Traganje za vodjom by Borislav Radosavljevic

Борислав Радосављевић

ТРАГАЊЕ ЗА ВОЂОМ Оглед из историје разума

РАД Београд, 2002.

Нема моралније радње међу људима него владања и покорности. Тешко ономе који тражи покорност, кад се она не дугује; тешко ономе који одриче покорност, кад се она дугује! Божији је закон у томе, велим ја, ма како гласили закони на пергаменту написани: има неког божанског права, или иначе ђаволског неправа, у срцу свега онога што један човек тражи од другога. Томас Карлајл

ПРЕДГОВОР

Са Хомеровим еповима и Старим заветом упознао сам се у својој раној младости. Стари завет стављен ми је у руке као света књига у којој је садржана сва мудрост овога света, Хомерови епови као бајка за разбибригу и снажење маште. Епове сам прочитао, зачуђен и обрадован блискошћу живота који је зрачио из њих упркос вековима који су нас раздвајали. Стари завет сам само начео и претрчао, уплашен од сопственог уверења да су ми поруке и смисао недокучиви. Сваки пут кад бих га узео у руке чуо сам звоњаву из милиона цркава, вавилонски жамор проповеди, бескрајне мелодије молитава, застрашујућу тишину манастирског посвећеног размишљања; био сам уверен да је садржај Библије чудесна загонетка коју нико никада неће разумети како треба и дизао сам руке од бескорисног напора. Ови моји рани утисци, међутим, пали су у воду када сам Хомерове епове и Стари завет почео да проучавам на првој години студија, на Групи за општу књижевност београдског Филолошког факултета. Са Старог завета је тада спала религиозна позлата. Из угла књижевности Хомерови епови били су камен-међаш људског стваралаштва, а Библија тек део старе јеврејске књижевности, сачуван захваљујући уверењу хришћана да се у њему најављује нова ера и канонизован за потребе цркве, у коме има лепих песама и прича, историје и митова, од свачега помало, али ничега тако снажног и дореченог као што су Илијада и Одисеја. Тада сам, тако охрабрен, први пут прочитао и Стари завет. Труд ми је награђен, многе сам ствари могао да разумем. Видео сам да се Мојсијев Бог у почетку понаша готово исто као и Хомерови богови – разговара са људима, шаље им поруке, саветује их и подучава, награђује и кажњава, стално је са њима у блиском контакту – а касније се отуђује, постаје све даљи и недоступнији. Поруке и знамења шаље само реткима и одабранима, а последњи који ће га видети биће лично Мојсије, вођа народа изабраног. Отада ме је стално прогањала мисао зашто се Мојсијев Бог, некада тако близак са људима, стално удаљавао од њих све док се није, коначно, сместио на небесима.

Тек после много, много година успео сам да се ослободим те младалачке заблуде да се Бог удаљавао од људи и да прихватим истину да су се људи удаљавали од Бога. Тачније – да су Бога удаљавали од себе. У различитим историјским чињеницама почео сам да препознајем људску хипокризију, њихов напор да се домогну слободе тако што ће Бога удаљити од себе, али и њихов очај кад су трпели последице такве слободе и вапаје упућене том истом далеком Богу да их спасе мука. Мојсијев Бог је постајао све моћнији, али и даљи, тако да су људи могли да га се боје и не боје у исто време, да га поштују и не поштују, да живе слободно и у страху, без надзора и са надзором, са резервним временом за кукњаву и тражење милости ако се Бог разљути, за стратегију спасавања, за милодаре, цркве покајнице и задужбине; човек је чинио зло па молио за опроштај као какво размажено дериште. Разабирао сам да је цела хришћанска цивилизација живела шизофрено: вапила је за божјом правдом и чинила смртне грехове и неправде, чезнула за редом, миром и хармонијом а изазивала неред, хаос и ратове, припремала се за рај на небу стварајући пакао на земљи, борила се за слободу а падала у ропство, гласала за живот а бирала смрт, сва се малодушно предавала далеком и свемоћном Богу, или га потпуно порицала. Хришћанска цивилизација се, очигледно, борила против разума. Обележила га је као први и највећи људски грех и чинила све да га сузбије, осујети, покори и понизи. Историја хришћанске цивилизације је историја борбе против разума. Хришћанство, као и све друге светске религије, које су прошле кроз сличне фазе, у садашње време престале су да воде безизгледну борбу против разума и прихватиле су чињеницу да човек није од Бога отео разум, и тиме заслужио казну, већ је њиме награђен. Разум је дефинитивно преузео одговорност за судбину људске цивилизације. Са тим сазнањем Хомерово величање мудрости и разума мора се ставити у знатно шири контекст од напора једног књижевног посленика. Ношен том идејом, покушао сам да не само у Хомеровом, већ и у стваралаштву неких потоњих књижевника и мислилаца, и историјским чињеницама, препознам доказе о неминовности коначне победе разума. Сматрам да је овакав напор користан, јер су отпори разуму још увек велики и снажни, неразумних је много, а цена која се због тога плаћа превелика.

Део први

ЗАНЕМАРЕНА МИСАО АНТИКЕ

НЕСХВАЋЕНЕ ХОМЕРОВЕ ПОРУКЕ

Стари Грци почели су озбиљније да се баве Хомеровим еповима у тренутку кад је њихова култура већ била снажно развијена, кад је још увек била у успону и кад је, по природи самог замаха, имала потребу да се окреће својим коренима. Тако су Хомерови епови Илијада и Одисеја, одувек присутни на тим просторима, морали да буду поново откривени и валоризовани као несумњиво вредна културна баштина. Процес откривања и вредновања није могао бити, разуме се, ни брз, ни усаглашен, ни континуиран. Трајао је отприлике два века, од шестог до четвртог века пре Христа. У то време Грчка је имала своје истакнуте писце, песнике, филозофе, беседнике, своје академије, позоришта и чврсто утемељене религијске и културне манифестације. Природно је да у таквом миљеу сваки појединац, свака институција и свака средина за себе проучава Хомера, оцењује га и прихвата или не прихвата, велича или оспорава. Нама данас, међутим, са овог временског одстојања, изгледа да су се стари Грци очас, у једном трену, сложили у следећем: да Хомерови епови долазе из прастарих времена, да су глас који допире из далеких, заувек прохујалих векова, и да су уметничке творевине неспорних квалитета. Прва оцена није се никада више мењала, друга је варирала крећући се углавном у позитивном смеру све дотле да су то дела највише уметничке вредности, да су недостижна за друге ствараоце, да је то нешто највеће што је дух грчког народа успео да створи, а знатно касније дошла је и оцена да су Хомерови епови нешто најлепше што је људски дух уопште успео да створи. Дакле, како је време протицало, суд о Илијади и Одисеји бивао је све повољнији. Нови нараштаји доживљавали су ове спевове као громаде које са временом све више расту и са којима се тешко могу упоређивати сва каснија књижевна дела, већ и стога што се не зна хоће ли и како ће издржати пробу времена. Тако су оцене старих Грка да су Илијада и Одисеја најстарија и у исто време најбоља књижевна остварења, образац и мера литерарног домета, остале практично до дана данашњега а да се нико није запитао како је могуће да нешто што је прво буде у исто време и најбоље? Зар није логичније да нешто што је праузор не може бити у 10

исто време и узор, да је нешто што је прастаро и прво, само неспретан покушај нечега што ће тек касније, током свог развоја, постати савршено и узорито? Додуше, стари Грци изразили су извесне сумње, али не у величину и вредност дела, већ у могућност да таква дела сачини један човек, што је опет на свој начин само подвлачило високе домете ових дела. Ако је логично и законито да свака активност, а посебно уметничка, има своју генезу, да се у почетку јавља у примитивном и несавршеном облику, а да се тек током времена обликује, усавршава и достиже високе домете, онда Илијада и Одисеја као највиши домети не стоје на почетку, већ на крају књижевног стварања. Дакле, мора се претпоставити да је пре Илијаде и Одисеје било много сличних спевова, да се таква уметност неговала у дугом временском периоду, да је имала свој развој и успон и да су ова два спева круна тога стваралаштва. Проблем је, међутим, у томе што таквих спевова нема нити има доказа да их је било. Илијада и Одисеја стоје као две куле у пустињи. Како објаснити ову нелогичност? Ако није постојало књижевно стваралаштво, онда објашњење може бити у томе да Илијада и Одисеја и нису књижевна дела, да су ти спевови врх и круна, највиши домет неке друге врсте стваралаштва која је постојала, а да су тек доцније схваћена и протумачена као књижевна дела стога што су пронађена у писаном облику и што су, поред осталог, имала и квалитете који се очекују и траже од књижевног дела. Каква би то могла бити „друга врста стваралаштва“ речено је досад безброј пута: нема никакве сумње да је то усмено приповедање или певање по утврђеним метричким обрасцима. Таква претпоставка може много тога да објасни: мудрост, огромни дијапазон знања, готово невероватно искуство, моћ опажања, вештину и лакоћу говора и још много шта друго. Али не може да објасни потпун ауторски приступ у компоновању спева, заокруженост и целовитост, снажни лични печат у сликању карактера и осећања и друго. Ова нелогичност упућује на следеће закључке: вештина усменог стваралаштва морала је бити огромна јер је имала своју дугу генезу и развој кроз дуги низ векова и миленијума. Илијада и Одисеја без сваке сумње представљају круну тог усменог стваралаштва негованог у необично, за наша схватања невероватно дугачком временском периоду. Ми не знамо тачно колико је могла да траје предхомеровска цивилизација која је неговала такав тип усменог стваралаштва, али је логично претпоставити да је тај период могао да износи десет, двадесет, па и целих тридесет хиљада година. 11

Ствари су се тада мењале споро, цивилизацијски точак био је веома тром, па су искуства, због бескрајног понављања, бар она која су могла бити преношена усменим путем, личним контактима – породична и племенска – била огромна и омогућавала неочекиване мисаоне продоре, тачна опажања, необориве закључке и општу мудрост у просуђивању различитих догађања. Хомерови спевови као крајњи резултат, као круна стваралаштва у тако дугом цивилизацијском периоду, као вршни производ једне нама непознате али богате културне традиције – то је сасвим прихватљив закључак. Али зашто само Илијада и Одисеја? Зашто нема и других спевова и других аутора? Зашто се један човек одлучује да из мноштва сличних творевина издвоји управо ове две и уложи напор да их уобличи, да им удахне лични печат и на крају запише и тако их пошаље у будућност за употребу новим нараштајима, учини их вечним? Којим се критеријумима служио при избору? Да ли су они били његови лични, или општи, да ли је одлучивао сам или је само следио општи захтев? У тренутку кад књижевни посленици старе Атине откривају спевове као своју баштину, они су окупирани само њиховом естетском вредношћу, виде у њима сјајно уобличене слике ишчезлог живота, а поруке, ако их има, за њих су потонуле у таму времена и изгубиле сваки значај. Потоњи филолози махом следе ову логику и на Илијаду и Одисеју се гледа искључиво као на књижевна остварења високих естетских вредности. Тако се потпуно испустило из вида да оне долазе из времена када књижевност у облику који је негован у старој Атини и свим потоњим временима није ни постојала, када је књижевна форма била само љуска и паковање, златни ковчежић у којем је преношена нека важна порука. Нико није истраживао могућност да Илијада и Одисеја нису књижевна остварења у данашњем значењу речи, да су само случајно књижевна остварења, а да су заправо веома селективно одабране поруке од изузетног значаја за људски род и његову будућност. Заиста, само сазнања која су плод вишемиленијумског искуства, која су суштински важна за људски род, од којих је зависила судбина будућих нараштаја „који се слажу на земљу као лишће са дрвећа“, могла су некога подстаћи на такав подвиг какав је у то време морао бити записивање – тешко као клесање у камен – садржаја Илијаде и Одисеје. Напор тог човека кога ми називамо Хомером данас личи на опомену човечанству, на крик из дубине векова који је још увек чујан, који као чудан бруј обавија нашу цивилизацију, који прожима сваки 12

наш корак и сваку нашу активност, али који ми још увек нисмо разумели како треба. Шта нам говори тај крик, какве су то поруке до којих је Хомеру толико стало? Прва је засигурно та да људи, сваки њихов део, свака њихова скупина, ма како се она формирала, ма чему служила, ма како се звала – породица, дружина, племе, народ – мора имати свога вођу јер то је божја воља, божанско устројство света и људи. Вођа ствара правила и законе, води и усмерава, награђује и кажњава, свађа и мири, од њега зависи успех и неуспех, добро и зло, радост и туга, живот и смрт. Друга је порука да је вођа као појединац често склон трагичним грешкама, да је воља сваког појединца на трагичан начин супротстављена интересима заједнице и да је потребна велика мудрост и народа и вође, а посебно вође, да би се ови интереси усклађивали на опште добро. Трећа је порука да су богови, давши човеку памет и мудрост, моћ да размишља и сам доноси одлуке, препустили њему да решава ово тешко питање, овај тешки парадокс. Богови пију нектар на Олимпу, уживају, баве се интригама, воде љубав, док човек мора да решава, по цену сопственог опстанка, тешко питање како силног вођу – који је вођа и постао управо зато што је силан, што има снагу и моћ које други немају – натерати да не мисли само на своје личне интересе, да се лишава и свог личног уживања кад мора, кад прилике налажу, зарад општег добра. То би могао само веома мудар вођа кога не заводи сопствена снага, који разуме да његова срећа зависи од среће оних које води, који зна да је вођа само док има оних које води. Али како наћи мудрог вођу?

ТРАГИЧНИ ТРЕНУТАК ОСИОНОГ КРАЉА

У предугом памћењу Хомеровог времена морало је бити много осионих краљева који су задавали јаде својим народима јер су сопствене интересе стављали испред општих, али Агамемнон је 13

најтрагичнији међу њима. Судбина је тако сплела своје прсте да је његова осионост имала последице за причу и поуку, за наук свим нараштајима који су тада живели и који ће долазити после њих. То сазнање, тај наук, та порука определила је Хомера да учини тај велики напор и садржај Илијаде и Одисеје претвори у слова која ће пробити зид времена и допрети до наше цивилизације као да су пала са неке друге планете. Илијада почиње позивом Музама да опевају срџбу Ахилеја, али је цело прво певање посвећено заправо ономе што је претходило гневу и што га је изазвало, а величина тог гнева се истиче да би се, као у огледалу, боље сагледале грешке краља Агамемнона, главног кривца за све зло које ће задесити Ахејце под Тројом. Чињеница је да је Агамемнонова војска разорила и опљачкала многе тројанске градове и да је потпуно уверена да ће заузети и „широкостазну Троју“ и тиме остварити свој ратни циљ и тријумфално окончати ратни поход. У покушају да уразуми себичног и самољубивог Агамемнона који не жели ради општег добра да се одрекне своје робиње, Ахилеј каже: Него сад ову богу поврати, а теби Ахејци троструко накнадиће и четвероструко, даде л’ Диве разорити град Тројанцима обзидан чврсто1 Очито је Ахилеј уверен да ће бити још блага и робова, а помињање Зевса само је узречица (ако бог да), јер се богови још увек не мешају у сукоб и пуштају да побеђује јачи. И сам Агамемнон не изражава никакву сумњу у снагу Ахејаца која је до тог тренутка, док се главни јунак није наљутио, постојала. Касније, кад је схватио какву је грешку учинио, он се вајка: Ја и Ахилеј кавгу отворисмо речима прејаким ради девојке, али ја се гњевити почех; ако се сложимо нас два једаред, више за Тројце неће одлагања бити, но њихова стиже им пропаст Али то вајкање стиже прекасно. Агамемнон, вођа без мудрости, без моћи да обузда своју себичност, да своје личне интересе подреди заједничким, да разуме да се његови интереси могу остваривати само док се остварују заједнички, да је он владар само док има народа којим влада – већ је починио трагичне грешке, својим осионим и неразборитим поступцима изазвао сукоб који ће Ахејце коштати 14

скупо. Стицајем прилика, у расподели плена Агамемнона запада као робиња за забаву ћерка Аполоновог свештеника Хриса. Дознавши где му је ћерка, Хрис долази са големом откупнином и моли Ахејце да му ослободе ћерку желећи им свесрдно да освоје Пријамов град и „кући се врате здрави“. Сви Ахејци сложе се да треба „жрецу одати пошту и откупе примити сјајне“, али Агамемнон грубо најури старца који се онда обраћа свом богу, Фебу стрељачу, Аполону, и моли га да „стрелама својим наплати Данајцима његове сузе“. Бог услиши његове молбе и пошаље кугу на Данајце. Ахилеј сазива збор и моли пророка Калханта да им каже зашто се Феб Аполон срди на Ахејце, а овај открије тајну тек кад му Ахилеј обећа заштиту „речима и снагом“ јер се боји да каже да је кривац за све главом вођа Агамемнон који неће да врати старцу Хрису његову ћерку. Та нова околност још једном натера Агамемнона да открије своје право лице: „Мрачно му срце веома се напуни срџбе, очи пак његове огњу што букти бејаху сличне“, каже Хомер. Калханту он упути опоре речи: Злогуки врачу, никад још ти мени не рече добра; увек си волео ти да саме проричеш јаде, а честито нешто нит рече нит уради икад! Ипак, уплашен од Аполонове освете, Агамемнон пристаје да Хрису врати ћерку, али под условом да му одмах у замену дају другу робињу „да остао не бих ја необдарен мед Ахејцем, јер није то право. Гледајте сви где мојега нестаје дара!“ Дакле, Агамемнон сматра да људи морају да слушају њега онако исто као што он мора да слуша богове. Међутим, људи, макар били и краљеви, нису богови и не могу имати божанску слободу понашања без последица које, као у овом случају, могу бити трагичне. Главни јунак Ахилеј реагује на такво понашање вође и предлаже му грдећи га („лакомче највећи од свих“) да надокнаду добије кад освоје Троју „јер све што беше од пљачке, раздано је већ“ и није право да неко свој плен уступа сада њему. Агамемнон не пристаје и прети да ће, ако му не дају, сам узети нечији плен – „ил твој, или Ајантов ил Одисејев дарак“. Ту претњу одмах и остварује и узима управо Ахилов дар, робињу Брисејиду. Зашто се одлучује да нажао учини баш Ахилеју? Јер му управо од Ахилеја, у рату, прети опасност преузимања вођства. Тим чином он хоће не само да намири себе, већ и да свом супарнику покаже ко је вођа, да га постави на своје место, да га понизи у очима Ахејаца. Ахилеј се исувише уздигао током ратовања, стекао превелику славу 15

као неспорни ратни вођа и херој. Тај свој положај првог ратника и јунака Ахилеј радо истиче и такође надмено себе сматра првим Ахејцем „јер је јачи и родила га богиња мајка“. Зато даје себи слободу да критикује онога кога су богови одредили да влада, „који је моћнији силом, јер влада народом већим“. Млад и још увек пун идеала и правичности, поносит на порекло и јунаштво, немилосрдан у борби према непријатељу али не жалећи ни самога себе (зна да му је суђено да живи дуго и без славе или кратко и славно, и бира ово друго), Ахилеј је последњи човек на кога би мудри владар требало да удари. Чак и да постоји стварна опасност да му преузме вођство, мудри владар би нашао други начин да га онемогући, а не би покушао да га пред свима тако понизи и повреди. Али Агамемнон није мудар, а није ни поштен ни племенит. Зато му Ахилеј и упућује тешке речи срдећи га још више: Бестидниче, лукави грабљивче, како ће теби наредбе слушати твоје Ахејац икоји радо, ил да отиде на пут ил храбро у борби се бије? --------------------------------------------… Никад ми дар са тобом не западе једнак, пошто Ахејци град који насељен разоре тројски, него најтежи терет у буци беснога боја моје одваљују руке, а кад дође деоба, дар твој много је већи... Уместо да смири младог хероја који му је неопходан у тешким биткама за освајање Троје, Агамемнон му неразумно одговара: Најмржи мени си ти од богородних краљева свију, волиш свагда свађе да сејеш и борбе и битке. Ако си снажан веома, ту снагу бог ти је дао! Шта да уради поносни и увређени Ахилеј? Да потегне мач и њиме растури скупштину и посече Агамемнона, или „срџбу утиша и срце заузда?“ То је тренутак кад морају да се умешају богови „једнако милујућ оба и за њих водећи бригу“ и саветују Ахилеја да отрпи увреду. Богиња Атена слеће с неба и преноси Ахилеју поруку богиње Хере, а овај је прихвата уз коментар „ко богове слуша, и услишит они ће њега“ – чиме Хомер показује да и Ахилеј мора да слуша богове,

мада не и људе, без обзира на последице. Он одустаје од покоља, а срџбу исказује само речима погрде и заклетвом да неће улазити у бој: Тешка пијанчино, с очима псећим и јелењим срцем, никада ниси смео да оружје метнувши на се, с војском кренеш у борбу ни да у заседу зађеш са Ахејским првим јунацима; то ти се чини ко пропаст! Много је боље дабоме по широкој ахејској војсци даре одузимат оном ко противне рекне ти речи! Краљу изелицо, а само нитковима владаш, иначе, Атрејев сине, сад би ме последњом вређо! Ал ћу ти казати нешто и вељом се заклети клетвом: Овог ми владарског жезла из којег ни гране ни лишће више проклијати неће ни процвасти када у гори његово остаде стабло, а кору њему и лишће окреса мед, те сада га у рукама ахејски носе синови, штоно суде и Дивову чувају правду; ово је велика заклетва моја; једном ће жудња за Ахилејем доћи синовима Ахејским свима, узалуд биће ти мука, а ти им нећеш помоћи када многи јунаци од војскоморе Хектора стану гинут и падат, и тада од гњева ће срце ти пуцат зато што ниси хтео да поштујеш првог Ахејца! Дакле, нерешив спор решава се опструкцијом, стварањем стања које би се данашњим вокабуларом крстило „што горе то боље“. Зашто богови не дозвољавају Ахилеју да посече Агамемнона и практично преузме власт над војском као њен први јунак? Јер је божанско правило да влада онај који има највећу војску под собом, а то значи и највећу моћ и силу. Ударити на њега значи још веће зло, тренутну пропаст без алтернативе, јер би се поделила војска и почео међусобни рат. Нема друге него кренути у опортунизам и деструкцију, стварати потешкоће док сви не виде да им вођа не ваља, док се „сви Ахејци не насите таквога краља“, док не виде оно што и Ахилеј види и не дођу у ситуацију да пропадну, или да га смене. Сви виде да је сукоб краља са најкориснијим чланом друштва, сукоб краља са највећим јунаком – права пропаст, и желе да помогну. Али како? Ахејцима за тако тешке спорове стоји на располагању једино мудра старина „Нестор слаткореки, беседник јасни из Пила“.

Вештином убеђивања, јаким аргументима и бираним речима, дати као лек мудрост и разум ономе коме они недостају. И говори Нестор: И ово ме послушајте, јер увек је слушање боље. Ако и јеси моћан, не узимај овоме цуре, него је пусти кад му је синови ахејски даше; а ти, Пелејев сине, са краљем се свадити немој јер је већа допала част жезлоноши краљу, кога је олимпски Диве обдарио диком и славом. Ако си ти и јачи, а роди те богиња мајка, овај је моћнији силом, јер влада народом већим. Овим убеђивањем се истовременопрецизно слика однос снага који сукоб чини нерешивим и објашњава зашто оно не успева: супротстављене су јаке личности са непомирљивим аргументима. Ахилеј моли мајку Тетиду која му услиши молбу, умиљава се оцу Диву и измами од њега један неопозиви миг као пристанак да ће нашкодити Ахејцима и спречити их да однесу победу у борбама под тврдим Илијем. Тако почиње суноврат једног успешног подухвата као последица једног рђавог вође, обдареног трагичним слабостима. Ако је рат започет због лепе Хелене, жене краља Менелаја, краљице у Атрејевом двору, спев је испеван због лепе Брисејиде, робиње за забаву у војничком шатору јунака Ахилеја. Брисејида је била тај каменчић који је покренуо лавину страдања ахејске војске која ће се окончати тек после десет година кад се Одисеј врати на Итаку, у завичај. Сукоб око ње дао је целој причи ону драматичност, необичност, узбудљивост која ће је чинити занимљивом и убедљивом. Тај сукоб, тај трагични тренутак осионог краља даје причи ореол великог књижевног дела, ствара од ње онај златни ковчежић који без потешкоћа носи поруку кроз време, из нараштаја у нараштај. Хомер јасно ставља до знања да су управо величина сукоба и трагичност последица, а не моћ и ауторитет краља Агамемнона или Ахилејево јунаштво и снага, оно што причу о ратовању за Илиј издваја од низа других. Он много пута дозвољава Ахилеју да ружно говори о Агамемнону, са презиром и ниподаштавањем, да га слика као вођу без ауторитета који не може да мотивише на прегалаштво све оно што је најбоље у његовој војсци („а само нитковима владаш!“). Међутим, део кривице сноси и Ахилеј као потенцијални вођа, као онај који вреба грешке владара да би заузео његово место, чија сујета 18

такође не води рачуна о последицама по опште добро. Зато Агамемнон каже: Ако су бози му дали да копљаник одличан буде, нису му зато дали увредљиве речи да збори. Хомер кроз уста „слаткореког“ старца Нестора каже да су Ахејци имали и боље јунаке. У покушају да их измири, да би их приволео да га послушају, Нестор говори: Ја сам саобраћо веће и са људима бољим некад него сте ви обојица, ал свагда ме штоваху они. Таквих не видех никад јунака, нит ћу их видет какви беху Пиритој и Дријант, народа пастир, Кенеј, Аксадиј, и онај боголики јунак Полифем, Тесеј, Егејев син, што бозима подобан беше. Они мед људма што ходе по земљи најјачи беху, најјачи беху и само се с најјачима бораху они, с планинским зверима оним, ал ове су пропале грдно. Дакле, без увијања се саопштава да Илијади није циљ да опева доживљаје највећих јунака, већ доживљаје оних јунака који изазивају највећи и најтрагичнији сукоб. У том светлу, ти већи јунаци и јесу били већи управо зато што нису изазивали такве трагедије, што су умели да своје спорове решавају мудро и да слушају старије од себе („Ипак су савете моје и беседе слушали они“), на корист војски и народа којима управљају. Догађаји који следе пошто је Ахилеј одлучио да више не учествује у боју, а богови га у томе подржали, сликају војску која више нема победничку снагу, коју је наједном захватио менталитет губитника и чији вођа покушава да јој вештачки улије вољу за ратовањем и победом. Те слике могу се схватити и као слике друштва које је захватила дубока криза руковођења и које је кренуло низа страну. Кад владар испољава такву бестидну себичност, онда и последњи међу Ахејцима, ружни и пакосни Терсит, може да га ниподаштава и да пласира своје деструктивне идеје о напуштању похода и повратку кући. Свестан тога, Агамемнон покушава да савлада силе деструкције које је сам изазвао. Смишља превару, удара на част и образ својих поданика тако што им кобајаги предлаже да прекину ратовање, а кад они то с радошћу прихвате и јурну ка својим бродовима, старешине 19

почну да их руже и прекоревају подсећајући их на част, на циљ рата, на жртве које су поднели, држећи им патриотске говоре као проверено средство за јачање заједништва и спремности за даља лична одрицања. Гледајући нагло створени хаос и неред у којем свако доноси одлуке за себе, свако командује самоме себи, мудри Одисеј (који полако почиње да избија у први план као антипод Ахилеју, као мудрост која мора да замени снагу, мудрост као оружје човеково која мора да се издигне до моћи и снаге као божанских категорија) покушава узгред да поврати Агамемнону углед, не због њега самог, већ због успостављања природног поретка ствари који би војсци повратио снагу: Нећемо овде сви Ахејци краљеви бити! Владање многих не ваља – нек један влада над војском, један нек буде краљ, коме Крона лукави синак жезло и законе даде, да по њима влада над људма. У невољи која их је снашла и други покушавају да буду од користи. Тако се мудри Нестор осећа прозваним да помогне својим саветима и предлаже Агамемнону: „Људе на братства подели, о војводо, и на племена, братство да братству и племе да племену помаже своме; ако поступиш тако, Ахејци се покоре теби, знаћеш који је вођа и који је пучанин рђав, који је добар, јер ће напосе они се борит.“ Очито је да Нестор предлаже давно превазиђену организацију војске као начин да се обезбеди послушност (како примећује и Милош Ђурић), што је типично за сва друштва у кризи кроз сва времена: увек се кад настану тешкоће излаз види у нечему што је некад било и што је остало упамћено као добро. Међутим, вођа који у најкритичнијем и најодсуднијем тренутку по себе и свој народ не уме све расположиве снаге свога народа да усмери ка заједничком циљу, неминовно мора да буде кажњен. Хомеровски човек је дубоко религиозан и сваку неминовност изражава вољом богова. Див шаље Агамемнону лажљив санак да „што брже за борбу косате спреми Ахејце, сада би широкостазни град освојити мого“, како би га намамио у битку која ће за њега бити тежак пораз. Неспособни владари увек имају велике и нереалне снове. Лажни и нереални снови владара увек доносе невоље, а оне су још веће ако и народ поверује у њих. Тако се сада сви напори ахејских старешина да Агамемнону поврате углед и војску натерају на послушност показују као погрешни. У неприродном поретку ствари 20

све иде у погрешном смеру. Што би у добро организованом, од бога благословеном друштву било на срећу и добро, овде је на несрећу и зло. Сви напади Ахејаца доносе пораз, несрећу и погибију, тугу и плач. Све што се догађа даље има такође свој дубљи, параболични смисао. Уместо да нападају, Ахејци се све чешће бране, уместо да наносе, они трпе губитке. Али како им опада снага и прети уништење, тако расте и дух отпора и пркоса, нараста им жеља за животом и коначном победом. Тај притисак жеље за преокретом пораза у победу не издржи најбољи Ахилејев друг Патрокло, измоли од Ахилеја одело и оружје и умеша се у борбу. Мислећи да је то Ахилеј кренуо у бој, Тројанци се поплаше и стану да беже, али Хектор открије превару и погуби Патрокла. Тек сада Ахилеј скаче и спрема се за бој, али не да помогне својој војсци, своме народу, већ да се освети за смрт пријатеља. Не иде у рат ради општег добра, већи због своје сујете. Тај његов лични рат не може донети Ахејцима никакав преокрет и никакво добро. Хомер слика један испразан двобој и велича Хекторову храброст да се одазове на мегдан већем јунаку иако зна да ће погинути, али све то за исход рата, за оно главно што опева Илијада, нема никаквог значаја. Ахејци су већ толико слаби да и без свог јунака Хектора Тројанци могу да пружају бескрајан отпор. Какав онда значај има овај дирљиви део Илијаде који садржи неке од најупечатљивијих сцена у читавом епу? Хомер слика улудо трошење снаге, уништавање саме супстанце, оног најбољег и најдрагоценијег што две војске имају, у једном рђавом поретку који је вођа Агамемнон скројио тако да води у суноврат. Никаква борба, никакви јунаци, никакви подвизи више не могу да спасу Ахејце пораза и губитка части и угледа, већ једино могу да их повуку у дубљи понор. Једина им је утеха, ако им то утеха може бити, да са собом повуку у понор и још понеког. Тако, са том страшном поруком, са тугом и чемером на обе стране, у обе војске, мора и да се заврши овај спев. Доказ да је то његова дефинитивна порука јесте што дагађаји нису стали на месту на којем је стала прича. Илијада се завршила управо у тренутку када је читаоцу саопштила последњи чин страдања изазван неразумним понашањем једног вође. Што следује после тога, део је друге приче, са другачијом поруком, приче о мудром вођи, о мудрости која вреди више од снаге. Догађаји, саопштени касније и узгред, текли су овако: мудри Одисеј смислио је лукавство да се Ахејци направе као да дижу руке 21

од опсаде и крећу назад у домовину. За успомену на десетогодишње ратовање, на неуспелу опсаду Троје, оставе Тројанцима на дар огромног дрвеног коња у чију пространу утробу кришом, ноћу, сакрију десет храбрих ратника. Тројанци се преваре те приме дар и увуку га у град. Ахејци се по ноћи врате са својим лађама, а њихови ратници изађу из утробе коња и отворе градске капије, те тако Ахејци заузму Троју. Тако Хомер као стиснутих усана и преко воље, као упола гласа, прича како је мудрост морала да спасава једну пропалу војну, да измишља лукавства, да се служи поквареним средствима, да примењује невитешке поступке које је срамота и у песму стављати, да ризикује вечну љагу која ће пратити народ („Не веруј Данајцима ни кад дарове носе“). Све ово је морало да се догоди само зато што мудрости није било у онога у кога је требало да је буде и у тренутку када је требало да је буде. Сликајући ту накнадну мудрост, Хомер нас уводи у причу о мудром вођи Одисеју. Што није успела Ахилејева снага, успела је Одисејева мудрост, али на начин који неодољиво подсећа на нашу народну песму „Краљевић Марко и Муса Кесеџија“ у којој Марко побеђује захваљујући лукавству а потом узвикује: „Ајме мени до бога милога, ђе погубих бољега од себе.“ Истичући снагу мудрости, Хомер најављује свој спев о узор-вођи. Пошто је у Илијади опевао вођу какав не треба да буде, у Одисеји је опевао вођу какав би морао да буде.

ОДИСЕЈ – ИДЕАЛ ЉУДСКОГ ВОЂЕ

Да је спев Одисеја написан са жељом да се читаоцу саопшти снажна порука, види се већ из саме композиције: Одисеја се састоји из два оштро подељена дела. Први описује лутање, други повратак. Први је сав у митологији, други у реалности. Очигледно је да је у првом делу Хомер пробрао највеће митолошке двоумице и ставио Одисеја у позицију да их решава како би читаоцу показао његову мудрост. Може бити да су неке од тих описаних двоумица већ имале готова решења која су пронашли неки други митски јунаци, па су она приписана Одисеју, а може бити да су од самог почетка мудра решења 22

везивана управо за Одисеја. Логично је претпоставити да је све то накнадно приписано Одисеју управо стога што је он одабран као идеал вође и што је требало за његово име везати целокупну мудрост једне прастаре и дуготрајне цивилизације. Из певања у певање, из слике у слику, ређају се сцене страдања и неисказивих опасности из којих Одисеј успева да се извуче једино захваљујући својој необичној мудрости. Занимљиво је да у овом делу Одисеј не побеђује, већ се извлачи и спасава. Хомерски човек зна меру: мудрост није сила којом се може победити стихија, већ средство које је бог дао човеку и које му може послужити да сачува главу, да опстане и траје. Одисеј ће почети да побеђује тек кад се врати на Итаку, кад дође у свет реалности и сукоби се са људима. Тада ће његова мудрост, уз снагу и храброст које већ има, постати онај језичак на ваги који претеже и доноси победу. Митске доживљаје Одисеја, које он сам приповеда на двору краља Алкиноја, одликује нека врста „апсолутне“ мудрости која сваки доживљај претвара у подвиг. Задата опасност која треба да се победи, увек, по правилу, у почетку нема никакву пукотину, не даје никоме никакву, ни најмању могућност. Али кад се Одисеј сукоби са њом, онда његова лукавост, снага, храброст, издржљивост, стрпљење, упорност или нека друга врлина готово ни из чега створе прилику, укажу на дотле непримећену стазицу која води према светлу. Он размишља о тој могућности и доноси одлуку која се потом потврђује као једина могућа и постаје мера и образац понашања за дату ситуацију. Такав је случај са Сцилом и Харибдом кад Одисеј од два зла бира мање и жртвујући неколико морнара спасава брод и осталу посаду. У том случају долази до изражаја Одисејева мудрост, разум и храброст. У случају са Киклопом долази до изражаја лукавост. Опасност за Одисеја нису само силе уништења и чудовишта, већ и – искушења. Чаробница Кирка, богиња Калипса, ћерка феачког краља Алкиноја, Наусикаја – све су то лепе жене које чине све што могу да задрже за себе луталицу Одисеја. И шта овим искушењима супротставља мудри Одисеј? Своју чежњу за отаџбином и породицом. Његова родна Итака, верна жена Пенелопа и син јединац Телемах, дају му снагу да се одупре и највећим искушењима. Његова чежња за домом и отаџбином је толика да скреће на себе чак и пажњу богова који одлуче на крају да му помогну и после седам година заточеништва код богиње Калипсе – која му узалуд нуди вечиту младост у замену за његову драгу Итаку и породицу – наређују богињи да му изгради чамац и испрати га на пут у домовину. Хомер 23

овде, на овај начин, не ствара образац врлине већ га уочава и велича, указује на чињеницу да су породица и отаџбина два стожера човековог битисања, два вечна стуба на којима почива људска цивилизација. Дакле, Хомер ствара обрасце, али и преписује готове ако сматра да су од значаја, шаљући их књигом, а то значи уклесане у снажне и биране речи, као завет и поруку будућим нараштајима. Најбољи пример крајње мудрости и довитљивости за које је способна људска памет дат је у Одисејевом доживљају са Сиренама. Знајући из прича других морнара да је опасно чути песму Сирена јер оне певају тако лепо да човек од те песме изгуби разум, прекида путовање и остаје до скончања да слуша заносну песму тих створења, Одисеј одлучи да чује ту песму, али и да се спаси од жеље да остане и да је слуша заувек. Размишљао је о томе и најзад смислио начин да оствари наизглед немогуће, да има и јаре и паре, да чује песму а опет настави путовање. Пошто се брод приближио острву Сирена, Одисеј нареди морнарима да воском запуше уши а њега да чврсто вежу за јарбол и не одвезују ма шта говорио и чинио све док се не удаље од тог места. Морнари га послушају и догоди се све онако како је Одисеј замислио: морнари су уживали слободу кретања, али нису имали и слободу да чују песму, а он је имао слободу да чује песму, али је био везан. Ова слика која и данас тако живо стоји пред нашим очима, слика слободе и неслободе у исто време, моћи и немоћи, као резултат мудро смишљеног и унапред договореног ограничења да би се остварило нешто што изгледа немогуће, постала је метафора свих људских напора, крајњи домет људског ума у напору да уреди своје друштвене односе. Други, реалистични део Одисеје, који је права ризница сазнања о животу властеле и обичног света Хомеровог херојског времена, велича Одисејеве подвиге по повратку на Итаку. Пада одмах у очи да у веома исцрпном почетку, од првог до четвртог певања, спев слави свога јунака у његовом одсуству. На који начин Хомер то чини? Описује како упорни просци, све сами никоговићи и расипници, арче Одисејеву имовину, замерају се свима, кваре хармонију односа и устаљен ред и поредак живота на Итаци сурово се борећи скупа а такође и између себе око тога ко ће се оженити Пенелопом и тако заузети место Одисеја, вође Итаке. Пенелопа, међутим, упорно, двадесет пуних година верно чека не губећи наду да ће се Одисеј вратити и смишља лукавства да одбије просце. За то време Телемах је 24

порастао, сазрео, разумео шта се око њега догађа и започео да тражи свога оца. Сазива најпре скупштину Итачана да најодговорније људе упозна са оним што се догађа на двору њиховог првог човека и да сам добије неки користан савет од мудрих старешина. Потом креће у Пил старцу Нестору и у Лакедемон краљу Менелају да их пита знају ли нешто о његовом оцу пошто су се недавно вратили из Троје. На који то начин Хомер, овако изнетим чињеницама, слави Одисеја? Опште узев, Пенелопа је ушла у светску културну баштину као симбол верности жене, а Телемахово трагање за оцем, на подстицај модерне психоанализе – Јунга, Фројда и осталих – сведено на личне фрустрације, сазревање детета и борбу за сопствени идентитет кроз идентификацију са оцем, односно узором, освојило је литературу. Оваква буквална читања Хомера, у складу са савременим тумачењем психологије јединке, далеко су од епског и херојског миљеа Хомеровог доба. Пенелопина верност, чекање мужа пуних двадесет година, чудо је невиђено и у Хомерово као и у данашње време. Тако нешто нико није очекивао, а најмање просци који су се стуштили чим су чули да се Одисеј није вратио са осталима. Одговор на питање зашто то она чини саопштава у исто време и Хомерову поруку. Само изузетан муж и изузетан отац заслужује такав изузетан подвиг. Али Одисеј није само муж и отац, већ и вођа народа, краљ Итаке, а Пенелопа није само супруга, већ и краљица. Одисеј је и изузетан вођа свог народа и то је разлог више за краљицу да удајом за неког од бестидних и простих просаца не унесрећи не само себе већ и свој народ. Зашто међу просцима тако дивне жене нема ама баш ниједног вредног поштовања, већ су сви одреда оличење самог зла? Зато што помоћу њих Хомер слика силе деструкције и хаоса које руше ред и хармонију друштва у одсуству вође који ред и хармонију заводи, брани и одржава. Зашто Телемах који је већ сазрео, дорастао за краљевски трон, коме сама богиња Атена каже: „Не детињи више, то и не приличи теби, јер више нејачак ниси“, не користи своју прилику да постане краљ, већ упорно тражи краља, свога оца? Зашто Телемах не поступа као Ахилеј који такође сазива скупштину, али из сасвим других разлога – да би ружио Агамемнона, да би га оптужио за неспособност, да би у неку руку понудио себе за новог вођу, а пошто то није могуће, да би се заклео да му више неће служити? Зато што је Агамемнон пример рђавог, а Одисеј пример доброг вође. Телемах као будући краљ осећа се одговорним да у тренутку велике опасности по Итаку сазове скупштину, баш као и Ахилеј који се као први јунак 25

осећа одговорним да сазове скупштину у тренутку кад неправда прети да ослаби војску. Али Ахилеј окончава своју скупштину тако што одлази у опструкцију и моли богове да га у томе подрже, а Телемах да тражи свога оца и вођу. Чекање Пенелопе и трагање Телемаха за оцем, кога није ни упамтио, у приликама кад се за престо боре и они којима он не припада, свим часним и нечасним средствима, као што то чине просци, кад се и богови међусобно туку да збаце свога оца и домогну се врховног заповедништва, може значити само једно – похвалу мудром вођи који је својој земљи оставио чврсте законе, ред, хармонију и дубоко усађене врлине који се с тешком муком могу нарушити чак и у његовом дугом одсуству, чак и са сазнањем да њега више нема, да је отишао заувек. Насупрот томе стоје оне вође којима се царство руши на њихове очи (разним врстама опструкције) и пропадне сасвим у хаосу и нереду, расипништву и неморалу сваке врсте, у тренутку кад нестане и њих. У опису Одисејевог повратка на Итаку, у игри препознавања, давања знакова и натукница о сопственом повратку и присуству, у припреми начина да се ликвидирају просци, чекању правог тренутка, стварању психолошке надмоћи, препознаје се образац илегалне борбе, понашања неког познатог, харизматичног вође у сопственој земљи која је окупирана или којом господаре снаге деструкције које шире незадовољство и јачају жељу народа за бунтом и отпором. Слични примери опрезности главног јунака после дуготрајног избивања могу се наћи у усменом стваралаштву готово свих народа света. Али сам крај, подвиг који изводи Одисеј, његов самостални обрачун са просцима уз помоћ његовог лука који нико други није у стању да натегне – дакле, приписивање митске снаге Одисеју у самој завршници приче, садржи такође метафоричну поруку. До тог тренутка Одисеј је дошао својом мудрошћу. Он је режирао и предвиђао тај тренутак. Водио је игру као шаховску партију, држао стално све конце у својим рукама, предвидео ток догађања и понашања свих учесника и тако изнудио тај тренутак своје надмоћи и своје победе. Мудрост, дакле, поручује Хомер, јесте средство којим се може стећи и митска снага коју поседују само хероји и богови. (Прича о Одисејевом луку подсећа на бајку о јунаку који је забо нож или мач у зид или камен и отуда може да га извади једино он сам, кад се врати из далека, да победи неко зло. Али прича о луку део је једног посве реалистичког приповедања, и зато поставља многа питања која траже одговор. Да би затегао лук, Одисеј мора да буде напросто јак, јачи од просаца. А зна се да Одисеј није био јунак особите снаге, већ једино 26

лукав и мудар. И како онда да међу 40 просаца нема ниједног у снази дораслог Одисеју, па се та њихова немоћ ставља у само драмско чвориште Одисејеве победе? Нико од тих младих људи није у стању да натегне лук, а онда долази један старац, луталица, који тражи да се и он опроба. Уз смех и поругу они му дају лук у руке, али тада се догађа чудо: старац не само да натегне лук, већ почне да избацује стреле таквом брзином да побије све просце пре него што они успеју да се докопају свога оружја. Да ли је одговор у њиховом пијанству и неприпремљености на тако шта, или у томе што је лукави Одисеј свој лук тако удесио да у туђим рукама буде неупотребљив, а у његовим опасно оружје? Сигурност са којом Одисеј припрема и очекује тај тренутак говори о овом другом. Тако нам Хомер, и причом о Одисејевом луку, доказује надмоћ разума који је, поред осталог, у стању да смисли боље и убојитије оружје!) Хомер узима као божанску и непроменљиву истину то да разумни људи не бивају без вође, јер разумни људи теже реду, организацији, јачању своје снаге, ширењу свога утицаја и моћи, а само вођа је гарант те организације и реда („Један је краљ, не могу сви Ахејци краљеви бити“). Такође узима као божанску и неизменљиву истину да је сила и моћ, утицај који неки појединац има у људској заједници у којој живи, оно што одређује вођу. Но, сила и моћ коју неки људи у неком тренутку добију и домогну се власти нису никакав гарант њихове мудрости и способности да руководе народом на опште добро. Од саме личности, од њеног карактера зависи да ли ће умети на најбољи начин да искористи моћ коју су јој богови дали. А личност, њене карактерне особине, то је нешто на шта људи могу и морају да утичу. Илијада није само спев о лошем вођи Агамемнону, већ и опис отпора његовом лошем понашању, слика очајничке борбе Ахејаца да упркос свим последицама његовог лошег руковођења остваре свој часни циљ ради којег су кренули у освајање Троје, борбе која ће после тешких патњи и невоља донети неку танушну, јадну, спорну, назови победу у рату који им је обећавао лак и сигуран тријумф. Одисеја пак говори о једној очајнички тешкој победи, али величанственој, славној, божанској, јер ју је извојевао мудар појединац у сукобу са силама које му нису давале никакву шансу. Више но речито Хомер тражи да све вође народа буду Одисеји. Људи, додуше, не бирају своје вође, али зато утичу на њих, поручује Хомер. Одисеј је насликан да би се они који владају угледали на њега, али да би и народи имали пред очима прототип вође какав им је потребан,

да би могли са њим да упоређују свога актуелног владара и да знају шта да траже и очекују од њега. Хришћанска цивилизација је потпуно пренебрегла нужност да човек буде мудар, Одисеју је прихватила само као еп о лутању и патњи, а догму уздигла на ниво божанске воље и правде. Цинично је зажмурила над тим надљудским напором хомерске цивилизације да нам у Одисеји наслика мудрост која једног човека уздиже до божанства. Без обзира на то да ли су и колико Илијада и Одисеја својим порукама утицале на људски род и његове вође, истине које су у њима изречене развој цивилизације не само да није оспорио, већ се оне потврђују до дана данашњег.

БОГОВИ И ЉУДИ

У време кад су откривали вредности Хомерових спевова стари Грци имали су веома продубљен однос према боговима. Касније религије, никле на тлу Медитерана, што се мистицизма тиче, нису морале ништа да додају. Грчка цивилизација већ је била испробала разне облике друштвеног организовања, већ је била доживела такве поразе и падове, таква тешка разочарања у моћ и домет човека, у његов разум и способност да чини добро на земљи, да се само од богова очекивало да донесу ред и правду. У томе се ишло тако далеко да су писци трагедија уводили у своје комаде вољу богова као аутоматизам који се појављује да разреши нерешиве заплете и компликације људских односа. Хомеров однос према боговима њима је изгледао веома примитиван, нереалан и немогућ. Хомерова космогонија за старе Грке била је блажено незнање простог и примитивног човека који још није у стању да проникне у тако удаљене духовне просторе какви су однос богова и људи. С друге стране, Хомер је хваљен због своје чудесне моћи опажања. Сви су се слагали у томе да Хомер ствара оком, мисли оком, закључује оком. Свака његова реч представља запис неке истине до које се дошло на основу бескрајно дугог, прецизног и 28

свестраног посматрања ствари, појава и људи. Закључци изведени на основу таквог уметничког поступка напросто су необориви и то је главна вредност Хомерових дела. Ако је тако, зашто би све било дубоко истинито и тачно, а једино закључци о боговима погрешни? Бескрајно спор ритам промена, обнављање истих односа и ситуација током миленијума, омогућило је хомерском човеку да проникне у законитости земаљског живота, у срж и суштину земаљског бивствовања. Његова посматрачка способност још увек није била замагљена великим и неразумљивим потезима различитих људских заједница, његов ум није био збуњен несхватљивим поступцима диктираним из непознатих и удаљених центара људске моћи. Живот се одвијао у релативном миру родовских и племенских заједница, људски поступци били су знани и предвидиви у свакој ситуацији. И кад је долазило до великих међусобних сукоба, ратова и затирања, опет су се знали разлози и узроци, могао се предвидети ток, сагледати последице. Хомерски човек гледа широм отворених очију, памти и размишља, резимира и преноси своје искуство из генерације у генерацију током много хиљада година. Тако хомерски човек долази до дефинитивног закључка, који преко Илијаде и Одисеје жели да остави у аманет будућим генерацијма, да је човек на земљи препуштен самоме себи, да је сва судбина у њему самоме, односно у његовим вођама. Иако дубоко религиозан, хомерски човек јасно види да су богови дали човеку да разуме добро и зло, лепо и ружно, анђеоско и ђаволско, али да се нимало не труде да га присиле да чини добро, лепо и племенито. Они се чак не труде ни да му буду пример у добром понашању. Напротив. Пошто су они бесмртни, рђаве последице које долазе иза рђавих поступака не погађају их ни близу онолико колико људе и они себи дозвољавају веома комотан и раскалашан живот, мешајући добро и зло на основу тренутног расположења и непредвидивих хирова. А последице трпе и они, само, за разлику од људи, никада трагичне. Хера је много пута бивена, Хермеса је отац бацио с висине тако да је остао заувек ћопав итд. На тај начин они човека подучавају, али га не присиљавају. Ако жели, може и човек да се понаша неодговорно као бог, али последице по њега у том случају могу бити трагичне. Богови, шта више, често искушавају човека и наводе га да чини разне неподопштине које су само боговима дозвољене, а онда га пуштају да пати, да испашта и окајава своје грехе. Тако му они јачају разум и вољу, кале га кроз патњу да схвати да је човек превише слаб и кратковечан да би себи 29

допуштао да се понаша као бог, присиљавају га да разуме да су доброта, племенитост, разумевање другога, препознавање заједничких циљева и борба за њих, његов лични интерес и његов задатак на земљи. Богови, на пример, наводе Хелену на грех, али она ни једног тренутка не криви њих за своје понашање, већ куне саму себе, свесна да је морала да има снагу и вољу да се одупре искушењу и тако спаси себе и свој род од многих патњи. Али најчешће су богови, уствари, према човеку равнодушни. Они живе свој весели олимпски живот и немају времена да се баве људима и њиховим малим патњама. Тек кад им људи принесу жртву и стану да их моле, кад им се директно обрате на обредом предвиђен начин, као што то чини потчињени своме старешини, они сврате на њега пажњу и реше да му помогну или не помогну, зависно од тога какав однос имају према њему лично и да ли су у стању да то учине због других богова који би могли да се томе супротставе. Тако Аполон помаже своме свештенику Хрису тек кад му овај упути молбу, Тетида своме сину Ахилеју тек кад овај „пружајућ руке много овако мољаше мајку“ итд. Све ово дошло је као резултат вишемиленијумског посматрања и тачног расуђивања. Зашто се онда изражава сумња у истинитост тих закључака и зашто се они приписују примитивном гледању на бога хомерског човека? Откуд баш закључци о немоћи бога да мења судбину човека да буду толико погрешни, ако су сви други толико савршени да се сматрају мером људске истине? Пре ће бити да су и ови закључци тачни као и сви други и да је њима хомерски човек потврдио библијску истину да је бог најурио човека из раја оног тренутка кад је овај окусио јабуку сазнања. Однос богова и људи код Хомера недвосмислено потврђује ову истину. Дајући човеку разум да разликује шта је за њега добро а шта зло, бог га је пустио да сам пронађе свој пут, кроз грешке, кроз патњу и страдање, кроз лагано отрежњење од божанске охолости којом је био опијен у своје давно, херојско или рајско време. А како „нема одиста ништа кукавније него је човек од свих бића што дишу на земљи, што гмижу по њој“, како је том кукавном створу да би опстао потребан вођа, јер је то божански поредак ствари који човек не може да измени, Хомер је вођи посветио своја два чудесна спева. Смисао оба спева, од првог до задњег стиха, јесте да је народ без вође осуђен на пропаст, разједан различитим, егоистичним тежњама појединаца, снагом нереда, анархије и хаоса. Хомер више него јасно ставља до знања да је само вођа гарант реда и хармоније која уједињује и јача снагу народа. Снага вође произлази из снаге народа 30

којим руководи, али снага вође која се састоји у способности да у свему даје најбољи пример и да тако подстиче врлине, даје снагу народу. Та узајамност, та хармонија између народа и његовог вође услов је опстанка и напретка сваког народа, али она се, на жалост, постиже и тешко и ретко. И зато Хомер поручује: уколико је тај циљ тежи, утолико више треба запињати да се оствари, уколико је ређи, утолико га упорније треба тражити. Тешка разочарања чекала су човека на том путу. Посустао и сатрвен, бацивши самога себе у прах и ништавило, човек је затражио милост од бога, да га спаси патњи и искушења. Створио је сада новог бога, према мери своје недосегнуте жеље, свемоћнога, милостивог и праведног, и завапио да му додели као милостињу оно што он није у стању сам да створи – доброту, правду и истину. Хомер је, међутим, видео боље и даље. Потцењена мудрост његових миленијума показаће се као непревазиђена и узорита. Потврдиће је цела историја цивилизације. Све вапаје, које су поколења и поколења у тешким мукама и патњама упућивала богу, чуће једино човек, услишиће једино човек. Његов разум, божански дар, остаће једино средство, једина његова снага којом ће бити у стању, покренут патњама и вапајима немоћних, да ствара нове друштвене односе у којима ће бити могуће досегнути божанску правду и истину које човека спасавају сувишних патњи у његовом тегобном и кратком животу на земљи. Разум је стао између бога и људи и све што су људи тражили од бога могло је да се оствари једино путем разума и све што је бог чинио људима, чинио је путем разума. Зато су доброта и правда увек изгледале људима безнадно далеке, споре и недостижне. У малим размерама, усамљено и појединачно, оне су се могле остваривати свакодневно, али у великим размерама, она велика, глобална, свеобухватна, божанска правда, која свакоме удељује по заслузи, остваривала се споро, ретко, недоследно и непотпуно, како је и разуму народа требало времена и досезало моћи. Понекад су векови били потребни да се направи само мали помак у остварењу небеске правде на земљи.

ДРЖАВА НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ

У брзом развоју хеленског друштва које је уследило после Хомера, разбијању родовског и племенског поретка и стварању нових облика људских заједница заснованих на освајачким ратовима, отимању, пљачки, геноциду и поробљавању, било је више патњи, страдања, лутања и недоумица него радости, уживања, реда и хармоније. Стварање нових држава-градова, па њихових савеза, удруживање ради освајања и ратова, били су пут у непознато са много ризика, путовање које је тражило више разума и мудрости, вође дорасле новим искушењима. Брод се борио с побеснелим таласима на дебелом мору, пролазио поред Сциле и Харибде и других замки и опасности, а није увек било Одисеја да њиме управља. Агамемнони су се множили више него што се могло издржати. Власт је ударала у главу, мутила разум, заслепљивала поглед, рађала нереалне амбиције, водила у несрећу и пропаст. Хелени са својим мудрим наслеђем схватали су опасност боље но ико други. Видели су да невоља увек долази од необузданог и неразумног вође и настојали су да тај проблем реше на сваки начин који су могли да смисле. Вођа је увек долазио са силом и успостављао поредак који је најмање могао да науди његовој сили, затварао је око себе чаробни круг, убадао нож у зид који је једино он могао да ишчупа. Сваки нови владар изводио је за себе божанско порекло и чињеницу да народ мора да има вођу претварао у присилу да има њега за вођу. Хелени су му умањивали моћ, покушавали да утичу на његове одлуке, да успоставе контролу над силом којом вођа располаже и која би могла бити погубна по народ, јавном критиком, јавним мњењем, савезима са непријатељем, већима мудраца. Кад ништа није помагало, правили су пучеве и доводили нове вође. Да би ограничили моћ једног, доводили су више вођа, правили олигархије, у нади да ће један другог спутавати у лошем и храбрити у добром. Али они су се гложили између себе све док један не би испливао на површину и постао свемоћан. Формирали су народне скупштине које су могле да бирају и свргавају вође, али вође су биле ефикасније од скупштина. Док су скупштине гинуле у несагласју, земља је пропадала и народ је тражио од вођа да делају по своме, давао им моћ коју им је скупштина хтела да одузме. Све се вртело у круг, боље рећи некаквом спиралом која је ишла надоле и нагоре. Хелени су јасно видели да не само напредак, већ и голи опстанак зависи од добро организоване државе у којој влада ред и поредак, у 32

којој свако ради посао који му је поверен, као што делови једног живог организма врше своју функцију и чине савршену целину, али никако нису успевали да створе такву државу. Питање свих питања заокупљало је све хеленске умове, сви су настојали да допринесу, да дају неки задовољавајући одговор. И један од највећих хеленских и светских умова, Платон, посветио је део свога живота одговору на то питање и оставио нам у наслеђе спис Држава. Ми данас гледамо са дивљењем ту Платонову грађевину, као што гледамо Партенон на брду изнад Атине. Та држава има све што једна држава треба да има, али ми знамо да она никад и нигде није остварена, да у томе није успео ни Платон ни они који су то хтели после њега, и нужно је видимо као надреалну, виртуелну, вештачку. Она се диже високо и обитава ни на небу ни на земљи, чудо људског ума и људске запитаности, величанствен споменик човекове жеље да пречицом стигне до тешког циља. Зашто идеално замишљена Платонова држава није могла бити остварена? Платон је јасно видео да је вођа оно основно од чега зависи једна држава. Видео је да свако зло долази отуда што је устројство света такво да народ мора да слуша своје вође и што вође то виде и знају и злоупотребљавају свој повлашћен положај. Видео је да им недостаје мудрости и других врлина, а претиче себичности, осионости, грамзивости и других мана и да зато користе своју моћ да народ служи њима, уместо они народу, па се тако изроди опструкција која цео народ одведе у летаргију и неделање и слаби га све док га неки други, који тог тренутка има бољег вођу, или јачи мотив да се бори, не покори и не уништи. Све је то Платон добро видео и разумео али, разуме се, није могао, на том степену људског развоја, тај проблем успешно да реши. Он је пошао од онога што постоји, што је реално и употребљиво и што би, ако је разума, могло да послужи. Тако је више од две хиљаде година касније поступио и Светозар Марковић мучећи се да осмисли српску државу кад је предлагао да се укине државна бирократија а сељачка задружна домаћинства прерасту у основне организационе ћелије друштва. Платон је, дакле, пошао од кастинских подела које су тада биле реалност и предложио да се разумним напором учини само то да свако ради свој посао, односно оно што најбоље уме да ради, и да се тај нови договор, та нова расподела послова, у складу са потребама државе, учврсти јаким и вечним законима. Платону није ни пало на памет да ради на ограничавању моћи владара оснивањем и јачањем разних 33

институција које би биле недодирљиве за владарско жезло. Тадашње институције које чине слободни људи слободном вољом нису биле она снага на којој почива држава. Напротив, биле су само чудни, лахорасти пратиоци живота, као жуто јесење лишће које ветрови моћи скидају с дрвећа, чак и без свести о томе шта се збива и да ли се нешто збива. Ми видимо да чак и у данашње време, хиљаде година после Платона, институције којима је задатак да буду слободне лако падају под утицај силе и моћи, постају подјармљене и делују бедно и улизички, на очај народа којем би морале да служе. Пошто тај пут још није могао да назре у тами времена чак ни његов генијални ум, Платон је кренуо другим путем. Како се оно што недостаје вођама у изобиљу налази код учених људи, мудраца и филозофа, Платон је сматрао за природно да се држава повери њима на управљање. Уместо да се моћни учине мудрим, Платон је тражио да се мудри учине моћним. Задивљује та његова вера у разум која ће вековима бити покретачка снага за многе хвале вредне покушаје да се овај проблем реши. Али често је резултат тих покушаја био само горко иронична алузија разочараних да „филозофи не управљају светом“. Та ствар коју би разум могао ласно да реши, како је веровао Платон и како је изгледало, била је управо оно што целу замисао чини надреалном. Најпре, моћни владају управо зато што су моћни и њима се власт може узети само уз помоћ веће моћи него што је њихова. Они неће предати власт некоме ко је разуман само зато што је он разуман, него ако се разум учини већом моћи него што је њихова моћ, моћ која произлази из владарског положаја. Ако би разум био јачи од жезла, онда би и владар тежио да буде разуман. И обрнуто: док је жезло јаче од разума, и мудрац ће, добије ли моћ, пасти у искушење да одбаци разум. Оптерећен кастинским поделама, Платон је мудрима одредио дужност да увек буду мудри, храбрима да увек буду храбри, раднима да увек буду радни. Све је у тој Платоновој држави заустављено у покрету као на фотографији. Зато је све и реално и надреално у исто време. Платон је и сам примећивао да је пронађена хармонија натегнута, да су могуће тензије, попуштања и пуцања, па је, не препуштајући ипак све дубокој вери у вечност кастинских подела, тражио да се његов поредак подржава строгим васпитањем. Читати и приказивати херојска дела, рекао је, али не и трагедије у којима се сликају рђави поступци, да се људи не идентификују са њима и не искваре. Аристотел, после, није порицао идеал државе, него се упињао да одбрани песнике и трагичаре да не буду прогнани из ње. Доказивао је 34

постојање катарзе, чудесног тренутка кад се мисао уметничког дела, са којом се људи идентификују, која у њима ствара уметнички доживљај, појављује очишћена од уметничких зала, заробљава људски ум и покреће га, баш преко тих приказаних зала, служећи се њима као подстицајем, на племенита и хумана дела којима и Платон тежи. И Платонове заблуде имале су божанску промисао јер су покретале људски ум на напор и подвиг, на откривање нових простора на свом божанском путу који му је одређен.

Део други

ДЕТИЊИ УЗЛЕТ РАЗУМА

ПРЕПОТЕНЦИЈА МАЛОГ ЋИФТЕ

Стари свет је, уопште узев, постојање вође сматрао за природно стање људског друштва и сасвим правилно је схватао да судбина људских заједница зависи од њихове способности, врлине и карактера. Отуда и природна тежња сваке скупине људи да свога вођу представља у што бољем светлу. То је свакако било од значаја у сталним сукобима који су пратили људске заједнице. Значај вође правилно су тумачиле не само скупине људи, већ и саме вође које су настојале да своје порекло изведу директно од бога и да стално демонстрирају изузетну моћ, да шире о себи фаму о снази, мудрости и врлини. Оцена сваког вође, међутим, није зависила од напора његових поданика да га замишљају бољим него што јесте, нити од његових лажних подвига које су телали разглашавали по народу, већ од стварног учинка његовог владања, од умећа да организује народ на најбољи начин и подстакне све његове креативне и продуктивне снаге. Често се способност вођа у старом свету сводила на способност за ратовање, на умеће да се воде освајачки ратови и побеђује, да се у земљу не само доносе туђа, опљачкана материјална добра, већ и да се нове земље стављају у вазални положај и на тај начин обезбеђују сигурни приходи и робови од којих зависи опстанак и развој заједнице. Отуда су најбоље војсковође које се истакну у ратовима и стекну поверење војске често успевале да се домогну и власти кад се са војском, као организованом силом, врате са бојишта. Отуда сви диктатори света, до дана данашњег, настоје да имају под личном контролом јаку и добро обучену војску и полицију. Ратовима се шири територија, увећава царство, покоравају и држе у потчињености бројни народи. Кад тај процес, у датом тренутку, стигне до свог краја, кад више нема богатих земаља које нису у стању да се одбране, а вођа-ратник нема других врлина осим освајачких, у царству настају бројни проблеми које диктатор по правилу решава тако што војну силу окреће на сопствени народ. Уместо да ратом увећава народно благостање, он ратује да очува своје богатство. На тај начин пропала су готово сва царства старе цивилизације: египатско, хеленско, римско, касније отоманско и хабзбуршко. Моћ која је некога доводила на власт, била је и његова слабост која је на крају затирала и 38

њега и његова дела. Само мали број вођа имао је врлине које су им омогућавале да организују народ у мирнодопским условима и омогуће му да живи од сопственог рада. Како било да било, народ је увек настојао да процењује своје вође и да о њима остави веродостојно сведочанство. Исписивао је њихову историју у којој се садржала и његова сопствена историја. Тумачио је њихове поступке у складу са последицама које су наступале теком времена, кориговао своје мишљење, често жалио због преране хвале или преране осуде, ишао због тога у претеривање па заборављао све што је раније било добро или лоше. Али без обзира какав је суд доносио народ, једно је увек било без дилеме и поговора: да је његова судбина зависила искључиво од вође. Мисао да вође не утичу пресудно на судбину народа и цивилизације, да су они само производ одређених снага које су историјска нужност, које се јављају саме по себи као последица законитости развоја људског друштва, јавља се тек у новије време, кад грађанска класа, такозвани „трећи сталеж“, неприкосновено и заувек овладава политичком сценом. Та мисао плод је препотенције малог ћифте. Ако бацимо само мали, узгредан и летимичан поглед на развој трећег сталежа, видећемо да та мисао проистиче из њега сасвим природно, као вода из кладенца, јер се он од самих почетака људског друштва отимао, развијао и настао упркос вођама, насупрот њиховој вољи, као жилава, витална и неуништива снага народа. Природно је за снагу коју не признаје вођа да не признаје снагу вође. Природно је да човек који живи од сопственог рада, од сопственог знања и умења, од својих прстију и свога зноја, служећи свакога и подједнако омаловажаван од свакога, не види и не препознаје заслуге силника за сопствени опстанак.Из таме прошлости трећи сталеж је испливао у целости, збијених редова. Моћ елитизма сламао је популизмом, стварао своју идеологију и дубоко веровао у њу. Сваки елитизам па и елитизам вође изгледао му је као срамна подвала. Да би буржуј успео у ранијим временима, он је морао да се одрекне свога сталежа, да подмићивањем, орођавањем, куповањем титула или каквим ретким заслугама пређе у виши сталеж. На тај начин носио је собом срамни пртљаг превратника. У вишем сталежу којем није припадао лепили су му етикете простака, скоројевића, у комедијама је исмеван као бескрупулозни грамзивац. Сада је био свој на своме, држао се свога сталежа и поносио њиме, био је потпуно уверен да њему припада будућност. Још у далекој прошлости грађанин је својим самострелима 39

помрачивао славу витезова у многим биткама, а проналаском барута дефинитивно је племиће скинуо са пиједестала ратника, бранилаца и заштитника. Проналаском штампарије, умножавањем и ширењем књига, новина, публикација, трећи сталеж је племству и свештенству преотео и науку и технологију. Држао је у својим рукама занатство, мануфактуре, индустрију, банкарство, трговину, а тиме и пољопривреду. Био је највећа снага земље у рату и миру. Њему је сад, по божанским законима, следовало да изнедри вође народа, али он још није размишљао о вођама него о својој целовитости, вође које је још увек давао сталеж чија је моћ давно била нестала он је сматрао за остатак примитивне и насилничке прошлости који се мора докинути као свако незнање и свака заблуда. Трећи сталеж је бацао поглед уназад на свој мучни пут успеха, резимирао сопствено искуство и видео да је елита са својим вођама на челу опака и ретроградна снага која кочи развој цивилизације. Сада кад је грађанин имао више него што је елита у прошлости могла и да сања, кад је имао лепе градове, друмове, мостове, палате, станове, фабрике, носио мирисно рубље и лепа одела, возио се железницом и паробродом, читао књиге и новине, посматрао звездане и морске дубине, освајао нова пространства на земљи и ширио свој поглед на живот, моћ и утицај, прилагодио себи црквене и просветне институције, он је разумео да је све то могло да се постигне не зато што су људи неједнаки, већ напротив, што су једнаки и што имају једнака права на земаљски живот и земаљска добра. Убрзано и нервозно исписивао је трећи сталеж своје декларације о братству и једнакости свих људи на земљи, без обзира на језик, расу, порекло и веру, убеђен да је својим примером доказао да је тај циљ остварив. Занет и еуфоричан, буржуј није примећивао како се теком времена те његове декларације претварају у нове свете књиге, а његови прваци и гласноговорници, које је он сматрао само првим међу једнакима, у нове свеце. (Године 1927. амерички вајар Џон Гацон Борглум, финансиран државним капиталом, са великом екипом клесара, минера и мајстора сваке врсте, почиње на планини Рашмор у Јужној Дакоти у масивним стенама да клеше ликове четири, до тог времена, по општој оцени, најзначајнијих председника Америке: Џорџа Вашингтона, првог председника, команданта војске колониста у рату против Енглеске, победника у том рату за независност; Томаса Џеферсона, председника од 1801. до 1809, трећег по реду, творца чувене „Декларације о независности”; Абрахама Линколна, шеснаестог председника, вође Севера у грађанском рату против Југа, победника у 40

том рату и ујединитеља Америке; Теодора Рузвелта, покретача изградње Панамског канала, добитника Нобелове награде за мир 1906. године због успешног посредовања у руско-јапанском рату 1905. Посао завршава 1941. године и отада главе четворице председника фараонских размера, високе по 20 метара, сведоче о свести данашњих Американаца да без снаге и мудрости тих вођа Америка не би постојала нити била оно што јесте). Природа односа међу људима, божанска потреба постојања вођа, остала је дубока и мирна у тамним дубинама промисли, незаталасана и недодирнута запењеном журбом новог живота. Усред те победничке еуфорије трећег сталежа јавио се у Енглеској, тачније у Шкотској, један глас опомене који се више надахњивао пруском традицијом, него енглеском револуционарном стварношћу. Био је то Томас Карлајл, чудесан филозоф, храбри усамљеник, велики познавалац људске историје. Он је гледао у прошлост и све што је видео – говорило је против „санкилотизма“ и „чартизма“, против „слободе и једнакости“, у корист божанског принципа неједнакости и неминовности потчињавања вођи. У својих шест предавања одржаних од 5. до 22. маја 1840, објављених касније у књизи под насловом „О херојима“ (код нас објављена 1903. у издању Српске књижевне задруге), Карлајл је мудро и надахнуто доказивао да свет почива на вођама, да је божански устројен и да после сваке револуције долази – нови краљ. „Без суверена, правих суверена, светских и духовних, ја не видим да је ишта друго могућно осим анархије, најмрскије од свих ствари“ – говорио је Томас Карлајл. Потребу за вођом он је одлично разумео. „Њега зову rex, regulator, roi; наше сопствено име још је боље: king, konning, што значи Cаn-ning – способан човек“ – говорио је. Оно што Карлајл није разумео – то је било управо оно што се догађало пред његовим очима: победа трећег сталежа и рушење вођа и хероја. Зашто све то кад је ствар толико проста и неминовна у исто време? „Нађите у било којој земљи најспособнијег човека који ту постоји; уздигните га до највишег места и поштујте га часно и верно; ви имате савршену управу за ту земљу; никакво изборно гласање, ни парламентарна речитост, ни вотирање, ни грађење устава, нити икаква друга машинерија, не може то ни најмање поправити“ – сматра Карлајл. Али разлог што се то ипак пренебрегава лежи у томе, каже он даље, што су папе постале лажне а краљеви неискрени. „Али ја ћу и то рећи“ – говори Карлајл – „а то је оно што су ти људи божанског права мислили, да у краљевима и у свим људским 41

ауторитетима, и у односима које Богом створени људи могу стварати међу собом, има доиста или неко божанско право, или иначе ђаволско неправо; или једно или друго! Јер је сасвим лажно оно што нас је последње скептичко столеће учило, да је овај свет једна парна машина. Има Бога у овом свету, и нека божанска санкција, или повреда такве санкције, бди у основи сваке владе и сваког покоравања, и свих моралних људских радњи. Нема моралније радње међу људима него владања и покорности. Тешко ономе који тражи покорност, кад се она не дугује; тешко ономе који одриче покорност, кад се она дугује! Божији је закон у томе, велим ја, ма како гласили закони на пергаменту написани: има неког божанског права, или иначе ђаволског неправа у срцу свега онога што један човек тражи од другога.“ Дакле, све што се лоше догађа, само је реакција, сасвим оправдана и разумљива, на лошу управу која је изневерила божанске норме. Све је почело, сматра Карлајл, још са Лутером и његовом побуном против папе, кад му је упутио ону чувену реченицу: „Ви што самог себе зовете папа, Ви нисте никакав отац у Богу – Ви сте – уображена ствар, коју ја не знам како да назовем, кад се учтиво говори!“ То се догодило да би био свргнут један неискрен, лажни, и пронађен један искрени, прави херој, то јест Лутер. И све у свету касније догађало се по том рецепту, све до крваве француске револуције. „Ми ћемо поздравити француску револуцију као што би морнари бродоломници поздравили најсуморније стене на свету, који је иначе сав од безданог мора и таласа.“ Та револуција довела је до откривања једног истинског суверена, а то је Наполеон, и зато се мора прихватити. „И то клицање, тако страшно, полупаклено, било је велика ствар“ – говорио је Карлајл. – „Још једанпут то је био глас пробуђених народа; скачући буновно, као од ноћне море, као из смртног сна, у неко мрачно осећање да је живот стварност, да божији свет није довијање ни дипломатија. Паклено – јест јер се није хтело другачије. Паклено, пошто није ни небеско ни земаљско! Шупље, неискрено, треба да престане. Искреност, ма каква, треба да почне. Ма шта коштало, ма и по цену владе терора, ужаса француске револуције или било чега другог, треба да се вратимо истини. Овде је истина, као што сам рекао, завијена у паклену ватру, јер се није хтело другачије.“ Дакле, способан човек, краљ, вођа, херој, може се пронаћи и на неки миран, мудар начин, али ако не може – онда и на овакав, револуционаран, уз много крви и жртава. Мудри професор разумео је онај божански принцип који је био остварен у прошлости, али не и 42

онај други који је почињао да се остварује у његовој садашњости и коме је припадала будућност. Није разумео снагу људске тежње за слободом; није разумео да је тежња ка једнакости подједнако божанска као и потреба за покоравањем и да је људски разум тек имао, у будућности, да разреши тај судбински парадокс. Карлајл није схватио да француска револуција није крај, већ почетак, да није „посао било које процедуре на свету“ да проналази и препознаје способног човека који је људима послат од Бога, да није резултат сваке побуне пропаст лажних и неискрених и победа правих. Добар и наиван, спреман да оправда и разуме оно што му је изгледало само као успутно одступање од божанске хармоније, није могао ни да наслути да ће из непрегледног мноштва ослобођених гомила покуљати нове лажне папе и неискрени краљеви какве свет дотад није видео, нити је могао и да замисли. Карлајлов божански глас заглушивала је тутњава возова, јека бродова, бука парних ковачница. Општи напредак рушио је све пред собом. Приче о суверенима више није имао ко да слуша. (Тридесет шест година касније, 1876, поводом крвавог српско-турског рата у коме Турци чине невиђене злочине над Србима, оглашава се један велики европски ум, француски писац Виктор Иго. Описујући страхоте које Турци чине у околини Алексинца и залажући се да Европа помогне јадним и напаћеним Србима, Виктор Иго започиње једну општу медитацију о страхотама неспутане тираније или херојског схватања слободе. За разлику од Карлајла, Иго излаз не види у божанском поретку прошлости. Сав окренут будућности и напретку, Иго пророчки говори: „И човечанство има своје питање, и то питање је веће од Енглеске, Индије и Русије: то је чедо у утроби своје мајке. Заменимо политичка питања људским питањем. Целокупна будућност лежи у томе. А будућност ће се, макар шта се чинило, извршити. Све је служи, па чак и злочини! Страшне слуге. Оно што се догађа у Србији доказује потребу за Савезним Европским Државама. Нека на место несложних влада дођу сложни народи. Нека једанпут буде крај с убилачким царствима! Зауздајмо фанатизме и деспотизме. Сломимо мачеве који служе заблудама, и догме које имају сабљу у руци. Доста с ратовима и покољима, слободна мисао, слободна размена; братство. Зар је мир тако тежак?...На свој начин, и баш зато што је страшно, дивљаштво сведочи за цивилизацију. Напредак је потписао Ахмед-паша. Оно што зверства, која се у Србији догађају, ставља изван сваке сумње, то је да Европи треба једна европска народност, једна европска влада, један огромни братски изборни суд, 43

демократија у миру са самом собом...То је циљ, то је пристаниште. До јуче је то била само истина, данас је то очигледност, благодарећи џелатима Србије. Уз мислиоце пристају убице. Доказ су били дали генији: сад га понављају чудовишта. Будућност је Бог кога вуку тигрови!“ Дакле, разум који је зауздао снагу, ред и хармонија који су упрегли у своја кола разуздане силе деструкције и разарања – то је генијалном уму Виктора Игоа, 29. јуна 1876. године, јасна, чврста и необоривим аргументима доказана визија будућности. Ум Виктора Игоа пророчки види унапред, али, авај, колико ће још времена протећи пре но што „критична маса људи“ – како би се то данас рекло – која је у стању да истински нешто промени, такође схвати ту неопходност и пронађе спасоносну формулу којом ће ограничити разорни херојски дух слободе!) Трећи сталеж јасно је видео да њему припада будућност и сматрао је да је прошлост у којој су га ометали, саплитали и понижавали само једна велика грешка коју је он дужан да исправи. Мали ћифта зарио је своју мисао у прошлост као Шлиман свој ашов у брдо Хисарлик уништавајући све пред собом у намери да пронађе доказе који су му потребни. Наоружан новим знањима, упознат са теоријом еволуције и вечним законима природе, ћифта је хтео да докаже да и у развоју људског друштва делују сличне природне законитости, да људима не управљају вође већ „историјске снаге“, класе које стекну моћ да се наметну осталима, да их потчине и експлоатишу. Вође, диктатори, тирани, са свим својим људским и божанским овлашћењима, само су оруђе у рукама владајуће класе, средство да она осигура трајање своје моћи и власти. Једнакост је била сила која је трећи сталеж из ништавила довела на владарски трон. И више од тога: она је била најзад пронађена чаробна формула свеколиког успеха, гарант напретка људске цивилизације. Сва огромна, тек пробуђена, набујала и несавладива снага трећег сталежа грунула је да створи законе и институције који ће савладати отпоре, победити остатке прошлости и овековечити владавину нових односа. То сазнање данило је као зора на небу, обасјавало свет и будило наду, обећавало што никад и ништа дотле није. Док је једнакост вијорила своје победничке заставе и певала еуфоричне песме, божанска неједнакост бранила се патњама, крвљу и поразима владарских породица. Њихови крици, очај и запомагање нису се могли чути нити су кога могли ганути, јер су тумачени само као крици остатака примитивизма у општој помами напретка. 44

Колико је неједнакост била јака и неправедна јуче, толико једнакост данас. То сазнање било је опијум који људски род дотле није познавао. Неједнакости је било одувек и у превеликим дозама, једнакости никако или премало. Неједнакост је била нешто природно и наслеђено, сила сама по себи, једнакост крхка творевина ефемерних људских напора. Све што је умело да мисли и осећа свом душом стало је на страну једнакости, тог крајњег циља свих људских стремљења. Резултат тога био је нови правни поредак, величанствени пројекат демократије, али наиван и препотентан, ломљив као стакло. Он је био слеп за вечну, божанску силу неједнакости којој се мора повиновати људски род. Цела историја људског рода сведочила је о снази и пресудној улози вође, али те поруке као да није имао ко да чита нити да тумачи. Цела прошлост постала је поприште побеђенога. Све што се противило сили једнакости морало је на „ђубриште историје“. Митско убиство Цезара било је само генијална Шекспирова драма. А оно је било драматични тренутак историје и можда највећа њена поука. Големо царство било је у рукама једног човека. Концентрација његове моћи заустављала је дисање у његовој близини, готово да је убијала, али те моћи једва да је достајало за далеке провинције и периферију земље. Ножеви који су убили Цезара, убили су и царство. Дух Цезара прогањао је убице, Антонија, Брута и Касија, али царство се распарчало и никада се више није саставило до коначне пропасти. Поука произашла из овог убиства постала је део колективне свести људске цивилизације. Једино препотентни и еуфорични буржуј није марио да разуме мудрост предака који су тежили да савладају парадокс који се огледао у потреби за моћним владаром и за ограничењем његове моћи: да буде моћнији у далеким провинцијама и забитима царства него у својој палати. Ту мудрост показала је чак и разуларена римска војска у тренутку кад је, убивши неподношљивог Калигулу, палила и харала његов дворац. Угледавши у кутку библиотеке склупчаног, на смрт уплашеног, муцавог и хромог Клаудија, презреног члана царске фамилије, засмејани његовим јадним изгледом и паничним страхом, после тренутка размишљања, војници су га подигли са пода, ставили себи на рамена и узвикнули: „Ево новог цара!“ Тај тренутак кад су подигли уплашеног Клаудија на своја рамена био је довољно речит: њима је потребан цар од кога ће зазирати народ, али који ће зазирати од њих. Они су у том тренутку, као убице једнога цара били она сила која се доказала да је у стању да ограничава царску моћ, били су тога потпуно свесни, али исто тако и 45

чињенице да они не могу бити цар, да их народ неће и не може прихватити, да је за народ и муцави Клаудије пожељнији на царском трону од цезаревих убица. Историја је ту стидљиво промуцала, као Клаудије, своју будућност. Сва историја, све док је у своје руке није преузео трећи сталеж, писана је као историја царева. Они који су је писали знали су да је у историји царева садржана и историја њихових народа. И свака прича о било ком цару, на овај или онај начин, садржи детаље о злоупотреби моћи и покушајима да се она ограничи, о вечној борби између онога што је нужно и онога што је злоупотреба нужности. Историја те борбе садржи свакакве необичне и маштовите примере. У Византији је било уобичајено да властела која трпи владареву тортуру збацује цара у корист наследника, све док на престо нису почели да доводе и децу од осам година, што је тај начин борбе довело до своје супротности јер је царевина тако практично остала без снажног вође и коначно пропала. Турци, којима је пошло за руком да после више од сто година жестоких атаковања освоје град на Босфору и тако сруше источни центар хришћанства, као сиромашан и ратнички народ умели су знатно више да цене снагу и моћ вође. Народима које су покоравали они су наметали правила која потпуно искључују могућност да се међу њима створе сталешке разлике које би довеле до појаве вођа. Српску властелу, на пример, они су побили, протерали или потурчили, а народу наметнули правила да не сме да носи оружје, да се лепо облачи, да у сусрету са сваким Турчином, ма ко он био, ако јашу морају да сиђу са коња и да се поклоне до земље итд. Ова правила нису непотребна, сурова тортура над покореним народом, већ врло мудро смишљена стратегија да се на дуги рок онемогући стварање народних вођа који би могли да дигну народ на побуну. На тај начин Турци су успели да држе Србе у покорности готово пуних пет векова. А кад је упркос свему, после толико времена, захваљујући трговини са Аустријом, у Србији ипак стасао богатији слој сељака, виђених и уважених, и кад је у народу букнуло незадовољство због сурових намета, дахије које су владале Србијом извеле су блиц-акцију названу „сеча кнезова“ – хватање и убиство свих српских виђених људи за које су сматрали да могу подићи народ на устанак. То им, наравно, није у потпуности успело, нису побили све виђене људе, и Србија се дигла на устанак – али циљ тог устанка био је уклањање дахија а не и цара. Усред европске еуфорије стасавања трећег сталежа Србија је била острво прошлости, народ заустављен у развоју, потонуо у времену, рудимент четрнаестог века, 46

века када је изгубио своју слободу и своје вође. Тако историја бележи управо у Србији, у време кад европски трећи сталеж настоји да порекне значај царева и владара, спонтани и природни народни страх да не остане без свога цара. Срби, који су потукли дахије, не желе да се сукобе са султановом војском, јер он је – њихов цар. Хоће само у једном случају – ако их прими под своје руски цар. Без цара они, наиме, не могу да замисле свој живот. А кад су приморани, логиком рата, да ипак ударе на царску војску, иако их цар баћушка није узео под своје, они црног Ђорђија, четовођу и хајдука, кога су невољно узели за предводника у борби али који им нимало није личио на свенародног вођу, убрзано дижу на пиједестал владара, величају га, измишљају му подвиге; стварају дакле свога вођу, раде оно исто што и други народи у сличним приликама кад су стварали своје нације и државе. За нови, европски дух трећег сталежа све ове чињенице биле су само примитивизам, мрак средњег века, једном заувек побеђена простота. Буржујски мислилац их је с презрењем и надменошћу одбацивао и зането исписивао своју историју у којој су „класе“ биле она нужност и покретачка снага цивилизације. Никад људски ум није учинио већу манипулацију истином него када је измислио теорију о владавини класа. Њоме су ударени темељи за све модерне пропагандне ратове који уз помоћ савремених мас-медија постају тако страшни и убитачни. Ништа у историји, ни једна једина чињеница, не сведочи о томе да су класе владале и управљале светом. Оне су постојале као природно стање људског друштва, као последица његовог економског и духовног развоја, мењале се како се мењао и степен развоја, биле део природног, божанског поретка на земљи. Ратове нису водиле класе, већ народи предвођени својим владарима, а народне побуне никада нису имале за циљ стварање неког другачијег друштва од оног које већ постоји, већ само повратак закинутих права, већу слободу и бољи живот. Побуна робова у Риму није имала за циљ стварање бескласног друштва, већ да робови постану робовласници а робовласници робови. Нико тада није могао да замисли ништа друго осим робовласништва. Тек еуфорија борбе за једнакост и слободу свих људи учинила је да се на робовласнички период гледа као на највећи могући облик неправде који може постојати међу људима. Они који су тако манипулисали историјом припремали су уништење, покоље и погроме сопствених народа какве робовласничко време није могло ни да замисли. Робовласништво као облик друштвеног уређења било је много еластичније него што га 47

слика наука просвећене Европе, Европе трећег сталежа. Краљеви су тада могли постати робови и робови краљеви. Роб у Риму могао је имати више слободе и привилегија него патрициј међу варварима у Понту. Многи су могли да откупе своју слободу и да постану богаташи, а многи су слободном сиромашном животу претпостављали богат робовски положај на неком двору. Сурових злоупотреба људи, грубих манипулација и експлоатација, бездушног односа није поштеђено ниједно време, па ни ово садашње и такви примери доказују једино да крајњи циљ којем људски ум тежи још није остварен. Бројни примери „класних“ побуна у средњем веку, побуна сељака и сиромашних слојева грађана, не само да не сведоче о некој превратничкој тежњи, о постојању неке визије новог устројства друштва, већ напротив, потврђују веру у природну неједнакост људи, у нужност постојања земаљских вођа. Остало је довољно сведочанстава да и данас можемо лако да замислимо готово дирљиву сцену кад се енглески краљ Ричард Други, витак плав дечак од четрнаест година, у блиставој краљевској одори, усправан и горд на свом свиленим плаштевима прекривеном коњу, креће кроз гомилу очајних побуњеника, сељака и грађана, усред Лондона, свестан своје недодирљивости, заштићен поштовањем које светина гаји према своме краљу. И највећа побуна сељака у Француској, такође у четрнаестом веку, позната под називом Жакерија, заправо је борба да се земљи обезбеди вођа. Побуњени народ убијао је осиљене властелине и призивао свог краља Ивана који је странствовао у енглеском ропству. Жакерија је угушена силом. Племићи победници окрунили су вођу сељака Гијома Калеа усијаном гвозденом круном, а погубили су и Етјена Марсела, вођу побуњених грађана. Али, како примећује Барбара Тухман, „никакав политички покрет није никао из њихових костију – после тих побуна краљеви су свуда у Европи ојачали, наступило је раздобље пуног краљевског апсолутизма.“ Идеологе трећег сталежа, убеђене хришћане, није могла да дозове памети чак ни историја сопствене цркве. Исус Христос проповедао је слободу за све људе, за робове и робовласнике, за Јевреје и Римљане подједнако. Он није тражио да се робови ослобађају ропства нити да се Јевреји дижу на устанак против Римљана. Понтије Пилат није имао мотива да га разапне на крст и учинио је то тек на упорно инсистирање јеврејских свештеника. Христос је тражио слободу коју доносе вера и воља човека, моћ његовог ума и његове моралне снаге. И роб и господар подједнако су робови ако не поседују моћ воље и 48

ума. Христова црква је, међутим, убрзо сишла са ових висина и са духовних сфера проповеди прешла на земаљски терен борбе за утицај и власт. Села је уз скуте цару и почела да исписује своју срамну земаљску историју. Свељудско и универзално, хришћанство је убрзо постало поприште борбе за власт и почело је да сведочи о природној потреби човека за вођом и жалосној злоупотреби владарске моћи. Гдегод се појавио какав утицајан црквени вођа појавила се и нова црква или секта. Дошло се у четрнаестом веку чак и до шизме, двопапинства, до два врховника у истој грани хришћанске вере. Није то била последица никаквих „класних“ супротности, већ последица сукоба народа и њихових владара, Француза на једној, Италијана и Шпанаца на другој страни. (Расколи у хришћанској цркви могли би бити предмет посебног разматрања које би довело до веома занимљивих закључака. На овом месту сасвим узгред и у загради поменућу онај основни – да је Творац одредио човеку многобоштво као његов природни облик веровања, као једини начин да се остваре они циљеви који су постављени самим чином давања разума људском бићу. Наиме, монотеизам даје исувише велику моћ вођи, па ако вођа није мудар, ако је себичан и деструктиван – што је најчешћи случај – разум је застрашен, потиснут и прогнан. Вођа влада у име Бога, његова је власт од Бога, његово жезло је увек божанско, и кад греши и кад право ради. Зато људи и кад виде да је вођа у криву не могу му ништа без помоћи Бога. Али ког Бога? Ако постоји само један Бог и ако он по самој сили божанског поретка подржава вођу и није склон да га смењује и кажњава кад ради погрешно, онда се мора пронаћи други Бог који ће хтети да своју милост подари неком новом и праведнијем вођи каквог људи траже и прижељкују. Многобоштво је неопходно да би се сменио рђав вођа, а није штетно за мудрог вођу јер њега воле и људи и богови и нико не тражи његову пропаст. Цепање хришћанства на безброј цркви и секти, упркос његовом децидираном захтеву да се верује у Бога јединога, може значити само једно: да оно није разумело ову основну божанску премису нити само себе. Јер само хришћанство, сам његов настанак, у суштини означава повратак заблуделог монотеистичког верника на давно одбачено многобоштво. Хришћанство проповеда веру у једног Бога, бори се против мноштва богова, а ствара нове богове. Укида једну космогонију а ствара другу. Старе богове замењује новим. Појавом Исуса Христа сина божјег дотадашњи невидљиви, спиритуални, апстрактни Јехова постаје материјализован, опипљив, приближен 49

човеку на исти начин као што су то Зевс и Јупитер. Усамљеник Јехова добија породицу. Ако има сина, мора имати и жену: то је девица Марија, мајка божја, пресвета Богородица. Софистицирано гледање на Бога гади се дотадашње паганске митологије. То божанско и људско оргијање, то непрестано укрштање богова и људи, то рађање полубогова и хероја који не припадају ни тамо ни овамо, мора коначно да престане. Бог може да се приближи Марији само ако је девица и само преко Светог Духа, да би тако обзнанио божанско чудо и да би га људи разумели. Сам тај чин, само то чудо, опет, није никакав хир или случајност, није само себи сврха, већ дубоко смислена божанска жртва за спас човечанства. Син божји мора поднети жртву, на тај начин и сам постати Бог и отићи на небо. Све је то софистицирано и тако различито од паганских божанских излива љубави, у складу са новим схватањем Бога, али резултат је да се Христос на небу не разликује од Аполона и да на тај начин почиње да се ствара хришћанска космогонија. На небо после Христа иду и апостоли, мученици, црквени поглавари и сви други на које је пала милост божја. Сви они седе лево или десно од божјег престола, а моћ и значај зависе им од тога да ли су ближе или даље од божјих скута. Свој утицај на бога свеци користе да би се заузимали за људе чији су заштитници и који им се обраћају молитвама. Али људима је било мало да имају само свеце заштитнике, посреднике и помагаче код Бога који им често није био наклоњен. Хтели су и свог Бога. Отуда нове хришћанске цркве и секте. Сви признају Исуса Христа, али сви га виде различито. Од једног Христа настало је мноштво. Они су међу собом супротстављени, а борба за њихово измирење и сједињење води се кроз разум. Само мудрост људска у стању је да уједини људе и богове. Све се у суштини вратило на грчку космогонију, само што се Олимп преселио на небо. То је једини резултат двомиленијумског напора хришћанства да Бога удаљи од људи и подари му безграничну моћ. Очито да је сав тај напор само привид бесконачног кретања, само кратки њихај клатна на теразијама које једино тако, њихајући се лево и десно, могу да показују праву меру и тежину ствари.) Све то трећи сталеж није могао да види, из свега тога није могао да извуче поуку. Његов успех нужно је носио собом дубок презир и одбојност према свему прошлом. Циљ трећег сталежа није био да учи на примерима прошлости, већ да руши прошлост, да потпуно уништи дотадашњи систем, демонтира феудално друштво, растури царевине и монархије базиране на њему. Чињеницу да је своју моћ остварио на 50

основу јединства и солидарности, остваривањем циљева који су се лагано, стотинама година, дефинисали као заједнички и неизменљиви, трећи сталеж је пројектовао у прошлост и „открио“ да су све класе на сличан начин дефинисале своје циљеве, бориле се за њих, остваривале их и потом преузимале водећу улогу рушећи и уништавајући пред собом све старо. Засењен својим успехом, мали ћифта од дрвета није видео шуму. Није разабирао да све до његовог силовитог успеха никаквих класа заправо није ни било у људском друштву, да је постојала једна природна неједнакост, подела на касте, да су једне касте пропадале а друге настајале, да су људи прелазили из једне касте у другу, да је било сиромашних краљева и племића и богатих робова и сељака, да су људи били задовољни таквим устројством света и поштовали утврђени поредак ствари, а бунили се само кад су владари кварили или злоупотребљавали постојећи ред ствари и наметали народу своју самовољу, да су ратовали и гинули за очување таквог поретка – за краља, отаџбину и веру – величали тај свој свет и поносили се њиме. Све је то мали ћифта превидео из простог разлога што са њим није био такав случај. А са њим није био такав случај јер трећи сталеж није значио никакав положај, звање или функцију и никако није могао да се наметне као каста. То је био вечито презрени и понижавани слој радника, занатлија, произвођача, уметника, креативаца, трговаца, слој настао из робовског сталежа, ред људи који се ослободио ропства али није догурао даље од слуге. Знање, умење, богатство, производња материјалних и духовних добара били су сад оружје у рукама тога слоја и он је то оружје користио на најбољи начин. У тренутку кад је постигао да наука, техника, технологија и производња постану највећа моћ једне људске заједнице, и трећи сталеж као творац и креатор тог успеха постао је најмоћнији. Била је то велика победа људског разума, суштинска, фундаментална, која ће потпуно изменити људске односе, претумбати цео поредак, успоставити нова, дотле непозната правила. Велика грешка била је што су нови односи, каквих никада раније није било, пројектовани у прошлост и из ње извлачене погрешне поуке. Свестан свог мукотрпног пута који је морао да пређе до коначне победе, пута као из бајке, преко девет мора и девет гора, буржуј је одбијао сваку помисао да је његова судбина, као и судбина народа којем је припадао, зависила често од неке младе цареве наложнице, лукавог дворјанина, краљеве болесне уобразиље или лошег варења. (У заоставштини великог Волтера пронађен је и његов једини мемоарски рукопис који се односи на његов боравак у Берлину код 51

пруског краља Фридрика Другог, у коме се налази и ова реченица: „Да се стекне ма и комадић среће, боље да се љубавници краља кажу четири речи, него ли да се напише стотину књига”.) У темељу његових напора и његових успеха стајала је нека велика сила и он је поверовао да иза успеха свих других сталежа стоји исти такав напор и сила, да су сви цареви и краљеви света били само играчке и пајаци који слепо следе унапред артикулисане и неизбежне силе које се налазе у владајућем мноштву. Био је дубоко уверен да његове вође које се бирају акламацијом и општим правом гласа никад неће бити у стању да донесу ниједну одлуку која ће бити противна његовим интересима и интересима човечанства. Буржуј је био препотентни победник, осветољубив, жељан да наплаћује своје миленијумско понижавање, прост, сиров и недоучен. Мудрост господских класа таложена миленијумима, највећа баштина цивилизације, била је још далеко од њега. Из прошлости он је узимао само знање које је увећавало његов углед и значај и тиме је одређивао и границе сазнања које су се скучено вртеле око његовог све удобнијег живота препуњеног новим, забавним садржајима. Вечне истине и божји закони удаљили су се од њега колико и он од мучног живота у прошлости. Све његове жеље биле су испуњене и он је наивно веровао да је тиме испуњен и крајњи циљ човечанства, да су његове прокламације о једнакости дефиниција реда, хармоније и блаженства на земљи. Није му било дато, тада, да разуме да је бог одредио да се судбина исказује кроз вољу владара, а не као самостална сила којој се покоравају и владари. Тако преварена, људска памет још једном је кренула пречицом. Уместо да тражи начин да на чело нација доводи мудре владаре, она се бори против свих владара, њој све вође изгледају као остатак мрачне прошлости. Уместо да јача старе и нове институције – правосуђе, просвету, штампу – да се супротставља злоупотреби власти, она слави здрав разум и оптимистички верује у срећан крај започетог посла. Уместо да се уплаши од наједном нараслог мноштва наоружаног техником и технологијом, још неиспробаном снагом нових оруђа и оружја, људска памет слави своју победу и наивно верује у делотворни учинак закона и прокламација о једнакости, реду и правди на земљи. Тако победничка памет трећег сталежа ствара празан простор за нагло бујање нових радикалних струја и устоличење њихових нових, деструктивних вођа. Наивност трећег сталежа и његова вера у пречицу којом ће стићи до царства разума

утрла је пут двадесетом веку, најкрвавијем у историји људске цивилизације. Још до краја нису били дефинисани нови закони и декларације о једнакости свих људи на земљи, а већ се стварала нова неједнакост, нови господари и нови робови. Отворене бреше пропуштале су непрекидно стотине и стотине хиљада нових понижених и увређених, жељних правде, хлеба и лаког живота, и за њих више није могло бити места у повлашћеним редовима трећег сталежа. Само на пола корака иза буржуја корачао је пролетер који је са већ написаним повељама о једнакости у рукама тврдио да је он та нова класа, да су у његовим рукама средства за рад, да он ствара нове вредности а буржуј га експлоатише као што је племић буржуја – и тражио да преузме власт и заведе диктатуру пролетаријата, социјализам, комунизам, да оствари онај крајњи циљ којем тежи људско друштво, систем благостања, слободе и уживања.

СЛУЧАЈ ГРАЂАНИНА МАКИЈАВЕЛИЈА

Као што увек бива кад се догађа нешто велико, судбинско а непознато, равнотежа се кварила. Ствари су се преваљивале на супротну страну; све је јурило некуд напред и претило да се претвори у хаос, безнађе и безизлаз, али протагонисти тога замаха доживљавали су све то једино као исправљање вечних неправди и победнички се смешили. Велики, моћни талас победе носио је трећи сталеж на свом хрбату као пену и претио да га разбије о хриди, али он је само весело махао и вијорио својим заставама, свестан да је на врху и неуништив. Гледао је са свог узвишеног и динамичног места и покушавао да види само лепе ствари које су годиле његовом намученом, победничком срцу. А срцу трећег сталежа више од било чега на свету годила је памет која је имала моћ да племиће и црквене великодостојнике, владаре, краљеве и цареве, спусти са високог трона на земљу, измеша са светином и уваља у блато. Писци са таквом моћи, чија су дела у њихово, витешко време у најбољем случају служила да забављају 53

светину, а у најгорем била осуђивана као богохулничка и спаљивана на ломачи, откривани су поново и рехабилитовани свом снагом моћног и неуништивог победника. Франсоа Рабле, лекар и распоп, писац ласцивне историје краљевске породице дивова Гаргантуе и Пантагруела, оспораван, прогањан и забрањиван, постао је божански хваљен писац и незаобилазна лектира свих академија и универзитета. Тако се десило и са Сервантесом чији је витез тужног лика, дон Кихот од Манче, зајахао на свом Росинанту кроз све пределе света, за сва времена. Са саме ивице непостојања отргнут је Шекспир. У његовим посмртно штампаним сабраним делима, која су о свом трошку објавили његови другови глумци служећи се позоришном архивом и својим примерцима рукописа за пробе, трећи сталеж откривао је вечне људске истине. Шекспирови јунаци – племићи, владари, цезари и краљеви – батргали су се у вртлогу страсти, све већем уколико су били на већој висини, гинули и пропадали, а њихове слуге – собари, вртлари, коњушари, гробари – незахваћене помамом сујете, с мирноћом и мудрошћу коју доносе рад, скромност и вера, испраћале су их на вечни пут и остајале да чекају неко боље време које се, чинило се, скоковито приближавало сваки пут кад тешка завеса прекрије сцену пуну бола и трагике. У скромном, дотад мало познатом писцу и глумцу пучког лондонског позоришта трећи сталеж препознао је свога пророка. На нов начин читани су већ признати великани Данте, Бокачо и Петрарка. За све њих, и многе друге, било је места на божанском трону литературе на коме је одавно седео Хомер. Само за једног тамо никако није могло бити места. Николо Макијавели из Фиренце није се могао наћи не само на божанском трону, већ ни у подножју трона, ни на падини божанске планине, ни у некој њеној јарузи или кланцу, нигде сто миља уоколо. Његово дело Il Principe (Владалац) трећи сталеж умножавао је и читао, али је за писца имао само тешке речи презира и ниподаштавања. Дело је стајало ту, велико и незаобилазно, али није изазивало уживање већ бес и мржњу; није било као лепота дивљег предела или негованог врта, већ као камен на путу о који се саплићу људи и коњи или каљуга у коју упадају кола. Нити су могли да га не читају, нити да се на писца не љуте. Створен је случај грађанина Макијавелија. О чему је то писао Макијавели, како се то избочио на путу да грађани нити су могли да га заобиђу, нити прескоче? Дело Владалац садржи луцидну анализу владања бројних владара из прошлости, а још више из Макијавелијеве садашњости, а написано је са намером 54

да се покаже како треба да се понаша мудри владалац који жели да задобије власт, или већ добијену да одржи и осигура. Макијавели је био грађанин, приљежан и марљив, пристојно школован, са даром да уочава, са способношћу да закључује, са храброшћу да говори истину. Родио се у Фиренци 1469. где је и умро 1526. Живео је, дакле, у бурно време када је сваки град и сваки крај у Италији имао свога владара, када је владарског искуства, борбе за власт, срећних победа и горких пораза, било на претек. И сам је живео бурно, опредељивао се лево и десно, доживљавао лаке падове и тешке успоне, борио се да преживи. Био је службеник фирентинске републике, а кад је ова пропала и Медичи се вратили у Фиренцу, настојао је да их умилостиви посвећујући им своје најбоље дело не би ли га поново узели у службу. У писму свом пријатељу Франческу Веторију, децембра 1513. када је дело Владалац већ било довршено, Макијавели се жали да живи тешко, мора да продаје дрва из забрана и да се спори са неплатишама, али не губи наду да ће умилостивити Медиче својим знањем, поштењем и врлинама. „Ко прочита моје дело, увериће се да оно петнаест година које сам провео проучавајући државничку вештину нисам ни проспавао ни проиграо, те би сваком било пријатно да се послужи човеком који је дошао до искуства о туђем трошку.“ А у посвети Лоренцу де Медичију, у кога је неосновано полагао наде да ће постати велики владалац, Макијавели пише: „Ја Вам не могу дати већег поклона осим могућности да можете упознати за врло кратко време све оно што сам ја сазнао за толике године и са толико својих напора и излагања опасности.“ Од светлог Лоренца Макијавели је очекивао не само да га поштено награди за велики труд, већ и да на најбољи начин искористи тако лако стечено знање, да постане мудар и велики владар, оснажи војску, порази све мале црквене и световне владаре, отера стране освајаче и тако уједини Италију и учини је великом краљевином као што су већ биле Шпанија и Француска. Лоренцо Медичи ништа од тога није успео да уради. Не знамо ни да ли је прочитао дело које му је посвећено са толико лепих очекивања. Остаје, међутим, чињеница да је Макијавели био инспирисан највишим моралним побудама. Али нови читаоци имали су за те побуде само један нервозан, презрив осмех: очекивати велико и племенито дело од монструма какви су били Медичи – сматрали су они – могао је само покварењак гори и од њих самих. Разлог што су ипак морали да читају Макијавелија лежао је у нечем другом: у реализму којим су описани владаоци и њихово понашање. Била је то 55

темељита слика политичких прилика у Италији тога доба. Макијавели се није либио да опише све што су владари примењивали да би се докопали власти и да би је сачували: вероломства, убиства, злоупотребе потчињених, затирање целих породица, савезе са непријатељима, варање, лагање и пљачкање сопственог народа, измишљање племенитих и херојских подвига. Читали су Макијавелија као што иследници испитују злочинца: хтео не хтео, морао је да призна да су краљеви и племићи, папе и кардинали, цео тај мрски господски сталеж, сатане и зликовци, а да је највећи од њих он сам, Макијавели, који таквима служи и помаже. Никаква олакшавајућа околност није му узета у обзир. Човек који учи демоне има своје име: зове се учитељ демона. А учитељ демона је највећи демон, најгори и најопаснији од свих. Таквом логиком створен је преседан: човек који је из најбољих намера проучио и записао шта раде владари, постао је одговоран за њихове поступке. Створен је израз „макијавелизам“ којим се означава сурово и безобзирно понашање у борби за власт. Уместо да нешто научи од свог мудрог претка, трећи сталеж га је ставио пред преки суд и изрекао му хистеричну и брзоплету пресуду. Знање које је мудри Макијавели, како сам вели, скупљао пуних петнаест година, није користило не само светлом Лоренцу, већ ни трећем сталежу. До тог знања трећи сталеж морао је да дође сам, преко сопственог искуства, пошто је платио пуну, стравичну цену. Да је Макијавели данас жив, могао би, попут Шарла Бодлера (у свом првом предговору за књигу Цвеће зла), да каже: „Приписали су ми све злочине које сам испричао”. А текстови који су се младом буржују чинили као величање тирана садржали су само голе истине које сведоче о нужности вође, о неизменљивом, божанском, једном заувек датом поретку на земљи који разум не може да поништи већ само да усавршава и поправља. Сама чињеница да Макијавели говори о владарима као носиоцима државности, а о народу једино као о светини, речита је за себе. Вођа и вођа. Увек вођа. Ако је мудар, владаће дуго. Ако је неразборит, пропашће брзо. Макијавели уочава да веће шансе имају владари који су се сами изборили за власт него они што су наследили државу или је добили на поклон, јер су током борбе морали да савладају конкуренте и да искажу способност владања. За многе владаре он констатује да су „тешко освојили власт али лако владали“. Како владати освојеном државом? „Довољно је да се искорени лоза владаоца који је у њој владао“, каже Макијавели. Али ако има 56

угледних великаша као потенцијалних вођа, владар их мора придобити или истребити и њих. Најбоље је да држава нема великаше који владају самостално, већ само оне које владар поставља и смењује, који зависе од његове воље. Зато је, каже Макијавели, тешко владати у Француској, а лако у Турској. Зато је Француску лакше освојити него Турску. „Онај који напада султанову државу треба да зна“ – пише Макијавели – „да ће је затећи јединствену, те треба да се поузда више у сопствену снагу неголи у нереде у њој. Али, пошто би султан у борби био тако побеђен и потучен да не може да преуреди војску, треба још окончати са лозом владаоца; а када се и она угаси, освајач нема више разлога да се боји, јер остали не уживају поверење код народа, те као што се победилац пре победе није могао у њих надати, исто тако, не треба после победе да их се боји.“ Дајући различите савете за добро и успешно владање, Макијавели лагано профилише свој тип идеалног владаоца. Он мора да предузима велике подухвате и да чини јуначка дела. Ако то чини само зато да би народу скретао пажњу од своје лоше владавине, као што чини шпански краљ Фердинанд од Арагоније, онда „од тога нема јаднијег и ређег примера“, али, ето, и то је корисно за владаоца. Међутим, далеко је боље бити добар са народом и потрудити се да те народ воли, или бар да те цени и поштује, јер „најбоља тврђава која постоји, то је не бити омрзнут од народа“. А како се то постиже? „Један владалац треба још да се покаже као љубитељ способности и да одликује оне који су се истакли на каквом послу. Дакле, треба да бодри своје грађане како би на миру вршили своје послове и у трговини и у пољопривреди, као и у сваком другом занимању, тако да се земљорадник не боји да обради своје имање из страха да му не буде одузето, као и трговац да отвори какву радњу из бојазни од претераних намета. Владалац треба да предвиди награду за онога који хоће да се бави овим питањима, као и за сваког онога ко се труди ма на који начин да обогати његов град или његову државу. Осим овога, он мора повремено да окупља народ на светковине и представе. И пошто је сваки град подељен на еснафе или сталеже, треба да води рачуна о тим редовима, да се састаје покоји пут са њима, да да примере човечности и доброчинства, одржавајући ипак чврсто величину свога достојанства, јер оно се мора имати у свакој прилици.“ У Макијавелијево време многи градови, па и његова Фиренца, били су републике. Трећи сталеж био је толико ојачао да је прогнао своје племиће и стао бирати управу између себе. Ти градови били су 57

праве лабораторије будућег демократског света трећег сталежа. Али Макијавели се не заноси степеном једнакости постигнутим у градовима-републикама. Он јасно види да и републике могу да опстану само ако имају јаку управу која подразумева снажног вођу способног да ствара ред, организује народ и издржава војску. Он је гледао како Ђиролама Саванарола гори на ломачи, иако је имао и памети и добрих намера, јер није познавао вештину владања. Ваљда и због таквог искуства Макијавели бележи: „Многи су замишљали републике и монархије које се заиста никада нису виделе ни постојале. Толико је далеко од онога како се живи до онога како би требало живети да човек који, уместо онога што чини, ради оно што би требало чинити, доживљава пре своју пропаст но успех: јер човек који хоће увек, у свима приликама, да буде добар, мора да пропадне међу осталима који нису добри.“ Проучавајући живот великих личности, Макијавели долази до следећег закључка: „Видимо да су они од судбине добили само срећну прилику ... без те прилике њихова би снага била немоћна, као што би, опет, без њихове снаге прилика била узалудна.“ На другом месту он констатује: „Све долази од слабости старешина.“ У завршном поглављу књиге, позивајући Лоренца да се лати великог подухвата, он га убеђује да му је бог показао знаке, да му судбина пружа прилику, и додаје реченицу која нам показује да је Макијавели проникао у саму суштину људских и божанских односа на земљи. „Бог неће да уради све“ – каже Николо Макијавели, мудрац кога је надмени буржуј прогласио за демона – „да нам не одузме слободну вољу и део оне славе који припада нама.“

Део трећи

ВИСОКА ЦЕНА МУДРОСТИ

СИБИРСКО ПРОСВЕТЉЕЊЕ ДОСТОЈЕВСКОГ

Еуфоричне идеје трећег сталежа о новом, либералном устројству света на принципима једнакости и правде привукле су и тада младог руског писца Фјодора Михајловича Достојевског. Он је био објавио епистоларни роман, по угледу на Гетеа, „Јадни људи“ у којем је описао понижени и осиромашени слој руских чиновника и који је код руских либерала протумачен као снажан глас протеста против неправде царског режима. Најугледнији руски критичар тог времена Бјелински, и сам заступник либералних идеја и противник царства, изрекао је највеће похвале младом писцу и привукао га у свој круг. Достојевски се заинтересовао за људе којима је припадао на тако спонтан начин, самом својом литерарном вокацијом, и ускоро је постао активан члан групе интелектуалаца окупљене око Михаила Васиљевича Петрашевског. Одговор режима на деловање Петрашевског било је хватање и извођење на суд свих чланова. Достојевски је са још неколицином осуђен на смрт и изведен на губилиште, али је у последњем тренутку помилован и депортован у Сибир на вишегодишњу робију. Његове магловите идеје о лепшој руској будућности претвориле су се у његову личну драму која га је пратила до краја живота. Пред крај робије Достојевски је упутио једно дирљиво писмо извињења цару Николају у којем је дао тврду веру да се покајао због својих превратничких поступака и да ће му у будућности бити бескрајно одан. Том обећању Достојевски је остао веран и никада није пропуштао прилику да искаже своју лојалност цару нити је икад доводио у питање постојећи поредак и царско устројство Русије. Међутим, непрекидно је критиковао одређене институције, нарочито судство, школство и привреду, затим појаве као што су алкохолизам, нерад, проституција, криминал и слично. Кад су га критиковали због издаје напредних, либералних идеја и лојалности према „највећем руском злотвору“, цару Николају, Достојевски се љутио и одговарао да је он већи либерал од свих либерала. Овакво контрадикторно понашање Достојевског било је провокација већ за његове савременике који су постављали питања и покушавали да добију одговор од њега самог, а посебно за касније 62

поштоваоце и проучаваоце његовог великог дела. Српски академик, професор Никола Милошевић посветио је овој теми знатан простор у књизи Достојевски као мислилац. Цео проблем Милошевић преводи у раван психологије и психоаналитичким тумачењем одређених поступака и изјава покушава да докаже да је Достојевски издао своја либерална и антимонархистичка убеђења из чисто егзистенцијалних разлога, а да је потом, целог живота, патио од осећања кривице, моралне одговорности и губитка самопоштовања. Многе поступке и изјаве Достојевског Н. Милошевић тумачи као покушај неутралисања осећања кривице, због чега само пада у још већу беду полтронства и идолопоклонства и још више пати од губитка самопоштовања. Професор Милошевић анализира изјаве Достојевског дате у време припадања Петроградској странци и групи Михаила Петрашевског, изјаве дате после суђења и „погубљења“, за време и после робије, и налази да тако уман човек не може толико да се промени да не види оно што је јуче видео и да су све те изјаве свесна манипулација и свесни покушаји да се манипулација прикрије или оправда. Један од кључних доказа за такву тврдњу Милошевић налази у изјавама Достојевског о робији. Јавно Достојевски говори о робији као о својој највећој школи живота (касније ће Горки говорити о свом животу међу бурлацима на Волги као о својим „универзитетима“) која је просветлила његову душу јер му је открила душу руског народа, а у писму брату говори о робији као о нечем најужаснијем што му се догодило у животу, као о времену ужасног мучења равног неживљењу. Тим својим просветљењем које му се догодило на робији, у далеком Сибиру, у додиру са простим руским народом, Достојевски објашњава свој заокрет према монархизму и брани се од бројних, најчешће непријатних питања тврдњом да се он сјединио са народом и да више не верује у комуну већ у хришћанство, јер је та вера створила и одржала морални лик руског народа. „Комунисти нису ништа узвишеније измислили од Христа, у моралном смислу“, каже Достојевски. Међутим, професор Милошевић ставља у жижу своје анализе један детаљ из живота Достојевског: кад секретарица инсистира да ипак објасни тај свој заокрет и симпатију за цара који га је осудио на смрт, он срдито како то само он уме узвикује: „Ви не разумете, Ви ништа не разумете!“ Ову епизоду Н. Милошевић узима као кључни доказ да Достојевски пати од „разбијеног мишљења“ којем је узрочник некакво „емотивно језгро“ у којем стално кључа свест о затомљеној кривици и издаји искрених уверења ради очувања голог живота. Пошто је једном, 63

уплашен за сопствени живот, и још више од тога, од могућности да буде жив сахрањен, духовно уништен и потрт, Достојевски прихватио да глуми оданост и љубав према цару, своме крвнику, Достојевски то више није могао да престане – сматра Н. Милошевић – али ни да превлада осећај кривице и губитак самопоштовања. Кад је Достојевски у питању, писац који је дубље но ико пре и после њега копао по живим ранама људске душе, силазио до самог дна моралног пакла човека да би одатле извукао истину ма како она тешка и болна била, овакве тезе тешко је узети као озбиљне. Прилично је наивно замишљати Достојевског како на питање секретарице нема прави одговор па због тога, као какав шипарац притеран уза зид, љутито и пркосно виче да она то не разуме. На слична питања која му се јавно упућују Достојевски смирено и разложно одговара да је све оно што пише и говори његово најискреније убеђење, да он није у стању да изневери своја убеђења и да то није учинио ни на суђењу против цара и државе, ни пред стрељачким стројем. Ко жели да просуђује о Достојевском као човеку, морао би овај аргумент да прими са озбиљношћу коју он заслужује. Зашто би се неко одрекао својих убеђења у тренутку кад је већ платио пуну цену, кад је одробијао колико му је било одређено, зашто би промену својих убеђења јавно истицао и образлагао иако то нико од њега не тражи нити очекује, кад их се није одрекао у тренутку кад му је од тога зависио живот? После оваквог аргумента све сумње у Достојевског да се понашао нечасно морале би да отпадну. Ни каснији тежак живот Достојевског, борба са сиромаштвом, дуговима и повериоцима, за голу егзистенцију, не би могао да послужи као аргуменат за тврдњу да се писац додворавао цару. Достојевски никад ништа није тражио од цара, ни положај, ни службу, ни помоћ, живео је од свога књижевног рада, а кад га је његов необуздани темперамент уваљивао у тешкоће, молио је за помоћ своје пријатеље или стоички подносио патњу. Достојевски је тврдио да се са робије из Сибира вратио просветљен, измењених погледа на свет, зато што је то била истина и што је сматрао за своју дужност да ту истину саопшти, без обзира на то што је био свестан да има много оних који неће желети да га разумеју и који ће га због тога стављати на стуб срама. Зато се толико и љутио што његова блиска и добронамерна сарадница неке ствари није могла да разуме и што он није имао начина да јој то објасни. Била је апсолутна истина да је робија за Достојевског била тешко мучење и он то није крио и отворено је говорио о томе. Али је исто 64

тако истина да је он тамо, међу преступницима и злочинцима, доживео неко просветљење, дознао неку суштинску истину која је изменила његове дотадашње погледе и цео будући живот. О каквој се истини ради, Достојевски је објаснио најисцрпније и најбоље што је умео у својој књизи Записи из мртвог дома. Већ у наслову Достојевски истиче да је то „мртви дом“, место где су људи кажњени највећом могућом казном већ самом чињеницом што се налазе на таквом месту на којем престаје нормалан и природан људски живот. Па ипак, без обзира на веома упечатљиве и исцрпне описе душевних и физичких патњи које је тамо поднео, Достојевски ни једном једином речи није осудио ту робијашницу као институцију, систем који је ту институцију створио, цара који је све то одобравао. Напротив, тврдио је (по професору Милошевићу лицемерно и из осећања моралне кривице) да је баш робија била његова највећа животна школа јер је на њој открио душу руског народа. Ако је Достојевски из било којег разлога морао да лаже и да се претвара у изјавама за јавност, зар би лагао и у свом књижевном делу? Нема књижевног критичара на свету који би се усудио да тако нешто устврди. Достојевски је у свом књижевном делу копао до самога дна, силазио у најдубље хоризонте и ревире људских доживљаја и осећања. Дакле, ако није писао Записе да би осудио систем и његове неправедне и нељудске тамнице, какав је други мотив Достојевски имао? Управо онај који је јасно и гласно обелоданио: да свима покаже истину за коју је он морао да плати тако високу цену – четири изгубљене године свога живота. Та истина своди се на следеће: прост руски народ, чак онај његов најнижи део који је огрезао у неморал и злочин, који није у стању да савлада своје инстинкте и да се покори нормалном реду и поретку, да извршава најобичније грађанске дужности које се захтевају од свакога, који је због тога тешко и нељудски кажњен, не диже свој глас против поретка на земљи, против владара и његових институција које чувају његову моћ. Они који не могу да отрпе најситнију неправду у свом животу, који су због тога спремни и да убију, не доживљавају цара и његов поредак који их због тога тако сурово кажњава као неправду. Баш супротно – целим својим бићем они верују у праведност таквог поретка и не осуђују никога за оно што их је задесило до себе саме. Достојевски у Записима описује галерију ликова и сви они до последњег имају исти став у односу на поредак и режим. Веома речито о томе сведочи лик робијаша Петрова. То је веома снажна личност, „најодлучнији робијаш у целој тамници“, у 65

неку руку вођа и заповедник, који све ради из личног убеђења, кога нико и никада не може натерати да уради оно што он не жели. И тај Петров који је у стању да уради било шта што пожели, чак и да побегне из тамнице и да се докопа слободе, да се побуни против сваке неправде, мирно лежи у тамници. „Понекад сам се чудио“, каже Достојевски, „како такав човек, који је за шамар избо бајонетом свог старешину, на робији без поговора легне да прими батине. Једном су га ишибали кад су га ухватили да проноси ракију. Као и сви робијаши без заната, и Петров је понекад проносио пиће. Али он је и под шибе легао као по свом личном нахођењу, наиме, као да је признавао своју кривицу. У противном случају он не би легао ни за живу главу, па макар га одмах убили.“ То је била та „руска душа“ коју Достојевски дотле није познавао, коју је тек овде, под овим драматичним околностима морао да упозна. Ако ови јаки људи, створени да буду хероји, да буду први у свему, који се не могу уплашити ничим и присилити ни на шта, а који су овако сурово и нељудски кажњени, тако искрено верују у поредак који их је казнио, онда је тај поредак заиста нешто божанско и природно, нешто што мора да постоји и против чега се не може бунити. Петров, наравно, као и сви други затвореници, зна да је Достојевски на робији зато што се побунио против цара. Али та чињеница њега нимало не импресионира, он не сматра да је због тога Достојевски нека велика и снажна личност. Баш супротно, сматра га за слабића, за недораслу личност, за господичића залуђеног књигама. Ево како то сам Достојевски описује: „Уопште узевши, мени се чинило да он мене сматра за дете, малтене за шврћу који не разуме најобичније ствари на свету.“ „Чинило ми се да је Петров без много главобоље закључио да се са мном не може разговарати као са осталим људима, да ја не умем разговарати ни о чему другом сем о књигама и да чак то нисам у стању да разумем, па ме не треба узнемиравати.“ „Једном ми је некако случајно казао да имам исувише добру душу и ’ви сте тако простодушни, тако простодушни да се човек мора сажалити’.“ Дакле, Достојевски је овде изрекао оно своје просветљење које му је изменило живот – да је он само из своје простодушности и књишке залуђености могао у једном тренутку да поверује да ће рушење царског поретка донети овим људима некаквог добра. Какво то добро може донети он, књишки мољац и слабић, људима и против њихове воље? Како се силом може наметати људима некакво добро?

После оваквог искуства, сећајући се својих састанака код Петрашевског, петроградске духовне елите, младих људи усијаних глава, занетих идејама о једнакости, спремних да руше постојећи поредак и граде некакав нови, некакво ново друштво у којем ће уместо цара владати нека магловита идеја правде и једнакости, Достојевски је морао да закључи да су они били будале које траже нешто за народ што сам народ презире и одбацује, да је Петров био у праву, да су сви прости затвореници са којима се дружио четири дуге године били у праву, да су управо они, а не „петроградска елита“, најдаровитији и најјачи људи целог нашег народа. Ова спорна реченица, једна од последњих у књизи Записи из мртвог дома, једино тако може да се објасни, том еуфоријом великог откровења, том великом истином коју је Достојевски открио – да је неједнакост природни поредак ствари и да је владарски трон део божјег поретка на који се не може ударати без божанске казне. Ако се не може и не треба да руши царски поредак, питао се онда Достојевски, а народ тако рђаво живи и толико пати, шта онда може да му помогне и да га спаси? Достојевски је из свог најранијег детињства носио у себи неку магловиту слику о хришћанској благородности и милосрђу руског народа. У свом Дневнику он описује једну дирљиву сцену која му се заувек урезала у сећање. Он је дечак од осам година и некако се искрао из куће, знатижељан као и свако дете, и лута пољем. Наједном нешто зашушка у грмљу и он се уплаши вука, јер је у њега усађен патолошки страх од вука. У пољу нема никога осим једног сељака који оре њиву. То је прост сељак о коме он има најгоре могуће мишљење, кога сматра за обичну животињу, јер тако су га учили, тако му је уливено у главу, али тог тренутка страх је већи од предрасуда и он вриштећи, док му се сузе сливају низ лице, трчи према том сељаку тражећи заштиту. Сељак га прихвата у загрљај и нежно теши, глади грубим рукама по коси, говори му миле речи и храбри га, смирује, а кад га довољно смири вели му да иде кући и да се не плаши, да ће он све време мотрити на њега и спречити да га вук нападне. Достојевски плашљиво, њуцајући, још увек загушен страхом, полази према кући и стално се окреће и стално види исту слику: сељак стоји брижно усред њиве и нетремице га гледа, смеши му се да га охрабри и маше му руком, маше, све док не стигне до куће и док га не изгуби из вида. Интимно, он је очекивао да га сељак не погледа, да се окрене и да мирно оре даље. Он је збуњен добротом тог „дивљака“ која није ничим заслужена, том добротом самом по себи, која не тражи захвалност ни противуслугу, 67

добротом коју исказује човек кога сви понижавају и сматрају за животињу. То је доброта једног Исуса Христа, то је доброта коју је у душу руског човека усадила хришћанска вера. Касније искуство, нарочито током дугих година тамновања, стално је потврђивало овај снажни утисак који је Достојевски носио из детињства. И најокорелији зликовци, који нису могли ништа друго но да буду зликовци, којима је сама природа била зликовачка, били су потпуно свесни свога греха и отпадништва, носили су у себи поштовање према вери коју су издали, чије су заповести прекршили, и испаштали су казну без роптања. Бити свестан свога греха значило је бити на путу покајања и избављења. Ако је хришћанска вера могла да оствари такав утицај на најпримитивнији и најнеобразованији слој руског народа, онда је то јасан доказ њене месијанске и избавилачке моћи. Преко ње човечанство може не само на небу, већ и на земљи да оствари своје царство мудрости, доброте и правде. Зато је Достојевски изјављивао да је „комуну заменио за хришћанство“. У књизи Руска религијска филозофија и Достојевски Николај Лоски каже: „Православље за Достојевског није било вредност само по себи; православље по његовом уверењу није само себи циљ – то је оно што је важно за политички развитак Русије и у погледу спољашње и у погледу унутрашње политике јер, руски народ је од најстаријих времена гледао на врховну власт као на светињу.“ (Подвукао Б. Р.). Достојевски је, дакле, јасно видео да руски либерали праве велику грешку кад се боре против цара, јер без цара не би могао да постоји ни руски народ. Зато се он преокренуо и од противника, постао присталица цара. Није он био персонално за цара Николаја таквог какав је, већ за институцију цара такву каква је, мада је без сваке сумње после тог сазнања гајио поштовање и персонално према цару Николају, свестан да је он, без обзира на све што би могло да му се приговори, достојно носио своје тешко бреме владара. Достојевски је на робији јасно схватио и другу битну ствар: да је разум оно преко чега мора да се оствари царство божје на земљи. Али упоређујући цара и царске институције против којих се борио са либералима са којима се борио, Достојевски је закључио да је разум на страни цара а не либерала. Зато се он окренуо хришћанству које је било не само основа руске државности, већ и темељ народног морала и доброте, и од њега очекивао да настави и доврши преображај људског друштва. Разум трећег сталежа, разум буржуја, новог моћника, Достојевски је одбацио кад се уверио да иде у супротном 68

смеру, да нуди магле, да је противприродан и да води у пропаст. Либерали су у еуфорији своје победе, у плими свога надирања, јурили пречицама, тражили краћи и лакши пут да остваре визију свога друштва за коју су веровали да је и визија целог човечанства, а Достојевски дужи и тежи. До које мере је Достојевски разумео божанску потребу за вођом и противбожански, сатански напор социјалиста, показује његово писмо нећаки С. А. Ивановој које јој је упутио после конгреса „Лиге мира и слободе“ одржаног у Женеви. „Оно што су та господа – које сам ја први пут срео не у књигама него заправо – социјалисти и револуционари лагали са трибине пред око пет хиљада слушалаца, то је просто немогуће описати. Никакав опис то не би могао да представи. Комика, беда, бесмислице, неслагања, противречна тврђења – све је то тешко представити себи! И то ђубре узнемирава несрећни раднички свет! То је тужно. Почели су тако што су тврдили да би ради остварења мира на земљи требало уништити хришћанску веру. Уништити велике државе и распарчати их на мање; одбацити капитал да би све било заједничко по наређењу и слично. И све то без икаквог доказа, све је то научено напамет још пре двадесет година и тако је и остало. И што је најважније – огањ и мач а после, када све буде уништено, тада ће, по њиховом мишљењу наступити мир.“ Нама, који смо преживели социјализам, и још увек преживљавамо његове злоћудне последице, како ове речи звуче пророчки и актуелно у исто време! Говорити истину значи прорицати будућност. Целокупно књижевно дело Достојевског показује његову дубоку веру у разум, убеђење да се царство божје на земљи може остварити само путем разума. Он је у својим књигама показао да су људи у стању да схвате своје грехе и да се покају, самим тим и да буду бољи. Злочин и казна, грех и покајање, немир сазнања, патња и бол због спознаје зла у себи – то су сталне опсесије Достојевског. На тај начин он доказује исто што и Хомер – да су богови дали човеку да разуме и да се неће мешати у креирање његовог земаљског живота изван разума. Разум мора да стане између бога и људи, зла и добра, лепог и ружног. Само преко њега човек се може очистити од греха и приближити богу. За царство разума на земљи Достојевски се бори књижевним делом, али и публицистиком, јавним радом, целим својим животом. Он посматра, запажа, критикује, предлаже. Нема области живота у Русији о којој Достојевски не пише. Нарочито га заокупљају васпитање, судство, производња, књижевни и јавни рад. Он запажа да није цар крив што Русија нема добре институције које 69

Европа већ има, што је руски народ, у односу на немачки рецимо, лењ и аљкав, несамокритичан, самосажаљив до деструктивности (у судству, на пример), недисциплинован и неорганизован. Све то показује да Достојевски целим својим бићем осећа, мада не покушава да то и јасно дефинише, да је задатак разума да створи снажне институције које би биле брана свакој злоупотреби власти, ма у чијим рукама она била, и зато он љутито и с горчином одговара својим критичарима либералима да је „већи либерал од њих“. Либерали нису разумели, понесени својом великом победом, да је неједнакост од бога и да су владари нужност. Достојевски, међутим, разочаран у либерале, није разумео да су једнакост и слобода људи на земљи, које је на својим плећима изнео управо трећи сталеж, услов за стварање таквих институција за које се борио. Достојевски је од трећег сталежа и његове еуфорије видео само опасност и никада није прихватио да је то она цена коју човечанство мора да плати за свој напредак. Достојевски је био пророк и месија, он је видео онај прави, безболни, божански и мудри, Одисејев пут у будућност. Нажалост, тај пут се у животу остваривао кратко и ретко. Током дуге историје цивилизације таква светлост трајала је попут звезда падалица, блистала је и гасила се са животом ретких мудрих и племенитих владара. У дугим раздобљима између тих тренутака владала је сила и неправда која је само припремала људски ум за велику и трајну победу.

СКРИВЕНА СТАЗА КА НИШТАВИЛУ

Усред запењеног таласа европског либерализма, у само предвечерје Француске револуције, родио се Фридрих Вилхелм Ниче, творац пророка Заратустре. Њему није било потребно да стане пред стрељачки строј, да оде потом у прогонство и доживи просветљење, да би схватио да је неједнакост природно устројство сваке људске заједнице, а да се на врху лествице неједнакости увек налази вођа. Достојевски је живео у земљи сурове источњачке деспотије која га је гушила и веровао је у разум чак и кад је изгубио веру у његову моћ да 70

мења божанско устројство света засновано на неједнакости: веровао је да ће разум, и то управо кроз хришћанску мисао, обуздати деструктивну вољу силника и створити рај на земљи. Пред чињеницом да европски либерали, који нису имали цара Николаја да их протера у Сибир, и даље ношени победничком еуфоријом, јуре некаквом пречицом ка неком магловитом друштву једнакости и опште среће, Достојевски је затварао себи очи својим словенофилством: Европа ће пропасти, сматрао је, а Русија ће својом памећу и својим хришћанством створити себи ново праведно царство. А онда ће, као Месија, јер њој је Бог такву улогу наменио, спасти и заблуделу Европу. Ниче се слагао са „тим дубоким човеком“ Достојевским да победнички трећи сталеж, са својим тлапњама о правди и једнакости, попут каквог бесловесног крда, вуче Европу у пропаст, али излаз није видео ни у хришћанству ни у словенофилству, већ управо у ономе што крдо грађана уништава – у суровом, аријевском друштву неједнакости. И Ниче је, на неки начин, веровао да ће Русија помоћи Европи, али не оним што ће добити у будућности, већ оним што има сада – својом азијатском, господском, царском управом. Кад се Ниче осврнуо око себе, кад је понешто успео да разабере, већ се била догодила и 1848, и 1878, и Прва интернационала, и Комунистички манифест, и опште право гласа, и Хегелова и Марксова дијалектика. Европа је већ била дубоко закорачила у своју маглу идеала рушећи немилице доказане вредности једне вишемиленијумске цивилизације. Светина је „узвишене људе“ срозавала на свој ниво или их скраћивала за главу. Лордови су постајали фабриканти или вође енглеских пролетера у борби за опште право гласа. Све је захватило опште распадање вредности и декаденција. Нити су се Ничеу свиђали ти нови људи који су тако задобијали моћ и почињали да владају светом, нити људски разум који је све то оправдавао. Уплашен за судбину човечанства, убеђен да једини он разуме праву истину и да је зато управо њему дата моћ да заустави опште пропадање и точак кретања врати уназад, Ниче је запустио своју каријеру универзитетског професора класичне филологије и сео да пише филозофску поему о натчовеку Заратустри. Та поема – то је ново јеванђеље којим Ниче објављује своју истину и нуди себе као новог пророка и спасиоца заблуделог света.

Основне чињенице тог Ничеовог јеванђеља јесу да је људско друштво све досад, миленијумима, опстајало и напредовало на принципима неједнакости и да тако мора бити и надаље; неједнакост међу људима се састоји у томе што се једни људи рађају са јаком вољом за моћ, други са слабом. Једни постају господари, други робови. Једни заповедају, други слушају. Моћ управља, господари, води, она је неопходна, без ње нема ни људског друштва, према томе – воља за моћ је на моралној лествици врхунска врлина, доброта и сажаљење последња. Добри немају вољу за моћ они „не умеју да стварају“, зато су осуђени да слушају, да буду слуге и робови. Ту „вољу за моћ“ Ниче је преузео од Шопенхауера, али јој је дао много радикалније тумачење. Шопенхауер је такође сматрао да „велико и жестоко хтење“ ствара велике људе који покрећу цивилизацију, али је ипак увиђао да то жестоко хтење ствара и злотворе попут Нерона и Калигуле па је тако нешто проглашавао за грешку која проистиче из њихове природе, из њихове индивидуалности, из немоћи да се савладају, за разлику од добрих који то могу. Шопенхауерова „жестока воља“, дакле, чини добро или зло у зависности да ли је имају добри или зли људи; Ничеова „воља за моћ“, међутим, врхунска је врлина сама по себи и сваког човека који је поседује, био он добар или лош, чини узвишеним. Шта више, Ниче је учио да добрих и злих људи заправо и нема, да се они разликују само по томе да ли имају или немају вољу за моћ. Ако имају вољу за моћ – они су узвишени, они су аријевци, господари, они заповедају, а то значи да су зли и агресивни; ако немају вољу за моћ, они су добри и сажаљиви, они су слуге и робови. Доброта и сажаљење су нешто противприродно, сматра Ниче, јер „оно што је слабије служи ономе што је јаче, на то га гони воља његова која хоће да господари над оним што је још слабије“. Онај ко је јак, учи Ниче, оно што је слабо треба још да гурне да брже пропадне, јер то што је добро и слабо „не уме да ствара“, не дели него прима дарове, па је самим тим људима на штети. Ову идеју Ниче шири, развија и образлаже и у својим наредним књигама које је писао све до пред крај свог живота, док му се памет није сасвим разделила, док није дефинитивно полудео савладан сифилисом. Тако у књизи С оне стране добра и зла Ниче прецизира: „Досад је свако уздизање типа човек било дело аристократског друштва – и тако ће вазда бити – друштва које верује у дугу лествицу хијерархијских категорија и разлика у вредности између људи и коме је потребно ропство у било ком смислу.“ А аристократију Ниче 72

дефинише овако: „Основно обележје добре и здраве аристократије јесте да се она осећа не као функција (било краљевства, било заједнице), већ као њихов смисао и крајње оправдање, те да стога мирне душе прихвата жртвовање огромног броја људи који зарад ње морају да буду сведени и снижени на ниво непотпуних људских бића, робова, оруђа.“ Дакле, Ничеова „воља за моћ“ представља уствари покушај да се филозофски, научно, дефинише, а потом глорификује и одбрани, херојско схватање слободе. У тренутку кад дефинитивно пропада (јер свако пропадање елитних вредности почиње декаденцијом, умножавањем), херојско схватање слободе добија свог тумача, пропагатора и заговорника. Зашто се Ниче тако очајнички и свим својим умним бићем прихватио тога задатка? Зато што је јасније од било ког свог савременика сагледао опасност од умножавања – под паролом једнакости – слободних јединки које слободу схватају на херојски начин, уз истовремено уништавање друштвеног поретка у коме је херојско схватање слободе могло да егзистира и функционише не само без веће штете, већ и као основни регулатор друштвених односа. Уништаван је стари, репресивни систем који је једини могао да обуздава многе појединачне воље. Разбијане су боце и ослобађани духови који ће, подивљали и неспутани, дуго беснети над Европом као љути оркани. Ниче је гледао како се завршава једно „време напретка и успона“ и започиње „декаденција“ која води у пропаст и смрт. У књизи Еccе hоmо Ниче исписује своје сурово истинито пророчанство које ће почети да се остварује само десетак година после његове смрти. Када истина започне борбу са миленијумском лажи – каже Ниче – десиће се грч земљотреса и биће померања брда и долина о каквима се никад ни сањало није. Тада ће се разорити све творевине старога друштва које почивају на лажи и доћи ће до ратова каквих на земљи још није било. Наравно, Ниче је ове редове исписао тек пред крај живота када је схватио да једино уништавање таквих размера може зауставити ту декадентну демократију, разрешити „двомиленијумску противприродност и непримереност“ и вратити људима успешно диониско доба незатровано идејама „Распетога“, као је иронично називао Христа, то јест старо, ауторитарно, кастинско друштво. Ратови су се догодили, „декадентна“ демократија је започела своју трансформацију и принцип неједнакости је поново заузео своје 73

место у друштву – наравно, не онако како је замишљао Ничеов натчовек Заратустра – великим треском неког дана у подне који ће објавити победу његове странке спасења и повратак диониског друштва – али то не умањује значај и истинитост пророчанства. У књизи Генеалогија морала Ниче исписује и ову као хируршки рез прецизну дефиницију тада већ бучно најављиваног комунистичког друштва: „Један правни поредак, замишљен суверено и уопштено, не као средство у борби против моћних скупина, већ као средство против сваке борбе – рецимо као нешто што би одговарало Диринговом комунистичком шаблону да свака воља има сваку вољу да сматра себи равном – био би начело ненаклоњено животу, узрок човекове пропасти, атентат на будућност човекову, знак сусталости, скривена стаза ка ништавилу.“ Из овог Ничеовог дубоког сазнања родила се и његова очајничка потреба да се бори против „начела ненаклоњеног животу“, „пропасти“, „атентата на будућност“, „знака сусталости“, „скривене стазе ка ништавилу“. У научну психолошку литературу Ниче уводи реч „ресантиман“ (притајена, потискивана, скривена мржња и завист). Припадници нижих касти, слуге и робови, пате од ресантимана. Они не поседују, вели Ниче, врлину господарења, вољу за моћ, душу ствараоца која „као водоскок жубори“ и просипа дарове лево и десно, већ само јалову мржњу и завист која друштво мора да одведе у јад и понор. За носиоце ресантимана Ниче оптужује хришћане као зачетнике идеје о једнакости свих људи која је затровала човечанство, а посебно Јевреје као народ који је створио хришћанство и подметнуо га осталим народима као кукавица јаје. У свом настојању да у потпуности раскринка идеју једнакости и прикаже је као највећег непријатеља човечанства, Ниче у Генеалогији морала објашњава како су Јевреји постигли свој циљ и осветили се другим народима на тај начин што су изрежирали жртву Исуса Христа. „Зар у мађијске вештине збиља велике политичке освете“ – пише Ниче – „једне далековиде, подземне, лагано напредујуће и прорачунате освете, не спада и то што је сам Израиљ морао право оруђе своје освете да пред целим светом побија као свог смртног непријатеља и разапне на крст, како би цео свет, односно сви противници Израиљови непромишљено загризли управо тај мамац?“ Због учења о натчовеку који људима треба да врати изгубљени свет неједнакости, репресивно и ауторитарно, аријевско друштво, и 74

љутих напада на Јевреје, лоши читачи Ничеовог дела, којих у сваком времену има превише, приписали су овом мислиоцу да је духовни отац Хитлера и фашизма и инспиратор геноцида над Јеврејима. Истина је, међутим, потпуно обрнута. Ниче се овим темама бавио на далеко ширем, филозофском, општељудском плану (због милосрђа осуђивао је и будизам једнако као и хришћанство), дубоко свестан да се принцип неједнакости не може изневерити без тешких последица по људско друштво. Управо зато он је прорицао ратове „каквих никада није било“ и осуђивао немачки национализам који је управо тада био у успону; разумео је да је „Дојчланд ибер алес“ само последица напуштања принципа неједнакости и нарастајуће накарадне „хришћанске“ демократије која тражи слободу за све, не мењајући притом аријевску суштину тога појма. Ниче је осуђивао Јевреје што су свет затровали учењем „Распетога“, али и ценио због способности да на тај начин отклоне опасност од себе. Хвалио их је као „најчистију расу Европе“, дивио се Старом завету, осуђивао антисемитизам у Немачкој и препоручивао Немцима да поправљају своју декаденцијом захваћену нацију укрштањем са „аријевском расом Јевреја“. Јеврејска религија није проповедала братство и једнакост међу људима и Ничеу је то било довољно да је сматра за аријевску, за религију господара, док је Немачком владало хришћанство које је здраву, аријевску расу Германа успело да разболи и од њих направи данашње декадентне Немце. Дакле, Ниче је имао један сталан и јединствен, филозофски критеријум: све што је било у основи диониског „друштва просперитета“ и доприноси његовом повратку – вредно је и велико, све што је допринело победи болесног хришћанства и владавини светине, што помаже опстанку неприродне демократије – безвредно је, опасно и животу непријатељско. У одбрану ових принципа исписао је Ниче готово све своје књиге, препуне најразличитијих примера и најтананијих анализа, како прошлости, тако и његове савремености. Због неразумевања тих основних покретачких полуга његовог стваралаштва, остао је у већој мери неразјашњен, парадоксалан и контрадикторан Ничеов однос према Рихарду Вагнеру, највећем немачком уметнику тога доба. У почетку Ниче је био велики поштовалац и обожавалац Вагнера и његове музике, а касније најљући противник и критичар; називао га је најпогрднијим именима, оптуживао за сва могућа недела и

огрешења према цивилизацији, али је повремено и даље писао да је Вагнер јединствени геније чију би музику радо потписао! Објашњење за тај парадокс је једноставно. Вагнерова музика враћа се немачким коренима, оној дубокој и запретеној германској свести из далеких, „диониских“ и кастинских времена. Верујући да та музика даје допринос (баш као и његова филозофија) да се Немци освесте и поврате вредности тог херојског времена, да ће им помоћи да напусте болесну демократију која их води у пропаст и ништавило, Ниче је свим срцем стао уз Вагнера и почео да га велича. Међутим, на његову жалост, догодило се нешто сасвим супротно: нису се Немци преко Вагнерове музике враћали у прошлост, већ су прошлост доводили у садашњост. Елитизам херојског друштва преко Вагнерове музике претварао се у мрски популизам; та музика постала је средство за ширење демократије, крунски доказ да су људи једнаки, да господари и слуге могу имати исте укусе и исте потребе. Ниче је сад правилно просудио да без Вагнеровог генија тај процес не би био могућ и тај геније наједном му је постао мрзак и преварантски! Није га порицао, напротив! Истичући чињеницу да је Вагнерова музика генијална и да би је он радо потписао, само је указивао на велику опасност која од ње прети. Што је Вагнеров геније већи, утолико је и штета од њега већа. У полемичкој расправи Случај Вагнер Ниче тврди да је Вагнерова музика најгора музика икада компонована, да је Вагнер „типичан декадент“ и врхунски преварант који попут митског Минотаура граби младе људе и жене и одвлачи их у своју пећину да их прождере – то јест трује их плебејским укусом модерних времена који одбацује и ниподаштава аутентичне аристократске вредности. Са истом силином обарао се Ниче на народе, а такође и на њихове институције, који шире идеје једнакости, демократије и благостања „о коме сањају ћифте, хришћани, краве, жене, Енглези и други демократи“. У књизи Сумрак идола, у којој је изрекао и горњу опору мисао, Ниче каже како је Достојевски „десет пута био у праву што је потцењивао површне Немце“. Оптужујући Немце да су лишили Европу ренесансе и замутили све чега су се дотакли, да су на њиховој савести све половичности од којих болује Европа, а пре свега протестантизам, та „најнечистија врста хришћанства“ (Ниче је оптуживао протестантизам да је продужио живот хришћанству у тренутку кад се оно због своје декаденције и противуречности налазило пред самоуништењем), Ниче каже: „Признајем, то су моји непријатељи, ти Немци.“ Тим Немцима, то јест савременицима, 76

Ниче одриче чак и крвну везу са њиховим аријевским прецима, старим Германима! У презирању Немаца иде толико далеко да пориче било какву своју крвну везу са њима и тврди да води порекло од пољских племића! Ренесанса је, наиме, за Ничеа била апотеоза херојске слободе, оваплоћене у лику Чезара Борџије, док је протестантизам монаха Лутера био поновна победа хришћанског начела једнакости, непријатељског животу. Наполеона Ниче види као неку всту новог Борџије и окривљује Немце што су Европу лишили те велике шансе коју је он понудио цивилизацији – шансе да се врати природном, диониском поретку неједнакости. Зато је у Сумраку идола Ниче написао да управо Наполеон оличава аутентични „повратак природи“, док је Русо „идеалиста и гад у једној особи“, проповедник „најотровнијег отрова“ у виду науке о једнакости. Ниче нема лепе речи ни за Французе, о Енглезима каже да су „крдо пијандура и распусника које је негда методизам учио да морално грокћу“. За хришћане каже да су „скровита гамад, кукавичка, феминизована и слаткоречива банда“. Са највећим презиром односи се и према краљевима и папама који су дозволили да се шире идеје једнакости. У поеми Тако је говорио Заратустра Ниче им се подсмева тако што их представља као сметењаке који Заратустри љубе руку, а потом бирају себи за вођу једног магарца којег Заратустра мора да отера – њакањем! У складу са убеђењем да је завршено диониско доба здравља и успона и да је наступило декадентно и болесно доба „Распетога“, Ниче сматра да – осим Заратустре, то јест Ничеа лично – више нема „узвишених људи“, односно људи који имају снажну вољу за моћ. Старом чаробњаку који трага за великим људима Заратустра објашњава да у садашњости царује светина, а ако се понекад и учини да је неко велик – то је само варка, у питању је обична надувена мешина коју треба убости да из ње изађе ваздух. „Надувенога у трбух убости, то је, по мом мишљењу, лепа забава“, узвикује Заратустра. У књизи С оне стране добра и зла Ниче развија целу теорију о томе како просечни и осредњи духови уништавају натпросечне, своде их на свој ниво, поравнавају, и како се „морају призвати у помоћ огромне противснаге да би се осујетио тај природни, одвећ природни progressus in simile, човеково развијање у правцу сличног, обичног, просечног, крдског – заједничког!“ Ниче овде упада у нелогичност коју не уме да објасни. Он, наиме, види да се и у његовом „болесном и декадентном“ времену у коме 77

царује светина појављују снажне личности које имају изражену вољу за моћ, али оне не желе да врате човечанство на изневерени пут аријевске неједнакости, већ напротив, да створе друштво једнакости и слободе. У намери да некако објасни разлику између тих нових људи и њихове „воље за моћ“ и оних правих чија воља за моћ разлива дарове и жубори као поток, Ниче прецизно дефинише психологију комунистичких идеолога. Постоји здрава и болесна себичност, каже Ниче. Здрава је она која дели дарове и она није себичност већ највећа врлина. Онај ко из свог духовног богатства штедро расипа дарове нема ничег сличног са „мачкама и курјацима“, са људима чија је себичност примитивна и изгладнела, који би да краду, који пате од набујале пожуде, који „крадљивачким оком посматрају све што блиста“ и „жудњом глади одмеравају онога што има доста да једе, облизујући се око стола оних што деле дарове“. Тако Ниче сагледава у ком правцу иде воља за моћ нових „узвишених“ и, уплашен, још упорније, у науци дотле невиђеним вокабуларом, обара се на „бесловесно крдо које све поравнава и поништава“ и призива минули поредак у коме је било уживање да се светини удара нога у задњицу. Ми више не умемо ни Дон Кихота да читамо, вели Ниче, не умемо да се смејемо његовим страдањима, готово као да га сажаљевамо, а људи његовог доба су се грохотом и са уживањем смејали страдању тога глупог грађанина који је хтео да буде витез. Оно што је само почело да пада, треба гурнути да падне још брже, учи нас Ниче. У књизи Сумрак идола Ниче се опширно бави збирком старих индуских, браманских прописа под називом Мануов законик који одсликавају кастинско друштво. За тај свештенички кодекс заснован на Ведама Ниче каже да је „апсолутно аријевска творевина“ и упоређује га са хришћанским учењем, наравно на штету овог другог. „Како је бедан Нови завет у поређењу са Мануом, како одвратно заудара“ – каже Ниче. Мануов законик говори о једном аријевском друштву, „здравом, вишем и ширем“, вели Ниче, и зато је то нешто неупоредиво мудро и велико, мудрије чак и од Платона и свих других старих мудраца. Како изгледа то друштво у које се Ниче заљубио напречац, на први поглед? Свештеници владају у том друштву, они имају сва права и не одговарају никоме за своје поступке, ма шта чинили и радили. Војници и трговци су више касте, али су одговорне свештеницима. Најнижа каста су судри, слуге, који немају никаква права и постоје само зато да служе господаре. Али постоје нижи и од судра. То су 78

народи настали мешањем жена из виших каста са судрима. Из веза браманских жена са судрима настале су Чандале, из веза војничке касте са судрима настале су Ајогаве, а из веза жена трговаца са судрима – Кшатри. Пошто је већи грех да жена једног свештеника, дакле господара, има везу са слугом него жена једног војника или трговца, то су управо Чандале најнижи и најпрезренији, отпаднички народ. То су грађани најнижег реда, скитнице које се хране отпацима и спавају у блату и прљавштини. Они, дакле, као народ, колективно, испаштају родитељски грех, а не као код хришћана – један човек, Исус Христос, испашта за све. То колективно испаштање светине – то се Ничеу нарочито допадало. Један узвишен човек треба да господари, моћан попут тропске звери, а ти једнаки у ништавилу треба да испаштају. Само такав поредак неједнакости водио је и мора и даље да води људско друштво ка успеху и напретку. Жртвовање узвишенога зарад среће светине – то је опака подметачина Јевреја која је, лагано и подмукло, довела човечанство до декаденције и пропасти. „Хришћанство, које је јеврејског корена и разумљиво само као биљка са тога тла“ – каже Ниче – „представља покрет који је против сваког морала одгајања раса, привилегија: оно је антиаријска религија par excellеnce… општи устанак свих погажених, бедних, промашених, доспелих на странпутицу против расе, бесмртна освета чандала као религија љубави.“ Слутећи зло које се спрема у крилу победе трећег сталежа, Ниче је сав окренут прошлости, дубоко конзервативан, реакционаран, али у суштини – хуман и добронамеран: у магловитим паролама о новом друштву једнакости он види неку слабу тачку, неки трагични превид и напуклину. Бранећи тако очајнички тај сурови, репресивни, кастински закон брамана, Ниче као да је поручивао да се не сме раскидати са прошлошћу, да историја не почиње од нас, да треба поштовати наталожену мудрост векова, да су и наши далеки преци знали нека за живот важна правила и да ће презир, надменост и препотенција на крају морати да нам се освете. Међутим, у тој истој прошлости, из које је извлачио доказе о неопходности неједнакости, Ниче није успевао да види доказе о великој улози разума. Он је видео улогу вође, али није хтео да види улогу разума. Видео је да вође одређују правце кретања и вуку напред, али није видео да вође исто тако могу да пониште сваки напредак и поведу народе уназад и да је разум тај који у крајњој линији спречава Агамемноне да не доживе пораз под Тројом. Ниче није веровао у разум као божанску категорију нити у његову месијанску улогу на 79

земљи. Он је морао да гледа како људски разум срља у нешто магловито и опасно, наивно и препотентно, славећи успехе и победе на путу на коме га очекују порази. Било је то доба адолесценције људског разума, доба одрастања и сазревања, фаза кроз коју је он морао да прође да би стекао потребну зрелост и искуство, да би спознао излаз и нашао решење за парадокс живота на земљи. Ниче је живео у Европи просвећених монарха и лудила трећег сталежа које их уништава. Институције Ничеове просвећене Европе нису хтеле да ограничавају моћ владара, оне су хтеле да уништавају владаре и владају уместо њих. Зато је Ниче – супротно од Достојевског – све институције трећег сталежа сматрао за производ труле декаденције које служе само за то да учврсте владавину презрених чандала. Нигде на видику није био срећан крај, није се сагледавала могућност да се из те помахнитале једнакости роди нека нова неједнакост, у новој равни, са новим значењем, новог квалитета. Размишљање о томе да би се из квантитета могао родити неки нови квалитет, да би се из супротстављених снага могла родити нека нова вредност, било је Ничеу страно и мрско. Била би то дијалектика коју је Ниче презирао, како ону стару, Сократову, тако и ону нову, Хегелову. Дијалектика је за Ничеа била оруђе у рукама слугу које се боре за једнакост. „Прост народ с дијалектиком избија на површину“ – каже Ниче. „Свуда где ауторитет спада још у добре обичаје, где се не образлаже него наређује, дијалектичар је нека врста лакрдијаша.“ Гледајући како разум одлучује да се секу главе краљева, како својски запиње да што више оцрни, понизи и уништи поредак неједнакости који је услов опстанка, Ниче је закључио да људски разум сам по себи не доноси добро него зло и да се мора потчинити вољи за моћ, да буде у њеној функцији, њено оруђе. Тако Ниче, исто као и Шопенхауер пре њега, жели да види само јаке људе окружене послушним интелектуалцима. (Власт и „поштена интелигенција“, како би се данас рекло). Одричући значај разума, Ниче је искључио сваку могућност да је управо њему дато да разреши кључни парадокс живота како да се оствари и једнакост и неједнакост људи у исто време. Наиван, еуфоричан и брз, ударајући пречицама које не воде никуда, разум није пружао никакве доказе о својој великој мисији. Ниче је видео само деструкцију живота, разарање најважније врлине, и незрела, шипарачка маштања о љубави и слободи свих људи. Разум је одбацио неједнакост, Ниче је одбацио разум.

Са таквим схватањима Ниче није могао очекивати да буде прихваћен у либерално захукталој Европи. Готово цео живот провео је као непознат и непризнат усамљеник. Слику његовог полажаја у тадашњој Немачкој може да илуструје чињеница да је четврти део своје данас класичне филозофске поеме Тако је говорио Заратустра објавио о свом трошку у само 40 примерака! А кад је хтео примерке да пошаље својим пријатељима, сакупио је само седам адреса међу којима су биле и његова мајка и његова сестра! За разлику од његовог филозофског учења које враћа у прошлост, Вагнерова музика која хрли у будућност постајала је све популарнија и, на Ничеову највећу жалост, метеорски се ширила не само у Немачкој већ у целој Европи и свету. У једном писму Малвиди фон Мајзенбург, написаном 12 година пред смрт, Ниче се жали како му „стари заводник Вагнер и после смрти преотима оно мало људи на које би могао утицати“. Данас, међутим, Ничеова дела се штампају, читају и проучавају у целом свету. Мистерија његових опорих пророчанстава о казни која ће уследити због издаје божанског принципа неједнакости, као нека гвоздена рука стеже срце данашњег читаоца иза кога стоји искуство 20. века – холокауст, геноцид, логори смрти, „ратови и потреси каквих никада није било“. У светлу тих страшних догађања бледе чак и сасвим некритична величања сурових диктатора из прошлости. Док се чита Ниче, лебди једна мисао – да ли је могло да се избегне нешто од свих тих страхота да смо макар мало поверовали чудним беседама натчовека Заратустре?

БЕРЂАЈЕВ И МАГЛЕ МАРКСИЗМА

Достојевски се није трудио да дефинише своје сибирско просветљење. Као прави мистик, он га је примио као божји прст и опомену и трудио се да свој живот усклади са тако стеченим сазнањем, да дела, да се искупљује за раније заблуде и да својим делањем другима осветљава прави пут. Нешто што је примљено као прст божји, провиђење, лична опомена, није морало да се дефинише и објашњава. Достојевски је захтевао и од других да се понашају у 81

складу са истином коју је спознао и која је њему била сада очигледна и љутио се кад су тражили да свој заокрет тумачи и објашњава. Један потоњи мислилац на трагу Достојевског, руски изгнаник белогардејац, један од многих које је са тла Русије помела руска револуција, Николај Берђајев, потрудио се, међутим, да на основу свега што је велики писац могао да наслути а он лично морао да преживи дефинише вечне законе или божанску вољу која влада светом. У књизи Филозофија неједнакости Берђајев полемише са идејама о једнакости које дефинишу Марксови комунисти, а спроводи Лењин, и доказује да свет не почива на једнакости већ на неједнакости, да је неједнакост његова покретачка снага, јер да је обрнуто, људи би још увек били у родовском друштву. Берђајев сматра да је неједнакост природно стање људског друштва и назива је етеријом (подразумевајући под тим термином божански поредак, божанску вољу). Сваки покушај човека да на било који начин наруши тај поредак и изгради некакву једнакост према својој замисли, а то значи да изведе револуцију, Берђајев, као и Ниче, сматра противприродним, антибожанским, унапред осуђеним на пропаст који људима само доноси патњу и страдање, и назива га егзотеријом. Он сматра да је сам бог одредио границе људске неједнакости и да су они на врху пирамиде, моћници, владари, заступници божанске правде на земљи, дужни да не злоупотребљавају моћ која им је дата, да морају да се владају у складу са вером и моралом, иначе ће као казна уследити револуција. Под појмом револуција Берђајев углавном верно слика оно што се догодило у Русији под вођством Лењина и што је названо Октобарском револуцијом. Берђајев тачно уочава да је таква револуција деструктивна а не креативна, да она руши а не гради, да се она концентрише на оно што је било рђаво у једном друштву и тиме се духовно изједначава са њим, постаје сурогат онога што жели да уништи. „Пролетери се боре да заузму место буржуја“, каже Берђајев. Тек кад се револуционарна енергија потпуно истроши и револуција престане, почиње конструктивни и креативни процес, период поновног успостављања поретка, а то је уствари период контрареволуције. Дакле, револуција као егзотерични чин представља период рушења, хаоса, деструкције, а контрареволуција као езотерична нужност, као поновно успостављање поретка неједнакости, представља период проналажења реда, хармоније и поновног покретања цивилизације напред. Нема сумње да су запажања Николаја Берђајева луцидна и да су му дефиниције апстрактно узев прецизне и тачне. Са Берђајевом је, 82

међутим, проблем што у њему има неког тужног белогардејског мирења са оним што се тих дана догађа са Русијом, што он у потпуности прихвата платформу на којој се изводи „Октобарска револуција“, што је затрован увелико наметнутим „научним истинама“ о снази масе, класној борби, „нужности кретања напред“ и сличним маглама. Оптерећен свим тим, без икакве дистанце, чак и без увида у оно што се тада догађа у Русији, Берђајев тачно уочава да је неједнакост природно стање људског друштва, али не уочава пресудни значај вође, попут марксиста одбацује улогу разума у остваривању идеалног друштва (сваки такав покушај назива егзотеријом, насиљем против утврђеног реда и хармоније, стварањем деструкције и хаоса, уназађивањем развоја) и изједначује „Октобарску револуцију“ са револуцијом трећег сталежа, а њу са разним бунама и покретима за бољи живот и исправљање различитих неправди, којих је пуна историја људске цивилизације, који нису битно мењали утврђени поредак људске заједнице и који су били само припрема за победу трећег сталежа, разума и принципа једнакости међу људима. Бројне буне и покрети за исправљање различитих неправди имали су врло ограничене циљеве. Нису то биле никакве „историјске снаге које покрећу точак цивилизације напред“, никакве „револуције“, већ подухвати група незадовољника, понижених и увређених, сиромаха и очајника који немају амбицију да мењају свет већ да себи обезбеде кору хлеба. Историја је препуна таквих буна, али шта су оне измениле? Ништа. Највећи број није остварио ни оне минималне циљеве које је успео да артикулише. Мали број завршио се нагодбом и компромисом, а већина је угушена у крви. О некој „класној борби“, револуцијама које су свргавале с власти једну, а доводиле на власт другу класу, нема ни говора. Свет се мењао лагано, како је и разум сазревао, како се лагано развијала наука, технологија, производња и креативност уопште. Био је то један природан, еволутиван пут. Чињени су бескрајни покушаји да се у било којој области оствари мали помак напред, да се креира нешто ново, већина је пропадала а само мали број је успевао, потврђивао се и наметао, лагано постајао доминантан, општи и узорит. Робовласнички поредак није нестао наједном и у стара времена. Одржао се као систем, као друштвено уређење, све до друге половине 19. века када је дефинитивно срушен у америчком рату Севера и Југа. (Америчка списатељица Гордон Рид годинама се опсесивно бавила темом која представља једну од највећих иронија америчке историје и највећи апсурд еуфоричног 83

успона младе буржоазије – чињеницом да је Томас Џеферсон, трећи председник Америке, чланове породице своје црне љубавнице Сали Хемингс држао као робове у време кад је писао своју чувену „Декларацију о независности” у којој је величао идеале слободе и једнакости! Касније их је, ипак, све ослободио.) Класични феудални односи трајали су као државни систем све до Првог светског рата у многим земљама чији степен опште развијености технологије, науке, културе, просвете и другог није заостајао битно у поређењу са најразвијенијим државама на планети. Покрети и буне, дакле, не сведоче о класној борби. То је једна од првих мистификација трећег сталежа који настоји да у историји нађе примере који доказују неминовност његове сопствене победе. Ти покрети незадовољника и буне сведоче, напротив, о пресудној улози вође. Теорија о томе да саме прилике или „историјске околности“ стварају вођу који је само „слепо оруђе оних снага које представља“ је такође замена теза, мистификација и измишљотина буржоаских идеолога. Незадовољство народа је константно, а његов бунт је непрекидан. У односу на време које историја бележи десио се занемарљиво мали број великих и организованих побуна – искључиво у оним приликама када се задесио одговарајући вођа који је умео да артикулише незадовољство и да организује устанике. Они који су се борили да угуше побуне одлично су знали у чему је њихова снага: настојали су да на било који частан или нечастан начин ухвате и погубе вођу, а светина је онда бежала главом без обзира и устанак је нестајао као да никада није ни био. Историјски значај тих побуна је посредан, јер су све оне као сведочанство борбе против зла, поготову кад су остваривале макар минимални учинак, снажиле веру у крајњу победу разума, правде и истине. Значајне су као драматични примери укупних напора, свеукупног, пипавог и бескрајног кретања према остваривању идеје о слободи и једнакости свих људи. То је прва и основна ствар коју Берђајев није могао да разуме јер је био исувише близу еуфоричних теорија о скоковитом, класном и револуционарном преображају људског друштва. На тај начин Берђајев није могао да разуме ни суштину саме буржоаске револуције, једине праве револуције која се догодила у људској цивилизацији. Све до стасања трећег сталежа свет је био подељен на касте. Први пут трећи сталеж себе доживљава као класу која ступа на сцену јединствено, са јединственим програмом и јединственим циљевима. Снага старог система изграђиваног хиљадама година – монархија у којима су краљеви, племство и црква били праве гробнице прогреса, разума, 84

морала, правде и истине – била је тако велика да се могла победити само практичним остваривањем идеје о слободи и једнакости свих људи. За тако нешто биле су потребне снажне вође, снажни покрети, лавовске борбе, безбројни покушаји, падови и успони, и пре свега општа солидарност свих бораца – дакле, примена идеје за коју се бори већ у току саме борбе, провера њене снаге у пракси пре њене коначне победе и афирмације. Какав је био значај вође за сваку па и за ову борбу која пориче значај вође, пример је управо француска револуција у којој је, како то и Томас Карлајл уочава, погубљен краљ Луј Шеснаести да би се касније Наполеон крунисао за – цара. А победа трећег сталежа није заправо била победа једне класе, без обзира на то што су околности и нужности борбе условили да он себе управо тако доживљава. То је била победа вековних тежњи свих људи, прва победа разума, увод у превладавање основног парадокса људске цивилизације – како бити слободан и послушан у исто време, краљ и роб, моћан и мудар. Човечанство је у том тренутку било заиста врло близу тог циља, али цена која је морала да се плати била је велика и трагична. Николај Берђајев, руски хришћански интелектуалац и монархиста, на својој кожи осећа тежину цене и веома прецизно слика у шта се изродила светска револуција. Он не разуме да у крилу величанствене победе разума стасава контрареволуција, да на принципу слободе и једнакости свих људи јашу милиони ослобођених и понижених који траже своје право на краљевање, али без икаквих ограничења која траже разум и просвећеност, на начин на који се краљевало њима, слободно и сурово, без страха од последица, без бриге за последице по народ, државу и човечанство. Они који су се изборили за идеју слободе и равноправности имали су у виду неку магловиту, недовољно дефинисану, „разумну“, просвећену слободу, слободу која подразумева морал, ред, законе, слогу и хармонију. Масе које су непрекидно куљале са свих страна подразумевале су слободу владара, слободу неограничене власти коју су једино и познавале, и започеле су контрареволуцију, борбу за своје краљевање, за систем према својој мери који ће уништити све што је револуција трећег сталежа успела да дефинише и оствари, да успостави систем деспотије, да врати цивилизацију за један миленијум унатраг. Још у току остваривања идеја које заступа трећи сталеж, док се води битка за остваривање идеја једнакости и слободе, Маркс и Енгелс дефинишу још једну манипулацију новог доба која ће бити идеолошка основа за остваривање монструозних циљева 85

контрареволуције, то јест „пролетерске револуције“. Они наиме тврде и „научно“ доказују да је „свест последица производних снага“. Била је то грандиозна обмана. Нова класа, буржоазија, пуна себе и својих достигнућа у свим областима људског делања, поносна и надмена, прогутала је ову подвалу као укусно спремљену отровну печурку од које ће једва преживети. Ово је, наиме, у својој суштини била тврдња којом се поништава целокупна мудрост цивилизације, којом се подилази скоројевићима, којом се „научно“ доказује да је сваки ћифта који ужива благодети развијених „производних снага“ паметнији од Платона и Аристотела. Том тврдњом се поништава истина да производне снаге не могу да измене људске константе, да односи у породици, односи владара према потчињенима, односи човека према природи, човека према богу, и многи други не зависе од тога да ли човек иде пешке, јаше на коњу или се вози аутомобилом. Пошто је буржоазија глатко прогутала ову манипулацију, која јој је тако годила срцу, ређају се касније нове, исто тако заводљиве и опасне, које стварају основу за контрареволуцију. Чекала се само нека снажна личност да покрене масу незадовољника и очајника која осећа да буржоазија убрзано ревидира своје идеје о једнакости и гради друштво нове неједнакости, друштво „једнаких шанси“. Та личност убрзо се рађа. Она се зове Лењин. Шта чини Лењин, Берђајев одлично зна и прецизно описује, али погрешно именује. То није никаква револуција, већ масовна побуна незадовољника која води борбу на живот и смрт да се докопа плена, да опљачка богате, да успостави „дикататуру пролетаријата“, друштво средњовековне деспотије. Лењинова борба је још један пример који сведочи о значају вође, што Берђајев такође не разуме. Тек кад на чело тих руских „револуционара“, „градитеља новог света“, стане један харизматични вођа, сатански уман Лењин, који ће као опседнут, као у грозници, упити у себе сва бескрајна незадовољства и фрустрације руског народа и добро организованом машинеријом „револуционарне“ власти, добро разрађеним методама терора мањине над већином, претворити их у стварну и употребљиву „пролетерску“ снагу – започеће процес детронизације цара као божанског предводника руског народа. Лењин започиње борбу на таласу царевих грешака и незадовољства народа, али ако жели да успе он мора да замени цара. Лењинов значај расте само у мери у којој се царев смањује. Лењин је Ахилеј који не опструира, већ се бори против Агамемнона. Лењин не верује у богове и не обраћа им се. Они су далеки и неми. Нема никога да га опомене, да му запрети, да му 86

дошапне да је ударити на цара веће зло од опструкције. Лењин је исукао мач и јурнуо да посече цара и његову скупштину. То је неприродна борба и зато је изузетно тешка и крвава. Осим тога, то је веома неизвесна авантура, као и све друге побуне. Лењин има пуну свест о томе, о чему сведочи његов однос према заробљеном цару. Он се дуго времена не усуђује да га погуби и да објави истину о томе, све док се дубоко не увери да је осигурао власт терора и да може у потпуности да га замени. А тада не само да затире цара и његову породицу, већ и све друго што је на било који начин повезано са институцијом цара и његове власти – економију, културу, науку и уметност. Све мора да буде ново и подређено новом вођи. Лењин зна оно што Петрашевци, „либерали“ и други руски идеалисти нису знали: народ је жељан правде, али је може прихватити једино у лику вође. Отуда и поред свих флоскула о слободи и једнакости, братству и јединству, другарству и равноправности, којима свет затрпава руска „револуција“, тако моћно васкрсава из мртвих „култ личности“. И када то друштво, засновано на неприродним основама, ретроградно, које граби уназад док се код других замајац прогреса убрзава, почиње нагло да слаби, култ личности јача. Јак вођа је једини амалгам који може да одржава систем у којем су сви други принципи цивилизације разорени, у којем се прогања сваки облик већ створеног позитивног размишљања, у којем економија постаје отимање, наука слепило, култура обмана, мишљење кривица. Мере репресије нису довољне, што показује и посртање и пропаст таквих деспотија кад изгубе харизматичног вођу, кад култ личности почне да губи моћ.

КАКО СЕ ПРЕЗИВА КОБА

Совјетски савез, држава настала на таласу победничке еуфорије трећег сталежа, шокирала је не само свет, већ и њене идеологе и творце. Идеолози те државе, класици марксизма, који су написали у Комунистичком манифесту да је „слобода сваког појединца услов слободе за све“, нису очигледно имали јасне представе о томе шта значи слобода у организованом друштву. Свако ограничење слободе 87

тада је изгледало као јачање омражене неједнакости. Будуће друштво слободних људи поимало се као анархија. Свуда по Европи јављали су се социјалисти-анархисти, а у Русији је чак формиран анархистички покрет. Анархисти су замишљали да ће ослобођени људи уживати своју слободу не ометајући једни друге, да ће живети једни крај других као пастири на одељеним пашњацима, а не као конкуренти на заједничком имању. А држава, која је бар за почетак неизбежна са свом својом хијерархијом и неједнакошћу, мораће да крене ка одумирању. Манифест је оваквим успаљеним фразама нудио трећем сталежу државу, како је говорио Макијавели, каква никад и нигде није виђена. Захваљујући Лењину трећи сталеж је ту државу и добио. Али уместо да то буде „држава разума“ која ће једном заувек обезбедити човечанству правду и једнакост за којима је толико чезнуло, та држава претворила се у најокрутнију тиранију, у тамницу народа какву свет није дотад видео. Уместо да на свој престо стави разум и мудрост, та држава је изнедрила Стаљина. Племенити напори дали су трагичан резултат. У тренутку кад се разум спремао да слави победу једнакости, непобедиви принцип неједнакости узвратио је трагедијом према којој су све раније људске несреће изгледале мање и прихватљивије. Чудовишност свега што се догађало у совјетској држави покренула је свет на трагање за грешком. Где је направљен пропуст? Како је могла једна тако лепа намера да се извргне у толико зло? Колика је и каква у томе улога вође? Да ли је Лењинов пројекат могао да успе да је после њега уместо Стаљина дошао неки мудри и благи вођа? Упорни марксисти, којих ни данас није мали број, зажалили су због преране Лењинове смрти и за сва зла окривили суровог Стаљина. Руски комуниста Рој Медведев у књизи Нека историја суди покушава да докаже да се Стаљин докопао власти стицајем случајних околности и да је захваљујући свом снажном али изопаченом карактеру деформисао идеју социјалистичке државе и упропастио све што је могао да упропасти. Међутим, сматра Медведев, снага лењинске социјалистичке идеје била је тако велика да чак ни сва Стаљинова недела нису могла да измене све добре поставке социјалистичког развоја, да укоче механизме који су сами од себе ишли у позитивном смеру и донели големе разултате у преображају старог и стварању новог друштва. Стаљин је, сматра Медведев, несрећни случај који је ствари пролетаријата нанео огромну штету. Он је у Русији успоставио један псеудо-социјализам „касарнског 88

типа“, од револуционара прометнуо се у монарха и тирана попут Фушеа, Тиљерана и Мусолинија. Уместо да развија нове, социјалистичке односе, Стаљин је обнављао старе, капиталистичке и полуфеудалне, а „имају ли се у виду и установе гулага, онда и државно робовласничке“. Антимарксисти су, разумљиво, стали на сасвим супротно становиште. По њима, Стаљин је нужан производ лењинске државе, логични настављач Лењиновог дела коме је сам Лењин утро пут. Најдаље у умањивању улоге Стаљина отишао је Солжењицин који тврди да „стаљинизам“ као посебност у развоју социјализма није ни постојао, да је Стаљин само ишао Лењиновим трагом, да постоје само марксизам и лењинизам, док је Стаљин био само „слепи и површни извршилац“. Међутим, постоје и битно другачије оцене о личности Стаљина. У књизи Три сусрета са Стаљином Милован Ђилас изриче овакав суд: „Са становишта успеха у политичкој проницљивости Стаљин је непревазиђени државник свога времена...све што је желео учинити, чак и оно што није успео учинити, није могло бити остварено на други начин.“ И Едвард Кардељ, у писму Владимиру Дедијеру од 18. маја 1978. године (објављено у трећем тому Нових прилога за биографију Ј.Б.Тита) каже: „Ако читаш Лењина непосредно пред његову смрт, онда можеш да видиш у каквој трагичној духовној кризи се Лењин налазио. Он је носио у својој глави веома прогресивне идеје и покушао је на неки начин да их бар делимично остварује, али је наилазио на стару мужичку Русију на сваком кораку и све су се његове идеје деформисале или чак нису ни почеле да живе. У таквој се ситуацији морао појавити неко који је бар силом нешто одржао на окупу. По мом дубоком уверењу, исто би се десило и да је дошао на власт Троцки. Шта више, као идеолог, деспот бирократизма, Троцки је био још жешћи од Стаљина”. Управо ових дана, док исписујем ове редове, (децембар 1999.) московска агенција Интер-ТАС пренела је интервју грузијског председника Едуарда Шеварнадзеа, Стаљиновог земљака и некадашњег високог функционера Совјетског савеза, који је дао нациоаналној радио станици поводом 120. годишњице Стаљиновог рођења и иницијативе да се у његовом родном месту Горију изгради научни центар. „Стаљин је једна велика, необјашњива загонетка 20. века“ – рекао је Шеварнадзе – „он представља феномен читавог човечанства. Стаљин је истински син окрутног века пуног неподударности, али је он сам створио још суровије време својом 89

гвозденом вољом и моћном снагом и предводио процесе од значаја за читаво човечанство. Стаљинов живот и дело представљају опасну лекцију коју је научило човечанство, укључујући и Грузију.“ Едуард Шеварнадзе, а донекле и Ђилас и Кардељ, веома су близу истини. У књизи Марксизам и језуитизам Никола Милошевић анализира делање Лењина и показује како је тај „највећи социјално-политички инжењер свих времена“, како га назива, у чему и зашто морао да напусти теорију марксизма да би остварио совјетску државу. Милошевић исцрпно и уверљиво доказује да Лењин прихвата марксистичку идеју о стварању комунистичке државе, али не и методе које творци те идеје препоручују. Они сматрају да сам капитализам, логиком свога развитка, треба да избаци пролетаријат као снагу која ће преузети власт и створити државу из снова. Лењин, међутим, није хтео да чека. Полазећи од теорије Огиста Бланка, Бакуњина и Петра Ткачева, Лењин је започео борбу „овде и сада“, крваву и тешку, користећи слабости руског царског режима и незадовољство народа. Проповедник новог, хуманог друштва освајао је власт у једној држави силом и терором и чинио „херојска дела“ сасвим у складу са упутствима која је у своје време царевима давао Макијавели. Лењин је тврдио за себе да је марксиста, али за народ он је био нови Атила, Џингис-Кан, Цезар или Наполеон. Уствари, он је био и једно и друго: као освајач он је стварао јаку „револуционарну организацију“, централизовану силу која се покоравала једино његовој вољи, као марксиста уништавао је све институције старог друштва. Кад је коначно победио, пред огромном Русијом стајао је сам са својом визијом нове државе слободних људи. Све старо било је уништено, а ништа ново није створено. Све је било у магли припрема и обећања. У таквом тренутку Лењин је умро, а Стаљин се вешто и лукаво докопао власти. Зашто баш Стаљин, апаратчик из другог реда, а не Троцки, Бухарин, Зиновјев, Камењев, Рајков или неко други коме је, сматрало се, то по заслузи припадало? То питање отада не престаје да се поставља. Они који жале због доласка Стаљина на власт и сматрају да би Совјетски савез без њега остварио пролетерске идеале, чуде се и данас како се из забити руских провинција могао да пробије до сјаја и моћи новог монарха један несвршени теолог, прост и вулгаран у опхођењу, коме је руски једини страни језик који говори, и то с тешким грузијским акцентом. Као доказ Стаљинове безначајне улоге у руској револуцији Рој Медведев наводи једно писмо које је 90

Лењин написао Зиновјеву јула 1915. године у коме он пита: „Сећате ли се презимена Кобе?“ Коба је у то време један од вођа далеке закавкаске организације бољшевика у Бакуу или Тбилисију. Али Зиновјев се не сећа презимена и Лењин после неколико месеци пише Карпинском: „Велика молба: сазнајте (код Степке или Михе или другде) име Кобе. (Јосип Џ...? Заборавио сам.) Врло је важно!“ У чињеници да Лењин 1915. још не зна Стаљиново име Медведев види доказ да је Стаљин без заслуга и неприродно, чудним случајем и несрећом, дошао на власт. Он, међутим, не чита пажљиво Лењинове речи. То није питање или молба, већ вапај. Лењин зове у помоћ, тражи и преклиње: дајте ми Стаљина! „Врло је важно!“ Зашто? Лењин и његови апостоли – Троцки, Бухарин, Зиновјев, Камењев, Рајков, Томски и други – пливали су на таласу велике еуфорије, производили „теоријску основу“ нове државе, „утирали путеве“, „откривали историјске нужности“ – уствари просипали маглу и дизали халабуку. Њихови говори, чланци и реферати изгледали су као моћна покретачка снага, али у суштини они су били само лишће и жбуње, зелена шума која скрива тенкове и хаубице, оружје и силу којом се осваја власт. Запаљиви говори нису покретали историју, већ силу. Само је сила могла да сруши царевину и осигура нову власт и Лењин је тражио силу. Његови говори временом су постајали само голо оправдање терора којим се служио. Постављени циљ стално је измицао па се само остваривање циља претварало у циљ. Једна неправедна и нехумана држава није се могла срушити ненасилним и хуманим средствима, већ једино насиљем и терором. То је изгледало сасвим логично. Клин се клином избија. Стари терор морао се сламати новим. Зато је Лењин панично тражио да му кажу како се зове Коба и да га пронађу, јер без таквих није се могла створити нова држава. Стаљин је већ тада био славан као „бојовик“, спреман на свако брутално насиље, и као такав био је, свакако, најважнија личност „револуције“, само што то нико још није знао. Ипак, чини се да је Лењин слутио. Његов „тестамент“ који и данас изазива пажњу историчара, који је уствари молба саборцима да држе на узди Стаљина који има мало незгодну нарав, та опомена да би тај човек, тако добро искоришћен као оперативац, могао да се отме контроли, чини се као слутња да се може десити оно што се и десило – да се од свега што је њихова борба носила оствари само „револуционарни терор“, да се уместо циља оствари средство. Лењин није кренуо у борбу да би постао властодржац, али је постао властодржац да би могао да победи. Стаљин је, међутим, 91

маштао о томе и чинио све да то постане. Кад је први пут дошао на састанак коме је присуствовао и Лењин, Стаљин се чудио што се Лењин понашао као обичан човек, што је дошао раније и седео сам, разговарао са људима о обичним стварима. Сећајући се касније тога записао је да му „то изгледа као нарушавање неких нужних правила“. Стаљин је дошао из тамних дубина Русије, познавао је душу народа и био уверен у божанску потребу вође. Остало је записано да је после смрти Лењина, кад су сви били убеђени да се мора изабрати колективно руководство, Стаљин изјавио: „Не заборавите да живимо у Русији, у земљи царева. Руски народ воли када на челу државе стоји један човек.“ Док су други мислили да је Лењин незаменљив, он се трудио да га замени. У својим „Забелешкама“ Троцки пише да је још 1923. на примедбе Камењева и Смирнова да је Стаљин „сив и ништаван човек“ и „вођа провинцијалног видокруга“ одговарао: „Сив – да, ништаван – не“ и образлагао да Стаљин, додуше, нема способности за логичко мишљење и уопштавање, али да је „у тој слабости Стаљинова снага. Постоје историјски задаци које је могуће решити једино ако се одустане од уопштавања, постоје епохе када уопштавања и предвиђања искључују непосредне успехе: то су епохе силажења, пада и реакције.“ На свој компликован и софистициран начин Троцки је рекао да се руска револуција завршила стварањем једне неприродне државе која креће у „епоху силажења, пада и реакције“. Једино што Троцки није предвидео, што нико није могао да предвиди, јесте да ће управо Стаљин, својим терором и злочинима који ће изазвати толике контроверзе, од те и такве државе начинити другу силу света. Зашто баш терором и злочинима, а не на неки други начин? Зашто се тај циљ, како каже Ђилас, могао остварити једино на тај начин? Шта би било да је Лењин наставио да живи може се просуђивати једино на основу аналогија са Мао Цедунгом, Фиделом Кастром и другим творцима комунистичких држава који су наставили да управљају њима у дужем континуитету, али једно је сигурно: не би било првог таласа жртава, односно уништења најближих сарадника и сабораца. Лењин је био први међу њима, он не би имао потребу да уништава ниже од себе. Ореол вође он је стекао уништавајући старе властодршце. Грубе грешке и неправде векова које су почивале на њиховим плећима унапред су оправдавале све његове злочине, а нагло пробуђена вера у остваривост циљева које је прокламовао чинила је од њега хероја. Али Лењин је створио државу „каква никада није виђена“, потегао па умро. На чело те државе дошао је онај ко је био и 92

најзаслужнији за њено стварање – вођа оперативаца, челник насиља. Без обзира на маглу коју су просипали њени идеолози, ту државу нису створили њихови узвишени циљеви, већ терор и насиље. Међутим, самим доласком на чело државе Стаљин није постао вођа. Постао је узурпатор власти. И оног тренутка кад је све конце власти држао у својим рукама, он је поседовао свест о томе да још увек није вођа какав је држави потребан, коме ће народ веровати и за којим ће ићи. Да би то постао, морао је да уништи све Лењинове саборце и сараднике који су уживали већи углед од њега и који су, кадгод су хтели, могли да побуне део народа. И Стаљин је учинио оно што је морао. Ма како то чудно звучало, Лењин је својом смрћу осудио на смрт и хиљаде својих истакнутих сабораца. Као какав фараон своје министре, конкубине и послугу, Лењин је своје сараднике узидао живе у своју гробницу. Да би постао нови Лењин, Стаљин је морао да ликвидира свакога ко је уживао већи углед од њега, чак свакога ко му је био раван, свакога ко га је познавао из времена док је био само Коба, ко је могао да сведочи о ништавности његове биографије и да се успротиви божанском ореолу вође који је Стаљин морао себи да створи. Свест о тој потреби чинила је Стаљина великим. Зна се да је читао Макијавелија. У то време Макијавелија су читали да би га оспоравали, али Стаљин га очито није оспоравао, већ је учио од њега. Тај пропали теолог није имао велико образовање, али долазио је из дубина Русије и носио у себи исконска искуства, наталожену мудрост векова, свест о божанској потреби вође. Прилике су тражиле суровог вођу спремног да плаћа високу цену и он је био ту да их искористи. Преко Стаљина провиђење се ругало Русији: они који су стварали бескласно друштво и припремали смрт држави, створили су тиранију и припремили сопствену смрт. У првом таласу терора, који је и данас многима необјашњив и који приписују једино суровом Стаљиновом карактеру, његовој злочиначкој природи, Стаљин је, дакле, уништио своје потенцијалне конкуренте, могуће претенденте на упражњени властодржачки престо. Да је то тачно, можемо се уверити ако прочитамо било коју оптужницу. Све њих Стаљин је окривио „за издају идеја револуције“. Деловало је то сурово и надреално, јер нико од њих ни у најскривенијим мислима није учинио ама баш ништа против идеја којима је посветио читав свој живот, али је исто тако било сурово тачно – јер је свако од њих самим својим постојањем био препрека стварању једног свемогућег вође без кога таква држава какву су они 93

стварали није могла да постоји! Једино својом смрћу они су могли сада да послуже идеји за коју су се борили и, гле чуда, многи су ту мисао и прихватили и управо са таквом опоруком потписали признање које се од њих тражило! Иако разумно нису могли да објасне своју кривицу, њихова вера у Партију и Стаљина била је јача од њиховог разума. Ма како то изгледало парадоксално, ти фанатици су једино били у праву. Оне који су упорно доказивали своју невиност, заваравали себе да је у питању нека завера о којој Стаљин ништа не зна, писали Стаљину писма у којима су тражили правду и молили га да их избави – Стаљин је одмах стрељао. Многи од оних, међутим, који су признали кривицу, осуђени су само на временске казне. Понеко од њих преживео је логоре, или га је сам Стаљин ослободио ако му је био потребан као научник или војсковођа у Другом светском рату. После првог таласа терора Стаљин је стекао ореол великог вође, али терор није престао. После краћег затишја започео је други талас, још страшнији, многоструко увећан, масован, чија је смртоносна рука дохватила и најудаљенију забит руске провинције, па затим и трећи који практично никада више није ни престајао, који је у мањем или већем интензитету трајао све до саме смрти Стаљина 1953. године. Масовност тих злочина готово је незамислива. Стаљин је стално тражио нове спискове „непријатеља“ из свих губернија, из свих слојева друштва, посебно из чиновничког апарата, из руководећих структура у свим областима рада, укључујући армију и НКВД, затим из кругова спортиста, писаца, научника и мислећих људи уопште. Ти злочини леже у основи „мистерије Стаљин“. Природно би било да је човека који је тако и толико уништавао свој народ тај народ мрзео, да је покушавао да пружи отпор, да га опструира, да организује атентате, да покуша физичку ликвидацију. Ништа од тога. Народ га се плашио, али многи су га искрено волели, обожавали, нико никада није покушао да га убије, чак ни они којима је дојављено да их је Стаљин осудио на смрт. Многи од њих су извршавали самоубиство, тровали се, пуцали себи у главу или скакали кроз прозор са високог спрата, али никоме није падало на памет, кад је већ тако близу смрти, да покуша да са собом повуче и Стаљина. Разуме се да је било тешко убити Стаљина и остати жив. Међутим, очајницима које је он и тако осудио на смрт тај чин био би примерен и сасвим остварив. Били су то често Стаљинови блиски сарадници који су живели у Кремљу где се Стаљин, готово до пред крај живота, кретао сасвим слободно и без заштите, и сретали су се са њим у разним приликама. Не ретко 94

Стаљин је настављао да одржава блиске контакте, да прима у кабинет или чак да посећује кући, најближе рођаке осуђених и убијених – супруга или супругу, оца или сина! Никада у тим приликама није забележен чак ни излив мржње, а камоли покушај убиства! А кад је Стаљин умро, нација га је ожалила као свог највећег хероја. И данас чак има људи који упркос свим страшним злочинима не мисле о Стаљину ништа лоше. Тај парадокс не може се објаснити Стаљиновом способношћу да злочине прикрије или оправда, јер данас они нису више сакривени и доказано је да су све оптужбе биле лажне. Он се може објаснити једино тиме да су сви ти злочини имали своју историјску утемељеност, да нису били обични хир суровог властодршца већ су имали разлог и сврху. Наиме, једна неприродна државна творевина не би без тих злочина могла ни да опстане, а Стаљин је хтео и успео много више од тога – да је стално снажи и унапређује! Совјетски савез је под Стаљином од заостале, примитивне, полуфеудалне земље постао друга технолошка и војна сила света. Они који су умирали од Стаљинове руке на неки чудан начин слутили су да је њихова смрт данак који се плаћа опстанку и напретку Русије, да су они девојка из бајке која се жртвује змају да би град наставио да живи. Народ лишен природне мотивације могао је да се натера на рад, ред, дисциплину и послушност само помоћу страха и такозваног „револуционарног заноса“. И за једно и за друго били су потребни масовни злочини. Нико и нигде, ни у једном делићу простора и сегменту живота, није смео да се осети сигурним за свој живот. Само тако, у страху за голи опстанак, могли су се подносити напоран рад, гладовање, оскудица и одрицање сваке врсте, поготову што све то није доносило никакав лични, већ само општи, државни бољитак. Стомаци су и даље били празни, али груди су се могле пунити поносом. Сви су могли да виде да рад и одрицање имају значаја за онога ко одлучује о њиховим животима, према томе и да закључе да страх у коме живе није без сврхе и разлога. „Револуционарни занос“ много је пожељнији као мотивација, али он нажалост кратко траје и треба га увек изнова изазивати. Стаљин је, по свему судећи, одлично знао да „пролетерски револуционарни занос“ најбоље од свега подгрева жеља пролетера да се докопа буржујске имовине, „да заузме место буржуја“, како је говорио Николај Берђајев. Додуше, више није било буржуја и њихове имовине, али било је примамљивих руководећих места, великих плата, луксузних станова и разних државних привилегија. Сваки талас ликвидације привилегованих 95

доводио је на њихова места нове непознате „револуционаре“ жељне афирмације и успеха и разгоревао у масама „револуционарни занос“, уверење да се и даље нешто креће и да је могуће лако и неочекивано доћи до сањаног положаја и богатства. Тако је Стаљин старој флоскули „револуција једе своју децу“, познатој још из времена француске револуције, додао нову која гласи: „револуција која тече“. Та „револуција која тече“ била је, како би се то данас казало, „штап и шаргарепа“ којима је Стаљин успевао да свој народ натера да ради оно што се од њега очекује. Међутим, занос верника не би био могућ без најшире државне пропаганде која стално производи нове непријатеље, чији се број стално увећава а називи множе. То нису више само буржуји, кулаци, белогардејци, есери, мењшевици, већ и троцкисти, бухариновци, зиновјевци, јежовци, неповци и други сарадници стрељаних главешина и заступници најразличитијих идеја које су осуђене и одбачене као штетне. Отуда инсистирање на детаљним оптужницама, страховита мучења да би се изнудила признања, монтирани јавни процеси који су личили на права позоришта, којима су, понекад, присуствовали чак и страни дописници. Жестина оптужби, масовност лажних процеса и озбиљност са којом су организовани, сведоче не само о суровости и ксенофобији Стаљина, већ пре свега о његовој потпуној свести о томе да руководи земљом „каква никад и нигде није виђена“ и којој ће грађани без страха и „револуционарног заноса“ врло брзо окренути леђа. Ако би одбацили своју нову творевину, чему би се грађани окренули? Разуме се, Западу и његовим провереним вредностима. Зато се свима онима који су, ко зна по каквој логици, или без икакве логике, само из потребе да се испуни број, осуђени на тешку робију или егзекуцију, као кривица приписује искључиво сарадња са Западом, рестаурација капитализма, шпијунирање и издаја у корист страних сила. Оптужнице су маштовите, врве од различитих детаља, њих састављају тимови стручњака из поверљивих државних служби. У њима су уверљиво насликани не злочини који су учињени, већ злочини који би могли бити учињени, за које је Стаљин био уверен да би били учињени када би се грађанима само пружила прилика. Циљ тих масовних оптужница и нежалних погубљења био је, дакле, поред осталог, и затирање у корену сваке помисли да се Совјетски савез може издати зарад неког бољег живота на Западу. Тим процесима, на тај начин, Стаљин је у историју светског безумља и терора увео појам који би се могао дефинисати као казна за симулирани или 96

претпостављени злочин. Стаљин није дозвољавао својим грађанима да погреше, он их је кажњавао пре него што су и помислили да изврше злочин. Тукао је дете пре него што је разбило тестију. То је допринело да сви ти лажирани процеси, сви ти „симулирани злочини“, који су постали синоним за појам „стаљинизам“, добију ореол нечег надреалног, оностраног, необјашњивог и мистериозног. Оцена Милован Ђиласа да је Стаљин „све што је урадио, урадио на једино могући начин“ односи се на Стаљина државника, на Стаљина вођу и, према томе, тачна је. Да је Стаљин поступио на било који други начин, Совјетски савез не само да не би успео да постане светска сила, већ највероватније не би ни опстао. Идеал свих радника света, „држава разума и једнакости“, опстајала је тако и трајала. Али онима који су је визионарски сањали у својим најлуђим сновима, западним буржујима, од самог почетка она је изгледала застрашујуће и мистериозно. Кад су се повремено сусретали са њом, када су им се у беспућима живота укрштали путеви, она им је личила на моћну, прелепу, очаравајућу и компликовану махину, на неки ванземаљски ауто направљен од племенитих нерђајућих метала, али који нема ни точкове ни мотор, којег на својим плећима носе јадни, голи и боси, окрвављених лактова и колена, гладни и жедни совјетски пролетери. Буржуји су их запањено гледали како одижу са земље то сјајно метално чудовиште док громко певају корачнице а у очима им блиста уверење да ће Стаљин њиховој машини ускоро уградити и точкове и мотор и крила, да ће она добити све што јој треба и постати не само ауто, већ и авион, брод, подморница и васионска летелица, да је они неће још дуго носити, већ ће се возити, пловити и летети на њој. Од тог погледа подилазила их је језа. Дизали су обрве, чупкали бркове, ћутке седали у своје мале, неговане лимузине са кожним седиштима, давали гас и гледали да што пре стигну у своје класне и неправдом притиснуте земље.

Део четврти

СТРАШНИ ЗВУЦИ „ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ“

100

СЛОБОДА ВЕЗАНОГ ОДИСЕЈА

Слобода је одувек била привилегија моћи. Слобода једнога увек се остваривала на уштрб слободе другога. Слобода херојског друштва у којем постоји јасно разграничење између вође и поданика, које још увек није ишчезло са наше планете, слобода моћних на штету немоћних, представља природни или божански поредак, судбину људске заједнице, облик организовања који је услов опстанка људског друштва и његове цивилизације. Тежња за моћи, а то значи и за слободом, међутим, такође је природна и божанска. Она је замајац друштва, снага која вуче напред, мотор целокупног развоја. Да би постао моћан и слободан, човек је одувек био спреман да чини чуда, и чинио их је. Зато је број слободних људи непрекидно растао, али у односу на број немоћних и неслободних то је био мали проценат. Штета коју је нека заједница морала да подноси од слободе тако малог броја људи није била толика да се није могла трпети, осим ако нису у питању хероји као Ахилеј и прилике као рат под Тројом, јер слобода херојског човека подразумевала је потпуну слободу, без обзира на било какве последице по саму личност, по породицу, по окружење, сталеж, народ или државу. Али такав сплет околности био је реткост, право чудо, пример за причу и поука за цело човечанство. Редак је био јунак као Ахилеј који је смео да се опире вођи. Уобичајен однос слика се у Илијади у четвртом певању кад Одисеј зауставља Ахејце да не одлазе кући: А кад би видео кога из пука и нашо где виче, њега би млатнуо жезлом и ове му викнуо речи: Лудаче, мирно ту седи те слушај други што зборе, који су бољи од тебе, а ти си нејунак и плашљив, ни у рату тебе не броје, а ни у већу. Али како је број слободних људи растао, штете од сукоба међу њима бивале су све веће. Мржње, сукоби, опструкције и побуне слабиле су народе, државе и царства и препуштале их на милост и немилост друштвима и државама у којима су унутрашњи сукоби били мањи и које су организационо и ратнички биле надмоћније. Све старе 101

империје срушиле су се због тога, па су квази-историчари сковали теорије о „природном рађању, успону, сазревању, старости и пропасти цивилизација“, односно држава или империја које су њихови носиоци. Слобода и моћ на штету заједнице ограничаване су законима, моралом и религијом. Али моћници су увек налазили начин да погазе законе, морал је за њих био задња брига а религија није имала довољно утицаја. Плодотворнији и ефикаснији начин заштите државе од унутрашњих тензија били су ратови против других, слабијих народа, освајање туђих територија, уништавање немоћнијих цивилизација. Кад су завршени ратови и освајања у Средоземљу и Европи, Русија се стала ширити према Азији, Европа према Африци, Америци, Аустралији и свуда где се могло. Али кад су и та освајања завршена, а трећи сталеж донео слободу до јуче обесправљеним масама, енергија херојске слободе усмерила се управо против оних који су се изборили за њу, почела је да ствара унутрашње тензије и запретила да сруши сопствене државе. Страшна енергија херојског схватања слободе, у очају оних који су водили државе, још једном је усмерена према „спољашњем непријатељу“. Али овај пут спољашњи непријатељи нису били „безбожници“ и Сарацени који држе Христов гроб, ни варвари који пљачкају утврђене градове, ни примитивни народи по Африци, Азији и Америци, већ први суседи Европљани, а оружје нису биле стреле и копља, кубуре, пушке кремењаче и топови који бацају камену ђулад, већ модерне „маузерке“, митраљези, далекометни топови, оклопљена борна кола и авиони. Сукоб се ланчано проширио и догодио се Први светски рат, највећа кланица која се икад дотад догодила у историји људске цивилизације. Кад се рат завршио, кад су експлозије утихле а прашина се разишла, окрвављени учесници видели су да рат никоме ништа није донео нити је ишта решио. Херојско схватање моћи, слободе без обазирања на последице које собом носи, живело је у људима и народима и даље, али у условима још веће беде, осиромашења и очаја. Генерација која је ушла у рат са неким неодређеним идеалима да се бори за неки лепши свет прозвала је себе „изгубљеном генерацијом“. Никада се тужнија војска није враћала из једног рата. Рат је фактички и стварно био без победника, иако су формално, као и увек, проглашени поражени и победници и уредно потписани папири о капитулацији, формиране многе нове државе. Било је то замајавање победника-губитника, очајничко затварање очију пред чињеницом да је управо тај рат највећој земљи на свету, Русији, донео „диктатуру пролетаријата“ и отргао је из породице 102

европских цивилизованих држава. Супротно „научним“ предвиђањима Маркса и Енгелса, побуна пролетера није успела у развијенијим европским државама, већ у сиромашној и недовољно развијеној Русији у којој су и неправде биле веће а народ спремнији да прихвати магловите и небулозне пароле о некој бољој сутрашњици која ће се изградити на отетој буржоаској имовини. Берђајев је ту био у праву – пролетерска побуна долазила је као казна за велике владарске грехе. Али казна је, као последица поратне беде и безизлаза, стизала и европске државе: у Немачкој, Италији и Шпанији родио се фашизам, покрет по организацији и култу личности сличан комунистичком, али агресиван, који је енергију херојске слободе отворено усмеравао на суседе, тражио ширење и нову прерасподелу света. Није прошло ни пуних двадесет година, а фашистичке земље Немачка и Италија (којима се прикључио и Јапан) изазвале су Други светски рат, још убојитији, још крвавији и страшнији него Први. При самом крају пронађена је и атомска бомба која је морала да буде бачена на два јапанска града да би се ова сила коначно приморала на капитулацију. Свет је био уздрман, потрешен, осиромашен и уплашен као никада до тада. Број мртвих и несталих износио је десетине, можда и стотине милиона, откривено је да су чињени злочини који су дотле били непознати, затиране су државе и народи. У овом рату, на страни победника, учествовала је и нова Русија, моћни Совјетски Савез, која је поднела и највеће жртве. Руски вођа Стаљин није штедео војнике, па је његов улог у прерасподели света био позамашан. Новом „пролетерском“ поретку, у којем је наставио да живи херојски дух слободе моћника, само враћен један миленијум уназад, морале су да се приклоне многе европске земље: Југославија, Албанија, Мађарска, Пољска, Чехословачка, Румунија, половина Немачке формирана као нова држава Источна Немачка, па мале балтичке државе Естонија, Летонија и Литванија. И у великој Кини, под вођством Мао Цедунга, запаљена током ослободилачког рата против Јапана, горела је велика „пролетерска револуција“ Остатак Европе приклонио се Америци као јединој светској сили у којој је још увек живео дух велике буржоаске победе, дух слободе и једнакости свих људи, дух слободног рада и предузетништва, слободног изражавања воље, политичких и верских уверења, дух толеранције и сарадње. Како сачувати ту тековину која је, тек што се родила, почела да се осипа и нестаје, да се извргава у своју супротност?

103

Страх какав никада у дугој историји човека није постојао на планети натерао је разум да учини још један мали али важан и неопходан корак, а моћнике да га прихвате. Уствари, чини се да и није било избора, било је то питање живота или смрти: ограничити моћ и опстати, или не ограничити моћ и нестати. Европа и Америка су одлучиле да остану и граде нови поредак на принципима ограничене моћи и слободе појединца. Смислили су да вежу моћног Одисеја за катарку а морнарима да запуше уши. После три хиљаде година круг се затворио, Хомерова порука је схваћена и мудрост је уграђена у принцип живота. (Да ли би моћ пристала икада на ово ограничење да Лењин није створио своју монструм-државу, на принципима херојске слободе – који су у европским државама ограничавани још у веку неокласицизма! – а Стаљин је проширио на пола света? Да ли су толико заводљиви звуци „Интернационале“ одиграли улогу песме Сирена којима није могао да одоли ни мудри Одисеј? Огромне статуе и бисте Лењина и Стаљина, које су склоњене са простора бившег Совјетског Савеза, можда ће у будућности красити тргове западних земаља, у знак захвалности за њихов – толико нежељени! – допринос стварању постхеројског друштва). Демократија је почела да се гради на принципима једнакости и слободе који су зато постали и остали њени синоними. Али то је данас само реторика. Несхваћен принцип неједнакости коштао је исувише скупо. Зато је морао хитно да се врати и да се неким новим принципом разреши парадокс. У чему се састоји тај нови принцип? У очајничком и бескомпромисном трагању за вођом. Од порицања значаја и улоге вође, прешло се на програмирано, планско, систематско тражење вође за сваки појединачни посао – од највећег државног, до најситнијег привредничког. Није остављено да се вођа сам намеће на основу претходно прибављене моћи, већ је одређено да највећу моћ и право на вођство има само онај који је најспособнији да радећи у своју корист ради и у корист заједнице. Сталеж који се изборио за своју слободу и право на једнакост са вишима захваљујући своме заједништву, солидарности и целовитости, који је победио удруженом снагом, могао је сада, по први пут у историји, да разуме правилно однос појединца и друштва. Снага трећег сталежа није долазила од бога, од старине, од закона, већ је произашла из њега самог, из његове стваралачке снаге и креације. То је суштина тога принципа, сама његова срж. Створене су институције избора, институције оцене и контроле рада, институције за смењивање оних који не задовоље критеријуме. Принцип најспособнијег да ради у 104

корист заједнице примењен је најпре у самим институцијама које чине темељ новог система. Тај принцип може сликовито да се прикаже на следећи начин: најбољи и најнегованији коњ упрегнут је у чезе и вози сватове; он је нахрањен и напојен, сит и задовољан, дан пролећни и леп, пут прав, небо плаво, птице лете и певају, он се осећа слободно и раздрагано и радосно каса, али – вуче чезе пуне сватова. Слободан је да вуче чезе, а роб је сватова. Он је и краљ и роб у исто време, и слободан и неслободан, и вођа и поданик. Истакнут је и други значајан принцип: слобода једнога ограничена је слободом другога. Ако останемо при истој слици, то значи да је коњ слободан само да иде путем, да не скреће и не гази поља и усеве. А кад дође у насељено место, мора да пропусти пешаке на прелазу, стрпљиво да стане на семафору и сачека зелено светло. Само тако у насељеном месту може да влада ред и хармонија. То је слика спутане, демократске, постхеројске слободе. Херојска слобода би подразумевала да коњ галопира пречицама, пашњацима и ливадама, прескаче путиће, јаркове и ограде, јури по граду тротоарима и преко црвеног светла док се рукунице ломе, чезе се изврћу а сватови лете на све стране... Слика лепа за филм, али непожељна у животу. Та слика нас уводи у последње поглавље.

ФРУСТРАЦИЈЕ ПОСТХЕРОЈСКОГ ДРУШТВА

Слика Одисеја везаног за катарку, који тако слуша песму Сирена, и слободних морнара ушију зачепљених воском да ту исту песму не чују, постала је метафора новог демократског, постхеројског друштва. Из великог страха пред опасношћу од пропасти родила се мудрост пристајања на ограничену моћ и спутану слободу. Решен је парадокс, пронађена је спасоносна формула, немогуће је постало могуће, и Одисејев брод наставио је да плови ка домовини Итаки. Постхеројско друштво кренуло је ка професионализму, позитивној селекцији кадрова, конкуренцији, одговорности. Рад је постао услов опстанка, а способност и знање мере се доприносом у јачању заједнице, у повећавању профита и укупног богатства. Свако, од краља до слуге, 105

има своје строго прописане обавезе које мора да извршава, јер је његов рад подвргнут јавној контроли. Сви чланови друштва постали су радници, ствараоци, креативци, произвођачи нових вредности. Сви су постали припадници трећег сталежа. Поражене касте нису нестале, али придружиле су се победнику. Земље у којима је победило ово схватање оствариле су у кратком периоду невероватно брз развој у сваком погледу и постале економски, технички, технолошки, културно и на сваки други начин доминантне у данашњој цивилизацији. Земље које нису прихватиле принципе постхеројског друштва, напротив, иако су стартовале са истог нивоа друштвеног развитка, кренуле су ка суноврату. Њихова метафора постала је слика ахејске војске под Тројом, у очају и расулу, нападнуте кугом, издане од богова и притиснуте сјајним тројанским јунацима. За време за које су земље западне демократије, земље постхеројског друштва, оствариле успех, већина земаља херојског поимања слободе је пропала и сада покушава да похвата покидане конце и настави са изградњом демократије тамо где је она насилно прекинута. Некима, које су имале развијен трећи сталеж и јаку грађанску традицију то полази лакше за руком, другима знатно теже. Примери значаја вође из најновије историје и у исто време илустрација разлике између постхеројског и херојског схватања слободе су две европске земље и њихови диктатори – Шпанија и Југославија и генерал Франко и маршал Тито. Победник у грађанском рату против републиканаца међу којима су главну улогу играли совјетски комунисти, генерал Франко је у Шпанији завео фашистичку диктатуру. Али није хтео унутрашње тензије, као Италија и Немачка, да решава ратом. Успео је да у Другом светском рату Шпанију учини неутралном и сачува је од разарања и страдања. После рата прихватио је неке од битних постулата постхеројског друштва, пре свега слободно тржиште и економију, сарађивао је са демократским земљама Запада, поштовао и развијао традиционалне вредности своје земље – културу, наслеђе, национални дух и религију, и тако је оспособио Шпанију да после његове смрти готово безболно прихвати демократске институције, савлада деструктивне силе херојског друштва и постане чланица заједнице демократских земаља Европе. Маршал Тито је изашао из Другог светског рата као двоструки победник: против фашизма и против грађанских снага у сопственој земљи. Створио је у Југославији просовјетски комунистички режим, „диктатуру пролетаријата“, терор мањине над 106

већином. Ускоро је, међутим, био приморан да прекине сарадњу са Совјетима и да се окрене Западу. Кроз покрет несврстаности учинио је велике услуге Американцима, постао миљеник Запада и добијао доларске кредите у готово неограниченим износима. Почео је да изграђује некакав „трећи пут“, некакав „самоуправни социјализам“, да примењује меку диктатуру, да ствара институције по угледу на западне демократије. Али у души је био и остао комуниста руске школе (бољшевик) и није прихватио да његова лична моћ и моћ његовог режима буде ни у чему ограничена. Стварао је привид слободе, али у суштини праву слободу имао је само он лично. Убијао је или смењивао сараднике кад би приметио да више нису његови слепи послушници, привреду и економију земље држао под контролом тако што је стално смењивао и хапсио директоре који би се осамосталили, проглашавао их је непријатељима социјализма и самоуправљања. Под контролом су биле и све друге институције, посебно просвета, судство и информисање. Уништавао је традиционалне вредности народа, културу и религију, осуђивао национализам као највеће зло, јачао сопствени култ личности поред осталог и невиђеном демагогијом, што и није било нарочито тешко с обзиром на то да је уз помоћ кредита обезбеђивао релативно висок стандард поданика. Кад је умро, Југославија је била без икаквих истинских демократских институција. Дух херојске слободе изашао је из боце и започела је сурова борба за власт. Није имао ко да савлада тензије нагло побујалог, дуго потискиваног национализма који се у недостатку других институција окренуо вери. Настали су крвави национални и верски ратови које су претеденти на Маршалов трон (његови добри ученици) искористили да поделе земљу и загосподаре макар једним њеним делом. Ратовали су „за нацију и веру“ они који никада нису знали који су стварни интереси њихове нације и вере. Југославија је нестала у крви и пламену, а оно што је од ње остало тек треба да ствара демократске институције и покуша да се прикључи модерном, демократском свету. Разум је остварио своју прву велику, истинску победу, али заводљиви дух херојске слободе остао је да живи у људима, да тиња и гори. Жеља да се поседује неограничена моћ, да се поседује и користи слобода на штету других, вероватно никада неће моћи да се истисне из људске душе. Многи би, без обзира на разум и очигледне благодети слободе-неслободе, радо повадили восак из ушију и чули песму Сирена, по цену пропасти и брода и њих самих. У модерном постхеројском друштву слобода на штету других стављена је под удар 107

закона и сурово се кажњава. Злочини су не само физичко угрожавање људи, већ и ускраћивање њихових права или посредне штете које се чине утајом пореза, нелегалним богаћењем, митом, корупцијом и слично. Плаћају се велике казне и за уништавање зеленила, погрешно паркирање и сличне мале прекршаје. Бахато понашање у било ком облику се прогања, ставља не само под законску већ и моралну осуду. Али, упоредо са том неопходном строгошћу, ствара се паралелни простор где се може иживљавати потреба за херојским схватањем слободе, где се та жеља не само не обуздава и не кажњава, већ се подстиче и награђује. Неутољива жеђ за супериорношћу, за побеђивањем, за исказивањем надмоћи, усмерава се на спортска борилишта. Негује се култ спорта и надметања у свему и свачему. Ко није у стању да се надмеће, он постаје навијач, пасивни учесник, страст задовољава тиме што се идентификује са идолима. Негује се и култ нације, државе, заставе, химне. Преко успешне државе људи доживљавају сопствени успех и осећају се надмоћно. У мери у којој се протерује из живота, култ херојске слободе сели се у уметност, посебно у филмску, која се путем телевизије уселила у сваки дом. Своје фрустрације постхеројски модеран човек задовољава тако што гледа филмове о животу великих тирана из прошлости, диктатора, масовних убица, злочинаца, пљачкаша банака, криминалаца, мафијаша. Посебан, занимљив вид масовне уметности која гаси жеђ за херојском слободом и одлично комуницира са децом, али готово у истој мери и са одраслима, јесу цртани филмови. Јунаци цртаних филмова, који се непрекидно множе, за постхеројског човека су оно што су богови били за Хомерову цивилизацију: потпуно слободни, бесмртни, неуништиви и неодговорни за своје поступке. Они могу све што људи не могу. Смрт, бол и патња не постоје, последице које подносе због својих поступака, краткотрајне су и излечиве, своде се на мале пакости и велики провод, све се завршава радосно и све креће Јово наново. Слобода херојског човека лагано се сели у духовну сферу и виртуелну стварност. Кад пожели да ужива у правој слободи која нема никакве последице, савремени човек може да седне крај телевизора или да оде у модерну филмску дворану и погледа неки филм о хероју, супермену, божанском и неуништивом јунаку, вечитом победнику, у шокантној техници у којој је виртуелна стварност стварнија и од самог живота. После тога, смирен и задовољан, може да оде кући, да поспреми шупе, поткреше ограду, покоси траву, изгланца своје амове, 108

узде и дизгине, па легне да спава. А ујутру, одморан и чио, да се поново упрегне у лаке чезе и весело закаса блиставим асфалтом, под дрворедима.

109

ЕПИЛОГ

Кад се срушио ретроградни диктаторски режим Совјетског Савеза који је водио у ништавило и безнађе, срушила се и опасност од његове брижљиво изграђиване војничке силе са којом је свет западне демократије морао непрекидно да се такмичи и надмеће. Присилна равнотежа војних снага два подељена блока и два супротстављена поимања света срушила се заједно са берлинским зидом. Вишегодишње стрпљење демократског света претворило се тада у еуфорију победе и тријумф надмоћи. Међутим, на обе стране остало је нагомилано оружје довољно да уништи целокупни живи свет на планети, остала је и ратна индустрија која располаже готово половином укупног светског капитала. Моћ „трећег сталежа“, у који је данас претворен цео демократски свет, испољава се новцем. А путеве новца није увек лако контролисати. Новац уложен у војне потенцијале дели судбину онога чему служи, прекривен је велом „војне тајне“, а постоји и новац мафије, новац криминала, дроге, шверца, новац који стиже са свих страна, и из земаља са деспотским и тиранским режимима. Са том моћи стално се сукобљавају институције демократских земаља које бране принципе новог демократског, постхеројског друштва. Под утицај таквог, „прљавог“ новца потпадају понекад и саме те институције. Преко моћних електронских медија манипулише се и јавним мњењем, тако да „слободно изражена воља“ може постати само оруђе у нечијим рукама. Није се једанпут догодило да управо из тих разлога институција јавног мњења, као снажни заступник народних интереса, поради у корист народне штете. У демократском свету води се стална и снажна борба за одржавање превласти разума. Зато је еуфорични тренутак поремећене равнотеже веома осетљив за човечанство. Што се изградило у дугим деценијама стрпљиве борбе, могло би бити изгубљено у кратким годинама славе. Више него икад, и према онима који су срушени и рањени, мора се примењивати принцип праведности. Сваки погрешан корак само јача авет диктатуре. Дух Агамемнона, рђавог вође, и Ахилеја, његовог опонента који снагу претвара у слабост, моћ у немоћ, добро у зло, опструкцијом и инатом, није нити може бити трајно и заувек побеђен. Он вреба као вирус, 110

чека погодну прилику да ојача и нападне, чак и тамо где је одавно савладан, а поготову у земљама-реконвалесцентима, земљама у транзицији које су након дуге болести остале без имунитета, збуњене и рањиве. Постхеројско друштво има непрекидну чежњу за херојима. Та чежња као лагана носталгија за минулим временима и јаким личностима вуче се као магла по земљама нове демократије, диже се у небо као отровна измаглица, шири се густо насељеним градовима као децембарска прехлада. Та опасна чежња заокупља данас многе мислеће људе Запада, научнике, правнике, социологе, психологе, писце, уметнике. На тему страха од буђења херојске слободе у човеку написане су многе књиге, њој су посвећена многа уметничка дела. Сетимо се сјајног филма Милоша Формана Лет изнад кукавичијег гнезда са Џеком Николсоном у главној улози. Главни јунак је тешко прилагодљива личност, човек који има сталну и неодољиву потребу да се осећа слободно, да ради шта хоће без обзира на последице (слично као робијаш Петров из Записа из мртвог дома Ф. Достојевског), да „лети изнад ничега“. Због тога се сукобљава са утврђеним редом и поретком и логиком ствари доспева у лудницу. У овој непримереној средини његова потреба за слободом ствара од њега правог хероја. Он открива, провоцира и покреће невероватну позитивну енергију код болесника, апатичних и отписаних људи, буди у њима потребу за слободом која се аутоматски манифестује као херојска будући да они по природи ствари немају осећај за последице свога чињења. Бирократска машина болнице не успева да га сломи и примењује радикално средство: подвргава га операцији чеоног режња после чега главни јунак постаје човек без личности и карактера, биљка која вегетира без воље и осећања. Његов пријатељ, индијански поглавица чудесне снаге, човек-див, не може да га гледа таквог и дави га јастуком. Потом рукама чупа са пода тешку камену фонтану, пробија њоме зид и кроз тако начињен отвор бежи из болнице у слободу. Моћни херојски дух слободе отео се контроли. Бирократија која је сувише ревносно бранила свој нехеројски поредак није умела да савлада и без конфликта уведе у ред једну особену личност, није знала да искористи њену необичну, огромну и еруптивну снагу креације која у суштини није била деструктивна, која је желела да служи општем добру, да се радује заједно са другима, али није могла да прихвати унапред утврђене шаблоне. Бирократија је изгубила битку коју је могла лако добити и зато мора да уђе у рат који, по цену

111

и највећих жртава, не сме изгубити. То је злослутна порука и опомена овог филма.2 Нови светски поредак је флоскула коју је неко увео у савремени политички речник ради опомене, као позив на опрезност. Охолост победника може да изазове побуну побеђенога, отпор који јача дух вође из херојског времена, слободног вође који не преза од јаких потеза и не мари за последице. Такав се вазда недри из душе угрожених народа, као крик патње, нада у спас. Флоскула „нови светски поредак“ мора мудрим коришћењем демокртских вредности цивилизације што пре да постане синоним свега најлепшег што је људско друштво досад успело да изгради и што намерава да изгради, и да изгуби призвук претње слабима да ће робовати јачима. А прави задаци тек стоје пред људском заједницом. Разум је тек успео да пронађе спасоносну формулу, начин како ће ограничавати људску себичност, агресију, незајажљивост и похлепу, а још увек велики део човечанства нема у себи решености да следи тај глас разума. Свет тек мора да оствари своје уједињење на трагу те спасоносне формуле. А кад заврши тај грандиозни задатак – тек тада ће окончати примитивну фазу цивилизације. Виши облици хармоничног живота, као прве назнаке „раја на земљи“, којем људи теже, биће остварени тек када човек законима и институцијама обузда себе и у односу на сав живи и неживи свет, на целокупну природу која га окружује. Тај процес, разуме се, већ постоји, он тече паралелно са свима осталима, али је још увек нејак, недовољно артикулисан, споредан и небитан. Постоје еколошки закони и еколошке институције, научни покрети и друштва за заштиту природе, чисте воде и ваздуха, ретких и угрожених врста биљака и животиња. Али све то ни приближно не функционише како треба чак ни на микро плану, у срединама где такви покрети постоје. Тек кад се доврши процес стварања хармоније међу људима, започеће глобални процес, процес стварања хармоније између човека и природе. С обзиром на то да се данас води мртва трка између стварања закона који ограничавају људску самовољу и уништавања природе, ми не знамо у каквом ће стању затећи природу друштво које ће бити спремно да започне њено спасавање, али једно је јасно: све док се људи немилосрдно уништавају између себе, тешко је очекивати да имају разумевања за животиње, биљке, инсекте и бактерије. Садашње стање односа на планети не улива наду да ће тај тренутак наступити брзо. Али ако узмемо у обзир брзи, све захуктанији ритам промена у људској заједници, онда нећемо 112

погрешити ако кажемо да је остварење циља који људски разум пред себе поставља можда ближе него што било ко од нас то сада сматра.

113

ДОДАЦИ

114

КАКО НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ ЧИТА ХОМЕРА Или зашто Хегелова дијалектика није мирођија за сваку чорбу

У својој књизи Антиномије марксистичких идеологија, на самом крају, у одељку „Четири варијације на психолошке теме”, професор Никола Милошевић објављује и есеј под називом „Карактер као судбина” у којем разматра схватање слободе човека код старих Грка. Ту Никола Милошевић покушава да докаже како се мисао о слободи код грчких мислилаца кретала од митског појма судбине, то јест потпуне подређености човека појединца спољашњим силама, што значи и потпуне безначајности личних поступака, неком лаганом узлазном линијом, до схватања да је човекова судбина одређена његовим карактером, урођеним или стеченим карактерним особинама. Да је човеков карактер његова судбина. Да је, дакле, та идеја судбине прешла пут од спољашње до унутрашње нужности. У покушају да пронађе „опште познат“ и убедљив пример митског схватања судбине, по којој „делатност субјеката који су јој подложни нема никаквог стварног ефекта“, Милошевић посеже – а где би другде! – за Хомером. „За грчко схватање човекове зависности од спољашњих сила можда је најилустративније оно место у Илијади“ – каже Милошевић – „на којем Зевс одлуку о исходу тројанског рата поверава теразијама судбине. На овим теразијама одлучује се победник у том фамозном рату, а не на бојном пољу.“ Аутор овако даље анализира „то место“ у Илијади: „Са гледишта овако схваћене динамике историјских збивања, потпуно су занемарљиве све индивидуалне одлике што карактеришу ликове једног Ахила или једног Патрокла. Био Ахил гневан или не, био Патрокло кукавица или јунак, крајњи резултат свих њихових напора нема никакве важности за исход историјских збивања у којима они суделују – све је већ унапред одлучено на тим теразијама судбине, пред којима се и сам врховни бог са Олимпа мора приклонити.“ Упркос својој научничкој педантности којом Милошевић бескрајно оптерећује своје књиге – и за најмањи цитат наводи аутора, назив књиге, издање, број странице – овде нема ни цитата ни фусноте. Уместо тога, Милошевић каже само „оно место у Илијади“, сугеришући тако да се ради о толико познатој ствари да нема потребе 115

нити да се цитира, нити да се каже из којег издања и чијег превода је цитат коришћен. „То место“, међутим, не само да није опште познато, већ би се пре могло рећи да није уопште познато. За Илијаду и Одисеју мало ко није чуо, али их ретко ко чита. Хомер се чита и изучава на специјализованим катедрама књижевности и класичне филологије, а за масовну па и средњошколску употребу штампају се скраћене верзије са овлашним препричавањем садржаја. Но, чак и у таквом облику Хомер се слабо чита. Као писца давних многобожачких времена, хришћанска цивилизација га је ставила на маргину, затворила у уске академске кругове и диви му се као музејском експонату. Милошевић очигледно унапред рачуна са том необавештеношћу читалаца кад се усуђује да на такав начин тумачи Хомера. Ствари, наиме, што се „тог места у Илијади“ тиче, стоје сасвим обрнуто. Ево, да видимо шта о тим „теразијама судбине“ каже Хомер (почетак Осмог певања Илијаде, превод Милоша Н. Ђурића). Љут и изнервиран бескрајним уплитањем њему подређених богова у рат који се води на земљи, Зевс користи прекид битке да сазове скупштину богова и да им саопшти наредбу да престану да се мешају у сукобе Ахејаца и Тројанаца. „Кога приметим ја да напосе од богова жели тројанској војсци или данајској у помоћ поћи, тај ће се вратити амо на Олимп ударен срамно!“ – говори им свемоћни Зевс. Да не би било никакве сумње о томе ко је главни и ко држи конце у рукама, Зевс каже: „Нудер кушајте, бози, да сви ви знадете потом: Златно о небо обесив уже за њ се привежите богови сви и богиње све, а никако с неба нећете на земљу моћи повући свевишњег Дива саветника, ма колико се трудили врло. Ал кад бих и ја хтео да озбиљно уже повучем, вас бих повукао њим са земљом и морем самим; затим бих уже привезо за вршину Олимпа самог, те би од тада све у ваздуху остало висећ. Толико богове све ја надвисујем, толико људе!“ После такве наредбе и претње богови не помажу више ниједној страни, а Данајци и Тројанци воде нерешену битку све до подне. Зевсу је то очито сад досадно и он „тад златна рашири мерила“. Дакле, нису то никакве „теразије судбине“, већ „златна Дивова мерила“, играчка коју Зевс користи у тренутку сопствене неодлучности, пошто му је досадило да слуша супротстављене молбе своје фамилије која се поделила, па једни траже победу Тројанаца, други Данајаца. Та „златна мерила“ по Хомеру су нека врста новчића који Зевс баца у тренутку досаде, равнодушан да ли ће пасти глава или писмо, јер не жели да лично утиче на исход. Дакле – не да не 116

може, може и превише, може земљу и море са свим боговима и људима да окачи на Олимп, већ не жели. Зато на та „златна мерила“, каже Хомер, „Диве две постави Кере прељуте смрти“ и „једну намени Тројцима... Ахејцима медорухим другу“. „Љуте Кере“ нису никаква судбина „пред којом се и сам врховни бог са Олимпа мора приклонити“, већ само његове играчке, тегови на тасовима ваге, писмо или глава на новчићу који Зевс увис баца. Од човека који је студентима годинама тумачио античку књижевност очекивао би се скрупулознији и моралнији однос према Хомеру. Зашто га Никола Милошевић толико изврће? Пре свега треба рећи да Милошевић овде у много чему робује једној заблуди коју су подржавали још Платон и Аристотел, да је Хомер описивач херојских дела, нека врста грчког патриотског писца, да је у томе сва његова величина, али да су Илијада и Одисеја, иначе, само генијални опис једног давно ишчезлог света, ризница свега и свачега, мита, предања, историје, истина и заблуда, да је Хомер талентован „књижевник“ у смислу описивача и забављача, да је своја дела писао да би себи и другима чинио задовољство, као што би докони пастир свирао у фрулу. Резултат те вековне заблуде јесте да су научници често узимали Хомера само као извор података који сами по себи немају никакву веродостојност и који се могу мењати, прерађивати и тумачити по сопственој вољи. Да је и Никола Милошевић на том трагу, одаје га једна реч – фамозни. „У том фамозном рату“, каже Милошевић. Очигледно да и он сматра да је описивање тројанског рата, између стотине других, чист хир аутора, нека његова лична опсесија тим освајањем Троје зарад повратка једне отете жене, напор једног архаичног „митолога“ (творца митова) да једну обичну опсаду града прикаже као најпрестижнији рат не само међу људима, већ и међу боговима. А што није поступао као остали творци митова који описују само архетипове, већ се толико упуштао у описивање појединачних ликова, то је зато, вели Никола Милошевић, што Хомер није само „митолог“, него и писац. Значи, има човек талента да своју причу украшава „књижевнички“, иначе тај напор нема никакав други, дубљи и шири смисао. Ствар је међутим и овде – што се смисла тиче, а не само чињеница – потпуно обрнута. Наиме, „оно место у Илијади“ где Зевс узима своја златна мерила, где баца увис свој новчић, јесте кључно место, али не да покаже беспомоћност бога у односу на неку апстрактну „идеју судбине“, већ да покаже тренутак кад врховни бог пресудитељ дефинитивно одустаје да арбитрира у земаљским 117

сукобима и препушта људима да их решавају сами, у складу са својом снагом и памећу. Хомер управо то и жели да покаже својим спевом: пошто су одсуством Ахила, касније и његовом погибијом, снаге потпуно изједначене, а боговима је забрањено да помажу било којој страни, сукоб не може да се реши силом, снагом оружја, већ једино људском мудрошћу. Рат не окончавају ни Ахил ни Хектор ни Аполон ни Атена, већ лукави Одисеј својим дрвеним коњем који оставља Тројанцима на дар. Значи, исход не зависи од судбине, већ од човека и његове памети. Никола Милошевић, међутим, у овом тексту робује хегелијанству 19. века, некаквој дијалектици развоја свега и свачега, па и људске мисли. Он хоће да је све у сталном кретању и развоју од простих и несавршених према сложенијим и савршенијим формама. По сваку цену хоће да види оно чега нема: да је људска мисао о слободном делању јединке нужно прешла пут од веровања у апсолутно покоравање некој судбини као идеји о нужности, до уочавања и дефинисања истине да човек и сам, неким својим личним својствима, утиче на своју судбину, те да, према томе, ако и постоји нека нужност, она се налази у самом човеку а не изван њега. У том светлу – пошто је тај напор Николе Милошевића веома очигледан – извртање Хомерових чињеница и извлачење погрешних закључака показује се као смишљена превара, лажни темељ целог огледа, у коме је основна идеја да каснији „просвећенији“ писци и мислиоци – Платон, Плотин, Софокле, Еурипид и други – лагано увиђају да човеком ипак не управља нека „идеја судбине“, да он има избор, и да, ако већ постоји нека нужност, она је последица особина које поседује његова сопствена личност. Пошто је тако кренуо у погрешном смеру, започео зграду на кривим темељима, Никола Милошевић упада у нове и све теже грешке. Наиме, мисао о слободном деловању човека, почев од Хомера где је личност приказана као потпуно слободна, као неустрашив јунак који се не боји ничега, ни људи ни богова ни патње ни смрти, који је ослобођен свих обзира – који се не боји да удари копљем и самог бога или богињу који се нађу пред њим у лику неког ратника – надаље иде ретроградно. Оно што Милошевић узима као почетну мисао о недостатку било какве слободе, уствари је врхунац слободе, архаична, лична, херојска слобода појединца која као таква иде на штету друштва и коју друштво непрекидно покушава да ограничи. И грчка мисао (као што је бивало и у другим цивилизацијама) то чини тако што јача вољу богова и њихов утицај на њуде. Док се људи код Хомера 118

боре против богова, имају међу њима савезнике и могу да их умоле да се заузму код врховног Дива за њих, да га тим сталним интервенцијама натерају, ако ништа друго, да бар не помаже противничкој страни, да остане неутралан и препусти све људима, код Софокла и Еурипида, на које се Милошевић позива да би доказао некакав напредак у схватањима о људској слободи, воља богова је увек неприкосновена и мора бити извршена ма шта човек чинио и ма како се опирао. Шта више, она се понекад извршава управо захваљујући људском опирању и кроз само опирање. Анализирајући Софоклову Антигону, Милошевић тврди да је овде „демитологизовано схватање појма судбине“ кроз судбину Креонта који страда због своје ригидности, због свог тврдог, ауторитарног карактера, а не зато што богови тако желе. То што је код Софокла у Антигони присутна и „друга мотивацијска раван“, то јест воља богова, Милошевић тумачи као „културно-историјски феномен“, „традиционални митолошки репертоар онога доба“ и „митолошки реликт“. Како то да један тако велики писац, тако сугестиван и уверљив, који уме да зађе у тако танану психологију да би објаснио поступке својих јунака, још увек задржава и „реликте прошлости“? Милошевић на ово питање даје веома неуверљив и натегнут одговор. „Митске представе о човеку и свету имале су још увек привилегован положај у атинској држави, а, осим тога, и сам Софокле настојао је да их се придржава онолико колико је то било могуће неком ко је, судећи по оном психолошком мотивацијском току његове трагедије, знао и за једно друго и друкчије, уму просвећених писаца и мислилаца примереније виђење света. Отуда је феномен упоредне мотивације по свој прилици резултат компромиса између двају опречних захтева у самом Софоклу: једног уметнички плодотворног и другог уметнички стерилног и прилагођеног логици митске свести.“ Значи, по Николи Милошевићу, Софокле је имао ум „просвећеног писца и мислиоца“, али је као човек био обичан филистар који се бојао репресије па је са својом средином правио болне компромисе, на рачун свога стваралаштва. Овакве закључке о „располућености“ писаца Милошевић доноси о многим ствараоцима из прошлости. То је нарочито, и такође погрешно, потенцирано у његовим студијама о Ф. М. Достојевском. У конкретном случају – да се вратимо теми – Милошевић никако да уочи да код Софокла не постоје две, већ само једна мотивацијска раван, и то психолошка, преко које се манифестује непорецива воља 119

богова. Оно што нама жели да покаже Софокле, јесте психолошки изнијансирано батргање људи, њихов безуспешни покушај да се одупру вољи богова. Људски карактер, одређене човекове особине, стављене су у функцију извршења воље богова, само су оруђе у рукама више силе. Без воље богова која потенцира те карактерне особине личности, а која се читаоцима јасно ставља на увид (дакле, не као „унутрашњи компромис“ и „митолошки реликт“), те пренаглашене карактерне особине не би могле бити ни психолошки убедљиве и не би могле изазвати осећај трагичног страдања. Код Креонта то је ригидност карактера, али код Едипа то су – доброта и правичност. Едип лично, због превеликог поштења и правдољубивости, присиљава врача да открије ко је кривац за кугу коју је бог послао на грађане Тебе. Никола Милошевић, међутим, добро се чува да у овом есеју не помене Софокловог Едипа, јер садржај ове трагедије никако не би могао да се уклопи у тврдњу да је воља богова само „реликт прошлости“ и компромис писца са захтевима времена. Наиме, унапред одређена и преко пророка обнародована воља богова овде се остварује захваљујући напорима људи да се од ње спасу. Чувши за пророчанство да ће њихов син погубити оца и оженити се мајком, тебански цар Лај и царица Јокаста предају тек рођеног сина пастиру да га уништи. Желе тако да избегну судбину, али она тако почиње да се остварује. Пастир је сажаљив и не погуби дете већ га преда другом пастиру који га носи својим господарима који немају деце и који га одгајају као свог сина. Едип ту расте, сазрева и такође чује за пророчанство којим му је одређена страшна судбина – да окрвави руке очевом крвљу и уђе у родоскврни брак са мајком – и очајнички покушава да превари судбину. Не знајући да није одрастао крај правог оца и мајке, да не би урадио оно што му је проречено, он бежи од куће. Током свог лутања сретне свог правог оца Лаја и убије га, а потом стиже у град Тебу и жени се својом мајком, удовицом чијег је мужа а свог оца убио, краљицом Јокастом. Круг побуне се затвара и божанска воља тријумфује. Људска мисао плашила се распуштене, херојске слободе и кретала се ка стварању свемоћног, немилосрдног, јединственог бога. Рађање хришћанства означава покушај да се немилосрдни бог учини милостивим, далек блиским, да се страх замени вером и љубављу. Међутим, убрзо почиње процес претварања милостивог Христоса у праведног али непопустљивог осветника. Потреба за моћним богом и даље траје, циклички се обнавља. Слобода човека једнако застрашује 120

људску мисао као и његова неслобода. Хегелова дијалектика, очигледно, има ограничену примену. Не може бити мирођија у свакој чорби и мора се прихватати само условно и селективно. Књижевне новине, 2001.

ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО СОФОКЛУ

У једном ресавском селу близу Свилајнца месни парох је на видном месту у цркви истакао угљенисано парче дрвета испод којег је написао: Ово је остатак ђерма у који је ударио гром и убио жену која је заливала башту на дан Летњег светог Николе. Ова реченица, у којој је садржана цела трагична судбина неке ресавске жене, суштински је идентична са Софокловом драмом Цар Едип. У оба случаја реч је о намери да се људи застраше богом. Минорност једног и величина другог подухвата не би требало да нас збуњују. Ресавски поп је од своје опомене очекивао само да већи број његових сељака слави своје славе и чешће навраћа у цркву. Док је Софокле, упињући се целим својим генијалним умом, доказивао распуштеном, интелектуално ојачалом и прилично осиљеном атинском друштву, да се мора бојати бога ако жели да живи и даље. Цар Едип је ангажована литература у данашњем значењу те речи. Поп Софокле писао је са намером да преображава људе. У томе, наравно, није успео, али био је убедљив и то му је признато, још за живота: владар Ликург дао је да му се изради споменик а драме препишу и ставе на чување. Захваљујући томе и лик и мисао Софокла допрли су до нас. Та истина потиче нас на изазовну, мада за ову тему споредну мисао, да нам Софокле не би данас био познат да краљевима није био угодан. Кад се већ решио да народ атински приводи на покорност богу, Софокле је морао знати да тај задатак није лак. Грчки богови пречесто су се дружили са људима и попримили су превише њихових особина. Постали су превртљиви, непринципијелни, склони интригама и слабостима, распаљивих страсти, спремни у свакој 121

прилици на одлагања, отезања, преговоре и компромисе. Постали су нејединствени, издељени, често неефикасни и немоћни у клупку компликованих и непомирљивих веза између људи које штите и виших богова којима служе. Цела та грчка космогонија била је егзотично шарена, обредна и дружељубива, подмитљива, често весела и бећарска. Дружење са боговима било је необавезно и весело. Човек који је певао пеане и пекао жртве осећао се јачим од божанства. А страдања су ипак била све већа, смрти више, цивилизација је постајала све мање способна да обнавља саму себе. Неприлагођени живот није умео да се нагађа са смрћу и пропадањем, напротив, давао јој је замајац и убрзање. Раскорак између моћи и свести бивао је све већи, морал је каскао за тојагом, као и увек. Та истина није сметала док су се водили спољни успешни ратови. Они су силе инуштења усмеравали према другима, туђинцима, далеким и мало знаним, „злим“. Треба приметити да се још од библијских дана према покореном народу поступа готово једнако: насиље и геноцид присутни су и данас. Али кад ратови престану, или се претворе у неизвесне и неуспешне – због оснажености „непријатеља“ или сопствене слабости – осиљеност људска, зло које се налази у човеку, показује своје право лице: води човека и друштво самоуништењу. Напор мудраца свих времена, стога, био је да то покажу и докажу, да одврате од зла и пропасти. Метод је притом био и остао исти: застрашивање. Друкчије и не може бити. Страх је врхунско, изворно осећање свега живог. Нестрах постоји само у неживом. Али свест као резултанта генезе целокупног живота тежи да ослободи живот страха, да га учини блаженим; тежи, дакле, немогућем, боље речено апсурдном: тежи неживом. Овај парадокс, ова контроверза свести, у моралној категорији је зло у човеку које га води уништењу, смрти. Нагон самоодржања као услов настанка живота, као примарно добро, храни се страхом. Живот је могућ једино у страху. Сваки покушај ослобађања страха, његовог уништења, његове негације, побуна је против живота и води ништавилу. То је неморал, бунт, погубан устанак против бога. Да се то не би могло десити, потребни су моћни богови који ће страх претварати у покорност, хаос у ред. Софокле је сликао моћног бога. У почетку, за довођење у ред и покорност (коју морамо схватити као одређени, досегнути начин организовања људске заједнице, не улазећи у историјски појам револуције која бунт и непокорност истиче као свој мото, али само у односу на стару организацију коју жели да сруши), дакле за опстанак заједнице, били су довољни мали 122

богови: духови река, језера и лугова, духови животиња и предака. Касније, како је човек напредовао, бивао је потребан моћнији бог, даљи, неухватљивији, недодирљивији, који држи конце судбине у својим рукама, замршене и незнане. Софокле је сликао таквог бога. Како бити убедљив, како учинити да ти верују – то је основна мука свих оних који желе да мењају свет. Оставимо по страни истину да је почесто резултат подухвата био несразмеран са напором и задатком. Софокле се не може уопштавати. Приписујући му грандиозне намере, не покушавамо да умањимо резултат. Он је свој посао очигледно знао. Шта више, животност, убедљивост Софокловог дела (која је ипак, као и свака уметност, остала без икаквог тренутног, ма колико жељеног, практичног резултата) замаглила је у највећој мери праву сврху и задатак ове хеленске агит-проп драме. Можемо лако замислити првог средњовековног читача тек пронађеног, прашњавог и пола струнулог Цара Едипа, младог ученог језуиту, с нежним рукама дугачких прстију, бледуњавог и анемичног, са смерно спуштеним погледом: не сме да подигне очи јер би се у њима засјала ватра паклене страсти, пламен сумње, лудило наде. Уморан од овешталих канона, сатрвен извесностима и ауторитетом, притешњен богом као зидом, младом језуити грува срце у грудима као да ће да искочи, губи свест и дах од моћног доживљаја који расте и склапа се из прашњавог свитка као див из боце. Не може да се отрезни од тог ткања, преплитања, суптилних наговештаја, сазревања и препознавања, па нове борбе, нових покушаја, све до коначног, трагичног и неповратног пада. Та њему непозната лепота казивања, та несхватљива снага воље која се не исцрпљује све до трагичног краја, то његово одушевљење за људско и слепило за божанско, за намеру привођења богу, остаће трајни манир у тумачењу Цара Едипа. Оно што језуита са смерним лицем и паклом у души није могао да види, класични филолози нису хтели. Своју величину они су вазда видели у величини предмета којим се баве. Приписујући Софоклу религиозне и још практичне побуде, могли су потамнити његов ореол писца са Олимпа, „генија који је надмашио своју епоху и остао да живи за сва времена“. Настојали су, значи, да Софокла доживљавамо искључиво као уметника који се труди да очара своје уметношћу засићене и пробирљиве савременике. А то му, ето, тако лепо полази за руком да очарава и нас који живимо хиљадама година доцније. За оваква застрањивања донекле можемо да оправдамо класичне филологе који су тиме јачали дивљење и уважавање за цивилизације 123

пре нас, утемељујући тако свест о континуитету живота и његових вредности. Срећом, данас мало кога треба убеђивати да су велики писци вечност стекли борећи се да побољшају злехуде судбине својих савременика, почесто свесни целог безнађа и ефемерности. Али то и јесте вечност. Живот се састоји само од несрећних јединки. Размотримо, дакле, у светлу тога, шта је Софокле Царом Едипом хтео да поручи Атињанима. Рекли смо већ, поп Софокле и ресавски поп нису исто, иако и један и други позивају на побожност, дакле у основи, апстрахујући све, исписују паролу једнаког значаја. Ту сада важи оно што је добро уочено много пута, да литератури ангажованост не смета, шта више да неангажоване литературе и нема. Смета једино ако се јефтин ангажман гура у литературу. Но, Софокле није чувар напуштеног храма који моли паству да се врати. Он јесте за то да се паства врати, али не њему, већ новом богу кога као пророк најављује. Његово јеванђеље је моћно и убедљиво. Новог бога, у кога он свим срцем и свим генијем верује, открива он у миту са којим се сваки Хелен рађа, који је у срцу свакога од њих. Али његове пророчке, видовите очи виде мит мало другачије. Атињани који „Аполона нигде већ не поштују“, који се пророштава не боје, који с боговима другују, аче се и рођакају, који тако припремају себи моралну а потом и физичку пропаст, морају да задрхте од те представе божанске моћи и да одају Софоклу признање. Бог је одредио догађај и дао да се обзнани преко пророка. Покушај човека да се супротстави ствара трагедију. Што је воља човека већа, што је борба дужа, што је упорност јача, његова судбина је трагичнија. То је Софоклов образац, то је његово виђење божанске моћи и људске немоћи. Цар Едип је у миту велик: мудрац који побеђује сфингу, митолошко оличење зла, и изазива наклоност и дивљење. У Софокловој драми та окосница његове величине само је ситна божанска намештаљка, начин да га Тебанци прихвате и изаберу за цара, како би убио оца, оженио се мајком и тако се испунило пророштво. Едип је црвић, сића, нејач у моћи божанске воље која кажњава оне што нису прихватили пророштво. Едип је жртва неверника који сматрају да се божанска воља може изиграти – оца, мајке, пастира, али и сам доприноси трагичној судбини јер настоји такође да избегне што му је суђено. Наиме, трагедија Едипа почиње тек оног тренутка кад у жељи да избегне пророштво напушта поочима и помајку и јури у сусрет оцеубиству и женидби с мајком. Та 124

његова трагична заблуда крунски је заплет драме. Оставимо хваљени начин на који то Софокле саопштава и препричајмо причу: Глас божји рекао је мајци да ће њен син убити оца и оженити се њоме. И она тек рођено дете даје слузи да га уништи. Али он је сажаљив, уместо да га убије, даје га пастиру неке удаљене покрајине. Тамо Едипа усваја неки кнез без деце и он расте срећно. Али кад порасте, и до њега допре божански глас. Он тада поступа као царица Јокаста, као сажаљиви пастир: буни се против судбе! Напушта дом, верујући да му је то прави дом, и трчи у несрећу! Едип постаје трагичан, али бог који га тако сурово кажњава не изазива мржњу, већ страхопоштовање: Лај је крив, Јокаста је крива, пастир је крив, Едип је крив, сви су они криви, а бог је праведан. И остаје питање: шта би се десило да се нису бунили? Да је царица одгајала свог сина, би ли могао, при здравој памети, да убије оца и ожени се мајком? Не води ли ова мисао до једног, једино могућег, данас тако познатог одговора: бог је милостив, ништа се не би догодило! Вера у бога и трпљење судбине умилостивили би бога и отклонили трагедију, буна и невера учврстили су бога у датој речи! Божанска промисао је исувише далека и наухватљива, за људску памет недокучива, за људску правду непримерена. Едип је још трагичнији што је за људска схватања праведан и до краја честит човек. По тој својој димензији он је једнак Јову који такође страда, иако је честит и угодан богу. Но, Јов верује, божанска промисао је у њему, он зна, и зато је његово страдање тек божије кушање, после чега ће, кад победи устрајност у вери, уследити награда. Ту почетну, моралну потенцију има и Едип, али у њему нема вере – и више од тога: он је у низу оних у којима није било вере. Зато је он истовремено и Јов и Јовова деца и још нешто више и теже од тога – црна тачка, трагични пресек свих путева божанске правде, жртвована личност, нека врста Антиисуса који својим трагичним примером треба да поучава људе и приводи их вери. Не љубављу, већ страхом. Не вољом, већ морањем. Минорност и ништавило људске правичности, у односу на божанску, Софокле је ставио у само средиште збивања. Тај однос радњу почиње, води је, развија и доводи до краја. Бог је Тебанце казнио кугом јер се међу њима налази непознати грешник. Народ моли Едипа да нађе грешника и да тако избави град пропасти. Едип, њихов брижни и правични владар, заклиње се да ће то урадити и то заиста и чини, ретком вољом и упорношћу, све док себи, другима, свима, не открије да је он сам тај грешник. Људска правичност 125

постала је тек оруђе, средство, слушкиња божанске правде. Мада врлине драме овде нису тема, ипак се мора рећи да је овакав Софоклов поступак Цара Едипа учинио обрасцем драмског стваралаштва. Слика моћног, јединог, великог а милостивог и праведног бога достојна је јудејских пророка. Сличност не треба да нас наведе на истраживање о међусобном утицају религија. Ми не знамо је ли Софокле познавао јудејско учење. Али смо сигурни да му је било потребно, да га је тражио и нашао, међу Хеленима. Такав је бог њима, већ тада, био потребан, они су га хтели и он га је нудио, у тим потресним трагедијама. Софоклов бог је данас већ прилично истрошен. Дружимо се присно с њим, ачимо, својатамо га, а све мање верујемо у његове моћи. А зло није ништа мање у нама. За наше спасење, да нас спасе од зла у нама, од трагичне опседнутости наше свести која се не мири са страхом, треба нам нови бог. И ми га тражимо. Неки нови Софокле прича нам о освети коју нам снују атомске бомбе, стваране у бунту, у намери да се побегне од судбине, да се спречи зло. Сликају нам тужне последње дане наше цивилизације и наше планете коју смо, осиљени, бежећи од страха у нама, разорили. Плаше нас не оним што је било, већ оним што ће бити. Људска свест добија своју трећу, коначну, дијалектичку димензију: у себи самој препознаје бога. Дани, 1989.

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Борислав Радосављевић рођен је 1937. године у селу Јовцу. Гимназију је завршио у Ћуприји, Филолошки факултет (светску књижевност) у Београду. Професионални је новинар, живи и ради у Јагодини. Прву књигу објавио је 1971. године. Био је то роман Време кад смо женили Павла у коме је насликао наличје режима, његову борбу за опстанак, моћ и утицај. Књига је наишла на жестоку осуду 126

штампе и медија. Писац је уклоњен из новинарства и онемогућено му је да објављује. Други роман под називом Доња мала, који је 1974. на анонимним конкурсима добио више књижевних награда и био читан и хваљен у рукопису, успео је да објави тек после смрти Јосипа Броза, 1981. Исте године враћен је поново у редакцију јагодинског листа „Нови пут“ из које је избачен. После тога објавио је следеће књиге: Раногрешници, роман, 1989, Српски белег, приче, 1991, Анђелко & другови, роман, 1993, Злочин власти, чланци и полемике, 1997, Ериксонови далеко, роман, 1997.

НАГРАДЕ: Награда за прозно стваралаштво „Живојин Павловић” И НАУКА И УМЕТНОСТ (Образложење награде) Овим огледом, како је сам аутор назвао своје остварење, Борислав Радосављевић се још једном сјајно представио и као књижевник необичне физиономије и као новинар и телевизијски водитељ, који је у све три области настојао и успевао да однегује један свој сопствени оригиналан и независан полемички и критички угао према друштвеним збивањима и појавама. Угао којег се он веома рано, још тамо седамдесетих година прошлог века, искрено и одано почео да придржава, а који се јасно може да идентификује са оним ретким и узвишеним схватањем да је основна дужност сваког правог интелектуалца да се критички ангажовано односи према друштвеној збиљи, без обзира ко се у њој налазио на власти. Из тако дубоко хумане оријентације, која и те како тражи много поштења и храбрости, али и лукавства и мудрости, да би се остварила, потекао је не само књижевни, новинарски, полемички, коментаторски, већ и сваки други пут Борислава Радосављевића, да траје, ево, више од три деценије. На том путу Борислав је долазио у велике сукобе, стоички подносио репресије и истовремено задавао и потајне и јавне ударце и Титовој и Милошевићевој власти, па и овој 127

садашњој, али се из књиге у књигу, почевши још седамдесетих година романом „Време кад смо женили Павла”, па преко бројних потоњих, све до Огледа о којем је реч, сигурно и стамено, готово у скоковима, какав је случај сада, развијао. Да је данас књигом „Трагање за вођом” и као књижевник и као коментатор и полемичар, а пре свега као интелектуалац, далеко оставио за собом моравске просторе из којих је кренуо и уврстио се у ред, слободан сам да кажем, значајних српских интелектуалаца, и то многим својим димензијама. Оглед „Трагање за вођом” је истовремено и наука и уметност. Научна историја људског разума са посебне тачке гледишта. Слободно можемо рећи, историја људске мисли из посебног угла, угла који је у делу и посебно наглашен насловом. То је научна, социолошка полемика о месту и улози личности вође у развоју друштва, али и доследно спроведена теза о неједнакости међу људима као природној законитости свеколиког живота на земљи и у космосу. Она (неједнакост) је доследно и уз истинску хармонију са улогом вође у општем развоју друштва приказана супротно грађанскобуржоаским идеалима о једнакости међу људима. Неједнакост је управо она моторна снага развоја друштва и живота уопште, која је од природе и Бога дата, а не једнакост и друштвена свест, како се у нашим главама под утицајем дугогодишњег испирања свести, још увек мисли. Тако писац веома ангажовано и готово на педагошки начин, и експлицитно и имплицитно, едукативно делује на читаоца. Просто као да му отвара неке табуе и разгони маглу пред очима, па почиње и да верује у оно што је само наслућивао или површно знао. Аутор то чини уз маестралну ширину и познавање филозофије, религије, социологије, опште историје и књижевности, са истанчаним смислом за главне токове и прецизности развоја људске мисли, и то и у индукцији и у дедукцији њиховој, исказујући притом изразиту ерудицију, па све иде беспрекорно, лако и течно. Питко и кад се анализирају Илијада и Одисеја, Платон или Достојевски, или полемише са Ничеом, Хегелом, Марксом, или сучељује са Стаљиновом и совјетском филозофијом. И наш Никола Милошевић у Огледу је посебна посластица у том смислу. Дошао је на крају књиге као шлаг на мешпајз усредсређеног поклоника разума, који зна да цени обиље светске понуде мисли, али и да се самосвесно задовољи сопственим избором материјала у сређивању природног тока ствари, који су комунистичка идеологија и такозвани марксистички поглед 128

на свет тако успешно у 20. веку замрсили и избацили из природног корита па је у свом правоумљу све праволинијски тумачили. Једном речи, књига је истовремено и веома успешно есејистичко остварење које се, не једном, приликом читања дојми и као планетаријум људске мисли у којем се Борислав Радосављевић, као врсни мислилац, не само комотно осећа и лако сналази, већ и сређује у нашем изломљеном (из познатих разлога) знању погубљене мисли и отвара нове видике. На основу реченог Жири за доделу награде верује да књига „Трагање за вођом” Борислава Радосављевића, као најбоља међу једнакима из ужег избора у прозној продукцији у 2002. години јагодинских писаца, достојно може да понесе часно име Живојина Павловића, једног од најзначајнијих српских стваралаца у двема областима културе: књижевности и филма. Председник Жирија, професор Мирослав Ристић (Објављено у 33. броју јагодинског часописа за књижевност и културу Доба.)

ИНФОРМАЦИЈЕ, КРИТИКЕ, ПРИКАЗИ

“ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ” БОРИСЛАВУ РАДОСАВЉЕВИЋУ Награда „Живојин Павловић” за најбољу књигу прозе писаца из Јагодине за прошлу годину добио је књижевник Борислав Радосављевић за огледе „Трагање за вођом” у издању београдског „Рада”, речено је јуче дописнику Танјуга. Жири су чинили књижевници Мирослав Ристић, Милорад Радуновић и Ратко Стоиловић, а у конкуренцији је било десет књига. Радосављевић је рођен у селу Јовцу код Ћуприје. Завршио је светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Први роман објавио је 1971. године, а „Трагање за вођом” је његова десета књига. 129

Награда „Живојин Павловић” установљена је лане одлуком Скупштине књижевног клуба „Ђура Јакђић”, под покровитељством Скупштине општине Јагодина, у спомен на једног од најистакнутијих српских романсијера, приповедача и филмских редитеља друге половине прошлог века. Први добитник ове награде био је Мирослав Ристић. Награда се састоји од новчаног износа, уникатне повеље и уметничке слике. Датум уручења биће накнадно договорен. (“Борба”, додатак за културу, уторак, 4. март 2003.) ТРАГАЊЕ ЗА ВОЂОМ У библиотеци „Дијалог” издавачке куће „Рад” објављена је и књига „Трагање за вођом” – огледи из историје разума, коју је написао Борислав Радосављевић, новинар из Јагодине. Пре ове књиге Борислав Радосављевић је написао и роман „Време кад смо женили Павла” који му је донео прилично неприлика, затим роман „Доња мала”, објављен после смрти Јосипа Броза Тита, 1981. године, као и романе „Раногрешници”, „Анђелко & другови”, „Злочин власти”, „Ерисконови далеко”... (“Глас”, рубрика „Излог књиге”, недеља, 4. август 2002.) Нова књига Борислава Радосављевића “ТРАГАЊЕ ЗА ВОЂОМ” У библиотеци „Дијалог” угледне издавачке куће „Рад” из Београда ових дана из штампе се појавила нова књига познатог јагодинског романсијера, приповедача, есејисте и новинара Борислава Радосављевића – „Трагање за вођом” у чијем поднаслову стоји „Огледи из историје разума”. Реч је о изузетно вредном делу којим Радосављевић, из различитих визура, неретко презентира потпуно нова тумачења која изненађују и супротстављају се укорењеним ставовима ауторитарних теоретичара, сагледавајући феноменологију власти, властодржаца и поданика, односно „трагање за вођом” од настанка људске цивилизације до данашњих дана. Полазећи од Хомерових епова, личности Агамемнона, Ахилеја и Одисеја као архетипова, аутор хрнолошки прати развој људског друштва кроз цивилизацијске метаморфозе и облике владавина и тумачење најзначајнијих филозофа, књижевника и мислилаца, и притом показује изузетно знање из филозофије, теологије, историје, политике, социологије, књижевности и етике, а захваљујући 130

допадљивом литерарном стилу и сопственим конзистентним и јасним етичким принципима, исписује дело које може да заинтересује сваког мислећег човека. Б.(ајо) Џ.(аковић) Нови пут, Јагодина, 7. август 2002.

Огледи ХОМЕР НА КЛАТНУ ИСТОРИЈЕ Борислав Радосављевић: „Трагање за вођом”, издавач: „Рад”, 2002; награђен признањем „Живојин Павловић” До недавно јеретичка мисао да личности стварају историју теза је и одбрана пресудне улоге личности у огледу из историје разума „Трагање за вођом” романсијера, приповедача и есејисте Борислава Радосављевића. Систематизована у четири дела (“Занемарена мисао антике”, „Детињи узлет разума”, „Висока цена мудрости” и „Страшни звуци Интернационале”, уз додатке „Како Никола Милошевић чита Хомера” и „Јеванђеље по Софоклу”), Радосављевићева књига од 153 странице указује на једног мало познатог писца, вредног веће пажње, чија провокативна мисао има толико заједничког са бунтовним делом књижевног и филмског ствараоца у жижи актуелности – Живојина Павловића. Награда „Живојин Павловић” Књижевног клуба „Ђура Јакшић” из Јагодине, закључиће читалац већ на самом уводу аутора у књигу, дошла је у праве руке. Народ без вође Радoсављевић развија у свом огледу три основне тезе: судбинску улогу вође, неједнакост дату од Бога и доказе о неминовности коначне победе разума кроз „миленијумске поруке” Хомера и стваралачку мисао неколицине умова међаша у историји светске књижевности и филозофије. Подстицајно извориште за све три тезе Радосављевић налази у Хомеровим еповима који су замајац целе књиге и потка за њен најбољи и најубедљивији део (“Илијада и Одисеја су случајно књижевно дело у нашем смислу чијој се лепоти дивимо, али њихове веома селективно одабране поруке кроз

131

миленијуме од изузетног су значаја за људски род, што ће потврдити цела историја цивилизације”). Смисао оба Хомерова епа, запажа Радосављевић, од првог до последњег стиха, јесте да је народ без вође осуђен на пропаст, а неједнакост (“Не могу сви Ахејци бити краљеви”) дата је од богова, и сваки покушај да се убије цар завршавао се тиме што се убица пео на царски трон да би се домогао царске моћи (“Буржоаска револуција је једина права револуција која се догодила светској цивилизацији”). Бакља водиља ка остваривању идеје слободе и равноправности јесте разум и мудрост вође чије је оличење Одисеј насупрот грамзивом Агамемнону који није ни мудар, ни поштен, а таквих је пуна историја света. И срџба младог хероја Ахилеја, изазвана похлепом Агамемнона који му отима плен, не доноси ништа добро Ахејцима пред Тројом (исход рата решава мудрост и лукавост Одисеја), јер је тај рат Ахилов лични рат, у који иде због сујете, а не ради општег добра. Флоскуле о слободи Занимљиво је да Радосављевић назива Лењина Ахилејем (поглавље „Берђајев и магле марксизма”), који не опструира већ се бори против Агамемнона и знамо што идеалисти петрашевци не знају – да народ, жељан правде, очекује правду једино од вође. То већ, и те како, зна његов тек приспели наследник „из тамних дубина Русије”: „Не колективно руководство! У земљи царева народ воли да на челу државе стоји један човек”. Тако „из флоскула о слободи и једнакости моћно искрсава култ личности”. У том контексту („цела историја људског рода сведочила је о снази и пресудној улози вође...”) Радосављевић се позива на Макијавелија, Карлајла, Игоа, Достојевског (“Достојевски је открио да је нејднакост природни поредак ствари и да је владарски трон део божјег поретка на који се не може ударити без казне”), на Ничеа. Да би се у завршници вратио Хомеру и одбрани Хомера (“Како Никола Милошевић чита Хомера”). Књига која се не спушта на ниво ефемерности актуелних политичких збивања, а чита као њихов колико мислећи толико убојити коментар. Гордана МАЈСТОРОВИЋ Политика, додатак за културу, субота, 23. август 2003. 132

133

1) Сви цитати из Илијаде и Одисеје су према преводу Милоша Н. Ђурића, Матица српска, Нови Сад, 1972. ↵

134

2) У тренутку кад сам ово писао (крај 1999.) тешко је било и замислити да ће неумрли дух херојске слободе, непуне две године касније, на монструозан начин, уз више хиљада мртвих, срушити „куле близанце“ у Њујорку и део Пентагона у Вашингтону, и тако практично објавити рат сили предводници постхеројског друштва. ↵

135

Садржај ПРЕДГОВОР Део први ЗАНЕМАРЕНА МИСАО АНТИКЕ НЕСХВАЋЕНЕ ХОМЕРОВЕ ПОРУКЕ ТРАГИЧНИ ТРЕНУТАК ОСИОНОГ КРАЉА ОДИСЕЈ – ИДЕАЛ ЉУДСКОГ ВОЂЕ БОГОВИ И ЉУДИ ДРЖАВА НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ Део други ДЕТИЊИ УЗЛЕТ РАЗУМА ПРЕПОТЕНЦИЈА МАЛОГ ЋИФТЕ СЛУЧАЈ ГРАЂАНИНА МАКИЈАВЕЛИЈА Део трећи ВИСОКА ЦЕНА МУДРОСТИ СИБИРСКО ПРОСВЕТЉЕЊЕ ДОСТОЈЕВСКОГ СКРИВЕНА СТАЗА КА НИШТАВИЛУ БЕРЂАЈЕВ И МАГЛЕ МАРКСИЗМА КАКО СЕ ПРЕЗИВА КОБА Део четврти СТРАШНИ ЗВУЦИ „ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ“ СЛОБОДА ВЕЗАНОГ ОДИСЕЈА ФРУСТРАЦИЈЕ ПОСТХЕРОЈСКОГ ДРУШТВА ЕПИЛОГ ДОДАЦИ КАКО НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ ЧИТА ХОМЕРА ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО СОФОКЛУ БЕЛЕШКА О ПИСЦУ НАГРАДЕ: ИНФОРМАЦИЈЕ, КРИТИКЕ, ПРИКАЗИ

136

4 8 9 10 13 22 28 31 36 37 38 53 60 61 62 70 81 87 99 100 101 105 110 114 115 121 126 127 129

137