Srpski beleg

Борислав Радосављевић

СРПСКИ БЕЛЕГ

Приче

2

Уводне напомене

Целог живота пишем приче, а ово је моја прва збирка. Већина коју сам написао ушла је на овај или онај начин у моја три досад објављена романа, или се тематски приклања неком новом, често као његов будући део само чека да се удене у корице. Чињеница да ове приче нису саме постале роман нити његов део, логично наводи на закључак да се баве уским и специфичним темама, да инсисти- рају на оном крајњем парадоксу живота, на акцентовању оних ретких просветљења која се по правилу јављају као резултат неке муке и тегобе. Та чињеница је, значи, њихов заједнички кредо. Она чини да приче писане у веома дугом временском размаку нису само низ каменчића, низ уметнички или документарно мање или више вредних остварења, већ циклус, збирка са заједничким именитељем. Прву причу у овој збирци („Сенке“) написао сам још као гимназијалац у Ћуприји, кад ми је било 17 година. Рукопис се сачувао неким чудом, издвојио се из ђачких бележака, избегао судбину многих свезака и књига у кући коју је Морава плавила и по неколико пута годишње, боравио са мном у Београду па стигао и у Јагодину. Стално обузет темом усамљености, неке варијације ове приче унео сам у роман Време кад смо женили Павла. Пред одлазак из Равнова, опчињен врели- ном поднева, главни јунак поново проживљава свој сан из детињства који му помаже да схвати једно ново детињство. Приче „Шећер“ и „Улица“ такође су из раног периода. „Улица“ је сачувана у некој рђавој и скраћеној верзији. Преписана је вероватно на брзину, за потребе читања на нашим књижевним вечерима које смо ми са Светске неговали под именом „Трибина 17“. Остале приче написане су и сачуване са оним потајним уверењем које никада не напушта ниједног писца да „нешто вреде“. Неке од њих су током времена публиковане у листовима и часописима, а две су учествовале на књижевним конкурсима и освајале награде у конкуренцији знатног броја писаца („Шеф станице у пензији“ и „Сунце као највеће чудо Левча“). Ако је уопште потребно оправдање што су у збирку ушле и неке почетничке приче, мислим ла се оно састоји у томе што није мали број оних који ће вредност ове књиге видети управо у могућности да, 3

на овакав начин, прате развојну нит једног писца, од првих корака до последњих остварења. Аутор

4

Сенке

Опет сам сам. Сам... и букове шуме са корењем у камену на пропланку преко потока. И још даље зелени шумарци и сунце и сасвим далеко шумарци... и... сам. Нешто у мени... као некад... нешто. Сам... али куда ћу? Сунце, камен у распа- дању и извлатала трава. И ја падам на камен и слушам празнину, осветљене шумарке, далеко... и чујем давно заборављени глас у јутро, летње, топло... чујем га и заједно с њим музику, он се меша са музиком, музиком из мрака, дивном музиком летњих јутара изнад опраних црвених кровова, врхова борова, кајсија и јоргована, изнад зеленог... и испод црвеносмеђег јутра... у лето: „Ајде, сине, устани!“ У соби је мрак, музика је изнад кровова и сунце је с њом. Мајко, чујеш ли то? Устани. Сунце је изнад траве и вињага код прозора. Испуцала стабла шљива миришу. Поред њих си заборавио свој град од дрвених квадратића. Зашто слушаш музику кад је у соби мрак? Ајде, сине, устани. На пољани од смеђег житног зрневља, оивиченој зеленим шумарцима, са белом кућицом на средини изнад чијег крова лебди музика, музика испод светло-смеђег јутра у лето, ти дечаче трчиш. Зрна постају река. Зашто? И река је сада од зракова дугиних боја и јури горе-доле у мрак. Зашто је мрак? Ипод мрачних конструкција мостова, кроз мрак, између обала са буковим шумама чије корење спира она, тече та река од зракова дугиних боја, и одблесци буковог лишћа из таме, и музика, топла и јасна што долази изнад реке из мрака. Кад се гледа на светло кроз сузе, трепавице и стакло, замагљено од влажног даха, виде се реке од зракова дугиних боја. Седи на њих, дечаче, и вози се између обала од топлог мрака. Ја отварам очи тешко, с муком, док у ушима замире чаробна музика, и под болесно-бледом светлошћу јутра, која долази кроз прозор, препознајем мајку која брижљиво и нежно говори: „Ајде, сине, устани!“ Зашто ми је тако хладно, зашто нема сунца? Где је вињага под прозором, кајсија, сунце? Мајко, где је оно? Зашто ми она даје то млеко, то млеко, то проклето млеко, које ништа не ваља,

5

зашто ми говори да је добро, да је кувано, кад знам да није кувано, и нећу, нећу да га пијем. Шпорет је хладан, мрак је, и бледо-болесна мрља пада на под с прозора. Мајко, где је музика? Зашто ме будиш у мрак? Зашто ми се тако, тако спава? „Уми се, сине. Време је. Хајдемо.“ И она ме узима за руку и ми идемо и за нама иде коза, та црна, црна коза са кривом њушком и жутим очима којима се смеје (она уме да се смеје очима, ја сам то видео) и кад прођемо поред кајсије ја видим да је оно лишће на врху, сасвим на врху, црвено од јутарњих зракова и тада чујем музику која као јецај падне са тог лишћа у мрачне сенке. И кад прођемо то село и пођемо широком улицом поред оног белог зида, пођемо у брда, онда више није мрак, бели каменити пут је осветљен и брег изнад њега са ситном травом и мени се више не спава. Мајко, куда иде тај широки осветљени поток доле испод пута? Он иде у реку. А откуд он долази, мајко? Иде ли он из оних брда тамо где ми сада идемо? Ох, тај камен. Тај велики камен што се нагао изнад пута, ако он падне, мајко? Ако падне кад ја будем испод њега, сасвим, сасвим испод њега, мајко? Кажеш да неће да падне, али мене је страх, видиш ли да је ме је страх, он је тако велик и страшан, мајко? Хоћемо ли брзо да стигнемо, мајко? Видиш ли оног дечака у сивом оделу што тако подсећа на овај камен, овај избраздани, испуцани камен, на ову траву између камења, на ова стабла, на мрак између њих, на оне шумарке на коси испред нас, на бели пут што иде испод косе кроз шумарке, видиш ли га, мајко, где он иде? Кажеш да носи деди ручак.

To је сигурно далеко. Хоћемо ли ми брзо да сгигнемо? Идемо ли ми овим путем навише, мајко? Да, ми идемо тим путем. А тај пут је тако широк и сунчан, негде бео од камења негде зелен и на средини стоје жбунови, тако густи да се унутра ништа не види. Тамо су сигурно птице, мајко? Али шта је оно што грчи? Оно мало, сиво што побеже у жбунове поред њиве? Кажеш да је то ласица. A шта је то ласица, мајко? Јесу ли оно на њиви ујка и ујна? Хоћеш ли ти са њима да радиш? Да, она ће са њима да ради на њиви. И ми идемо по трошној земљи до њих и ја гледам у шумарке блиставе од сунца и онда седам у трошну земљу и хтео бих да јој узмем сву топлоту, сву топлоту, и хтео бих да ме сада оставе на миру и зашто ми та ујна увек даје да једем кад ја нећу, нећу да једем...

6

„Узми ујнино. Једи кувано јаје. To сам спремила за тебе. Једи...“ Ја нећу да једем, ујна, то јаје, не могу. Је ли то вода? Ја сам жедан, сигурно сам жедан... А сад ћу да једем... Ето, био сам жедан... сад ћу да једем али сасвим мало... Кажеш да морам да чувам ту козу, доле, испод оног широког пута. Али ја не волим да чувам ту козу, ујна. Она је црна и има жуте очи и никад не могу да је вратим из њиве и смеје ми се кад ја плачем, ујна. Али ти кажеш да морам... а шта ћеш ми то дати, ујна, ако је будем лепо чувао? И тако ја седим сам, давно сам већ заборавио где је коза, сам... и букове шуме и далеки шумарци... сунце и још даље... шумарци. Сам... и нешто у мени... нешто... мајко, ја нећу сам, где си? Мајко, сунце је тако само, и шумарци, и пут, мајко, где си? А онда падају сенке, падају сенке, падају преко белог пута, преко шумарака, преко корења букава у камену и сунца... сенке падају и ја плачем... сам... мајко, где си? Кад дође подне, ујна ме нађе да седим и гледам у празно и пита ме где је коза. Она неће да мирује, ујна, она је црна, она се смеје. Ја ћу да је нађем, ујна. Онда ћу да је вежем за онај грабов жбун онде и нећу више да је пуштам. Она бежи, ујна. Тако је једном побегла у оно жито у страну и ја сам ишао за њом у жито пуно росе и тамо је тако мрачно и хладно и ја не волим да идем тамо, ујна. Ти кажеш да си је већ нашла. Зовеш ме да ручам? Ја нисам гладан, ујна. Кажеш да треба неко да иде за воду? Ја ћу да идем. Испод пута у онај шумарак? Ја волим тамо да идем, ујна. Тамо има пуно печурки и ја волим да их берем. Мајка каже да се змија увије као печурка и кад је ухватим може да ме уједе. Али ја нећу да ухватим змију, ја знам шта су печурке. Зар не, ујна? И ја трчим да се изгубим у оном дивном храстовом шумарку са тако лепим широким сребрнастим лишћем и кад загазим по гомилама прошлогодишњег лишћа, топлог, тако топлог, прегрејаног на сунцу и шуштавог, чини ми се да више нисам сам... Ја знам куда ћу и...је ли то музика изнад ужареног лишћа и испод сунца... у лето? Је ли то моја коза тамо? Та гадна црна коза, црна... Зар је ујна није везала? Онда ћу ја да је вежем. Али како да је ухвагим? Тамо је и онај дечко што ради на суседној њиви сваког дана, и он је дошао по воду. Он је слуга. (Ујна је рекла да је он слуга и ја знам да то није добро.) Хоће ли он да ми помогне? Дечак хвата козу и прави замку на конопцу и натиче је на пресечено стабло. Али како ћеш да је одвежеш, говори, како, како? Кажеш лако ћеш да је одвежеш и... о, пакости, пакости, он се смеје, 7

смеје се гласно, не очима као коза, смеје се, шумарак је топао, у мени је... нешто... и сенке падају, сенке падају преко лишћа, траве, преко корена у камену, падају сенке и ја плачем... Слуго! Слуго! (То је ружно, ја знам да је то ружно). И дечак се не смеје: „ Видиш”, каже и одвезује козу с лакоћом и поново је везује, „зашто плачеш, ти си плачљивко“ О, кажеш зашто плачем, кажеш да сам плачљивко, а ти си слуга, ја знам шта си ти... Кад прође дан, онда прво ишчезну шумарци, они далеко, небо постаје више плаво и мајка ме тад хвата за руку и ми идемо путем надоле... у сенке. Мајко, хоћемо ли опет да прођемо испод оног, оног великог страшног камена? Хоћемо ли? Мене је страх, видиш ли да ме је страх, мајко? А кад дођемо кући топао мрак обавија кровове, врхове борова и кајсија, вињаге под прозором су у мраку, о мајко, где је мој град од дрвених квадратића поред испуцалог стабла шљиве? Мајко, мрак је и ја сам сам. Сам, где је оно сунчано место испод прозора, оно... место... испод кајсија са црвеним листовима, горе, сасвим на врху? И музика, музика из топле таме, јасна и нежна, носи ме у заборав... Ја нећу сам, мајко, где си? И падају сенке, падају сенке, као сећање, као музика, падају преко белог пута, преко шумарака, преко корења букава у камену и сунца... сенке падају и ја плачем над визијом, некога ко је био ја. Ћуприја, 1955.

8

Шећер

Здравку се, као за инат, није ишло на улицу. У дворишту није било ветра и сунце, иако већ помало зубато, раскошно је светлело и стварало утисак пријатне топлоте. Јутрос се ништа није одвијало уобичајеним редом. Отац је рано отишао негде сасвим парадно обучен, а мајка је пословала у кухињи и притом је тако распалила шпорет да се јара осећала чак овде, напољу. Здравко се и несвесно играо сасвим близу кухиње. Тако се и догодило да чује када је мајка рекла: „Е, кад бих сада имала још мало шећера!“ Шећер је тада у целом селу, а вероватно и шире, био велика реткост и многе су домаћице тог јутра безнадежно уздисале за њим. Здравко, међутим, није делио њихова осећања. О шећеру он је, напротив, мислио да је обична ствар и да га има колико ти душа жели. Он га је стварно и имао. Био је, управо тада се сетио, под оном старом шерпом, на прозору од шупе. Шећер у коцкама. А тамо га је он сакрио. Десило се то овако. Донео једног дана отац велику картонску кутију до врха напуњену тим шећером. „Ево, децо, рекао њему и Бошку, једите колико хоћете!” И они су јели, а отац се смејао и задовољно трљао руке. Здравко није само јео, већ је, неприметно, напунио и џепове и затим се изгубио. Како му се шећер тада сасвим огадио и није могао више да га једе, реши да га сакрије. Тако је после на то и заборавио. А ево сада мајка уздише за шећером! И Здравка то обрадова: развеселиће мајку. Један тренутак, додуше, уплаши се да га не казне што је сакрио шећер, али жеља да мајци причини радост, а и да се направи важан, беше прејака.

– Шећер?, као упита он. Пих, ја имам шећер!

– Шећер, изненади се мајка. Откуд? Где ти је?, упита лукаво видећи га тако самоувереног и накочопереног.

– Под оном плавом шерпом на прозору од шупе, упре Здравко чак и прстом. Тај део разговора чуо је и отац који у међувремену дође. Они отрчаше тамо и заиста – шећер. Али уместо ла се обрадују, како је Здравко очекивао, они се наједном узнемирише.

9

– Откуд овај шећер?, упита злослутно отац.

3дравко, који се и даље глупаво смешкао, мада му сад више није било до смеха, у магновењу, ни сам не знајући како, рече: – Дали ми Немци. Двојица. Пролазили кроз башту, видели ме и дали. Мислио сам да кажем, па сам заборавио. Здравко тад није имао појма да је лупио страшну глупост. Он није знао да Немаца у селу више није било. Видео је и памтио разне војске. Видео је и Русе и партизане. Али није му никад ни пало на памет да присуство ових последњих значи и одсуство Немаца. Он би ту чињеницу тешко могао да схвати све кад би му неко и објашњавао, а посебно што са објашњавањем нико није ни хтео да разбија главу. Тако је Здравко био убеђен да је присуство свих могућих војски и у сваком тренутку потпуно могуће и, шта више, нормално. Очево мишљење, пак, битно се разликовало од његовог. Здравко то закључи у последњем тренутку, кад виде да је отац сасвим побледео од љутине и да прстима нервозно барата око опасача. „Сад се треба извући, помисли, очито ми не верују.“ И у највећој хитњи извуче из џепа неколико новчића, једино што је тренутно имао, и потури их оцу под нос.

– Ево, и то су ми дали, рече.

To су заиста били немачки новчићи. Чувао их је још од прошле зиме кад су Немци становали овде и сваке вечери пијани играли у соби „крајцарице“. Увек би после тога налазио новчиће, затурене под креветом, у сенци ногара од стола и столица и, уопште, на разним скровитим местима по соби. Чинило се да су ови новчићи направили одлично дејство. Отац престаде да откопчава свој опасач и поче да се разврће по дворишту бацајући значајне погледе тамо према команди места, као да га они отуд могу видети. Очигледно је наједном схватио да је могуће да се неки заостао Немац крије у близини и грозничаво је размишљао шта би сад требало предузети. Ту дивну представу прекиде старији брат Бошко који се умеша и крајње пакосно саопшти да су тај новац још зимус изгубили Немци кад су играли „крајцарице“. Здравко схвати да је поражен и увуче главу у рамена очекујући да добије оно што је заслужио. Међутим, чудновато, и отац и мајка, уместо да се смраче и навале на њега, почеше наједном да се смеју.

-Ха ха ха... Како је само вешто смислио... хо хо хо... Ко би то и помислио... ху ху ху... ха ха ха...

10

Смејао се чак и Бошко и све се лупао по коленима и без икакве потребе сваки час зацењивао, овако: ха ха хаааааааа... аха! Здравко покуша да се неприметно извуче и сакри се у шимшир иза куће. Али они га нађоше и тамо, а једнако су се смејали.

– Сећам се, говорио је отац између два напада смеха, ха ха ха... то је онај шећер што нам разделише из немачког магацина... хо хо хо... како се само одмах нисам сетио... Тек што би их мало попустило, неко од њих би му се окренуо и питао: – Немци, велиш? И опет би почели да се зацењују и хватају за стомаке.

– Шта се смејете, као да су вам свраке мозак попиле, викала је баба, која није била у току ствари, отуд из краја дворишта, хотећи, онако насумице, да одбрани свог љубимца. Све што је Здравку до тог часа изгледало као сигурно и недвосмислено знамење празника: ведро плаво небо, кровови обасјани сунцем, гомиле жутог и свим другим бојама обојеног лишћа свуд по земљи, и све друго што му је тог јутра терало срце да брже куца од милине, претвори се у одвратног радозналца и сведока његовог понижења. Београд, 1957.

11

Улица

Пожурио се да изађе на улицу и то је одмах схватио: глава му је била још тешка од сна. Улица је тог мартовског јутра имала необично белу боју хладноће. Његова мисао се извлачила из далеке дубине сна и мало несигурно следила за познатом физиономијом улице и људи који су га будили усиљеним: добро јутро. И тај поздрав му рече, (додуше још није био будан, још увек се сећао неких појединости устајања, умивања и у вези са тим неког неодређеног разлога журбе), рече му јачином продорног мириса целу боју дана и целу боју године. И виде себе, Перу Петровића, како се врзма у сивилу зимских месеци по слушаоницама факултета. И како поносно носи под мишком ролне хамера и лењир и чак понекад велику, дрвену таблу за цртање. He, поздрав је говорио више, много више. Поздрав је говорио: Перо Петровићу, отерај је, ми се већ стидимо због тебе! Да, баш тако: Перо Петровићу, отерај је. Иако је он заправо и не познаје, а они то знају. Јер та девојка због њега долази у ову улици читаве зиме (ево и пролеће је дочекала). И не крије то. Виђа се ујутру кад он иде на факултет и у подне кад се враћа, и увече испред биоскопа или позоришта и чесго последња прође мразовитом улицом, а понекад и прва остави трагове у дубоком снегу на тротоару. Пера Петровић би добио напад кад би угледао ујутру пред капијом траг њених неукусних, затубастих ципела у свежем снегу. Тада би, погнуте главе као разјарен бик, просго отфијукао доле до трамвајске станице не гледајући ни лево ни десно. (При овим мислима постаде му на секунд јасно откуд његова нервозна јутрошња журба). А доле би му жене на трамвајској станици рекле: добро јутро, и он би се тргао: оне би му уствари рекле: јадни дечко, зашто је не отераш? Да, како је он то добро разумео? И тако је то ишло целе зиме. И пролеће, и пролеће ће ми узети, хтеде да јаукне Пера. Али, не! Данас (најзад!) има састанак са Даном. Ићи ће у позориште и нека се та неукусна мучитељка само појави, нека гледа, нека умре... И скакућући да се загреје Пера најзад ускочи у трамвај који уз тандрк однесе њега и његове мисли кроз бели мартовски дан доле у град. Вратио се тек увече. Дана га је чекала на трамвајској станици. Плавокоса кћи великог града му се насмеши, а Пера Петровић се 12

поносно и нежно замисли над собом. Врло лежерно, Пера јој предложи да иду у позориште, а Дана прихвати то на начин који му рече да она ништа друго и није очекивала. Пера Петровић не хтеде о томе да размишља. Њему се саме од себе наметнуше мисли о оној усамљеној девојци која га тако злочесго прати. Да ли ће ме сада срести? Хоће ли сада видети да је она сувишна у овој улици? Није ваљда толико проста да то не схвати? Надао се да ће схватити, ликовао је. И жељени тренутак му се испуни. Пред позориштем усамљена девојка их сусрете. Правила се да не гледа, али је видела. Пера Петровић хтеде да види дејство и окрете се за њом. Усамљена девојка је ишла лагано дуж ниске ограде парка као да нешто премишља. Мало затим стаде и наслони се на бетонски стуб ограде. Плавичасто мартовско вече и бела светла у улици. Железно цвеће ограда, оплемењена слова бетона и камена симетричних фасада, чипкасгих балкона. Пера Петровић је гледао. Примао утиске и схватао. Чинило му се тада да људи који се у овој мартовској вечери врзмају крај њега сачињавају део те духом оплемењене улице, и још више, да су они ти чији је дух, чије су мисли уклесале у камен и утиснуле у гвожђе облике живота и сна. И та чудна девојка му се учини више страна него икад. Учини му се да је недостојна чак и благог одблеска белог уличног светла који је мировао на њеном ситном лицу. Тада Пера Петровић виде како неки човек застаде крај осамљене девојке. Готово сасвим се наднесе над њу, одмаче се мало, а онда се опет приљуби уз њу, ухвати је за руку и повуче низ улицу. Девојка закорачи силом, али се отрже с гађењем. „Пустите ме“, некако непријатно цикну. Неколико пролазника се зауставише. Жене на трамвајској станици се окретоше и приђоше такође. „Битанга“, рече нека жена. „Ниткове“, викну неко. Као и увек у таквим приликама круг се нагло повећа онима који су хтели да виде у чему је ствар. Човек се некако ружно и усиљено насмеја, забаци главу уназад, одгурну грубо неког лактом и нестаде низ улицу. Нико није знао тачно о чему се ради и упитни погледи се уперише на девојку. Она се с огромним и видним гађењем окрете од њих, упадљиво између њихових глава погледа у правцу куда је човек отишао и закорачи тамо, али се заустави крај оног сгуба где је стајала и наједном покри лице рукама и поче да плаче. Људи презриво и љутито на себе

13

закашљуцаше, а неке жене чак и добацише нешто ружно на рачун девојке. Чу се и непристојан смех. Пера Петровић је гледао забезекнуто и осећао је да сада први пут за ову годину дана нешто сасвим добро разуме: разумео је њен плач. Он погледа људе. Они су сада већ незаинтересовано ишли својим послом. Окрете се, угледа Дану и загледа се у њене очи које су се смешиле, али не нађе тамо ни трага од неког разумевања: она га је чекала да уђу у позориште. Пера Петровић приђе усамљеној девојци. Она се загледа у њега својим тамним очима. Сузе су јој већ давно биле пресахле. „Макнимо се одавде“, рече јој Пера Петровић. Она пође са њим. Стигли су скоро до краја улице и опет су се враћали назад. Она се звала Мира. Пера Петровић јој предложи да је зове Мирјана. Она прихвати. Пера Петровић је причао о пролећу, о томе како је улица лепа у пролеће, о фасадама које ће пролећно сунце оживети, о балконима, о гвожђу и бетону који имају облике живота и сна. Она се одушевљавала његовом причом, рече да је све то истина. Затим га погледа и припи се уз њега. Он је загрли. Било је касно кад су се растајали, те мартовске ноћи. Давно већ није било пролазника. Љубили су се под белим светлом, ограђени улицом. Београд, 1959.

14

Сако

Било му је одувек помало смешно кад би се отац обрадовао неком изненадном госту и рекао: „Знао сам да ћу те видети!“ А сада му се чинило да разуме оца: и он је осетио нешто слично кад је на капији угледао Глигора; радовао се његовом доласку и некако нејасно му се чинило да је знао да ће доћи и да га је целог дана очекивао. Баш као да је сањао неки пророчки сан и Глигоров долазак решава сада његову загонетку. Осећао је то за све време док је Глигор шепртљао око капије, и после док је корачао преко блатног дворишта ишараног тророгим кокошијим траговима, упркос томе што је увиђао да радост има и своје стварније разлоге. Школске године које је проводио у граду чиниле су га преосетљивим за монотоно, бескрајно упорно понављање од којега се састојао живот у његовој кући. Из града се увек враћао бременит утисцима и новим доживљајима чији значај је преувеличавао гоњен неодољивом потребом којој су узрок биле године; враћао се увек нов и друкчији, а код куће је затицао увек иста, непромењена лица и исти живот. Сликовитост монотоније и понављања нарочито се истицала преко зиме кад су сви, такорећи под присилом, проводили време у кући. Њему се чинило да тада чак и осгали, који нису никако избивали одавде и нису примали толико нових утисака, нити су их желели, нити су се за њих борили, осећају свој живот као тескобу и бивају нервозни и ћудљиви. Глас се повишавао и за ситницу, а речник постајао непотребно груб: „Нацепкај дрва! Не зевај! Видиш да се ватра угасила! Нахрани стоку! Шта си се укипио, макни се с места!... Долазак неког са стране уносио је промене, прекидао, заустављао неконтролисано и мучно отицање једа. Зато се свако у кући радовао гостима. Али он је, ипак, разабирао још неки трептај мимо ове њему познате радости. Но, није могао дуго да мисли о томе. Глигор је дошао послом, он је знао каквим, и знао је шта ће се сада догодити; то подстаче у њему онај осећај да зна све што би неко у овој кући могао да каже или уради, осећај који га је савладавао и чинио невољним и тромим споља, али му распињао живце до бола. И заиста, Глигор одмах рече: „Дошао сам за онај купус“. A отац: „Очекивао сам да дођеш и раније“. „Свеједно“, опет Глигор, „и код 15

мене би морао да стоји толико док се мало просуши“. Онда се опет догађало оно што је знао да ће се догодити: Глигор је пошао са оцем у шупу да види купус. „Мислио сам да је бољи“, чуо се отуда његов глас. „За те паре не можеш наћи нигде такав купус“, говори отац. „Хе хе хе“, смеје се Глигор и тиме, уствари, каже: „Има бољег купуса и за мање паре, али ја хоћу као твој рођак да учиним теби и зато узимам твој купус“. A отац такође разуме тај смех: „Не мораш ти од мене да купиш купус, није мени нужда да га продам“, и тиме хоће да каже да он заправо чини њему, Глигору. И Глигор се, наравно, опет смеје, јер и он разуме оца. И разговор о томе престаје, јер купус је, уствари, био купљен већ раније и ничег спорног ту није било. Док је тако, напет, слушао тај непотребни разговор, он је већ знао да ће се Глигор сада обратити њему. Знао је да се од њега очекује да помогне Глигору да однесе купус у град, читавих пет километара по блату, уз пругу. „Шта ћеш сада да радиш?“, пита га Глигор. „Ништа“, каже, „баш ништа!“ „Хајде са мном у град, има игранка, можеш да идеш на игранку“. „Немам сако. Овај што имам заиста није за игранку“. И опет је знао шта ће Глигор да каже и онај осећај радости, она загонетка, поче да га узбуђује: о томе је, заправо, о тој игранци и о том сакоу размишљао кад је угледао Глигора на капији. Заиста, Глигор рече: „Даћу ти ја, имам добар сако, баш као за тебе“. И нису више говорили, јер и Глигор је знао да је сада ствар свршена. Седели су мало и Глигор је био расположен и пио је вино, Онда су кренули, отац им је помогао да дигну џакове на леђа, заносећи се у поласку, док не ухвате равнотежу, по каљавој авлији. Џак му је био тежак. Пре него што је стигао до мале, расклимане капије и бацио поглед на колотечине у којима се љаска вода, које вијугају под дудовима до изласка из села и, нагло расветљене у пољу, губе се у сивој измаглици дана, осетио је болни притисак тврдих главица по врату и раменима. Већ је застајкивао у покушају да спорим трзајем помери болни притисак вреће на ново, неоптерећено место, негде више према леђима. „Како ћу ја ово да издржим“, мислио је, „како ћу ја ово да издржим“. Корачајући дуж плотова, заносећи се у покушају да погоди ногом у нешто оцедитије штрапке, кајао се што је прихватио Глигоров предлог. Са поља су почели да дувају ледени дашци који су му хладили слабо утопљене бутине и колена – од руба његове сиве грубе јакне па до чарапа – и њему се седење у топлој соби чинило сада привлачним, није више чуо осорне, нервозне гласове укућана, замишљао је себе како седи тамо унутра и размишља о лепим стварима. У мислима је био у мислима. Ускоро 16

поче сасвим свесно да контролише тај напор, прихвати то као неку игру која му је скретала пажњу, која га је забављала и одвраћала му мисли од дугог пута који је још био пред њима. После су му рамена и леђа утрнула, бол се донекле смањио, али појачала се врелина у рукама и по врату. Главице купуса пекле су га као жар док су ноге и даље зебле. Повремено би осетио понеку кап зноја на потиљку коју ветар нагло расхлади па се бол зарије у месо као убод игле. Долазило му је повремено да баци врећу равно у блато и да дигне руке од свега. Али управо у тим тренуцима, као да је знао о чему размишља, Глигор је почињао да прича, причао је којешта, стењући и сам под теретом џака (његов је био још већи), и издајничка мисао би га напуштала, чилела би лагано из његове главе, тањила се и нестајала као пара из њихових уста. Тако су, поводећи се, клатећи се, тапкајући у месту и хватајући залет, ту и тамо, да се прескочи колотечина, рупчага или каљуга, бранећи се од бола с великим напором и вољом, стигли и до насипа пруге. Глигор је ту мало поклекнуо и победнички спустио џак на сасушену траву огласивши одмор. Сад се одавде, са насипа пруге, већ назирао град. Дисали су дубоко хладан ваздух, пара из усга летела је право, па, губећи се, скретала увис као пламен мађионичара, ужарена леђа су ускоро осетила непријатну хладноћу. Глигор му је подигао џак на леђа, он је кренуо напред саплићући се овлаш о камење које се ту и тамо сфуљало с пруге и остало скривено у бусенима жуте траве и слушао како се Глигор упиње позади да дигне тежак џак сам себи, како стење и посрће. Успео је да дигне џак, сустигао га и престигао, жури даље, не сачекује га, види његову повијену натоварену фигуру пред собом све слабије јер се већ хвата сутон, уствари сивило се згушњава, мрака још нема али све постаје непровидно, изгубили се обриси града, нестала је чак и тамна силуета моста пред њима. После се град кајасне ретким сијалицама, далека светла у магли служе им за оријентацију, они иду и даље препуштени сигурности насипа. Иду брже, леђа су утрнула више и мање осећају бол, нервозно грабе и дахћу, застану тек на мосту, тешко се окрећу као корњаче у оклопу да ослушну, да омиришу далеки звук магле и сутона, да оцене неће ли неки воз док они не проландарају мостом. Све је тихо и они опрезно ступају дрвеном стазом, даскама које клинови држе за шлипере, гледају пред ноге да се не саплету док под њима у мраку шуми и клокоће на шпиронима вода. Одахну кад прођу и последњи тумбас и закораче опет на путић од шљаке. Ту су у сигурности од возова, али

17

ако зачују писак и тутањ локомотиве, стаће да их не обори силина ваздуха. Глигорова кућа више није далеко, одмах је уз пругу, сфуљају се насипом стежући џакове укоченим прстима док им руке подрхтавају од напора a у слепоочницама сева од бола. Ево су у дворишту, Глигор диригује да се приближе унапред припремљеном сандуку, опет поклекну и фуљају џак низ груди грлећи га снажно обема рукама све док не осете да је додирнуо дно сандука. Најзад! Окреће се мало око себе, шири руке и млатара около, разгибава се да умине бол, да ишчили врелина, клима главом, трља шакама рамена и врат. После неког времена све постаје подношљиво, враћа се у нормалу, али он одмах престаје да мисли на оно што је било и жури да обави оно што му још предстоји: поправља панталоне, загледа има ли сасушених мрљица па их жустро трља и отреса, пажљиво пере ципеле на пумпи док не одстрани и последњи траг тешког блата кроз које су прошли, после се и сам умива и запира са усклицима које му измами ледена вода. Обукао је сако, подигнуо крагну и с главом незнатно увученом у рамена већ скакуће оскудним, крзавим тротоаром, прескаче барице да се неупрљан домогне широке осветљене улице. Нема више сиве измаглице, црнило мрака спустило се с неба на град. Светла су пред њим. Постало је топлије, више се не осећају ледени дашци ветра. Једна сијалица, високо на бандери, на самом почетку улице која води у центар вароши, баца жуту светлост на околну таму. Изненада поче да пада снег. Он застаде под бандером, обгрли је и погледа горе: снег се ковитало у снопу жуте светлости. Стајао је неко време тако, чудно разнежен тим ковитлацем снега у снопу светлости, док је свуда около била тама a у целој улици владао неки тешки, свечани мир. Београд, 1961.

18

Ратков нови живот

Кад је Рада Циганка стигла у село, Ратко Циганин се опраштао од живота: лежао је потрбушке у својој убогој чатрљи крај зарђалог наковња; босе, црне и испуцале ноге, сада вреле као некада његово гвожђе, дрхтале су и правиле неразговетне шаре на поду од пепела, ћумура и трулежи. Стакластим очима гледао је кроз рупу у зиду од блата: напољу се топио снег, вране су се њихале на голој багремовој грани. Сељаци су шљапкали тик поред зида. Ратко се питао да ли знају да он умире? Није хтео да га жале; он је био последњи међу последњима, ругло и подсмех села – мали, сасушен и спарушен, гарав од ватре. Ратко је умирао поносно и пркосно. И све што је веће муке трпео, све је достојанственије шкргутао зубима и притискивао рукама влажан и гарав под. Привиђао му се тренутак кад ће га наћи овде укоченог и хладног; како ће се изненадити; како ће им бити криво што им нико и никад више неће тако добро и јефтино клепати секире и мотике и правити шарене гвоздене окове за кола и све друго. Нико не би знао тачно да каже повод који је Раду тог дана довео на врата Раткове колибе. Можда је Циганка гатара прочитала на длану неког сељака и Раткову судбину, па у себи смогла трунку сажаљења или нашла суву рачуницу, или и једно и друго, али тек сељаци нису од тога правили проблем. И никада нису сазнали да би без Раде, њеног заузимања и мађионичарске торбе – у којој су се нашли и ракија, и шарени вашарски колачи удељени некад давно на гробљу, и парче хладне гибанице, и још понешто – били изложени трошку око сахране свог неприметног, али врло корисног клепача. Тако је започео Ратков нови живот. Закрпљени мехови поново су почели да распирују ћумур а усијано гвожђе да се угиба под ударцима тешког чекића којим је измахивала жилава Раткова десница, ојачана око зглавка парчетом коже са белим нитнама. Радине коштуњаве руке направиле су у чатрљи какав-такав ред. Са првим лепим данима на утабаној ледини поред куће задимио се шпорет на коме су кључали гарави лонци. Деца, Раткова једина успомена на покојну жену, навикнута на туђа дворишта, почеше чешће да остају код куће.

19

Године које су долазиле као да беху наклоњене Ратку. Његова најстарија девојчица, вечити ђак понављак и свачије служинче, некако неприметно се прометну у школску чистачицу, задевојчи се, па ускоро и утече за неког варошког Циганина и поче, као права варошанка, да обилази оца са мужем и децом чији број се увећавао са годинама. И друга девојчица, тиха и нежна, дадиља свој комшијској деци, задевојчи се и удаде у неко удаљено село. Најмлађе дете, голотрби и мусави дечачић, израсте у школског одметника, јабучара и кокошара, достојног члана сеоске распуштене дечурлије. Али са годинама и на њему се догодише промене. Запослио се у граду, купио бицикл и са веома важним изразом лица кретао још у свануће на посао довикујући се са бучним другарима. Са начином живота променио је и ћуд. Дотле небрига у сваком погледу, сада је закерао због хране, чистоће и реда у кући; чак је и оно мало циганског језика, који никада није стигао добро да научи, сасвим избацио из употребе, па је настојао да избрише и онај колоритни нагласак којим Цигани даривају сваки присвојени језик. Ратко се полако опуштао; његов чекић је све ређе и ређе одзвањао у чађавој чатрљи. Али уколико је мање боравио у својој кући, утолико више се његово присуство осећало у селу. Раније, кад је био вредан сеоски клепач, кад су сељаци чекали испред његове куће и окретали тоцило и сабијали мехове да би брже обавили посао, Ратко је био странац, сподоба, ругло које нико није зарезивао ни у шта; сада, кад се у послу све више опуштао, углед му је, тако је бар изгледало, био неупоредиво већи. Тешко је рећи шта је та промена значила за Ратка. У сваком случају видело се да му годи, иако о томе није никада говорио. У свему се са сваким солидарисао, никада није противуречио. Чак се, заједно са осгалима, подсмевао Ради и на сваки начин истицао да је њоме незадовољан; осећао је да људима то прија па је и предњачио у томе. Временом је гласно изражавање тог незадовољства постало његов главни капитал којим се разметао: сељаци би пуцали од смеха кад би га видели полупијаног, сићушног и накострешеног, како богоради и псује Раду и измишља наглас муке на које ће је ставити. А њихово весеље достизало је врхунац кад би, нешто касније, чули невероватно смешно Радино запомагање, повремено једва чујно од неоправданог страха, а затим тако грлато да су се зидови чатрље тресли. Можда би се Ратко тргао и престао да на тако чудан начин угађа сељацима да Рада није тако природно прихватила бреме прогоњеног; 20

нервирала га је Радина нема покорност, безазлена љутња и смешне претње кад би је деца гађала корама од лубеница, беспомоћно запомагање кад би је тукао. Ко зна колико би то потрајало да се Рада није решила да учини крај са собом и својим невољама. Попила је једне вечери боцу свеже гашеног креча и угушила се пред кућом пресамитивши се преко плота у покушају да поврати отровну смешу. Тако ју је Ратко и нашао кад се вратио кући урлајући на сеоске псе који су злобно режали иза плотова. У првом тренутку ова вест је охладила сељаке као пролећна поплава. Чињеница је била одвећ страна; требало им је времена да је некако усагласе, да је процене, да је приме као такву. После су се већ прибрали. Озбиљно, као што приличи, поразговарали су о свему и одлучили да Ради доделе једно месташце на гробљу. Сеоска пијаница и смутљивко Јовић, који је половину својих плодних њива стуцкао последњих година у сеоској крчми, понудио се, шта више, да помогне око сахране. Сутрадан је, заиста, упрегао волове и, по обичају припит, кренуо прашњавим путем до Раткове куће. Ракија, врело јулско сунце и нераван сеоски пут премештали су му главу час на једно, час на друго раме и сметали му да се уживи у богат избор сочних псовки којима Ратко, вероватно, дарива покојницу. Али кад стиже до Раткове чатрље и баци поглед унутра, зрачак неспокојства увуче се у њега: Ратко није псовао; куњао је у смрдљивој клепачници загрливши велики рошави наковањ. Јовић га мало продрма, али кад виде његов избезумљен поглед, уплаши се нечег неодређеног и одлучи да ствар обави сам. Подиже неспретно јефтин чамови ковчег, који му се учини неочекивано тежак, и журно га изнесе саплићући се о гвоздене предмете који су непријатно звечали у муклој тишини. Кад волови кренуше полако и удаљише се уз равномеран тандрк и клопарање кола, Јовић, уз тешку гримасу, широко измахнувши руком, обриса зној са чела и први пут после ко зна колико времена осети да је потпуно трезан. Ускоро неки неразговетан звук натера Јовића да се окрене. Ратко је трчао за колима преплићући босим ногама, падао и поново трчао. Дрхтао је пригушено и испрекидано. Неразборит, сулуд израз лица уплаши Јовића; издиже се на прсте, увежбаним покретом сломи у пролазу витки дудов прут који се нагињао над средину пута и звучно ошину Ратка који се затетура и паде у јарак.

21

Дудова грана швину кроз ваздух у правцу волова, али ови, и пре него што ударац паде на њихова леђа, као да схватише намеру господара и убрзаше корак дижући за собом тешку сеоску прашину. Светозарево, 1964,

22

Дивље цвеће

Започињао је још један врео августовски дан. Није било ни дашка ветра. Мировало је чак и лишће на кржљавом и ретком равновском дрвећу. Будећи се, Миша махинално обриса грашке зноја са чела: у соби се већ осећала запара. Погледа на сат са осећањем да се успавао, па кад виде да је све у реду, укључи радио и поче лагано да навлачи панталоне. „Прогноза за данас, завршавао је спикер читање јутарњих весги, топло и сунчано у целој земљи.“ Баш ти хвала, помисли Миша, то је за оне на одмору – у фабрици ће данас бити пакао. И отрча на пумпу да се умије. Крај пумпе, из испуцалог бетона, расло је некакво дивље цвеће са великим, меснатим лишћем. Миша на њега није обраћао пажњу, али тог јутра примети да су листови ближи ручки масни и лепљиви од додира са сапунавим рукама. To му појача гадљивосг, која је делом долазила од знојења, и ногом покоси крте, зелене стабљике. Идући према аутобуској станици (до фабрике је саобраћао аутобус) Миша је размишљао о свом животу у Равнову. Одмах после дипломирања на машинском факултету у Београду дошао је овде. Посао у фабрици му се свиђао. Пружао му је могућност да се усавршава у струци, а то је сматрао најважнијим. Град је био као и све поморавске паланке, само, због велике фабрике, нешто живљи, богатији и, баш због тога, чинило му се, више провинција него други. На периферији су ницала дивља, неуређена насеља. Градило се много и у самом центру, али без реда. Пара је било довољно да се гради, али ипак недовољно да се гради све испочетка. Тако половично није деловао само изглед града у целини, већ и поједине зграде: ружних фасада, дугачке, са равним крововима. А опет нису биле довољно високе да би се могли да занемаре детаљи. Урбанисти су подражавали велеград, a улице су биле прашњаве. И живот у Равнову био је једноличан. Миша је понекад завидео својим друговима који су остали у Београду да чекају на запослење. Тамо се другачије живи. Овде сваки дан почиње исто. Ипак, следећи дан Миша није започео као и сваки други. На пумпи, кад је хтео да се умије, чекала га је комшиница из дворишта, тетка Мара.

23

– Добро јутро, Мишо. Да ли се јуче пре тебе неко умивао?

– Добро јутро. He верујем, ја устајем рано. Имала је залеђен израз лица и гледала је у покошено, сад већ увело, меснато цвеће. Досетио се у чему је ствар. Пумпа је била испред тетка Мариног сгана и цвеће је, разуме се, припадало њој. Очекивао је сад конкретно питање и не баш пријатну сцену. Знао је да га она не трпи. Њен муж, књиговођа, радио је у истој радној јединици са њим и добро су се слагали, али тетка Мара је имала своје резоне. Миша је увек имао девојку, наравно не све исту, а „посебан улаз“ самачке собе газда није рекламирао џабе. Девојке су посећивале Мишу и то није била мала ствар, а посебно што су тетка Мара и њен књиговођа чика Срета имали лепу кћер, гимназијалку, која је више од свега на свету волела да јој задатке из математике решава комшија инжењер. Ето, зато се Миша осећао тог тренутка, као да је поломио каранфиле од сто динара струк. Али, уместо конкретног питања, тетка Мара рече: – Ти то, свакако, ниси учинио, зашто би ти ломио цвеће?

– Зашто бих?, рече брзоплето Миша, а кад тетка Мара отпоче своју паљбу, схвати да је грдно погрешио: пошто није признао, сада је могла да му каже све што је смислила и то све, кобајаги, да се односи на неког трећег.

– Битанга једна, шта му је цвеће сметало. Толико сам га неговала, а он га ногом поломио... бла, бла, трућ, трућ... Миша се мало смијуљио, па на крају не издржа и оде у собу да се исмеје. До врага, помисли, само ми је то још требало. И кад је одлазио на посао још увек je вртео главом и смешкао се. Ускоро је ипак заборавио ову епизоду. Tor дана у фабрици се одржавао за њега важан састанак. Шеф групе је напустио предузеће и Миша је био озбиљан кандидат да га замени. У предузећу је био, са прекидом због војске, четири године. На послу је постизао добре резултате и ценили су га као веома обдареног младог човека. Председник савета радне јединице је непотребно отезао састанак. Напољу је била жега, али су дебели зидови сале у којој се одржавао састанак стварали донекле подношљиву хладовину. „Мишина тачка“ је била на крају.

– Попуна упражњеног радног места, прочита најзад председник. Ви знате, другови, да се за ово радно место тражи добар стручњак. Како нам интенције налажу да посебно форсирамо младе људе, а ми

24

у групи имамо способне младе инжењере, можда треба размислити и о могућности...

– Тако је! зачу се неколико гласова. Сви су знали о чему се ради. Била је врућина и хтели су да се ствар што пре оконча. Наједном подиже руку чика Срета, „комшија“. Он је ретко дискутовао, али људи су ценили његово мишљење. Никад се није изричито изјашњавао „за ставове“, у сукобима који су често избијали никад се није ставио ни на чију страну, са свима је поступао лепо и зато су га људи сматрали објективним.

– He бих желео да ме схватите да сам против интенција и да сам против младих људи – поче Срета. Али, за мене, ово радно место је од великог значаја и ја не бих да се преко тога пређе олако, већ да се мало продискутује. Видите, то није само стручно, већ и руководеће радно место. А у групи има и старијих људи и... он ће њима бити руководилац. Један млад човек... видите... ја не желим да вре- ђам, али ми не можемо посматрати само какав је ко у фабрици... Ми морамо да познајемо и морални лик човека и не само да познајемо, већ и да у томе имамо и одређену гаранцију. А један младић, видите, и све то. Ја не желим овде да се упуштам, само напомињем да је то, видите, озбиљно радно место и да тражи једну сигурност, једну гаранцију... Ја предлажем да распишемо конкурс и да тражимо одговарајућег човека са стране, као што сам рекао. Миша је напрегнуто слушао отворишви, чак, уста од запрепашћења. Хтеде да каже да то нема везе, да је у питању оно глупаво, меснато цвеће, да он није крив што чика Срета има гимназијалку и све то, али није знао како да то објасни овим људима којима је било ужасно вруће, који су брисали лица марамицама и нервозно пушили и пожуривали председника да што пре заврши састанак. Сретине недоречене изјаве упућивале су на сасвим грозна размишљања и имале су ефекта. Људи почеше да гунђају нешто себи у браду.

– Дај да завршимо, убаци опет неко.

– Значи, закључи председник, предлажете да распишемо конкурс. Да ли се слажу сви?

– Слажемо се... Сала начас опусте. Миша устаде задњи и пође вратима, лагано вукући ноге. Светозарево, 1965.

25

26

Лажна потврда

Љубан се преварио у својим предвиђањима. Ранко га је дочекао одсутно, с тужним и замишљеним изразом лица. Понудио га је да се раскомоти и седне, а онда је још неко време добовао прстима по окну, пиљећи доле у кровове равновских приземљуша, чију монотонију је нарушавала тек по која вишеспратница, никла на празном плацу, као зачуђена претходница будућег урбанистичког склада.

– Дошао си? – окрете се Ранко нагло, а уста му искриви неки, Љубану се чинило, ојађени осмех. Звао сам те, настави Ранко, дошао си, а сада не знам шта да ти кажем. Размишљам цело јутро, али не могу да нађем објашњење. Преиспитивао сам себе, можда сам и ја ту крив? Оптужили сте руководиоце да су бирократе и технократе и предложили смењивање. Ви – Фабрички комитет. Тачније: Комисија. Комитет је већином гласова усвојио ваш став, али већ ту је било подељених мишљења. Кад је дошло пред колектив, подељеносг се осетила још више, a то је штетно. Комунисти морају да се боре за јединство. Међутим, ви нисте ни тада одустали, биле сте упорни, и „друга сграна“ вас је тукла – аргументовано. Борба против бирократије се не састоји у смењивању двојице-тројице... Они су били такви јер им је „клима“ омогућавала... Суштина је у развијању демократских односа, у онемогућавању таквих појава. Морао сам и ја, као секретар Општинског комитета, да подржим „другу страну“, иако сам знао да су у њој најбучнији каријеристи, полтрончићи... Али ти си то морао да разумеш.

– Чуди ме, као да се трже Љубан, што мислиш да је то у питању. Већ сам све то и заборавио. Али, кад си ме већ подсетио, не слажем се с тобом. Каква је то сад варијанта теорије о утицају средине? Директорска? Ранково лице се развуче у широк осмех.

– Опет си онај стари, пребрзо падаш у ватру... Али оставимо то, кажеш да има нешто друто што ја не знам.

– He знаш можда неки детаљ, оно што је превршило чашу, али, уопште узев, знаш добро, верујем...

– Но, причај, слушам те.

27

– ... Двадесет година сам у овом... у овом Равнову – настави Љубан и не приметивши упадицу. – Двадесет година главу држим високо и право. Сад, кад се осврнем и погледам уназад, као да видим себе за говорницом: иза мене је партијска застава, a испред мене Равновци. Аплаударију ми, скандирају, одобравају. Кад завршим говор прилазе, тапшу ме по рамену. „Добро си рекао оно за нестручњаке, шапћу ми на уво, не може руководилац без школе – све то треба отерати у производњу!“ А извесна другарица сутрадан престаје да говори са мојом женом. И друга, и трећа. Само што је не пљуну на улици. „Њен муж”, саопштавају Равнову, „пуца од зависти, криво му је што он није директор. Срам га било, а за пријатеља нам се представљао!“ И мужеви – директори сусрећу ме уз цинички осмех. И не само они. Где год одем гледају ме некако посебно, значајно. Разболи ми се дете, одведем га лекару, а он се пред свима поздравља са мном и смеши се. Као да хоће да каже: „Не брини ништа, ја сам лекар, мени су сви пацијенти, једнаки, није важно ко си ти“. Други пут, опет, говорим: нема уравниловке! He може неквалификовани радник, чистачица или курир, да има исги доходак као квалификовани радник, као стручњак, инжењер... А после тога и они које сам увек бранио, за које сам се заузимао, окрећу главу од мене. „Лако је њему”, говоре, „продаје памет за скупе паре, као да ми нисмо људи и наша деца не треба да једу хлеба!“ Нисам се на то много обазирао. Знао сам да је морало тако, а био сам се и навикао. Али сад је нешто друго. To о лажној потврди – то су ниску ударци. Тачно је да сам се уписао на факултет са потврдом да сам радио на административно-правним пословима, а био сам радник. Али ја сам двадесет година друштвено-политички радник, активиста, a то, ваљда, нешто значи? Уосталом, ја сам факултет завршио. Да нисам био способан не бих га завршио, је ли тако? Aто сад нико неће да каже. И комунисти ћуте. Раније би ми то можда било свеједно. Али ја сам сада правник, судија. Готово свако јутро слушам сељаке у судском ходнику како разговарају: „Шта, пао си код оног судије с лажном потврдом? Е има ко и да ти суди, боље дижи руке од тога.“ A то више није политика, то је сад мој посао, мој хлеб! И моје колеге судије држе се даље од мене. Ако ми се и обрате, никад не пропусте да нагласе: „Колега“, како си „колега“? Ето, зато више не могу да будем члан Партије. Увек сам служио Партији, а сада, кад ми је њена помоћ потребна, нико ми не помаже.

28

Па, ако треба да будем само грађанин и да говорим само у своје име и да се браним како знам и умем, шта ће ми онда књижица?

– Лажна потврда – после дуге паузе најзад прозбори Ранко, то је истина и не знам како би неко могао да те због тога брани. Али можда ипак није све због лажне потврде. Ти си био радник, само четири разреда основне школе. У фабрици си се оквалификовао. А после одмах факултет, испит по испит, то се некако и заврши. И – шта сад? Партија ти не може дати образовање које немаш. Мораш се сам потрудити да докажеш своју вредносг.

– Зар? – процеди Љубан, ниси ме морао звати да ми то кажеш. Само смо губили време.

– Нисмо, ипак нисмо, Љубане. Довиђења. Ранко се поново загледа кроз прозор доле у равновске кровове са којих се већ упола беше отопио снег. Светозарево, 1966.

29

Нови књиговођа

Долазак новог књиговође пореметио је из основа живот нашег малог, издвојеног одељења пореске управе. Осим мене и главног књиговође Аце, коме сам ја био хонорарна и привремена испомоћ, јер је од својих претходника наследио вишегодишњу гомилу несалдираних пореских картица наших сељака, ту су радили још књиговође Станко и Мија и благајник Милоје. He би се могло рећи да је и пре доласка новог књиговође овде било оне интимности која би се у оваквој средини очекивала, али ипак. Главни књиговођа је, рецимо, волео да коментарише свој посао и гадно је псовао кад би наишао на неку изузетну аљкавост или погрешку претходника; призивао му је онда сав род и свеце и ми смо се слатко смејали, изузимајући Мију, који се само смијуљио, и то не прекидајући посао. Али то није значило да он у томе не учествује. Мија је просто био такав човек. Аца је волео да исприча и понеку своју масну догодовштину и притом је настојао да се обраћа изричито мени, очекујући да се збуним, јер би то онда испала дивна забава. Али он то није чинио зато што ме није волео; напротив, увек ме је после тога пријатељски тапшао и делио ми родитељске комплименте, а неколико пута ме је, користећи одмор за доручак, водио у кафану и готово силом частио танким шприцером: волео је шалу, али се бојао да га због тога не омрзнем, јер ми смо били наши, сељаци, и он је умео то да цени. Према Станку, међутим, није имао такве обзире. Станко је био из неког удаљенијег места и породица му је и сада живела тамо, a он је сам становао у вароши код неког рођака и на посао у нашу пореску управу долазио јутарњим возом. To је код мене изазивало неизмерно чуђење јер никако нисам успевао да схватим потребу толиког компликовања живота само да би се радило у овој уби боже малој и никаквој пореској управи, али Аци је то био неисцрпан извор шала. Суботу и недељу Станко је користио да обиђе породицу и зато је сваког понедељка морао Аци да подноси извештај како се провео са женом, да ли му је било лепо, да ли је било исто као кад су били младенци, и тако све којешта; али Станко је био доброћудан и смејао се заједно са нама и време нам је пролазило пријатно и лепо.

30

Једног дана дође у нашу канцеларију лично председник наше мале општине, у свом сјајном кожном капуту и још сјајнијим чизмама, у пратњи неког човечуљка. Ми смо били подаље и ретко се догађало да председник долази к нама. Ако би му нешто требало, он би нас позивао к себи. Зато се изненадисмо и нехотично упиљисмо у њега тражећи разлог изненадне посете; било је доста невероватно да би разлог могао лежати једино у том неугледном човечуљку, да би председник лично запуцао чак до нас преко овог блатишта само зато да би учинио услугу оваквом једном типу, али је ипак све упућивало на такав закључак. Наш председник је, шта више, ушао некако снисходљиво, нервозно трзао главом и окренуо се неколико пута у круг, као несигуран домаћин пред угледним гостом. А кад је најзад проговорио, и последње сумње биле су принуђене да нас напусте.

– Овај човек је књиговођа – рече – и једно време ће радити ту, са вама. Добро – настави окрећући се сад човечуљку – ево, овај сто је слободан, изволите! И, наједном опет хитар и сигуран, излете на врата. Нови књиговођа седе где му је речено и седео је тако до краја радног времена, без речи, загледан у прљава стаклена врата. Седео је тако и идућих дана и прекидао да буљи у врата само кад се нагињао да салдира картице пореских дужника које му је Аца уредно наслагао под леву руку. Укратко, нови књиговођа није показивао никакву намеру да нам се приближи и то је провоцирало не само нашу жељу да сазнамо путеве који су га довели међу нас, већ и потребу да му одредимо право место међу нама; да је дошао под другим, уобичајеним околносгима, он би убрзо, какав је био, морао да постане главни предмет наших разговора и смеха. Али ми нисмо смели гласно да изговоримо чак ни наше претпоставке о разлозима његовог доласка које су, на свој начин, увелико појачавале нашу потребу да се овом човеку насмејемо од свег срца. Зато смо само високо дизали обрве гледајући један другог и опет неприметно, сваки за себе, осматрали дошљака. Горели смо од жеље, гледајући га тако, да нам он сам помогне у превазилажењу ове напетости у којој смо, упркос нашег очигледног права на иницијативу, морали да останемо. У почетку смо веровали да он то мора да учини и да је само питање тренутка када ће разговор почети и стићи до тачке коју смо жељно очекивали; било је разумно веровати да и он осећа потребу да нам се приближи a то, свакако, подразумева и нешто за узврат са његове стране.

31

Али нови члан нашег малог колектива није показивао никакво интересовање за нас и нашу горућу жељу да проникнемо у мистериозни и крајње смешни ланац околности (јер он је морао бити баш такав, у то нисмо сумњали) који га је довео међу нас. Седео је и даље мирно налакћен на сго и гледао кроз сгаклена врата на широку, блатну улицу обасјану мартовским сунцем. To је почињало да нас љути. На тренутке смо осећали прави физички терет због уздржавања, мрштили смо се и кашљуцали, чинило се да ће сваког тренутка нешто пући у нама; али онда смо примећивали његово напето, мало погнуто држање, следили његов поглед, наједном би се тамо, на мартовском сунцу, појачавала загонетка његовог доласка – и ми бисмо враћали поглед у канцеларију нешто охлађен, сагињали главу и правили се да радимо. Атмосфера у нашем пореском уреду постаде неиздржива. Престали смо да се шалимо и убитачно досадан посао који смо радили падао нам је све теже. Тражили смо све чешће разлог да негде изађемо, а Аца се толико задржавао у кафани да ме је Милоје слао да га отуда извлачим. Једино је нови књиговођа радио без узбуђења и само је ретко, увек у исго време, излазио до пред врата, стајао на узаном тротоару и гледао укочено низ улицу. А једнога дана с чуђењем и неверицом закључисмо да нови књиговођа није дошао на посао. У почетку као да нисмо били свесни његовог одсуства, седели смо мирно притиснути раздирућим ћутањем. Онда устадосмо да мало протеглимо ноге, па нас зачуди и забави необичност празног места у канцеларији, најзад нас привуче и сасвим зароби: почесмо да завирујемо у сто новог књиговође, да преврћемо и читамо папире. Наједном главни књиговођа узвикну: – Мајку му, па овај ништа није радио! Он је писао салдо отприлике! Погледасмо пажљиво и заиста, Аца је био у праву! Почесмо да се церимо један на другога, да се врпољимо и неразумно гестикулишемо: осећали смо да је дошао тренутак, сада обогаћен неочекиваним обртом, и да почиње пражњење. Али уместо да продужи да псује, као што смо очекивали, Аца само заврте главом и лагано изађе. А ми се погледасмо, закашљуцасмо да отклонимо непријатност, па се вратисмо на своја места и загледасмо кроз прљава сгаклена врата у широку улицу на којој је главни књиговођа бивао све мањи и мањи. Светозарево, 1972.

32

33

Човек који је свирао на хавајској гитари

Било је хладно децембарско вече, а сала сеоског дома, са бетонским подом и проређеним шкрипавим столицама, слабо загрејана и мрачна, али свет се ипак окупљао. У данима зимске изолованости, чију досаду је појачавало традиционално немање посла, долазак било ког варошанина, или било ког странца, морао је изазвати интересовање, а сада је једна група Равноваца, чланова некаквог музичког ансамбла, давала приредбу. Људи су стрпљиво подносили хладноћу и уживали, чинило се, не само у музици која, вероватно, и није била бог зна шта, већ у свеукупности онога што је била једна оваква приредба: у варошком изгледу људи на позорници, њиховом говору и кретњама, у инструментима, осветљењу и, уопште, у целој тој живој слици којој је позорница била оквир. И тада, док сам промрзлих ногу тапкао крај једине пећи у углу, јавила ми се једна нејасна мисао, више као осећај, и заокупљала ме целе вечери. Било ми је већ тада јасно да њен почетак лежи у подређености гледаоца, у оном одстојању између публике и забављача које рађа потребу да се некоме дивимо. Али ја сам, на неки неисказљив начин, гледајући Равновце наспрам сељака у сукненим чакширама и гуњевима, имао осећај да није у питању само однос који тренутно постоји и разлика коју тај однос условљава. Чинило ми се да је и овај однос условљен, да је све ово што се догађало постало могуће једино зато што су ови људи којима смо се дивили дошли из града, што су не само имали, веровао сам, већ и били саставни део свега онога чега у селу нема: калдрмисаних улица, лепих кућа, уредних малих башти, чистих и застртих станова. Ову мисао посебно сам везао за човека који је свирао на хавајској гитари. He знам да ли су томе допринели необично лепи тонови овог инструмента, или леп изглед човека и његово неусиљено држање док је хитро повлачио металне нокте по жицама гитаре која му је лежала на крилу, или све то заједно, тек – мени се чинило да је он необорив доказ да је истинит мој нејасни осећај који ме је тако заокупљао. Кроз извесно време овај догађај пао је у заборав и сасвим сам престао да мислим о томе, али осећај који се тада јавио остао је да живи у мени. Сазнао сам то после неколико година кад сам сусрео тог 34

човека у Равнову, где сам већ и сам живео. Десило се то случајно, једног топлог пролећног дана. Пролазио сам поред општине кад угледах горе на тераси два човека. Један од њих имао је пред собом сликарски сталак и превлачио је четкицом по платну. Тај што је сликао, тргох се због тог сазнања и то и мени самом испаде чудно, био је човек који је свирао на хавајској гитари! Успео сам се заобилазним степеницама rope и приближио им се. На слици је био ухваћен центар Равнова: она мала зграда у којој се продавала штампа, ко зна због чега направљена с терасастим кровом на који је отишло више материјала него на корисни део зграде – а служио је једино голубовима – дугачка, бараци слична пијачна управа, сва у стаклу са предње стране, мала оаза зеленила испред ње са неколико усамљених старих борова, огуљених стабала још из времена кад су овде везивани коњи, и банка са својим чипкастим гвозденим завесама на прозорима и вратима. Овај ћудљиво кројени делић града деловао је на слици сетно и лепо. Већ кад сам угледао човека који је сликао у мени је оживео онај утисак из неосветљене, хладне сеоске сале. А сада, уз сазнање да овај човек тако спонтано налази лепоту у ољусканим зградама и улицама на којима Равновци изјутра пљују, некадашњи утисак се још појача. Неколико дана после тога, међутим, идући према старом војном аеродрому, открио сам да тај човек станује у сељачком крају града. Дворишта су била прљава и закрчена стоговима шаше и сена и воњала су на стајско ђубре. Куће су биле мрачне, са малим прозорима, улица непоплочана и без тротоара, а на њој је било свакојаке нечистоће и трагова говеда, оваца и коња. Његова кућа била је, додуше, нешто издвојена и без трагова бављења сељачким пословима, али то није умањило непријатан утисак због овог сазанања. Почех наједном да се питам како овај човек успева, за кишних дана, да стигне до центра града, где се најчешће кретао, онако уредан и чист? Тада сам већ знао да многи Равновци који полажу на свој спољни изглед, и тиме се чак посебно истичу, живе баш у таквим условима. Виђао сам их како се извлаче из оваквих улица са чудесном вештином кретања, тако да ни ципеле не упрљају. Али нисам овог човека могао да замислим у тој ситуацији. Они други су то чинили зато што су једино то чинили, зато што им је то био једини циљ. Осетио сам неко разочарање, неку скоро љутњу. Почело је да ме притиска нешто као лична кривица што ствари не стоје онако како сам их замишљао и ухватих себе у покушају да одбраним човека од сумњи које су почеле да ме нагризају, иако сам истовремено био 35

свестан да тај човек не може бити крив због тога, нити може бити одговоран за мисли које су мене опседале. Тако сам се мучио једно време и кад сам већ поверовао да ћу успети да избришем нови утисак, или да ћу га бар учинити неважним – доживео сам и друго разочарање. Чуо сам једног дана тог човека како говори свом пријатељу: – Ноћас ћу отићи у бифе на станици, а можда и до „Спорта“. Цртаћу оне типове што тамо проводе ноћ. Да знаш само какве су то фаце за цртање! Тада сам први пут уопште чуо неку његову изговорену мисао и зато ме је погодила утолико више. По тим станичним бифеима и периферијским крчмама, до зла бога прљавим и загушљивим, боравили су сељаци између два воза, пијане градске ленчуге, такође дојучерашњи сељаци који су утапали у ракију последњи комадић имања, ситни гребатори и џепароши, олош истрошених нерава од пића и полуживота, спреман на кавгу и крађу. Био је то, у суштини, један мученички свет и жеља овог човека да слика њихове „занимљиве фаце“ учинила ми се рђавијом од свега што је било рђавог у њима. Тај човек је сликао градске улице, речне пејзаже и мртве природе, и продавао је слике багатијим грађанима да украшавају станове. Видео сам његове слике и на зидовима отменијих кафана у центру града. И све ми је то изгледало како треба. Али жеља да слика фаце о којима је говорио, да би опет те слике изложио тамо у граду и продао, изгледала ми је прљавија од џепарења. Тако су моји утисци о овом човеку, од самог почетка ћудљиви и без правих објашњења, дошли до оне компликованости која замара и почео сам, а да ни сам то нисам примећивао, да их се ослобађам. Виђао сам тог човека и даље, али сваки пут он је изазивао у мени све мање мисли, све док на крају нисам почео да гледам на њега као и на сав остали свет који сам познавао слабо или никако. Касније се десило да напустим Равново и све је то пало у заборав. После много година задесио сам се једног хладног и влажног јесењег дана опет у Равнову. Сасвим случајно, сасвим узгред, рекоше ми да је умро човек који ме је некад на тако необичан начин привлачио. У почетку ме то није узбудило, али онда остадох сам и мисли почеше све чешће да ми се враћају на човека за кога сам сазнао да више није међу живима. Град се за ово време био много изменио. Стари градски центар готово да није постојао. Нове робне куће, хотели и стамбене вишеспратнице згуснули су, затамнели и уклонили некад тако светао 36

трг са ситним зградама у просторном и временском нереду. Ипак моје мисли су се упорно враћале човеку који је сликао онај, сада непостојећи, апсурдни киоск са новинама. Уђох у једну од оних старих, некад угледних, кафана која је још животарила на свом старом месгу. И на њеним зидовима, заиста, још увек су стајали пејзажи које сам познавао. Били су нешто поцрнели од дима и влаге, али у бољем стању од кафане која је сада била потпуно налик на оне периферијске крчме. И људи из крчме преселили су се овде, а отмен свет имао је сада боља места. Све је то било тако природно, а опет осетих у себи неки немир: свет коме су биле намењене слике на зидовима отишао је и, по свему судећи, није више ни знао за њихово постојање, а људи који су дошли били су они исти чије фаце је сликар хтео управо овде да излаже. Нешто ми је опет измицало схватању, опет је нескладно и као превара треперио онај утисак што га је учинио на мене човек који је оне тако хладне ноћи, у сали сеоског зборишта, свирао на хавајској гитари. Светозарево, 1973.

37

Шеф станице у пензији

Титуле у полутами ходника. За зграде пе плус четири не треба лифт, пропис, службени лисг једанаест кроз шездесет два. А степенишна светла покварена. Тако, кроз светларник на крову, као јесења кишица, сипи на месингане плочице: дипл ецц Жика и Јелисавета, дипл техничар, стручни руководилац; степениште, спирална улица средином пе плус четири, до терасе заклоњене од кошаве, са оџацима вишим од два метра, резултат је сажимања, економисања, одбацивања свега сувишног, уз помоћ неколико научних дисциплина. Улица као таква. Њена суштина. Тако су отпали тротоари, коловоз, дрворед, ограде, жбунови картопа и љиљана, испуцале бетонске стазе, жице за веш, кајсије, ораси, љуљашке за децу, сунце, облаци, муње, громови, киша, снег, град, бабини јарци, звезде, ветрови мали и велики. Остале су плочице, отирачи, мириси кроз пукотине на вратима, и из подрума, вуку се гелендером према светларнику; али све је у природној величини и снази, несажето, у несразмери са екстрактом улице: и титуле. Доктор при крају улице, зелена капија, одмах иза кестена, сто метара чагољавим тротоаром; а овде плочица и отирач, врата гледају у друга врата, на њима опет плочица, пред њима исто отирач. Младен Вулић, шеф станице у пензији. Титуле у сажетој улици!

He знам зашто сам сматрао да и титуле морају овде бити сажете, али сматрао сам. И сада, док пипам ногама степенице у мраку, тај осећани сувишак претвара се у злобу. „Ког си ме ђавола вукао код тог пензионисаног шефа станице!“, кажем. „Шта ти је?“ „Ког си ме ђавола вукао!“, кажем опет. Тешко је замислити интернат, негде у Француској, поратни, добротворни, за странце, са дозом мисионарства, кад се сагледава кроз месингану плочицу на вратима, шеф станице у пензији, глупа непостојећа титула, средином пе плус чети- ри. „Тамо су ме научили да једем да се покрећу само руке од лаката, ево овако, и ништа више“. На вратима огреботина, коса, изнад браве према плочици: намештај, комад по комад, стењући до плус четири; оштри мирис свеже печеног нитро лака као да је повукао конац: пред сваким вратима исти отирач. После опет стометарске разлике, али сажето: једва неко 38

некоме каже добар дан. Што ближе, то тише и мрзовољније. ЧикаВулетова прича о кројачу изгледала ми је тада још отужнија: „Каква елеганција сада! Али онда? Нећете веровати! Кројач ме је молио да ми шије одела бесплатно, само да му рекламирам мајсторство!“ После, кад смо закорачили у топлу таму ноћи, пе плус четири и спирала лагано излазе из главе, али Борко потпаљује: „Зар није чикаВуле симпатичан и духовит човек? Како само генијално прича о оном свом кројачу!“ Опет сам злобан: „Зашто, уопште, одлазиш у посету чика-Вулету?“ „То ти је као неки завет, нешто као наследство од оца“.

A необичан глас; шири се, мирис свеже печеног нитро лака, повлачи конац назад улицом до пе плус четири, па уз спиралу, ништа не огребе, нема знакова; звезде, под светларником, чкиље. С напором сагледавам како сажета улица расте опет; почиње из мене, распиње ме, зуји у глави, a опет чујем бистро. До чика-Вулета се тек однедавно долази преко неприличне плочице у сажетој улици. Раније је то била станична зграда, висока, громадна, сећа на камен и дрво, француски намет, чудо за равницу; такве исте, са кестеновима и бетонским прилазима, уским прозорима, малим лепим перонима као терасама, виђају се и по Алпима, залепљене на косину, уз уске пруге. Перон је овде као кавез: путници се дуго обазиру око себе, гледају низ равницу, нерадо се пењу на сгепеник-два, крај трбатог, спорог железничара, дустабанлије. Али Немци с друге стране. Одсечно, право у службени простор, намера се слути издалека, све је мирно, путника нема цело јутро. „Господине шефе, будите љубазни, дајте нам списак од педесет ваших људи!“ „Не разумем, спискови нису код мене, то је у персоналном...“ „Морамо да објашњавамо?“ „He, али заиста...“ „Јохан, објасни!“ „Зна, мрцина!“ „Јохан, објасни!“ „Бандити дигли ноћас пругу, господине! Желимо списак од педесет људи. Ви да га напишете!“ „Разумем“. „А списак имао само једно име, схваташ?“, каже Борко, „схваташ?“ „Не схватам“, кажем. „Ни Немци нису схватили“, каже Борко. „Младен Вулић“, вичу, „Младен Вулић, ко је то?“ „Ја“, каже чика-Вуле, „ја сам Младен Вулић!“ „А остали?“ „Учинио сам што сам могао... заиста сам учинио што сам могао. Остале допишите ви.“ „Схватам“, кажем, „сад схватам!“ „Не“, каже Борко, „не схваташ: Немци су отишли, никог нису дирали.“ „Али јасно ми је“, кажем, „јасно“. „Није ти јасно“, каже Борко, „на станици је тада радио и мој отац“. Улица као таква, средином пе плус четири, спирално навише, бешумно се исправља; од врата до врата сто метара чагољавим 39

тротоаром; светларник се изгубио, под звездама; из заседе скачу на мене топли ноћни ветрови. Светозарево, 1974.

40

Сунце као највеће чудо Левча

Новембар се раширио по Левчу, а дође ми да не поверујем: сунце насрнуло на раскошне јесење боје и оно мало хладноће јутра вуче се по чаирима као бела измаглица, нестаје. Тек кад се мало боље загледају шљивари и ретки, заборављени јасенови лугови, види се да им је мраз био у походе: ужарено лишће почело да прегорева; као да ватра, уместо сокова, излази из дрвећа; па се отима, отима и слаже по трави која још налази начина да остане зелена. Највећи део свеукупног мозга Левча заокупљен је овог јутра посивелом, офуцаном отавом, јабукама које се свуда развлаче и труле, репом и опет репом, на крају, кад стигне новац из Шећеране, огромним клиповима СК ХИБРИДА, јунцима, и свим петљавинама, свим комбинацијама које из тога могу да произађу. И још: ФИЋАМА, МОСКВИЧИМА, ОПЕЛИМА, ВАРТБУРЗИМА, (КАРАВАНИ пуни купуса, паприка, шаргарепа, извлаче се из башти крај Лугомира и Дуленке и после остављају трагове на лишћу, по новом асфалту) ЕМЗЕЈЦИМА, ЗЕТОРИМА, ЗАДРУГАРИМА и бурићима са ЛОЖ УЉЕМ које довлаче умесго нафте, и јесењим орањем, на крају. И: дуњама и орасима, вином, вином без шећера и са шећером, кацама, бурићима, бачвама и казанима, џибром, ракијом, ракијом... И свадбама, шаторима, зимзеленим славолуцима, пешкирима, кошуљама, та- њирима, супама, хармоникашима... Ако опет запрпори СПАЧЕК путем од Лугомира и заустави се под невољним јаблановима, који су тако бедан украс школског дворишта удно ових раскошних брда (увек га ту угледам, с прозора), то може да значи само једно: слушаћу опет причу о трећем брату. Милан ми то увек исприча кад у ходнику сретне мог директора Раду Комбулиног. Ето, каже ми, а већ узрујан, твој директор је клипсао са мном у овој истој школи; и не памтим већег слинавка и блентавка. Мало је рећи да никада ништа није знао: он је имао неко негативно знање и никада није стигао да га се ослободи и да почне да прима оно што се у школи учи. А данас је, ето, директор. Зар тај нема срећу оног трећег брата из приче?... Људи се мењају, кажем. Били сте деца. Било па прошло. Добро, вели, да ли говори још увек ЧЕПАР уместо парче?

41

Говори. А ОНДАК уместо онда? И то. Видиш да није било па прошло! Нек иде дођавола! Размишљам мало и опет кажем: нек иде дођавола! Јер, кажем, стварно је то један уби боже досадан тип и ако већ у животу сваког часа натрапавам на њега, зашто ми га гура још и у мисли, зашто да се оптерећујем тим најгорим ђаком његове генера ције? Наравно, каже Милан, (сада се већ и љути), док су паметни такве будале, будале ће бити паметни! А онда путем, крај прозора, у прекрасној светлости држећег новембра, прође Зага СПИКЕРКА из Медановца и ми променимо тему. Али данас нема спачека; и никакав разлог нисам нашао да лагано, по лишћу, не одгегам до Општине и не попнем се у салу где је хладно и плавичасто од дуванског дима. Критеријуми су прихваћени као сасвим добри, говори Ванђел из Рибнице мало подигнутим тоном, а неко је већ испољио бојазан да се неће спровесги. Ко неће да их спроведе? To се овде не каже, јер нико не воли конкретне дискусије: то може да се освети. Ето, на пример. На једном састанку говорило се о... о... оним ђаволима, де, не могу да се сетим... ручковима и то... Репрезентацији!, вичу око њега. Репрезентацији, прихвата Ванђел и добродушно им се смешка. Извините, нисам баш говорник, али опет хоћу да кажем шта ми је на срцу. Актиивиста сам од рата; и кад је било најтеже, када сам с пиштољем ишао на састанак, увек сам тако. Знамо, де!, гунђају око њега. Тек толико да чује. Молим, каже Ванђел. И ту ми поделимо мишљења и ја своје изузмем у том смислу да је то мешање у самоуправна права, а председник скочи и тражи од мене писмено изјашњење о мојим дискусијама! Кроз напукло стакло у које удара сунце видим како доле на улици моткасто корача чупави Рака, учитељ без посла, кога су ми још првог дана (за свашта постоји неки први дан!) показали као домаћу знаменитост. Присећам се тога, а Ванђел прича и појма нема шта ми одвлачи мисли. Било је то у читаоници, гледали смо на телевизији утакмицу Немачка – Енглеска и пили пиво. Пред самим екраном

42

седео је излапели Чепур и сваки час скакао и викао: Бекенбауер, Бекенбауер! Седи, Чепуре!, викали су отпозади. А онда је један рекао: Види ти маторог како навија за Бекенбауера, као да му је то син. А чупави Рака, домаћа знаменитост, лукаво клиберећи се, добацио је: Па Чепур је био у Немачкој у заробљеништву, можда и јесте. Јел истина, Чепуре!, викали су кривећи се од задовољсгва. Чепуре, гледај шта ради Бекенбауер! Чепуре, Бекенбауер! Чепуре, страшан си! Јесте, рекао је онда Чепур, рекао сасвим озбиљно. Мајка му се звала Катарина. Нисам то смео да кажем, али сада, пих, што бих крио! Остарело се. Моју жену то више не интересује. Данима је са Чепуром био прави урнебес. A кад су већ и новинари долазили, снимали Чепура и покушавали да оживе сећања којих није било, a после их ипак објављивали, Чупави Рака је мудро изјавио: Левач има најбољу халф линију на свету! Како то?, питали смо. Степановић, Бекенбауер, Ђорђевић, рекао је Рака. Сви из Левча. Стварно, рекли смо церећи се, стварно. Код нас у Рибници, чуо сам опет Ванђела, проблем је санитарна инспекција. Пустио један човек прљаву воду у суседово двориште и – цап, у бунар. Изашао санитарни инспектор и наредио да се ствар среди. Прошло седам месеци и – ништа; бунар неупотребљив. А то је један сиромашан човек. Имам примедбу и за неоправдано богаћење. Неки корисге што закон има рупу. Закон мора да има рупу, али они ту рупу користе да се неоправдано обогате. Човек добија социјалну помоћ, a живи у заједници са сином који има осам хектара земље, у банци дванаест милиона. И још ишчикава: Можете да ме мрзите! Син му у пролеће метне кревет под трем двадесет дана и каже: Оделио сам га! И дедица прима осамдесет пет хиљадарке и чува сину овце... Како год обрнеш, о благданима у Медановцу најприсутнија је Зага СПИКЕРКА Лови мушкарце по улицама, и кад су са женама. Увија се снисход- љиво и лукаво, тражи да јој поклоне НЕКО КРПЧЕ и притом гледа у њихове празнично обучене супруге. А они се смеју и стресају је као прашину с рукава. Макни се, будало!, говоре. Ако ти купимо понешто, нисмо ти, ваљда, несрећнице, швалери, боже сачувај!

43

И жене се смеЈу, као у неприлици, због мужева и луде СПИКЕРКЕ, али кад баце само узгредан поглед и занемаре неуредну косу која вири испод мараме и сулуди израз малих а искривљених уста, опече их сумња: има нешто разблудно и примамљиво у тој Заги; да није луда, и прљава, богами, тиквани су ти мушкарци, насртали би! И жене, убеђене, коначно одбацују сумњу, али она наставља сама за себе, са благданским жагором, да се вуче сокацима по Медановцу и до вечери нарасте до сулуде и необјашњиве помисли да је празник и био само због Заге СПИКЕРКЕ. Кажем вам, закључује Ванђел, то наше село је пример за Конгрес. Само да разјасним, скаче председник, кад је већ Ванђел тако рђав говорник па није умео... Жаморе невидљиво, на свим странама, у хладним и задимљеним просгоријама тазе омалтерисаних и слабо окречених зидова, озбиљни мушки гласови. Али и пре него што се разиђу и у групицама одмиле сокацима, у несусрет, схватиће да су овога јутра били заокупљени сунцем као највећим чудом Левча. Светозарево. 1975.

44

Смена у књижари

Већ месец дана били смо ђаци кад су изнад школског крова почеле да јече гранате и да грувају у нама видну страну брда, у још зелене багремове млађаре окружене жутим и црвенкастим губерима винограда. У прво време чуло се још само љутито прштање куршума по црепу, а онда су банули један за другим, уплашени за себе и нас, наши родитељи. Мене су вукли наизменично отац и мајка, јер сам се трапаво саплитао у својим дрвеним цокулама, док је сгарији брат био бос и лаконого трчао испред нас. Тако смо прошли велики брисани простор испред школе, општине и задруге и смандрљали се под бетонски свод ћуприје, да бисмо потоком, његовим дубоким усеком, у сигурности, збрисали са ратног попришта. До увече Руси су ослободили село. Отац се вратио још поподне и сутрадан причао како је у дворишту код Ћире Кицоша узалуд молио руског официра да не стреља заробљеног Немца, рањеног у обе ноге. Био је то неки анемични банатски фолксдојчер који је српски говорио као и сви ми. Вукао се на коленима пред Русом и показивао му слику деце. Отац је сматрао да Рус не разуме, умешао се да објасни, такорећи као неутралац, али је добио довољно јасан и разумљив одговор: прво, да је Немац пуцао у Русе, и друго, да би му здравом ипак поштедели живот, али да га рањеног не могу вући јер немају санитет, лекаре и лекове, позадину, ништа. А Немци, живи, не могу остати иза њихових леђа. To је наредба. Отац је питао како ратују без свега тога и добио кратак, језив, нељудски одговор од којега је изгледао препаднут месецима и годинама после тога, кад је о томе причао: Нас је много. Но, Рус је притом мирно одмахивао руком и само се тужно и трпељиво смешио, тако да је отац ипак могао да схвати да се ту ради о стварима вишег реда, да је таква судбина великог народа. Била је то прва новост која ми се дубоко урезала у сећање, али из друге руке, а ускоро их је било и из прве: кад смо се вратили у школу, дочекале су нас, поред наших старих сеоских учитеља, и нове, младе и лепе учитељице. Оне су нам покупиле и бациле наше старе, раскупусане и неугледне букваре које су нам не без муке, уз цењкање и наваљивање, били купили у селу од старијих ђака, и по- делиле нам 45

бесплатно нове, са шареним корицама и сликама у боји. Поступале су лепо са нама, стално се смешиле, мазиле нас по глави и хвалиле и за најмањи успех, тако да ми је та промена била веома пријатна. Али једна друга промена ми је задавала главобоље. Лево од ћуприје, крај пута, на наплавини потока, могло би се рећи на ничијој земљи, била је Илијина књижара у којој смо куповали свеске, оловке, гумице, бојице, лењире и све друго. Улазили смо ту без страха и зазирања. Чика Илија је био сед и дебео, са стомаком који му није дозвољавао да сасвим приђе тезги па је руке држао увек испружене. Могли смо да галамимо колико хоћемо, да кваримо ред, да се гурамо и препиремо, њега то никад није занимало. Дохватао је својим рукама које нису имале лактове са рафова шта смо тражили, окретао ручицу на каси окићеној патинираним сребрнастим гранчицама (која личи на хармонике што их мршави Цигани за Благу Марију проносе сокаком на леђима, са једним раменом дигнутим увис), убацивао наш ситниш у фиоку, враћао кусур или чекао да доплатимо, стрпљиво и умирујуће. Међутим, већ у првим данима слободе чика Илија је решио да се повуче и да књижару препусти свом сину Сими. Сима је био мршав и црн, са брчићима и високим залисцима, нимало налик на оца. Но, његов изглед није нам толико сметао колико навике. Буљио је у нас неповерљиво, нагињао се преко тезге да нас боље види, загледао у руке да види колико пара држимо, осматрао оловке и свеске пре него што ће их бацити на тезгу. Таман смо почели да се навикавамо на Симу и његове лоше навике, кад се деси нешто сасвим неочекивано: једног јутра затекосмо књижару затворену. Тако и сутрадан и стално. Вирили смо кроз стаклена врата заштићена решетком и видели празне рафове, разбацане папире, изврнуту касу. Од Симе ни трага ни гласа. После су нам рекли да је књижара НАЦИОНАЛИЗОВАНА, а да Сима и даље ради као књижар, али у државној књижари, у граду. Мени је од тога дошло нешто жалосно, јер књижара ми је била радосна станица на путу за школу. Зато сам се био усхитио кад сам једног јутра, било је већ пролеће, угледао врата опет отворена. Готово сам се стрмоглавио тамо, право с падине моста као с какве тоциљајке, али само зато да бих се још више разочарао: то више није била књижара већ бакалница, боље рећи сваштара, „задруга“ у којој су почасно место имале косе, српови, виле, ланци, ексери и друга гвожђурија. После дугог осматрања видео сам да у једној прегради рафа има и нешто свезака, оловака и другог прибора за ђаке. И деце је овде било у сразмери са количином свезака: док је ту раније била само дечурлија, 46

са тек покојим старијим, сада су били све старији, са тек покојим ђачетом, које се безнадежно мувало између њихових каљавих, сукнених чакшира. Главно разочарање, ипак, био је нови продавац. Био је то, у ствари, Санда звани Пућа, свима знани предратни жандар, прекомандован у продавца. Права мизерија. Слушао је пажљиво, не трепћући, захтеве муштерија, онда се окретао рафовима, одлазио у погрешну страну, они су га усмеравали повицима да није тамо него овамо, лево, десно, горе, он би се опет окретао да види куда показују њихове руке, најзад би нашао ствар и гледао да забашури то незнање брзим баратањем око касе, али и ту би запело са ценом, књига артикала била је негде испод тезге, па би га на крају дотукао проблем враћања кусура: хватао би се за обе слепоочнице и гледао у фиоку с новцем све док му сами сељаци не би израчунали колико да им врати. Све је то било у супротности са мојим сазнањем о Пући који је долазио у село у сјајном оделу, са белим рукавицама, чезама. Био је веома леп, издуженог лица, са небесно плавим очима и смеђом таласавом косом под лепом шапком. Ширити на ногавицама. Толико ме је пута просто очарао. Оженио се и лепом женом, ту Пућину свадбу не памтим само ја, било је то нешто лепо и узорито, ово тртљање са ексерима и ситнишем никако се није уклапало. Или можда јесте? Са мном у клупи седео је његов братанац Тика: исто дугуљасто лице, али чело ниже, коса црња, брада шира, a нос кренуо равно у даљину па се предомислио и стрмекнуо право наниже, и према ноздрвама се чак смањио. Да те бог сачува. Учитељица нам исписује слова, ја их преписујем, лепо и дотерано, а Тика се злопати, сатима. Бадава му лепа учитељица помаже, показује моју свеску, набија у њу његов папагајски нос, ништа не вреди. И сад, под утиском свега тога, ја посматрам жандара Пућу и испод његових лепих црта лица почињем да распознајем Тикине, расплинуте и карикиране. Над очима му расту жбунови нових длака, дупле веђе, и то га, мислим, раскринкава као рогови ђавола. Кад се намршти и стисне усне (ваљда га зато и зову Пућа), на лицу му се чита глупост. Али живот ме демантује. Пућа се временом уходава, све спретније служи народ, и наплаћује. Обрве му све веће, лице све глупље, али он све спретнији и бржи, готово да је сасвим престало добацивање и бројање. Све што је било у вези са Илијином књижаром, што је покварила нека мени непозната сила, поправљало се само од себе. Али то чудо, 47

за које је било потребно толико много времена, није могло да дотакне и измени моје разочарање. Оно је остало недодирљиво и чак се, слабећи, увећавало, као ожиљак на кори младог дрвета. Светозарево, 1986.

48

Излет у Славонију

Нас четворица седимо у великој, бучној кабини „чепела“: за воланом водник кога сам данас први пут видео, из позадинске чете, један од оних манипуланата који су војници само утолико што носе униформу, до њега Благоје Поповски, зачудо бео и буцмаст Македонац, Милан Лазаревић, па ја. Састав случајан и необичан како се то само у војсци дешава. Водник је дошао као снебивајући се, као хоће-неће, још док смо били у строју, разговарао са поручником да му треба нека помоћ, као на минут два, или на сат два, неколико војника. Већина се узврпољила, сви би пошли иако не знају о чему се ради, само да се избегне за неко време строј, команда и егзерцир, а поручник је гурнуо нас тројицу. И ево нас сада у тешком, бректавом камиону који споро одмиче кроз хладни, суморни новембарски дан мокрим макадамским друмом који се протегао у бескрај савском обалом. Врата на која ме притискају њих тројица не дихтују добро, влажно и замагљено стакло клопара и пропушта хладноћу, равничарски предео се не мења као да стојимо у месту, ретко тек промакне неки удаљени салаш или које самотно дрво, и ја већ помишљам да сам се брзоплето и наивно предао овом смотаном воднику. Посао који је требало зачас обавити претворио се у право путовање, ду- гачко и неудобно. Водник сатима ћути пошто је као узгред и преко воље саопштио да идемо по кромпир на неку славонску економију. Мисао да смо обманути и да је овај водник обичан гелиптер никако ме не напушта. У касарни бисмо се сада већ постројавали за ручак, а после на спавање или у клуб, а ми се смрзавамо гладни у овој промајној кабини на овом изрованом путу пуном воде и блата. Шта му је значило оно: „Треба ми зачас тројица“, зашто није понео храну кад је знао шта нас чека? Лагано се у мени таложи бес, могу да га посматрам како нараста. Али заједно са њим нараста и једна тензија коју у почетку не умем да дефинишем, само осећам како ме узнемирава, као стално прштање воде под тешким точковима. Онда ми се разбистри мисао, као кад се сетиш имена глумца које си начас заборавио, и ја разаберем да ме оптерећује присуство Милана. Погледам испод ока његов правилан, 49

младалачки профил, видим само безизражајан поглед право, у празнину предела. Шта ли се скрива иза те мирноће? Да ли размишља исто што и ја? Шта би све могао да учини у следећем гренутку? Да ухвати волан и скрене камиом у тешко блато равнице! Да тражи да се вратимо назад? Да удари тешком кошчатом песницом (видим на коленима беличасгу испуцалу кожу надланице и лепе, дугуљасте али прљаве нокте) сувоњаваог водника право у чело? Све ми то изгледа могуће и као да слутим да ће се нешто од тога десити, или можда чак прижељкујем, ни сам не знам. Како одмиче пут, то ми постаје опсесија, тиме се браним од хладноће и монотоније. Зажмурим и видим га како лежи поред мене на импровизованом грудобрану, оног прохладног мартовског јутра на нашем првом гађању, чујем ка- ко праште његови меци у равномерним, готово рутинским размацима, док се ја упињем да саставим нишан и мету, хватам ваздух да умирим пушку, савладавам бол у руци која се ослања на чагољаву земљу пода мном, тражим коленима чвршћи ослонац у маленим случајним рупама под простртим шаторским крилом, и окидам нервозно, као у грчу, са паузама које матором цинику поручнику сведоче о мом повременом малаксавању и деконцетрацији и инспиришу га да виче: „Шта је, професоре, ајде, сад се покажи!“. Знам да тиме хоће да ме понизи пред ремцима, „да спусти школца на земљу“, и не без сујете очекујем показиваче да измиле из ровова и довикну нам шта смо „убили“. Наравно, нисам најгори. Али онај за кога сам мислио да ће бити најбољи, Милан Лазаревић, младолик али чврст и сталожен момак, који пуца тако сигурно и искусно, није погодио ништа! Десет метака y празно! Спавамо кревет до кревета, увече понекад разговарамо, већ смо помало и блиски, и ја се не устручавам да откријем своје чуђење. „Зар je могуће да ниједном ниси погодио мету?“, питам га док послушно корачамо да раздужимо наше чауре. „Ма каква мета”, каже он, „нисам мету ни гађао.“ „Па шта си гађао?“ „Вране“, каже он мирно. Погледам – заиста на брду изнад наших мета црни се оголела храстова шума, a rope на гранама узнемирено се комешају вране. Заћутим, згранут. Остаје то као нека наша мала тајна, али Милану је очито свеједно хоће ли се о томе знати или неће. Уверавам се у то касније кад на исто тако миран, гаменски начин направи ршум који се не може прикрити и кад исто тако мирно и кратко одговара на питања. Месецима вуче са собом неког Шиптарчића, округлог, руменог и кудравог, игра се с њим као с кучетом, рве, прегања, сви мислимо да су добри другови, а једног дана на вежби, у пољу, док 50

силазимо с камиона, уместо да му пружи руку Милан га удара оном кошчатом пе- сницом посред лица. Мали Кемал је обливен крвљу, а кад га умију и поврате, бежи од њега као од сотоне. „Зашто си то урадио?“, не одолим да га питам кад уграбим тренутак. „Досадио ми је“, каже мрзовољно. После неког времена направи инцидент великих размера, цела чета се узнемири, потржу се „правила службе“, помиње војни суд, касарнски затвор је за њега као већ ситна ствар. Док се ми још комешамо у ходнику, очекујемо постројавање, чујемо цику која долази из клозета, вриштање, потмулу лупњаву као да се све руши, а онда видимо како отуд истрчава Цопина Станојло, висок и танак као мотка, нискочеласт, држи се за гушу, избечио очи, час вришти час шишти: „Хтео да ме задави”, виче, „Милан хтео да ме задави!“. На сва питања, званична и незванична, Милан је у вези овог случаја одговарао кратким питањем: „Зар он да буде десетар?“ Станојло је као послушан војник заиста био предложен да иде на курс за десетара и Милан је, тим покушајем да га задави, изразио своје неслагање! Клопара ми стакло уз десно уво. Пространство дана расте, али хладноћа новембра притиска равницу и одузима јој светлост. Чини се да нема почетка и краја и да наш велики, бучни „чепел“ иде ниоткуда нигде и да је ово мучење само себи циљ. Али наједном мотор промени звук, камиончина мало застане, затресе се и скрене на неки споредан, раскаљан пут. Пред нама је економија, сама у пољу, оштра силуета црквеног звоника која означава положај села једва се назире на хоризонту. Возимо се још неко време, пошто смо прошли широм отворену капију, кроз неред економије, врлудамо да избегнемо ту и тамо разбацана пољопривредна оруђа, скаламерију која рђа, и стајемо пред зградурином која има навоз у равни камионске душеме, испред својих огромних, замандаљених врата иза којих су, претпостављамо, гомиле кромпира који треба да утоваримо. Искачемо из кабине жељни да се размрдамо, да се кретњама мало загрејемо, али дуго дрхтуримо од влаге и хладноће пре него што осетимо топлоту под нашим грубим, офуцаним шињелима. Док ми тако скакућемо и мало се погуркујемо, ударамо један другог у груди покушавајући да се као мало нашалимо и притом жмиркамо и кезимо се безгласно као пси, водник обилази зградурину, смркнут је, први пут му на лицу читам и неку нелагодност, као да постаје свесган своје одговорности за ову неприпремљену акцију. Зграда је, наиме, закључана, на економији нема никога, морамо дакле чекати још неко неодређено време и 51

раскорак између оног обећаног „послића“ од сат-два и овога што се с нама догађа постаје већ неподношљив и њему самом. Да смо прозебли види, зна и да смо гладни. Савија главу, избегава наш поглед, ваљда се плаши да га не питамо зашто га нико није сачекао, зашто није најавио свој долазак. Разврће се неко време около и прича сам са собом, а онда нас оставља да скакућемо по овој пустоши, скаче у камион, пали га, маневрише уназад и одлази према селу кадећи нас обилно масним, тешким мирисом сагореле нафте. Пут му се посрећио, само што је кренуо из круга сусрео је економа и враћа се с њим. Поново брекће камион, али сада нисмо ми у кабини, овде смо на платформи и дочекујемо га као домаћини. Искачу, смандрљају се низ папучицу, водник одмандаљује задњу канату и маневрише, прилази у рикверц платформи, а економ за то време откључава и отвара велика врата која нас пропусте у лепљиви мрак који више не скрива гомиле прљавих кртола. Дајемо се на посао. Пунимо велике војничке вреће, пртимо их на рамена или просто вучемо по бетону, преко навоза у камион, и тамо слажемо како треба. Благоје је најснажнији и ради свикло, подиже џакове и нама, ако их хоћемо на рамена, a себи подиже сам, пошто мало истури стомак и кукове напред, да ухвати равнотежу, и мало притом застење. Сасушена земља на кромпирима претвара се у прашину и ускоро нам руке постају црне, униформе запрљане, осећамо укус земље у устима. Загрејан, Благоје скинуо капу и смеђа прашина му се већ хвата по белој коси, а Милан је напротив образине шајкаче поврнуо на уши још док је смрзнут скакутао пред вратима и сада наставља тако као да се ништа није изменило. Труди се и водник, ушао је у камион и прихвата џакове, гура их, слаже као каква квргава трупла. После неког времена видимо да смо урадили много, камион је готово напуњен а ми смо балдисали и прекидамо посао да се издувамо. Поново смо напољу и хладноћа нас, загрејане, уједа још љуће. Ударамо наше шињеле да из њих изађе прашина, лупамо капама пешеве и вртимо се у круг као да смо сишли с рингишпила. Благоје донесе из круга неке већ нагореле чамове даске, скупљамо суварке крај зидова и масне папире, неко кресне и заложимо ватру. Кад се разгори, сви имамо исту идеју да печемо кромпир. Гладни смо, а ничег другог нема. Запретамо кромпире у жар онако прљаве, обрћемо их да се лепо истиште и загоре, љускамо их и једемо без соли. У почетку су укусни, једемо халапљиво, горимо уста и зубе, али како се хладе, постају све бљутавији. Једе и водник са нама, ћутке, стоји постранце као да се сгиди. Једино економ негде се забандрљао, 52

завршава неки свој заостали посао у мрачном магацину. Обед траје краће него што смо мислили, заситили смо се бљутавог кромпира, а дан нестаје брзо, стеже се сивило око нас. Утоваримо још неки џак, с муком, руке су нам сада као изглављене, помажемо да се дигне каната, камион одбрекће до ваге, тамо се потпише што треба и ево нас поново у кабини. Посао је обављен, али дана више нема, светла су упаљена, сутон је а затим ноћ, и ми се возимо бескрајним славонским пределом који више не видимо. Само се под фаровима љаскају барице на изровашеном макадаму. У неко доба видимо како промичу пахуље првог снега, овлашно и плашљиво, као да је неко испустио са неба шаку паперја. Седимо поново као у доласку, тескобно ми је и хладно, Милан је ту поред мене, осећам његов притисак и назирем му лик, али не размишљам више о њему, не оптерећујем се питањем како је и зашто све ово поднео ћутке. Свестан сам чињенице да за његове гафове никада није касно, али ми је одвратно да сада о томе мислим. Готово сам опијен од умора, осећам као да се губим и лебдим, али труцкање и хладноћа враћају ме у стварност и присиљавају да трпим. Коначно видимо оскудна светла градских улица и уочавамо прве ниске фасаде и ограде које промичу под нама. Кружимо споредним улицама, сплетом периферије у којој је све замрло на хладноћи, улазимо у неко омање двориште са зградицама које наш „чепел“ надвиси. Искачем први и несигурно се окрећем око себе, покушавам да назрем где смо и куда се иде за нашу касарну. Већ је дубока ноћ, морамо да објашњавамо дежурном где смо били и шта смо радили да би нас пустио. Осећам такву одвратност према том ништаку воднику да не могу ни да погледам у његовом правцу. Скупљам рамена, дрхтурим, дувам у савијене шаке и крећем лагано према капији. Благоје полази за мном. Над нама је једна слаба жута сијалица која с тешком муком растерује хладни мрак изнад наших шајкача. Водник нас гледа али не говори ништа. Као да се заледио над црнилом неког отвора у који је, ваљда, планирано да убацујемо вреће. Већ смо нас двојица на капији кад чујемо како нас неко тихо дозива; али то није водник. Милан, он је тај који се врпољи крај камиона и у пола гласа напросто моли: „Станите”, каже, „нећете ваљда да оставимо сада човека, дајте да истоваримо камион!“ Већ сам заустио да викнем нећу, нећу, нека ради шта зна са тим проклетим кромпиром, нека га чува ту целу ноћ, нека цркне – али наједном као да се пробудим и као да тек сада разумем да ме то моли онај од кога сам целог дана, још откад смо кренули, очекивао побуну! Ћутим неко време, савлађујем се, распиње ме 53

нешто, само што не почнем да се смејем. Вратим се полако, а за мном и Благоје, збуњено. „У реду, Милане”, кажем, „хајде да истоваримо!“ Нервозно котрљамо вреће из камиона, водник приљежно прихвата и убацује, жури се, суздржава сгењање, жилаво се бори да не ода да је и сам на крају снаге – једино Милан ради с једнаким ритмом, чврсто и стамено, готово рутински, као да пуца на оне вране на црним храстовим крошњама; чини ми се да чујем равномерно праскање његове пушке. Светозарево, 1987.

54

Српски белег

Дуго идемо благом узбрдицом, белом макадамском стазом која као да води у небо, оивичена сгаринским оградама од посивелих храсгових врљика. Ауто смо оставили доле на ширини окретишта, под разгранатом врбом која се храни из водокрчног јендека. Неред црновршких села приморава нас да напустимо и насуту стазу и да кренемо путељком преко закоровљених башти и непоткресаних шљивара, сагињући се да нас бодљикаве гране не закаче по очима. Мој водич у заранцима овог лепог јесењег дана, који без скањерања и двоумице граби испред мене, је етнолог Михајло који је селом прокрстарио више пута и познаје сваку његову стазу, Ускоро он пружа руку и показује ми, готово победнички, циљ нашег пута: кућу усамљену на брежуљку, међу шљивама. Њен изглед је питом и гостољубив. Права старинска српска чатмара, бела, са окованим прозорима. Тра- вната авлија ограђена плотом. Један део издвојен за пчелињак са старинским кошницама које имају поклопце попут крова на две воде. Праве правцате куће за пчелињи „народ“, како се овде говори. Отварамо малу дрвену капију која нам не сеже ни до појаса и улазимо у двориште у коме нема никаквог знака живота, чак ни пса. Очигледно, овде се нико ни од кога не штити и свако је свакоме добродошао. Село под брдом, далеко од путева, заштићено али и усамљено, сада је већ и напола расељено. Излази из куће старија сељанка да нас поздрави. Радује се мом другу Михајлу и вајка што је није одавно посетио. Уводи нас у кућу и прича нам о свом мужу који побољева и све слабије води домаћинство, о синовима који су изградили куће мало ниже, уз друм, и зову их да се преселе код њих, али они су навикли овде, ту су остарили, ту им је душа заробљена. Уз причу послује и служи нас хладном бунарском водом и пролетњим медом од багрема. Михајло јој каже да смо дошли због ћилима, пошто је рекла да жели да га прода, a он јој, вели, ево, доводи купца. Она износи ћилим и простире га преко кревета да га разгледамо. Старински сељачки ћилим ткан на уском разбоју и састављен из две „поле“ као главни мотив има два велика главата и репата лава!

55

Михајло ми објашњава да су тај мотив, те лавове, српске девојке „скинуле“ са дуката, са францјозефовских златника које су појединачно на свиленом концу, или у нискама, носиле око својих белих девојачких вратова. Највештија, ко зна која је то била, из неког од ових раштрканих црновршких села, гиздава и самоуверена, решила је да јој свадбени ћилим личи на дукат. Затресла је ситном пркосном главицом повезаном свиленим марамчетом које каћиперно открива смеђе локнице, махнула руком на понуђену пиротску мустру, на ћилим са дречавим бордурама од квадрата и ромбоида већ толико пута виђеним и овде, врцнула се и отишла да у самоћи, у полутами велике собе, изатка себи ћилим-дукат са жутим лавовима на зеленом пољу. Припремила је разбој и вратила, уз помоћ вештих сгрина и тетака основала пређу, обојила потку бојама лава са дуката и почела ћилим као крв црвеном бордуром која се брзо завршава цик-цак линијом да уступи место мирном зеленом пољу на коме ће се ширити у свој својој величини два главата лава. Мерила је и удешавала њихове велике канџасте шапе, јаке мишићаве ноге, врат и гриву, округле дивље очи, груди и бедра пуна сграшних сенки од набреклих мишића, дугачак pen са кићанком крзна на крају. Да ли се када покајала, да ли је кадгод бесно плакала, да ли се тресла од једа и очаја, сломљена наступом малодушносги и сумње у успех? Можда је кршила прсте, можда је чупала своје смеђе локне, можда је газила лепо бојену пређу, али то нико није видео нити о томе нешто знао. Она је отварала врата собе само кад је била задовољна, кад јој је посао ишао од руке, кад је певала „Опадај лишће“ или „Ој Мораво“ или „Јесен дође“ или „Три ливаде“ или нешто слично, да покаже напредак и да се подичи. Тако је то ишло целе зиме и једног дана, већ је снег почео да се топи, сунце је грејало кроз прозор, џивџани су весело галамили у стрехи, она је пресекла остатак основе, везала крајеве у ситне чвориће, ушила две поле ћилима – и сви су видели како су се лавови саставили у милиметар, шапе су дошле испод груди и кукова тачно тамо где им је место, а шав се једва распознавао и изблиза. Сви су склапали руке и дуго цоктали ц, ц, ц, ц, крсгили се и хвалили, неумерено као и сви сељаци, своју лепу и вешту девојку златних прстију, Милеву, Милицу, Персиду, Љубицу или како се већ звала. После тога сестре, куме и посестриме, молиле су златноруку, већ удату, сред лепе жуте јесени, љубећи је мазно у очи и уста, да им позајми ћилим-дукат, као мусгру, да ткају и оне. Тако су се лавови проширили црновршким селима, где никада нису били.

56

Причао је Михајло, а ја сам замишљао девојке које сањају лавове, као Хемингвејев старац кад се врати с мора, из несна, сам и изгубљен. Ево их, ти лавови из сна, пред нама, раширени преко гвозденог војничког кревета са сламарицом уместо мадраца. Сељанка заглађује лавовске боре и гледа ме испод ока, њој је ствар за продају и очекује мишљење купца. А ја бих да купим без закерања и цењкања, срамота ме да будем ситничав и једва бацам поглед на ћилим, више слушам Михајла. Али у трену уочим чудна оштећења на ћилиму: на једном крају бордо оквир нагло прелази у неку блеђу боју, а и лепа зелена позадина на једном делу се расветлила, као да је избледела. Естетски учинак је покварен. To ми се не свиђа. Снебивам се. Сељанка као да је само чекала када ћу то да приметим. Неочекивано речито објашњава ми да ћилим није избледео, да су то старинске боје које никад не бледе, да је тако изаткан, да је такав био и нов. Ћилим је, каже, изаткала њена мајка у својој младости, као део девојачке спреме коју ће понети у мираз. Ткала је преко зиме, очекујући удају, журила да је не стигне пролеће кад се за ткање нема времена, а било је ратно време и нигде се није могла да купи боја за вунену пређу. И док је сељанка причала ја сам могао да видим ту младу српску девојку која усред рата ужива варљиви мир ових ненапутних црновршких села, која се спрема за удају у време кад су сви момци у рату, како у потаји крши прсте и моли бога да јој се наде остваре. На колима која приказују девојачке дарове ћилим-дукат морао је да се жути међу шлингерајима, чипкама, шареним канавцима, белим чаршавима и црвеним чергама. Срце јој се стезало и хватала је страшна дрхтавица при помисли да тога неће бити. Моје очи је виде како се у зору немирно трза и буди пре сванућа, па лагано да не пробуди осталу чељад – а мајка и отац већ су будни и знају шта је мучи и зашто рани и куда смера, али не могу да помогну па само уздахну правећи се да спавају! – обуче се и изађе носећи смотуљак црвене и зелене пређе. Изађе у ледену суморну кишицу и огрнута великим црним вуненим шалом крене раскаљаним путићем бирајући оцедите крајичке, или у још мрачно мразом оковано јутро, и корача опрезно да се не саплете на велике отврдле штрапке. Обилази родбину и комшије – свако југро у другу удаљену кућу доле крај друма или високо горе на брду – где мисли да је шта претекло од ткања черги и ћилима, покушава да спари боје и доврши ткање. Али боје нису исте. Благи боже, тек сад види колико црвених и зелених боја има! Тако нешто ни у сну није могла да сања. Може се лако 57

претпоставити како су јој њене младе рођаке са пуним разумевањем излазиле у сусрет, како су износиле сву пређу што су имале, како су упоређивале, примицале се оканцима прозора да боље виде при бледилу јутарњег светла, како су гласале за ову или ону нијансу, како су је добродушно убеђивале да прихвати оно што се има! Било је у томе оне природне ширине, оне готово филозофске сељачке толеранције и трпељивосги, оног одсуства ситничавосги, оног разумевања за нужду која закон мења, које сам видео и сада у гесту сељанке која тумачи те шаре на ћилиму. Девојка је завршила ткање рано, пре Божића. Уочи самог Бадњег дана растурала је разбој да ослободи кућу и створи простор за чаролије обреда, за свежу сламу, радосно пијукање деце, јутарње положајнике. Баш тих дана, као што треба за Божић, пао је први велики снег, затрпао чагољаве смрзнуте путеве, црне улегле кровове, сулдрме и настрешнице, враголасто се окачио чак и на врхове прошја и ситне гранчице на дрвећу. Снег као да је озарио и просветлио не само природу, већ и људе. У њима ce пробудила нада и они су усрдно молили бога да се њихова младеж врати жива и здрава. Али умесго да се радује завршеном послу и лепом празнику, девојка је у грудима осећала нешто тешко од чега јој се стално плакало. Мучиле су је оне бледе зелене и црвене нијансе. Окретала је ћилим, гледала га, равнала и под прсгима осећала бледило уткане пређе као рану која ћилим пече и боли. Није ни слутила да је у свој рад уткала белег те шке српске немаштине, белег времена кад Србија није могла да купи боју, белег ратова и страдања. Тај непроцењиво вредан српски белег ова сељанка, ево, продаје за скромну, врло скромну цену. Купујем га. У реду, климам главом, тако је како кажете. Није избледело него је несгашица боје била. Разумео сам. Сељанка је задовољна и испраћа нас све до своје мале расклимане капије; нуди нас свеже љусканим орасима, успут, даје нам из шаке у шаку, и прича о свом мужу који се негде задржао, који побољева и све слабије води домазлук. Светозарево, 1989.

58

59

Равновци

I

Пре него што сам крочио у Равново, већ сам познавао много Равноваца. Били су то кондуктери у возовима којима сам често путовао кроз Србију, од Београда према Нишу или обратно, брзим или спорим, који стају успут на малим сеоским станицама са липама на перону или их пролазе уз кратак звиждук и поздрав упарађених отправника. Свеједно какви су били возови, кондуктери су увек били исти: крупни, црномањасти и главати, са јаким шакама које лако рукују справом за зумбање карата и добро попуњеним стомацима преко којих достојанствено висе тврде, кожне, уљашћене торбице. Кад добро промислим, чини ми се да је ипак њихов физички изглед био различит, да је било и ниских растом и сувоњавих и смеђих, чак можда и плавих, да су били различитији него што сам сп- реман да признам, и да утиску сличносги који ми се данас намеће више од свега доприноси њихово понашање. Упадају у купеа с надменом галамом (Карте за преглед, молим! Има ли овде нових?), a ако вас затекну без карте, или без прописне карте, променили сте воз или прешли у прву класу па вам треба доплата, застану, почну да оклевају и да вас одмеравају, споро ваде папире и рачунају наглас да би увек на неки начин ставили до знања да не желе да примене ону најоштрију тарифу. Притом, нарочито ако се задесите негде сами у купеу, тако вас значајно гледају испод ока (почесто изнад наочара), дају вам тако очигледне сигнале да вам мора постати јасно да желе бакшиш. Дају вам до знања да су спремни да учине значајан попуст за сасвим малу противуслугу, па вас присиљавају да размишљате о томе како јефтино и без трунке гриже савести, са задовољним осмехом, распродају ЈДЖ (Југословенску државну железницу). Ако нисте спремни на то погађање и ценкање, ако вас постиди та процедура којом се изнуђује напојница па се направите да ништа не видите и не капирате, они се 60

нимало не збуне, само се значајно насмеше пуни разумевања за неприлику у коју су вас довели. Схватају то као вишу силу, као нормалан и уобичајен ризик у послу. Има међутим људи које та рутинирана глума равновских кондуктера забавља и који су спремни да одговоре равном мером, и више од тога – да скину провидне маске, отворе срце и ступе у директну нагодбу утопљену у превејани равновски шарм као торта у чоколадну глазуру. Такав је био и мој друг Браца са којим сам често путовао. Увек ме је обрађивао да не купим карту, више пута ми сугестивно и са смешком понављао: Слушај ти мене, само гледај шта ја радим, само ти пусти мене и не брини, немаш ти ништа, ти само гледај и уживај, и слично, све док не би коначно сломио у мени страх лојалног грађанина који се свесно спрема да направи прекршај. Онда бисмо улазили у воз и тражили слободан купе, прву класу, седишта од црвеног плиша која се извлаче по потреби, са белим чипканим навлакама на делу наслона за главу, и заваљивали се удобно, мафијашки. Карте, молим – каже суздржано кондуктер-Равновац који нас гледа летимично и цени да смо „виши ранг“, неки отмени људи на вишим положајима са којима се не започињу његови ситни лоповлуци. Тај утисак Браца управо и очекује, јер рачуна са фактором изненађења. Немамо карте – каже му кратко. Молим – каже кондуктер изненађено – онда ћете да купите. Ма какве карте – каже тихо Браца завереничким гласом – пусти, човече, карте, има ли овде бифе, дај, донеси нам нешто да попијемо, два пива, три, узми и себи једно. Пусти карте, частићемо те – каже му сад полако и гледа га право у очи. Или ти то не треба, имаш велику плату? Ма каква плата, каже запањено Равновац, школујем децу, не стиже ми ни да се прехраним. Ето видиш – победнички шири руке Браца и смеши се опет за- веренички – дођи испред Београда и биће све у реду. Кондуктер се онда повлачи, доноси нам пиво, сад он потпуно уживљен у нову улогу заверенички објашњава да мора да закључа врата и навуче на њих ЈДЖ зелену завесу, никоме да не отварамо а он ће куцати три пута – овако: куц, куц, куц – обавестиће нас кад будемо пред Београдом. Тако ми путујемо затворени и добро чувани у купеу првог разреда као праве драгоцености, додатни извор зараде за нашег сиромашног државног службеника, он долази и куца тачно како је рекао, ми откључавамо изнутра и частимо га трећином цене карте, он нам захваљује и поздравља нас прописно, железничарски, приносећи руку шапки, и испраћа нас до платформе док се воз по- лако извија улазећи у мноштво наткриљених перона.

61

Овај кондуктерски манир препознавао сам касније, кад сам почео да живим у Равнову, у многим мојим познаницима. Појединци су били тако наложени на бакшиш и мито да су се сасвим заборављали, предани тој страсти правили су отворене, свима разумљиве алузије или шале у стилу: Зар се празних руку долази у домаћинску кућу, суво ти је, брате, то много, нема чиме да се покваси, и слично. Међу онима који су се тако понашали било је и људи на положају и људи са угледном професијом – директора, шефова, лекара, инжењера, професора. Убрзо по доласку упозано сам неког Милу Траминца, комерцијалисту у Равновској индустрији, шефа једног одељења, који је све људе који долазе из других фирми каквим послом, било да су дошли код њега или да их сретне било где у згради, дочекивао питањем: Шта имаш за мене, шта си ми донео. Ускоро се то прочуло, сви су знали за Милу Траминца, и нико није долазио у зграду Комерцијале а да не понесе неку агенду, блокчић, оловку, привезак или значку, да плати намет који заводи Мила. Многи су, наравно, убрзо почели да терају шегу са њим, поклањали су му неке трице и кучине – салвете скупљене по ресгоранима, украдене јефтине пиксле, картонске подметаче за чаше, налепнице скинуте са флаша од пива и киселе воде – или разне рекламне бесмислице као што су кинески штапићи за јело, мрежице за косу и бркове, спрејове за уста, а он је за све захваљивао, тапшао их по рамену, стезао им руке и одлазио задовољан, предући као мачка. Волео је да се хвали оним што добија па је ређао значке по сакоу, густо их качио no грудима и реверима, бесио привеске о прељке панталона, навлачио рупичасте рукавице са заштитним знаком разних крема за сунчање, стављао на главу платнене рекламне качкетиће и шетао се тако градом, шарен као сојка.

II

Има у Равнову доста људи запослених у јавним службама, по разним мањим фирмама и сервисима, надлештвима, уопште свуда, а много чешће тамо где грађани навраћају ређе, који сматрају за посебну част да учине услугу вишем од себе. Према себи равнима или 62

нижима понекад су неодмерени, одбојни и груби, осим ако им нису познаници (тада су опуштени и прости као што су иначе, псују, подсмевају се, подбадају и аче), али према неком финијем и вишем исказују добру вољу на претек. Како препознају више од себе? Према понашању, према томе да ли их познаје и уважава неко од њихових шефова, према говору и свему осталом што зрачи из неке личности, али највише према оделу. Лепо обучен човек увек има веће шансе код тог света, а немаран и аљкав може да доживи грдне непријатности, макар био и висока и значајна личност, па да му се после бог зна како извињавају кад се ствари разјасне. Али пошто извињења ретко сперу горчину коју човеку донесу непријатности, ако их уопште и буде, предострожности ради, ја сам такве послове, по сервисима и надлештвима, завршавао најчешће парадно обучен, што кажу као за венчање. Тај ситан напор увек ми се, наравно, вишеструко исплатио, мада је бивало претеривања у другом смислу, непотребне и превелике услужности, што је такође понекад доносило непријатности. Поготову што та финоћа и услужност није увек значила и гаранцију за добро обављен посао. Једном сам, купујући нови ауто, због неког неспоразума који је учинио да ме сматрају за једног од локалних моћника, био принуђен да трпим готово невероватне услужности. Нису ми дозволили ни да видим где су шалтери, све време сам морао да седим у канцеларији код директора и да испијам кафе, а некакви шефови су трчкарали и мимо реда плаћали што је за плаћање, порезе, доприносе, осигурања, опрали су ауто још једанпут споља и изнутра, уградили нека посебна светла, ставили неке специјалне простирке, обезбедили ми некакву повлашћену књижицу за све сервисе, дотерали ауто пред саму канцеларију и тек тада ми уручили кључеве са осмесима и уверавањима да је урађено што је урађено све за мене и као за мене. Ушао сам у кола потпуно ошамућен, једва сам успео да их упалим и одвезем, а касније сам открио да имају стотину разних недостатака, као што је уопште случај са колима домаће израде. Кола су била каква су била, али ти људи су са своје стране учинили све што су сматрали да им кад-тад може донети неке користи у животу. Такво понашање нема никакве везе са српском мудрошћу која саветује: учини добро па га баци кроз прозор (то јест заборави то што си учинио). Напротив, то је инвестиција која уз све могуће ризике које собом носи живот ипак мора да уроди плодом. Ти људи уновчавају тако своја радна места, чинећи услуге очекују услуге, баш као и кондуктери који се погађају са својим путницима на штету железнице. И заиста, и умиљати чиновници и услужници веома брзо 63

добију боља радна места, упосле своје нешколоване супруге и децу – пропале студенте, добију најлепше плацеве у граду и тамо подигну најлепше куће, пошто добију најповољније кредите у банкама и, уопште, брзо и глатко реше сва своја питања и проблеме.

III

Кад сам поживео дуже у Равнову и упознао добро људе, посебно оне на власти, од моћи и утицаја, на овај ситан свет почео сам да гледам са неком чудном разнеженошћу и разумевањем. Ма колико перфидно, неискрено и покварено, то што је чинио обичан свет ипак је било толико наивно, необавезно и пролазно, као дах на огледалу, у односу на све оно што су били спремни да учине људи који су се борили за власт – да ми је изазивало сетан и готово носталгичан осмех. Живели су у Равнову борци из оба велика, светска рата. Први су били познати као „Солунци“, a други као „првоборци“ или само „борци“. Старих ратника било је мало живих, а иначе нису били на цени. Њихов рат трајао је дуго, муке су им биле велике а заслуге још веће. Свет је био задивљен њиховом храброшћу и патњама, њиховом коначном победом, и награда је била сразмерна свему томе. Аустрија, земља која је била њихов крвник, морала је да се распадне а њихова домовина на њен рачун да се увећа. Али кратко је то трајало, дошао је нови рат, па нови борци и нове заслуге. Њима, додуше, није припало ништа што већ није било, никакве нове земље и крајеви, али су они ипак преотели славу старим ратницима, потиснули их, учинили безначајним, и истрчали сами на терен да уживају у одушевљеном скандирању народа. Једном приликом упознао сам једног старог ратника. Била је нека породична слава, у то време готово илегално славље на које се одлазило као на тајне и забрањене окултистичке сеансе, само уз позив пријатеља и пристанак посвећених. Ту се добро јело и пило, уживало у правој, старинској домаћинској атмосфери, али се морало да плати осећајем сагрешења, да прихвати ћутање и конспирација, да се лаже о правим разлозима окупљања и весеља. Сви смо ми млађи 64

то осећали, чак и домаћин који је избегавао да свећу и колач стави на астал, правдао се уз неки као немаран осмех и гест да је астал мали па нема места, завршио је он тај обред пре него што смо ми стигли, то су они сами, укућани, онако узгред, свећа је сад тамо у кујни, само ви седите и служите се као код своје куће. Једино деда ратник није ништа примећивао, понашао се природно и славски, крстио се и благосиљао колико је сматрао и кад је сматрао да треба. Пошто је нама због тога бивало све непријатније па смо и заћутали, деда је настојао стално да оживи разговор, распричао се па је ускоро прешао и на оно што стари ратници највише воле, на доживљаје из рата, на муке и патње које је преживео и које су му са ове удаљености изгледале тако епске и велике, али и на оне ретке лепе и узвишене тренутке који никада не чиле из свести и који су још увек у стању да га до суза гану. Причао је о томе како су се гушали са Маџарима и Хрватима на Церу, како су гинули и цвилели његови побратими, како им се потресно и бираним речима обраћао лично војвода Степа Степановић, како су се повлачили преко албанских планина, где је, када и како видео лично Краља Петра и младог Александра, да је дуго ишао иза колесара на коме се, на два снопа кукурузовине, возио краљ, како су се капетани бринули о њима и давали им савете да преживе, шта су причали између себе, како је понеко од њих, на Крфу кад су се мало опоравили, уместо о кући маштао о великом свету и заклињао се да ће отићи тамо и успети и да се кући неће вратити док не постане велики човек. Говорио је то деда гануто и гледао пред собом не видевши нас већ свог исписника који се заклиње: Нека ми вране месо искљуцају и лисице кости разнесу да ми се гроб не зна ако се вратим у моју Рогатницу пре него што успем у свету и постанем велики човек! Причао је деда, а мени су сви ти људи које је помињао и сви ти предели које је описивао били далеки и непознати, па су ми самим тим изгледали и безначајни и никако нисам разумевао деду зашто им даје толики значај. Смешкао сам се пок- ровитељски старцу, кашљуцао у намери да га прекинем и дозовем свести, нуткао га грејаном ракијом и наздрављао му, да си нам деда жив, сто година живео ти нама и слично, а он отпоздрављао без љутње што га прекидам, расположен што смо ту са њим и што га уважавамо. Моја је глава била толико испуњена светим местима партизанске борбе и револуције, од оних највећих које сваки малиша у вртићу зна – Неретва, Сутјеска, Козара, Романија, Кадињача – до оних малих, завичајних, где су се скривале мале групе партизана на почетку рата – 65

Бакарни кладенац, Лазин багремар, Милетова колиба, Таврићеви обори и слично – да у њој напросго није могло бити места ни за шта друго. A што је још важније, сва та епска претераност која је стално пратила описивање партизанске борбе учинила је да ми се огади сваки облик историје. У том смислу деловали су и неки подсвесни, чисто психолошки фактори. На пример, нема сумње да је моје несвесно ја морало да прихвати поређење: кад се тим нејасним, мутним, у суштини минорним и безначајним догађајима придаје толики значај, остали којима се такав значај не даје свакако су још мање вредни пажње. Човек је логично биће, он логично поступа увек кад не размишља, и то је основа и темељ сваке пропаганде. Шта више, кад размишља, он веома тешко дође до логичног закључивања и то је чињеница са којом пропаганда такође увек рачуна. Зато сам ја и био тако блажена незналица у погледу историје, нисам успевао да одвојим важно од неважног и лако сам наседао на оне лаичке и простачке процене да историја почиње са мном, да је земља равна и да се сунце окреће око ње.

IV

Тако сам ја историјски отписао старе ратнике, а они су и биолошки већ били готово отписани, па нисам имао потребе да се њима и бавим. Са новим ратницима, међутим, случај је био другачији. Њих нисам налазио на полутајним верским славама, они су увек били у центру збивања, мажени и слављени, слављени и мажени, тетошени и поштовани, чинило се понекад, више него што су и сами могли да поднесу. Били су то већином прости људи, предратне недоучене калфе и шегрти, столари, абаџије, касапи, кломфери, ситни лопови и џепароши, кафански опоненти и џабалебароши, нешто мало политички нашминкани и дотерани током рата и после рата, ретуширани јефтиним, свечаним паролама пуним лажног патоса о једнакосги и братству, наоружани серијским марксистичким покличима о рушењу трулог старог режима и стварању новог који води у светлу будућност – који су из својих прљавих самачких собица и сиротињских уџерица ушли у луксузне виле предратних 66

капиталиста, који су се поженили превртљивим градским девојкама, дојучерашњим официрским наложницама и новопеченим афежејкама, и заузели сва важна места у власти, привреди, култури, образовању и другде. Укратко, били су то обични сељачки џукци посути звезданим прашком револуције како би постали редак и племенит сој. Међутим, звезданог прашка или није било довољно или је био слабог квалитета, тек – већина од њих остала је што је и била, без обзира на моћ, функције и привилегије. Нога личка а ципела бечка. Чак и они сами увиђали су да је прашак подбацио, постајали нервозни, одавали се пићу, коцки, курварлуку и осталим страстима, почињали да избегавају високе дужности као и високе почасти и да се полако враћају тамо где им је увек било место и где им је једино било лепо и пријатно: међу обичан, загуљен, нечим увек незадовољан, контрашки српски свет. Али није им то увек успевало. Потреба за слављењем револуције и одавањем поште партизанима била је већа од саме револуције и партизана, она се отела од њихове контроле и живела мимо њих и често упркос њима, као „аутентични израз воље народа“. Могли су они да беже од функција и почасти колико хоће, оне су морале да их сустигну и оне су их сустизале. Како су потребе за функцијама и почастима стално расле и множиле се, а број партизана је био увек исти или се чак смањивао услед болести и смрти, а нарочито услед издаје и преласка у различите непријатељске, контрареволуционарне таборе – започео је процес стварања нових партизана и револуционара. Тај процес је био масован. И Равновци су похрлили да задовоље ту велику потражњу. Ти нови борци започињали су своју револуционарну активност као идолопоклоници правих бораца и револуционара. Даноноћно су се окупљали, марширали, клицали вођама, певали партизанске песме и скандирали пароле. Никада нећу заборавити њихове слике по прљавим излозима фотографских радњи дуж корзоа у главној улици, којих је још увек било кад сам се доселио у Равново: нови борац, омладинац са ћубом косе на глави, снисходљив и устрептао у исто време, загрлио правог борца који, онако бркат, храбро гледа у објектив као да отвара седницу народног фронта и афежеа.

V 67

Идолопоклонство се увек подразумевало, оно је било предуслов, али причање је било она основна, главна способност коју је морао да има један нови борац. Непрекидно су одржавани разни састанци на којима се стално причало, водиле се дискусије. Другови, то јест нови борци, морали су да дискутују, то је била њихова револуционарна, партијска обавеза, па су морали да буду и спремни за дискусију, да изучавају разне материјале, препоруке, директиве, да читају и слушају строго поверљива упутства, да одлазе на разне семинаре, састанке и трибине па да после и сами организују семинаре, састанке и трибине, да преносе што су чули, да то обогаћују сопственом праксом и искуством, да делују на младе и необавештене. Толика потреба за причањем имала је за последицу да се квалитет причања сроза, до зла бога. Многима разложно изношење чињеница није било јача страна, чак кад је чињеница и било, а често их није било него је морало да се измишља, да се довија, да се замагљује и импровизује, а хтели су упркос свему томе да буду борци и да теку каријеру, па су се довијали како су знали и умели. Преписивали су новине, брошуре, разне говоре и лепе мисли својих вођа које су састављали учени кабинетски службеници, преписивали један од другога. У том преписивању изгубио се сваки смисао, ако га је уопште и било, могао се ту и тамо наслутити тек одблесак неког општег места о изградњи социјализма и бољег живота. Створена је дискусија за сваку прилику, поуздана и проверена, убојита као браунинг, уљаштена од употребе и гласна. Активиста је морао само да промуца своје име и функцију, да поздрави оне којима се обраћа, а онда је вадио браунинг-цедуљицу и пуцао, штектао, без напора и размишљања, док се шаржер не испразни и не зачује громки аплауз. Било је у овој активности преамбициозних који су постали права мора за народ. Познавао сам неког Леку Коњара, касапина из Деспотовца, који је добивши статус новог борца за социјализам постао директор свих градских кафана. Лека је причањем остварио код својих келнера невероватан ауторитет. Он је готово непрекидно одржавао састанке по радним јединицама, то јест по кафанама, проговарао понеку реч о пословању и текућим бригама, а онда окретао воду на југословенске проблеме и причао окупљеном радном народу све што тренутно тишти наше највеће руководиоце, као да је сваког дана са њима, такорећи нераздвојан, као да му они све то лично саопштавају. Говорио је о разним привредним реформама, развоју самоуправљања, технократији, бирократији, разним унутрашњим и спољашњим непријатељима и пријатељима, 68

братским несврстаним народима и слично, а келнери-дустабанлије су се премештали с ноге на ногу као рабаџијски коњи везани уз ограду на дрвари, исто тако оклембешених глава, и рачунали колико им је за ово време опао промет и колико су изгубили бакшиша. Доживео је Лека Коњар свој звездани тренутак када је пред многим званицама и гостима из Републике, у сјају телевизијских рефлектора, отварао нови хотел у Равнову. Био је то велик и леп хотел, а Леки – који је годинама надзирао његову изградњу и борио се као лав да обезбеди новац, окапавао код политичара да би овамо усмерили неки динар од америчких зајмова који су стизали у Републику и на које су сви јуришали – Леки је то био царски дворац из бајке, врхунац његове каријере, круна његовог поданичког живота. И заиста, у односу на чађаве кафане и смрдљиве шанкове, руиниране клозете у дворишту позади, у односу на тај амбијент који је Леку пратио целог живота, овај хотел сав у стаклу и сјају, који су изнутра уметници украсили рељефима и мозаицима, био је божанско здање. Зато је Лека, са своје тачке гледишта сасвим исправно, закључио да говор који треба да одржи мора да буде усаглашен са значајем објекта, то јест да буде дужи за онолико за колико је хотел већи, лепши и значајнији од највеће градске кафане. Авај! Све се то може лако закључити сада, кад се ствар десила, кад су све чињенице ту, лепо поређане и супротстављене једна другој. Али ко је то могао онда да претпостави, ко је о томе уопште и размишљао у оној журби и фрци, кад је толико тога још имало да се уради, кад је у задњи час асфалтиран плато испред улаза, монтиране светлеће рекламе на крову и фасади, побадани канделабри, чистачице као сумануте рибале мермерне подове у фоајеу, мајстори брзо сушећим лаком бојили ограде – кад су такорећи гости улазили на једна врата а градитељи излазили на друга – као што код нас увек бива. Укратко, било је то право изненађење. Ступио је Лека у новом црном оделу, свеже колмоване косе, добро избријаних румених образа, онако дебео, масиван и добростојећи, извадио полако из џепа свежањ папира и почео да чита свој историјски говор. Упарађени келнери су одмах сагли главе као рабаџијски коњи и заузели своје стрпљиве патничке позе. За њих се једино може рећи да нису били изненађени, они су на то били свикнути и издресирани. Али бројни гости су са рукама на стомацима зевали около, посматрали хотел који им је био досадан као и сваки хотел, чекали да прође церемонија и да поседају за постављену трпезу. Чекали су и чекали и онда су полако постајали свесни да су затечени, да Лека 69

нема мере и да не зна да стане. Почели су да кашљуцају, да се врпоље, да трупкају ногама, да га продорно гледају и да му дају знаке очима. Лека је читао, није дизао поглед и ништа није видео. Камермани који су у почетку заиста снимали говор, пошто су већ и пре тога наснимали превише материјала, сада су стали и такође стрпљиво чекали да Лека заврши, па кад се одужило, кад су приметили опште нестрпљење, покушали су да учине нешто користећи слободу коју им даје професија – мотали су се око њега, снимали га кобајаги изблиза, уносили му објективе готово у очи, у папире које је читао, гурали га с лева и десна, али Лека је све подносио уверен да тако треба, да је све у најбољем реду! Тако се понекад, захваљујући приљежним равновским активистима, вишима враћало као бумеранг оно што су чинили нижима: постајали су и сами објекти неодмереног залуђивања. To је, наравно, било смешно. За тако шта Равновци при- чају анегдоту како је ћерка која се порађала кукајући рекла мајци: He знаш, мајко, како то боли! Зна мајка, зна. Знали су то и сви виши који су тога дана трпели Леку, отрпели су све то рутински, а после им било и симпатично. Смејали су се, али у себи говорили: Само ти, Леко, напред, не штеди никога, тако се гради самоуправни и несврстани социјализам!

VI

Ти борци у револуцији која тече, како су сами имали обичај да говоре о себи, потпуно су бацили у сенку праве борце којих, уосталом, и није било бог зна колико, а временом их је бивало све мање. И прави борци, ако су хтели да играју неку улогу у јавном животу, морали су да прихвате правила револуције у току, да се прилагођавају и боре на нов начин, новим средствима. Није им више било до- вољно само то што су борци, нико се није штрецао ако празником закаче на груди по које одликовање. Ако су хтели да остану у власти морали су да се приволе некаквим народним и радничким универзитетима, да се бакћу с администрацијом, да обезбеђују некакве потврде и уверења, да се понижавају пред 70

некаквим професорчићима и да тако издејствују неке пишљиве дипломе које су сада нагло улазиле у моду и постајале кључ сваког успеха. Исто тако морали су да држе говоранције као и остали нормални револуционари, што је њима, наравно, ишло тешко. Али како им слаб учинак у том послу нико није узимао за зло, како им је ратни вихор увек важио као генерално покриће и оправдање, разне Сутјеске, Неретве и остало, они су се осмелили и држали су такође занимљиве гово- ранције, ту и тамо, кад су прилике захтевале. Пошто су њихова лична сећања била искидана и неповезана, далеко испод нивоа који је захтевала револуција, у несагласности са светошћу учења о њој, борци су морали да уче о револуцији као деца у школи, да се образују, да читају потребну популарну лектиру и да се оспособе за озбиљна историјска излагања, како се и очекивало од учесника у великим историјским збивањима. Појединци су тако научили лекције да су о офанзивама у којима су лично учествовали говорили као да читају из уџбеника. Али било је и ту изузетака. Познат је био неки Сава Цикић, кога су сви, међутим, звали поспрдно Генерал Гурко, не због ратне прошлости већ због поратних активности. Био је познат као веома храбар борац, диверзант, бомбаш, одликован је за храброст, после рата су му додељиване високе функције у општини, али све му је то мало вредело кад није могао да се уклопи у револуцију која тече. He да није хтео и да није имао добре воље, али напросто Гурко није могао да научи нешто више од онога што је знао кад је полазио у рат. Већ тада био је он, са тим својим местом месарског помоћника, достигао и престигао свој интелектуални домет, истрошио своје интелектуалне батерије. Све што се после тога збило имало је печат добре воље, али није било последица његове жеље за успехом и амбиције, већ искључиво другарства. Тако се и сада, из другарства, неспособан да одбије молбу, одазивао кад су га звали да у посебно свечаним приликама говори грађанима или ученицима о свом богатом ратном искуству. Пошто никад ништа у животу није читао, нити памтио богзна колико оно што му се прича, Гурко је казивао искључиво оно што је лично видео и доживео, али и то збрда здола, са запањујућим рупама и празнинама, са одсуством било какве логике и смисла, често зачињено највулгарнијим псовкама, због којих се нико није љутио јер су примане као аутентични колорит партизанске борбе. У том великом напору ратовања, у тoj сталној смртној опасности, свака је псовка морала бити на месту, па и ова садашња кад се о тој невољи и опасности казује.

71

Генерације ученика носе у свом сећању казивања Генерала Гурка. Празнични сусрети бораца са омладином били су религиозни ритуал првога реда, озбиљан и незаобилазан. Размиле се борци по школама и вртићима. Досадно је као литургија, али где је Генерал Гурко – ту је весеље. Ушао је у учионицу на спрату, дебео и сипљив, округао као буре, корача ситно и жустро и већ псује што се задувао, што су степенице стрме и високе, брише зној са чела, баца поглед кроз отворене прозоре на крошње у парку које неприметно трепере у налетима топлих лахора и псује летњу врућину. Деца се подгуркују и смијуље себи у шаке. А тек кад се Гу- рко расприча, кад се распали и занесе! Лете Швабе на све стране, а бога ми и домаћи издајници. Час је врућина, жега напољу као ово сада, у идућој секунди већ веје снег, опака је мећава, у кости им се увлачи хладноћа, руке и ноге им се смрзавају. Али чим освоје наредни ћувик – упадну у неки шљивар и онако гладни навале на шљиве, а он богме напипао негде с краја и крушке медунице. Но, ништа не мари, све му се то опрашта, његови другови се смешкају, оговарају га дрско, у очи, али му опраштају. Је ли, Гурко – питају га понекад са смешком док седе у ка- фани – псујеш ли још док причаш ђацима? А, не псујем више – одговара он добродушно – јебеш ми матер!

VII

У вези са причањем, на известан начин, је и мој сукоб са Равновцима. Били су избори за народне посланике и из Београда је долазио неки Боле Барутана, чији су се корени наводно налазили овде, да агитује по селима. Ја сам, као новинар локалног листа, био одређен да га пратим на једном од тих излета и напишем о томе репортажу. Био је крај лета или почетак јесени, неко топло и суво време. Стигао је Боле после подне, у заранке како би рекли сељаци, скромно обучен у тамно, за ово време претопло и већ помало флекаво одело, са лепим али такође мало избледелим шеширом, својим старим, прашњавим тристаћем, и више је личио на једног од оних трговачких путника који по провинцији продају књиге него на моћника који је дошао да у једном рутинском сусрету са народом 72

обнови свој мандат. Дочекали смо га пред Комитетом, доле на тротоару, вртећи се са рукама на дупету у сенци неког дрвета, тако да су сви могли да виде, ако су само хтели, да чекамо неког важног. Ја сам, наравно, био мало по страни, као споредна личност у церемонији дочека, као другоразредни службеник који треба да обави неки технички задатак, па сам тако и представљен, на крају и с оном уобичајеном глумљеном интимом кад су такве особе неопходне у посвећеном друштву. To је „наш новинар“ рекли су са осмехом који помаже да се и то прегрми. Тако смо Боле Барутана, будући народни посланик, и ја, његов летописац, кренули његовим прашњавим тристаћем у неко прекоморавско село. Боле је успут причао нешто невезано, како се већ прича са нижим од себе, а ја сам размишљао о томе како је положај овог човека, његов степен моћи и власти, у великој несразмери са чињеницом да мора сам за себе да агитује по забитим поморавским селима. С муком и напором сам смишљао демагошке фразе о великој „непосредности“ борца и револуционара, о његовој сталној вези са народом, којима ћу у репортажи ову жалосну истину окренути у корист Болета. Потајно сам се надао да ће ми даља догађања бити од користи у мом професионалном напору, да ће сељаци у великом броју и са изразима добродошлице дочекати овог високог руководиоца за кога треба да гласају, ако ни због чега другог а оно због ситног шићарџијства и полтронства које сам добро упознао у Равнову. Међутим, преварио сам се. Још издалека, док се фијат лагано вукао преко рупа од исушених баруштина, да не закачи картер или ауспух, видели смо да нас дочекује само неколико апатичних стараца, прљавих и необријаних, са изгледом који иначе имају док се поваздан лењо вуку селом, без трунке жеље да изгледају мало присто- јнији за сусрет са послаником. И село је било у складу са утиском који су одавали старци: прљаво, прашњаво, посивело и полегло по равници, утонуло у неке сврачњаке, бурјан, кукуту и репуш, насред утрине било је још неизгаженог, пожутелог чичка иза кога се, ољусканих зидова, дизала мала трафостаница, около су биле криве и ниске церове бандере, довезене из њихових забрана, на којима су лабаво висиле жице. Боле је мало збуњено – ту је први и једини пут показао несигурност – усмеравао ауто према средокраћи између стараца, трафостанице и некакве усамљене ниске чатмаре, посађене на утрини, оптрчаване и ољускане са свих страна. Није био сигуран да ли су се старци окупили ради дочека, или су се ту окупили себе ради, да мало бадаваџишу пре вечере и испуше цигар-дувана, нити да ли је 73

ова запуштена и изровашена зграда сеоско место окупљања. Зато је – после реченог премишљања – зауставио ауто тамо где би стао и сваки случајни намерник, па изашао из кола такође као случајни намерник, без журбе и као без нарочитог циља, пришао и поздравио се са сељацима – да би тек сада открио да je, ипак, у питању дочек, да су то они који су сматрали да треба овде да се нађу, да му праве друштво док се не скупе и остали. Боле се одмах снашао, ставио руке на дупе, зверао около дигнуте главе као да осматра кањон Неретве, и присећао се нешто, неких ратних или поратних дана, неких немирних времена кад је овде боравио некаквим послом, баш као прави партизани богатог ратног искуства кад дођу на попришта своје борбе. Ускоро се окупило још десетак сељака, ништа бољег изгледа од оних стараца, па смо сви скупа ушли у једну од просторија оне оронуле куће која је представљала дом културе или нешто слично. Било је ту оних малобројних сељака скроз наскроз зависних од власти (позивар, пољар, путар, лугар и слично), као и неколико безнадежних полтрона који се увек надају да се из свега може извући каква-таква корист. Било ми је због тога још теже него у колима, мој професионални летописачки задатак још мучнији. Али Болета нису збуњивали ни малобројност ни састав публике, нити амбијент у коме смо се налазили. Мирно је извукао из плавог малко избледелог и умашћеног сакоа своје папире, облизао језиком доњу усну, као што је увек чинио кад се спремао да нешто каже, и отпочео да чита како се данас морају решавати потребе у селу путем самодоприноса и добровољног рада, путем опште мобилности сељака која у последње време доста посустаје (ту им је као мало завукао и због овог лошег дочека), па је окренуо на крупне државничке послове, на спољну политику и наш престиж у свету који је освојен мудрошћу наших вођа који се боре за „мирољубиву и активну коегзистенцију“. Био је већ сумрак кад је завршио. Кренули смо назад уз оне кобајаги прекоре сељачких полтрона у стилу: Дођите нам опет, немојте да нас заборавите, да вас виђамо само пред изборе, и томе слично. Сели смо у кола ћутљиви, свако утонуо у своје мисли. Сутрадан, док сам писао репортажу, никако ме није напуштао утисак јада и беде у коме се Боле синоћ налазио па сам настојао, знајући шта се од мене очекује, да му створим некакав ореол, да му додам неке поене који ће определити гласаче. Чињеницу што је у Равново дошао одмах после рата и што је увек настојао да се прикаже као борац, искористио сам да напишем како је наш Боле, заслужни борац, „из краја где је партизана било превише дофуран овде где их је 74

било премало“. Намера ми је била добра, али догодила се грешка, као што често бива кад се човек око нечега превише труди и нешто превише удешава. Уместо да кажем „доведен“ или „распоређен“ или „постављен“ или некако слично, ја сам рекао „дофуран“, у жељи да будем сликовит и убедљив, да овом речју бацим неку светлост на фуриозно, ужурбано и задихано поратно време. Авај! Боле је превидео све лепе речи у мојој репортажи и ухватио се за реч „дофуран“ као дете за цуцлу! „Шта ово значи” – питао је леденим гласом, два дана касније, равновске политичаре окупљене у Комитету – „зар ја да будем дофуран који сам после две недеље упорних борби са четницима на Вишњару (нико није знао где се то историјско место налази али се нико, наравно, није усуђивао ни да пита), још исцрпљен од борбе, добио налог да дођем овде и организујем народну власт, овде где су се четници још слободно кретали! Ја да сам дофуран коме је Ленка четник ускакао у џип да ме опомене да ће ме заклати ако се не повучем! To је блаћење наше борбе! To ми нећемо трпети. Изволите, другови, па рашчистите са тим у својој средини!“

VIII

Познавао сам све оне који су тог преподнева седели у Комитету и лако сам могао да замислим њихове реакције. Радош, кога су иза леђа звали Кобила, седео је мало повијено, једва приметно трзао повремено раменом и приљежно уносио забелешке у своју агенду, ситно и шифровано. Народ је за њега везивао случај кад су његовог главног политичког противника једне ноћи нашли у некој штали, без свести и претученог. Ујутру је у Равнову пукла прича да је човека убила кобила која није прихватила његово удварање. У тако нешто нико није могао да поверује, али прича је постигла циљ: кад ое опоравио, човек је нестао из Равнова, у непознатом правцу. Људи су веровали да је све то удесио Радош, иако нису имали доказа. Чак и ако није, говорили су, он је у стању да то уради. Бојали су га се као самог нечастивог, а надимком „Кобила“ нису га звали дрско у лице или тик иза леђа, као у другим случајевима, већ строго конспиративно, у најужем кругу најближих и поверљивих. Радош је 75

Болета потцењивао и презирао, шта ли је тек могао да мисли о његовој сујети, али он није био човек који ће то да покаже или да одбије послушност старијем. Напротив, могао сам бити сигуран да ће ме у најкраћем могућем року збрисати неком најкраћом могућом фразом, неком дефиницијом којом се часте непријатељи социјализма, оним вазда повишеним гласом јуришника, лишеним емоција и премишљања, пуним убеђења и одлучности, којим се одликују комунистичке харизматичне вође. До њега је и тада морао седети његов први помоћник, његова десна рука и извршилац, Микан Цопина, електричар, за високу општинску функцију скинут такорећи директно са бандере. Један од оних „јаких а без памети“, како су се сами међу собом шалили, али зато одан и послушан. Седео је и гледао празно очима великим као тацне, у њима није било ничега као ни у његовој актовки коју је носио под мишком и придржавао великом шаком. Ова фаза припрема била је за њега мутна и нејасна, али чим добије јасна упутства, покренуће своју телесину, размахаће се својим ручердама и ножурдама улицама Равнова, и сви ће знати коме се и зашто упутио. Седео је ту и учитељ Луле са својим вечним благим осмехом. Цело његово монголоидно лице, са косим очима и истуреним јагодицама, било је заправо један осмех благ као мелем. Тај осмех одсликавао је његов благ и очински однос који је Луле заузимао према свему. Није он био мање одлучан од других, или мање лоја- лан, поштовао је демократски централизам и све остало, али су му увек сметали тврди ставови, врлудао је идући према циљу, настојао да се стрпљиво саслуша и друга страна, тражио и јавно формулисао сва могућа оправдања да би са жаљењем утврдио да су недовољна и беспомоћна и да би, као погребник, пустио на крају лажну сузу због неумитности судбине. Имао је Луле моћ да свему даје онај хумани, широк и словенски прилаз. To га је чинило посебним, значајним и траженим, направио је лепу каријеру, дали су му високу функцију у Београду. Добио је луксузан стан и запослили су му жену и два сина од којих ниједан није завршио ништа. Догађало ми се, много касније, да га сретнем у Кнез Михајловој: ишао је лагано са својим насмејаним кинеским лицем, високим залисцима и чуперком косе изнад чела, и личио на професора универзитета. Био је ту и Гута Зелени кога су звали Подземљаш или Мафиоза. Он је своју носину држао малко увис, подешену на положај „озбиљно и замишљено“. Размишљао је о томе да ли би му се и колико исплатило да са мном склопи заверенички савез и искористи моје незадовољство против Болета. На крају, посве сигурно, синдикални функционер, бивши 76

шофер Драга, који је и овом приликом шеретски увлачио главу у рамена као да ће из потиха да се закикоће али је, наравно, одлагао тај ужитак до неке боље прилике. Био је то један од оних бројних комунистичких шофера који се на положај попео тако што је омилио руководиоцима које је возио, будући да је имао смисла за шалу и спрдачину. Током времена он им се тако увукао под кожу, толико су се навикли на њега, да им се чинило да без његовог присуства и коментара не могу никакву важну одлуку да донесу. Наиме, било шта да кажу, било какву глупост да извале или брљотину да направе, после је то, у Драгиној интерпретацији, постајало духовито и забавно. Ето, то је била та одабрана чета којој се Боле тог јутра обратио и која ме је, са малим натезањем додуше, успешно уклонила из новинарства. Њихове машице овом приликом одиграо је мој директор, неки психолог Стојан, смртно озбиљан млад човек који је буквално премирао пред ауторитетом општинских функционера, трептао и превртао очима и почињао измењеним акцентом да говори специјално биране мисли и фразе оснивача марксизма, то јест Маркса, Енгелса и Лењина. Због тога су га изузетно ценили, увек бирали у поверљива тела и комисије и, уопште, веома озбиљно рачунали са њим. Стојан је, дакле, после три покушаја, позивајући се појединачно и скупно на ауторитет свих руководилаца, коначно преломио збор да ме постави на место потрчкала за рекламе, јер сам престао да будем морално-политички подобан за посао који обављам.

XI

Захваљујући овом догађају упознао сам још једну занимљиву особину Равноваца. Имали су они моћ да по потреби заборављају, да бришу из свог сећања што им не одговара, да се праве да нису чули што су чули, да нису видели што су видели, да нису доживели што су доживели, да не познају људе са којима су се до јуче дружили, које су гостили и којима су ишли у госте. Кад се прочуло да сам „зглајзнуо“ како се то овде у жаргону говорило, да сам неком глупошћу прокоцкао своју каријеру, да сам стављен на црну листу, људи са којима сам се 77

свакодневно сретао нагло су се охладили према мени. Понашали су се као да ме једва познају, онако овлаш, поздрављали ме ако баш морају и невољно, ако баш никог нема око нас, ако се сретнемо негде насамо и такорећи сударимо. To захлађење имало је своју математичку прогресију. Већ други круг мојих знанаца избрисао ме је из сећања и био у стању да ме дозове у памет једино у некој строго спужбеној прилици, под присилом, ако је морао пред државним органима да даје какву изјаву, па и то уз некакав презир и сажаљив смешак. А они још даљи који су ми се весело јављали на улици под геслом „никад се не зна, може човек да ти затреба“, сада би се заклели и ставили руку у ватру да сам пао с неба и да ме никад у животу нису видели. Имали су Равновци таленат да брзо и без много умовања стављају ствари на своје место. Човек у немилости није био у стању да било коме и било у чему помогне и зато никаква утврђена правила понашања за њега нису долазила у сбзир. А како су Равновци осећали страх пред свим што није било освештано општим правилима, што се није одвијало по навици и инерцији, на препознатљив начин и уз општу сагласност, што је морало бити лични напор и креација, што је представљало авантуру посебности и могло да се изроди у нешто сасвим непознато, да има свакакве непредвиђене и главоболне последице – ја сам се кретао Равновом као безљудим градом у коме су, евентуално, могли да ме препознају пси, мачке, голуби и врапци. Прилазили су ми једино, понекад, некакви полицијски доушници које сам препознавао управо по томе што су одступали од општих правила, чинили се невешти и необавештени о мом статусу. Покушавали су као у поверењу да ми саопште своја незадовољства државом и партијом, не би ли извукли од мене потврду и сагласност за своје провокације. Али ја бих тада одмахивао главом и почињао речито, боље но што би они то икад умели, да подржавам све актуелне потезе руководства, било да је у питању привредна реформа, какав историјски говор, писмо, конгресна резолуција или нешто друго. Ватрено сам доказивао потребу да се стане на пут технократији, менаџерима, опортунистима, ђиласовштини, информбировцима, ранковићевцима, либералима и осталим непријатељима нашег самоуправног и несврстаног социјализма, да су жбири смушено почињали да гледају врхове својих ципела, наједном исказивали журбу и сметено одлазили не знајући какав извештај да сачине и пошаљу. После тога нису ми више прилазили ни они.

78

Прошло је било много времена, већ сам се био навикао на тај свој статус невидљивог и непостојећег човека, а онда сам доживео једно право изненађење. Сред поднева, у самом центру Равнова, на тргу који је био веома жив и прометан, клатио се, онако мршав и висок, пијани Станоје. Био ми је тај Станоје некада давно, будући најурен из равновске гимназије, једне године школски друг у паланци где сам учио. Били смо у истом одељењу, чак смо једно време седели и у клупи заједно. Ја сам га веома живо носио у сећању, али нисам веровао да то може бити и са њим случај. У међувремену се пропио, запустио и оронуо, постао случај за жаљење али не ретко и мета за праве равновске грубости. Знао сам да је у Равнову, слушао сам о њему често, али путеви нам се нису укрштали, а и да јесу, био сам убеђен да није у стању да ме препозна. Но, Станоје ме је препознао. Стајао је тамо на тргу, дизао руке увис као што раде људи кад их изненада озари нека срећа, и викао колико га грло носи: Боро, Борчо, стари мој, где си! Био сам на тротоару, далеко од њега, али ни то просторно растојање, као ни оно временско, као да није постојало за њега. Понашао се као да смо јуче изашли из клупе, као да смо још увек у школском дворишту, на великом одмору. Као да је хтео да ми то потврди, да ми то докаже, викао је: Борчо, рођени мој, сећаш ли се како сам преписивао немачки од тебе! У том свеопштем забораву, сред те чудне амнезије која је захватила Равновце, готово неземаљски, као божанско надахнуће деловало је ово неокрњено сећање пијаног Станоја које нису били у стању да помуте ракија, глад, смрад периферијск- их кафана, хладноћа запуштених ћумеза, тешки подсмех људи, сав тај кошмар његових дугих година равновске пијанице. Стајао је тако Станоје увис подигнутих руку, отежалих ногу, у напору да коракне и да ми се приближи, не хајући за опасности саобраћаја, за бројне аутомобиле који су се готово чешали о њега. Кад је најзад закорачио, аутомобили су морали да стану. Створила се колона са обе стране, нервозни возачи су притискали сирене и аблендовали, они напред су извиривали из кола са стране и псовали му мајку пијану и све остало, а Станоје је онда намерно корачао још спорије, још дрскије застајкивао, не обазирући се на њих као да су сеоски пси који га залајавају из одшкринутих капија, страшљиви да истрче на улицу. Париз, 1990.

79

80

Импресум

Борислав Радосављевић Српски белег Библиотека: Савремена проза књига 6 I издање Издавач: ИП Вук Караџић, Параћин, Максима Горког 22 За издавача: Слободанка Тодоровић, генерални директор и главни и одговорни уредник Ликовно решење корица Слободан Штетић Технички уредник: Драган Живковић Штампа: ИП Вук Караџић, Параћин Параћин, 1991

81

Додаци

НАГРАДЕ:

Прва награда за причу „Шеф станице у пензији” на конкурсу листа 14 дана из Параћина. Друга награда за причу „Сунце као највећеа чудо Левча” на конкурсу књижевног клуба Ђура Јакшић из Јагодине. ПРИКАЗИ, КРИТИКЕ: Нова књига Борислава Радосављевића ХРОНИКА НЕДОБА Збирка прича Српски белег познатог јагодинског писца и новинара говори о апсурдима једног прохујалог времена СРПСКИ БЕЛЕГ назив је збирке прича Борислава Радосављевића, познатог писца и главног уредника недељних новина Нови пут, која се недавно појавила из штампе у издању ИП Вук Караџић из Параћина и свечано представљена љубитељима писане речи. Ова књига доноси петнаест прича које су настале у дугом временском периоду, од чак 35 година, и на неки начин представља „приповедачку ретроспективу” овог аутора, чије име није непознато и широј књижевној јавности.

– Ове приче представљају метафору времена неслободе, тираније и спутаности отвореног говора. Реч је о недобу када је било немогуће изразити мисао и оне су слике тог стања тескобе, која је била присутна у целом том периоду кад су приче и стваране. Тек у неколико последњих види се да су ослобођене потребе да буду метафоричне и да представљају параболе страха – објашњава Радосављевић тематику нове књиге. Српски белег представља нам аутора као расног приповедача, уз то и ерудиту и врсног познаваоца психологије и менталитета Помораваца, што овим причама даје посебан имиџ. Књижевно врло артикулисано, а опет аупечатљиво и питорескно, Радосављевић нам говори о временима једноумља, често кроз гротескне и апсурдне

82

ситуације у којима добри познаваоци поморавског јавног живота могу препознати многе личности експониране у том периоду. Иначе, пре ове кењиге Борислав Радосављевић објавио је три романа као и неколико „књига без корица” у бројним југословенским листовима и часописима. Добитник је награда „Душан Срезојевић” и „Светозар Марковић” као и више признања са књижевних конкурса. Б.(ајо) Џаковић (Нови пут, 6. јун 1991.) Прочитали смо за вас О ВРЕМЕНУ БОЉШЕВИЗМА Борислав Радосављевић: СРПСКИ БЕЛЕГ, Вук Караџић, Параћин, 1991. Иако је целог живота писао приче, Бора Радосављевић је до сада објављивао само романе (Време кад смо женили Павла, Доња мала и Радногрешници), а коначно, ево, и збирку прича под насловом Српски белег. У петнаест прича, од „Сенке” до „Равноваца”, пратимо живот поморавског човека после рата, али и развојни пут аутора који се усудио да после три романа, и репутације доброг прозаисте, објави, рецимо, и причу из четвртог разреда гимназије. У том распону могу се помало назрети и токови српске прозе који су оставили свој утицај, односно наплавине, у таленту Боре Радосављевића, а што се примећује нарочито у причама из ране младости. Данак лектири платио је и овај писац, лектири коју је соц-реализам бездушно диктирао, али чим је писац постао свестан своје улоге, критички је променио и стил и прилаз животу и стваралаштву. Да прави уметник не може бити мимо политичких, односно судбоносних догађаја, доказује се још једном. Време окупације, послератног развоја, самоуправног социјализма, односно време бољшевичке свемогуће воље, поново се, док читамо ову књигу, одвија на њеним страницама, доносећи нам благу језу, стрепњу, меланхолију... Свет поморавске провинције, изгубљене између два венца планина дуж тока Мораве, свет заглупљен обавезама и подаништвом, истовремено лукав и промућуран, практичан и „загуљен” по свом карактеру, спреман на свакојака морална ишчашења и већ доказан у тој вештини, пробија се до читаоца у свој пуноћи или сиромаштву. Као некада у вашарским шатрама испред кривих огледала иде поморавски човек и не може да се чудом начуди како је све могуће да 83

иксан изгледа. Такво исто питање поставља и читалац док савлађује стотинак страница ове добро графички и ликовно опремљене књиге. Међутим, у причама из Српског белега нема злурадости и цинизма, већ благости и разумевања за моравског човека, који се по свом карактеру јасно издваја на многонационалном Балкану. Некада забрањиван писац и поморавски дисидент, Бора Радосављевић не може ни у овој књизи а да не изрази своје неслагање са комунистичком и бољшевичком политиком. О активистима те политике, најчешће полуписменим или неписменим људима, и њиховом грчу да се пред својим народом, кога искоришћавају, представе као једини могући властодршци, најлепше је говорио у последњој причи „Равновци”, која на најбољи начин открива и личну трагедију писца у изолацији, после првог „јеретичког” романа Време кад смо женили Павла. Реченица Боре Радосављевића, широка, разуђена многим уметнутим, естетички градацијска и психолошки изнијансирана, интелектуална и „хладнокрвна”, открива писца строге перцепције и реалних погледа, који држи до заборављених етичких и естетичких принципа. М.(ирослав) Димитријевић (Лист 14 дана, Параћин, 26. маја 1991.)

CIP - Каталогизациjа у публикациjи Народна библиотека Србиjе, Београд 886.1/.2-32 РАДОСАВЉЕВИЋ, Борислав Српски белег: приче / Борислав Радосављевић. -1. изд. -Параћин: Вук Караџић, 1991. (Параћин: Вук Караџић). -94 стр, - (Библиотека Савремена проза) ISBN 86-7493-075-1.ISBN 86-7493-098-0

84

85

Садржај Уводне напомене Сенке Шећер Улица Сако Ратков нови живот Дивље цвеће Лажна потврда Нови књиговођа Човек који је свирао на хавајској гитари Шеф станице у пензији Сунце као највеће чудо Левча Смена у књижари Излет у Славонију Српски белег Равновци I II III IV V VI VII VIII XI Импресум Додаци

86

3 5 9 12 15 19 23 27 30 34 38 41 45 49 55 60 60 62 64 66 67 70 72 75 77 81 82