гргић који не плаћа ни пекару хлеб? Како ћеш од њега скеларину да наплатиш?

–– О, само да га домамим у скелу — смешио се Михајло погађајући њихову жељу да се шегаче — избацићу га насред Мораве 85

као куфер!

–– Ха-ха-ха! — смејали су се Вељковићи —то би му било прво купање у животу! Опуштао се и разгаљивао Михајло у разговору са њима. Али кад су одлазили, враћао се опет својим мислима, затегнут као струна. Размишљао је о свом но​вом послу. Чика–Петар је био добричина и размазио је народ. Многи су се правили да немају новац и остајали дужни по неколико дана, а онда мутили Пе​тра, уздали се у његово ослабљено памћење, и обично би им пошло за руком да забуше. У томе су предњачили Петковићи. Злоупотребљавали су обичај, који је наметнула сиротиња, да се плаћа по повратку с пијаце. Сиротиња је плаћала, а они су и онда измишљали да су сав новац потрошили, обећавали за сутра, стварали пометњу.

–– То код мене неће да пролази! — изрече Михајло наглас своју мисао.

–– Шта? — упита Миланка зачуђено.

–– То. Да Петковићи плаћају у повратку. За њих важи одмах.

–– Свакако — рече Миланка која је наслућивала о чему размишља — свакако! Михајло спроведе своју намеру већ првог јутра. Дошао је на обалу рано и натерао Петра да дигну патос и исцрпкају прљаву воду која се навирила у скели. Сам је онда опрао даске у плићаку и састругао са њих сасушену балегу. Вратио је патос у скелу и гледао како се мокре даске пресијавају под првим зрацима још бледог јутарњег сунца. Био је задовољан: нико не памти када је скела опрана последњи пут; сада се на први поглед могло видети да се овде догодила озбиљна промена.

Ceo је на клупицу поред витла и гледао преко воде која се пушила у правцу одакле ће наићи први путници — поспани, клонули радници из треће смене. Петар je гледао њега и сме​шио се.

–– Ново сито о клин виси — рече. Али Михајло се само насмеши половином уста и настави да гледа кроз бледе камаре магле које су се вукле средином реке. Путници наиђоше готово истовремено са обе стране. Радници од преко позваше неколко пута полугласно, свикло, тек да се најаве, па поседаше на стрмину обале са ногама у песку и запалише цигарете; била je то прилика да се одморе и нису се никада љутили због чекања. Путници из Дубице, ка​ко je ко наилазио, застајали су кад би угледали опрану скелу и Михајла у њој, кашљуцали пригушено па силазили несигурно, називали му добро јутро и ређали се са својим

86

корпама и џаковима крај канате. Ускоро, на колима, стиже и стари Бошко Петковић са синовима и снајама.

–– Гле, гле — узвикну лукаво и додворно — имамо новог морнара! Срећно ти било, Бајкићу!

–– Да кренемо! — викну Петар и поче да одвезује скелу.

–– Прво да наплатимо — рече Михајло мирно и нагази ланац.

–– За то има времена — рече Петар у неприлици — кад се врате.

–– Имам рђаво памћење. Можда ће се неко вратити и возом. Новац! Жене почеше да завлаче руке у грубе вунене јакне и да дреше марамице са ситнином, мушкарци да претурају по џеповима.

–– Шта ти је, Михајло — поче да се врпољи стари Бошко — откуд ћу ја са колима и воловима у воз? Платићу кад се вратим!

–– Кад се вратиш, платићеш за повратак, а сад вади новац! — рече Михајло тихо, леденим гласом, у тишини која je настала.

–– Али, немам новац, човече!

–– Испрежи — викну Михајло и ухвати се за јарам — немам времена за расправу, људи чекају на другој обали!

–– Добро — рече Бошко и позелене — платићу, не дирај кола!

–– Ми немамо новац — рекоше скоро плачно две младе жене из Горње мале и зацрвенеше се као булке — ми заиста немамо новац.

–– Добро — рече Михајло гледајући у Бошка и изазивачки наглашавајући сваку реч — платићете кад имате! Тресну ланце да зазвечеше, опусти витло и мот​ком, коју је као полугу подбио под навоз, одгурну скелу тако снажно да се људи заклатише од покрета. А кад се скела испразни на другој страни, група радника лагано устаде и поседа по канати. Гледали су у Михајла и смијуљили се. Видели су са обале шта се догодило.

–– Срећан почетак! — рече Драгиша, Михајлов исписник. — Видимо да си кметовом брату наплатио возарину. Можда ће Светозар joш и зажалити што те није узео за деловођу!

–– Можда, кад види каквог је ревносног чинов​ника изгубио!

–– Шта се ту може, разни људи разне ћуди! — рече Петар себи у браду, више да прикрије радост што ће посао с Михајлом кренути набоље, него да се утеши што ће Петковићи сад псовати и њега.

Тако је Михајло отпочео свој лађарски посао који га је испуњавао неким необичним задовољством. Би​ло је то место на коме је могао 87

да испољава своје лично схватање правде. Чипавим газдама наплаћивао је редовно и приљежно, са посебним ритуалом, да се види и чује, да се сви осведоче како се газдама нера​до плаћа, али морају, код њега морају, а сиротињи je понекад гледао кроз прсте и такође стављао до знања да тако хоће, да се њему тако хоће. Било је мећу том сиротињом која je код Михајла уживала привилегију бесплатног превоза разних посрнулих људи, окорелих пијанаца којима су се Дубичани већином подсмевали, а не ретко их и злостављали. Богаташи су користили њихову слабост и општу одсутност сажаљења и за мало ракије или вина до краја рабили већ оронулу снагу ових несрећника. То одсуство сваке људскости код богаташа, та страшна грамзивост храњена људском несрећом, чинила je да Михајло, упркос свему, rajи наклоност према тим људима. Кад би неко од њих наишао, мирно и заштитнички гурао би га да седне на сигурно место, на патос крај канате, није му ни спомињао новац, а пос​ле би му помагао да изађе, и у том његовом односу било је такве озбиљности да се људи нису усуђивали да изрекну било какву примедбу на рачун несрећника, која би у другим приликама била неизбежна. Десило се једном да на обалу дође, ко зна из каквих разлога, вечно пијани Вита Попић, висок и мршав човек, страшило које клепеће улицама клатећи се на дугачким ногама и ширећи задах стаја у којима je понекад радио и увек спавао. Ишао je ули​цама миран и нем као дух, задубљен у себе и, рекло би се, без сазнања о томе да постоје људи. На такву мисао наводила је чињеница што се људима обраћао ретко чак и кад је био трезан — а и то je, опет, било ретко — а кад је био пијан, све што je од њега мо​гло да се чује било је одсутно, неразговетно, грлено мумлање — неповезани, искидани говор упућен никоме, обрачун ко зна са којим давним и заборављеним тренуцима његовог живота. Али ако се он људима није обраћао — они њему јесу. Укали би непристојно за њим кад би минуо улицом, или би, чак, остављали посао у авлији и долазили до капије, кривили вратове и говорили којешта у његова осушена и слом​љена леђа, церекали се, задовољни својим чином, на​пором који су учинили да обележе појаву пропалог човека. А Вита се тетурао, неприродно високо подигнуте главе, и није примећивао ни њих ни њихове у нереду разбацане куће међу шљивацима, ишао је никоме и нукада, тражио нешто што није имао нити је знао да ли постоји. Сада је седео на обали у чудном положају — гла​ва му је скоро додиривала ноге, а руке климаво лежале на крилу. Сунце се клонило 88

западу, људи су се враћали из града и у групама пролазили поред њега, добацивали му успут понешто и журили у село, а он је и даље немо седео и клањао се својим ногама. А онда два дечака, од оних који су хтели да се превезу у град, зађоше иза његових леђа и, изазвани својом жељом да се истакну и неочекиваном приликом, почеше да се клибере и дошаптавају. Један од њих приђе му и сасвим лако удари га ногом у задњицу. Ударац се одрази на Витиној глави која се мало заклима, али се он и не окрете да види шта се догађа. Дечак га онда удари јаче и све се понови као и прошли пут; закључивши да су открили добру забаву, дечаци почеше необуздано да се смеју. Занети, нису ни при​метили кад је Михајло привезао скелу и кренуо пре​ма њима. Тек кад се испео до њих, они обратише пажњу на њега и, покушавајући да схвате његове намере, престадоше да се смеју, али лица им остадоше развучена; нису сматрали да чине нешто ружно и били су спремни да сваког тренутка наставе своју игру. Михајло приђе дечаку који је шутирао Виту, стеже га полако и чврсто за раме, загледа му се у очи и рече разговетно да чују људи који су стали, знатижељни да виде шта ће се десити: — Не чини то, синко! Он је МУЧЕНИК. Велики је грех тући тог сиротог, напаћеног човека. И окрете се од њих и сиђе у скелу стиснутих вилица, не гледајући ни у кога. А залеђени дечји осмеси истопише се, очи се проширише и сенка мучнине и страха прелете преко њихових лица. Збуњено се измакоше правећи непотребне и ситне кораке. Потражише погледом охрабрење од људи који су још увек стајали на обали, али они сагоше главе, гдекоји од њих закашљуца приносећи руку устима, и пођоше, свако у свом правцу, једни према селу, други у ске​лу, смркнути и неразговорљиви. И дечаци пођоше према скели, али се предомислише, проћућорише нешто па се лагано упутише назад у поље, узаним пра- шњавим путем кроз кукурузе. Једна реч учини своје. Вечно пијани Вита Попић, кошчато климаво стра​шило, неми дух који данима и ноћима плови улицама са главом изнад тараба, доби тог дана, под већ ослабелим поподневним сунцем, овде на обали, у присуству шарене гомиле намерника, једну нову и застрашујућу димензију.

89

90

XI

Једанпут годишње, на Благу Марију, изгледало je да се цело Равново сели у Дубицу. Највећи део варошана ишао je тога дана у госте код својих рођака, пријатеља или познаника, давнашњих и скорашњих — јер већина сељака сматра за своју част да има познанике у граду и да их позива у госте — а други, мањи део, није пропуштао сеоске заветине поради по​сла. Били су то продавци слаткиша који су своје пли​тке тезге, препуњене шареним, правим и кривим лулицама, шућурцима, загоретинама са орахом или сусамом, лизалима на дрвцету и свакојаким другим шећерлемама маштовите израде, носили на глави, бозаџије и сладолеџије са ољусканим колицима, продавци клакера и јефтине бижутерије ручне израде, организатори разних веселих игара као што је набацивање алки на флаше и погађање конзерви са три лопте, коцкари са малим рулетима, варалице на три кар​те или шибице са својим помагачима, и на крају свирачи — ћеманџије, хармоникаши, басаџије — сав тај вашарски, бучни декор који је неодољиво привлачио децу. Дубичани су узвраћали посету на Госпођиндан, крајем лета, када је био вашар у Равнову. Одлазили су још ујутру, празнично обучени, целе породице, сви који су могли да пешаче, свраћали код родбине, ако су је имали, да се одморе и освеже, а ако нису, одлазили одмах на вашариште и натенане, са блаженим осмесима, обилазили големи вашарски, прашњави, шарени пакао. Вашар у Равнову са својим великим рингишпилима, малим циркусима — у којима су девојке ходале по жици а Глупи Августи натеравали сузе на очи од смеха — егзотичним животињама, опсенарима који гутају сабље и ватру, људима без трупа, шатрама са певачицама, пивом и печењем, био је неодољив за Дубичане. Сатима су се врзмали пред свим тим провизорно скривеним искушењима, прерачунавали се ко​лико имају пара и за које уживање да се определе. У почетку разборити и шкрти, настојали су да се сумњичаво и потцењивачки односе према громко преувеличаваним вашарским чудима. Али током дана, ка​ко су се увећавали врућина и умор, губили би разборитост и у њих се усељавала нека скоро болесна жеђ да виде и упознају та незамислива чуда којих у животу нема нити може да 91

буде, која дођу однекуд и представе се само на вашару, данас па тек за го​дину дана, на идући дан Госпоине. На крају би, понети вртлогом, трошили без мере, улазили да виде све што се нуди, куповали свашта и, раздражених живаца, са нејасним осећањем да не чине добро, преувеличавали вредност онога што су видели или ку​пили и тако пропагирали дух вашара, изазивали и код других жеђ за уживањем, ширили заразу чуда; а продавци су осећали да се темпо убрзава и све громкије звали, све јаче трубили, све бешње гестикулисали, звиждали, скакали. Догађало се тада некима да потроше сав новац, а неразумна жеђ за уживањима не сплашњава, расте и даље, тресе их као грозница, па почињу да јуре познанике и траже но​вац на зајам, моле и преклињу, обећавају да врате двоструко; али никоме се тада не даје новац којим би и сам могао да купи какву ретку срећу и задовољство. Кад сунце почне да се примиче заранцима, умор свладава вашар и његова јека се смањује. Уморна и засићена деца почињала би да циче и вуку занете родитеље за рукаве, они би се мало опирали али би се затим нагло трезнили и, са киселим осмесима у којима се назирало разочарање, почињали да се разилазе. Отеклих ногу и прашњави, вукли би се равновским улицама, грдили децу која су нагло жеднела од јефтиних слаткиша и преслађених клакера, али ипак лупали на капије где би у двориштима при​метили пумпе и молили за воду. Навече су стизали у Дубицу охлађени и љути због прекомерног трошка и своје несхватљиве, дечје неразумности, подсмешљиво говорили о очигледним лагаријама и јефтиним триковима за скупе паре. Гледали су једни друге, закључивали да исто мисле, одмахивали и говорили: — Од штете вајде нема, али нека иде дођавола! Једанпут годишње човек може да се провесели! Али сада je била Блага Марија. Од раног јутра Равновци су наваљивали на ске​лу, а из Дубице, осим радника који су се превезли joш у зору, целог дана није било ни живе душе. Михајло и Петар, који je због великог посла дошао да помогне, гурали су моткама празну скелу кад су по​лазили с дубичке обале, да би што пре стигли преко где је чекао свет, и нису се ни обазирали на поље према селу да виде не трчи ли неки закаснели пут​ник; таквих тога дана није било. Али око подне при​мети Михајло једну прилику која се кретала према навозу. На први поглед запазио je да се прилика креће некако необично трапаво. Био je то мршави дечак у превеликој радничкој блузи и прекратким панталонама које 92

су откривале танке ноге, а разлог трапавости биле су тешке, превелике цокуле. Крај дечака пролазила је група празнично обучених и собом занетих варошана. Једни су ишли ћутке, са осмесима који су одавали уживљавање у сусрете који их очекују, други су се занимали једино за капуте које су због врућине носили преко руке, трећи су имали проблема са новим ципелама: застајкивали су, подизали главу пре​ма небу, мрштили се и лупкали врховима ципела о земљу; после тога неки од њих продужавали су кривећи ноге да умање притисак на болно место, а неки су, одлучношћу која није била у складу са тим чином, седали у траву крај пута, скидали ципеле, завртали ногавице и настављали пут боси. Али дечак није обраћао пажњу на њих. Корачао је одсутно и све спорије. Михајлу се, међутим, жу​рило. Стајао је једном ногом на навозу и чекао да дечак потрчи. Али пошто овај није показивао такву намеру, Михајло се намршти, одмахну руком и одгуриу скелу. Било је то у супротности са неписаним законима којима су се од памтивека управљале скелеџије на Морави. Петар зато нешто хтеде да каже, али ућута кад виде како дечак мирно седе на обалу и загледа се бесциљно у врбаке преко воде. Тако је седео и кад су се вратили. Они наставише свој по​сао не обраћајући више пажњу на њега. Како се примицало подне, путника из Равнова би​ло је све мање и ускоро обале сасвим опустеше. Пе​тар и Михајло задовољно одхукнуше, привезаше ске​лу и испеше се горе да ручају. До вечери више неће бити посла. Михајло узе купицу и оде да захвати во​ду на кладенцу ископаном у обали. Кад се враћао, примети дечака који је седео у трави подупирући се једном руком, преломљен у мршавом струку. Загле​да се подозриво у њега, а дечак му узврати паметним, разговетним, али заплашеним погледом од кога се Михајло трже; тај израз никако није пристајао ма​лом, детињем, испијеном лицу.

–– Куда си кренуо? — упита га Михајло. Дечак једва приметно слеже раменима и обори главу.

–– Зар не желиш на другу страну?

–– Немам новац — рече тихо дечак.

–– О — рече Михајло — ниси први кога ћемо да превеземо џабе! Требало je то одмах да нам кажеш.

–– Свеједно ми je — рече дечак — немам куда ни тамо.

–– Па зашто идеш? Дечак опет готово неприметно слеже раменима. Михајло изненада поче да разумева дечаково необично понашање и осети лаку руку сажаљења како га стеже за груди, под грлом.

93

–– Имаш ли кога? Дечак одмахну главом.

–– Како се зовеш?

–– Илија.

–– Јеси ли гладан? — упита Михајло после неког времена. Дечак је ћутао. Михајло му наједном приђе, провуче му прсте кроз косу избледелу од сунца, стеже је овлаш и подиже му главу навише смејући се широко и пријатељски.

–– Дижи се, момче Илија — рече весело заповед​ники — данас je Блага Мариjа и у Дубици нико не сме да буде гладан! Дечак устаде и поће за њим.

–– Петре — викну Михајло — ево, доводим ти на ручак госта! Петар је размештао сто у хладу иза кућице. Сад прекиде посао и загледа се у њих. Иако није чуо разговор, нагађао je о чему се ради.

–– Добро — рече. И скелеџије су заслужиле да имају данас госта! Дечак несвикнуто и снебивљиво седе на ивицу столице подаље од стола. Заруменео се од стида и несналажења кад су испред њега натрпали сарме, прасеће печење и комаде ЧЕСНОГ хлеба. Одбијао je да се послужи струганим реном у сирћету, без којега се у овим крајевима печење не да ни замислити, и црним луком, али je на крају појео више него њих двојица заједно.

–– Илија — рече Михајло кад су завршавали обед и кад се дечак измакао и ћутке загледао у земљу — заиста немаш никога?

–– Немам. Оца никад нисам имао, а мајка ми је умрла.

–– Где си био до сада?

–– Служио сам.

–– Зашто си отишао?

–– Отерали су ме. Али није ми жао. Никад ми неће бити жао.

–– Нису добро поступали с тобом? Дечак је само ћутке потврдио главом гледајући у земљу.

–– Петре — рече Михајло смешећи се — да узмемо дечка код нас?

–– Забога — трже се Петар — шта ти пада ла памет?

–– Илија — окрете се Михајло дечаку — би ли остао са нама?

–– Са тобом бих остао — рече дечак тихо.

–– Михајло, шта ти је, како ће са нама? — бунио се Петар.

–– Ја ћу те хранити — рече Михајло и не осврћући се на Петра — а спаваћеш овде у кућици. Наместићемо још један кревет. Али газда неће да те плаћа.

–– И не треба ми новац — рече дечак.

94

–– Није у питању новац — рече Петар — могу ја и да одвајам покоји динар за њега, али ко ће да брине о њему, па он је још дете!

–– Не треба да бринете — рече дечак — нико не треба да брине о мени!

–– Научићу те да будеш скелеџија — рече Михајло. — Волиш ли то?

–– Волим да будем скелеџија — рече дечак. И подиже очи у којима су се, као далеке, трепераве звезде у први сутон летње вечери, искриле сузе. Доласком Илије рад на скели добио je за Михајла нови смисао. Све што je радио или што је требало да ради, све што je било у вези са послом скелеџије и што се догађало овде на споју двеју песковитих обала, требало је објаснити детету Илији, учинити му доступним и разумљивим. И у томе настојању много од онога што je било само тежак рад и мукотрпна обавеза, постаде лак, пријатан и занимльив напор подучавања, а оно што je било лепо и раније, постаде још лепше: кроз срећни задовољни смех Илијин доби вредност првине, привилегију младости. Као и сви људи рођени у брдима, и Илија je имао неразуман, нагонски страх од воде. Михајло je то осећао и свикавао га пажљиво и стрпљиво. Говорио му je о вировима, брзацима, вртлозима, матицама и спрудовима, откривао му тајну њиховог настанка и постојања, опасности које крију и начин на који могу човеку да послуже. Илија се највише плашио брзака јер ту je вода била бучна и узнемирена, деловала моћно и несавладиво. Лишће које je jутром мирно пловило реком и изгледало сигурно и самоуверено на глаткој површини воде — да се није кретало човек би помислио да je на земљи — брзак би усковитлао, топио и вукао на дно, а после тога, кад би вода oпет потекла мирна и стакласта, лишћа више није било, на површину би изронио, кривудаво и с муком, као ошамућен, тек покоји сасушени листић, сада мокар и оштећен. Али Михајло je хватао Илију за руку и вукао га да гацају по брзацима, показивао му да je ту вода плитка, дно чисто, и страшни хук воде лажљив и безопасан. Шодер се измицао под њиховим ногама, голицаво мигољио под табанима, ударао их по чукљевима у свом шкрипавом и цангрљивом ходу под водом, они су се заносили, падали и задржавали се на рукама, засмејавали се због изненадног квашења, али страх је нестајао, утапао се у звук кључања воде и стругања камења по дну. Мирне воде показивао је Михајло Илији са обале. Скретао му је пажњу на ситне, једва видљиве вртлоre са рупицом у средини, 95

говорио о подмуклој мирноћи површине под којом је тамна дубина воде, тињаво дно и пањеви са жилама које чекају као зам​ке. Учио га је да плива и да притом не само разуме, већ и у своју корист окреће ћудљиви, непријатељски напор воде.

— Не пливај никад против брзака — говорио је. — Пусти да те носи, примири се, опружи руке напред и сваки час чекај да те набаци на плитко дно. А кад у мирној води осетиш да ти нешто вуче ноге према дну, не паничи се и не троши снагу да се што пре извучеш одатле. Људи се даве од страха. Напуни се ваздухом и нећеш да потонеш. Вода ће те окренути неколико пута и пустиће те сама да одеш куд си наумио. Илија је учио брзо. И брзо заборављао свој ранији живот. Тако је бар изгледало сваком ко га је видео како са вољом обавља лађарски посао и весело и стамено живи на месту пролазном. Нестало је његових спорих покрета, у очима се изгубио израз лажног дечјег пркоса који је скривао разбукталу ватру стра​ха. Гледао је у људе отворено. Речи које је овде слушао падале су као мелем на његову душу. Није се бојао. Први пут у животу није се бојао људи и чудио се томе. Понекад, док се скела споро вукла оплићалом реком, док је стајао на кљуну са ланцем у ру​кама спреман да хитро искочи и да је загати, размшшьао је зането и одсутно, борио се против нестварности својих нових доживљаја, убеђивао се да не сања злочести сан и да буђења неће бити. На свом очајничком путу кроз равницу мали брђанин је изненада наишао на људе који му, као у бајкама које није знао, дариваше неповредивост, учинише га значајним и издвојеним међу свим људима, надалеко. Одлегали су овде целог дана, и касно у ноћ, и рано ујутру, груби, дозивајући гласови, чуле су се претње и псовке; али било је довољно да се узрок претећег брундања света на обалама појави из своје високо издигнуте кућице па да се гласови покорно утихну, нестану, а после да се огласе опет тихо и услужно, чудни и непрепознатљиви. Изгубљени дечак Илија стајаше зачуђен под плаштом огромне моћи коју има скелеџија, овде на реци, између две обале. Пловила је скела увек исто, затежући своје челично уже оцрњено коломазом, а чудо неповредивости је расло, узнемиравало. Илија је покушавао да га некако изигра, смути, превари. Скакао је на први, надмен и заповеднички зов људи, журио, врждао витлом, гонио скелу мотком од обале, стражарио на прамцу па je опет гурао кад наиђе на брзак где je дно плитко; правио се да не чује Михајлово и Петрово 96

гунђање и придике да људима неће угодити ма колико се трудно и да, стога, не троши своју младеначку снагу. Али све je било узалуд. Људи су ипак смекшавали, послушно и снисходљиво извршавали његова упутства, макар их изговарао тихо, као молбу, макар их не изговарао.

— Илија, синко — говорио је бркајлија у умашћеном кожуху док Илија није стигао да било шта каже — ја ћу моја кола сасвим на крај, ништа се ти не брини, знам ја како треба! И ништа се ту није могло. Колико се више тру​дно, бивало je све горе. Ускоро, чак, проредише се сасвим груби, насилнички позиви: „Терај скелу, хеј, шта си се успавао!" и са обала, као поздрав, топло и пријатељски, одлегале су речи: „Илија, дете, идеш ли?" Илија je увек ишао. Више није требало псовати. Било је довољно да се каже: „Ево ме, дете, стигао сам!" Људи су заволели дете Илију. Покушаји малог брђанина да прозре лукавост људи и открије њихово право лице, да их натера на поступке које je знао и очекивао, пропадоше сасвим. Није жалио због тога. Напротив. Од самог почетка надао се свим срцем да му то и неће поћи за руком. И он заиста поче сада да заборавља оно што je знао и да верује променама које су се десиле. Али понекад, у тамним летњим ноћима, кад би га изненада тргао из сна снажни зов неког одоцнелог намерника, док би журио према скели увлачећи главу у рамена због свежине ноћи и нагло се расањивао, на неопрезно откључану капију његове свести јурнуле би авети прошлости, снажне, љутите и неопозиве речи оптужбе за грехове којих није било, није било, није било; Илија би још више увлачио главу у рамена и заклањао је лактовима, спреман да прими ударце и моли понизно и безнадежно. А тада би зачуо иза себе кораке пригушене у песку и схватио да то Михајло жу​ри јер не жели да га ноћу пушта самог. И авети су се примиривале, бледеле злобно и напуштале поприште. Михајло му је прилазио и, као да је погађао његов немир, започињао весело да оговара изненадног госта, да измишља разлоге његовог ноћног лутања; Илија је гутао те речи као у кусан напитак и смејао се звонким, необузданим дечјим гласом. За тренутак ишчезла свест о сигурности и надмоћи скелеџијског позива почињала је опет да се увлачи у њега. Гледао је беласање воде у ноћи, таму равнице над којом су светлеле звезде, ослушкивао звук воде и брујање жи​вота, удисао мирис реке и осећао да га снажне руке држе с ове стране страха, у заклону и сигурности једног посла који су људи тако неизбежно уважавали.

97

Догаћало се понекад да га Михајло пошаље у Доњу малу да донесе ручак, да јави нешто Миланки, или ради каквог другог посла. Ишао је Илија кривудавим пољским путевима и наједном осећао како овде, далеко од скеле и Мораве, онај недовољно схваћени, али тако благотворни, осећај заклона и неповредивости почиње да слаби, да испарава на сунцу и да се меша са мирисима прегрејане земље, бурјана у јендецима и жутих цветова дулека који су у нереду штрчали из врежа. Узнемирено је почињао да се разврће око себе, чинио напор, покушавао да се одбрани; гледао је у даљини ниске, беле куће утонуле у зеле​нило, под јаром поднева. Та слика села везивала је његову мисао неко време, али не зато што је могла да му врати осећај који је изгубио на усамљеном пољском путу, већ што је то било његово одредиште. Нешто касније већ је корачао под дудовима и промицао крај бројних кућа Петковића. Осећај несигурности тада се увећавао, почињао да га дражи до бола; бацао је брзе, очајничке погледе у дворишта не би ли угледао људе и уверио се да његова моћ постоји и овде, да су њени знаци урезани на њему и препознатљиви, да ће га људи дозвати пријатељски по имену и поздравити га. Али дворишта су била готово пуста, тек понеки старац лено је дремуцкао на сунцу, понека жена љутила се на живину, понеко дете играло се само и одсутно. И дошло му је да дозове те старце и жене и децу из дворишта и да им саопшти да је он дете Илија, да је његов пријатељ скелеџија Михајло, да и он ради тамо на скели, да je свима на услузи и да га цео свет познаје. Али, зар би могао да им то каже? Како су му такве мисли уопште падале на памет? Трзао се и грчио од стида пред сопственим неми​ром. Ипак, на једну капију морао je да покуца, некога je морао да дозове. Био је упућен у Михајлову кућу, морао je да се обрати Миланки. До малочас било je у тој обавези неке топлоте; али сада, пред капијом, док је снебивљиво гледао у двориште и чекао да га неко примети, готово се гушио од навале стида: није више разазнавао да ли је његов долазак овде био задатак који je морао да изврши, или je то само последица његове болесне намере да куша људе и доказује себи новостечену нерањивост. А кад je Милан​ка изашла и кад је рекао оно што је требало да каже, чудне дилеме je нестало али срце му je и даље лепршало у грудима као рањена птица. Зачуђујуће силовито, измичући се уназад, одбио је њен позив да уђе у двориште. Она се осмехнула не разумевајући његов стид, узела лончић и отишла да сипа ручак. Тада се из куће појави мали Зоран. Дошао je до капије, отворио је, протурио главу иза дирека и радознало га гледао својим крупним, 98

пријатељским очима. Онда се повукао, обесио се за ретке летве и гле​дао га осмехујући се детиње изазивачки, дозивајуће. И Илија je ушао. Стао je подаље од Зорана, савио се напред и тако, заустављеног покрета, смешио се детету док су му очи гореле.

–– Могу ли — рече наједном тихо и молићаво, не мењајући положај, кад Миланка дође до њега — могу ли да мало подржим Зорана?

–– Можеш — рече Миланка полако — слободно се поиграј са Зораном, он те воли. Илија испружи руке прилазећи Зорану, подиже га полако и нежно у наручје и наслони главу на његове груди изазивајући га да му завуче ручице у јаку, густу косу и да је чупа.

–– Наплави ми колица! — рече Зоран машући ножицама да га пусти. –– Хоћу — рече Илија, пољуби га у образ и пусти на земљу — кад идући пут дођем, донећу ти велика, лепа колица. А сада опрости, морам да идем, чека ме твој тата! Пође натраг, али на капији се заустави.

–– Како је лепо и мило дете, стрина Миланка, како je Зоран лепо и мило дете! — рече. Његов тужни, тихи, цвилећи глас утопи се у дубоку, непримећену јеку поднева. Нешто чудно и неодгонетљиво заигра Миланки око срца кад разабра те речи и кад се загледа у мршавог дечака лепих, паметних очију у којима je титрала сенка љубави и неразумног страха.

–– Да — рече она са кратким, збуњеним осмехом. А Илија се окрете и лагано пође у свој дом на обали.

99

XII

Освануо je дан без ветра и кише; чак je и сунце покушавало на махове да се пробије кроз облаке па je мокро дрвеће без лишћа добијало мало варљивог сјаја. Очи су се и нехотице подизале и кружиле по изненада проширеном видокругу. А јуче je целог дана шибала ледена новембарска киша и Михајло je, радећи на скели, непрестано сагињао главу. И сада, при помисли на јучерашњи дан, није се могао сетити ничег другог осим суженог простора пред својим ногама: пукотине између скеле и навоза, док је прозеблим рукама цимао и натезао мокре ланце да би била што мања, блатних, длакавих ногу крава које су ступалe преко те пукотине, расквашених опанака, климавог патоса у скели по коме је прштала киша квасећи ногавице, жуте мотке са посивелим крајем који урања у мутну воду, гвоздене ручке витла углачане од силне употребе. Илија je својски ложио КУБЕ — буре од смоле коме су додали чункове и вратанца — и у кућици je било топло. Али после кратког грејања напољу je било још хладније. Влага се увлачила у кости, тело се бранило од нагле промене непријатном језом и дрхтањем; зато je Михајло терао Илију унутра, а сам готово да није ни улазио. Какав тежак дан! Михајло са задовољством погледа на истањене, беле облаке и затресе главом да се ослободи заостале језе. Лена je од раног јутра пословала у дворишту и, гунђајући, корила их за неодговорно понашање у ве​зи са назиметом које није показивало добру вољу да се угоји, али je зато приљежно подривало и обарало плот, излазило у башту и гулило стабла крушака и кајсија, проваљивало у ров са репом, газило рен и празилук, до пола укопан, и чинило свакојаку другу штету; уствари, хтела je да покаже своје незадовољство што одлазе у госте Вељковићима које je веома брзо, пошто се ородила са њима, престала да цени. У гостима код њих била je само једном, убрзо после свадбе, и више не само да није одлазила, већ je настојала, колико год je то могуће, да их не примећује ни кад би они долазили у њену кућу. Одговарала би кратко на поздраве и весела питања, која су je живцирала из дна душе, и трудила се да одмах нађе неки разлог да се удаљи. Они су то примећивали, али, упркос томе, нису према њој мењали свој став и начин опхођења. Питали су је, 100

увек на исти начин: „Пријо, како си, може ли се?", и ако би њен одговор био исувише тих, неразумљив и одбојан, церекали се ма​ло, онако, на њихов начин; било je за њих нечег смешног и у томе што их стара прија не трпи. Миланка je слушала и добро разумела Ленино гунђање. Облачила је Зорану ново одело и умотавала га дебелим шалом нервозније него што je то иначе обичај кад се људи спремају у госте. Михајло je, као увек у тим приликама, узалудно тражио по џеповима старог одела њему преко потребне ситнице, јер их je Миланка joш рано јутрос преместила у ново које je сада било на њему. И тек кад је почињао беспомоћно да шири руке и псује, Миланка се досећала у чему је ствар и почињала да га грди што не пита пре него што дигне кућу на главу. Зоран je стрпљиво сачекао да га мајка обуче па је истрчао напоље. Мувао се око капије, стварао себи илузију да je спремање готово и да су већ пошли. Ускоро жеља му се испуни. Пошли су пребирајући по блату и држећи се за плотове и тарабе. А кад су се извукли из Доње мале, кренули су брже, јер главни друм је имао добру камену подлогу. Зо​ран je весело скакутао за њима прескачући рупе испуњене водом које су излокали точкови. У тим језерцима огледало се сјајно небо и Зорану се чинило да корачају по неком старом, избушеном платну, разапетом у ваздуху. До средине села не сретоше никога. А тамо, пред Гуглином кафаном, на вечном зборишту Дубичана, стајала je група људи. Михајло погледа према њима препознавајући их и заусти да их поздрави, али тада примети да га сви гледају некако посебно, укочено, и стаде изненађен, отворених устију из којих није излазио глас. Пре него што je успео да прогута пљувачку и да им се обрати, неко од њих рече, брзо и кратко: –– Дете се удавило!

–– Михајло тек сада затвори уста, прогута пљувачку, а очи му се мало проширише.

–– Ко ти je то рекао? — упита храпавим гласом у коме се осећао призвук претње. Човек увуче главу у рамена и погледа журно у врата кафане. Било je у том покрету нагонске одбране. „Ја немам са тим везе", хтео je да каже.

–– Живојин — рече — сада је дошао са скеле. Михајло улете у кафану. Живојин je седео за столом до шанка уморно ослоњен на лактове и гледао мутним погледом у празно. Трже 101

се кад угледа Михајла.

–– Истина је, Михајло — рече — било je страшно. Михајло се ослони рукама на сто и просу чашу ракије која начини таман круг на белом столњаку и оштро замириса.

–– Зашто ниси нешто учинио — упита тихо — зашто ниси нешто учинио?

–– Био сам на обали — рече Живојин и погледа га одоздо очима које су се болесно и уморно сијале — био сам на обали и ништа нисам могао да урадим, и не питај ме више о томе! Михајло се усправи и погледа около по кафани. Тек сад примети иза шанка мршавог и набораног Мошу Гуглу. Одело је висило на њему и изгледао je оронуо, готово старац. Гледао га је својим дубоко усађеним, избледелим очима немо и безизразно. Михајло се ћутке окрете и истрча напоље. Миланка je, са болним и заплашеним изразом лица, држала чврсто Зорана за ручицу, а он je гледао љубопитљиво али преозбиљно, као што не гледају деца: слутио je да се догађа нешто страшно.

–– Ja идем... на скелу! — рече Михајло и потрча назад.

–– А ми, Михајло, боже благи...! — викну Милан​ка за њим без наде да ће je чути и одговорити. Подиже Зорана у наручје, пође за Михајлом па стаде, окрете се и загледа пут Подбреге, бесциљно и ужаснуто.

–– Јавите мојима... по некоме... кад пролази овуда... молим вас! — рече она људима и заплака се. Михајло je јурио раскаљаним пољским путем, газио блато не бирајући сувља места, заносио се, посртао, неколико пута је и пао, али свега тога готово да није био ни свестан. Лагано, испод ледене коре ужаса, рађао се у њему бес. Сећао се помно послед​них дана, свега што се догађало, дозивао у свест сваку ситницу, сваку изговорену реч. Бубњале су му у ушима њихове, а он je своје изговарао сада поново, али другачије него онда, наглашавао их, викао, претио, изговарао их као чаролију која може да врати време уназад до оног тренутка кад се болна и неприхватљива чињеница још увек није била догодила. Али они су били глуви за његов вриштав и претећи тон, нису разумели његове злослутне опомене, нису примећивали његов бес; мирно, нехајно, са смешком, од- махивали су и говорили нешто што je била заблуда и незнање.

–– Не брини се, чика-Михајло — говори Илија док му се очи весело смеше — ништа ми се неће десити, умем ја да се чувам.

102

–– Али вода je сада велика, обала у обалу — виче Михајло снажно да му све жиле искачу по врату и дрмуса Илију за груди — скела се нагло цима, не можеш витл о да савладаш! Илија се као ваздух мигољи из његових руку, смеје се звонко и ускаче у скелу. Држи витло обема рукама, конопац је затегнут, витло се окреће брзо, али на крају се конопац мало олабави, Илија савладава витло и кочи га гвозденом шипком. Скела се мало цимне и креће на другу обалу.

–– Не брини, не брини, видиш да могу! — виче Илија, маше и одлази на предњи део скеле.

–– Немој стајати напред — виче Михајло — ске​ла се у матици трза, пашћеш у воду! Илија! Илија! Готово je позеленео од довикивања, губи дах, а дете само одмахује руком и смеје се.

–– Петре, не пуштај дете само у скелу, вода je сада опасна и за нас маторе и искусне! — виче Михајло и уноси се Петру у лице. Али Петар мрзовољно окреће главу и мирно, мрмљајући, одговара: –– Та шта ти је? Није му први пут! Михајло у бесу скаче на њега, хвата га за гушу, дрмуса, удара, шутира.

–– Не пуштај дете само, чујеш ли, не пуштај дете само, чујеш ли! Али Петар се извија, измиче, постаје недохватљив за његове руке и ноге.

–– Шта ти је — каже мрзовољно — није му први пут! Те мрзовољне речи сад болно одјекују у Михајловој свести, раздиру му душу. Он их одбија од себе, али оне опет долазе, наваљују, увлаче се у њега као усијано гвожђе. Малаксао, онемоћао, стаје. Не може више да се брани. Оне му победнички враћају у сећање оно што је заиста говорио.

–– Добро — рекао je мирно и готово незаинте​ресовано — само га ипак припази, још je неискусан. И чаролије нестаде. Време се није вратило. Илија je мртав. Обала je била пуста. Јечала je велика вода. У скели, у којој више није било патоса и која je због тога изгледала дубока и ружна, испресецана ребрима, седео je Петар. „Пустио je дете само", проби се до Михајлове свести тешка, чемерна, оптужујућа мисао, „пустио je дете само!" Али старац се подиже полако и ухвати се за слепоочнице. Та слика бола наједном ублажи, као видарски мелем, љуту, опаку Михајлову мисао.

–– Где је Илија — упита тихо — шта си урадио са Илијом?

103

–– Молио сам га да не иде — рече Петар храпавим, чудно истрошеним гласом — молио сам га да не иде, али није ме слушао! Био је тако весео, тако се смејао! Данас је леп дан, а тако мало путника. Од раног јутра мувао се по обали и изглеђивао иде ли који. Кад је наишла већа група, просто нисам могао да га задржим. А мени се није дало да уђем у скелу, није ми се дало... Ложио сам проклету фуруну, било ми је тако хладно и зимљиво у кућици...

–– Ко је наишао, ко je био у скели?

–– Не знам... Петковићи... да, Петковићи су били.

–– Који?

–– Радмило je био. Са женом и синовима и снајама. Више je било жена... Споро, неповезано старчево казивање, његов тихи, сломљени, шкрипави глас, пригушен хучањем воде, мучили су Михајла у коме je горела жеља да сазна све и одједном. Прекидао га је питањима, извлачио из њега, реч по реч, сваки детаљ несреће, бесмислено се напрезао црвенећи у лицу и стезао песницу као да тиме може да поврати старцу бистрину и моћ сећања. Али je на крају, ипак, из свих тих с муком казаних речи, саставио слику чудовишног догаћаја. Дакле, ти проклети Петковићи! Пошли су на пијац са својим бисагама и котарицама напуњеним пасуљем тетовцем, црним и белим луком, кромпиром, венцима сушене паприке, лонцима са сиром, замотуљцима ЧЕСНОГ хлеба и белолучене сланине за ужину. И журили су се, по обичају, да их у пазару не претекну Виринци, Супљани и Власи, и подло ласкали детету да им, случајем којим, не откаже превоз; а оно није на то ни помишљало, смејало се срећно што и данас има људи којима je потребно. А скела je у матици стала. Конопац се затегао и навоји у витлу почели су да пуцкетају. Погледали су Илију, а он je знао: требало je само намотати конопац на витло за још који метар, да се исправи задњи крај скеле, предњи копонац ће да се затегне а овај на витлу да попусти, и — матица је савладана. Ухватио је спретно углачану ручку витла и подигао је нагоре, скела се тргла. Притиснуо je ручку онда надоле, засметао му шип, гурнуо га левом руком док је читавим телом лежао на ручки и — тада се десило. Витло је поскочило навише и одбацило га као опруга; дете је полетело, као да је хтело да направи неки неспретни, смотани, сулуди скок уназад, и стрмоглавило се у мутну, запењену, разиграну матицу. Жене су кратко и уплашено крикнуле а онда je настао тајац. Нико се није помакао. Гледали су слеђени од страха у запењени водени 104

ковитлац. И тек кад се, далеко, тако страшно далеко од њих, појавио Илија и кад се зачуо његов танки, нељудски крик, његов последњи крик који je више личио на писак и цијук, и кад је опет нестао, а његов танани зов замро над водом, жене су завриштале. Тада се из кућице појавио Петар и разумео да се догодила несрећа.

— Бацајте даске — викнуо је стравично гласно — бацајте даске! Људи су се тргли и журно почели да бацају даске у воду, читав патос бацили су у сулудој пометњи која их je захватила, али Илија се више није појавио. Даске су пловиле реком саме и разређене. Неке je захватила матица и оне су се витлале на таласима и брзо одмицале, друге су пловиле споро и бесмислено, већ при обали; јер скела се сад кретала и ускоро je, тупим ударцем од кога их је подишла језа, ударила у навоз. Петар и Михајло заћуташе. Дете сироче, чију су љубав осећали као топлоту, као пламен, као сунце, нестало је заувек у мутном, из даљине тако лажљиво мирном, леденом простран​ству воде. Нејасно, тек као слутња, тукли су у њиховој свести дамари сазнања које их je испуњавало ужасом: далеко у врелом и прашњавом залеђу живео je Илија свој тешки и мучни живот и отимао се. А овде, на обалама, нашао је љубав и смрт. Знао je да се опире глади, хладноћи, несаници, презиру и мржњи, али није знао како да савлада лепокрилу љубав, да се захвали на пажњи, да се одужи за разумевање и доброту; изгорео je брзо и лудо у својој изненадној, краткој срећи. А тада, без најаве, мучки, усијани мач кривице прободе Михајлове груди. Несавладна, паклена топлота поче да се шири из рањеног места, болно се проби у мозак, удари на слепоочнице па се поврати у грло и загуши му дисање. Један кратки тренутак стајаше нем и збуњен, а онда се напреже тражећи кроз непробојне, густе пламене језике једну спасоносну мисао која je, потиснута и сломљена, лежала у њему. И најзад, уз његов моћни напор, она се придиже и проби до омамљене свести: „ДА САМ БИО ТУ, ДА САМ МОГАО ДА БУДЕМ ТУ, ЈА БИХ ГА СПАСАО. Пливао бих за њим кроз најподмуклије вртлоге и ма​тице, до најцрње дубине воде, до дна које вода шум​но откида и ваља, нашао бих га и спасао. Нема те воде, тог вртлога, тог кључа, тог брзака, који би спре- чили моју јаку руку да не прихвати дете Илију кад зов његов одјекне над реком". Слика скеле пуне заплашених и збуњених Петковића загонетно засветле у његовој свести. „Шта je то сад?" рече он, „да ли ja то 105

мислим да су они могли да га спасу? И загледа се joш помниje у скелу која се бори с матицом и слеђене људе у њој, чега више није било, у њихова бедна, укочена лица и сужене, замагљене очи. „Не", рече опет себи, „они то свакако нису могли". У слици онога што се догађало титрало je пред њим још увек нешто загонетно. „Али они су морали да га спасу", рече он наједном, „какви су то људи који гледају како се дави једно дете и не могу да га спасу?" Страшан бес, страшнији од воде која je хучала средином реке, поче тада да се ваља у њему. Навраћао се стално на овај тренутак кад je подла углачана ручка одбацила дете у воду, замишљао себе како скаче у хладну, запењену матицу и људе како укочено стоје у скели, а затим бесмислено бацају даске, бацају даске, и све је више постајао убеђен да су они, ти кукавни Петковићи, криви за Илијину смрт; а опет је знао да нису могли, нису могли. И у грчу мучења окрете се уназад према потамнелом, мразом спаљеном пољу, које се сада беласало под благом светлошћу слабог сунца, према нејасном обрису Доње мале где су под оголелим дудовима били раштркани Петковићи и, у муци својој, загледа се у њихов живот. Тада издалека заискри једна нејасна мисао кoja je личила на одгонетку и одговор: смрт je била у њима. У њиховим животима лежала је тајна смрти детета Илије. Михајло их je гледао, присећао се свих стотина хиљада, милиона и милијарди тренутака њиховог жи​вота, и све више постајао убеђен да су они пресудили да умре дечак. Смрт je била присутна и кад су се рађали Петковићи. Тамне звезде на небу, а осветљава се земља. Кад се ноћ и дан сусретну и изједначе, кад се измешају у оку и више се не разликује небо од земље, и све се смањи и истопи, и на целом свету остане само Доња мала — једна међу снајама њиховим завришти. Пробуде се Петковићи, извуку испод својих дебелих црно–црвених черги и грубих губера од поздера, навуку чакшире и гуњеве, гледају из смрдљиве таме својих кућа у бледо светло што надире кроз мале, решеткама оковане прозоре и изађу у све​жину јутра дршћући од језе. У влажном, још непокренутом ваздуху јутра мирише млада априлска трава и тек извлатало лишће, бело од росе. А они шљапкају по блату, журе да дозову бабу Смиљану. Никад није рађала, никада није волела децу, а под старост дошла јој нека покајничка мудрост да порађа жене. Петковићи су je презирали; стариjи је памте и другачије — опружену крај плотова, преко изгњечене отровне кукуте, ознојену и дахтаву, и свакојако још, и смеше се накисело и пљуцну неприметно у јендек — али сада се 106

удворно нагињу преко њеног плота јер једна снаја треба њену покајничку мудрост. И баба Смиљана, која их већ данима ишчекује, излази са својим бљутавим осмехом услужности, гега се пред њима кратким корацима — јер по блату не може се бог зна како важно корачати — и улази у кућу одлучно, као стари знанац и добродошао гост, а груди јој се надимају поносом бедника коме су наједном, макар и за кратко време, за једну строго прописану прили​ку, широм и пријатељски отворена вечно одбојна газдинска врата. Жене су већ унутра, усплахирено cе дошаптавају, понека од њих и сама нешто зна, предлаже да се предузму неке мере, али баба Смиљана, сад пословна и тајанствена, одмахује руком на све предлоге; прилази жени у кревету, ставља јој хладне руке на слепоочнице, више као утеху и освежење, открива је па јој масира омекшале слабине, почиње да прича, најпре шапуће нешто неразумљиво и монотоно, а после гласно, испрекидано, молећиво–заповеднички. Младици тај говор допире до свести као музика, улива јој нову снагу, цикне још једном кратко, угризе се за руку, напрегне се и осети како јој се утроба покренула. Дете заплаче на рукама бабе Смшьане. Она развуче крезуба уста у лажни осмех радости и неприродно зацичи својим оштећеним гласним жицама: –– Мушкарач je бог да га пошиви! Жене загаламе и узмувају се, саплићу се по не​равном земљаном, расквашеном и испљуваном поду, дахћу и зноје се у спарној, прегрејаној соби. Деца, која су већ поустајала, зебу у хладном предсобљу, тискају се на вратима и знатижељно лове тајанствена узбуђења која je тако неочекивано донело јутро. A кад се унутра све стиша и кад им кратко саопште да се родило дете, размиле се разочарано по дворишту: од толике тајанствености, узбуђења и галаме она су очекивала неко веће чудо. Ћутљиво се мотају около и не схватају зашто је људима потребно да се узбуђују због једног детета. Понека старија девојчица, која мисли што и сва остала деца, направи се тада да разуме загонетку рађања деце и каже тихим, значајним гласом: –– Стрина Загорка родила дете! Али деца je само погледају мрко и незаинтере​совано и наставе да претражују кутове дворишта у намери да нађу неку случајну забаву. Доња мала је већ оживела и сад се преко плотова довикују мушкарци, одјекују шале и гласан смех. Али ускоро то престаје. Петковићи којима се родило дете упрежу краве, зачује се клопарање 107

кола, па кратки заповеднички гласови у којима трепери љутња што се окаснило с пословима. А кад се сви разиђу и двориште утихне, чује се под дудовима баба–Смиљанино шушкетаво пренемагање док je жене служе сиром и ракијом. У Михајлу кључа бес; он зна да ће улизички гласови петковићких жена до вечери постати ледено пословни и да ће ујутру већ звучати злобно и непријатељски као зоље у лету. Смрт детета Илије Петковићи су припремали о благданима. Она je у њима кад полазе у госте. До последњег тренутка мувају се по баштама, стајама и кокошарницима, а онда одлазе на бунар иза куће да се умију, оперу руке и ноге, па облаче своја ЦРКВЕНА И МРТВЕНА одела, упрежу коња у шпе- дитер, галаме, вичу на децу, присећају се нечега што су заборавили и горопадно псују све и свашта, а онда се наједном смирују и пењу у кола за ту прилику застрта сеном, домаћин седа на предњу клупу прекривену новом чергом, и укрућено, као да су данима припремали овај свечани одлазак, крећу лагано низ улицу; а увече се враћају, ма колико тамо пили, ма шта чинили и ма како се осећали, у истом поретку и на исти начин, достојанствени и безгласни, и тек у авлији, пред кућом, иза високих тараба, заклате се ако су пијани, пресавију се и намрште ако им je зло од јела, изгрде или ошамаре дете ако им je нешто скривило. Михајло баци поглед на тај богаташки циркус па се окрене с гађењем и сече дрва на дрвљанику, измахује, стење, удара јаче него што треба. Кад он полази у госте лице му се зари од весеља, цело јутро непотребно и прегласно довикује се с пролазницима, надмудрује се са лукавим Витомиром, удружен са снајом Ранком пецка Тихомира. А кад се враћа, пева „Пролази момче кроз село" и псује мајку газдинску, наизменично или како му дође, како му припите мисли одлутају. Тужно изгледа дан кад Петковићи примају госте. Догађа се то само једном, на крсну славу свету Петковицу. Лето je у јеку и гости им долазе касно, кад пораде у пољу, још знојави под дебелим сукненим капутима, бридећих дланова и изгладнели, ћутљивих и безизразних лица. Петковићи их примају с крештавим и отегнутим добродошлицама, уводе у спарне со- бе па се довикују пословним гласовима, наређују да се уради ово или оио што гостима сад треба: наточи вино, наструже рен, исече печење, донесу чисти тањири из великог сандука у соби, или, пак, довикују Аћиму, тако фамилијарно — јер то му je уз ракију једина награда што им тога дана помаже — да напоји коње, нахрани свиње, одвоји телиће, очисти шталу. А гости 108

мрмљају здравице себи у браду, усиљено се нашале помињући домаћинов трошак, па се својски, тежачки, приклоне јелу и пићу. Кад се насите, постаje им досадно и седе клонуло с презривим осмесима. Тек кад устану да пођу, поново се уозбиље, јер то je сад некакав посао, обазиру се око себе да не забораве нешто, поздрављају се са домаћинима пружајући млитаво своје огромне, одрвенеле руке, гуркају пред собом децу и тек на капији окрећу се и говоре, увек исто: „Памти па врати, домаћине!" и притом се смеју, први пут, уверени да су изрекли добру шалу; и Пет- ковићи тако мисле и крештаво галаме за њима. Михајло слуша те гласове и наједном се с радошћу присећа веселог шаренила његових Вељковића, пријатно му je и њихово церекање још с капије, радује га стари Милун са својим причама о Церу, Милош који припит пева о соколу у шуми и рањеном јунаку, оштри, млади Вукоје кога увесељава све рђаво што се о Бајкићима од памтивека прича у селу, њихове бистре и лукаве жене спремне на шалу. Смрт je у весељу Петковића, смрт je у њиховој муци, смрт je у њиховој смрти. Газе боси по ђубришту, ранице им се гноје, ноге отичу од тетануса, куњају и жуте од маларије, суше се од туберкулозе. Жене им се ЧИСТЕ код баба вретеном, отичу им запаљене материце, падају омалокрвљене у кревет. Ако се невоља отегне више него што мисле да треба и најави коначно и неповратно сатирање, прежу краве и коње, умотавају болесника у черге и смушено крећу у Равново да траже спас, сулудо озловољени што им je мука постала јавна, улична, и што ће лекару морати да откривају тајне, за велике паре. Бели се зимски дан; пара избија из крављих ноздрва и мрзне, на њушкама се хвата иње. У саоницама је најмлађа Милојкова снаја Мица; хладне капљице зноја сливају јој се низ помодреле слепоочнице под дебелу вунену мараму. Баба Перса држи краве за поводац и премешта се с ноге на ногу од хладноће, окреће главу према подруму где се још увек мува газда Милојко због флаше вина зачепљене талуском; смислио je да тиме подмити лекара. Гура флашу у сено крај снаје и брани се од сина који се, црвен под шубаром, љути на њега, маторог глупака. Мица се вратила из Равнова већ сутрадан, у сандуку; флаша руменог вина није помогла. Од раног јутра промичу празном улицом, погурено и ћутљиво, људи и жене са свећама, умотаним до пола у новине, и букетима 109

зимских ружа и шимширових гранчица. А кад уђу у Милојково двориште, доле, сасвим на крају Доње мале, застану збуњено и гледају около: чује се пригушено, брундаво свађање, трескају негде врата, промакне понека прилика тутњећим, љутитим корацима. Варничи неспретно обуздавана мржња, миришу у ваздуху псовке и све je толико неприлично да људи смотано тапкају једно време у месту, готово би да се врате; али зачују онда изненадни, болни јаук једне од Мициних млађих сестара који се заврши тихим, неуким лелеком, и уђу да запале свећу и положе цвеће на одар, крсте се и крадомице гледају и слушају. Мицина родбина, бога​ти Средњемалчани Јовановићи, стоје сви у гомили и, љути и раздражени, говоре гласно, изазивачки. Дошли су већ дотле да их се не тиче што je прилика неумесна за свађу и шта ће рећи народ. Мртвац је њихов, њи- хово чедо, говоре у његово име и нека сви чују: они хоће да Мица буде сахрањена крај своје рано преминуле мајке, на другом крају гробља, далеко од душевадника Петковића; хоће у смрти да поправе што су погрешили за живота. А Петковићи се нервозно мувају около и у пролазу добацују јетке и бесмислене поуке о срамоти и проклетству. Али речи се одбијају о зид мржње, не допиру до свести Јовановића. Напетост расте, Петковићи губе живце и, ево, неко већ спомиње с ружном клетвом и мртву Мицу и њену родбину и пркосно савија лакат за мираз, ако и њега мисле да одвоје с њом. Стари Душан, Мицин отац, окреће се прозору и почиње да се тресе целим телом, као да су га тек ове речи подсетиле на губитак кћери, а свекар Милојко насрће на њега с неумесним смеш​ком, хтео би некако да изглади ствар. Али ту је млади удовац Реља, црвених образа под шубаром. Гура оца с изразом суздржаног беса и презриво, дрскошћу младог домаћина, псује себи у браду и жену и гроб и родбину и мираз. А у покрајњој соби, са две ћутљиве, оронуле бабе из комшилука, згрчена на кревету, седи једна мајушна, бледа девојчица. Слуша непознате, узбуђене гласове који брује у кући и тргне се болно и уплашено сваки пут кад чује врисак и лелек своје младе тете Невене. Покушава да скочи и пронађе тетку, али ста​рице je увек задрже.

— Тето, тетице моја! — цвили дете, а старице je теше неразумљивим, монотоним, шушкетавим речима. Девојчица не зна ништа о мајци; она жали тетку која тако болно и неутешно плаче. Обала лагано поче да тоне у сивило. Сунце се губило иза све дебље наслаге облака. Михајло се загледа око себе: пепељаста, 110

спржена трава у пољу под којом се блатњави земља натопљена кишом, широка равница са мрљама вреса и купинара, река која ваља своје мутне, црвенкасте таласе и тихо уји. Овај мир прос​транства као да је пресекао његове мисли и ставио тачку на његова питања. Задрхта од изненадне хладноће, притеже на грудима ревере свог танког капута и пође према чамцу, псујући. Псовао је Петковиће, њихово племе и род неспособни; псовао је тешко, простачки, али монотоно, без страсти и наде, и глас je летео ниско над реком, падао, тонуо, губио се у неразумљивом и хаотичном мрморењу воде. Веслао је дуго низ матицу, трзао се на изненадно клобучање воде и пањеве који су израњали кратко и подмукло, веслао je далеко — Петар га је сасвим изгубио из вида — а онда се вратио полако, уморан, тик уз обалу, ситним вртлозима који су заносили уз водно.

— Никад га нећемо наћи — рече тихо. Окрете се и пође лагано, без поздрава, у село. Вра​тио се тек увече и донео две велике, жуте свеће. У једној удолици на обали, на месту где je први пут угледао малог усамљеног брђанина, Михајло забоде свеће у омекшалу земљу и запали их. Петар дође до њега и стајали су неко време немо, гледајући преко воде у танку, тамну нит друге обале која се једва назирала, па оставише свеће да горе и пуцкетају у тишини и упутише се кућама. А ујутру рано довезоше даске и, стружући их полако и стрпљиво, наместише нови патос у скели.

111

XIII

Још неколико дана вода je надолазила и претила да се излије. Петар и Михајло су навраћали, али нису имали потребе да одвезују скелу: тих дана путника није било. Ако би и наишао који усамљени, необавештени намерник, они би слегали раменима и објашњавали да je узалудно ризиковати jep се вода вероватно већ излила у рукавац према Равнову и пресекла пут. Али ускоро вода поче да се повлачи и путници се једнога јутра појавише опет. Петар, коме је беспослено мување по обали падало веома тешко, обрадова се и, као и увек у тим приликама, навуче на себе мрачан изглед и поче превише ревносно да одвезује скелу и треска ланцима; као и свим старцима који су дуго радили један посао, и Петру је његово занимање постало готово потреба: као ваздух, вода и храна. Пут​ника тога дана ипак није било много. Петар се врпољио, ложио кубе, гледао кроз прљаво прозорско стакло у тамне, голе врбаке на другој обали, па устаде, обуче јагњећим крзном постављену сукнену доламицу и оде кући. Михајло га je гледао одсутно и смркнуто. Последњих дана, уопште узев, нису један другоме били забавно друштво. Говорили су само кад су морали, преко воље и с напором. Притискао их je као мора осећај да их дете Илија гледа однекуд са обале и да је неумесно што не обраћају пажњу на њега. Обалу je освајало тамно вече без звезда. Устока je утихла и било je тихо и топло. Михајло je седео на тврдој, слегнутој сламарици, под жутом светлошћу петролејке, и гледао у непровидно стакло прозора коje je, са тамом иза себе, бацало унутра одсјај као огледало. Осећај присутности детета Илије појача се и постаде готово стваран. Михајлу се учини да je у тами стакла угледао одбљесак два крупна, знатижељна ока. По кичми га подиђе лака, невољна језа. Стресе се мало па устаде да наложи ватру. Да се нечим забави, да осети своју присутност. Али пећ je била наложена, горела је дудњећи. Он седе опет на кревет. Мисли га лагано и стравично одведоше некуд у прошлост. Као дечак није се ничега плашио. Није познавао страх од ноћи, није га се доимала језа тамних и осамљених места. Сабласним 112

причама о тајнама које крију ноћ и даљина, о злом добу кад се не излази из куће и злим местима на која није добро доћи ни у по бела дана, није придавао значај. Осећао je неко загонетно задовољство и узбуђење кад je слушао људе како озбиљно и убеђено причају о својим сусретима са вам​пирима, умрлим људима које су они знали некада да​вно и који сада долазе и у недоба постављају заседе у опустелим пољима, на местима где су некад боравили и која су волели, у луговима, у напуштеним појатама, на пропланцима под ЗАПИСИМА, око којих се у сушним летима окреће литија с поповима и барјацима додолећи за кишу, у подводним, шеваром и трском обраслим дубодолинама. Михајло je отворених устију слушао њихове исповести о злехудим приликама које су их терале да се у недоба нађу на тим усамљеним, мрачним местима, о бешумним сенкама које су их пресретале, о тихим, неразазнатљивим гласовима који су им ледили крв у жилама и гонили их да као без душе јуре беспутним пољима кроз међе и шипражје и да стигну кући изнемогли, обневидели, окрвављени и изгубљени. Слушао је Михајло зането њихове приче, али по​сле их je брзо заборављао. У то време он је крстарио ноћу пољима са својим дедом Радованом. А Радован никад није причао такве приче. За време њихових ноћних излета, који су обично били усмерени према Морави, говорио је Михајлу о томе како се ноћу изглед свих ствари мења и како је тешко сналазити се, показивао му пут којим су дошли и којим треба да иду, откривао му присуство животиња и ноћних птица, задржавао га да чује зов кукувије и кликтање буљине, објашњавао му ноћне навике и кретање риба. Понекад би, скривени у тами међе, посматрали игру зечева или лисица на месечином обасјаним пропланцима и немо се дивили призору. Михајло je тада осећао чу​десно усхићење и привијао се уз деду Радована; било је нечега сабласног и вилинског у слободи ових плашљивих животиња које су се играле као деца на месе​чином позлаћеној трави. И нехотице подилазила je Михајла језа. Једном je, у таквој прилици, тихим и дрхтавим гласом у коме се осећао призвук страшних прича, упитао Радована: — Деда, зар се ти ничега не бојиш ноћу? Радован се мало насмешио гледајући хоризонт који се беласао под месецом.

— Ништа није јаче од човека, синко — рекао je полако — упамти то. Ма шта видео, ма у које време и ма на ком месту, не плаши се. Остани миран. Ништа неће на човека.

113

И ухвати га Радован за руку, лагано закорачише на осветљени пропланак, а зечеви застадоше немо за један кратак тренутак гледајући у њих светлуцавим очима нељудски, са стране, и прхнуше у сенке широког поља. Ништа није Радован порицао. Само je рекао: „Ни​шта није јаче од човека". И то његово филозофско непорицање урезало се у Михајлову свест и покретало га на размишљање, касније, кад деде више није било, кад је поодрастао и кад je сам следио путеве куда су ишли скупа, више него све страшне приче које je слушао пре тога. Сећање на деду Радована и његове речи постало je она спона која je омогућила да стравично и горко искуство других, давно потцењено, потиснуто и заборављено, наједном избије до његове свести као истина у коју се лично уверио: почео je да се плаши. Али док је лутао ноћу у различитим приликама, током низа дугих година, и док га je на поjединим местима, која су се чинила особито тајанственим, подилазила невољна ледена језа, и док му је мозак грозничаво радио у покушају да се одбрани од тога, долазио je до закључка да нема стопе земље у селу ни у широкој равници око њега на којој се у неком одређеном тренутку током упамћених година није десило нешто страшно, необјашњиво и неземаљско. Безмало сваки човек у селу сведочио je о страви коју je доживео на неком свима њима знаном месту, свако je сведочио о другом кутку њиховог вилајета, и сви су убеђивали да je миран и невин изглед тих места само варка, да постоје тренуци када постају уклета, посећена и смртна за људе. Та мисао учинила je да Михајло почне да се буни, а бунт му је уливао снагу и храброст, уклањао страх, враћао га у равнотежу. И сам je примећивао промене које се догађају на појединим местима; пролази годинама поред неке баште са ниском живицом, понекад и сврати да крадимице убере зрели патлиџан или жуто– зелену мирисну дињу, види често у њој и људе који вредно натежу ђерам и сипају воду у леје, чује њихов говор и смех. Временом се навикне на ту башту, сроди се са њеном питомином, и не знајући заволи je и драго му je кад пролази поред ње; можда због слатко– киселог освежавајућег патлиџана или мирисне диње коју je појео, а можда и онако, што је уредна, родна, пуна живота. Али деси се некад да прође туда ноћу, у касну јесен. Живица је тужно оголела, на црној земљи светлуцају се кочањи купуса, ретке, сасушене, повијене стабљике парадајса, покоја врежа без лишћа. Тешко му је и да гледа ту пустош и промиче брзо, али наједном зацвили ђерам, тихо и тужно. Тргне се и окрене. Тамна силуета старог ђерма оцртава се, усамљена 114

и сабласна у широком пољу, наспрам ноћног бледила неба. Упире очи у таму и изненада му ледена језа пође према врату и коси, утрне и укочи се од страха: ђерам je натегнут, дрвена ручка је дубоко у бунару, а никога нема, све је непријатно тихо и пусто. Као нож пресече га старо, нејасно, готово заборављено сећање на причу о слузи кога je, у давна времена, неки газда утопио у пољском бунару; ова пуста, пространа, тиха, хладна и тамна ноћ, у којој равница плаче, као ство​рена je да дозове душе. Али Михајло се бори против ове мисли. Стоји дуго, продире очима у таму и наједном види: са дугачког клатна ђерма откачен је камени тег и оно се нагло напред. Да га ветар није заљуљао у овако стравичном тренутку ноћи, никада на то не би обратно пажњу. Осмехне се тада себи, своме страху, и пође умирен. Прибран, смешио се презриво и страху и слабос​ти других. И лутао дању и ноћу по својој ћуди и потреби. Али страх је ипак живео у њему и јављао се, од прилике до прилике, ненајављен, увек исти, неослабљен годинама, искуством и разумом. Осећао je како се полако и неумитно јавља и сада. У тишини ноћи Михајло разабра тихо, подмукло, свеобухватно, пространо хучање које je личило на шум стотина хиљада птичијих крила. Слушао је напрегнуто и чинило му се да разазнаје мукли, злосутни одјек тог звука, његово одбијање од крова и зидова. Тада зазвеча ланац на скели, а звук птичијих кри​ла утрну па се опет јави, ближи и јачи. Однекуд да​леко из ноћи, над водом, дође усамљени и уплашени зов вране. „Ја сам овде сам", прође Михајлу кроз главу истинита и страшна мисао од које поче да се гуши, „ја сам једини људски створ овде на обали". Опет му се чинило да га неко посматра из таме прозорског окна и тешко, као да je од олова, окрете прозору леђа. Млаз страха погађао га je сада у потиљак. И тај покрет одбране, неухватљивим током мисли, учини да оно страшно иза прозора постане за тренутак мала непознаница која тражи напор да би била одгонетнута и именована. Био je то лажни осећај, али ипак довољан да постане полазна тачка, стожер око којег се завртеше хаотичне, паничне Михајлове мисли. Тама лагано поче да се диже као магла око кућице и под благим јутарњим сунцем, на трави која je бли​стала посута јутарњом росом, Михајло угледа дечака Илију, његово добротом и оданошћу озарено лице. У позадини, као лелек који у тишини поднева ненадано одјекне негде у селу, пробуди се опет болно сазнање да дете Илија никада више неће стајати под сунцем на обали, никада, никада, под сунцем у пољу, никада. Бубњеви су ударали у 115

ушима, одлегао je звук посмртних труба. Страха нестаде. Зането слушајући музику која je грмела у његовој свести, као у сну, Михајло изађе у ноћ да нађе знаке присуства детета Илије, дух његов који лута обалама, у ноћи, као сенка и ветар, и цвили тихо над водом тражећи спасење. Али ничега, ничега, ничега није било осим ноћи, простране, језом пустоши испуњене равнице и воде која je тихо мрморила у свом вечном протицању. Ледени дашци изненада долуталог, опаког источног ветра насртали су на Михајла. Пробуђен и трезан, он лагано осмотри све тамне кутове равнице и обале. И тада, док је кошава све јаче хучала над реком, он схвати страшну истину: страх од мртвих који људи осећају у ноћи само je луда утеха тог јадног света заљубљеног и живот и вечност. Њихов мучан, ружан и несрећан живот страх је чинио лепим и осмишљеним. Страх je био њихова најсветлија вера и највиши смисао живота, њихова утеха, спасење и сигурност. Он је оправдавао насилнике, убице, кривоклетнике, отимаче и злонамернике сваке врете, тешио тужне, ојађене, сиромашне, гладне, обогаљене, болесне и на сваки други начин унесрећене људе. Страх je био изнад сваке мисли и изнад сваког осећања. Страх je био њихова вечност и њихова љубав, као планине, реке, Сунце, Месец и звезде. Из блиске таме опустелог поља, са тврдо угажене земље око лађарске кућице и оштро сечених обала обраслих густом, од мраза спрженом пиревином, запути се лагано дете Илија према хоризонту. Михајло га угледа према изненада осветљеном небу, са којег ветар беше разнео облаке, како се бешумно удаљава ка непознатом, тајанственом пространству. Нешто та​да загуши Михајла у грудима и он, први пут откако му рекоше злу вест, зајеца од туге за дечаком Илијом.

Ујутру дође Петар. Обазирао се неко време око себе као да се нешто домишља, трљао je руке и дувао да их загреје, наложио пећ која се била сасвим охладила, онда је обгрлио и умирио се. Михајло je лежао на кревету и одсутно гледао у његова леђа.

– Зашто не устајеш? — упита Петар.

–– Уморан сам — рече Михајло мрзовољно.

–– Ниси ноћас спавао? Михајло je ћутао.

116

–– Зар ниси спавао? — понови Петар.

–– Мало — рече Михајло — заспао сам тек пред зору. Петар се окрете према њему.

–– Долазило je дете — рече брзо и узбуђено — долазило je дете?

–– Не — рече Михајло — није долазило.

–– Зашто онда ниси спавао? — питао je упорно старац.

–– Бојао сам се — рече Михајло — привиђало ми се свашта и бојао сам се. Али ничега није било. Само сам се бојао.

–– Можда не смеш да кажеш — рече старац тихо, више за себе. — Нека ти буде. Али код мене je до​лазило! И загледа се у Михајла, а у очима му се још увек огледао страх.

–– Никада за живота није долазио код мене кући — рече. — Код тебе јесте, али код мене није. А ноћас je долазило. Звало je. Звало je и плакало. Први пут нисам се плашио. Мислио сам да неко заиста зо​ве и изашао сам. А онда сам разумео: напољу никога није било. Не знам како сам ушао у кућу. Сву ноћ нисам гасио лампу. Не знам када сам заспао. Михајло га je гледао строго и мрачно. Лагано je Одмахивао главом.

–– Ништа ниси чуо, Петре — рече — ничега нема и не треба се бојати. Петар зачуђено подиже главу.

–– Зашто ми тако говориш?

–– Буди разуман!

–– Зашто ми тако говориш? — понови опет Пе​тар. — Зар желиш да и ја доживим оно што си ти доживео?

–– Ништа нисам доживео.

–– Не — рече Петар тврдоглаво — ја ноћас не остајем на скели! Михајло само слеже раменима.

–– А ти — рече Петар — а ти?

–– Глупости — рече Михајло и намршти се — ја ћу да радим као и досад.

–– Ради онда и ноћас — рече Петар.

–– Зашто? — упита Михајло. — Радићу кад je мој ред.

–– Молим те — рече тихо Петар — молим те! Ја више не смем да радим ноћу! Михајло одлучно одмахну главом.

–– Не можеш то да тражиш од мене — рече. — Ка​ко ћу да радим сваке ноћи?

117

–– Молим те — цвилео je Петар. — Народ путује, не смемо закључавати скелу. Никад то нисмо чинили. Ради. А што зарадиш ноћу, све је твоје. Ни динара од тога нећу ти узети.

–– Добро — рече Михајло после неког времена — нека буде тако. На обали зажагорише путници. Михајо отвори врата и лагано изађе у дан. Ветар je био опет утихнуо и у ваздуху се ројиле крупне пахуље снега. Те зиме Морава je била залеђена краће него ина​че. Кише су почеле рано и надошла вода бучно je ломила лед. Данима je над пољем одлегао крти, стакласти прасак. Ускоро je дошло и пролеће. Ваздух се испунио најпре рано пробуђеним мирисом врба, а онда је одасвуд запахнула свежина свеколиког биља у ко​ме су, под благотворном топлотом одужалих дана, нагло набујали животни сокови; дуж целе Доње мале, упињући се да надвисе тарабе, бујали су једро–зелени жбунови картопа са цветовима који су личили на беле, накострешене врапце. Путника je из дана у дан бивало све више. Обале су опет оживеле. Михајло je и даље радио ноћу сам, али задржаво се на скели и у току преподнева. Кући je долазио тек поподне. Увече се враћао опет, испраћао Петра и остајао да сачекује окаснеле ноћне намернике, раднике који су кренули из села за ноћну смену и, најзад, оне који се враћају из фабрике пошто су их придошлице одмениле за машинама. Легао је касно. Било је топло и пријатно тих вечери на обали; освежавали су га кратки, нечујни налети лахора који су, пошто га додирну, нестајали одмах ту, иза њега, у тамном зеленилу поља. Рано ујутру, са првим путницима, долазио je Пе​тар и чило се прихватао посла. А нешто касније долазила je и Миланка носећи им у лончићу доручак. Они би je видели још издалека, подбрађену шареном цицаном марамом, како корача ширећи око себе у обиље јутарње свежине не само мирис прженог празилука са јајима, већ и онај тако блиски осећај — што га имају све жене из племена Вељковића — домаћег огњишта, радосне цике деце, јутарњег ћаскања и смеха. И тада — ко зна да ли због мириса укусног јела који су осећали и пре него што би стварно допро до њихових ноздрва, или због осећаја присутности њихових домова који се јављао при погледу на младу жену — они су наједном осећали глад, везивали ске​лу за дебели дирек на навозу и простирали испод себе капуте припремајући се за обед. И док су они доручковали доле у скели, а на обема обалама лагано се прикупљао свет, Миланка je распремала лађарску кућицу; прскала 118

je водом и ме​ла тврди глинени под, мрвице и хартије са стола, истресала на обали, над водом, крпаре и суру војничку ћебад, брисала зачађавело СТАКЛО петролејке. На крају, кад би се прашина слегла и обалска промаја продувала кућицу, затварала je врата и прозор, узимала из фиоке замотуљак са новцем, седала на кревет и пребројавала Михајлову ноћну зараду. Лице јој се нехотице развлачило у осмех: била је то непланирана зарада. Размишљала je о црном сомоту намолованом шареним цветићима који je недав​но видела у Равнову, од којег ће себи сашити хаљину, морнарско плавом оделцу за Зорана, са ленгером на рукаву, и лепом чојаном оделу за Михајла — једно такво Ранђел абаџија држао je стално у излогу — замишљала је како ће све то стајати на њима кад за Ускрс оду у Подбрегу и како ће се срећно и задовољно смејати њени Вељковићи који су је, под маском небриге и измотавања, уствари жалили због њеног сиромаштва. Тако је размишљала Миланка. А за све то време ниједном јој не доће у мисли да јој сву ту радост дарива страшно дете Илија.

119

XIV

Још Михајло није успео ни да се осврне око себе, да разабере шта се то догађа и куда јуре године, а Зоран је већ пошао у школу. Целе јесени седео je за умашћеним кухињским столом крај прозора, писао танке, дебеле, косе и праве црте, а после и слова, прецртавао их из буквара дечје нежним рукописом, дуго и зането. На пролеће читао је већ шарене књижице са баснама; стари, искрзани буквар знао је напамет. Михајло je стајао замишљен: није стигао ни да се наљуби сина, да се наужива у његовом мазном тепању и игри, није такорећи ни упамтио његову рану радозналост, а већ се отимао. Доводио је децу у двориште, врзмао се са њима у башти, пентрао на трешње, претраживао шупљине по дудовима и вадио голуждраве сениће, газио по расадима и цвећу, крио се од баба–Лене у жбуновима дивље метлице и пелина, а после зазирао, дурио се и туђио. Гледао га je: бис​тро и паметно дете, чита басне, црта људе и животиње, хвали га Тоша учитељ, а смуцара се около као дивљач, вуче са собом дружину малих Петковића — газе боранију и струкове парадајса, ломе вилдане на крушкама ИЗ ДИРЕКТОРОВЕ БАШТЕ — лаже и дрхтури пред њим кад га кара. То га je посебно бо​лело: тај замућени поглед, та сагнута глава, та спремност на цвиљење. Дозивао га, говорио му поднгнутим тоном, псовао, и увек се потајно надао да ће му бар једном, узгред, у магновењу, у тренутку без надзора, одговорити једним леденим, љутитим, отвореним, постојаним погледом; али Зоран je само муцао невешта оправдања, савијао се, склањао, штитио лице руком савијеном у лакту. Као нож забадала се та слика Михајлу у срце. Да му je само једном одговорио оним погледом, оним ЊЕГОВИМ погледом, насмешио би се, опростио му, пољубио га. Али сада је скакао, ударао га по рукама, глави, а сваки ударац га је болео, кидао срце, доводио до лудила. Миланка je плакала, Лена богорадила трчећи из баште, узимала Зорана и води​ла га у своју собу, тешила и мазила. А Михајло je долазио полако себи, размишљао, покушавао да разуме слику која му је лебдела пред очима: Зоран, рукама његовим намученим храњено и сиротињом окружено дете, јурца се поваздан и уни- штава своју педаљ велику башту; није му било жао изгаженог 120

лука, купуса и паприка и поломљених воћака, болела га сама неразумност свога детета.

Једног сумрачног понедељка деца из Зорановог разреда затекоше у својој учионици необичан призор: последње скамије беху некуд уклоњене а на њиховом месту дизала се од дасака и картона склепана позорница, окићена славолуцима од венаца свежег цвећа. Тајанствено значење овог здања, које je тако лепо мирисало на свеже чамове даске, земљане боје и цвеће, неодољиво заокупи децу. Напољу je падала ледена киша, дували ветрови, а у топлој полутами њихове учионице тако пријатно и изазовно голицала је машту позорница на којој се још колико јуче одвијао неки непознат, чудесан, забавни живот. Брзином вредном дивљења деца заборавише да су дошла у школу, да ће упркос голицавом изазову позорнице, која ће им гледати у леђа, учитељ Тоша наставити да их пропитује и да им удара пацке, и навалише на покрајна врата. Из мрака одаја намењених глумцима лаке дрвене степенице — начињене од широке даске преко које су закуцане летве — одведоше најхрабрије на бину. Гледали су отуда учионицу: изгледала им је другачије, непознато. Даске су мукло дудњале празнином. Исплазише се онима доле па почеше да скачу и галаме да би били још забавнији. Ови одоздо појурише онда горе да и сами осете задовољство глумца и представљача. После првог, необузданог и хаотичног излива радости, због неочекивано указане прилике да изађу из ђачке коже, деца показаше жељу да своју игру осмисле. Венци од цвећа нађоше се око њихових глава и рамена, а отирућа земљана боја пређе на лица у виду браде и бркова или обичних црвених, плавих и зелених мрља. Најчудесније окићени међу њима закључише да довољно личе на глумце и започеше упарађено да марширају по позорници. Неко се онда саплете на даску — степенице. Да ли због мириса чамовине, цвећа, њихове намере да се крећу упарађени, или због нечег другог, тек — један од дечака дође на идеју да им то буде мртвачки ков​чег. Скиде са себе цвеће и њиме окити даску.

–– Ми смо спровод — рече — сад ћемо неког да сахранимо!

–– Кога? — запиташе деца.

–– Лушу! — викну Зоран.

–– Ијују! — цикнуше деца радосно и спровод пође.

121

Луша понављак, коме је учитељ Тоша, као старијем, поверавао да пази на ред, седео je у скамији до катедре, смешио се злобно и чекао учитеља да их ту​жи за неред. Обузет својим пакосним мислима, није приметно шта се догађа на позорници. А онда га трже необична попевка. Деца су сложно појала као поп смешно се упињући да им гласови буду дубоки: Алилуја, упокој душе, алилуја, нашега Луше! Лице му се смрачи, доби блесасти, горопадни израз; улете међу децу и поче да им отима окићену даску која je до малочас са толико нежности и уважавања носана позорницом. Даска уз тресак лупи по кулисама, а Луша насрну на Зорана који се још увек кикотао одушевљен дивним глумачким чином. Поче да га туче истински увређен, запенушан. Али у његовој стармалој грађи није било велике снаге; ве​чно гладан и испошњен, старио је не додајући у тежини и снази колико су године захтевале. У почетку изненађен, Зоран се брзо прибрао и измигољио, а онда прискочише остали, навалише на Лушу и грубо га срушише са позорнице. Он се подиже с болно–претећом гримасом и појури према вратима. Али пре него што стиже до њих она се отворише и уђе учитељ Тоша.

–– Ш... шта je то? — упита Тоша претећим гла​сом.

–– Господине — рече одважно Луша — ломили су позорницу а после ме сахрањивали и тукли.

–– Ко? — питао је учитељ.

–– Зоран. Зоран је носио даску и певао као да ме сахрањује.

–– Видећемо — рече учитељ достојанствено — видећемо да га избацимо из школе! А и остали ће добити своје. На место! Деца јурнуше у клупе и укипише се престрашено. Милутин–Луша Бајкић одгега се последњи, озарен срећним осмехом. Једна девојчица с лепим плавим увојцима уплашено је гледала у Зорана. Онда се осмели да погледа учитеља и тихо рече: –– Господине, није Зоран први почео. Није Зоран крив.

–– Гле — рече учитељ подсмешљиво — мали, дрвени адвокат! Девојчица се зарумене, а Тоша поче да пропитује таблицу множења. На првом одмору деца су још увек била заплашена и ћутљива, али већ на другом, кад се Тоша опет негде задржао, они најнесташнији завукоше се под бину и отуд, из мрака, зацичаше: „Моме Милутину — половину"! Али овај пут Луша се само пакосно сме​шио и није их удостојио ни погледом. А Зоран није примећивао шта се догађа око 122

њега. Хватала га дрхтавица. Сузе су надирале лагано, једна за другом. Нису му излазиле из главе тешке учитељеве речи. Иза њих, јасно и претећи, треперило је у њему сазнање о свему што га после тога очекује: објашњење са оцем, питања на која неће моћи да одговори. Тада му приђе девојчица с лепом несташном косом.

— Не плачи — рече — он само тако каже. Неће те избацити из школе! Тешке мисли се прекинуше. Загледа се у девојчицу и зачуди га оно што је видео: била је то нека блиска и топла мисао коју дотад не беше видео ни на једном људском лицу. У једном кратком часу учини му се да то није Љиљана Петковић, нежна девојчица коју зна откад памти за себе и за коју никад није марио, јер није чинила ништа што је њега привлачило — толико је та мисао изменила и учинила необичним то мало, лепо лице. Тешко да је мала Љиљана, претрпавана касније стално новим и новим, све сложенијим осећањима према Зорану, упамтила овај спонтани, страхом наткриљени излив саосећања. Али мисао њеног лица уро​нила је у Зоранову душу и заувек ту остала; као да​леки, многозначни глас, случајни акорд који прекине тишину пространства, залутали мирис у бистрини ваздуха под првим пролећним сунцем — који годинама касније joш увек живе у нама и изненада исплове из тамних, неиспитаних дубина нашег сећања и учине да нам се јави узбудљиво уверење да смо тренутак садашњости проживели у прошлости, да нам то један далеки и већ проживљени наш живот шаље своја знамења. И дође нам да заплачемо од слатког, неразумног бола. Тако упамтимо ништавно мали тренутак живота, а из сећања ишчиле дуге године рада, борбе, отимања. Нестану људи, њихова лица и имена; а упамтимо боју листа, прелив, укус воде из песка, топли мирис здравца. У нашем сећању има места само за оно што се опет враћа и вечно траје у свом обнављању. Нисмо упамтили ниједну мисао која је била и прошла и која се никад неће вратити. Мала Љиљана је била у праву: Тошине претње нису биле озбиљне. И тако би се то и завршило и па​ло у заборав да се није десила прилика да учитељ исприча тај догађај Михајлу. Враћали су се Дубичани уморни и промрзли из планине где су делили сеоску утрину. Годинама су упорно тражили ову земљу, писали захтеве, обигравали среско начелство, досађивала посланику Пеђи Матићу. И попустила је нека од тих карика у ланцу на који су јуришали. Бокица је једног јутра, избечивши очи иза дебелих стакала, 123

обавестио кмета Светозара о акту из начелства којим се одобрава подела сеоске утрине. Светозар је истргао акт Бокици из руку и замахнуо срдито као да ће да га удари преко меснатих румених уста — што је значило да о томе треба да се ћути — и закључао допис у фиоку. После је убеђивао Дубичане да ће се лично заузети да среди свар око те проклете земље, јер му се све то попело наврх главе, мудровао са својим Петковићима како да они добију боље парцеле, па је на крају обзнанио ствар, довео земљомера и повео људе у планину. Зато Дубичани нису примећивали да их сече ле​дени ветар; препирали су се са кметом и земљомером, објашњавали своје право на поседовање ове или оне парцеле, доказивали да су баш ту напасали овце од памтивека и имали своје бачије, сведочили један другом или се оптуживали и утеривали у лаж. Али многи су на крају ипак били разочарани. Најбогатији добили су најбоље парцеле, плодне и под шумом, а остали шикаре и голе камењаре испресецане козјим стазама. И сада, у повратку, заузели су такав распоред према коме би и са одстојања могло да се закључи да им дан није протекао у слози. Са те жалосне деобе земље враћао се Михајло кад га, на улазу у село, сустиже учитељ Тоша.

–– Како прође, Михајло — упита Тоша — да ли се исплатило ово смрзавање?

–– Како коме, учитељу — рече Михајло — Петковићима сигурно.

–– Да — рече учитељ — да. Него, хтео сам да ти кажем нешто за Зорана. Добро дете, али, чини ми се, мало поводљиво. Ухватио се са најгорима па је у неким стварима постао и коловођа. А штета је за њега, бистар је и паметан. Да није, не бих ти то ни причао.

–– Какав коловођа — упита Михајло — у чему?

–– Ах, неважно је! — рече учитељ. — Дечји несташлуци. Да је у питању друго дете, не бих то ни спомињао, али њему не приличи. Изгрди га мало па ће бити добро; тек да види да знаш.

–– Па реци ми онда да знам!

–– Окомили се на оног Витомировог стариjer. А он је преосетљив, узима то превише к срцу. Али средићу ја то и сам!

–– Добро, учо — рече Михајло — хвала ти што си ми рекао! Приметио сам ја и сам да се нешто догађа с тим дететом, али, опет, хвала ти што си ми ре​као! Био је то мучан крај ионако тешког дана за Михајла. Пекао га је као жар осећај да његов син јединац улази у живот као шоња, да није наследио бистри ум и опаку крв деде Радована. Упорно, као опчињен, 124

враћао се у мислима на Зорана и тражио искру нечега што је знао. Али напори су му били узалудни.

–– Како може — рекао је без увода Миланки уве​че — да се подсмева Луши? Том јадном и напаћеном детету можда и не иде школа од руке, али оно је сто пута паметније од њега. Од Луше ћe једнога дана бити домаћин. Погледај га само како се стара о кући, КА​КО БРИНЕ ДА НЕШТО ДОПРИНЕСЕ. Никад се joш из поља није вратио празних руку. Целог пролећа, лета и јесени вуче храну за козу и прасиће, а после, кад захладни, доноси дрва. А ми Зорана штитимо да се не замучи! Штедимо га да може да се јурца са Петковићима и да се подсмева ономе кога би требало да поштује!

–– Шта би хтео од њега — рекла је Миланка ојађено — он је нешто друго. Он није као Луша и завршиће школу!

–– И ја сам учио школу — викао је Михајло — али нисам се понашао као он! Знао сам шта је сиротиња и како да се понашам у животу!

–– Зато си и успео, што си знао да се понашаш! Обеси сада школу мачку о реп, за скелеџију не треба школа!

–– Уcпeo сам — цичао је Михајло — успео сам! И, сав накострешен, потргао је онај необориви доказ који је знала цела Доња мала.

–– Овим својим рукама — рекао је, негде у дубини душе задовољан што је разговор потекао овим током — са ових десет прстију зарадио сам и окућио се! Ви​ноград сам подигао, кућу саградио. Без ичије помоћи извадио сам из мајдана девет фати камена за темељ. Целу кућу, десет са пет, омалтерисао споља и изнутра. На леђима пренео сам гору из планине за кров. По две греде носио сам одједном и клецао, али сам успео. А шта су твоји Вељковићи урадили за ово време? Шта су твоја браћа постигла, иако имају имање? Живе у онај чатмари док им једнога дана не падне на главу! Била је то, у суштини, истина, али у тој његовој причи било је ипак неког смешног претеривања. Градио је Михајло ту кућу некако инаџијски, журно и пркосно, радио је заједно са мајсторима, радио је и више од мајстора, а после неке ствари довршавао и сам; неук за те послове, често је пребијао руке или ноге, закивао погрешно летве, стављао дебеле наслаге малтера, жестио се, горопадио и псовао. На крају је кућа испала неугледно, дебелих, кривих зидова, таласастог крова. Није човек могао да се не насмеши кад слуша такав хвалоспев, али, опет, није могао ни да порекне: кућа је ипак стајала ту, мећу 125

шљивама и крушкама, једина нова кућа у Доњој мали, мало груба и неугледна, али чврста и добра за становање, боља од многих других.

–– Силна кућа! — рекла је Миланка. — Али и то не би успео да ти није било мене и мојих Вељковића! Био је то њен адут.

–– Нека дођу твоја браћа и нека ти саграде бољу — викао је Михајло — а мени је ова добра! Али ако би они радили, не би имао ко да се церека и да води аброве! У томе је ствар! Рекао је то као и обично, као и увек што је говорио о њеној родбини кад је љут. Али није сада било у његовом гласу уобичајне орности за свађу. Опет се у мислима враћао Зорану. „Њихова проклета крв", рече у себи, „њихова проклета неразумна крв покварила је Зорана". На пролеће Михајло је на равновској пијаци купио од Кривовираца два јагњета.

–– Време је да и ми имамо овце — рече он. — А и нека се Зоран научи да нешто ради. Не могу да га гледам како се цело лето досађује без посла. Зоран се обрадовао јагањцима. Уместо казне за једно лудо зимско јутро, замршени животни токови донели су му неочекивану награду. Обилато, у празничној тишини, вејали су жути ројеви ситног лишћа са високе живе ограде. Као јата врана тамнеле су се у грању велике махуне из којих је цурила горко–слатка каша. Прилазећи пажљиво да не огребу руке, ровашећи жуте наслаге лишћа на ситној ливадској трави, дечаци су секли притке с трњем као рогови јеленка, чистили их и правили тојаге за клис и попић, за веселе дечје игре чија је магија испуњавала ослобођена далекогледна поља под бистрим јесењим небом. Фијукао је високо над главама обли дренови попић, избачен са глатког дудовог по​пикала косо пободеног у земљу, цичали су дечаци и ловили га капутима и капама, трчали да га врате на место док вешти играч не покупи све тојаге. Тако су текли игра и дан и јесен. А са међе, пријатно грејане последњим топлим зрацима сунца, забављене ручним радом, гледале су их испод ока девојчице. Ијукале су повремено да ис​кажу своје чуђење и посматрачко учешће у игри, брзо и цвркутаво оговарале дечаке, бацале плетиво, трчале да поврате овце. Занети игром, дечаци их нису гледали. Али њихова мала, витешка срца треперила су од среће: нејасно су осећали да тихе принцезе памте и цене њихове подвиге.

126

Пролазећи пољима, Михајло би понекад зачуо грају деце и свратио поглед на ту страну. Весела деца јачала су велику осамљеност поља. Захваћен овим осећањем као леденим крилом кошаве, Михајло би наједном разабирао да се дешава чудо које не може да спречи: ма куда повео свога сина, он ће се увек вратити у овај подмукли, заверенички живот Доње мале; међу Петковиће, међу Петковиће. Али живот је заобилазно потврђивао слутње. Пролазиле су године. Пролазиле су године.

127

XV

Једног жарког летњег дана умро је Петар. Вршидба је била у пуном јеку. Прашњавим путевима вукли су се тромо јаки волови упрегнути у кола са широ​ким бирницама, високо и темељито натовареним жутим сноповима. Крај кола ишли су људи и на излоканим местима дрвеним вилама придржавали високе куле жита. А за њима или пред њима, ситним корацима, зането су грабили шипарци и жене. Каравани су се сливали на пространо раскршће где је од раног јутра горопадно урликала вршалица. У врелом ваздуху лебдела је прашина са сладуњавим укусом пше​нице. Али око Петрове куће тутањ и врева чули су се само као далеко, уједначено брујање — познати топли звук лета и живота. На брегу изнад куће жутела су се ПРВА ЗРНА као шећер слатке крушке илињаче. Са ојађеном Петровом женом Спасенијом седеле су једино њене две јетрве, док je неколико комшиница немо и вично пословало у кујни. Петрова браћа и комшије били су у цркви или на гробљу, или где су већ морали да буду у овом тренутку. Тек касније двориште је оживело од придошлица. Људи су долазили некако збуњени, свесни недоличности свог закашњења, право са посла, тек што су испрегли коње и волове грубо псујући и срдећи се, на брзину обучени, још знојави и улепљени од прашине. Муцали су речи саучешћа, крстили се, палили свеће и с напо​ром, мрштећи се, покушавали да избију из главе бреме тешких пословних брига и да се посвете послед​нем испраћају Петра скелеџије. Заиста, није било горег тренутка да човек умре у Дубици. Али случај не даде Дубичанима да се од свог старог скелеџије опросте без узбуђења. Кад мала, жегом изморена поворка дође до моста над потоком у коме одавно није било воде, бљесну муња из облака који je крадомице растао над брдима. Блиски тутањ грома, језив и неземаљски у пуној светлости сунца, потресе земљу. Поворка стаде, главе се подигоше према небу: облак се брзо увећавао ношен недостижним ветровима. Гром — претходница као да je био знак за небес ку канонаду. Небо се проломи од моћних, убилачких експлозија. Наједном се смрачи и започе жестока про​вала облака.

128

Али блиски громови убрзо минуше село и наставише да најављују непогоду даље, над широком равницом. У тешком, уједначеном хучању људи разабраше шум воде која сувим коритом потока покуља из брда. Брзо као што је дошла, непогода прође. Бљештави руб облака мину над селом и сунце, као да се и само срдило због ове дрске сметње, поче да пржи још јаче. Из наквашене земље подигоше се облаци паре. Све се утишало, само је хучала вода: далеко и потмуло у брдима, јаче у потоку, па опет неразговетно у равници. Поворка је још увек стајала на мосту, видна издалека. Одоздо са раскршћа, друмом са обе стране, из покрајних сокака, покуљаше људи и жене и немо, без питања, прикључише се поворци. Неко од оних који су стајали на мосту даде знак. Подигоше се увис мокри, отежали барјаци. Зашкрипаше у тишини воловска кола. Као тежак прекор схватили су Дубичани бујну провалу облака; још колико јуче они би се томе ра​довали, због кукуруза који је био у класу, али сада су немо и утучено корачали за мртвим Петром скелеџијом. Јутро је освануло свеже и прозирно. Далеке Кучајске планине, вечно утонуле у измаглицу, лежале су сада надохват руке, јасне и модре, дизале су се у небо равно из зелениша кукуруза. Али кад загази дубље у поље, упркос овој нападној близини свега што се могло видети уокруг, Михајло осети замор пусте равнице. Овај осећај га је сада збуњивао: до пре кратког времена — издвајала се у њему нека јасна мисао — овакво јутро пробудило би далеке успомене и доживео би опет да види, уз увек ново и несхваћено усхићење, како се туга прошлости приклања чуду јутра, топи у свежини узбудљивих мириса, кити бојама радости, тако измењена, као лахор умиљато облеће око њега — све док је не удахне, улепшану, као опојни мирис ђурђевка. Али јутрос је слушао само досадно, усамљено шуштање блиских куку​руза; прошлост није долазила да се купа у бистрини јутра, чудо се није догађало. Разабрао је да почиње да стари. На обали га je чекао Петров братанац Радивоје. Насмешио му се, а на лицу читала се збуњеност невољног наследника тешког и уклетог лађарског по​сла.

–– Чекао сам Вас, чика–Михајло! — рече он с олакшањем. Од спрудова се ширио топао, нагорак мирис врбових млађара. Вода се испаравала. Тихо су шумели брзаци. Михајло je дуго и озбиљно гледао у Радивоја.

129

–– Јеси ли превезао кога јутрос?

–– Не, закаснио сам. Радници су се превезли сами. Још никога нисам превезао.

–– Онда сам ти ја први путник?

–– Како — упита тихо Радивоје — зар више нећете да радите?

–– Не — рече Михајло — мој уговор je истекао.

–– Жао ми je — рече Радивоје — волео сам да радим с Вама. Радовао сам се томе.

–– И мени je жао — рече Михајло гледајући низ воду. — Али старим. Време je да потражим сигурнији посао. Пођоше у скелу. Михајло му са смешком пружи динар.

–– Не! — узвикну Радивоје готово са страхом. — Ви, чика– Михајло, не треба да платите!

–– Ја сам први путник — рече Михајло смешећи се и даље — за срећу!

–– О! — рече Радивоје и узе динар. Преко лепог, неизбораног Радивојевог чела пређе сенка. Нејасно je осећао да je тај динар тужан темељ његове будуће зараде у којој су свадбени дарови, окићене кочије, обесни звуци хармонике, па камена ограда око куће, можда шарени прекривач и завесе, жути чамови патос у горњој соби, дечја оделца и редом — сви нужни, видни знаци бољитка који се још тако скровито батргају у њему. Приђе Радивоје витлу, опусти га, па још једном подиже обрве: наједном више није веровао у своја маштања. Цео дан провео је Михајло у граду, а намеравао je да се врати брзо.

Hajnpe je отишао у фабрику да нађе пана Пепшу и уреди са њим за посао. Са оживљеним сећањем на дане које је ту провео дошло је и такво осећање присности да је био сигуран да ће га нежнолики Чех препознати и примити на посао. Али на капији га је дочекао униформисани вратар, неки Немац Карло, кога је познавао од раније као шверцера и трговачког помоћника који је мењао многе послодавце.

–– Добар дан, Карло — рече Михајло — желео бих да разговарам са паном Пепшом. Да ли је у фабрици? Карло окрете према њему наборано, ћосаво лице и стиште презриво усне.

–– Шта ћеш ти код директора? Не може, не прима!

–– Зар је пан Пепша директор — упита Михајло — а где je папа Хусак? Карло га само још једном презриво одмери и окрете главу.

130

–– Папа Хусак је одавно умро — рече један радник који je управо излазио, са изразом чуђења због толике необавештености.

–– То сада решава БИРО — рече радник и пока​за на зградицу иза Михајлових лећа. У БИРОУ Михајлу рекоше да се јави у октобру, кад почне кампања. Тада ће бити потребни сезонци. Међу људима који су овде седели било je и неколико Михајлових школских другова. Покушавао je да заподене са њима пријатељски разговор, а они су га гледали празним погледом, смешили се извештачено и брзо побадали носеве у хартије или се обраћали један другоме, да би му ставили до знања да им je на досади. Проћелавели, подгојени, бледих, омекшалих лица, остарили.

–– Ко је ставио на капију оног ниткова? — пита Михајло Слободана који му се осмехује с напором, као да му тиме чини услугу.

–– Кога? — пита Слободан.

–– Карла. Слободан лагано повлачи осмех па се готово дрско приклања столу и наставља да ради. Михајло опсова у себи и изађе. Био је огорчен, али није јасно знао због чега. Зашто је уопште долазио да тражи посао у фабрици? Први пут сада поче о томе да размшшьа. Град га никада није привлачио. Није могао себе да замисли као подгојену трупину која седи увек за истим столом и смеши се с напо​ром старим друговима. Није то хтео и није жалио за тим. Али док je он живео свој живот далеко од ситних гадости преко којих се улази у чиновничке наруквице од црног пуплина, док је опстајао на земљи на којој je поникао, удисао мирис реке и равнице, носио се са недаћама и стварао варљиви осећај да тако испуњава неки циљ, догађало се и стварало нешто — тек делићем свести сада je то докучио — што га je болело: нестајао je свет који je познавао. Старим, излоканим царским друмовима, однекуд, невидљиво и незадрживо, надирала je нека опојна помама, доносила лажни, будаласти заборав. Глупаци, полутани, подлаци, лажови, варалице — постајали cу преко ноћи значајни и угледни, нико живи није знао како и зашто; али не, није то мучило Михајла. Одувек су глупаци настојали да памет надокнаде новцем, а за стицање новца нису имали стила, па су тако, нужно, постајали и никоговићи. Мучили су га они други, они који су мирно прихватали и уважавали ниткове, радили и дружили се с њима; мучила га је њихова заборавност, мирење, отупљеност.

131

Сећао се Слободана из другог разреда гимназије, свог драгог Слободана; сиротињско дете са периферије Равнова, ситног, црнпурастог лица, ватрених очију, накострешене косе, као челик јаких, кошчатих руку. Уђе у оно прљаво двориште иза фабричке ЗА​ДРУГЕ где су нанизани сиротињски станови као голубарници, са крпарама уместо отирача пред ниским вратима, смрди земља поплочана циглама. Кроз узани прозор, посивелу фиронгу, Слободан га је већ угледао. Не говори ништа, само се осмехује: Михајло je унео у смрадно двориште мирис поља, врба, попонца и детелине. Долази увек отуд где Слободан одлази кад може. То je у бити њиховог дружења, а у томе je, на природан начин, и све остало: одавде, од ЗА​ДРУГЕ, Моравском улицом, иде се у слободу поља, маштање и сиротињу. Гимназија, седење у истој клупи, све то није имало никаквог значаја; то je био случај, околност да су се упознали. А оно у њима живело би и без гимназије и без упознавања. У гим​назији, клупа до клупе, je и дебели Новица који ће сада испловити из белине Видићеве виле, за њима, кад je мину. Слободан ће застајкивати намерно, испустиће пред његове ноге кутију са оловкама, гледаће да je овај нагази или шутне да би му РАЗБИО ВИЛИЦЕ. А сада су Слободан и Новица сто до стола у пан Пепшином ПЕРСОНАЛНОМ БИРОУ, сарађују и осмехују се један другоме као добри пријатељи. Слободан је заборавио. У Обилићевој улици има кућу са гвозденом оградом као Видићева вила; подрезан шимшир, руже, георгине, лале. У пиџами дочекује млекара из Супске. Међу ружама млекар Данило воња на шталу. Одлази на посао налицкан, успут сврати да попије криглу здравог јагодинског пива; поздравља абаџије, опанчаре, јорганције — Петковиће, Лукиће, Станковиће, којима су очеви купили занат и радње — не зато што су му суседи, већ што су му потребни. И то гамижење Петковића по вароши! Убацују се у слободан простор, купују, облаче се у штрафтаста одела, стављају цвикере на своје глупаве, криве носеве! Нешто се буни у Михајлу, отима: све je то тако овлаш замаскирано, окречено, омотано; лажу да су заборавили, нико не заборавља, ништа се не заборавља. Труде се. Труде се. Чине огроман напор. Дођавола, рече Михајло, дођавола! Готово да и ја то исто чиним. Чиним напор. Али све je то узалуд, ми смо какви јесмо и кад–тад то ће изаћи на видело, не помажу ту ни куће, ни одела, ни цвикери. Осети трептај оног свог старог пркоса.

132

Није ми потребан напор, рече. Ја ћу опстати. Ја ћу издржати. Али тада се нехотице, без свести о томе, загледа преко равнице тамо где је морала бити, иза свих поља, врбака и лугова, под жућкастим бреговима, Доња мала. Опече га једна мисао: Зоран. Зоран неће опстати. Зоран се труди. Оно што му дајем, не узима, рече Михајло. Оно што тражи, немам. И немам и не могу и нећу да имам. Ja нисам Петковић. Ја сам гоља. Али он то не разуме, он то не разуме! Ни Михајло није разумео Зорана. Његов занети поглед, његову бескрајну оданост друговима, његову наивну веру у њих, упркос томе што га очигледно и дрско искоришћавају, што га зову само кад треба да препишу задатке, или да им објасни неку лекцију, или да им помогне да ураде некакав тежак посао. Ти си себичан, каже Зоран. Не разумеш другарство. Разумем другарство, глупане, али зашто не искоришћаваш ти њих, него они тебе. Ти си наиван, а они су покваренн. Једнога дана ће ти окренути леђа. Упамти шта ти кажем: једнога дана окренуће ти леђа. Они су Петковићи. Иду право и мисле једино на себе. Ти не мислиш ни на себе, каже Зоран, гори си од њих. Увек си био против свих и то ти се лупа о главу. Да си знао да мислиш на себе не бисмо били овако сиромашни. Погледaј ме како сам обучен, сра​мота ме да идем овакав у школу. И тај његов стид! Ти си Бајкић, синко, сиромах. Добро je што могу и тако да те облачим. Школуjем те, и то је доста од мене. Не стиди се што си сиромах. Онај ко те не цени због одела не заслужује ништа друго него да му РАЗБИЈЕШ ВИЛИЦЕ. То су гадови. Зоран се црвени као булка. Само то и знаш! Није те брига како се ја осећам! Не видиш да сам најбеднији међу друговима, да ме je стид, да ми је тешко! Лако je теби овде, али ja завршавам гимназију, ja сам матурант, мене сажаљевају због тебе, а ја нећу да ме сажаљевају, мени je свега доста! Како je леп и паметан дечак тај Зоран, али како неразуман! Ја те волим, синко, живим за тебе. Чиним шта могу, али и ти мене мораш да разумеш. Ни мени ниje било лако у животу. Не волиш ме, не волиш ме! — виче Зоран. И они проклети Вељковићи, и они су криви. Дођу, хвале га и мазе, дижу у небо, пуне му главу празним, лажовским причама па се изгубе, утону у своју курјачку Подбрегу и забораве на њега, а он данима преживљава све у себи, машта, трза се у сну, прича.

133

Ти си наш школац, ти ћеш бити инжењер, ти ћеш бити лекар, ти ћеш бити велики човек, о теби ће писати новине, говори му матори деда Милун, а ујаци Милош и Вукоје цере се навијачки, од ува до ува. Јаој што си леп, како те бог створи тако лепог, цвркућу ујне. И мајка му није ништа боља; и она je од те луде Вељковићке феле. И она се цери с њима и верује све што кажу. Чак и стара Лена, која осети Вељковиће joш кад скрену у Доњу малу и сакрије се да je ни жандари не би нашли, наслути кад се говори о њеном унуку и дође да се мува около и чује разговор. А кад оду, вуче га у ћошкове, вади замотуљке и гура му банке у џеп: целу своју бедну инвалиду троши на њега. Понекад ми се чини да je због тих банки срећна што joj je муж погинуо! А Зоран и не зна да тим ситнишем држава исплаћује живот мога оца. Зоран не зна, Зоран не зна. Зоран се пробудио тога јутра касно, али joш увек на време да у полутами собе угледа пригушени млаз јутарњег сунца; следио је његов пут и кроз раскошно обасјано прљаво стакло прозора угледао зелену, зелену грану кајсије наспрам далеког, далеког плавог неба. Као некад кад je био дете: топао сунчев зрак на кревету, зелена кајсија и ведро небо које зове никуда; иста тишина; иста осамљеност; нико га није пробудио. Зоран устаде, неспреман за дан који га зове. Притиште га туга осаме и он са напором разазнаде да долази из далеке прошлости. И дође му да заплаче, као и онда кад се први пут пробудио окупан сунцем у полутами собе, у тишини јутра, у пустоши Доње мале. Али више није био дете. Отада су минула многа јутра. Почеше да наилазе лагано, у таласима, и осећај туге ишчезе. Да ме je НЕКО пробудио, рече. Да ме je ОНА про​будила, рече. Да се увукла тихо у собу и пробудила ме нежно, пољупцем. Она не зна колико je нежности у мени. Изашли бисмо загрљени у јутро и све би се променило: ова обилна светлост, тишина, одсуство људи — све би то било због нас. Зорану je било дато да осети и разуме тугу протицања времена. Сви немири његове младости, сви кошмарни снови, претворили су се у грч, у отимање, у тугу што пролазе јутра, дани, вечери, ноћи. Гледао je како пролазе тренуци, пратио их je како нестају, дозивао их, а они су одлазили, одлазили, као камен бачен с брда, као глас, као птице. А онда су, изненада, као јутрос, долазили сами. Пролазили су крај њега измешани, у непрегледним, хаотичним колонама, мирни, додворни — 134

али неухватљиви, лукави, издајнички. Дођу понекад у лепом поретку, упарађени, дођу сасвим близу, поздрављају га, машу му. Препознаје их, почиње да се радује. А они се наједном узмувају, направе неки нови, неприличан, непознат поредак, са​ми се некако измене, нагрну у застрашујућем мноштву, прете му. Затвори очи и кад их поново отвори, више их нема. Издајице, издајице! Окрене се од њих и гледа оне што долазе: шуњају се мимо њега, неми, тајанствени. Шта доносе? Трчи им у сусрет, још даље, још даље. Ту сте, ту сте, ништавни, мали, заточени! Нисам вас пропустио кроз cвojy капију, немате никакву моћ! Али зна да му се рука неумитно подиже да напоји Баш–Челика. А дотле, а дотле? Цветају кајсије и трешње, ветар разноси латице, мирише цела Доња мала. Дрвеће нема сенке. Купа се у светлости нежна трава која одасвуд надире из жућкасте земље. У светлости, под небом, трчи с Љиљаном. Она воли пролеће, она воли пролеће. Сада je лето, али небо је тмурно. Грми, урличу бујице у брдима. Она се боји непогоде, привија се уз њега, а он се смеје и љуби јој мокро лице, киша пљушти по њима. Али пада тихо вече. Жуте се у лишћу кајсије и шљиве, брује у топлој тами звуци зрења. Сами су у обиљу летње ноћи, сами, сами. Она га воли, она га воли. Љиљана Петковић je заиста волела Зорана. Он je то знао и, можда баш зато, није смео да јој открије своје мисли. Људе, нарочито младе, велика срећа понекад плаши више од велике несреће. Ипак, оног последњег дана који je провео у школи, док je са сведочанством у рукама трчао према равновској железничкој станици да се заклони од кише, догодило се; године маштања, снови дуги као ве- чност, као што бива, за један трен претворили су се у стварност. На улазу у станицу сустигао је Љиљану. Мували су се сами по пустој чекаоници. Причали су о њему, о његовој школи, а она je била усхићена. Загледао јој се изненада у очи, дуго, дуго, а она се смешила. Завукао je руке у њену свиласту, овлажену косу, привукао jy je и пољубио. А она је широм отво​рила очи.

— Тако — рекла je кратко и задихано — тако, мили мој! Без иједне речи, овде, где нас свако може видети! А онда га је стегла и пољубила дуго, у грчу. Па га ухватила за руку и зачкиљила у њега и смејала се. Све остало било је потпуно налик на Зораиове снове.

135

Навече, у возу, једна старија, проседа жена, која je путовала ко зна одакле и ко зна куда, посматрала их је дуго и зането.

–– Боже — рекла је најпосле — боже, младост! Љиљана Петковић, најстарија ћерка Петра Петковића, унука тада већ покојног кмета Светозара, праунука моћног газда–Живка, чукунунука деда–Милоја који због насртаја на Радована Бајкића умре осамљен у брдима, била je најлепша девојка у Доњој мали, најлепша и најнежнија од свих које су икада рођене међу овим грубим тежачким светом. БАЦИЛА се на покојну мајку Ему, говорили су, као цвет лепу сироту девојку коју je Петар довео из Босне, из Бање Луке, као војник, на свом првом одсуству. Свет који тешко и ружно живи изнад свега цени лепоту. Љиљану су волели сви у Доњој мали и целој Дубици. Волео jy je и Михајло. Био je срећан што je заволела Зорана. Али са радошћу коју није умео да скрива увлачила се у његову душу и горчина: сада је знао да коначно и заувек његов син јединац, његов Зоран, неће схватити свога оца. Мучио je себе да нађе решење, а знао je да га нема. Лутао је пољима: никаква чаробна трава није постојала. Бдио је ноћима: никакав глас није долазио. Обраћао се људима: нису га разумели.

–– Срећан си ти, Михајло! — рекли су. Многима сам помогао, рече Михајло, а себи не могу. Ништа до чега ми je било стало у животу није ми се отело, а отео ми се син Зоран.

136

XVI

Велики догађаји који су узбуђивали свет имали су свог одјека и у малој Југославији, у још мањој Србији, и редом: у крагујевачком округу, његовом поморавском делу, селу Дубици, Доњој мали, у свакој кући Доње мале и сваком њеном житељу. Али, не са​мо због олињалости, осакаћености, згужваности, умрљаности и нечиткости — дакле, због злехуде судбине сваке ствари која мора да npeђe тако далек пут — већ и из разлога дубоко запретених у срцима ових људи, догађаји о којима je реч изгледали су овде сасвим другачије него тамо где су се збивали и одакле су пошли, него на осталим местима која су, стицајем свакаквих чудесних прилика, имала направе и моћ да свеколике измењене ствари виде у њиховом првошњем облику. Тако, због нужне унакарађености, пожутелости и обезвређености, услед пута и припростог здравопаметног убеђења сваког човека да је највећа ствар на све​ту он сам, да је најважније оно што се догађа њему, да je највећа земља она по којој он корача — јер све што се види у даљини мало je, и мање, и најзад се губи у сићушности, ништавилу и непостојању — због свега тога, кажем, велики догађаји изгледали су одувек у Дубици мали и безвредни. Чудовишни земљотреси, разарања, глад и помор народа, чинили су се ништавним према једној тучи града која би задесила Дубицу, поплави, мајској или августовској суши, или, чак, према некој знатно мањој недаћи: опакој провали облака од које набујају потоци и затиње средњемалчанске баште, мразевима који заледе Мораву и воденице и оставе Дубичане који дан без брашна, пошто потроше резерве. Белосветски сукоби, ратови, изгинућа, изгледали су безначајнији од неке мало опакије туче закрвљених Горњомалчана, болештине које харају светом — од пролећне редње код људи или летњег липсаћа међу живином, убиства и умирање светских главешина — од смрти Ратка Циганина, сеоског клепача и крпача, песледњег међу њима, вечној покуди и спрдњи изложеног. Било je, наравно, и овде људи који се нису уклапали у општу меру и поредак ствари, који су, колико су и како могли и умели, враћали великим догађајима њихове велике димензије, зарад општег ниподаштавања и неприхватања чак их и увеличавали, китили и 137

свакојако надували, устајући тако против опаке заблуделости својих ближњих, а у одбрану општеземаљске и, дакако, једине мере која одређује вредност, тежину и силу свега што на земљи бива; у то име су о великим догађајима разглабали данима, недељама и месецима. Али њих je сав свет сматрао, а они су то и били, нерадницима, дангубама, замлатама које свој хлеб једу а туђу бригу брину, од којих човек ништа паметно неће да чује. Упркос свим настојањима, тако, светска чуда ле​пила су се за свест Дубичана у ништавној мери и споредно, као летња прашина на ознојене вратове, као прљаве капи воде под опанцима на бљузгавици које штрцају по ногавицама. Али догађаји који су тих година узбуђивали Ев​ропу и свет имали су моћ отровне ланчане реакције па су се, попут опаке заразе која успут поприма свакојаке облике, ширили и ширили, и у виду тмастих облака, сваком злом предсказању слични, доспели и до видокруга Дубичана. Устајући још зором, на сабласни зов петлова, према свом прастаром обичају, Дубичани су бацали збуњене и брижне погледе према небеским даљинама, осматрали пријатељицу звезду Зорњачу, Месец умрешкан измаглицом, Мала и Велика кола, па после стидом унакажени колач Сунца који ваби промајне ветрове из још мрачних одаја равнице и одељује Земљу од небеске светлости и тмине, тражили и налазили у свему томе опака знамења — јер, знали су: немачка углупљења, крвопијска, сулуда, дресирана, фрицовска, головрата, безвеђа, ћосава руља жива није док на шајкачу не удари. Но, тмасти облаци у видокругу још се нису згушњавали, повремено су се, чак, разређивали и чинили као сивило и дим: муње су севале жутом светлошћу петролејке, громови личили на празно шкљоцање кремењача и глуво праскање ћорака. У почетку збуњени, пресечени, одузетог даха, Дубичани се прибраше, свикоше на утуљену светлост, свој уфитиљени изглед, бледу и нездраву боју лица, и наставише да живе као да се ништа не догађа; али тешки, невидљиви, сумпорни, отровни гасови које су удисали, мало по мало, споро али темељито, сасвим их опијанише. И, као што у таквим приликама бива, први подлегоше они који најтеже подносе пиће: мекушци и мазе, добростојећи, уредни, честити домаћини и младеж, женскадија и старци; а намучена, жилава и отпорна сиротиња, комовицом, шљивовицом, дудовачом и кајсијевачом очеличени олош, остаде бистријих глава, да се чуди и крсти, да трпи и сведочи.

138

Падале су танкокорне маске, крљупила су се лица као печене паприке бабуре на плотни, откачињале су се лабаве кочнице страсти, спирале се као прашина с облутка танке наслаге обзира, правила, доброжељности, страха, правоверности. Готово с радошћу и усхићењем ослобађали су се људи мучаљивих стега при​творности и показивали се какви јесу, какви су стигли да буду. Колико je могао, и у мери у којој су хтели да га чују, о томе je први сведочио Мплутин — Луша Бајкић. И поред домаћинских склоности и нагона за отимањем, Луша је тешко пао на терет мученику раднику, бројном децом обдареном оцу Витомиру, и морао да потражи служински хлеб и лежај код богатих Средњемалчана Јоксимовића. У почетку било му je добро, чак се малкице и поносио својим газдама. Односили су се према њему с пажњом коју добростојећи људи дугују слугама: остављали га да обедуje за истим столом са кога су они тек устали, на коме је још у обиљу било свакакве хране, а спавао je у посебној собици, испражњеној и окреченој шупи; поверавали су му разне кућне послове, нису од њега крили ништа, знао je где се шта у кући налази. Али временом ства​ри су се измениле на Лушину штету. Није више обедовао за истим столом. Сада му је храну доносила женскадија, осорна због ове обавезе, у неиздашним порцијама, брижљиво закидајући следовање из дана у дан. Његова соба опет се претворила у шупу и испунила запечаћеним бурићима, кацама и џаковима, а он је свој лежај морао да уреди на промајној кљокани над шталом да би, како су му рекли, чувао коње и краве од злонамерника и лопова који су се гадно намножили. Проводио je дане по њивама и забранима, терали су га тамо кад треба и не треба, и недељом и празником. Враћао се увече Луша сломљен и уморан, љутито шутирао коњe и краве обазирући се да га не виде, одвлачио их од појила, пео се у своје ветровито легло, затрпавао сеном, завлачио по зимогрожљивој навици испуцале i поцрнеле шаке међу бутине и тонуо у маштање о возовима и железничарима: био je то његов неиспуњени сан из детињства. Идући осамљен пољима, по зими или врелини, често je стајао и блентаво, усхићавајући се, посматрао возове како лампарају равницом, тракарају или тутње, СИМПЛОН возови Stutgart — Athena са зеленим и тегет вагонима спојеним хармоникама, SCHLAFWAGEN и RESTAUR​ANT, прозори начичкани срећним путницима (морају бити срећни кад су у возу), брзи возови који понекад стану на великом сигналу пред Равновом и дуго пиште а путници отварају прозоре и радознало вире или силазе и нехајно се разврћу и протежу, 139

не гледајући га, припадајући возу потпуно и заувек — вечни срећни путници — путнички и убрзани, пуни метежа и шаренила, понеки стају чак и на Дубичкој станици доносећи за тренутак вреву и сјај великих градова из којих долазе: Ниша, Скопља, СТАЛАЋА, ЛАПОВА, Београда (имена су кредом уписана на таблицама заштићеним жичаним решеткама!). ЛОКАЛИ са вагонима — играчкама, пуним радника, које вуку МАНЕВАРКЕ, теретни, који пролазе дуго, дуго, са великим забрављеним сточним вагонима, тајанственим KUHLENWAGEN са пропелерима на овалном крову, или са веселим, отвореним вагончићима у којима су тешки трупци, креч, угаљ, и свакојаки непознати предмети покривени сурим цирадама. Поједини вагони имали су високо издигнуте кочничарске кућице са осматрачким прозорчићима изнад кровова. Луши би уздрхтало срце кад би у њима угледао дремљивог железничара у тегет бунди, са качкетом на коме се жутео ширит. Ови људи изгледали су му као моћни господари необухватних даљина, посвећени надзиратељи свемогуће Божје силе која поваздан ландара и дудњи шинама с краја на крај чудесног света. Ако не по далеком звиждуку и тутњу, Луша je по отварању малог сигнала на кривини, која се далеко усецала у дубичка поља, могао увек да зна кад воз наилази. Али догађало се да несташни дубички дечаци, који по ФИГУРАМА крај пруге чувају козе и овце, тако вешто упреду жице да мали сигнал остане неот​ворен и нем на упорно дозивање локомотиве; машиновођа избаци главу кроз прозор, чуди се изненадном нереду, јер за укрштање још није време, колико му je ред вожње у памети, нагађа којешта, али ипак испушта пару и смирује захукталу композицију, при- према се за кочење. А онда у даљини угледа отворени велики сигнал, почиње да звижди дуго и протестно, гледа уназад, не зна у шта да верује. А Луша се досећа подвали и јури као без главе, али стиже касно — воз је већ одхуктао у станицу. Луша нађе саботерски штап, отпреда жице, опет лабаве, jep се сигнал у међувремену затворио, и јури дечаке који беже, скривају се по њивама и отуд церекају и поспрдају. О свему томе размишљао je скотурен у сену у оном кратком времену мешкољења док му напети дамари, као опруге, одбијају тешки, надирући сан. А кад започне опуштање и кад се расплине мисао, осети како га обавија тегет бунда постављена белим јагњећим крзном, седи на федер–клупици у кочничарској стражарници, високо над пловећим возом, под свет​лим небом поднева. У руци држи 140

ширит–качкет и маше насмејаним дечацима који промичу крај њега као булке у житу. Али наједном локомотива почиње да звижди и воз стаје: мали сигнал je затворен. Строваљује се низ високе степенице, скаче са платформе, под цокулама пршти камење, трчи према дечацима који се разбеже по ФИГУРИ и крију у жбуновима раките; он их види, вире им пакосни чуперци, али тешка бунда обавија га и стеже, корача у празно, не може да их достигне, отима се и стење, стење... Про​буди се напет, заустављеног даха, сав у зноју. Окреће се на другу страну, мрмља и псује, трепће буновним очима и поново дозива возове. А ујутру, кад упрегне коње у бирнице, привеже виле, узјаши греду и затандрче сокацима, несташни дечаци — који погађају увек и непогрешиво у најболније место — долазећи му у сусрет, затрчавају се машући савијеним лактовима, звижде и фућкају као локомо​тива. Још донедавно чинили су то ређе, само они најгори, превејанци, а он се правио да не види, окретао главу, или, понекад, фијукнуо бичем изнад њих, тек да види како перјају низ сокак. Али сада су то прих​ватили сви одреда, као да je зараза ушла међу њих. За срце га уједе кад види смерну, плашљиву, љубимруке дечурлију, у свакој прилици мању од маковог зрна, како се пролазећи мимо њега дрско кревељи, крути лактове и колена, тапће по прашини и фућка. Једном je скочио са кола и појурио два слинавца, дуго их гонио преко младих кукуруза, спреман да им поломи ребарца, они су дахтали, окретали се повремено и престрашено мерили спасоносно растојање од њега, на крају се домогли башти, прекрхали натруле плотове и тамо се сакрили. Међу посопчићима који су се сустизали у Витомировом дворишту била je и Радујка. Говорљива и кикотава, она би, свакако, сведочила без стида, да je знала о чему и ради чега. У њеном случају мора се сумњати да мудрост долази с годинама, па је неупутно тражити je, где je да je, и питати је, већ остарелу, о било чему. А њени мужеви, ћорави свињар Жоја из Добричева, коњасти рудар Драгован из Стубице, спљоштени, нискочеласти Угљеша из Мијатовца, и неки други, и синови које je великодушно остављала свекрвама, сада вероватно дугокоси и у фармеркама, тешко да нешто знају. Убледела, моткаста, упредена, расла у глади, као лесков млађар у сенци храста, Радујка je наједном, на оште изненађење, упркос томе што je била гладнија него икад, почела да набацује на себе месо и то управо тамо где је требало: на задњици, бутинама и грудима. Као да ни сама није очекивала такву побе​ду, постала je весела и кикотава, 141

почела je да се узноси и поноси новостеченим облицима и да их вашарски показуje и рекламира; а распаљени петковићки момци, сматрајући je за луцпрду, што je и била, почеше да облећу Витомирову кућу, да се аче и бенаве пред капијом, једним лукавим оком увек будни и промишљени, да чуче иза плотова и омркавају у башти. Било je и раније, одувек, распомамљених девојчурака попут Радујке, који су празник над празницима, благдан над благданима, за вечно похотљиву, радом ужилављену, на свакакву оскудицу радости свикнуту, дубичку млађарију. У свету у коме нико ништа на поклон не даје, где се ни купити ништа не може без цењкања од којег заболи глава и поквари се радост, сулуде дајке Радујке биле су оноземаљски, противразумски поклон, дивљи и изазован, као хајдучко благо што ноћу светли у барама: ко има срећу узме га, стекне глас спретног јунака, мрште се притворно стричеви којима je грожђе кисело, околишно и подевачки саветују га да се клони порока, шапућу и блудно га гледају у леђа снаше, а он осећа снагу и гипкост, витла плуг на заокрету да полети кроз ваздух као играчка, набацује на кола навиљке сена као пола пласта, и никоме није дужан за ту срећу ни стопарац; јер Радујка се и даље кикоће и гледа само у панталоне. Али била је обавеза, наслеђена и непрекршива, да се бирају заумне прилике и забита места. Док дивља свадбарско коло и крши плотове у тескоби авлије, балаве и подврискују пијани свадбари, док уморна и опијањена светина табана прашњавим путевима по мраку враћајући се с вашара, он се као пас провлачи кроз баште, вуче Радујку, помаже јој да прескаче плотове и недочекано je стеже за пробирљива места, нестаје у невиду високих жита и поваљује крте стабљике, колико му треба и не треба, њему и Радујки, док га не заледи роса која аветињски пада, пада, по леђима и широком пољу, под звездама. Дан сахрањује заумну прилику, изједначује видна и невидна места. Нека га држи бодрост до друге прилике, споро нека му се враћа жеља; jep je место свега и свачега у Дубици одређено и непроменљиво, петлови не кукуричу увече, вампири се не појављују дању, сотоне не дремају на сунцу. А сада се све мењало. Затровани тмасти облаци чинили су своје брже него што је ико могао да схва​ти. Радујка се кикотала пред капијом, звала, изазивала, и никад није дуго чекала да je поведу около, сокачетом, у закоровљене шљиваке, у по бела дана, понекад и у собу са прозором до улице, саму, а каткад и са другарицом коју je довлачила однекуд из Равнова, белом и блудном, у ципелама са 142

танким штиклама којима je неспретно цупкала под дудовима, чагољавом Доњом малом. Те ципеле није изувала никада, како се сећају несрећни, нестасали доњомалчански дечаци који су једном са улице, приљубљени уз тарабе, посматрали како се ноге у тим ципелама, голе голцате, у тој великој соби, пропињу увис, према плафону. Петковићки момци излазили су после отуд, из сокачета, из дворишта, из собе, церећи се бестидно, протежући ноге у ходу, мрдајући раменима и закопчавајући шлицеве готово на улици, сигурни да их нико не гледа или да је гледање без значаjа. Витомир je увече, кад би се вратио с посла, поваљивао Радујку вукући je за рашчупане кике и тукао ко зна како и чиме, она je грозно вриштала и обећавала да неће више никада, јаој, никада, дахтала и јечала као да умире, сви су мислили да joj je дошао задњи час, али свима je било сасвим свеједно, што раније, опет, никада није био случај. Радујка се ипак ујутру снено протезала излазећи на улицу, као да ништа није ни било, без модрица и неоштећена, чила и орна, расцепљених великих уста, кикотава и блудна: глумила je бол који јој није задавала уздрхтала, сажална очинска рука, вриштала као кобила, многогласна, жилава и неуништива, сотонски и нападачки, да Витомиру буде теже него њој, а тако je и било. Однос Петковића, и свих других, према том курвинском вриштању само је делић њихове свеукупне промене која je и њима самима била загонетна и застрашујућа. Покушавајући да се осоколе и стамено, како су свикли, стану на ноге и у новом реду и поретку ствари, претурали су по тамним дубинама свога сећања, извлачили отуда старе поуке и мудрости, на брзину, колико траје кратки, лукави осмех, пајали паучину и прашину и брижљиво их слагали у душе под кожуцима. Тако се, невидно и подмукло, у крат​ком времену, Доња мала престројила и припремила. Петковићи су се и даље смешили Михајлу, поздрављали га и добацивали шале, али он је осећао да су им гласови прозукли, да им се речи откидају с напо​ром, као лавеж. Сиротиња je у све већем броју наваљивала да служи код Петковића, а они су смањивали дневнице, на крају давали само пројно брашно, пет килограма, четири, три, два, један. Сиротиња je крала, пунили су џакове детелином, репом, пшеничним класјем, дулецима, пасуљем, кукурузом, купусом, паприкама — свим одреда, како шта стиже — вешто, неухватљиво. Узалуд су их Петковићи ноћу ловили, дању клели, богорадили, претили. Свако je, опет, био на своме месту. Само Зоран и Љиљана нису били нигде.

143

Они не могу да сведоче. Били су заљубљени. Узалуд ћемо упрошћавати ствари, доказивати ка​ко руке себичне подмуклости Петковића и дрског, безобзирног отимања сиротиње нехајно ломе и прљају ничим заштићени цвет, како изнова пробуђени дамари мржње и оделитости сасецају његов нежни корен. Једна je од вечних загонетки да, упркос свему што би сведочило супротно, јаче од сваке пометње, дубоко као најдубља мржња, далеко, и даље, у неупамћеном и несазнајном ланцу рађања, потребно као постојање, живи у дубичком и доњомалчанском свету осећање за лепо. Нагло укоровљене душе, морам да тврдим, нису изгубиле своја пређашња својства: у уредно окопаним баштама, ишпартаним њивама, орезаним и заломљеним виноградима, ђикао je ослобођени коров и све је расло упоредо, ни парлог ни њива, и једно и друго, једно или друго, како када, како коме. Тако су се мржња и ниподаштавање, од којих je Зоран био изузет, окретали према Михајлу. „Тај златни дечко", говорили су Петковићи, „није ништа крив што има таквог оца".

Следеће године, тек што је почела, снеговима који ће потрајати дуго, још једном, за још један убоги балкански нараштај, зачуо се из даљине узбудљиви, вилински зов војничких труба. Њихов продорни звук одлегао је одасвуд, унакрсно, све ближе и ближе, и ускоро се уселио у свачију душу и постао неопозива свакодневица. Али, као што вечно бива, док је млађарија у дозивајућим звуцима војничких труба наслућивала изазовна знамења јунаштва, моћи, славе и почасти, искусни људи разазнавали су злослутне, црне тонове, знамења погрома, смрти и несреће; беху то силни, немили гости који долазе напречац и траже право првенства, и све што је дотле обитавало у душама Дубичана беше умањено и одложено да чека своје време. Једно за другим, у кратком размаку, у време кад се то раније никада није догађало, а било је јасно да некадашњи рокови више неће имати значаја, одоше у војску два годишта дубичких младића. Нешто касније, са узнемирењем које je расло, пандур обиђе готово цело село, делећи као насумице, ту и тамо, позиве за BOJHУ ВЕЖБУ. Богатији и виђенији почеше да окапавају у Равнову тражећи начин да позиви заобиђу њих и њихове синове, а сиротиња се поспрдавала и

144

злобно кезила знајући да то богаташко копрцање, на крају крајева, мање–више, не значи ништа и да ће свако добити свој део невоље. Онда дође пролеће, хладно, кишно и снежно, као уклето. Са северним ветровима долетао je из даљине и дах рата. У Дубици je било нељудски, застрашујуће мирно. Потрајало je то једно кратко време, а онда, наједном, као пуцањ, разби слеђену тишину вест да рата нема, да се војска растура и бежи. Заиста, ускоро, у пољима и луговима око села почеше да освањавају пушке, бајонети, митраљези, фишеклије, торбице, ранци, а с вечери, крадомице и молећиво, из башти и шљивара, преко плотова, у дворишта почеше да се увлаче из Божје даљине овде посејани војници, прљави и брадати, гладни и прозебли, нудећи нове униформе и све што имају при себи за најбеднији, давно одбачени сељачки гуњ и чакшире. Запањени неочекиваном приликом да се олако дође до одела од јаког војничког шајка, оружја, које je свима одувек лежало у крви, и још којечега, подстакнути у некој мери и самилошћу и неугаслим гостољубљем, примали су Дубичани у почетку несрећне војнике с радошђу, хранили их и разодевали, давали им и боље комаде свога одела, држећи до поштења у трговини; али војници навалише у таквом броју да у кућама ускоро не остаде ни најнужније одело, и невољнике почеше да сачекују на праговима ширећи руке, стављајући до знања да желе да их се што пре ратосиљају. Никада војничко одело, у овој војничкој земљи, није било мање на цени. После, тек што је прошао Ускрс, који je те године стигао необично рано, као да се утркивао с немачким брзонадирућим колонама, пристизали су и недавно завојничени Дубичани и уносили у своје куће загонетке и смутњу. Вечно поносни на своје храбре војнике, и ви​ше него што треба, сујетни на своју војничку славу, увеличавајући пркосну непокорљивост до утехе која надјачава неизбежну патњу и страдања, смрт и уништење, несвикнути да дочекују своје ратнике као лопове, јајаре и кокошаре који се уваљују у коприве крај плотова и улазе у куће са задње стране, не видећи прави повод за бежање, уверени да сви одреда наседају ђубретарској, петоколонашкој, фолксдојчерској подвали — Дубичани ускипеше као узаврело мле​ко и похрлише код убледелих, престрашених невољника–повратника да их преслишавају кезећи се подругљиво, ниподаштавајући све што кажу. А они су говорили, муцаво и невешто, све саме баљезгарије, лажи, чинило се, које ни пас с маслом не би прогутао, извлачили из свог 145

непоузданог сећања ствари које нико живи није могао да замисли, које се нису догађале ни у најдавнија, мрачна и про​клета времена — сви су то поуздано знали, јер су из мртвила, ништавности и заборава минулих векова, као уклети предачки поклон, наследили глас вечних и непокорљивих ратника. „Ви сте скотска, прљава, инаџијска, јебиветровска, лакоћемска, братомрзна, јавашлијска и злопамтилска нација", говорио је тај глас, „али снажна и бујна, пргава и опака, бунџијска и слободарска, осветничка и непокорљива, проклетство Божје за непријатеља". Као да су сви чули тај глас слушајући муцаве, убледеле и заплашене побегуље и питали се у чуду: „Шта je ово сада, људи?" Издаја, говорили су повратници. Поделили нам ћорке. Официри беже, спасавају главу. Шта ћемо онда ми, како да се боримо? Пропаганда, гола петоколонашка пропаганда — рекли су стамени, добростојећи дубички домаћини, навукли недавно прибављене шињеле и пошли у Равново да се пријаве среској команди. Под шињелима, за сваки случај, неки од њих понели су и кратке коњичке карабине, машингевере, пиштоље и бомбе. Једна тако наоружана група Подбрежана, идући према Равнову, на пољском путу, близу напуштеног, водоплавног подбрежанског гробља, пресрела je три црне немачке ОЛИМПИЕ. Вукоје Вељковић, који je предводио групу, наредио је да се направи заседа иза срушеног гробљанског зида. Покосили су Немце. Прегледајући изрешетана кола, Вукоје нађе иза предњег седишта живог, шћућуреног и унезвереног, дебелor Немца. Везао га je жицом ишчупаном из лимузине и довео пред дубичку општину. Председник и кмет су дошли, мували се мало около, покушавали да разговарају с Немцем, слали пандура да тражи некога ко натуца швапски, па на крају, не знајући шта више да раде, штукли. Али дубичким беспосличарима била je то прилика за увесељавање. Окупили су се око Немца, одмеравали га, пипали, претресали, одузели му новац и којекакве ситнице, отимали се око њих и церекали. После малог затишја неко рече да је Немац дебљи од Цаке Турчина. Узеше канап да га премере око трбуха. Немац се зацрвене и поче љутито да сикће, да се рита и пљује. Главати Јале опали му шамар, тврдом тежачком руком од које на меснатом лицу остадоше чивитни трагови. Вукоје онда гурну Немца у ребра и поведе га уз поток, праћен знатижељцима и чопором дечурлије коју je растеривао псовкама и ногама. Горе у ровачи, где је Маринко Влах вадио камен за кућу, покоси га једним рафалом и, не улазећи у село, преко брда, оде кући.

146

Дубичани, међу којима je највише било Петковића, Јоксимовића и Лалића, нису до Равнова срели никога. Уредно су се пријавили и добили наређење да се прикључе осталима који су већ били у згради гимназије. Остали су ту три дана, без хране, препуштени сами себи и тврдим ђачким скамијама. Охлађени, видевши општи метеж, понешто уплашени и по- стиђени, почеше, један по један, или у групицама које су сачињавали само најближи — рођаци, пријатељи и кумови — да се враћају кућама. Неколико најупорнијих остаде и даље; кроз извесно време њих похваташе Немци и, голоруке и збуњене, блиндираним возовима, отераше у заробљеништво. Михајло је смркнуто и озбиљно посматрао успаљене Дубичане који су полазили у Равново. Петковићи су га шибали презривим погледима, а понеки и гласно изрекоше своју мисао о вечном бајкићком ништавилу, подлачкој и лоповској клици. Михајло се полако догега пред капију, наслони на дирек и, стежући усне, рече: — Дакле, могу мирно да спавам! Јер кад сте ви кренули — значи да је рат већ прошао! Петковићи се мало закашљаше и нервозно повукоше један другог за руке, да се избегне зло. Касније, враћајући се ноћу, док су шљапкали по блату, гладни, мокри и промрзли, сећајући се нужно ових речи, дође им у памет мисао–немисао, слутња са којом су расли, о ђаволској мудрости хајдука Михајла. Морали су да му одобравају, но мржња остаде. Одложише је на страну, али на видно и дохватно место, да им буде при руци.

147

XVII

После свега што се збило тог одоцнелог пролећа сасвим је разумљиво у каквом су се непојамном, наглавачке окренутом стању налазили Дубичани и Доњомалчани кад су једног дана, у невеликом броју, парадно обучени, уштогљени, обријани, изгланцани и намирисани, идући из Равнова, дошли Немци. Ако је неко очекивао да ће то крајње непријатно стање овом чињеницом бити коначно прекинуто, мора одмах да буде разочаран: уместо да везују, хапсе, стрељају, на нож набијају и чизмама газе, власт вешају за пример а из освете силују жене и девојке — Немци су пријатељски потапшали на смрт уплашеног председника Чеду Јоксимовића и ћопавог кмета Веселина, по традицији из бројног племена Петковића — којима је било наређено да их дочекају и народ на збориште да изведу — позвали све да слушају и поштују своју власт, замолили да се нико не плаши и да свако мирно и савесно настави да ради свој посао; са жаљењем су истакли да су обавештени да овде има смутљиваца, нерадника, силеџија, лопова, потуцала и којекаквих других непримерних и неморалних људи, и строго, очински, објаснили, готово се извињавајући своме тумачу, пропалом шверцеру Кар​лу Цукеру (како су га прозвали Дубичани што је као стражар у Шећерани претресао раднике тражећи им у џеповима ЦУКЕР), да они такве ствари неће да трпе, и да су они за ред и поштење. На крају, сасвим узгред, споменули су да очекују покорност и поштовање представника ВЕЛИКЕ СИЛЕ ОСОВИНЕ и њеног вође. Нису ни покушали да нешто кажу о представницима силе осовине које Подбрежани покосише у каљавим, плитко угареним њивама код гробља, ни о оном дебелом којег, у својој ратничкој прекости и вељковићкој несмотрености, Вукоје остави у ровачи да струне на лековитој трави руси која зацуљује екцеме, ни о многима другима које неки пргави и непослушни наредници и каплари потукоше по друмовима око Равнова, као да тога није ни било. Уместо свега, Немци одсечно подигоше десну ру​ку, викнуше: „Хајл Хитлер" и брзо, са много обзира, не чекајући да председник и кмет отпоздраве на тако смешан начин, окретоше се да уђу у општину.

148

После је један од њих, сув као сарага, ставио Веселина крај себе у кабину камиона и кренуо да прикупи кромпир, маст, пасуљ, једно теле и joш понешто што му се успут свиди. Дубичани су гледали смркнуто у свог веселника Веселина, износили шта им је тражено и настојали да брзо умакну. Али Немац их је заустављао презривим смешком и покретом, вадио из уљаштене кожне торбице нове, непресавијене новчанице, исплаћивао на округло одмахујући багателно и великодушно руком ако би, преслишавајући се, закључио да је нешто преплаћено, и објашњавао да ће то сада бити важећи новац, ДОЈЧЕ РАЈХС МАРК, ДОЈЧЕ МА​РК, КАУФЕН, ФЕРКАУФЕН, ИМЕР МАРК, НУР МАРК. Ето, то је уплашило Дубичане више од очекиваног покоља: тај Карло Цукер у немачкој униформи и тај непресавијени немачки новац; у истом тренутку кад су почињали да се радују што ће им главе остати читаве, напаћени, какви су већ били, схватили су да и од горег горе има и да је то баш њих задесило. Ви​дели су: колико су се Немци журили да дођу, још више су спори да оду. Углађена, неосветничка реч и пропалица Карло, отимање плаћено лепим хартијама — није то био покушај да им се замажу очи, већ пресуда, дрска, подмукла, паклена. Уместо да дођу у непрегледним осветничким колонама и запоседну околне, стражарске, далековидне брегове, Немци су испунили Дубицу омамним, лепљивим, подмуклим мирисима; сва њихова смртна, убојита сила претварала се у отровни ваздух који шиштећи излази из Карлових уста са златним зубима. После тога било је природно да се догађају и дру​ге, неочекиване и наопаке ствари. Понешто од тога били су већ испланирали педантни Немци, понешто су слутили несрећни Дубичани, а много више није могао да предвиди ни сам Бог. Већ сутрадан увече, подјухорским друмом из правца Подбреге стигао је у Дубицу мало коме знани ге​нерал Санда Савић са свитом брадатих, косатих, реденицима опасаних и бомбама окићених капетана и поручника, и ушао у кућу председника Чеде, некадашњу друмску механу, упућено, поред огромних, нахерених коњушница, са задње стране. Чеда их је нешто касније одвео у забитију, од друма заклоњену густим топољаком, кућу кмета Веселина. Ту су се окупили готово сви виђени Петковићи, Лалићи и Јоксимовићи и Санда им је саопштио, „у име младог краља", да подлачку издају владе народ не признаје, да се храбри и непокорени војници окупљају под четничким стегом и да је дужност сваког правог Србина да им се прикључи и да им на сваки начин помогне. Ради тога је предложио да 149

се одмах изабере четничка команда села. За команданта су, ганутљиво и свечано, прогласили председника Чеду. Ујутру Санда је у општинском дворишту, између ВИНАРСКЕ ЗАДРУГЕ и уредно оплевљене баште попа Николе, одржао народни збор. Говорио је надахнуто и патриотски, позвао народ да им се придружи, обзнанио новоизабрану четничку команду и саопштио да ће четници увек бити надомак села и знати шта се ради. На крају их је обавестио да су последњих дана на Јухору и свуда у околини примећени некакви ШУМЦИ или ПАРТИЗАНИ које предводе комунистички бандити, опаки и мржњом против српског наро​да задојени, да народ треба да их се чува и ни реч не верује јер лажу, убијају, пљачкају, пале и свакојака друга злодела чине. Тако су Дубичани, на свако чудо већ приправни, први пут чули за партизане као за joш једно зло, проклетство и казну божју коју испашта, као никад дотад, преварена и упетљана земља Србија.

Што је у главама било више калабалука, у селу је било све мирније. Понеки бунтовни дан изигравао је ову наопакост, али вечери нису имале снаге за отимање; вечна слика умирања вукла је све живо у безгласје. Само су биљке, незадржива експлозија пролећа, у бујним таласима, слале своје омамне мирисе у ноћ. Знало се да и тих вечери има будних који не знано куда иду и свакојака дела снују и чине, али свако се надао да ће њега заобићи, уздао се у притајеност као у чини, као у крст који плаши ђавола. Ни Михајло није порекао да куцање у прозор у таквој ноћи одјекује као подмукли, праскави хитац; али он је стајао у воћњаку, у сенци крушака, и јасно видео човека обасјаног месечином како се шуња погурен крај зида, и пре него што је покуцао.

–– Шта хоћеш? — питао је тихо, невидљив, и помакао се до другог стабла. Човек се тада окренуо, усправио, и Михајло је ви​део: био је то Јован Петковић, некадашњи несрећни, трпељиви, радини дубички гимназијалац, сада правник, Београђанин. Понос и заклетва свих Петковића, НАШ JOBА, отргнут и оностран, ћутљив, са благим очима и вечним загонетним осмехом, последњих годи​на мало помињан и виђан, дошао је у Дубицу у најтежи час и куцао на његов прозор! Из таме, напрежући се, уз пуцање невидљивих обруча времена, жаморећи високо у крошњама, нагрнуше према Михајлу успомене: 150

волео је тог сетног дечака који се, мно​гих блиставих јутара и врелих поднева, за дугих лета распуста, немо дивио његовим свакојаким лудим подвизима. Изађе из таме на светло месеца осмехујући се. Гледао га је висок, просед човек са дубоким, сетним очима.

–– Говори тихо — рече Јован пружајући му руку –– нико не зна да сам ту, чак ни моји. И не сме нико да зна. Желео бих да преноћим код тебе, а ујутру рано, неопажен, да одем... Не, не, не гоне ме, нико ми није на трагу, али тако мора да буде!

–– Добро — рече Михајло — можеш се поуздати, Али...

–– Знам — рече Јован, и први пут се насмеши и погледа уоколо следећи обрисе натрулих плотова и тараба до пута. — Чудно је то. Размишљао сам о томе идући овамо. Једино овде, у твом дворишту, у твојој кући, осећам се ноћас сигурним. Не знам, можда су се ствари измениле, можда ни ти ниси више који си био, али такав утисак носим у себи, одувек такав утисак носим. Хајде, бата–Михајло, тако сам те у век звао, реци ми да ли се варам?

–– Не знам шта си ти, Јоване — рече Михајло –– и шта радиш, али не вараш се. Догађају се чудне и неразумне ствари. Твоји Петковићи дању слушају Немце, а ноћу четнике. Прихватају власт у зло време. Ја сам нигде, мени то не треба. Плашим се једино за Зорана. Ожениће се Петровом Љиљаном. Бојим се да га не упетљају. Разговор се наставио у покрајњој соби, дозиданој, са улазом из дворишта, наткриљеној вињагама. Михајло је пажљиво утуткао прозор поњавама и упалио лампу.

–– Постаћемо, значи, род — рече Јован смешећи се. — Драго ми је. Сећам се твог Зорана још као дечка. Чувај га! Он је млад, чувај га! Ћутао је дуго па наједном рече: –– Чуо си за партизане?

–– Чуо сам — рече Михајло. — И они су у шуми, али нису четници.

–– Нису — рече Јован — они су народна војска, они су против четника. – – Зашто? — упита тихо Михајло.

–– Видиш — рече Јован смешећи се — морам да ти то објасним. Четници су део нечега што је про​пало. То су бивши официри, боре се за краља који је издао народ, који је предао земљу на милост и немилост фашистима и побегао у Лондон. Четници су издајице и не могу истински да се боре против Не​маца. Они се боре за власт у Србији и започињу братоубилачке борбе. Тиме помажу Хитлеру. Ако 151

освоје власт, пактираће са Хитлером, као и Недић. Али Недић је преуранио и изгубио подршку народа. Наш народ неће Хитлера и ропство. Четници то знају и играју прљаву игру. Увлаче људе у издају, лажу, али кад–тад показаће своје право лице.

–– А партизани? — упита опет тихо Михајло.

–– Они се боре свуда у Југославији и примају свакога ко је вољан да се бори против Хитлера, ма које вере и националности био. Воде их комунисти који их уче братству и јединству међу свим народима у Југославији и једнакости међу свим људима. Кад ослободе земљу, основаће нову државу у којој неће бити богатих и сиромашних, у којој ће сви живети једнако и имати једнака права. Михајло је с неверицом слушао ове необичне ре​чи и питао се где је до сада, како и са ким живео мирни момак Јован и какво се то чудо десило са њим. За тренутак изгледало му је да Јован невољно, услед неке непознате болести, понавља малоумне господске разговоре, никле у досади ситог варошког живота. Али онда му лагано изађоше на очи, упорношћу која га је плашила, сва знана лица ратоборне, подмукле, на свако зло и несрећу спремне сиротиње, и Јованове речи зазвучаше му као ехо безреке мисли коју je знао.

–– Како ћемо ми да живимо једнако — рече — ми у Дубици?

–– Узећемо земљу од богатих — рече Јован. — Даћемо је онима који је немају. Свако ће добити колико му треба.

–– Узећете и Петковићима?

–– И њима, као и свима другима који је имају превише.

–– Видим — рече Михајло — видим зашто си дошао код мене. Али мени њихова земља не треба! Ја за то нећу да се борим. Ја сам у стању да имам оно што ми треба. Мени туђа проклета земља није по​требна! Јован се насмеја некако горко и притиште лице рукама. Наједном je био уморан.

–– Превише сам се запричао — рече. — Ми не зовемо сиротињу да се бори за земљу богаташа. Ми и богаташе зовемо у борбу! И Петковиће и Јоксимовиће и Лалиће, као и Бајкиће и убоге Петровиће и Милиће. Сада je важно да ослободимо земљу. А о новој држави договорићемо се сви — и богати и сиромашни. Даћемо народу власт па нека одлучи. Ако је подела земље праведна, ми сматрамо да јесте, на​род ће то усвојити.

–– Богаташи неће народну власт — рече Михајло — они ће хтети своју.

152

–– Знам — рече Јован — али они je више не могу имати. Имали су je и изгубили. Сада власт има Хитлер. Ако хоће да се ослободе, морају позвати у помоћ народ. А ако народ избори слободу, избориће и власт, хтели то богаташи или не. Зато многи и неће желети слободу. Фабриканти поздрављају Немце фашистичким поздравом и он их не дирају.

–– И пан Пепша?

–– И пан Пепша.

–– Онда ми је јасно — рече Михајло — али ко ће остати жив?

–– То не знам — рече Јован. — Не знам ко ће остати жив. Ујутру се Дубицом пронео глас да je Карло убио синоћ у Равнову два партизана, с леђа, ненадано, пошто их је потказала фуксица Марица, виђана у Доњој мали и великој Витомировој соби с Радујком, и после с Немцима, у официрском крилу равновске касарне и у кафани СИНЂЕЛИЋ; а у току ноћи минирана је пруга код Гиља и цело пре подне возови нису ишли. Немци са недићевцима и љотићевцима — које су тако звали по бившим генералима чије су нове титу​ле и имена партизанима постала појам за издају и чизмољубље — до зуба наоружаним, мутним, брзопотезним, неурачунљивим, искомплексираним, нечистим, зараженим, са дна извученим и вештачки оживљеним олошем, који je, на брзину, у великој мери заменио заплашене, ту и тамо од стране ШУМАЦА обезоружане и разјурене жандарме — Немци, дакле, са тим новим савезницима, којих се данас могу сетити само појединци, ако су joш у животу и способни да се теше злоћом, растрчаше се по селима да похватају и казне осумњичене за дрско дело саботаже. Данас мора бити јасно да председнику Чеди и кмету Веселину, и још некима, није било лако да именују десет СУМЊИВИХ, а то се од њих изричито тражило, под претњом да сами заглаве у подруму равновске општине. Они то нису волели, што је мање–више обичај свих људи који власт воле и цене изнад свега. Преслишавали су се мало и, кад се већ морало, одредили да буду сумњиви они који су, у њиховим очи​ма, то и били, одувек; на списку се нашао и Михајло Бајкић. Тада су Немци довели једног човека који je одговорно и озбиљно прочитао списак, прецртао име Михајла Бајкића, уписао име Вукоја Вељковића, смркнуо се, поцрвенео, скочио и, на запрепашћење целе дубичке општинске власти, опсовао састављачима спи​ска мајку издајничку и рекао да ће их похапсити и пострељати.

153

— Зашто сте изоставили из списка Вукоја који je, ви то добро знате, убио Немца, а уписали Михајла, ви то исто тако добро знате, који je одбио да се бори против Немаца? — питао je човек. Чеда и Веселин кршили су руке и сагињали гла​ве, Веселин je joш и заносио удесно према краћој нози, и нису ни покушавали да дају било какав одговор. Можда je то за њих била она прилика која се, кажу, сваком човеку пружи бар једанпут у животу, онај непредсказљиви, зачарани тренутак у коме је сваки чо​век у стању да учини неко херојско дело. Кажем: можда, јер то се никада неће сазнати. Немцима се журило, а било им je и свеједно ко je на списку, и прилика je пропала. Ћутање сачинитеља списка, будући да их због тога нису пострељали, остало je што je и било — ништавна последица пометње и страха — и, током година, полако je пало у заборав. Човек који je од Чеде и Веселина хтео да направи xepoje био је Милосав, дубички опанчар. Нико у Дубици, чак и да му je тако нешто из​ричито речено, не би могао лако да поверује да ће ништавни цењкатор и стопарољубац, опанчар Ми​лосав, нарасти једног дана до сеоског усуда који одлучује о животу и смрти; а то се десило. Укрупњао се као отровна печурка, непримећен, у заклону трулог пања, храњен влагом и мемлом, и појавио се на светло дана наједном, гиздав, украшен лепим, преварним бојама смрти. Тек сада, кад им се са очију укло​нила жута копрена ниподаштавања, која има недостижну моћ умањивања, Дубичани видеше да је Милосав стасит, груб и несажалан, и уплашише се. А он je током следећих година крупњао и растао све више, у сваком погледу. Одлазио је једанпут месечно са дењцима опанака и ципела некуд на југ, у велике градове, и враћао се са џеповима пуним дуката, уморан и осоран. Служећи се овим златом и застрашивањем, како када, куповао je од Дубичана повеће комаде земље, забране и чаире. На дан ослобођења Дубице, када су црвеноармејци гањали сокацима и баштама, кршећи плотове, последње, разбијене остатке немачке војске, истрчао je храбро на друм, пред своју опанчарску радњу, не хајући за злокобни звиждук минобацачких граната које су ровашиле школу преко пута, из које Немци нису стигли да умакну. Ту је дочекао Русе и повео их около, поред ђачког нужника, у заклону ниског бетонског зида, до споредног улаза. После се у школском дворишту, не либећи се од стотинак окупљених Дубичана, пошто je приметио оклевање, понудио да стреља три рањена немачка војника, жгољава банатска фолксдојчера, 154

и одобрено му је; пуцао je из пиштоља, у чело, док су клечали држећи фотографије на којима су се смешиле дундасте, колмоване жене и деца крупних очију, очешљана на раздељак, пошто им je коса поквашена зашећереном водом. Увече, пре него што су из Варварина стигли партизани, пребацио се преко порушеног железничког моста у Равново. После десет дана је ухапшен. Суђено му je за издају. Имовина му je конфискована. Одлежао je дванаест година у пожаревачкој Забели. Није се вратио жени и деци. Отишао je у Равново и оженио се Марицом коју je желео и није имао у време када je имао све. Будући на цени код Немаца, Марица га таквог, масног и белог, као избљуваног, није гледала. Угушио се, сипљив и модар, једне хладне децембарске вечери, у прљавој чатмари у насељу ЛИПАР, мало пре него што су Равновци успели да се ослободе тога ругла. Данас су на том месту солитери са радничким становима, изграђеним у акцији познатој под називом СТАНОВИ СОЛИДАРНОСТИ. Недићевци се, раштркано, полако и безбрижно, не будећи нарочито подозрење, запутише да прикупе људе са списка. Са групом која ускоро дође у Подбрегу, у вилајет Вељковића, био je и Веселин. Он дозва Byкоjа трудећи се да му у гласу звучи досада изнуђене обавезе. Вукоје изађе изненађен, онако како се затекао у кући, ценећи оштрим оком тајне и, сва- како, мрачне намере посетилаца. Било му је одмах јасно да такво уважавање његове личности не слути на добро. Зато се љубазно насмеши кмету Веселину, кога није ценио низашта, и позва га домаћински у кућу, бацајући ујединитељни поглед и на остале. Ве​селин се накашља и окрете малчице главу, да уклони непријатност због такве наивности и неразумевања прилике, и Вукоју постаде јасно да je ствар озбиљнија него што је мислио.

–– Извини, Вукоје — рече Веселин — није нам до седења, треба да пођеш са нама до општине! Вукоје погледа у недићевце који су наизглед мрзовољно, ослоњени лактовима на плот, али будних очију, посматрали шта се збива.

–– Добро, само да обучем капут — рече Вукоје наједном послушно и уђе у кућу. Тамо заиста обуче капут, али уместо да изађе пред Веселина, он извуче испод јастука машингевер, ратни плен из немачке ОЛИМПИЕ, окрете се жени која je немо, премрла од страха, гледала шта ради, и кратко, испрекидано, не могући да обуздава нагло надошло узбуђење, рече показајући на прозор: 155

–– Гледај за мном! Кад ме не будеш видела, лези и кукај, вришти, дери се, зови у помоћ! Труди се да ти поверују да си хтела да ме спречиш и да сам те тукао! На врисак који се зачуо из куће Веселии се трже и погледа у недићевце. Они смандрљаше пушке и улетеше у кућу. Кад им унезверена Вукојева жена Цвета, држећи се за уста као да ће да се угуши, показа на от​ворен прозор, они схватише да су имали посла с хајдуком. Притворне маске нестадоше. Искезивши се сурово и злобно, излетеше устрелце и јурнуше узбрдо, насумце, у заклону вододерине, према грабовој шикари. Било је узалуд. Ускоро су се вратили, задихани, штектави, нервозно истежући вратове у брзом, већ неконтролисаном, мотрењу на сваки заклон. Весе​лин је заплашено, ситно, ћопао за њима и натамо и наовамо. Код капије недићевци га сачекаше, наредник му рече нешто љутито, па пођоше друмом назад, опет немарни, спороходни.

— Цвето! — викну Веселин. — Реци му да се пријави сам, неће му бити ништа. Ако га ухвате, биће стрељан! Цвета потврди главом да je разумела. Вељковићи, вирећи из таме својих кућа около, и нехотице развукоше лица у осмех: њихова снаја Цвета, весела досетљивка из брђанског рода Мишевића, имала је непроцењиво вредан, нитковски дар претварања. Вукоје се неометано и безбрижно, идући знаним стазама, докопа Бакарног кладенца и прикључи једној малој групи партизана које је повремено виђао, доносећи им храну. Сутрадан дочу се да је извршен препад на недићевску станицу и затвор у Равнову и да су сви затвореници пришли непознатим нападачима и одбегли у шуму. Да је ова вест била тачна потврдило се на jeсен кад су се петорица од њих вратили кућама. Крили су се неко време, али их недићевци једне ноћи похваташе, пострељаше и обесише на бандере крај пруге, сваког на следећој, идући од дубичке станице пре​ма Равнову. Било je то баш у време кад су у Дубицу почеле да пристижу избеглице из Словеније и Хрватске, целе заплашене и изгладнеле породице, натоварене завежљајима и торбама, са наједном блиским, разумљивим, али чудно, колоритно склепаним презименима: Водо​лије, Газиводе, Попиводе, Рукавине, Баричи, Париповићи, Видичи, Губерине, Козодери, Коњоводи, Тресигузе, Поличи, Михељци, Михаличи, Милеуснићи, Ћyлибрци... Дубичани примише БЕЖАНЦЕ лепо и то им никада иеће бита заборављено. За сваког се нашао смештај — стара кућа, део нове, на брзину испражњена и окречена шупа — или нешто друго, у нужди прихватљиво и предобро. Михајло 156

прими у своју кућу Ристу Коњовода (име му je било Ристо, али га Дуби​чани одмах прекрстише у Риста), младог, пегавог, бистрог сељака из околине Осијека.

Јесен je те године била раскошна и берићетна, кршили су се кукурузи и виногради од рода, свега je било у изобиљу; као за последњи пут, као предглаву, говорили су, а то je за многе било тачно. Пос​ле овога, говорили су опет, доћи ће гладне године, а и то се обестинило. Уопште, свако зло предсказање у том наопаком времену претварало се брзо у мудрост и истинско пророчанство. Али Дубичани, када je дошло време да се у то увере, нису сматрали себе мудрацима; многоприсутност зловида и црноречија није произилазила из мисаоних напора, већ из страха — служила je као мађија којом се брани живот. Све се догађало тамонекоме, далекобило. Речима је враћана њихова давно заборављена и изгубљена чудотво​рна моћ. Неумрло сујеверје стапало се с надом. У тамним дубинама свести ових људи несрећа je још увек била урок, зле чини вештице, и нестаће у ветар, развејаће се као прах, ако се мишљу наслути и речју огласи пре но што се згоди. Говорили су тешко и лажно јер су живели другачије. И ове јесени шкрипала су натоварена кола, цедио се с мушема слатки, црвени грожђани сок, напињало се у врењу младо вино, жутеле се тикве у пољима и дуње на орманима, цаклиле тегле слатка, пекли и китили шарени, добро нарасли белобрашни КОЛАЧИ и САБОРНИЦИ, славска и свадбарска знамења ситости. У бујности јесени гушили су се мутни, запењени, закрвављени таласи што су се непрекинуто ваљали равницом још од хладног и снеговитог пролећа; живот и смрт текли су сада упоредо, помешано, свезано, неразбирљиво. Четници, недићевци, љотићевци, Немци, отровни неуниформисани шпијуни и потказивачи, идући за свакојаким прљавим, убилачким пословима, свраћали су на славе и свадбе — заборавна, ванвременска дубичка весеља — гостили се, испијали здравице, одобравали пијано њиховим порукама, уживали у музици, лепили велике новчанице хармоникашима на чело, хватали се у коло и играли неспретно, саплићући се у тешким војничким цокулама. А после су, сити, пијани и раздражени, насртали на снаше, налетали на злопогледне, на све спремне мужеве, потезали за оружјем и уплашено се присећали где су га у пијанству несрећно затурили, музика је 157

престајала надјачана галамом, узвицима и псовкама, они су на брзину одлазили — озлојеђени, несигурни због издвојености, пуни претње и освете, мамећи увредама мужеве да зађу у мрак. Таква je, нелепа и непамтећа, била и Зоранова свадба. Један пијан, распомамљени Немац штипао je, осионо, пред свима, Петрову жену Румену, још држећу Љиљанину маћеху. Петровићи сколетеше Немца и гр​убо га повукоше према вратима, али Михајло улете међу њих и преоте Немца који, наједном трезан, поче престрашено да гледа око себе чудећи се како се нашао међу овим непознатим светом. Плашећи се да му врати машинку, пријатељски га умирујући, Михајло га одведе да преспава у дозиданој соби. Немац прихвати овај пријатељски гест који je личио на извињење и улагивање и тако се непријатност оконча.

— Туците Немца код ваше куће — рече Михајло мукло и претећи — овде сам ја домаћин! Михајло се бојао немачке одмазде, али Петковићи се присетише речи Милосава опанчара; недељу да​на касније, увече, тајно, неки од њих закључише да je могуће да Михајла оптуже као немачког шпијуна и договорише се да га приведу у општину и предају Санди Савићу. Он ће, надали су се, знати шта са њим треба да уради. Знали су они да Михајло није шпијун и да Санди није стало до немачких шпијуна, али били су сигурни да ће их стари генерал послушати и, кад они траже, бити судија свакоме, за свакакву кривицу. Испод тако лако стечених, нетражених, доказа о Михајловој кривици дамарале су неуништиве наслаге зле крви, проклетство свих Петковића. Учени и сиљени да буду скучени, радни и трпељиви, рађали су се и умирали недотакнути ватрама које су горуцкале у талогу њихове крви, гушили се у грчу неиживљености. Ако би некад неко ђаволско искушење разгорело у некоме од њих тајанствене ватре, судили су му сами, тешким сељачким муком и презиром. А он би, видевши тако тамне бездане самога себе, прихватио казну као људски благослов и искупљење. Зато су се трудили да не буду сами и издвојени. Потрзали су приче и доказе које je свако могао да разуме. Ма како ружан, тај труд је ипак био само лепо и нежно, мирисно цвеће у трњаку, у коме расте. У мноштву тога што je било, и што ће остати као прича, десио се такав тренутак искушења и у жи​воту домаћина Тасе Петковића. Корачао је утихлим сокаком, израњајући сабласно из сенки на светлост Месеца који je шкрто, неземаљски, ноћно, обасјавао само шта дотакне, ружећи село и поље и све на земљи. РЕЦИ МИХАЈЛУ 158

ДА ОДМАХ ДОЂЕ У ОПШТИ​НУ, понављао je у себи наређење, враћајући се тако у сигурност мноштва, и журио да не чује мисао глуве ноћи која му се болно увлачила у груди и заустављала дисање. ТИ ЋЕШ ЗВАТИ МИХАЈЛА, говори​ла je мисао, ОНИ СУ САМО ГОВОРИЛИ, АЛИ ТИ ЋЕШ ГА ПОЗВАТИ, И ТО НИКАДА ВИШЕ HEЋE МОЋИ ДА СЕ ИЗМЕНИ. Била je то страшна мисао о издвојености; она ће спасти Михајлу живот, утицати на многа збивања, изменити ток догађаја, мењати многе судбине до дана данашњег — а опет je остала тајна, необележена. И само њено постојање данас је непоуздано, нико неће сведочити да je била, и тражити било какве доказе узалудно je, као бајање, плитки напор врачаре. Тако начет и двомислен, покуцао je Таса Петковић на врата Михајла Бајкића и вратио се низ басамаке у квадрат месечасто бљештавог дворишта, да сачека.

–– Шта je, Тасо? — питао је Михајло с врата, необучен.

–– Обуци се — рекао je Таса — треба да пођеш са мном, у општину.

–– Зар сада, ноћу?

–– Хитња je — рекао je Таса — не бих звао да није хитња. Тада je Миланка отворила очи и, будећи се, не знајући да ли je сан или јава, чула кораке по утабаној, тврдој земљи и тупкање штапа, мукло и неправилно: тап, туп, туп, тап, тап. Уздрхтала je од тог звука — препознала je у њему ону тајну мисао. Погледала je око себе, видела Михајла како се облачи, скочила, отворила врата; Таса се тргао уплашено, звук–мисао нестала je.

–– Ко зове Михајла, Тасо? –– питала je тихо и злослутно.

–– Добро — рекао je Таса и уплашено погледао око себе као да је неко непримећен могао чути то кратко и олакшавајуће признање. — Рећи ћу да га нисам нашао. Рећи ћу да je окаснио у воденици. Михајло je запањено стајао у вратима и гледао час Миланку која je дрхтала, час у Тасу који je покајнички обарао главу. Наједном је схватио шта је хтео да уради и дамари му болно задудњаше у ушима.

–– Реци да сам у Равнову — рече гурајући Тасу према капији — реци да сам окаснио у Равнову и да се нисам вратио. Тамо ме неће тражити! „Дошло je време да одем", помисли Михајло, „дошло je време да одем". Покуца на Зоранова врата.

159

–– Синко — рече кад се Зоран појави трљајући очи и мрштећи се — синко, желим нешто да ти кажем. „Шта ли му je", помисли Зоран, шта ли му je сада опет!"

–– Синко — рече Михајло — ја сада одлазим и ко зна када ћемо се опет видети и да ли ћемо се видети. Ово су тешка времена. Не мешај се нигде и ни у шта. Ја сам ти отац и мислим ти добро. Гледај своју породицу. Слушај мајку. Саветуј се са нашим Ристом. Он је паметан човек. Он је напаћен, зна шта je живот.

–– Свашта — рече Зоран љутито. — Причаш као да сам дете. Свашта причаш, тата! Није знао шта да каже оцу. Никада није знао шта да му каже. Михајло га загрли неспретно и чврсто стеже за рамена, после.

–– Не иди — рече Миланка цвилећи — не иди сада!

–– Не вреди — рече Михајло — ја то нисам желео. Тако мора да буде! Уместо да траже смисао у том тешком сећању, људи данас кажу: било je то ратне, 1941. године. Па ко зна шта то значи — зна, а ко не зна — не зна. Тако je то у животу.

160

XVIII

Мора се човек запитати кад види дубичке куће, какав то чудан свет у њима живи. Све су — а то je видно већ издалека, одоздо из кључа или одозго, са горњомалчанских пољана — не само различите по величини и изгледу, као што је случај свуда, већ су различито, без икаквог видног смисла и правила, разбацане ту и тамо, међу шљивама и другим воћкама, по великим плацевима, различито окренуте у односу на сунчану и сеновиту страну, једна у односу на дру​гу, различито удаљене од пута. Узроци различитости дубичких кућа чудни су и тешко схватљиви, затурени у свакојаким наравима и навикама појединаца и низу случајности без трага и помена. Неко је саградио кућу до пута само зато што је тај део дворишта био узвишенији и оцедитији. Нечија кућа се од пута не може ни да види, заклоњена je шталом, кошем, стоговима сена и шаше, којекаквим сулдрмама, шупама и настрешницама: у време градње куће ту je био шљивар наслеђен од оца; после се шљивар затро. Понеко је сасвим неприродно искосио своју кућу — да не би оченуо гранчицу дуње до које му je особито стало, или да не би пресекао путић који одвајкада туда води у поље. Тако су куће, грађене на темељу презира према сваком реду и правилности, постале запис, хроника многих важних и неважних околности у животу Ду​бичана. Све je то Риста Коњовод, одрастао на широким, ушореним сокацима, видео већ на први поглед и чу​дио се дубоко и искрено. А Дубичани, творци тога нереда, чудили су се Ристи Коњоводу и његовим смешним представама о људима (које je понекад, распињан несавладивом унутрашњом потребом, стидљиво обелодањивао), створеним на основу њима непојамних утисака једног странца. Риста je, на пример, дуго избегавао Арсу Петковића, сматрајући га за особењака, ако не и злодуха, јер му је кућа била усамљена, зарасла у траву, окружена старим, косатим врбама, јадним, испуцалим и натрулим остацима негдашње дивљине, са којих се цела Доња мала снабдевала тру​дом за кресива. А Арса je био само ленчуга, прави изрод међу вредним Петковићима, и живео je у наслеђеној кући не трудећи се да сагради бољу.

161

Прошло je много времена док je Риста свикао да о људима суди не на основу онога што je било око њих, већ на основу онога што je било у њима. Taj туђински, безазлено испољавани начин гледања на људе био је Дубичанима забаван и допадљив. Они га прихватише као неко природно својство свог новог житеља. Зато готово изгубише дах од запрепашћења кад недићевци једнога дана, с пушкама на готовс, поведоше безазленог и допадљивог Ристу у брда да им открије стециште партизана са којима се, рекоше, ноћу састајао. Али у брдима, осим опалог лишћа и погашених ватри, за које се није могло поуздано рећи ко их je ложио, не нађоше ништа и Ристу спроведоше у равновски затвор. Идућег пролећа његова жена Ђурђијана дочу, поуздано, преко кмета Веселина, да je Риста, заједно са многима за које није могла де се докаже кривица, запечаћеним сточним вагонима ДЕПОРТОВАН у Немачку као заробљеник. Слика одласка БЕЖАНЦА, партизанског доушника, наједном мрког и неразговорљивог пред напереним недићевским пушкама, остаде у свести Дубичана као доказ стално присутне и могуће подлости, као опомена за неверовање. Петковићи су често, за тихих вечери кад се ништа није догађало, размишљали о томе, сва​ко за себе, и долазили до убеђења да неочекивана и, свакако, невероватна заблуделост тако доброг човека као што је Риста Коњовод, коме je и без партизана било доста невоља у животу, има неке везе са уклетим домом Михајла Бајкића. И та мисао не беше им далеко од сажаљења, али не према БЕЖАНЦУ, већ према Зорану кога су одувек ценили и издвајали међу свим Бајкићима, посебно откад се оженио Петровом Љиљаном. Неће ли и тај дечак једном — питали су се са стрепњом — збацити са себе кожу јагњета, проговорити неразумним, осионим, оностраним језиком Бајкића и запутити се у ноћ, у невидело? После онога што се десило са Ристом, чинило им се, било je то могуће, било је вероватно. Зоран је обуздавао дамаре, видели су, кретао се напето, гледао као звер, ослушкивао немире, упијао у себе разуђени звук рата, неразбирљивог вртлога, сумануто брзог хода судбина, надоле и нагоре. Он мора нагоре, рекли су. Он мора са нама. Тако je страдање једног човека, неумитно, будећи страх и отпор, одредило судбину другог. Требало je да прође много времена, па и са тог одстојања било je потребно много напора, да Петковићи схвате куда су ишли и да се од тога уплаше — толико је њихово упетљавање било природна последица њихових живота. Прадедовска, урођена тежња да се 162

непријатељ разгони само у оком доступним просторима око огњишта, повлађивана стварном потребом — јер непријатељ je био ту — није ремећена ратним плановима генерала Санде Савића. Била je то свакоме разумљива хајдучија, нешто разуђенија, боља од икоје друге за коју су знали. Они који су хтели и имали потребе, стварне или измишљене, могли су да прикаче на шубаре кокарду са натписом СМРТ ИЛИ ЖИВОТ, паклени знак издвојености, да опашу преко чакшира тврде опасаче са бомбама, укрсте пре​ко гуњева ниске метака и, без опасности по себе, као борци за слободу и спас народа, да наплаћују крвљу све мале и велике, стварне и измишљене дугове; почела су да се нижу убиства, силовања, пљачке и насиља сваке врсте, убрзано, згуснуто, која се без могућности да се на чело стави четнички каинов знак можда никада не би ни десила, или би прошла неопажено, проређена у дугом низу година. Дугокоси и дугобради Санда Савић давао је свима једнаке изгледе. Његова генералска сујета хтела је војску и приман je свако ко је хтео, без провере. То је део његове црне мудрости и о томе су, такође, у Дубици остале приче. Чеда Јоксимовић није памтио увреду коју је нанео Кени, надничару из неког брђанског, прекојухорског села. Можда то и није била нека конкретна увреда која би морала бити упамћена, већ само тешко сећање које je мрачни и вечно гладни надничар понео из куће себичног обиља. У сваком случају, Кена о томе није рекао ништа кад је једне тамне јесење вечери, са три мрка, брадата пајташа, наоружан и четничким знамењем снабдевен, узео на нишан за столом окупљену Чедину породицу. Рекао је, јасно и стравично наглашено, као што га нико никада, ни пре ни после тога, није чуо да говори: –– Дошао сам, газда, да се наплатимо!

–– Шта хоћеш? — питао је Чеда слутећи несрећу.

–– Јелену... За једно кратко време — рекао je Кена. Чеда је задрхтао: Јелена je била његова најмлађa кћи, његово мезимче, девојче, још нерасцветали пупољак.

–– Јелена... је... још дете — рекао је Чеда гушећи се, модар као чивит — у…зми Маг... да…л…ену, узми ш...та хоћеш, немој само Ј...еле…ну! Кена се тада насмешио и било je то, чинило се свима који су видели, стравичније и од онога што je касније урадио. Јелену су нашли у шљивару, голу и онесвешћену. Унели су je у кућу, али Чеда није имао снаге да je погледа. Отишао je у ноћ и више се није вратио. Постао je четник, кољаш, страх и трепет за прекојухорска и левачка села. Две године касније седео je са Кеном за 163

истим столом у кафани, у селу Белушићу. Тако поцрнелог, косатог и брадатог, Кена га није препознао. Пили су тешко, црно левачко вино и певали до поноћи, а онда изашли загрљени, клатећи се. Уjyтру су на белушићкој коси нашли једног човека привезаног за ражањ и печеног као јагње; и данас се верује да je то био Кена, jep га, од те ноћи, нико више није видео. Јелена je прележала месец дана у бунилу и бесвести. Вриштала je страшно и говорила неразумљиво. Појили су je силом, у тренуцима полусвести, али храну је одбијала. Кад су сви мислили да ће умрети, она се наједном освестила и затражила да једе. Гледала je чудно око себе и није показивала да се било чега сећа. Није питала ни за кога и ни за шта. Никога није звала по имену. Седела је крај прозора и гледала надоле према селу, тихо и немо, а време je пролазило. Смењивала су се годишња доба, расцветавао се пролећни бехар, пржило лето, проламало се небо од грмљавине, сетно треперила жута јесен, беснеле зимске олује — а она je седела и гледала једнако као и увек. Пролазили су друмом, под њеним прозором, људи, жене и деца, пролазиле војске, колоне војника, колоне топова и тенкова, стравично су јечали бомбардери, грувале гранате, куршуми праштали по крововима — а она je седела једнако као и увек. А онда је једнога пролећног дана, после доста година, угледала под својим прозором Милутина–Лушу Бајкића и ненадано истрчала у двориште трупкајући ситно и фућкајући као локомотива, притајено и враголасто. Луша се тада хитро окренуо и поцрвенео као булка, а она се сакрила иза старог дебла шљиве и несташно зацерекала. После је провирила и запање​но разрогачила очи: Луша је стајао пред њом у тегет–плавом железничарском оделу и, још увек црвен, збуњено се смешио.

— О — рекла je тихо — шта сам ja то урадила!

Случајеви као овај са Чедом и Кеном били су у свако па и ово време за сачувај и заклони боже, несрећа и изузетак, и нису могли бити никоме и низа​шта равнање; али су, ипак, гледани са одстојања и хладно, доказивали извесна преимућства кокарде, у извесним околностима, за недајбоже, кад дође стани–пани. Петковићи су, наравно, као и сви други, дрхтали и од саме помисли да би њима устребало да се користе тим преимућствима, али било им je лакше на 164

срцу уз сазнање да им је све то на дохват руке, да то и други знају, и да то може бити сасвим довољно, јер страх њиву чува. Зато су се трудили да остану на власти, а Санда Савић их je у томе подржавао jep je и њему, као и Немцима и Бугарима — који су им се убрзо прикључили и одменили их у стражарчењу по бункерима дуж пруге од Ниша до Лапова — упркос истини да сила Бога не моли, цивилна власт била потребна. На чињеницу што je баш њима запа​ло да буду власт у тим мутним временима гледали су они као на дар судбине и, како је време пролазило, били у то све убеђенији. Немци и љотићевци нису их више дирали. Они су непогрешиво сада разликовали четнике од ЦРВЕНИХ БАНДИТА и ако се чуло да је неко ухапшен или стрељан, сви су знали да je то заиста био БАНДИТ, или неки несрећник кога су завели и повукли са собом, а то се сводило на исто, или неко од њихових који их je помагао или скривао. На те ствари гледали су Петковићи у почетку као на зао удес и данак који се дугује непријатељу. Али како су сазнавали да се партизани боре против богаташа и против сваке имовине, па и оне најличније, ДА СЕ КОД ЊИХ ЈЕДЕ ИЗ КАЗАНА, А ЗА ЖЕНЕ СЕ НЕ ЗНА ЧИЈА JE КОЈА, ПА НИ ЗА ДЕЦУ, ДА СВАКОМЕ ОДРЕЂУЈУ ШТА ЋЕ ДА ОБУЧЕ И ШТА ИМА ДА РАДИ, почели су да се диве Немцима што такво зло истребљују и разабирали су готово с радошћу да се и четници у том циљу све више врзмају и распитују по селу. Први пут после много година, у општем хаосу и наразбиру, било je нешто сасвим јасно. Тајна постојања толиких војски, која je као мора притискала сваког Дубичанина, лежала je, чинило се сада, у њиховом уједињењу. Неки далек и дубокомислен, сматрали су Петковићи, знао je да ће партизани започети да се боре за своју прљаву казанџијску и многоженачку власт. Све тешко што се догодило откривало се сада Петковићима као добро и потребно, јако и узданичко. Једино неразборити Бугари, цењкатори, кавгаџије и силеџије, као да се нису уклапали у општи ток. Али будући да су имали власт, Петковићи су њих, као и дажбине које су тражиле све војске, лако усмеравали далеко од себе. А понешто су, стискајући зубе, морали и да поднесу. Свесни да je то најмање што се може, говорили би себи: рат je; и звучило je то утешно, као молитва. Чекао се само час када ће Милосав опанчар, надувен од повређене сујете као од уједа стршљена, јер се тако гадно преварио у погледу опредељења подмуклог Михајла, показати прстом на Зорана као на таоца који ће више него сигурно довести црвеног махнитог бандита у руке немачке правде. Живели су као уклети: легали су онемоћали од 165

напетости, одлагали ионако недолазећи сан напрежући се да чују све што није шум и звук ноћи, а тога није било све до оног пакленог, сновидног тренутка обамирања. Тада би наједном чули злослутну шкрипу капије, тихе кораке, гласове, разговетно у стравичној тишини, свест више није радила, нису разабирали зашто их, недужне, тако претећи опседају, а опет су збуњујуће признавали да су за све време тако нешто очекивали; нешто је, дакле, ипак било, али шта, шта? И све се продужавало у збркани, страшни, кошмарни, главоболни и костоломни сан: стављали су их уза зид, везивали Зорана, насртали на Љиљану, церекали се, гадни, неподношљиви, миришући на крв и јарчевину. А онда je од Петрове куће, из хлада кајсија, наилазио Михајло, велик и гневан, и они су се смањивали, церекање се претварало у грцање, штуцање, гргољење. Скакали су срећни, цичали од неиздрживе, никад доживљене среће, а Михајло се наједном хватао за груди и падао док je из тајних рана крв почињала да се завирује под њиховим укоченим ногама. Тешке руке падале су им опет на рамена, непреболно су осећали да је прошао тренутак кад су могли да утекну, да je Михајло био кратка, преварна, издајничка срећа, и гледали су готово с мржњом у његово хладно, паћеничко, укочено лице. Неко би тада, негде, иза или изнад њихових глава, почињао да цичи, дуго и болно; ошинути болом, они су се освртали око себе и разазнавали да je и у њима туга за Михајлом, али незграпна и чудовишна. Тако су протицале ноћи. Нико није осећао мале, топле, шумеће уздахе ветра, није удисао бујне мирисе растиња, није видео немирне вечие звездице на моћном, тамном, далеком небу, није чуо хорско брујање ноћи у пољу ни блиски крик попаца у угрејаној пиревини иза куће; а свега je тога било, тих година као и протеклих, и будућих, и навек. Будили су се дуго и мучно, или кратко и панично, бистри до премора, са осећањем да их чекају у сунцем обасјаном дворишту. А онда би чули мирне јутарње гласове и напрегнутост je полако попуштала. Почињао je нови дан — брзопролазећи, стешњен тешким обручом ноћи. Љиљана je плакала, кратко, ћудљиво и безразложно, као дете. Нико није покушавао да je теши. Само остарела Лена, незамисливо усамљена, припадајући времену које више нико у Дубици није разумевао, нити га се сећао, чинило се, тихо и ћутљиво, упорно и досадно, како то само старице умеју, следила је Љиљану и покушавала ситном, бесмисленом пажњом да јој искаже своју безграничну љубав. Миланка је себично бринула о сину и то je било видно утолико више уколико се нежније односила према Љиљани.

166

Зоран се нервирао: неочекивано, неприпремљено, непотребно, постао је центар пажње и није могао да поднесе тај терет. Хтео je да учини нешто, али није знао шта и стидео се. Железничаре нису мобилисали. Милош Вељковић имао је исписника у Равнову, железничког службеника, утицајног. Миланка је ишла да се распитује, али је крила. Пруге су биле несигурне, возови су летели у ваздух, на бандерама су се клатили лешеви. Није била сигурна да чини добро. Распињана опречним мислима, морала je на крају да каже. Зоран је ћутао.

— Више волим да будем мобилисан — рекао je изненада, огорчено. Петар Петковић, који je сада председниковао, задовољно се смешио.

— Не би било добро, Зоране — рекао је загонетно — не би било добро да будеш мобилисан. Ти знаш зашто. Добро би било да се сам јавиш. Да удесимо некако. Писмен си, мислим да би те прихватили. Има неких послова за тебе, начуо сам нешто. Петар је лагао. Он се био већ договорио са капетаном Којадином из Сандиног штаба. Жалио му се једном приликом капетан Која да нема довољно писмених људи да урећују четничке новине. Пуне су свакојаких накарадних и неразумљивих реченица, људи их тешко читају, „а то je важно пропагандно сред​ство, Петре", рекао je, „и нипошто не смемо да га занемаримо. Партизани шире некакве идеје о једнакости и сиротиња, мада не говори ништа, душом je све више уз њих, а љотићевци су снабдевени свим и свачим, нуде одела и храну. Наши, Дубичани, додуше, нису за Љотнћа, али виде да је тамо боље и све теже им пада кад их зовемо у четнике. Морамо зато да им више објашњавамо предности које имају код нас и шта ће добити ако нам буду верни до краја". „Имам писменог зета", рекао је онда Петар, „завршио је гимназију. Можда би било добро да га укључимо у тај посао". Која се тргао, подигао мало обрве и искезио. „Било би добро", рекао je, „ако дечко жели да дође. Ми можемо да га мобилишемо, али онда не би могао да ради тај посао". „Да"' промрсио je Петар, „препусти ти то мени". Тако је Зоран почео да долази НА ПОСАО у кућу Жике Лазића где je била смештена мала, ручна штампарија. Давали су му у почетку да исправља и прекуцава руком писане кратке извештаје о разним подвизима и ратним успесима четника, о хватању парти​зана, одузимању оружја од сељака, митинговању по селима, па разне прогласе, упозорења и наређења која су увек почињала једноличним и 167

стравичним речима: „Ко се ухвати...", говоре главешина, тешке, претеће и пуне узвишене вере и наде истовремено. Касније je морао понешто и сам да пише, према упутствима, казивању или сопстевиом увиду. Радио je предано и осећао како га све више уважавају. Једнога јутра Која му je даривао нову енглеску блузу и оловно сјајну четничку кокарду. Он закачи кокарду кицошки, на груди, на поклопац горњег џепа.

— Не, синко! — рече му Која. — Кокарда се но​си на шајкачи. Иако ниси навикао, мораћеш да je носиш. Ти си сада воjник! Био je то нешто заобилазан, али недвосмислен доказ да су Зорана примили за себи равног. Нека обезоружавајућа доброта избијала je из тих речи: примили су га упркос истини да има навек заумног, сулудог оца. Зоран удахну дубоко, дубоко. Осећао je како лагано пуцају окови стида који je спознао незнано када — плачући док се бели грана кајсије на сунцу иза прозора — и носио собом, као проклетство, као оделито, презрено има Бајкића. Купио је шајкачу. Усељавала се у њега сигурност коју дотад није познавао. Корачао је зането Доњом малом и целом Дубицом и осећао на себи понизне погледе који се дугују уваженима. Дружио се са официрама и радио мало коме доступне, поверљиве послове. Знао je и могао више од других. Као лековити пролећни ваздух удисао је лукаве, додворне, преварне, себичне осмехе које Дубичани дарују свим малим усудима њихових живота: бележницима, шумарима, порезницима, квитарима, жандарима.

Мир се полако враћао међу Петковиће. Све што су предузимали — посрећивало се, све што су имали — увредњавало се. Била je глад, а њихови амбари пуни и летина опет добро понела. Све чешће залазиле су у Доњу малу жене из града и нудиле нова мужевљева одела и ципеле, чипке, шифонске чаршаве, скупоцене старинске гоблене, за мало проjног брашна и пасуља. Петковићи су у почетку с несуздржаним сме​шком узимали све те лепе ствари, али су онда нагло постали пробирљиви. Узимали су златни накит и ду​кате, покоји бољи комад порцелана, а све остало одбијали грубо, пословно и без гледања.

–– Ако имаш злато — говорили су готово подругљиво — крпе нас не интересују!

168

Видела је Миланка једном неку скромно обучену варошанку како тромо, као да не жели да стигне никуд, корача покрај тараба. Необично држање те жене привуче јој пажњу и она се загледа у њено лице. Низ образе, једна за другом — ко би то рекао, тако je жена изгледала одсутно достојанствена — текле су сузе. Миланка задрхта: била je то Тина ДОКТОРКА, жена лекара Диме, која je толико пута, у кућној хаљини и папучама, иза гвоздене ограде, да не би таква излазила на улицу, са смешком, без цењкања, куповала од ње трешње ђурђевке, јабуке петроваче и крушке ИЗ ДИРЕКТОРОВЕ БАШТЕ, хвалећи их и чудећи им се увек изнова.

–– Докторка! — позва je Миланка гласом у коме се назирало чуђење. Тина стаде и загледа се у њу. Није je препознала.

–– Уђи, Докторка — рече Миланка отварајући капију — зар ме не познајеш? Тина послушно уђе, али je и даље гледала ћутке.

–– Продавала сам ти воћке — рече Миланка ма​ло у неприлици — КРУШКЕ ИЗ ДИРЕКТОРОВЕ БАШ​ТЕ, тако си их хвалила!

–– О, сад се сећам! — рече Тина и насмеши се мало, а лице јој од тога доби израз горчине. — Опро​сти ми, не знам ни куда идем ни шта радим. Деца су ми гладна. Муж ми je у заробљеништву. Продала сам сва његова одела за брашно. Понела сам — и она показа на цегер — столњаке и пешкире, али нико неће да их купи. Шта да кажем деци?

–– Дођи! — рече Миланка и повуче је према кући, под вињаге. Дрхтавим рукама спремала je Миланка храну за лепу, нежну ДОКТОРКУ коју je волела због љупког осмеха и оног дарежљивог покрета неговане руке којим одбија да прими кусур, сваки пут, спремно, без колебања; осмех и та рука, иза зелене ограде, у башти пуној тврдог шареног невена и љуто–слатког мириса папучице. Било је нечег тако стидног у томе што je Миланка сада тој лепој жени сипала поцрнелом копањом нагорко, устајало пројно брашно у своју стару, избледелу цицану мараму и сабијала жућкасту маст са дна канте у прљаво, ољускано лонче.

–– Ево — рече износећи завежљаје и ређајући их неспретно на климави, мувама испљувани сто — носи деци. Мало брашна, масти, пасуља и лука — ређала је говорљиво да завара мучнину која joj je стезала груди од бола. — Лук је ситан и љут, сушна je годи​на, није за јело, али добар je за готвљење. И дођи опет, Докторка, немој да се стидиш, дођи слободно код мене!

–– Узми — рече Тина укочено — столњак je леп, а и пешкири...

169

–– Не треба ми — рече Миланка — нама сељацима то не треба, носи деци храну! Тина се наједном згрчи и зајеца: од бола, стида, туге, ненадане доброте, среће — ко зна, ко ће икада знати шта je та горда жена осећала у том тренутку, док су тихо зујале мушице у спарини под вињагама?

Много касније, кад су се тихе, дуге, пуне зрења, јесење вечери опет вратиле у Доњу малу, један дечак слушао je и запамтио причу о Тини ДОКТОРКИ. Али прича je сада имала почетак и крај и догађај којег се сећала Миланка био je само споредна, мала епизода; верни своме страху, Дубичани су ткали своје бајање не би ли се икад, икојему колену њиховоме, у будућности, посрећио живот. Деца доктора Диме јела су у почетку погачу, а после проју и посуљ Петра Петковића захваљујући преосталим оделима свога оца, златном накиту своје мајке и другим, некада скупоценим, а сада тако безвредним стварима. Али када је свега понестало, када je и Тина, као и многе друге жене, почела више да проси него да тргује, Петар је нитковски смањивао порције, проналазио гагричав пасуљ и убуђало брашно, па je и то на крају одбио, дрско и љутито, не сматрајући се обавезним да због неколико крпа и минђуша навек прехрањује нечију децу. Било je то такво време, такве су биле истине, Ти​на je била припремљена на њих и можда би све то и заборавила, али тада је срела Миланку и десило се нешто што се није уклапало и што није могла да заборави. Кад су прошле године и кад се Дима срећно вратио из Немачке, она му је, плачући, причала о до​брота леполике сељанке која им je НЕКАДА ДАВНО, ПРЕ РАТА, продавала на капији трешње и крушке. Кад је већ тако чуо причу о доброти, Дима је, стежући вилице, с муком, морао да пита и о злу; и Тина му је, гледајући кроз прозор, испричала о Петру. После неколико година, једне вечери, довезли су Петра у равновску болницу, у мукама. Дежурни у болници био je доктор Дима, хирург. Прегледао je Пе​тра, записао на латинском УJIKУC ВЕНТРИКУЛИ и ћирилицом додао: АКО БОЛЕСНИК ПРИСТАНЕ, УЈУТРУ ОПЕРАЦИЈА. А чир je био пукао, крв се грудвала међу цревима заједно са отровном желудачном киселином, Петар се знојио и уста су му пуцала од ватре.

170

— Докторе — рекао je тихо Петар — платићу колико кажеш, само ме спаси!

— Пукао ти je чир у стомаку — рекао je Дима уместо одговора. — Оперисаћу те ујутру. Сада не ради помоћно особље, немам могућности да обавим операцију! Оперисао га je рано ујутру, У новој сали обложеној белим плочицама, под округлим рефлектором, окружен тихим, лепооким сестрама, кад je и самом Петру, који je преврнутим очима гледао некуд дубоко у себе, било јасно да je операција само милосрђе да се дозове смрт. Али време није журило као прича. Петковићи су још увек гордо носили шајкаче и шубаре, славили свеце и наздрављали животу који им је неочекивано, усред смрти, пружао победничку руку обиља. Љиљана je родила сина; слушала је, онемоћала, његов плач и зачуђено, не разумевајући, гледала кроз решетке на прозору грану кајсије, обременелу жутим, пегавим плодовима, над којом су, у плавом небу, уз далеку јеку, промицали раскриљени трупови авиона. „Волим име Милан", прошапутала је, „нека се зове Милан!" У прву недељу донели су Петковићи повојницу, поседели, укочено и несвикло се радовали, озбиљно се шалили, а после су долазили стално, дан за даном. Кућа Михајла Бајкића ненадано je оживела. Зоран се радовао, а Миланка се повлачила у кухињу и ћутке, скривена, плакала.

Лето je те године било врело. Морава је освежавајуће искрила, плића и зеленија него икад, али младеж није ишла на купање, а и старији су је виђали ретко, у пролазу, кад су морали. Свуда у пољу, највише дуж пута према скели и у ФИГУPAMА крај пруге, али и на неочекиваним местима, лежале су гумасте, стравично просторне ограде од бодљикаве жице. Повремено, у било које доба дана, Моравом су лагано пловили надути лешеви. Ретки, случајни намерници, ни сами не знајући због чега, савлађујући ужас, дуго су зурили за њима; а докони бугарски војници, понекад, ако je то било могуће, довлачили су их дугачким моткама до обале и окретали гадљиво, у нади да ће им на рукама угледати златно прстење.

171

172

XIX

Неколико неочекиваних догађаја, сваки на свој начин, брзо а заувек, срушило је Петковићима тешко стечену ратну заветрину. У Левчу, окружена многим непријатељским војскама, изузетно упорно, већ другу годину, ратовала је једна партизанска чета. Све остале давно су се већ повукле према Јастрепцу, и даље на југ и југозапад, према Санџаку и Босни; глас о њима из дана у дан чуо се све јаче и даље по белом свету, али је у завичај допирао ретко и слабо. Партизани у Левчу, међутим, нису журили да оду. Тукли су се с четницима и свима осталима, ослобађали села, ширили глас о себи, слали људе преко Мораве да се повезују с ресавским партизанима, и даље, са хомољским, пожаревачким и крајинским, да агитују међу рударима и врше диверзије. Немци су сматрали да ће са том шаком парти​зана и четници лако изаћи на крај и пуштали су их да одмеравају снаге, али партизани су у изненадним нападима десетковали четничке јединице и Санда Савић је више пута ишао у Крајскоманду да протестује.

— Сачекајте још мало — говорио је заједљиво саветнику Бему — да наши најбољи људи изгину, а онда се можете ви борити! Крајскомандант Шулце саслушао је после свог саветника, наредио да се организује КОНАЧНИ обрачун са том шаком јада и замолио да му више не помињу тог излапелог генерала и да га не пуштају близу, јер је већ тада сновао нешто што ће такође бити на штету Петковића, као што су после видели. Немци су кренули за Левач добро наоружани, са два тенка као претходницом, путем према Крагујевцу. Партизани, обавештени о свему, кренули су им у сусрет и дочекали их на падинама код села Бунара. Развила се жестока борба и партизани су морали да се повуку опет према Левчу, у брда, а Немци су се вратили у Равново, умањени, са једним тенком, ћутљиви и огорчени. Четници, којима je било наређено да нападну партизане с бока, дошли су прекасно, кад су обе стране већ биле покупиле своје мртве. Обишли су бојиште реда ради, макар да нађу нешто од оружја, да им поход не буде бадава, и у последњем тренутку, кад су већ полазили према селу где је

173

припремана вечера, пронашли мртвог партизана. Међу хартијама у његовом џепу била je и једна овакве садржине: ОДОБРАВА СЕ Комаричкој винарској задрузи да може од својих задругара да прима грожђе, с тим да примљено грожђе не сме доћи до немачких руку. Командант партизанског народноослоободилачког одреда ЈОВАН ПЕТКОВИЋ Taj документ је заголицао машту Санде Савића. Било je то први пут да нешто опипљиво дозна о парти​занском вођи који му je задао толико јада. Тајанствени командант — Јован Петковић! Звучи тако познато! Ко би то могао бити? Генерал се мучио једно време тим питањем шетајући се издвојено иза куће, док се хватао сумрак, а онда му приђе капетан Стајић.

— Господине генерале — рекао је — Јован Петковић je брат команданта села Петра Петковића, учен човек, судија, и живи у Београду. Неће бити да се он удружио с партизанима? — упитао je на крају несме​ло.

–– Тако пише овде — рекао му je генерал и пружио хартију — тако пише! Приупитаћемо Петра, он ће знати шта му ради брат! И насмешио се победнички, унапред уверен, jep тиме би значај његовог открића био многоструко увећан: ионако послушни, Петковићи би постали сада мањи од маковог зрна. Тако насмешен, генерал Санда Савић оде у башту. За једно кратко време био је ван домашаја људи: дивио се својој памети и умењу да увећава моћ. Петар је признао да је његов брат заиста са партизанима, али je рекао да су они раскрстили још пре рата, да га годинама није видео нити има било какве додире с њим. Прећутао je да су joш колико прошле зиме непознати људи два пута доносили писмо од Јована и да je морао по неколико дана да их скрива у штали. Писма, у коjима га је Јован позивао да се окани четника и дође у партизане, чувао je joш увек, на дну сандука, под чесним оделом које није обла​чио никада. (Још исте вечери, дрхтећи, извадио je кришом писма и гурнуо их у шпорет правећи се да жара ватру). Тако се међу Петковиће, заслугом њиховог неразумног Јована, дике и заклетве, и довитљивог гене​рала, њихове узданице, увукла 174

несигурност. Али био je то тек почетак. Кад су нови догађаји заувек уклонили генерала Савића из њиховог живо​та, сетили су се готово са тугом мржње коју су осећали према њему. Тек тада видели су шта je, са свим својим манама, значио за њих. А било je то овако: командант Шулце решио je да прекине сарадњу са свим четничким вођама који се нису ставили под заставу свог врховног команданта Драже Михаиловића. Послао је одмах своје људе код Санде Савића, али овај je одбио да о томе и разговара. Чиним част Дражи ако кажем да сам раван са њим — рекао je. — Ja сам био први кандидат за војводу међу свим генералима кад је он био само штапски пуковник. Молио бих господу да то не забораве! Уосталом, ja овде имам утицаја, мене сам народ хоће и моје смењивање не би прошло без нереда чије последице не би биле сагледиве! Саветник Бем и тумач Карло отишли су онда у Дубицу и лично од Петра чули да излапели генерал измишља свој утицај, да га нико више не слуша, капетани вршљају по свом ћефу, како ко стигне, запивају се, киње народ, а у пијанству убијају чак и Нем​це, па после преваљују то на партизане, или на људе којима желе освету. Немци, недићевци и љотићевци опколили су онда Сандине четнике који, збуњени и уплашени, нису ни покушавали да пруже отпор, разоружали их и пита​ли: Ко не жели да се стави под команду врховног четничког вође Драже Михаиловића? Јавило се њих двадесетак које су љотићевци одмах свезали и спровели у равновски затвор. Остали су ћутали. Њима je раздељено њихово сопствено оружје, без реда, формиране су нове чете, за командире постављени нови, унапред одређени људи, и командован је покрет пре​ма Јастрепцу где се на живот и смрт ратовало с партизанима. Међу онима који су кренули према Јастрепцу био je и Зоран Бајкић. Добио је нечију пушку и две бом​бе, прво оружје које je икад имао у рукама. Уведен je у списак капетана Стајића. До њега у строју били су Сима ЦИГАНЧЕ и Мита ДЕВОЈЧЕ који су, како je касније од њих самих чуо, БАРАТАЊЕ КАМОМ У3BИСИЛИ ДО УMETHOCTИ. Мита ДЕВОЈЧЕ, кога су тако прозвали jep je био младолик а своју прљаву дугачку косу — ради уживања у пакленом раскораку између свог лика и поступака — оплетао у кике, посебно je и често причао о томе како је пролетос, цело пре подне, клао једну породицу — оца, мајку, сина и ћерку — у винограду, пошто их је претходно свезао за

175

расцветале брескве, задајући ране које нису биле одмах смртоносне, а после пушећи и сунчајући се на топлом пролећном сунцу. Зоран се тада неопажено искрадао из круга који je пажљиво слушао ово излагање, скривао се иза првог жбуна и повраћао јед, болно напињући упаљени, празан желудац.

Петар и ћопави Веселин остали су и даље власт у Дубици, али јадна и жалосна, без стварне моћи. Дражини четници, који су сада имали свој бивак негде далеко, навраћали су ретко и понашали се осионо, спроводећи наређења Дубичанима непознатих команданата који Петковиће нити су знали, нити зарезивали. Додуше, Петковићи се и даље нису могли наћи на жртвеним листама четника снабдевеним жигом са знаком каме и пресудним словом „3", али позивање у борбу против партизана ни за њих више није имало смисао добровољности. Осим тога, често су их сада, као и све друге, терали на рад у удаљене руднике у Крајини одакле су многи касније одведени у Немачку као ратни заробљеници и распоређени да раде на имањима швапских сељака. Неки од њих, вредни као кртице, штедљиви и скромни у захтевима, какви су већ били, стекли су наклоност и поштовање својих газда и касније су дуго, годинама, причали само најлепше о тим својим заробљеничким данима. Страхоту присилног одласка у рат одавно је већ у Дубици престао да ублажава ореол славе и подвига. Помињани су још увек краљ и отаџбина, много чешће српски народ — као ближа и осећајнија покретачка снага — али сви су видели да се ратује једино про​тив партизана, под немачком командом и немачким оружјем, а то им је, ма колико им говорили о партизанима као о највећем злу које je икад задесило Србију, а говорили су им много, ипак падало тешко. Искрена убеђења појединаца да су партизани олош који не заслужује да живи слабила су када је требало да сами напуне петометни карабин и заложе главу. Свакога би тада загушила мисао да се ради о људима као што су и они сами, овдашњим, да ће мутна вре​мена једном морати да прођу, јер свака сила за време​на бива, и да ће, ако остану живи, неко тражити да се сведу рачуни. Данас се прича овако, а сутра? Да ли ће им тада окачити одликовања, или ће их питати: „Зашто сте пуцали у свој народ?" Може ли се сада, у овој пометњи, некоме веровати? А ако погину? На ту помисао, која прати сваки полазак у рат, осећали су сви како им душу стеже злослутна стрепња да их може задесити иајтеже 176

проклетство од свих која падају на човека: да им име буде заборављено, да помен на њих буде ругло и поруга, да кучећи иструну без трага и знака на земљи, заувек и заувек, док буде века и света. Цвилеле су жене у Доњој мали жалобније него икада, ушивале у поставе капута одлазећих со и хлеб, залогу живота, бајале и благосиљале, дуго и тешко, увек исто, само једно: да ми се жив вратиш, жив мајци, жив оцу, жив деци, жив жени, жив, жив... Никада није било толико жеље за животом као тих дана, у зебњи од проклетства, у страху од смрти без славе и сећања. Први пут Дубицу је притискало сазнање да смрт може бити почетак стида. И догодило се. Стрепње многих обистиниле су се. Данас можете наћи много породица у Дубици преко којих je, као дубок снег, тешким и густим пахуљама, нападало ћутање. Са тим људима можете да разговарате о времену, киши или припеци, о добром или рђавом роду, о ценама, можете их питати како деца уче школу, али ако их питате о њима самима, погледаће вас чудно, широко отворених очију, као да се буде из дубоког сна и труде да дознају откуд сте се то наједном створили пред њима. У основи тог загонетног ћутања су њихови мртви очеви које, у честим часовима осаме, помињу још само жене у црнини, тихим и мрморећим гласовима у којима звучи себични старачки пркос који се храни сазнањем о близини смрти. Ако сте икада имали прилике да чујете те последње одјеке њихових живота, морали сте схватити да чак и себично ћутање понекад може бити велика и незаслужена награда. Изгледало je готово неприродно тих година да неко умре природном смрћу. Вест о ОБИЧНОМ умирању примана је увек споро, са глупим осмехом неверице. Овај страшни и превратни рат у свести Дубичана и није био ништа друго до непрекидно, упорно, довитљиво атаковање на њихов живот. То сазнање будило je у њима жилави, подсвесни отпор према умирању. Никада се нису више мучили, никада нису више гладовали, а ипак, изгледало je, никада нису били здравији. Киснули су и сушили се у пољу, на ветровима, гнојне набоје на табанима и ране на рукама умотавали прљавим крпама, пили воду из млаких, у стајалих, загађених бара пуних жабокречине, јели липсалу живину и буђав хлеб, али болест није долазила. Нико се није жалио на ишијас, реуму, главобољу, пробадање у крстима, спуштен стомак, горушицу. Нико није горео у ватри нити пљувао крв. У поплави насилне смрти бујало je здравље. Оронули, на смрт припремљени старци придизали су се кочоперно и пословали по 177

кући, хранили стоку, заливали баште. Зато, и кад би коначно поверовали да je неко умро као што је ред и обичај, изгледало им je то подло, прљаво и издајнички. Тако су Доњомалчани примили и вест да је умрла Лена. А уза све то, било je и чуђења: нико им није из​гледао дуговечнији од Радованове снаје Лене. Спадала je она у оне тихе, неприметне, али свуда присутне, корисне и потребне особе за које временом поверујемо да су дошле ниоткуда и не иду никуда, да су одувек биле са нама и да ће тако вечно бити. И док ћудљиви токови живота не ремете наше убеђење, не размишљамо о њима. А кад се деси да оду, привремено или заувек, наједном осетимо зачуђујућу празнину која нас испуни тугом и свешћу о томе колико нам je та особа била блиска и драга. Овим путем, од неверице, неразумне љутње, до осећања празнине и велике туге, ишле су Љиљанине мисли кад je коначно схватила да нема више њене баке. У праменовима, као магла коју ветрови јутром набацују из поља, наилазила je грижа савести због срџбе којом je узвраћала на Ленино досадно настојање да јој ситним и честим угађањем посрећи живот. Сада je знала да joj je та срџба, које више не може бити, помагала да подноси празнину и пустош куће после Зорановог одласка; и све је постало још теже и чемерније него на почетку. Осећала je да се гуши. Мисао je лепршала у њој, тражећи излаз, као птица. Трчала je до малог Милана, узимала га у наручје, уносила му се у лице, загледала у разборите мале окице, причала му дуго, дуго, о времену којег нема, о времену које ћe доћи, далеком, несазнајном. Али дете je само трептало и смешило се мазно, неразумно. Она је тада осећала како се празнина увећава и плакала, незадрживо, болно, а немир се преносио на дете и оно је наједном почињало да кењка, па да цвили и вришти. А тада је утрчавала Миланка, узимала joj Милана и, севајући љутитим погледом, тешила га, мазила, умиривала, све док не би заспао на њеним рукама. Онда joj je тихо, шапатом, али одлучно и непоговорно, саопштавала да то више не чи​ни, да не упропашћује дете својом суманутом тугом.

— Мени je сада много геже — говорила je, а у очима горела joj je ватра од које су Љиљану обузимали страх и ужас — мени je сада много теже него теби! Љиљана се искрадала из куће и одлазила маћехи Румени. Она je била сажална према пасторки. Плакале су заједно, данима.

178

Са једном групом мобилисаних Дубичана у четни​ке је пошао и Милутин — Луша Бајкић у коме је још увек горела ватра љубави према возовима, сада нередовним и спорим, заплашеним. Било je то први пут да власт, Луши je било свеједно која и каква, затражи од њега да јој служи. Неколико пута уочи рата, пун наде и усхићења, одазивао се регрутној комисији, свлачио се стидљиво у чекаоници, а унутра, пред наочитим лекарима, важно је подизао рамена избацујући једну ногу напред; али враћао се све жалоснији јер су га сваки пут одбијали због мршавости и ОПШТЕГ СЛАБОГ ФИЗИЧКОГ СТАЊА. Гасила се лагано нада да ће једнога дана обући железничарску униформу; ако се икада усуди да уђе у равновску железничку стани​цу, около, шљунковитом стазом под кестеновима, знао je да ће му рећи: ниси служио војску. Тако je сада, обузет радошћу што ће се ипак назвати војником, готово ускратио себи могућност да цени ко га и зашто зове и какав је несрећни војник осуђен да буде. Дубичкој сиротињи војска је одувек била понос и част. Али осећање поноса произилазило je из сасвим одређених представа о војсци: нова униформа у којој човек наједном изгледа тако лепо, утегнуто и важно, оружје које улива поверење, беспрекорно поравнати стројеви, колоне, строги официри које човек ипак заволи јер се брину о војнику и дају му свакакве мудре, очинске савете — а свега тога овај пут није било и Луша je био принуђен, још на зборишту у Дубици, да размишља о подлој превари. Четничка војска, упркос званичном, цифрастом позиву, није дава​ла униформе. Свако је остајао у чему je и био, какав je и био. Дали су му пушку, али без прибора, муницију je морао да стави у торбицу од козје длаке, заједно са поткорушеном пројом и комадом куване сланине, обилно посуте алевом паприком. Међу војницима било je више стараца него младића. Брадати командири су псовали. Луша je и раније знао да четници изгледају тако како их je сада видео, а ипак је збуњено гледао око себе: није се мирио са истином да војска у коју je позван није каква мора да буде. Са завишћу се сећао многих који су војску служили као што доликује и чинило му се да је ову слепачку и разбојничку солдачију неко измислио само да би напакостио њему, да буде у војсци а да не буде војник, да се мучи бадава, тек да се каже да je и према њему одужен дуг, да се претера ред; држава му је, ето, пружила прили​ку, али не као другима, већ ништачку и срамну.

179

Тек тада, кад се тако ојађен повукао сасвим у страну и притајио, пала му je на памет истинита и мучна мисао да су га позвали не зато да СЛУЖИ BOJCKУ, већ да ратује против партизана; била je то, дакле, ипак обична превара. И кад је дошао дотле, у души му наједном постаде лакше. Није било више ничег великог, загонетног и збуњујућег: преваре су биле саставни део његовог живота и лежале су у основи његове мале, скудоумне мудрости. Био je то његов терен. Идућих дана, док се са четом вукао прашним друмовима на југ, пролазећи занемелим, све јаднијим, проређеним планинским селима, искључивао се из свакаквих ратничких разговора и гласина и размишљао једино како да утоли глад; хранили су их ретко и мало. Проматрао je у пролазу одбојно закључане куће и покушавао да открије доказе присуства људи — живину, куче или мачку у дворишту, трагове кола, ђубре, просуту воду крај бунара — и да докучи, по величини и облику куће, живе ли у оскудици или у малом сељачком обиљу, да достане залогај за намерника. Трудио се да упамти куће за које je сматрао да би вредело да их обиђе, ако заноће у близини. Зарад својих малих просјачких намера доводио je Луша себе често у тежак, непријатан и опасан положај. Људи су се ноћу, за невидела, тешко усуђивали да некоме отворе врата. Одговор на лупање и дозивање било је понекад притајено и злослутно шкљоцање оружја, незнано с које стране, из ког тамног кута, и Луша je онда, вајкајући се наглас, да обелодани своје незлочинске намере, измицао брзо и бежао главом без обзира. Али све то није могло да обесхрабри Лушу и да га одврати од даљих покушаја. Сваки неуспех био je за њега добро искуство и поука за будућност. Брзо je увидео да четнички знак на његовој капи, оружје, а уз то одлучан глас и корак, нису међу овим светом добра препорука. Дуго је размишљао о томе и схватио да мрзном војничком знамењу, ако је већ нужда да буде на њему, мора да умањује значај. Своју масну и опарану шајкачу окретао je зато НАДЕСНО РАВНАЈС, пушку пртио као уморни ловци, да цев буде надоле, а уместо поздрава, тихим и патничким гласом саопштавао да је мобилисан, несрећник, из моравског се​ла Дубице, из далека, дотеран овде међу туђ свет, гладан и мучан. И отварала су му се врата; и са знамењем смрти на себи успевао je да буде оно што је вазда био: безопасни, доброћудни паћеник Милутин –– Луша Бајкић.

180

Заслугом својих ноћних лутања доспео je Луша, једном, на гозбу која ће му изменити живот. Видео је светлост кроз пукотину прозора, чуо гласове који су узмицали пред ширином ноћи у сигурност куће и осетио чежњиви зов дома. Покуцао je и увиђавно одступио, да га издаље виде и осмотре. Тешка, шкрипава врата отворила је нека стариjа жена. Луша је већ хтео да завергла своју песмицу, кад неки мушки глас викну изнутра: –– Ко je то, мама?

–– Не... знам... — рекла је збуњено жена и погледала унутра подижући високо обрве. Иза њених леђа провирио je тада неки младић. Тргао се и уозбиљио кад je видео Лушу.

–– Мобилисан сам — рекао je Луша брзо, паћеничким гласом, стрепећи да му не затворе врата — до​теран из далека, од Равнова, ако сте чули за ту варош... Терају нас гладне и жедне...

–– О — рекао је младић полако, мерећи га и даље погледом — уђи, другар, кад je тако! Луша није чекао да му се двапут каже. Унутра, за дугачким столом препуним јела и пића, седело је десетак људи. Разговор умуче и сви се загледаше у њега.

–– Добро вече ... Дошао сам да замолим за пар​че хлеба ... Можда и једну чашицу ... Моји су тамо горе, више села, а ја искористио да се искрадем ... Глад и невоља, добри људи, ето то je!

–– У реду, синко — рече стариjи човек који je седео са супротне стране стола — седи с нама! Овде има и хране и пића. Катарина, налиј дечку чашицу и дај му тањир! Жена учини како je човек рекао, а Луша, коме све ово наједном испаде сумњиво и опасно, осети како му се страх грудва у стомаку и глад га сасвим мину. Испио је брзо своју ракију смешећи се збуњено и гледао наизменично у људе глупаво ширећи очи. Али они престадоше да обраћају пажњу на њега, наставише да разговарају међу собом, да се послужују јелом и пићем, и Луша се мало умири, поврати му се апетит и ускоро осети милину ситости и благог пијанства.

–– Имаш добру пушку — рече му младић који га je пустио у кућу.

–– О — рече Луша поласкан — заиста je добра, готово нова!

–– Могу ли да je видим? Луша скиде пушку и пружи му је преко стола. Младић спретно скиде затварач и загледа се у цев нишанећи у лампу.

–– Ниси скоро пуцао — рече — зарђала je!

181

–– Никако — рече Луша и закикота се поверљиво — никако! Било је прилика неколико пута, али мени није до пуцања. Једном сам хтео да награбусим због тога!

–– Како? — упита младић.

–– Наредили преглед оружја, а мени пушка зарђала, као то сада, види се одмах да не пуцам. Сакријем се у шумарак и опалим метак увис. Кад — узбуна! Сви се дигли, дограбили оружје. „Ко je пу​цао", вичу, ,,ко je пуцао?" Питају и мене, a ја се пра​вим да не знам. „Тамо неко", кажем, “тамо сам чуо пуцањ!" Нису се сетили да ми погледају пушку, ина​че бих добио двадесет пет по туру, а можда и више!

–– Да ти није жао да пуцаш на партизане? — упита младић смешећи се.

–– Причају нам о партизанима свашта — рече Луша. — Кажу да су бандити и да кољу жене и децу, али мене се то не тиче. Ja сам мобилисан.

–– Из које си чете? — упита га старији човек по​сле краће станке.

–– Из Беличке.

–– А да ли je и Иванковачка чета можда са вама?

–– Јесте — рече Луша — она je горе на коси.

–– Имам брата у њој — рече човек наједном за​интересован и обрадован. — Бране нам да се састајемо, a ja бих волео да се пробијем до њега, да се видимо.

–– То je лако — рече Луша и насмеја се. — Наше страже су на путевима и не крију се баш много. Идите само јаругом, а после окрените навише према коси и доћи ћете до Иванковачке чете.

–– Хвала ти, младићу! — рече човек. — Катари​на, спакуј му нешто од хране и напуни чутурицу! Враћајући се полако, Луша је слутио да је учинио нешто страшно. Размишљао je о свакој изговореној речи и покрету, напрегнуто, са страхом. Све што je појео и попио наједном доби горак укус и осети мучнину у стомаку. „Али шта сам могао ако су то били партизани", помисли. „Да сам ћутао, мож​да би ме и убили!" И тако, мало утешен, не прилазећи месту где су дремали његови из чете, завуче се у суво лањско лишће и припреми да спава. „Брига ме за четнички олош!", рече наједном себи пркосно, осећајући како га хвата сан. „Брига ме за тај преварантски, кољашки четнички олош! Они и нису заслу​жили ништа боље!" И заспа. Пробудила га je паклена пуцњава, смртно блиска у језивом миру ноћи, галама, врискаве команде и запомагање рањеника. Људи су се збуњено довикивали и питали шта се догађа, ослушкивали један 182

тренутак одговор и спасоносну команду, али тога није било и они су трчали сулудо некуда, на свој ризик.

–– Престаните да пуцате — драо се неко лудачки –– то смо ми, Иванковачка чета! Зашто нас побисте, идиоти, нану вам нанину! Али пуцњава се појача, постаде ближа и смртоноснија.

–– Не пуцамо ми — викну неко — то су парти​зани!

–– Партизани, партизани, бежите!

–– Пуцајте, мајку вам олошку — викао je неко иза леђа — бацајте бомбе! Видите да ће нас побита као пилиће!

–– Јаој, помажите! Луша покуша да бежи, али злокобно фијукање куршума изнад главе натера га да се опет баци на земљу.

–– Мобилисани, предајте се — зачу блиски глас –– мобилисани предајте се! Пуцњава, галама и метеж лагано се удаљише, потонуше низа страну, и око Луше све се утиша. Подиже главу и угледа тамне силуете људи који су се журно враћали. Један човек застаде и хитро упери машинку у њега.

–– Не пуцајте — викну Луша журно — мобилисан сам, не пуцајте! Човек приђе сасвим до њега, напрежући се да га види у мраку, па се наједном засмеја грохотом.

–– О, Перице — викну — па то je наш пријатељ од града Равнова! Био je то младић који му je синоћ хвалио пушку. Тако је Милутин –– Луша Бајкић, дубички слуга и мобилисани четник, који je маштао о возовима, једне летње ноћи, без своје воље, силом, прешао на страну партизана, са препоруком заслужног човека коју je задобио због своје вечне глади и несмотрености. А ујутру je, прешавши ћутке преко препоруке да се врати кући — чак и кад је саслушао као нож бритко обавештење да се у партизанима ГЛАДУЈЕ И ПУЦА — својевољно изјавио да остаје СА ДРУГОВИМА, jep je ту, пред њим, гледајући га хладним и непробојним погледом, стајао његов стриц, Михајло Бајкић. Од Луше je Михајло сазнао да му je умрла мајка, да му се родио унук Милан и да Зоран, његов син јединац, ратује на страни четника.

183

184

XX

Неколико дана узастопце падале су кише и лањско лишће шумарица, расквашено и поцрнело, трулило je готово наочиглед, ширећи опори задах који се лепљиво вукао по шуми, под крошњама, и хватало се, помешано с блатом, за цокуле — све док не на​расту као котарице. Стајићеви четници су у ходу, псујући, измахивали ногама да се ослободе тешких налепака, или заостајали, гранчицама скидали грудве па онда трчали да стигну чету, наједном олакшани и хитри, али за кратко. Зоран се вукао тромо и безвољ​но не трудећи се да олакша себи ход; чекао je да се наслаге откаче саме, услед своје тежине и величине, а онда је пратио како се нове опет хватаjу за ђонове, одижући га са земље и прикивајући га за њу истовремено. Пут кроз шуму, ма колико био тежак, доносио му je мир и олакшање. Откад je видео како су четници, у селу Лаћарку, стрељали брата и сестру, младића и девојку, као роса младе и здраве горштаке, млађе од њега, ни криве ни дужне, осећао je тежак и несавладив стид при сусрету са људима. Чинило му се да сви знају за то тешко злодело и да га гледају с мржњом и презрењем. По ко зна који пут излазили су му на очи брат и сестра, занемели од ужаса, отворених устију у на​пору који није успео да постане крик. И сећао се свега што je томе претходило. Преспавали су ту ноћ у шуми изнад села, у колибама, на брзину склепаним, покривеним сноповима бујног лиснатог грања. Пробудили су се рано, подбули од влаге и хадноће и с чежњом гледали у село које су позлаћивали први зраци јутарњег сунца. Једна десетина отишла je у извиђање. Задржали су се дуго, сунце je било одскочило високо, хтели су већ да кре​ну за њима, кад се из села зачула пуцњава. Убрзо после тога половина извиђача вратила се и обавестила да има партизана, али да их je мало и да село може да се заузме. Чета се поделила у две групе и кренула према првим издвојеним кућама. Са крова једне штале огласи се опет митраљез и куршуми зафијукаше изнад њихових глава. Али четници отвори​ше жестоку паљбу и митраљез умуче. Опрезност са којом су се примицали била je сада непотребна: пар​тизани су умакли навише, заклоњени шљиварима, у сигурност шумовите косе.

185

Што je живот беднији, мањи разлози побуђују радовање. Што je човек презренији, већи je у њему пркос; све у животу има своју меру и равнање. Тако и сада, четници заграјаше по двориштима, радосни због победе у бици које није ни било, а раздражени и осиони, са пробуђеном жељом да наплаћују дуг за мржњу и презрење којим су били често дочекивани, једнако као и рафалима. И тада се мећу четницима створише брат и сестра, млади и лепи, на смрт уплашени. Неко их je приметио повише у сокаку како покушавају да се склоне и, кезећи се задовољно, довео их овамо, у двориште одакле се пуцало, тврдећи да су партизани.

— Помагали смо оцу ... скупљали сено ... — муцао je брат. Данило Петковић му приђе и удари га шаком по устима, а остали одобравајуће заграјаше. Капетан Стајић се издвоји за кратко удно авлије са својим поручницима, а онда даде знак Мити ДЕВОЈЧЕТУ који je седео на кућном прагу и одсутно, бескрајно пажљиво, секао ножићем комадић сланине на танке, провидне кришке: пресуда je пала. Мита смота сланину и ножић у масну хартију, гурну смотуљак у џеп, подиже машинку и покретом главе, жваћући споро жилаву кожицу, показа брату и сестри да крену према штали; и joш док су ишли, повуче обарач. Зоран је гледао за њима с неверицом, а онда му појури крв у главу, све му се расплину пред очима, облици и боје стопише се, и он се с муком окрете према коси над којом се плавило небо. „Шта чине ови људи", помисли, „шта чине ови људи!" Четници запалише кућу и шталу у којој су биле краве. Зоран je joш и сада, у тами и влази шуме испуњене мирисом трулежи и гљива, видео како се бледо разбуктава ватра у светлости дана и чуо стравичан, самртни мук крава. У проређеној колони, корак испред Зорана, ишао je Жарко — сувоњави, нежни младић кога су четни​ци ОСУМЊИЧИЛИ у једном селу пре неколико дана у намери да га предају Немцима као заробљеног партизана и тако покажу како су права војска која зна и поштује ратна правила. Шегачили су се с њим и изнуривали га глађу. Неко му je на рукав ланене кошуље прикачио стару, излизану четничку кокарду. „Кад се већ не бори, нека буде НАВИЈАЧ", рекао je и сви су се грохотом смејали. Joш колико јуче Жарко je уверавао да је невин и молио да га пусте, али јутрос je ишао ћутке, тешко вукући ноге, балдисао од глади и умора, помирен са судбином. Зоран га je гледао како се клати и саплиће, хвата за стабла и гране, с муком разгрће шибље. Сину му једна магловита мисао од које задрхта. Ишао 186

је неко време мучећи се да je се ослободи, али она се упорно враћала, све јаснија: ПОМОГНИ ЖАРКУ ДА БЕЖИ, говорила je мисао, УЧИНИ НЕШТО, САД JE ПРИЛИКА. Лагано се окрете и виде да иза њих, за један тренутак, нема никога. Скочи и одгурну Жарка у густо шибље дајући му очима знак да ћути. Седе на пањ, одломи гранчицу и поче предано да чисти цокуле. Четници су пролази​ли крај њега, задихани и љутити, псујући кишу и шуму. Ускоро мину и последњи и шум влажног лишћа сасвим утихну. Жарко се придиже из шибља.

–– Бежи! — рече Зоран и пожури да стигне ко​лону док му je у ушима звонило. Жарко је гледао за њим широм отворених очију. Око подне се разведрило и четници стадоше да се одморе, усред ливаде. Зоран осети бол у стомаку. Jleже и зари лице у мокру траву осећајући да гори у ватри. Тада приметише да нема Жарка. Гледали су у чуду около, а онда се неко досети да га je видео у колони са Зораном. Окупише се око њега.

–– Бајкићу, где je Жарко? — упита капетан Стајић.

–– Не знам — рече Зоран тешко дижући главу.

–– Кажу да je био са тобом?

–– Не знам — рече Зоран — боли ме стомак, зло ми је. Нисам га видео!

–– Фолира — рече неко — он га је пустио! Стајић га ухвати за ревере и подиже са земље.

–– Говори — рече тихо, кроз зубе — говори, птичице! Ти си га пустио, je ли? Одавно си ми сумњив. Твој отац je у партизанима. Све ми знамо, цвећко, све!

–– Главу за главу! — викну Мита ДЕВОЈЧЕ и закикота се.

–– Чуо си? — рече Стајић. Чуо je. Речи су одлегале далеко, далеко у прошлост. Наједном je био дете и стајао je, дрхтећи као прут, испуњен стидом и страхом.

–– Нисам крив — викну заклонивши лице лактом — нисам крив!

–– Ђубре — рече Стајић полако — зашто ли га само вучемо са собом! Води га, Мито!

–– Господине капетане — рече изненада дебели, млитави поручник с танким, змијским осмехом, однедавно у чети као изасланик генерала Васића — го​сподине капетане, да ли бисте препустили мени то задовољство?

–– Опа — рече Стајић — опа, поручниче Мићо, каква финоћа! Ко би то рекао!

187

Поручник Мића гурну Зорана и управи га навише, према коси. Зоран пође обазирући се око себе, али не ухвати ниједан поглед. Сви су већ били заузети собом: свлачили су мокре блузе и простирали их на оближње жбуње, чистили оружје, отварали ранце и торбе тражећи нешто за јело, пушили. Зоран се ух​вати за стомак и пође брзо, клатећи се. Ускоро су били сами, на рубу шуме.

–– Доста — рече Мића — седи! Зоран се окрете лагано и седе. Мића се смешио својим танким, змијским осмехом.

–– Одакле си? — улита.

–– Из Дубице.

–– Како ти се зове отац?

–– Михајло.

–– Знаш ли, можда, где је служио војску?

–– Знам. У Нишу.

–– Ко би рекао — рече наједном Мића, после дуже станке, тихо и разочарано — ко би рекао! Такав слабић! Зоран га je гледао зането, не трепћући. Није ви​ше осећао болове.

–– Ja сам каплар — рече Мића — предратни каплар. Овај чин сам добио у четницима. Био сам каплар твоме оцу. Зар ти никада није причао о каплару Мићи?

–– Да — рече Зоран несигурно — мислим да јесте.

–– Па?

–– Хвалио се, много се хвалио.

–– Није се хвалио — рече Мића — њему није би​ло потребно да се хвали. Ти треба да се хвалиш, ако останеш жив. Измишљај, ако желиш да мисле лепо о теби. Зорана обли руменило, на челу му се појавише грашке зноја.

–– А сад кидај! — рече Мића. — Можда ћеш имати среће да налетиш на партизане. У овом крају их има. Можда je с њима и твој отац! Подиже се полако, не схватајући.

–– Кидај — рече Мића строго — пуцаћу у земљу, крај тебе! Окрете се и пође према шуми. Запрашта рафал, у трави запрпорише куршуми. Стаде и погледа уназад.

— Кидај — просикта Мића — кидај брзо! Потрча, као у бунилу, незнано куда. „Одмах сам знао", рече Мића кад остаде сам, „одмах сам знао да je то његов син. А ко би рекао, сто му мајке ништачке, ко би рекао!"

188

Цело поподне ишао je Зоран навише, косом, а ништа се није мењало: налево шумарци испресецани касно процветалим кромпириштима, надесно заталасане ливаде, унедоглед. Ишао је тешко, мучен боловима, савијајући се и стењући. На тренутак изгледало му je да пут не води никуда. Застајкивао je, спреман да клоне, али би тада осетио, све јаче уколико је бивао слабији, дотле непознату жељу да види оца, да га гледа равно у очи и да разговара са њим: хтео je да му натенане, реч по реч, исприча како му је каплар Мића спасао живот. У све ређим тренуцима бистрине размишљао je о томе и тада са чуђењем сазнавао да снага жеље, која га je тако неодољиво вукла напред, не потиче само из тог разлога. Уистину, једва je био и свестан чињенице да му је каплар Мића спасао живот. Дубоко у њему рађало се неко сазнање које није успевао да докучи, неко питање на које није имао одговор, велико и важно, важније од свега што je било и што ће бити. Нејасно je слутио да му одго​вор може дати само отац, кад чује, кад му буде испричао. Први пут у животу загледао се у тамне године свога оца, у црно невидело пре свога рођења. Његова бледа и несигурна сећања топила су се у ништавило: и пре тога биле су године, сијало je сунце и била je тама, и били су људи; ево сада, из збрке и мноштва, право из таме прошлости, идући путевима безвременим, у овај дан када се небом гањају разбијена јата облака, стигао je каплар Мића. Како je то могуће? Окренуо се око себе, као да би са овог места, загледан у пространства, могао да види почетак пута безвременог: није га било. Једини несигурни траг, који je следио, водио је његовом оцу. Он зна тајну, рече Зоран. И мора ми је рећи. Али кад стиже до пропланка на врху и кад се путеви разгранаше, наједном схвати да не зна где je отац и да нема начина да га нађе. Могао je бити близу, али и далеко, у брдима, али и у равници, свуда и нигде. Разабра да нема трага и да постоји само нада. МОЖДА ЋЕШ ИМАТИ CPEЋУ ДА НАЛЕТИШ НА ПАРТИЗАНЕ. МОЖДА ЈЕ С ЊИМА И ТВОЈ ОТАЦ. Погледа низ пропланак и спази усамљену, стару и ољускану кућицу. „Ту има људи", помисли, „они ће ми помоћи". Довуче се до ње и покуца на врата, али она се отворише сама. Унутра није било никога. Лежао је склупчан на земљаном поду и покушавао да заспи. Али дамари су болно тукли под уморним, отежалим капцима, а у ушима су звонила заглушна звона. Искидана мисао лутала је заморно, дивља и непослушна, преварно га водила некуда стазама умилним па га 189

остављала самог на пустим местима, усред језе и страха, улазила у сан и излазила из њега, непредвидљиво, као птица из жбуна. Гледа и јасно види ољускан и чађав зид, греде под ниским кровом, прозорчић који затамњује лисната шума, чује уједначено, хорско зујање, јеку дана. У срце му се увлачи страх самоће и напреже се да га савлада, гледа у маштовите шаре на зиду, тражи трагове људских руку, али облици се чудно замагљују и шире. Наједном се све расветли, жарко je лето, а он седи пред својом кућом. Али страх самоће, нека болна тескоба, притиска га и даље и он се ишчуђава томе, нестварно му je што се још увек плаши. Истражује и види да je све пусто, нема људи, све около je притајено, и безгласно, исто а измењено. „Отац је љут", мисли, „опет сам нешто грдно згрешио. Где ли je са​мо, да бар видим у чему је ствар". Али оца нема и страх расте све више. И мајка je негде далеко. Можда у брдима, у винограду. Али где je бака? Зар она није ту негде, у воћњаку, око плотова? Можда плеви башту или бере зеље? И нестварно лако надлеће сва та места, завирује, али ничега нема осим мириса прегрејане земље и траве. Једна танана мисао га наједном озари. Како се раније није сетио! Јури пространим, прегледним пољем, кукурузи су до колена, упредени од сунца, сува, уситњена земља круни се под ногама, јури све брже; види пред собом линију пољског пута ураслог у троскавац, са дрворедом врба које су ушутили зимус, а већ израсле бујне, зелене шубаре: тамо га чека Љиљана. Маше му издалека, узбуђење га стеже под грлом. Прилази близу, али Љиљане нема. Окреће се око себе, опет пун страха. Однекуд наилазе људи и грозно се кезе водећи Љиљану и БРАТА. Љиљана држи у наручју малог Милана, превија га уза се, гледа га уплашено својим великим, лепим очима и зове у помоћ. А ноге му урасле у земљу, не може да се макне. „Не дирајте их!", виче, али глас се не чује. Људи су сад занемели, а Данило нишани машинком. „Јеси ли полудео чика–Данило!", напреже се да викне, „то је твоја братаница Љиљана, то сам ја — Зоран, чика Данилоооо...!" Меци праште, покрива лактом очи да не гледа, пада на земљу и вришти. Нека рука га дрмуса, чује неки глас. Осећа нешто хладно на устима и трза се, отвара мутне очи. Неки човек га поји, наврће му грлић купице и вода се про​лива по њему.

–– Јеси ли партизан? — пита га Зоран тихо, промукло.

–– Нисам, не бој се! Имам овде њиву, дошао сам да радим.

–– Хтео бих партизанима!

–– Добро, пиј мало воде!

190

–– Рекли су да овде има партизана.

–– Мислио сам да ћеш умрети — каже човек. — Много си болестан. Донео сам ти печен кромпир. Покушај да једеш, много си ослабио. Узми! А сад морам да идем, али доћи ћу опет. У вратима је бљеснула зелена светлост ливаде. Чуло се како граје и полећу преплашене птице, па се опет све умири. Зоран с чуђењем примети да у њему нема више страха; као да је прхнуо с птицама у сјајни дан.

191

XXI

И у рату има тренутака тишине кад усамљени, удаљени пуцњи сврате на себе пажњу. На пропланку, на трави која се топло и мирисно испаравала, окружени благотворним, нечујним дисањем шуме и тихим, поспано мирним, блиским зву​ком невидљивих ројева шумских летача, борци Расинског партизанског одреда слушали су свог комесара Добривоја. Висок и блед, вечно неприлична фигура у обилном бујању зеленила и тврдом плаветнилу неба, говорио им je — неким меканим гласом у коме се увек осећао призвук горчине и ојађености, што му je и нехотице давало снагу вере — о ужасној четничкој пропаганди против партизана. Јуче, после ноћног окршаја, показивали су у Такији два унакажена, по​лупечена леша, жену и дете, и ОБЈАШЊАВАЛИ да je то дело партизана који УБИЈАЈУ, КОЉУ, ДЕРУ И ПЕКУ СВАКОГ ЖИВОГ КО ИМ ПАДНЕ У РУКЕ. На​род не верује, али то ипак ствара пометњу. Кулаци се претварају да верују, а они су још утицајни у селима.

— Морамо ноћас заузети Такију — говорио je Добривоје. — Курир нека се пребаци данас до коман​де и нека тражи одобрење. Морамо се показати људима да виде ко смо и шта смо. Одржаћемо митинг. Народ је збуњен и застрашен. Треба му рећи истину и охрабрити га. Многи ће после тога поћи са нама... А тада су, отуд са Дренове косе, где су се међу шумарцима и ливадама назирала касно процветала кромпиришта, одјекнули пуцњи. Кратки и мукли, без звиждука, у блиску мету. И опет je настала тишина. Борци су погледали навише, Добривоје прекинуо излагање. Слушали су пажљиво неко време, али пуцњи се више нису поновили и они опет обратише пажњу на свог комесара. „Ноћас, ноћас ћемо већ видети шта се збива", помислили су. Једино je Михајло и даље напрегнуто ловио ти​шину. Њему се чинило да je после пуцњева чуо неразговетан, самртни крик; причинило му се да је овај пут, у необичној тишини, његово уво заиста ухватило онај болни крик који га je мучио у сновима, заокупљао на јави и чемерно му раздирао душу, крик који je од

192

сусрета са Лушом, неким својим злослутним и мистичним делом душе, непрестано очекивао. Крик свога сина који je ратовао на страни четни​ка. Што je тишина бивала већа, Михајло je био све убеђенији да je заиста чуо крик; призивао је поново у сећање пуцње и онај звук који се његовом уву чинио као крик и онда je, после много понављања, почињао да разликује и преливе, оне унутрашње, неухватљиве тонове, ону личну обојеност и особеност свакога гласа која се не губи, ма какав циљ и нужда и намена гласа били. Истовремено, као што мора бити, јављала се у њему мисао да крика није било, да то он призива у сећање глас из давних времена и да му само његов кошмар и брига додају самртну боју. Ипак је почињао да дрхти; та нит наде била je превише танка и тек узгред, на граници мисли, долазила до његове свести. Над њом су непрекидно треперили високи, познати тонови самртног крика и Михајло више није знао да ли долазе из злослутне душе или са кромпиришта Дренове косе. Одред је, најзад, кренуо. Михајло je ceo у траву да привеже цокуле, заостао, а онда се лагано упутио назад. У вечном миру планинских коса, смотрено, вешто корачајући мало гаженим шумским стазама, Михајло се опет прибра. КОЛИКО ЈЕ ОКРШАЈА БИ​ЛО ОТКАД JE САЗНАО, КОЛИКО РАФАЛА, КОЛИКО БОМБИ. ТАДА НИЈЕ МИСЛИО НА СИНА. НИКАДА. ИЛИ ЈЕ ИПАК МИСЛИО? ЗАШТО JE У ТИМ ПРИЛИКАМА УBEK ВИКАО, УBEK НАЛАЗИО НЕШТО ДА ВИЧЕ: „ОПКОЛИТЕ ИХ!", „НАПРЕД РАСИНЦИ!", „МОБИЛИСАНИ, ПРЕДАЈТЕ СЕ!" ДА ЛИ ЗАТО ДА ГА СИН ЧУJE И СХВАТИ? ДА ЛИ ЈЕ ТИМЕ НАСТАВЉАО ОНАЈ ОЧАЈНИ, КРАТКИ, НЕДОВРШЕНИ РАЗГОВОР, ОНЕ НОЋИ КАД ЈЕ ОТИШАО? Није било одговора. Само су тихо, умирујуће, шумеле крошње. Пажњу му привуче стара, запуштена кућица, разваљених прозора, некада давно кречена, покривена сламом. Михајло се прикраде кроз грмље. Ништа се није чуло. Баци камен који мукло удари у мекани, земљани зид. Обиђе са друге стране. Врата су била отворена. Опрезно уђе. У углу, на запрљаној, уситњеној слами, изрешетан мецима, лежао је његов син. Његов Зоран. Измучено, бледо лице обрасло још ретком, неједиаком брадом. Чело чисто, детиње. Коса запуштена. Нова енглеска блуза са скинутим ознакама. Стара, али још цела кошуља коју je познавао.

193

Умашћена, праз- на официрска торбица. Без оружја. Крв се не види. Осећа се само мирис. Михајло скиде капу. Било му је топло. Хладио га је зној који je невидљиво, у танким млазевима, борама, клизио кроз оковратник низ леђа. Клатила се кућица и обасјана шума коју je назирао кроз прозорчић. Било je у свему нечег познатог, виђеног. Као сан који се понавља и о томе остаје нејасан траг и човек не зна да ли се у сну сетио да je то већ сањао, или после на јави, и да ли се сан стварно понављао, или му се тако само у сну чинило; и док је разазнавао тај осећај доживљеног, у душу му уђе, мутно, нејасно питање: да ли je то утеха или варка, доноси ли му та мисао олакшање, или све постаје joш теже? Није знао. После тога наилазило je нешто као пустош, као тама, као бескрај. Али носило je мир — потпун, неварљив. Да ли je то олакшање? Несвестан своје занетости, у вртлогу који га је захватио, Михајло je ловио те дамаре: страх, очај, немир и нада селили су се из његове душе; могао je да чује њихово клепетање над крошњама у блиставом плаветнилу. И све је утрнуло. Поврати се воњ, уђе у ноздрве. Дашци промаје. Опет мирис — ливаде и сена. Михајло се саже, откопча Зорану блузу. Претраживао је џепове. Прљави папири, крпе, парче чешља. Писмо без коверта и окрзана фотографиа: млада жена са осмехом и дете зачуђеног погледа. Љиљана и Милан. Његова снаја и унук. У вратима се појави сенка: изнад његових леђа стајао je човек. Михајло полако окрете главу и подиже се: човек je био без оружја; висок, кошчат, несразмерно дугих ногу и руку. Хтео je да говори, а плашио се. Било je у том устезању нечег непријатног, кучећег. Процењивао je опасност: Михајло je био без капе. (Униформе у то време нису биле војничка обележја; биле су обично одело. И партизани су носили не​мачке и свачије униформе, као и сви други, и били срећни кад их имају. Поглед je ишао према капи: једино знак на њој говорио je о оделитости војски).

–– Можда je био неко од ваших? — упита човек најзад неодређено.

–– Из моје чете — рече Михајло прибрано — познат ми je. Човек са олакшањем приђе корак ближе; нешто је знао и имао неодољиву потребу да то саопшти.

–– Био је болестан — рече. — Ja сам га обилазио понекад и доносио му храну.

–– Зашто су га убили? — упита Михајло.

–– Хтео je да се пребаци партизанима — рече чо​век поверљиво, готово шапатом — а то би и учинио да је могао да иде.

194

–– Чуди ме — рече Михајло — баш ме чуди! Ипак бих хтео да га сахраним. Имаш ли, можда, ашов и лопату?

–– Има тога— рече човек и показа на греду за коју су биле уденуте алатке — ако баш хоћеш! И без објашњења окрете се и удаљи неспретним, дугачким корацима. Михајло пронађе Зоранову капу са кокардом и стави je на главу. Скиде ашов па изађе на пропланак мерећи погледом растојање од куће и руба шуме и засече полеглу траву. Земља je била влажна и сипкава, радио је брзо. После уђе у кућицу и клече крај сина. Закопчао му je лагано блузу, ушнирао цокуле, загладио косу. Распростре своје шаторско крило, положи га и пажљиво умота; чекао je: из тих покрета и дамара који су болно тукли про​бијала се нека мисао, освајала га неосетно, као ракија. ТРАЖИО ME ЈЕ, БИО САМ MУ ПОТРЕБАН. ПРВИ ПУТ БИО САМ MУ ПОТРЕБАН, А НИЈЕ МЕ НАШАО. СТИГАО САМ КАСНО. АЛИ ИПАК САМ СТИГАО И САДА САМ ТУ, БИО САМ У СТАЊУ ДА БУДЕМ ТУ И УРАДИМ НЕШТО ЗА ЊЕГА. ДА УРАДИМ ОНО ПОСЛЕДЊЕ ШТО ТРЕБА. Изненада лице му се згрчи у болну гримасу, руке стегоше и он клону. Али тада осети како се однекуд из дубине, отровно палећи вене, враћа она стара, пркосна снага за коју je мислио да више никада неће доћи. Стајао je над хумком спреман да пође кад се удно пропланка појавише две прилике: четници.

–– Мора да си га добро познавао — рече један — кад се тако бринеш за њега?

–– Да — рече Михајло. — А ово — он показа руком хумку — могли сте и ви да урадите, кад већ није могао он сам. Носио je кокарду — у гласу му се појави оштрина — а људи не виде шта je у глави, већ шта je на глави! Четници се збуњено погледаше.

–– Зашто си овде сам? — упита опет онај исти.

–– Чуће се! — рече Михајло па се мирно запути према селу. Није дуго ишао. У првом шумарку пажљиво je откочио аутомат, пребацио га на груди, лежерно ослонио руке на њега и вратио се полако. Четници су jo бити тамо. Гледали су га испитивачки.

–– Заборавио сам да вам кажем — рече Михајло — то je био мој син! Очи им севнуше, лица им се згрчише у мржњу, руке хитро поћоше ка оружју: сумња их je била припремила а да то нису ни знали. Али било је касно. Рафал их пресече и они се савише, а очи им се чудно, 195

испитивачки запањено, раширише гледајући у небо. За тренутак личили су на сулуде божјаке који се моле за кишу. Из шумарка се појави високи, пракљасти човек. Хтеде да умакне, али га Михајло готово неприметним покретом цеви позва да приђе ближе. Човек је прилазио ситним, пипавим корацима. Развлачио je уста у неки заплашен, тупи, цвилећи осмех. Михајло ски​де четничку капу и стави своју, са петокраком: човек стаде и поче да дрхти.

–– Ти си га издао! — рече Михајло.

–– Нисам... знао... да ће га убити... ја то ни​сам. .. желео — искидано, губећи дах, рече човек, а онај одвратни, кучећи израз постаде још израженији. Михајло га je гледао, а мисао му одлута — гото​во се чудио томе — далеко у прошлост, пловећи лако под бистрим небом и дотичући овлаш места којима je пролазио и тренутке које je упамтио; опет je био у равници, дували су хладни, промајни ветрови, јечала je велика вода, а његов болом запаљени мозак горео je као ватра: видео je како незаустављиво пролази дан, како се хвата сутон, чуо удаљене, нејасне, неразбирне повике људи који ће опет, знао je, немарно и свикло, лећи подруку са смрћу и устати с њоме. ОВАЈ ЧОВЕК НОСИ СМРТ. СМРТ JE У ОВОМ ЧОBEKУ. Мисао je опет, ненадано, била ту, у брдима, под бљештавим сунцем. ИМА ИХ СВУДА. CEJУ ХЛА​ДНИ ДАХ СМРТИ ОКО СЕБЕ. ПРЕВАРНО НАМ ПРУЖAJУ PУKУ И МИ ИМ СЕ РАДУЈЕМО. А КАД САЗНАМО, ОНДА JE КАСНО. Гледао је његове тврде, испуцале, пођоњене, босе ноге, огромна кошчата стопала, ружно поцрнеле руке с набреклим венама, па велико кљунасто лице, укочене, сада уплашене, полтронске очи, млитаво опуштена уста која у трзајима хватају ваздух. Сада je знао да су тамо негде иза њега и стармала, радом опустошена, безрадосна деца, лелек–жена и пргави, себични старци, мала, убрложена кућа притиснута шталом, стешњена сред пространства брда, иза које су још донедавно одлегали груби, одбојни, незближавајући, сами себи довољни, с брда на брдо поздрави, а сада утих​ла, узане стазе на које ни птице не слећу, кладенци који увиру у црну, смрдљиву тињу, чагољави, каменити путеви који воде до варошице, коњић с бисагама, со и гас у лепљивим тамним боцама. ЗАШТО СМО МОРАЛИ ДА ИХ KУШAMO, СИНЕ МОЈ? — рече Михајло.

–– Нећу те убити — рече Михајло полако, стегнутих усана. Човек лако, неприметно задрхта.

196

–– Хоћу да се бринеш о овом гробу. Једнога да​на ћу доћи. Једнога дана ћу сигурно доћи и ако не нађем гроб, убићу те. Тада ћу те сигурно убити!

–– Бринућу ... се... — рече човек — ja сам ту... из села... близу ...

–– Наћићу те и убити! — рече Михајло. И поће лагано косом кроз неугажену, високу тра​ву.

–– То ми је син! — викну већ издалека. — Упамти: ту лежи мој син! А глас му је звучао тешко, оловно.

197

XXII

Многи памте како се у Дубицу вратио љотићевац Трифун Лалић, заменивши сјајну униформу ритама, изгладнео и заплашен, како се скривао од свакога и у поверењу, родбини — а то се ипак брзо сазнавало — причао да Немци губе на свим ратиштима и да ће им убрзо бити крај. Четници су сазнали за њега, ухвати​ли га једнога јутра на спавању и данима водали негде, испитивали. А он je после тога не само престао да се скрива, већ се помало кочоперно показивао у селу, јер оно што је испричао било је четницима по вољи. Његове приче постајале су све хвалоспевније, па je на крају испало да је малтене он сам, својим лукавим бекством, заслужан што Немци пропадају. Кад су се касније догађаји згуснули и кад је све то прешло Дубичанима преко главе, много тога око Трифуновог повратка заборавило се и побркало и не ретко ће се наћи човек који би се заклео да се Трифун вратио у село тек у данима опште пометње, кад су четници, љотићевци и недићевци, заједно, пошто су побацали оружје и ознаке, не откривајући једни другима где су били и шта су радили, са душом у носу, грабили да се домогну спасоносних, само њима знаних, скровитих места својих домова. Уистину, са овог одстојања, све то тако и изгледа. Али да је неко у време Трифуновог доласка рекао четницима да ће и сами ускоро, обесиљени и обезличени, пузати јендецима, спавати у купама кукурузовине, јести првим сланама опрљени купус, дулеке и пабирке заостале по њивама — они би се смејали; тако су још били моћни и подгрејани надом у бољитак. У пропасти Немаца, љотићеваца и недићеваца они су видели прилику за себе. Изгледало им је да се брзо примиче време када ће богато наплатити своју верност краљевим генералима. (Упркос свему што се касније десило, многи од њих су наставили да верују да ће то време ипак доћи и годинама се скривали чамећи по подрумима и лагумима, неурачунљиво увећавајући наду сразмерно новим патњама, све док их нису открили, дивље и онељуђене, с ватром лудила у очима; а неки, растурени по белом свету, остарели, и дан-дањи мешају своју носталгију са вером у повратак дана њихове славе и моћи. И пишу понекад Дубичанима 198

злобна, старачка писма, подсећају на дане своје младости. А дубички младићи не ра​зумеју ништа. Прочитају па слегну раменима: „Какви све чудни људи живе на свету!", кажу). Ма како бркали редослед догаћаја, остарели ду​бички ратници ће вам испричати, тачно као да је јуче било, са тугом коју време не лечи, како су четни​ци побеснели као предглаву, како су данима мољакали у Крајскоманди да им дају спискове партизанских jатака и помагача, па се поделили у ЦРНЕ TPOJKE и заређали да кољу, допуњавајући спискове и сами, на основу личног увида или по варљивом и смутљивом казивању појединаца. Глас о томе ширио се брзо и партизани с југа кренуше према Равнову и Дубици, сатирући успут распарчане и ослабљене немачке одреде, којима су сада недићевци и љотићевци више одмагали него помагали. Четници мобилисаше joш jeдном, последњи пут, нове људе и кренуше у брда да пресретну партизане. Још Дубичани нису стигли да одахну што су их четници ослободили свог присуства, а небо прекрише авиони у јатима (неко рече: ЕСКАДРИЛЕ и Дубичани и дан-данас чују ону страшну јеку кад се спомене та реч) и засуше бомбама мост на Морави, пруту и опу​стели царски друм. Бомбе су летеле косо, над селом, са велике висине, промашивале циљ и падале свуда по пољу правећи рупчаге (које су касније, кад се Мо​рава излила, постале злоћудни вирови), а од експлозија су пуцали прозори, изваљивала се врата и пада​ли накриви оџаци. Застрашени, Дубичани напустише домове и кренуше у брда, праћени јеком авиона. Тада први пут открише да се са њима мешају, захваћени паником, свакојаки непознати људи. Сви су у почетку зазирали од њих, јер слутили су њихову страшну прошлост, али још исте вечери незнанци освојише наклоност целог збега услужношћу и ратничком вештином да живот под ведрим небом учине сношљивим. Изабрали су скровите увале, ненаметљиво подстакли људе, и зачас су биле готове удобне и суве колибе за спавање. А кад су одбили да користе удобности за које су сами били најзаслужнији, повукли се на прегледне ледине и свикло легли на траву покривши се отрцаним војничким блузама, људи су били дирнути њиховом добротом и сасвим су престали да мисле рђаво о њима. Касније су их чак позивали кућама, што су неки и прихватили, остали да раде и показали се корисним и способним. А кад су их наредног пролећа похватали, оптужили за издају и ратне злочине и извели на суд, многи је домаћин пустио за њима искрену сузу

199

сажаљења; као за најрођенијима којима праштамо и оно што закон не може. Тако је чудан тај народ дубички. Мост је пао тек трећег дана: с брда се лепо виде​ло како се средишни тумбас задимио и расцветао, па улегнуо и пљуснуо бешумно у воду; авиони су кру​жили joш неко време, у правилно распоређеним ЕСКАДРИЛАМА као и раније, па се упутили према незнаним даљинама и више се нису вратили. Кад се небо очис​тило, све опет утихло, тешки страх нестао, људи су се погледали: све те моћне експлозије нису однеле ни један једини живот! Било је у томе нечег величанственог: умирали су од каме, безгласно, на кућном пра​гу, а бучно, далекочујно небеско оружје их је заобилазило. Слична мисао јављала им се и после, кад су над пољем, урлајући, ненадано, почели да искачу мали авиони KУKУРУЗАНИ и кад су падали од страха у међе и бразде очекујући да их пресеку штектави рафали: ни тада нико није страдао. Горчину стравичне, бучне, ратне смрти доживели су Дубичани годину дана касније, у слободи: двојицу браће Милића убила је мина, а трећем однела ноге, док су ноћу, неопрезно, покушавали да украду један од оних бројних смотуљака бодљикаве жице које су Немци и Бугари оставили за собом на многим местима у пољу: видели су бели санитетски аутомобил, чаробно плаво светло на крову, и чули његово отегнуто, жало- сно завијање.

Много пре него што је уморна, изгладнела, из далека долазећа руска војска стигла у Дубицу, чудом упорности прешавши преко срушеног и још с брда топовима брањеног моста, Петковићи су злурадо причали каквом се све ужасу треба надати КАД НАВАЛЕ РУСКИ ДИВЉАЦИ. Али истовремено неко је отпочео причу о КАЋУШАМА, страшном оружју с лепим именом, стоглавом змају који бљује ватру, од чијег се самог шиштећег звука Немцима леди крв у жилама. Било је тако лепо чути да се НЕМЦИМА ЛЕДИ КРВ У ЖИЛАМА и да безглаво беже пред јадним, каљавим и убогим Русима, дакле пред ЈЕДНОМ СИРОТИЊСКОМ ВОЈСКОМ, да људи почеше да резиле Петковиће и ови умукоше. Било је у причама о КАЋУШАМА нечег што поравнава, нечег митског, што живи дубоко у Дубичанима, нечег из прича о прерушеном јунаку, о убогом Бугарчету које је из прикрајка, 200

непримећено и нежељено, јурено и исмевано, устало да победи дичне јунаке и спаси част и главу свом ујаку, силном цар–Стефану. Једне вечери дубички сокаци испунише се Немци​ма, заплашеним и неразговорљивим; укопавали су се по баштама и крај путељака и избегавали Дубичане. Али ови, испуњени својим победничким поносом, наметљиво заподеваху разговор и ускоро открише да се у немачким униформама крију све сами фолксдојчери, банатски Немци, мале, чипаве немачке ћифте, расељеници који су оставили оно што су имали, а сада губе и оно што су стекли, и да им страх, а не незнање језика, затвара уста. Ујутру над главама Дубичана зајечаше минобацачке гранате и зафијукаше куршуми, а већ око подне, из разних праваца, у малим колонама, у авлије и воћњаке уђоше Руси. До вечери у целој Дубици и око ње није било ниједног живог Не​мца, а ускоро ни мртвог, јер их Дубичани, угарећи њиве, плитко закопаше тамо где су их и нашли; и ту и остадоше, навек, без трага, нису помогле ни уредне немачке забелешке. Неповратни одлазак Немаца и руска артиљерија, која се сада вукла Доњом малом, значили су престанак страха од смрти. „Дошла је слобода!", клицали су људи а мислили: „Извукли смо живу главу!" Нико није знао ни бринуо шта ће се десити сутра. Доњомалчани су излазили на улицу да изблиза осматрају бректаве камионе који вуку топове, борна кола пуна војника и камионете у којима се возе официри, или одлазили на збориште пред општином да разговарају са Русима, слушају њихове ратне приче и намере да уђу у Берлин.

–– Оваква војска неће стићи ни до Левча! — рекао је са подсмехом Веселин.

–– Кад су стигли довде, стићи ће и до Берлина! — добацио је дрско врљави Баџа кога је Веселин лич​но безброј пута затварао у општински подрум због крађе кокошака, сена, младих винових садница и ко зна чега све још, што је само Зрики могло да падне на памет. Веселин га зато погледа попреко и већ хтеде да му нешто одбруси, али се предомисли, отвори широко уста — као да се чуди истини да су Руси дошли из Русије — па се окрете и одгега низ улицу. У том тренутку, први међу Дубичанима, Веселин се запитао шта ће са њима бити сутра. „Партизани само што нису стигли! Како сам могао да не мислим на то?", прекорео је себе. „Лако је Петру, он ће се извући. Спашће га Јован. Али мени робија не гине!" И нервозно убрза корак размишљајући куда да се склони, да нестане за извесно време, док не прође оно најгоре, док се прилике не среде, а после ће, можда, 201

све бити лакше. „Боже", помисли Веселин, „колико је све и каквих војски овде било којих се нисам плашио, а дошло је време да дрхтим од партизана!" Тако је мислио Веселин. А кад заокрете у Доњу малу, пређе добар део пута, примаче се својој вратници и издалека баци поглед на опустелу Михајлову кућу, неко непознато узбуђење покрете се са дна његове душе, нешто као пробуђено сећање — мржња, страх и покорност истовремено — помешано и опојно као вино и ракија, и тако исто страшно и достојно през​рења. Проклети Бајкићу, рече, тешко нама са тобом, ако си жив! Исте Вечери у Дубицу уђе Вукоје Вељковић, са малом групом партизана, јашући на кратконогом брдском коњчету које је често окретало главу уназад, навикнуто да га тако, у ходу, зоби из руке; а Вукоје je говорио, церекајући се, да га коњче љуби у руку из захвалности што га није појео. Партизани сјахаше пред општином. И док присутни Дубичани узбуђено заграјаше, не усуђујући се још да приђу нити да нешто питају, Вукоје позва руског командира БАЋУШКУ (тако су га већ сви звали) Бобова, поздрави га по војнички испрсивши се онако дугачак и мршав, а онда се бацише један другоме у загрљај и изљубише, па још дуго остадоше тако тапшући се по раменима док су им се зуби белели под брковима.

–– Je ли вам добро у мом селу? — упита Вукоје.

–– Очењ харашо — рече Бобов — но, Берљин да​леко. Здјес нам тољка маљенкиј атдих!

–– Ха–ра–шо — рече Вукоје наглашавајући неспретно сваки слог — и нас овде очекују многи послови! Обазре се около па приђе зрикавом Баџи.

–– Ти си пандур! — рече обухвативши великом, кошчатом шаком раздрљене ревере његове танке, изветале блузе.

–– Нисам — рече Баџа пребледевши — пандур je Стева. Стева je пандур!

–– Јеси — рече Вукоје искезивши му се у лице — ја те одрећујем! Али нећеш се звати пандур, већ гласоноша — гласоноша нове власти, разумеш! Пронађи добош и огласи свуда по селу да је ујутру народни збор. Бирамо народну власт!

–– Добош je код Стеве!

–– Дођавола — рече Вукоје и пусти га — пронађи га и узми му! Баџа трже раменом да доведе ревере у првобитно стање, још повуче мало скутове надоле, погледа надмено својим избеченим оком 202

на занемеле људе, пође тешко и трапаво, високо дижући ноге, баци још један поглед на Вукоја, па наједном јурну низ улицу као одапета стрела.

–– Чика–Стево — викну Баџа задихано — добош на видело! Стева се појави из куће мало снисходљиво погу​рен, али је одмеравао Баџу одбојно и испитивачки; очекивао је да ће доћи тај дан, али није знао како ће све то да изгледа и није хтео да верује да је тај час куцнуо. Посебно га сада заболе што своју службу треба да уступи овом малом ниткову коме je joш колико зимус везивао жицом руке на леђа у Петровој канцеларији и ударао га по слабинама. Можда je све то и подвала?

–– Шта се дереш — рече Стева — какав добош?

–– Добош и палице! — рече Баџа уневши му се презриво у лице и млатарајући рукама испред стомака као да добује. — Тако је наређено! Од данас сам ја ГЛАСОНОША!

–– Хохохо, ГЛАСОНОША! Ти гласоноша?

–– Шта си хтео тиме да кажеш? — упита Баџа наједном тихо.

–– Ништа!

–– Вређаш?

–– Не — рече Стева опрезно — зашто вређам? Питам само ко je то наредио. Само сам то питао?

–– Ниси ти то питао, друшкане, али ћу ти рећи: Вукоје Вељковић! Он je сада командант. Дошао je са својим партизанима! Хоћеш ли да те стреља?

–– Не — рече Стева и пребледе — шта ти то причаш, проклетијо, зашто мене да стреља... И тако се добош, с помодрелом и расплинутом мрљом на средини, преселио на Баџино раме. Он je ударио неколико пута по њему полако, за пробу, а онда се разлупао тако стравично да су људи већ по томе знали да се догодило нешто необично и крупно, јер Стева je ударао у добош нежно и музикално, сми​рено и дозивајуће, а ово je сада звучало као пропаст света: истрчавали су на улицу као без главе, узнемирени.

— Народе, чуј и почуј — викао je Баџа колико га грло носи, отегнуто и невешто — изађите сутра ујутру на збор пред општину! Бирамо народну власт!

203

Данас je Баџа киноапаратер у дубичком дому културе. Иде мопедом на станицу, доноси оковане сандучиће, премотава ролне у својој кабини са излазом на балкон, лепи ацетоном и монтира. Увече, кад се сала испуни, пушта апаратуру, гаси светло и брзо седа на столицу крај помоћног прозорчића да и сам гледа филм. А кад се деси понекад да слика није изоштрена, у сали настаје паклена дрека, довикивање и звиждање.

— Баџо, изоштри! — надвиче неко галаму и сви се смеју јер одмах помисле на његово врљаво око које навек блесасто гледа у плафон. Баџа скаче, помера ручицу објектива зурећи у платно на коме промичу дупла слова и гунђа: „Бог да те сачува и заклони од ове данашње омладине! Како која година, све je гора! Али не би ви тако да сам ја нека власт!” Вукоје je издао наредбе својим партизанима и оставио их да преноће у општини, а сам се запутио, на коњчету, у Подбрегу. Глас о његовом доласку већ се био пронео селом и људи су излазили да га дочекају и поздраве као хероја. Ујутру je, глатко избријан, утегнут и чист — ко​лико je то његова од среће и узбуђења отрапавила Цвета стигла да уради — говорио громко и одсечно да je са СТАРОМ И ТРУЛОМ ЈУГОСЛАВИЈОМ од данас го​тово, да партизани уз помоћ братске Црвене армије туку последње остатке немачких хорди и НЕНАРОДНИХ, ИЗДАЈНИЧКИХ ВОЈСКИ, ДА ЋЕ НАРОД БИРАТИ ВЛАСТ, НАРОДНУ ВЛАСТ КОЈА ЋЕ ПОМАГАТИ НАРОДНО–ОСЛОБОДИЛАЧКУ БОРБУ И СТВАРАТИ НОВУ ЈУГОСЛАВИЈУ У КОЈОЈ НЕЋЕ БИТИ БОГАТИХ И СИРОМАШНИХ, ПРЕСИТИХ И ГЛАДНИХ, У КОЈОЈ ЋЕ СВИ БИТИ ЈЕДНАКИ И РАВНОПРАВНИ. Кад је завршио, настаде тајац. А онда неко викну: –– Хоћемо Вукоја за председника!

–– Полако — рече Вукоје — за народну власт мора да се гласа. Ко je за то да ja будем председник, нека дигне руку! И осмехну се кришом, под брковима, кад виде како сиротиња брзо и усхићено, као за поздрав, подиже увис обе руке, а тамо с краја, подаље, Петковићи, Лалићи и Јоксимовићи најпре осматрају около, погледају једни друге, па опрезно подижу два прста, као ђаци у школи.

–– Има ли ко против? Руке остадоше спуштене.

204

–– Хвала вам на поверењу! — рече Вукоје. — А сада да изаберемо и секретара. Има ли ко предлог? Тишина.

–– Ако ви немате, да предожим ja?

–– Предлажи! — викнуше.

–– Предлажем овог младића који je ратовао са мном. Нема никога свога и жели да живи у Дубици. Писмен je и поштен ..

–– Слажемо сеееее! ...

Тако Дубичани примише у своју средину Жарка Маричића, несрећног четничког НАВИЈАЧА кога je једном давно, у шумама код Такије, спасио Зоран Бајкић. Исто поподне Жарко je од старог деловође Бокице, уз присуство Вукоја, Петра и Веселина, преузимао званично, записнички, већ заплењени општински инвентар и архиву. Дебели Бокица се знојио, иако је унутра било готово непријатно хладно, и на свако питање толико бечио очи иза дебелих стакала да je Вукоје неколико пута морао да му освежава сећање псовкама и лупањем шаком о сто. Неке непријатне спискове Бокица је успео да уништи на време, али било je ту пуно непрослеђених признаница и рачуна који би га, кад би то сад било могуће проверавати, стајали дебеле робије. Бокица је знао да су то сад прошле ствари, да га партизани због тога неће позвати на суд, али је ипак дрхтао код сваког непријатног питања, поготову кад би приметио да Петар и Весе​лин са запрепашћењем шире очи, мрште се и кашљуцају; било му је јасно да га партизани неће, с тим је био помирен, али сад је схватио да ће га испљувати, први пут кад им се укаже прилика, и они за које je целог живота радио. Зато је млатарао рукама, муцао и претерано дуго објашњавао, као да полаже рачуне Петру и Веселину, а не Вукоју. Најзад му се Вукоје презриво зацерека у лице, нареди му да покаже Жарку где су регрутни спискови, по годиштима, па да се губи; и успут да каже попу Никодију да дође у општину. Бокица изађе, румен и знојав, а за њим Петар и Веселин, бледи и укочени. Поп Никодије yђe и прекрсти се гледајући више у таваницу него у Вукоја.

–– Овде се, попе, не крсти — рече Вукоје — ово је Народноослободилачки одбор, народна власт, а не црква!

–– Ми смо хришћани — рече Никодије дрско — ми се крстимо!

205

–– Може бити — рече Вукоје — али ми смо комунисти и имамо сада преча посла од тога да гледамо како се попови крсте. Позвали смо те да предаш матичне књиге рођених, венчаних и умрлих. Од сада ће те књиге водити општина.

–– Зар да се деца крсте и младенци венчавају у општини?

–– Тако нешто.

–– Боже, спаси нас! — јекну Никодије.

–– Нису нам потребив молитве — рече Вукоје.

–– Не дам! — викну Никодије. — То су црквене књиге и не дам!

–– Неизвршавање наређења народне власти je са​ботажа — рече хладно Вукоје — а за тако нешто — стрељамо. Никодије се зарумене па излете напоље треснув​ши вратима из све снаге. Књиге je, наравно, предао још истог дана; али много година после тога, о верским празницима, кад се црква пунила женама у црнини и тешким мирисом тамњана, прекидао је неразумљиво црквено појање и бираним, ватреним речима говорио да је ТЕШКО ЗЕМЉИ KOJOM ГАЗЕ БЕЗБОЖНИЧКА ПСЕТА, ТЕШКО ЗЕМЉИ И ЊИМА КАД СУДЊИ ДАН ДОЂЕ И КАД СЕ БУДЕМО ПИТАЛИ КО JE КРСТ ЦЕЛИВАО И У БОГА ВЕРОВАО, А КО СВЕТИЊЕ ГАЗИО. Жене су тада узбуђено трептале осећајући како им у души расте умилни занос и усхићење што су правоверне и што се налазе на месту избављења, далеко од залуђених комуниста. Кад је Никодије почињао да их ка​ди тамњаном, оне су прилазиле и љубиле га у руку, а он je гордо дизао главу и певао јаче и потресније. Ишло je то тако све до једне ноћи кад je обесна дубичка млађарија ушла у порту и окречила поповог вранца, везаног под звоником, да се сијао на месечини као нови мермерни кип. Никодије je устао у свануће и кад je у полутами угледао белог коња, нешто га пресече преко груди и он паде у влажну траву, немоћан да се прекрсти и отера привиђења. Освестио се тек кад су га први сунчани зраци такли по лицу. Отворио je очи и, дрхтећи од језе и хладноће, видео да бели коњ још увек стоји на свом месту; устао je полако, окренуо се око себе и наједном схватио да је његов коњ — његов дивни, црни лепотан који га је возао чезама по селу — доживео злу судбину. Рибао га je цело пре подне четком, скидајући са кречом и сјајну длаку, праћен злурадим смехом и добацивањем пролазника. Сутрадан је отишао заувек и много година после тога црква je била празна и закључана. Патријаршија je бацила анатему на Дубицу.

206

Али све се то још није било догодило кад је Баџа разносио позиве нерегрутованим дубичким младићима рођеним од двадесет и друге до двадесет и шес​те године. Они су у групама одлазили у Равново и враћали се срећни и разговорљиви што их је срески лекар Лале оспособио за рат; запаљени Вукојевим пламеним говорима и медаљама на његовим грудима, јеком далеких победничких јуриша на северу и запа​ду земље, жудели су да и сами опробају оружје, да се освете за тешке године страха и задобију за себе парче ратничке славе. И, као што бива у свим ратовима, многи од њих нису се никада вратили кућама. Њихова имена, у којима гори ватра младалачке страс​ти за срећом и правдом, исписана су позлаћеним словима на белој мермерној плочи која стоји на Дому културе, крај улазних врата; једанпут годишње озбиљни Дубичани, искићени медаљама, положе испод плоче венце с петокраком, а ђаци букете свежег цвећа — ружа, гладиола, божура, каранфила — понекад и мале ките многоименог баштенског цвећа које опојно мирише и брзо вене на сунцу. Зима je те године била дуга и снежна. Кошава је дуж целе Доње мале навејала сметове који су не ретко били виши од плотова и тараба. А кад је зима мало попустила, кад се осетио први дашак пролећа и снег отежао и постао лепљив, доњомалчански дечаци изађоше с лопатама да праве путање испред својих капија. На сметове који нису били напутни они набацаше још више снега, а затим их издубише, направише у њима мале ходнике и одаје, на зидовима отворише пушкарнице; кад je све то било готово, изделише се и започеше грудвање, весели вриштећи рат, од једног снежног утврђења до другог.

Joш се димило на бојиштима, војници су јуришали и умирали у грчу скока, исечени рафалима, а дечаци, опијени пробуђеним животним снагама, претварали су рат у игру. После неколико дана Жарко је смогао снаге да однесе Миланки писмо. Оно je гласило: Драга Миланка, Овај младић који ће ти донети писмо полази сада у Вукојеву чету с којом креће за Дубицу, када ће стићи, не знам. Ja сам одређен у Другу пролетерску и идем даље да се борим до последњег, док цела земља не буде ослобођена. За мене не брини, кад сам до са​да остао жив, остаћу до краја. Али нашег јединца Зорана више нема. Убили су га четници док је покушавао да се пребаци нашима. Сахранио сам га на Дреновој коси, код села Такије. Чувај наше унуче, то нам je сада jедина заклетва, и надај ми се.

207

Твој Михајло.

208

XXIII

Вест о Зорановој смрти проширила се Доњом ма​лом брзо, као редња; Миланка је стравично jаукала проклињући Петра, ћерку му сулуду и све Петковиће, малоумнике и зликовце, четнике и кољаше, који су јој сина у смрт отерали а њу у црно завили, ЦРНИНА ИМ НАВЕК НА ОЧИМА БИЛА. Клетве су избијале из ње дуго и махнито, као бујица, незаустављиво, улазиле на све капије, на сва врата, будећи немир и зле слутње. Бајкићи, најпре бројна Витомирова деца, испунише двориште и, не знајући шта да кажу својој уцвељеној стрини, само су брисали песницама сузне очи; слушали су Миланкине клетве као молитву и осећали како им све јача мржња полако гаси бол. А Петковићи су се затварали у куће, неми и неразговорљиви, понирали у себе тражећи у тврдим наслагама трпње и отупелости спас од немира и црних мисли, као што су у планинским појатама налазили заклон од злокобних пролећних поплава; али клетве су их стизале и престизале, узалуд су се сатирали беспућем, заклон је стално измицао. Кад им се учинило да су га нашли, замицао је иза брегова. Осећали су страх и безнађе. Ипак, упорни и правокретајући, какви су већ били, упирали су очи и даље у таму: али отуда је, церекајући се, на свом брдском коњчету које сулудо трза главом, израњао Вукоје Вељковић, бркат и белозуб, разбојник подбрежански, подизао лагано руку у којој je светлуцала уљаштена машин​ка, и то je био крај. Ево, махнуће Вукоје руком и доћи ће да их воде, редом, све што може да носи пушку, да скапавају по рововима и да скапају, да их нема. Онда ће доћи да претраже куће, штале, подруме и амбаре, истераће им краве и коње, однети пшеницу, кукуруз и маст, прекопаваће по вајатима све док не открију канте и џакове, а онда ће их приводити везане у општину, тући и псовати мајку кулачку. Већ су им одводили младиће, али оне на које je дошао ред, по годиштима, и нису им псовали мајку кулачку, говорили су им дуго и лепо и нико тада није помишљао на смрт и проклетство. Долазили су и у куће и носили што je за ношење, али тако je било и са другима и нису осветнички прекопавали подру​ме. А шта ће сада бити?

209

И док су покушавали да избистре ту нејасну мисао из таме, у свест им дође сазнање да je дошло што никада није било, што никада није смело да буде: авлије Бајкића затворене су за њих и у смрти и у животу, у жалости и радости, навек; ма шта чинили, они ће бити криви, као данас. То сазнање чемерно им притиште душу. Дисали су кратко и тешко, гледали тамо и овамо не би ли видели неку промајну чистину, али све je било испуњено клетвом: прегледна поља посечених кукуруза са редовима укупљене шаше, хладне и запуштене баштоване са црвенкастим, зарђалим долапима, сивим, спрженим струковима парадајза, оглоданим кочањима купуса, усамљени jасенови у међама, далеки топољари и лугови који издашно веју последње прегршти лишћа на хладну земљу. А тамо, у пустоши поља испуњеног клетвом, осветнички подигнуте главе, победнички корача Михајло. Хтели су да га нема, на малом простору Доње мале, и нигде. И није га било; потонуо је сулудо и неразборито, јер таква je била његова судбина, у махнитању и непокорности, са сулудима и неразборитима, молећи смрт за избављење. Зашто се сада враћа?

У жбуновима метлице, узнемирен и престрављен изненадним Миланкиним плачем, скривао се мали Зоранов син Милан. Сваки час долазило му je да и сам зацвили, али ометао га je у томе силни страх од непознатог човека, па je само трептао и гутао пљувачку; њему се чинило да сва ова страхота, која се данас сручила на њих и уништила њему знани мир, потиче од тог младог, слабуњавог незнанца тужних очију који никако неће да оде, као да сада, кад је унео то​лики немир међу људе, тражи и њега ради нечега нарочитог и страшног. Љиљана je била у очевој кући кад je чула и разабрала стравични лелек. Погледали су ћутке у њу, а она је неко време седела мирно и слушала, туђе и одсутно, као да ништа не разуме, као да све то са њом нема везе; и они су, чудећи се и измењујући узнемирене погледе, мислили да заиста не разуме, али нису се усуђивали да ишта кажу. Чекали су да схва​ти сама. А она је већ схватала добро: неки непознати младић je, ено, ушао у Миланкино двориште, рекао нешто и она јауче, нариче за сином и проклиње; Зоран је, значи, мртав. Јавили су да Зорана нема. ЕТО, ЗОРАНА НЕМА, НИКАДА ГА ВИШЕ HEЋEIII ВИДЕТИ, говорила je Љиљана себи, али никакав глас, никакв звук ни трептај није се покренуо. Понављала је то упорно, 210

много пута, али душа je остала затво​рена и непробојна; годинама негована и храњена нада пустила je дубок корен и разгранала се, као не​жно цвеће које се укрти у башти, намножи, заузме је целу и расте увек, неуништиво, и кад нам досади па га посечемо, покрај неког другог, као дивљи изданак. О наду, као о зид, ударали су сада и разбијали се отровни таласи туге. Љиљана није хтела да верује. Да је неко дошао код ње и уручио јој ону велику белу хартију умрљану печатима, као што je знала да се догађа, онај непорециви знак смрти, онај последњи поздрав војника који гласници запишу тако шкрто и увек једнако, она би, знала је, клонула, наједном опустошена и обезнађена, и зацвилела неутешно, као сада мајка Миланка. КАО САДА МАЈКА МИЛАНКА, поновила је мисао још једном и осетила како јој хладна рука ужаса пада на груди и зауставља дах. Заридала је мукло и појурила у опустела поља у којима je лелек одлегао све слабије и слабије, гонећи се с хладним и влажним јесењим ветровима. Ишла је дуго, тешким каљавим стазама, све даље и даље, зането, не трудећи се да препозна огољене и посивеле пределе, не осећајући умор, глад и хладноћу. А кад су je нашли, одахнувши и заплакавши од среће, јер су се бојали и шибали себе прекором што су je у часу туте испустили из вида, она се насмејала као дете и послушно кренула кући: била је безнадна и испуњена мржњом; мрзела je себе, своју младост, своје проживљене тренутке среће који се више не могу вратити, који сада горе у њој као ватра греха, моћна и неугасна. И није се противила да се уда за Косту Милојевића, сина дебелor Мите кафеџије из Равнова, власника познате ЖЕЛЕЗНИЧКЕ КАФАНЕ у Дринској улици, преко пута ЛОЖИОНИЦЕ. У мутним временима, кад све пропада, кафане бујају. Војске које пале, убијају и пљачкају — у кафанама окајавају грехе и остављају опљачкано. О војскама које су минулих година газиле тешку, лепљиву равновску земљу, бучним и кратковечним, jедино су кафеџије увек говориле лепо. А дебели Мита, кафеџија од угледа и заната, и више од других; и у најгорим временима, кад се у многим кафанама није могла добити ни смрдљива патока дудоваче, у Митиним подрумима било је црног и белог вина, прозирног и искричавог, од слатког дубичког грожђа, и старе ужутеле препеченице. Војници су издашно плаћали свежњевима обезвређеног новца, а Мита је налазио начин да папире претвара у злато које не хаје за војске и мене, владаре и народе.

211

Мита је имао сина Косту, слабуњавог и ускогрудог, одраслог на белом хлебу и лековима. Доктор Ла​ле га је, мрштећи се, прогласио неспособним за војску и он je остао да помаже оцу у кафани са великим, застакљеним вратима која су и даље била отворена, сада за непробирљиви, ужурбани, пролазни свет који je слобода доносила у налетима, као пролећни ветар паперје с топола. Тако се десило, једног леденог децембарског дана, да Коста послужи Петра, старог познаника из Дубице који je Миту снабдевао вином и ракијом, и његову окретну жену и ћерку, младу и лепу удовицу. Коста се руковао са очевим пријатељем и његовом женом: а онда је Љиљана скинула с главе велики, овлажени вунени шал; њена лепота постала је превише уочљива у полутами кафане, међу овим истрошеним, ружним светом, и он се наједном збунио, подигао над кљунастим носом састављене обрве, па се после саплитао, просипао пиће за шанком и наливао из погрешних флаша. Мити, који je са смешком седео иза шанка, ништа од свега тога није промакло. Пришао je за Петров сто, присео и натенане, издалека, испитивао о младој жени и њеној судбини. Мрштио се сажално и цоктао језиком, а онда задовољно осматрао око себе и опрезно говорио о неразумном младалачком избору, о не​вољама очева и мајки са својом децом, о бригама и патњама које се сручују на њихову стару главу.

–– Ево мој Коста — рекао је смешећи се тужно, као да већ види црну судбину — плашим се, пријатељу, за њега, из душе ти то велим. Данашње девојке, да опростите, то je сами олош. Облаче сукње изнад колена и вуцарају се где стигну и са ким стигну, а не поштују никога. „То je нова, партизанска мода!", кажу и иду с мушкарцима без стида и срама. А овај мој несрећник je млад, зацопаће се у неку такву ПАР​ТИЗАНКУ, добри мој Петре, прокоцкаће ми све што сам годинама, крваво стицао, под старост ћу, без игде ичега, да служим ђаволима! Ди ми је домаћинску кћер да узмем па да уживају, не треба да раде, за цео живот имају довољно! А Петар je видео на коју воденицу наврће Мита воду и нека пријатна топлота проже га целог; изненада, кад се томе најмање надао, отварао му се светао и лагодан излаз из тамног ужаса Доње мале. Ту, у недирнутом хаосу предграђа, уз заштиту лукавог пријатеља и његове прометне кафане, могао би наћи тренутке мира, а можда и избављење, кад дођу по њега у водоплавну Доњу малу, да плаћа што је узимао и није, вуци осветници, BJIACT НИШТАЧКА И НЕЗАСИТА.

212

–– Право говориш, газда–Мито! — рекао je Петар. — Да сам био разумнији, до свега овога не би ни до​шло и ја бих данас, можда, био срећан човек!

–– Шта можемо, пријатељу — рекао je Мита уте​шно — морамо да подносима наше невоље. Даће Бог да крене набоље. Не зна се шта носи дан а шта ноћ! И наручио је мезе — тањир ћевапчића, кришке киселог купуса обојене алевом паприком — и цео бо​кал вина, без мере, од ока, па подигао руке увис кад се Петар машио за новчаник.

–– То вам je од мене част — рекао је смешећи се- — Учинили сте ми задовољство што сте навратили, као стари пријатељи, да попричамо.

–– Право говориш, газда–Мито — рекао је Петар збуњено, настављајући разговор од раније — морамо да верујемо у Бога и да се надамо. А сад, довиђења и — памти па врати! Петар није дуго чекао да узврати част. После неколико дана довезао се Мита изнајмљеним фијакером у Доњу малу, праћен радозналим погледима кроз замагљена прозорска стакла. А кад су се коњи с црвеним кићанкама на оглавима, знојави и блатњави до колена, зауставили пред Петровом кућом, сви су наслутили да се ова неупамћена почаст указује младоj Зорановој удовици. Љиљана се затварала у собу и плакала данима, а онда се појављивала намрштена, осорна и зла, кињила их и вређала. Једног јутра, у таквом расположе​њу, неочекивано је изјавила да ће се удати за Косту, за кога год било, само да их више не гледа, јер јој иду на живце. И удала се. Усхићени младожења долазио je најпре неколико пута, готово кришом, с поклонима, а онда су је одвели, без много буке, опет фијакером. Свадба je била у кафани, са музиком, трајала je дан и ноћ. Љиљана je после седела, у порхетском ШЛАФ​РОКУ и папучама, у одајама иза кафане, са љубазном заовом Даницом, која je матуру свршила уочи рата и сад се помно интересовала за високе школе у Београду, и ћутљивом, свенулом свекрвом Меланијом. Гледала је бесциљно кроз прозор у двориште, изнад малих убраних завеса и саксија с пожутелим цвећем, где су се пијани гости клатили према заходу позади. Мршави Коста је понекад, кад je у кафани било мање света, подстрекиван од оца, долазио да јој прави друштво и чини мале, неспретне услуге, она je покушавала да му се весело подсмехује, али све je било тужно и натегнуто и Коста се смотано враћао опет у кафану. Кад су Петар и Румена дошли да je посете, 213

срећни због обилне пажње која им je указана у новом дому њихове ћерке, Мита je рекао: –– Добра нам је снаја, пријатељи, само je још мало стидљива. Али навићи ће се на нас и биће срећна. У мом дому нема оскудице, има свега што joj ду​ша зажели! Мита се преварио. У пролеће, кад су топли ветрови дунули с Мораве, Љиљана се искрала и дошла у Дубицу. Имала је велике, модре подочњаке, а испод танке хаљине оцртавао се стомак. Био је ведар, про- мајни дан, а Доња мала нема и пуста, људи су се размилели по пољима. Лагано, као опчињена, упутила се у Михајлово двориште: крај зида, на давно растуреној и угаженој гомилици шљунка, играо се Милан. Пришла je и села поред њега, на степеник.

–– Ја сам твоја мајка, сине! — рекла je тихо. А дете је зачуђено окретало главу према Миланки која се појавила удно дворишта.

–– То је твоја мајка, сине — рекла je Миланка — пољуби je! Видела je пламен несреће у Љиљаниним очима и разумела чулом жене; окренула се лагано да сакрије сузе.

–– Желим свога сина — рекла је Љиљана после своме оцу кад је, обавештен, дојурио из поља — же​лим да будем са Миланом!

–– То није више твој дом, кћери! — рекао je Пе​тар рањеним гласом.

–– Желим свога сина — понављала је Љиљана, а глас joj je звучао страшно.

–– Имаћеш друго дете — рече Петар.

–– Не желим га — рече Љиљана једнако тихо, са сулудом решеношћу у очима — водите ме лекару или ћу се отровати! Чували су је сву ноћ, а она je лежала будна и гледала у бели, неравни зид. Уjyrpy су дошли Мита и Коста. Није хтела с њима да разговара. Само je, гледајући у страну, процедила: –– Ви нисте ништа криви, али не желим више да вас видим. Вратите се кући! Коста je промуцао нешто као молбу, пружио према њој руку, покушао и да заплаче, али она га je с гађењем одгурнула и закључала се у собу. Мита je непријатно искривио лице покушавајући да буде мудар и домишљат.

–– Проћи ће je то, пријатељи — рекао je — у ово данашње лудо време сви смо погубили живце! Три дана борили су се Петар и Румена са њом, а четвртог дана je Петар, неиспаван и клонуо, отишао у Равново. Увече, за невидела, 214

одвезли су Љиљану чезама: једна лекарка — за злато, можда и за брашно, маст, пасуљ или кромпир — пристала je да удовољи сулудој Љиљаниној жељи; додуше, рекла je Петру, хладно и пословно: –– У петом месецу то се не ради. Дете је оживело. Хоћу само на ваш ризик. Не гарантуjем ништа!

–– Морамо — рекао je Петар. У зору довезли су Љиљану и положили je у кревет из којег више није устала. Лекови нису помагали. Горела je у ватри, трзала се и говорила неразумно. А онда је, једне тамне ноћи без звезда, ватра прес​тала. Љиљана се примирила, наједном убледелог и чудно издуженог лица, и полако отворила очи. Гледала их je бистро и продорно, соба je била пуна људи и жена, бројних Петковића, и рекла тихо, молећиво: –– Желим да видим мог Милана. Доведите ми мог Милана! Страх и запрепашћење појавили су се у њиховим очима; жене су, уздрхтавши, принеле руке устима, да не заплачу: у ово доба ноћи нико није смео да закуца на Миланкина врата и да јој тражи дете. Како да то кажу Љиљани? И док су болно ширили очи, слутећи да неодазив може бити онај страшни, непоправљиви, издајнички грех према човеку који умире, Љиљана их је још једном погледала молећиво и лагано, лагано затворила очи. У ушима им се огласише продорна, далекочујна, самртна звона. Милан je те ноћи сањао обичне дечје снове, о летењу. Било je то само недељу дана пре него што се у Дубицу вратио Михајло, водокротац, скелеџија, борац Друге пролетерске, са одликовањима.

Миту су ускоро осудили због шпекулантског, ратног богаћења и национализовали му имовину. Оста​вили су му само дограђене одаје, иза кафане, где je живео до смрти. Злато је остало; њиме се окористила Даница која се још као студенткиња удала за неког асистента и остала да живи у Београду. Митина кафана je претворена у ЖЕЛЕЗНИЧКУ ПРОДАВНИЦУ која je радила све док мало повише, на углу, није отворена нова самоуслуга, а онда је постала магацин; избледели и ољускани натпис стоји и данас. После очеве смрти Коста се запослио као келнер, горе у рудницима. Радио je у новим лепим хотелима, са музиком и певачицом, у којима су рудари често успевали за ноћ да пропију своју 215

велику, тешко зарађену плату, а после живели захваљујући повлашћеним картама ЕР ЈЕДАН и премијама на бројну децу. Рударска насеља су временом, како се руда умањивала или сасвим нестајала, запуштана; стара окна су затварана, а отварана нова, и око њих je начас, готово преко ноћи, ницало ново насеље и жи​вот је опет бујао, на исти начин али на другом месту. Мало после рудара, тек што би била изграђена нова кафана, долазио je и Коста. Рудари су га поздрављали весело, као старог пријатеља, тапшали га по мршавим леђима, а он се учтиво, извежбано клањао и смешио нелагодно под танким, поткресаним брчићима. Једне јесени, изненада, оженио се удовицом несрећно настрадалог рудара, са много деце. Рудари су му честитали. А Коста се ускоро пропио. Пио je са рударима, и више од њих. У кафанским књигама почели су да се појављују мањкови. Кад je то први пут уочено, уко​рен је јавно, на састанку колектива, а он се само нелагодно смешио, као и увек, и настављао да пије и заборавља да књижи попијено и поjедено; после тога су га кажњавали, а кад ни то није помогло, почели су да га премештају из прометних насеља у мање прометна, напуштена и полурасељена. Тако је дошао на почетак, у оно исто насеље и у онај исти хотел у коме je први пут, у рецепцији, слушајући врискави глас певачице и грају рудара, обукао келнерску блузу; али сада је насеље било готово опус​тело: живели су у њему још само пензионери, малобројни електричари, запослени у старој електрани, и понеки рудар коме се није напуштао стари дом па je на посао у ново окно ишао пешице, преко брда. Коста је изишао на степениште празне кафане, загледао се мутним очима у простран, подневним сунцем јарко обасјан трг, и први пут осетио како се у његовој свести јавља нешто као сећање.

— Како је некад овде било пуно света! — рекао je.

216

XXIV

Много од онога што се догодило тог пролећа и лета данас je у свести Дубичана испретурано и замрљано. Понешто важно и судбинско сасвим је ишчезло, или стоји као велика, тамна рупа — траје, дакле, jедино као недоумица, ишчуђавање и слегање раменима — а понешто мање важно светли као да се јуче догодило и препричава се од прилике до прилике. Можда је узрок томе потреба да нам живот буде испуњен обичним стварима, а можда и истина да су необичне ствари тада биле обичне, па су под навалом година и догађаја у сећању победиле оне ређе. Ипак, можда све то и није тако просто; и неке сасвим обичне ствари, гледане са овог одстојања, би​ле су те године за Дубичане необичне и узбудљиве и не треба брзати са закључком и олако осуђивати збунљиво сећање. Нико од Петковића, на пример, неће заборавити јутро када је Михајло, одлазећи, готово с капије, на онај озбиљан и беспомоћан начин као што je увек чинио, довикнуо Миланки да je неразумна као и сва њена луда подбрежанска фамилија, самоуверена, лажовска и церекава. Била je то она иста оптужба коjy су Петковићи навек слушали, знали је напамет и, у ретким тренуцима присности, смешећи се, са разумевањем мушкараца за невоље са женама, понављали je од речи до речи, задиркујући Михајла; а ипак су сада задрхтали. Било je то нешто најнеобичније од свега што се догађало у Дубици. ЛУДА ПОДБРЕЖАНСКА ФАМИЛИЈА био je сада Вукоје Вељковић који им je младиће и децу палио ватром заједништва, од кога им се коса дизала на глави, који je претећи дизао песнице према небу и говорио о костима које смо узидали у темеље наше нове сутрашњице, кад су из теретних вагона на станици износили ковчеге у којима су, занавек охлађени, лежали њихови синови, унакажени ДУМ–ДУМ мецима на сремском фронту, доводио геометре да им размеравају имања и одузимају најбоље забране, долазио у невреме да узајмљује коње за комесаре и секре​таре, да држе говоранције по селима кад коров буја на њивама и земља се стврдњава као камен; а кад се стидљиво кајасну, дају глас од себе, замоле га да има више 217

благости за њихову муку, он се зацерека (има Михајло право!) и каже нешто црње од свега што je било: „Лако је вама док мени полажете рачуне. АЛИ С ВАМА, ИЗДАЈНИЦИМА, НАРОДНИ СУД ЋЕ ИМАТИ ПОСЛА!" А Михајло je рекао исто онако као кад се Вукоје кавжио по саборима и терао шегу са женама. У души им се подигло нешто тамно и нејасно. Погледали су около у тек нешто мало измењен, током свих ових година, изглед својих домова и чаира — мало тамнији, ту и тамо улегнути кровови, шрапнелима окрњене ћерамиде и разнете умаије из којих вири слама птичијих гнезда, за јаких зима разграђене баште и посечено дрвеће у међама, али све опет бујно и зелено, сунцем окупано, под плаветнилом летњег дана — као да се тамо крије одговор и разрешенье њиховог немира. Рекао je као некад, кад се запућивао у благу пролећну ноћ да кроти шумну матицу, сам и недостижан. А дошао je с ватром победника у очима, потресао громовима утихли дом, населио га бучним гласовима младића; долазили су дању и ноћу, на коњима, пешице или ЏИПОВИМА који грме у ноћној тишини и сабласно секу фаровима Доњу малу, а дању за њима трче прашњава деца. И међу њима кретао се кораком неслућене моћи: могао je да дигне руку и да се све утиша. Одлазили су пут Равнова, нерањиви за укоровљене њиве, мршаве, неухрањене доњомалчанске краве, босу, незаситу дечурлију, посне чорбе од гагричавог пасуља, Вукоја, реквизицију, кулучење, страх и несанице. Тамо је Михајло, са среским секретаром, преузимао фабрику шећера од свог исписника пана Пепше.

–– Не разумем — говорио је Пепша — зашто ме сада не пустите. Узели сте ми све што сам имао и сада ме пустите! Породица ми je у Швајцарској и че​ка ме да одем. Зар сам нешто скривио? Зар сам крив што сам био власник фабрике?

–– Крив си — рекао је секретар — зато што си сарађивао са Немцима и богатио се док je наш на​род умирао. Да ниси крив, не би послао породицу у иностранктво! Остаћеш док се све не доведе у ред и док фабрика не почне да ради!

–– Нисам крив — рекао je пан Пепша — и нећу да радим! То више није моја фабрика!

–– Пане Пепша, познајеш ли ме? — питао је Михајло.

–– Не! — рекао je Пепша.

–– Једном си био добар према мени — рекао je Михајло. — Прећутао си папи Хусаку да сам научно да радим на кувању. Али сада 218

ћу те стрељати, као издајника. Пан Пепша се загледао у Михајла и лагано, лага​но, заиграло je у њему сећање: –– Ти си Ми...хајло — рекао je тихо.

–– Да — рекао је Михајло. — Дакле, остајеш ли? Пепша је остао. Радио je предано, без одмора, до касно у ноћ. Надгледао je бригаде радника, издавао наређења, писао упутства, резултате, извештаје; а кад је улазио код Михајла, дуго је куцао дрхтавом руком на тешка, тапацирана врата, увек са мучним, нестварним осећајем да ће, кад их отвори, тамо, нагнутог над столом, угледати себе.

–– Пане Пепша — рекао му је једног дана Михајло — не мораш више куцати на моја врата. Нико више не мора да куца на моја врата. Ја се враћам у Дубицу.

–– Не — рекао je готово уплашено Пепша — ти треба да останеш као директор! Михајло je завртео главом.

Кад су Петковићи чули ону беспомоћну Михајлову оптужбу, изгледала им је нестварна, далека и немогућа, као и време коме je припадала; колико je тешких година прешло отада преко њихових глава! Каква је моћ била потребна да се оне победе, да се испод њихових наслага, у замрлој башти живота, узбере спасоносна псовка или клетва, као трава лековита? Заробљеници, давно отписани домаћини, враћали су се бодри и крепки, пуни прича о чудима далеког света, енглеских блуза, војничких ћебади, цокула, никлованих ножића и сатова, покупљених ту и тамо, с мртваца. Окупљао се свет око њих, а они су глупаво гледали у остареле жене и мерили се са синовима чудећи се како су нарасли. Долазили су тако, они, изгубљени у тамним временима смрти, прежаљени; а младићи, који су отишли с покличем, под заставама, у слободи, враћали су се у запечаћеним сандуцима. Нека сулуда рука све је измешала и побркала: тамо где je била жалост, долазила је радост, где су спремане свадбене гозбе, постављане су погребне софре. Дојучерашња глађу и бедом озловољена сиротиња бучала је грлато о изградњи и бољитку, а добростојећи домаћини гризли су лук и проју окопавајући забране, сами и чемерни: њихова побенавила млађарија враћала се тек на јесен, са ударничким 219

значкама на грудима. Да ли je томе неко могао да се нада? И где је био крај? У брдима, опколивши га као звер, убили су подивљалог и распамећеног кољаша Чеду Јоксимовића. Одвезли су га у Равново и ту je, као злодух прошлости, за ругло и пљување, прележао цео дан, на каменој пијачној тезги, а увече су га гробари закопали, плитко, изван гробљанског зида, у шљиваку. Било je то баш у време кад се Горња мала спремала да прослави удају његове ненадано у живот враћене ћерке Јелене за Милутина – Лушу Бајкића, слугу, партизана, железничара, заљубљеног у возове и своју невесту, из детињства. Никада Петковићи нису схватали Михајла: ни кад их je као децу тровао некорисним дружељубљем, ни кад се у младости изазивачки смејао њиховим светињама и вређао њихов домаћински понос, ни кад je у сиромаштву, дивље и с мржњом, сејао страх и презир Доњом малом, ни кад je неразумно, као што je навек било са уклетим Бајкићима, ишао тамо одакле су други бежали. Било je у њему нешто што се није могло ни заобићи ни уништити, што је изазивало мржњу и страх; али они су били у мноштву, јаки и неповредиви, стамени, ужилављени, и Михајло je, са свим оним што je био и што су сматрали да јесте, живео у њиховим душама постранце, јављао се у сновидним тренуцима буђења, осаме, претње и ишчекивања, у бледилу прелаза дана у ноћ, у часу несна за пуног месеца, у тамној тутњави градоносних облака над брдима, у хуку велике воде у бело– сненом пролећном дану. А сада су били — осамљени, престрашени, онемоћали — испуњени њиме, као болешћу. И опет га нису разумели: ни куда је ишао, ни зашто је ишао, ни шта је чинио, ни зашто је чинио; видели су само моћ у његовим очима и тугу на његовом лицу и у свест им се увлачила чемерна мисао да снује отров освете, да им ради о глави. Ко би сада могао да уразуми неразумног, рањеног Михајла? Устао je Петар једном у зору и спремио се, испратили су га на станицу онемоћали од узбуђења. Чекали су до сутрадан, ни живи ни мртви, да се врати од Јована, њихове дике и заклетве, па проклетства, радости, борца и хероја, победника. А Петар је путовао цели дан бучним, спорим возом, у промајном теретном вагону, са распомамљеном млађаријом коja je грлато певала моћне, победничке песме. Стигао je у Београд тек предвече, ошамућен, и дуто, несвикло, споро, ишао загушеним улицама чудећи се лудом, занетом бујању велеграда које га је гушило као врели ветар. Нашао је најзад улицу коју je тражио и високу, потамнелу зграду. Испео се полутамом 220

пространог степеништа и позвонио дрхтавом руком. Вра​та му je отворила жена у црнини, његова снаја, удовица: заридала je на његовом рамену, болно и неу​тешно.

— Нашег Јована, драги девере, више нема! — ре​кла је. — Погинуо је последњих дана рата, кад му се жеља већ била испунила, кад је требало да се вра​ти и да живимо и уживамо! Више од тога није могла да му каже. Није знала, а зар je и могла знати, како је Јован гледао у пространство утонуло у белину пролећног дана, слушао стравично мрморење одасвуд надируће воде, у страху подизао руке и напрезао се да чује Михајлов глас, своје име како изломљено, у издвојеним гласовима, одлеже над пространом водом, како му се учинило да чује тај глас, а затим и пљискање чамца, како је са радосним трептајем у срцу угледао насмешеног Михајла, све ближе и ближе, готово je био на дохват руке, хтео je да крикне, како je онда све нагло почело да тамни и да се удаљава, како га je вода обухватила и понела, свемоћна, тамна и дубока. Петар се вратио у Дубицу ујутру, неиспаван и подадуо. А онда су Петковићи чули како је Михајло рекао својој жени: ДА СИ СЕ БОЉЕ ПОНАШАЛА, НАШ МИЛАН БИ ДАНАС ИМАО MAJKУ. АЛИ ТИ СИ НЕ​РАЗУМНА, КАО И СВА ТВОЈА ЛУДА ПОДБРЕЖАНСКА ФАМИЛИЈА, САМОУВЕРЕНА, ЛАЖОВСКА И ЦЕРЕКАВА. И задрхтали су; из недокучиве таме прошлости дошао је међу њих, опет, а они су то само слутили, неки чудан тренутак присности који их je гонио да се, упркос све јачем страху и одбојности, обрате Михајлу. Дошао је онај који je морао: Петар. Било je подне, топло и утихло, само су неосетни дашци ветра до​носили с поља мирис конопље.

–– Јован je... — рекао je Петар тихо — Јован je погинуо.

–– Знам — рекао је Михајло — знам кад je погинуо. Био сам тамо. Петар га је погледао болно отворивши очи. Пре​секла га је његова ледена мирноћа.

–– Ja нисам знао — рече. — Ишао сам да га мо​лим да се заузме за нас.

–– Да — рече Михајло — могао сам мислити.

–– Вукоје каже да ће нам судити, и ми знамо да хоће — рече полако и упорно Петар, савлађујући тешко ударање срца. — Зато сам дошао. Михајло je ћутао и гледао некуд у страну.

221

–– Знам да ти нисмо учинили много добра. Али ми нисмо мислили ништа рђаво. Радили смо оно што смо мислили да треба, хтели смо да буде добро. И нама je било тешко, и ми смо у црно завијени. А невоље нам не престају ни сада. Ми смо овде расли заједно и ти нас познајеш. Зато учини нешто за нас, јер ти то можеш!

–– Не могу — рече полако Михајло гледајући и даље у страну — нико то не може. Свако мора да одговара за оно што је учинио. Али мени нисте ништа криви. Ако вас оптуже да сте мени нешто скривили, порећи ћу. А за друго не знам.

–– Хвала ти! — рече Петар, а глас му задрхта. — Ако тако учиниш, хвала ти! Михајло je одржао реч. Суђења су трајала месецима. Судило се најпре кољашима, убицама, потказивачима, пљачкашима — злоделницима чија je прошлост откривана лако, против којих су сви сведочили. Судница у Равнову би​ла je увек пуна. Пресуде су слушане стојећи, у за​носу радости што је куцнуо час правде, с поклицима одобравања. А онда су на ред дошла дуга и заморна суђења неразборитим сељацима, плашљивим слугаторима, ситним шићарџијама, невештим осветницима, чија су ситна недела тонула у непрозирну таму времена које се, са све слабијим хуком, као последњи прамен олујног облака на зренику, губило из људских душа. Суд је пребирао по оптужбама, тражио само кру​пније и убедљивије. Петар и Веселин позвани су да одговарају што су прве године окупације покушали на превару да домаме и уруче Савићевим четницима, са којима су сарађивали, Михајла Бајкића, првоборца. Била je то истина, тешка и страшна, многи Дубичани би се и данас заклели у то, као што су и онда. Сведочила je и Миланка. Причала је како je у глуво доба ноћи дошао Таса Петковић, по налогу Петра и Beселина, jep су jедино они, од свих који су седели тамо, у тим четничким командама села, мрзели Михајла и желели његову смрт, како се Таса понашао безазлено и Михајло се спремао да пође, а она je нешто наслутила и тражила да каже ко зове Михајла и Та​са је признао. Тужилац, млади, мршави инвалид, без ноге, смешкао се задовољно. А онда је ушао Михајло.

–– Друже Бајкићу — питао је судија — да ли je тачно да je код Вас, у јесен 1941, не зна се тачно када, долазио Таса Петковић, по

222

налогу оптужених Пе​тра и Веселина, да Вас на превару одведе и уручи четницима?

–– Не — рекао је Михајло — није тачно. Онако како Ви то мислите, није тачно! У судници настаде тајац.

–– Треба да знате — настави Михајло — да тада нисам био партизан, нити се знало да ћу бити. На​против, био сам под сумњом да сарађујем са Милосавом опанчаром, немачким доушником, јер ме je једном приликом заштитио. Због тога, друже судиjа, не можете Петра и Веселина осудити као народне издајице! Тужилац скочи, страшно раширених очију, пребледео, па тресну из све снаге својом штаком о сто.

–– Ваша жена — цикну он — није тако сведочила!

–– Жалим — рече мирно Михајло, а мало потамне у лицу — друже тужиоче! И ja сам из рата донео ране и одликовања. А што се моје жене тиче, она je неразум​на, да, из такве је породице, и не треба јој увек веровати! Није хтео овде, пред свима, да понови ону своју тешку, беспомоћну оптужбу, а била му je на врху jeзика. Тужилац љутито одмахну руком па се окрете и на​пусти судницу, бучно лупајући штаком о под. Судиjа подиже обрве, погледа у двојицу поротника, устаде и објави да je суђење завршено. А Вукоје Вељковић, тамо удно суднице, ставив​ши шаку на уста, тихо се зацерека.

Сада, кад примећујем да треба ставити тачку на ову причу, мисао ми се стално враћа на један завијутак Доње мале одакле се одваја путић којим се пречицом стиже до Михајлове куће, одостраг, из баште. Ту се бара, на чијим су се плитким и муљевитим обалама укртила цела поља перуника, која не пресушује ни лети, већ само умањи воду остављајући више мес​та за ројеве белих, жутих и љубичастих цветова — ту се та бара готово додирује с путем. Кад се доњомалчанска деца враћају из школе витлајући својим торбицама, погуркујући се или препричавајући живо њима блиске догађаје, Милан Бајкић застане овде, загледа около лено и бесциљно док му се другови мало не удаље, а онда привија разбуцану ташницу на груди и трчи путићем кроз перунике, улеће као без душе у башту. А тамо се примири, шуња се кроз воћњак, очице му лукаво светлуцају, и 223

на препад, цичећи од задовољства што му je и овај пут пошло за руком, искаче пред Михајла који се трза, кобајаги уплашен, па развлачи лице у осмех, виче ОПА и узима га у наручје, дижући га најпре високо изнад се​бе, према бујним гранама кајсије иза којих се плави дубоко, летње небо. Ако би се некада десило, а таквих дана je било, да Михајла нема, да се ко зна каквим послом задржао негде, Милан с неверицом, подижући обрве, с танким, залеђеним осмехом, улази у двориште, загледа около, одлаже немарно торбу, седа зането и одсутно, ишчекује и не слушајући Миланкина објашњења; а кад зачује напољу кораке, прави се да je у послу, пише или чита, све док га Михајло не боцне тврдим прстом у ребра: то га заголица, засмеје се, и маска невеште љутње истопи се на малом лицу. На том завијутку, кад с пута погледа на перунике и зеленкасту воду иза њих, у којој се огледају небо и црвени кровови лалићких кућа утонулих у зеленило, Милана увек прободе неко нејасно сећање после којег осети тешку, болну, неиздрживу празнину: један тренутак готов je да заплаче, а онда, увек на исти начин и са истом радошћу, чудећи се својој неразу​мноj заборавности, у мисао му дође деда Михајло и он трчи, трчи, нејасно, необјашњиво стрепећи, да се увери да га Михајло заиста чека. Једном приликом, а да то и није желео, Милан​ка му је оживела слабо и преварно дечје сећање на завијутак са перуникама који га толико узбуђује. При​чала je како су ту, она и он, ДОК ЈЕ ЈОШ БИО МАЛИ, дочекали Михајла који се враћао из рата. Ишли су стазом поред баре, она je била као одузета, а он немиран, неповерљив и љубопитљив; трчкарао је испред ње, кидао слабашним рукама нежне, крте цветове перуника, товарио их себи у наручје и непрекидно запиткивао има ли он стварно деду, хоће ли га заиста видети, где je до сада био, и све тако. Примирио се и уплашено изостао иза Миланке тек кад je на крају путељка угледао Михајла како стоји, мало раширених ногу, док руком придржава ремење машинке и великог војничког ранца који му висе, немарно пребачени, о исто раме. Михајло je загрлио Миланку па су стаjали тако неко време, а онда је скренуо поглед на њега и посматрао га дуго, продорно, натенане. Он се узврпољио, почињало je све то да га љути, човек му је изгледао непријатан, био је спреман да се врати, већ се напола и окренуо, а тада је осетио како га две јаке руке одижу са земље. Пењући се увис задивљено je опазио како се цветови перуника умањују под њим и сливаjу у дивни шарени ћилим, 224

а пространа бара, чије звукове је знао и волео од рођења, шири се унедоглед, зелена и сјајна као огледало; скренуо je тада поглед надоле и у Миxajловим очима угледао трепераве одсјаје сунца, воде, цвећа и целог тог пространства које je, са толике висине, видео први пут у животу.

Писање завршено 4. јула 1974. године. Књига објављена 1981, средствима СИЗ-а културе у Јагодини.

225

Импресум

Борислав Радосављевић ДОЊА МАЛА Издавач Народна библиотека „Радислав Никчевић" Светозарево За издавача Милорад Трајковић Редакциони одбор Драгица Требјешанин, Александар Аврамовић, Ковиљка Смиљковић, Миомир Марковић и Миладин Стошић Рецензенти Миомир Марковић и Слободан Павићевић Корице и техничко уређење Слободан Селенић Коректор Љубица Јовановић Тираж 1.000 примерака Штампа Радна организација графичке делатности „Вук Караџић" Параћин

226

Додатак

227

НАГРАДЕ: Прва награда Књижевног клуба “Ђура Јакшић” у Јагодини за причу (одломак из романа), 1973. Прва награда на анонимном конкурсу истог Књижевног клуба за рукопис романа у целини, 1974. ПРИКАЗИ: Нове књиге ТАМНИ КОРЕНИ Борислав Радосављевић: “Доња мала”; издавач Народна библиотека “Радислав Никчевић”, Светозарево, 1981. Кроз трајање двеју породица из Доње мале, Бајкића и Петковића, кроз неколико генерација, притислих тамним коренима, суочених са два рата, са пуно смрти, кроз које су проносили нагон и вољу за животом, Борислав Радосављевић у свом роману дотиче ток и оне унутарње откуцаје живота, какав он јесте на нашем, чак географски уже омеђеном простору, али какав он може бити и ма где другде, и у било ком времену. То је, пре свега, изражено смиреним приповедањем и особеним, сетним звуком овог дела, као протицање Мораве, крај које се све збива, и у чијем се току, на известан симболичан начин, све одражава – живот као одраз у води, час бистрој и питомој, час мутној. подивљалој... Борислав Радосављевић, рођен 1937. године у селу Јовцу, завршио светску књижевност на Филолошком факултету у Београду, пре овог, објавио је, 1971. године, роман “Време кад смо женили Павла”. Ради као новинар у Радио-новинској организацији “Нови пут” у Светозареву. Р.(ада) С.(аратлић) (ПОЛИТИКА, петак, 22. јануар 1982) Разговор с поводом Борислав Радосављевић, књижевник РОМАН С ПЕЧАТОМ Роман Борислава Радосављевића “Доња мала” прва је белетристичка књига издата у Светозареву друштвеним средствима 228

Роман Борислава Радосављевића, књижевника и новинара из Светозарева, заслужио би да се забележи и да није посебне околности – роман “Доња мала” прва је у овом граду белетристичка књига са друштвеним печатом.

– Књигу ми је издала Народна библиотека “Радислав Никчевић”, средствима СИЗ културе, уз помоћ локалне привреде – каже аутор. Овај светозаревачки првенац није и прво дело Борислава Радосављевића. Пре једну деценију овај писац огласио се романом “Време кад смо женили Павла”, који му је донео књижевни углед и сасвим некњижевну главобољу: у овом огледању са савременом, домаћом темом, неки су препознали себе. Остало се подразумева... То намеће питање – како је писати у тзв. провинцији...

– Писати је исто свуда, а разлика је само у могућностима објављивања – каже Радосављевић. – Осим тога, издавач из унутрашњости је хендикепиран у односу на “велике”, “метрополске”, тиме што ови други имају више могућности да своју књигу наметну. Иначе, добро дете је добро дете, без обзира ко му је отац. Нови роман Борислава Радосављевића у нечему не изневерава онај први – у везаности за поднебље које најбоље познаје (писац је рођен у оближњем Јовцу 1937. године). Радња се догађа у Доњој мали измишљеног села Дубице, код измишљеног града Равнова, али на неизмишљеној Морави.

– Тема је савремена?

– Радња романа почиње у неко недоба наше историје, пре балканских ратова, и траје и све до данашњих дана – каже Радосављевић. – Али савременост је не у времену радње, већ у гледању на њу. Писац се местимично и врло ненаметљиво појављује као наратор, не скривајући своје стајалиште, а оно је управо у нашем времену. То даје књизи свежину и присност, и пре свега животну уверљивост. Томе доприноси и збиља богата лексика Борислава Радосављевића изграђена на разуђеном говору Поморавља којим је писац задојен. Павле Павловић (ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ, четвртак, 7. јануар 1982.) ИНТЕРВЈУ: Сусрет са ствараоцима СКЕЛЕЏИЈА МИХАЈЛО УШАО У РОМАН

229

Свака књига има живе прототипове – зато се многи препознају у роману – каже аутор романа “Доња мала” Борислав Радосављевић – Признај, скелеџија о коме говориш у роману може да буде само Михајло из Трешњевице! – рекао је самоуверено један читалац романа “Доња мала” Борислава Радосављевића. Затим на књижевној вечери пред многим посетиоцима, исто тако самоуверено, изнео је своје “доказе” да је скелеџија Михајло из Трешњевице заиста ушао у роман. Писац романа “Доња мала” Борислав Радосављевић није био изненађен, јер, не догађа му се то први пут. Његов први роман “Време кад смо женили Павла”, објављен пре десетак година, изазвао је бурне реакције јер се бавио веома актуелном, садашњом проблематиком нашег друштва, а многи међу личностима у роману препознали су себе. И у овом роману говори се о истој породици Бајкић, помиње се опет “измишљени” град Равново. Али, наши људи, изгледа, све мање верују да писци нешто “измишљају”. Верују да они “преписују” живот. Најсвежији пример су препознавања у драми “Раскршћа”. Слично је било и са неким делима Видосава Стевановића, Милисава Савића, Ђуре Дамјановића и Добрила Ненадића.

– Свака књига има живе прототипове – каже Борислав Радосављевић, аутор тек објављеног романа “Доња мала”. – Без обзира на то о којем времену говори, књига увек говори о људима које је писац лично познавао. О живим људима. И у овој књизи ће се многи препознати, и већ се препознају. Али, не верујем да ће неко реаговати. Верујем да ће се они који се препознају замислити над великим напором и решеношћу писца да истражује и тамне и светле стране живота. Уосталом, да ли ће неко реаговати или неће, зависи и од намере писца. У једном периоду била је то и нека врста књижевне моде. Можда је то добро за књигу, али није и за писца. Радосављевић добро зна колико су препознавања у роману повољна за писца. Јер, управо захваљујући тим препознавањима, готово десет година није могао да се бави својом професијом – новинарством. Тако су одлучили другови међу којима су били и они што су се у роману “Време кад смо женили Павла” препознали. Данас је поново новинар, вероватно због тога што је друштвена пракса много шта из романа потврдила и аутору дала моралну сатисфакцију. Зли језици тврде да је Радосављевић “рехабилитован” и због тога што 230

многи од оних који су се препознали више нису у Светозареву или, ако јесу, нису на дужностима и положајима на којима су раније били. Тек, ствари су се измениле, и Радосављевић не само да може поново да се бави новинарством у локалном листу “Нови пут”, него, ево објављује и нови роман у издању Народне библиотеке средствима Заједнице културе и неких радних организација из Светозарева. Роман, иако још није доспео у књижарску мрежу, захваљујући претплати и претпродаји, наилази на добар одзив код читалаца, али и код књижевне критике. Критичари истичу да је роман писан особеним стилом, да се чита у једном даху и да је, углавном, по мотивима локално обојен.

– Већина књига савремених аутора има своју локалну боју, понекад чак изразиту, али то само по себи не значи никакву препоруку. Интересовање постоји зато што моја књига казује неке истине о Поморавцима, а то значи и о људима уопште. У том смислу, књига и мора да буде локална. И кад живе на многим местима, људи су ипак везани за једно место – каже Радосављевић, који, да кажемо и неколико података из његове биографије, има четрдесет и четири године, запослен је у Радио-новинској установи “Нови пут” у Светозареву, завршио је Филолошки факултет у Београду о досад објавио два романа. У провинцији, изгледа, није лако бавити се писањем или издавачком делатношћу?

– Свакако, као и свуда. У великим градовима објављује се више, али је и много више рукописа у фиокама. Тешкоће, међутим, нису у помањкању новца, већ су у помањкању критеријума. У провинцији се множе полуприватна и приватна издања уз благонаклону друштвену подршку, и стварају забуну не својим квалитетом, јер га немају, него оценама: свака од тих књига има свесрдну препоруку бар двојице такозваних еминентних књижевних имена. Разни Добрислави трче кроз Југославију и безочно тргују својом књижевном бижутеријом. Штета је несагледива. Не само због тога што се у те књиге улаже делимично и друштвени динар и што их аутори на безочан начин натурају купцима, него и због тога што озбиљног, правог читаоца такве књиге све више убеђују да се савремена литература бави јефтиним егзибицијама, артифицијелношћу најниже врсте, да је инфантилна и да је из ње живот прогнан. Све то, ипак, не би било велико зло кад би се критеријума држали бар велики издавачи. Свака књига се хвали, а ако се нека и покуди, онда то нема везе са књижевном критиком. Читаоци су у забуни, дижу руке од савремене 231

домаће књиге, а издавачи се жале да су им савремени писци некомерцијални. Радосављевић се, рекосмо, поново бави новинарством. Питамо га да ли му то користи или смета?

– Новинарство је за писца корисно, али само ако га, како је чини ми се рекао Хемингвеј, на време остави. Ја га нисам оставио и смета ми – каже Радосављевић. – Одвлачи ме од литерарних преокупација и одузима ми време. А уметност је кћерка доколице. Савремени човек, додуше, има више времена па се више и бави уметношћу него људи који су живели у протеклим временима. Али, за добре резултате потребни су и добри услови. С.(лободан) Жикић (ПОЛИТИКА, понедељак, 8. март 1982.)

КРИТИКА ЖИВОТ КАО ЗАГОНЕТКА (Борислав Радосављевић: “Доња мала”, Народна библиотека “Радислав Никчевић”, Светозарево 1981. Роман ДОЊА МАЛА Борислава Радосављевића првенац је светозаревачке организоване издавачке делатности покренуте на иницијативу Књижевног клуба “Ђура Јакшић”. Овај рукопис редакциони одбор је одабрао између дванаест које су понудили светозаревачки писци. Према споразуму који су потписали Књижевни клуб, Заједница културе и Народна библиотека, приход од ове књиге намењен је за даљу издавачку делатност, тако да се током године у издању Библиотеке могу очекивати и нове књиге. Роман “Доња мала” представља, треба рећи, вишеструку победу за писца и средину из које је поникао и коју је у њему описао. Аутор је веровао себи, борио се за свој поетски свет и истрајао у томе. То овај роман недвосмислено показује. Не само да се у овом роману не осећа немоћ писца пред сложеном романсијерском грађом, већ напротив, надвисивши све то, писац се препустио првенствено естетичком доживљају који га је, кад је једнмом превладао, доста лако одвео у просторе из којих се лако стиже и досеже до оних вечних и стамених констанца човека који живе и трају свуда и свагда, па и на овом сељачко-моравском, јагодинско-светозаревачком и кабловском простору чији староседеоци једва датирају који век уназад.

232

Ове почетне похвале роману “Доња мала” нису ефемерни тренутак задовољства и поноса што из провинцијских оквира израста писац великог формата, ни само последица сазнања да су се из ових наших моравских низина, од првих зачетака књижевног таласања, тамо негде на почетку овог века, до овог романа (част ретким изузецима) само и увек хватали и подражавали одблесци и одјеци далеких светлости. Најзад смо деочекали да се појави аутор који ће много, неизмерно, помоћи да се још један крај наше земље уведе у свет књижевности. Радосављевић свој естетички доживљај пројецира на, географски, релативно уском простору, између Хомоља, Јастрепца и Јухора, у Доњој мали села Дубице, крај измишљеног градића Равнова, у који се стиже скелом, преко Мораве. Аутор прати време више од једног века и у њему породицу Бајкић, и не само њу, кроз пет колена. Смењују се генерације и с њима многе мене и промене, али не и оно стално и непроменљиво у људима. Са сваким новим Бајкићем знатижеља расте, да се на крају романа, кад последњи Бајкић одлази са својим дедом Михајлом некуд поред Мораве, у читаоцу спонтано појави жеља, сама се наметне, да тога, сада већ одраслог човека, потражи и види шта ради и куд се запутио. Обичном читаоцу може бити тешко да схвати све везе између Бајкића, а још мучније да открије бројне нити између њих и Петковића, села Дубице и Равнова. Бројне су и загонетне па ће се увек читаоцу чинити да их само наслућује и да их до краја не може одгонетнути. Пред овом непознаницом, верујем, застаће и веома искусна пера. Све је просто, а ипак неухватљиво. Размишљања ће, вероватно, морати да се упуте на одгонетање путева и начина којим је писац савладао временски простор и у њему моравске димензије живота. Као што то ретко бива, и само код добрих писаца, и за овај проблем премошћавања времена и људи у њему нађу се, иако неуобичајени, сасвим природни путеви. У тој неуобичајености, природној и једноставној, лежи и оригинална архитектура овог романа. Где је одговор? Које је то пишчево везивно ткиво, какав магијски штап или чаробна решења дреше овај нерешив чвор? Зашто се роман чита без предаха, и зашто нам се чини да је од таквог чудног ткања да оно што је најважније у њему остаје ван домашаја рационалног казивања? Као да писац није хтео или није смео да својим наслућивањима пусти на вољу!?

233

Унапред свесни ризика, указаћемо само на оно што нам се чини неспорним и што се може без већих тешкоћа доказати. Писац не иде неким одређеним и утврђеним поступком. Указивање на радњу и догађаје, које не организује класично преко сижеа или фабуле са композиционим етапама у било којој варијанти (што је и природно, јер се појединачни лик не простире од прве до последње странице) ту не помаже. Није то хроничарско или ретроспективно казивање значајних тренутака из живота двеју породица села Поморавља, или још шире, мада је овај роман све то помало. Још мање је оно давичовско или Ћосићево мешање сна и јаве, стварног и рационалног са фикцијом и подсвесним. Нема трију глаголских времена. Нема ни средњевековља једног Стевановића. Све то није, иако се за све и свашта може наћи срк мириса, али фино и дискретно уклопљеног у један, рекло би се, баш зато сасвим чист и оригиналан стил. Личан је и свој овај роман по неколиким својим токовима и линијама, значењима и смисловима. Прате се Бајкићи из колена у колено према најопштијим људским вредностима, да се преко конкретних поступака учине рељефним и упечатљивим у свом трајању као целина и смисао. Инстинктивно а сигурно иду они својим стазама човечности и на том свом путу никад неће залутати. Непогрешиво их води њихов унутрашњи радар по коме се управљају. А управљају се зависно од времена и прилика. Појављују се у време поплава, опасних неприлика и непогода, злих времена, пустошења и ропства, да опомену на опасност, спасу и задуже. Стану тамо где их њихова човечност приклони, изврше своју мисао ратника, бојовника и револуционара, плате ходу времена крвави данак и поново се запуте у свој усамљенички, занешењачки поетски свет чије је исходиште у природи неба и земље, њиховим бојама, мирису и укусу. Има нечега у њима, у њиховим константама заједничког, целинског, али су до краја издиференцирани и посебни, да већину од њих, иако су тако вођени и грађени да смо до краја били у недоумици, можемо замислити у било којем времену и простору а да ипак тачно знамо како би се поставили и куда би кренули. Један међу њима, Михајло Бајкић, наткриљује све, и оне заједничке константе, чији је он главни носилац, и посебности. Ма где био и шта радио, ма у каквој ситуацији се налазио, увек ће његов сваки порив и гест, свака одлука и решење, и кад воли и кад мрзи, а богат је дијапазон његове људске природе, бити еманација једне у њему стамено формиране и дубоко запретене човечности, наслеђене али и његовом личношћу 234

однеговане. Михајло је права ризница најразноврснијих људских особина. То је човек прекаљена тела и духа, са урођеним али и узвишеним разумевањем за живот око њега. Он је својеглав, неће да наднничи код Петковића на чијим је њивама његова мајка живот провела и умрла; пркосан је и горд у одбијању примамљивих женидбених понуда; усамљеник по моравским вировима и сеоским кафанама, који се никад не спушта на дно живота. Смео и лукав у нишкој касарни кад га кажњавају што је подигао руку на каплара Мићу. Отворен је и пријемчив за туђе вредности кад због животног упињања да нешто скући, преноси на плећима грађу за кров, кад заволи младог газду Чеха и постаје најбољи радник у фабрици шећера, коју напушта због Мораве; одлучан и видовит кад треба у револуцији да се опредељује, уме да прашта али и да заповеда. У њему се стекло комплетно сељачко искуство, снага и младост. Бритак је и резак, лукав и мудар, приљежан радник, али и доколичар у друговању са чарима и дражима природе, сујетан и спреман да се бори и да је савлађује кад је подмукла и ћудљива. Из тих сучељавања увек излази оснажен и ободрен. Стиче се утисак да је он пишчев основни вез, длето и чекић, кохезиона, везивна снага која цементира све Бајкиће и живот са њима. Чини се да је он тај који носи све генерације: деду Радована, који је јавно разграђивао плотове, узимао што је морао, био страх и трепет а опет био поштован и чуван за зле године и луда времена, (носи Михајло) рано погинулог оца, болешљивог брата, сина и унука. На све њих ће се рефлектовати његова богата личност, али ће се преко њих и сама оцртавати и димензионирати. И сви остали Бајкићи у оба пола наћи ће се ту да употпуне слику сеоске сиротиње и њихове судбине уз сеоске богаташе, али и да рељефније истакну Михајла и ону праву бајкићску крв што потиче од “лопова” Радована и расцветава се у њему, првоборцу Михајлу. Сав свој свет писац је изрекао кроз Михајла и од њега направио онај магијски штапић којим се, додуше само као једним од бројних средстава, служи у премошћавању огромних временских растојања. Импресивна је код Боре Радосављевића чињеница да је читаво дело тако направљено и укомпоновано у столетну слику Поморавља да је сваки делић окренут целини, и обрнуто, да тек целина осветљава смисао појединостима. Последњи Бајкић нам осветљује и даје смисао првом, а овај последњем. Један без другог били би веома чудесни каменчићи у растуреном мозаику нашег поморавског човека, али само то. Сви скупа чине мозаик оних људских вредности на које 235

се ово поднебље увек ослањало и које су увек биле драгоцена залога сутрашњице. Вредност овог романа је и у оном тако легендарном и поетском а једноставном, у животно убедљивом откривању зашто је, каква је и како се завршила револуција. Чине Бајкићи сви скупа, а Михајло посбно, интимно разумљивом чињеницу зашто је и сељачка сиротиња пришла револуцији и зашто ју је носила. Казују откуда то да се у револуцији стекло све оно што је часно и поштено и много тога и много другог: да не умеју и не знају да се свете, да не знају шта је пакост и подвала, шићарџијство и себичност. Остају и у новим друштвеним односима доследни себи и својој природи, да као инкарнација човечности и људскости битишу по пољима Мораве, као опомена и савест, снага и узданица. Но из тога не треба извести закључак да пред собом имамо легенду бајковите атмосфере и идиличног укуса. Напротив, живот у роману је много и елементарно шкрт, суров и груб, саздан из мукотрпног упињања. Својом шкртошћу, бескрајним одрицањима, бројни Петковићи долазе до чемерног и јадног кулаштва, које је тако скупо плаћено и које тако притиска и дави да је горе од сваког ропства. И ту, на овом терену, сликајући ону другу страну села, тамну, из које ће се родити четничка Србија, писац не игра на једну карту, не плеше по једној жици. Види, носи и, рекло би се, довољно разуме све, чак и онда кад домаћински понос и газдашки кукавичлук одводе странпутицом. Са истом уметничком ширином као што је сликао Бајкиће у њиховој свести о сопственој човечности, због чега су се увек осећали надмоћним над Петковићима и успевали да на свом путу гордо носе себе у живот – писац успева да људски и отворено приђе и Петковићима, тим сеоским кметовима и четничким командантима, и да у њима пронађе стајну тачку и унутрашњу мотивисаност за опредељења која су имали и поступке које су чинили. Радосављевић није имао потребе као Ћосић да себи постави питање: да ли ће моћи и преко нишана да види другу страну? Видео ју је, као и ону прву, и доживео у најмлађим својим данима и сада успешно евоцирао, трудећи се помало као Горки да пронађе светло у човеку куд год се оно нашло. Осећа се да је писац дуго носио ову материју у себи, проживљавао и осмишљавао, и дуго проналазио путеве самосвојности. Да није тако, откуд би пред нама овако снажно и чудесно поново прохујало детињство са свим оним што је понело од предака, откуд би нас мучила она приземност и морбидност живота, откуд би се тако 236

стварно и болно вратили у предратне дане као да је писцу узето тридесет година, откуд би оживеле оне легенде отпора, онај лични понос што потичемо од тако стамених предака и што у нама још живе. Откуд оно задовољство што се испод текста и у њему разрешавају толике дилеме, а постављају нове окренуте сутрашњици? Откуд – ако не из тог богатства књижевног ткива које се не да, као и свака права уметност, ни у каквом залету, а камоли првом, омеђити и без остатка ухватити. Њега је толико и у сликама величине обичног сељака, и у хармонијском осећајном свету пишчевом, и у ритму казивања. Вредности је толико да се о мањкавостима не треба бринути. И кад би их било неколико пута више, овај роман би морао својим целокупним естетичким волуменом да нађе одјека и избори себи место у савременој нашој књижевности. Мирослав Ристић (Објављено у књижевном часопису “Доба” – година 8. број 1 – а потом и у књизи М. Ристића “Раније речено”, у издању јагодинске подружнице Удружења књижевника Србије, 1999. године)

237

Садржај ДОЊА МАЛА

2

I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII XIII XIV XV XVI XVII XVIII XIX XX XXI XXII XXIII XXIV Импресум Додатак

3 12 21 27 37 48 58 68 76 83 91 100 112 120 128 137 148 161 173 185 192 198 209 217 226 227

238