TBOM_33 MARVEL 1602

DEO PRVI

U KOJEM SE UPOZNAJEMO S NEKIM OD NAÅ IH GLAVNIH AKTERA

– 1602 –

Mart.

Dvorac Hempton.

Engleska.

„Već celu nedelju nebo nad Londonom biva krvavocrveno u podne. Imamo ovde izveštaje iz svih kutaka našeg kraljevstva. Izveštaje o olujama čija je grmljavina toliko glasna da izaziva gluvoću i čije munje pogađaju crkve i tornjeve, ali ne padne ni kap kiše.”

„Gde li sam ga stavio?”

„Gledajte i ovo...”

Da, veličanstvo.

Verujem da je tako.

Ser Nikolase, vi shvatate da na dvoru ima onih što tvrde kako ovo – {kah! kah!} – znači da nam predstoje poslednji dani. Da će svet uskoro progutati oganj i tmina. Šta kažete na to? Je li?

Ah, evo i dobrog doktora. U pravi čas.

Šta onda vi kažete, dobri moj doktore? Zar je ovo zaista smak sveta?

Veličanstvo, bojim se da Armagedon baš i nije moj resor.

„A, da. Vidite. Zemljotresi su prodrmali naš grad Jork. Močvare su preplavljene. A na osnovu ovog što vi velite, nešto slično se zbiva širom Evrope – možda čak i širom sveta.”

Vaše veličanstvo.

Svakako se sprema nešto nepodesno. No da li je to Sudnji dan ili ne, to već nije na meni da kažem. „A o danu tom i času niko ne zna", zar ne?

Ako nije na vama da kažete, onda vas plaćamo ni za šta, a kraljevska riznica nije nepresušna, doktore.

Da li se vas dvojica već znate?

Ne mogu reći da sam imao tu čast...

Ne. Ali ne sumnjam da znate jedan za drugoga.

Doktore Stivene Strejndžu, kraljičin vidaru, upoznajte ser Nikolasa Fjurija, koji je... kako uopšte glasi vaša zvanična titula, ser Nikolase? Neka, bolje ćutite. Samo biste rekli da vas ne plaćamo dovoljno.

Ser Nikolas je naš obaveštajac, doktore. Na njemu je da raspliće i koristi sve te urote i protivurote, sve te šaptaje i bodeže u tami. I vrsno obavlja svoj posao.

On je glavni krivac što smo mi još kraljica, i što smo izbegli bar stotinu atentata.

S ponosom vas služim, veličanstvo.

Ponos vodi u propast, ser Nikolase. {kah kah kah}

Doktore, recite ser Nikolasu ono što ste jutros predočili dvoru.

Da, veličanstvo.

Dobri moj doktore, mogu vam navesti svakog stranca s kojim ste progovorili u proteklih pet godina.

Najpre, moram napomenuti da postoje izvesne linije komunikacija što su na raspolaganju onima koji, poput mene, proučavaju mistične veštine. Ne mogu vam ih otkriti...

Postoje svakojake vrste govora, ser Nikolase, i ne mogu ih sve prisluškivati vaši špijuni i glavoseče.

Dosta, Strejndžu.

Kažite mu ono što ste meni rekli.

Postoji nešto – nisam siguran šta, ali nešto... moćno. Nešto opasno, bar ja tako verujem.

U svetom gradu Jerusalimu. Ponudili su mi da ga uzmem na čuvanje, a ja sam prihvatio.

A vi ne znate kakva je stvar posredi?

Ukoliko bi to palo u pogrešne ruke, to bi bilo pogibeljno po Englesku. Možda čak i po ceo svet.

U redu, onda. Gotovi smo. {kah kah} I nadajmo se da to neće biti smak sveta, zar ne, ser Nikolase? I dobri doktore?

Rekao bih da je oružje. No nisam siguran. Ali moramo ga zaštititi na putu dovde.

Ili makar da mu ne dođe kraj pre no meni.

To već možemo.

Obojici vam želim laku noć.

Ima onih što vele kako se veličanstvo prosto uplašilo od nekoliko gadnih oluja.

Jeste li i vi među njima?

Još se nisam odlučio.

A šta vi kažete, doktore?

Ove oluje nisu nimalo prirodne.

Nisam vam pomenuo templare, ser Nikolase.

Vidite? Ipak neka vajda od tih mojih doušnika i glavoseča. Ali ako ja znam za to, onda bih se kladio da za to znaju i Španci, Portugalci i Rusi.

Niko od njih ne zna šta je posredi, ali znaju da ga žele.

Ja idem u Vestminster, gde ću porazgovarati sa čovekom kome će biti povereno da donese tu vašu tajnovitu kutiju u London.

A ja idem svome domu u selu Griniču.

Laku noć.

Hmmm. Ako se svetu zaista bliži kraj, može li nas zaštititi vaše templarsko blago?

Niste. Niti ste pomenuli da će vam Starac lično doneti to blago.

Imam štošta da priupitam svoje ogledalo.

ajviša N kula u dvorcu

inkvizicije.

Domdanijel. Španija.

Juče su spalili jednog Jevrejina. Krio je da je Jevrejin – njegovi dedovi su se preobratili u hrišćanstvo ne bi li ostali u Španiji – ali ipak nije radio na šabat, niti je jeo svinjetinu, a po tome su ga i otkrili.

Čak sam ga i ovde gore namirisao kako gori.

Najpre to beše smrad dima drveća za potpalu i spaljene kose, a zatim miris pečenog mesa. Čuli su se i vrisci.

Zazivao je svog Boga da ga zaštiti.

Moji tamničari su mi rekli – kao da to uopšte nije važno – kako je sinoć jedan jeretik umro tokom mučenja. Bili su razočarani. Protraćena smrt.

Mene nisu mučili. Makar ne fizički.

Ostavili su me ovde, okovanog u ovoj kuli, gde mogu da osetim vetar na licu i koži. Ponekad mi postavljaju pitanja.

Postavljaju ih kao da su mi prijatelji što se raspituju za moje zdravlje i život:

Ko me je skrivao dok sam odrastao? Ko me je štitio? Jesam li poljubio đavola u stražnjicu pre no što su mi izrasla krila?

Imam li prijatelje koji su veštičjeg soja?

Poživeo sam skoro sedamnaest godina.

Sutra ću umreti. A najviše me boli sledeće: to što ću umreti na tlu. To što se nikad više neću vinuti u nebesa da plešem, da se smejem, da letim...

Ili, bolje rečeno: to što ću, kad se po poslednji put vinem u nebesa, biti tek pepeo.

avrova M glava.

Krčma u

Vestminsteru.

Otpevaj još jednu!

Svakako, dobra moja gospodo. Žel’te li da čujete neku naročitu pesmu?

Znaš li Baladu o Fantastičnom?

Ta kakav bih to trubadur bio da je ne znam? Četir’ smele duše pođoše u neznane vode penušave, na „Fantastičnom” zaploviše van pogleda...

Jedan beše kapetan, drugi krvi plave, treći mladi mačevalac usijane glave, a poslednja beše gospa bleda – prebleda...

... poslednja beše gospa bleda.

Hej! Metju! Dam ti groš da ne pevaš tu baladu!

Budalo prokleta, ta pesma sluti na zlo!

Pusti tog sirotog slepog gorštaka na miru. Samo pokušava da zaradi dovoljno za konačište.

Ponoviću: da kraljica ima naslednike, svet ne bi bio u ovakvom grdnom stanju u kakvom jeste.

Ako ti tako kažeš.

Pa i kažem.

Hej momče. Šta si to pronašao?

Pauka, gospodaru. I to baš zanimljivu zverku. Gle, vidite kako mu se trup sjaji...

PIH!

Pitere?

Da li je naša soba spremna?

Ovaj... jeste, ser Nikolase.

Dobro.

Pa, gospodo, ako nema te pesme koju želite čuti, idem ja u potragu za krčmom gde će biti zahvalni da čuju malo muzike.

Ovuda, gospodo.

Ognjište nije upaljeno.

Mračno je, gospodaru, baš kao što je vaš mali i tražio.

Svaka čast, krčmaru.

Ne želimo da nas iko uznemirava.

Ako je đavo onaj ko se drzne kad se drugi ustručavaju, onda ću drage volje igrati đavola u ovoj predstavi, momče.

Eto. Sad zamandali vrata, Pitere.

A ja ću zagasiti fenjere.

Ali, gospodaru! Ako su vrata zamandaljena, kako će naš čovek doći do nas?

Ne brini ti za to. Doći će on.

Ime mu je Piter Parkoa. On je moj novi pomagač u sekretarijatu.

Smeš da pred njim zboriš kao što bi i da smo nasamo.

Brrr.

Ovamo gore nam niko ne može doći, gospodaru, osim možda samog đavola.

A ko si pa ti?