»Zujanje« je filosofija ljubavi. Vredno u filosofiji, kao i u umetnosti, je ono što se ne može proveriti. Neke žene se isplati voleti. To su one sa kojima možeš proživeti svo svoje vreme. Da li se udatu ženu može voleti?
Ovo je događaj koji se.ne može proveriti.
Dejan Pavkov
ZUJANJE /Strah pred tajnom kao pogled na 탑ivot /
Beograd, 2006
Maske Maska je mimikrija ljudskog roda. Poistovećenje sa maskom je automatizovano i van kontrole je svesnog dela uma. Pokušavamo da odgonetnemo maske drugih skidajući ih. Ne mogu da se skinu. Ne možeš da skineš ni sopstvenu masku. Sinhronizovano postupamo sa maskom kao bilo koji drugi organizam koji se svojim telom prilagođava okolini. Kako je u nesvesnom delu svesti, po pitanju maske, to svesni deo ne zna..
Ljubav skida maske i ukida ti socijalni imunitet. Hteo bi da budeš ono što jesi. Na momenat. Ali ko je to ‘ono što jesi’? Nova maska. Ono što drugi misle i ono što ti misliš da jesi jesi tek delom. Maska pa senka pa tajna pa nova senka pa nova maska pa nova tajna. Uvek češ biti nezadovoljan sobom. Onda lukavost uma te uvuče u svejedno depresije.
Maske prvih likova koji su sebi u mimohodu Dejan Profesor, takmičar čiste sujete, nadareni igrač karata, nedovoljan otac, Augustinove ideje Što se žena tiče apsolutno je saglasan sa svojim ženama. Krivile su ga. On isto. Ambasador sebe je pogrešio. Negde za sve. Nije mogao izbeći društvo ljudi. Sa sobom se nikada nije rukovao. Niti bi. Impuls da nešto ne treba da zna nije sagradio. Taman su mu sagradili Jugoslovenski identitet kada ga ukinuše. Pogaziše mu um. Realni nadrealistički Srbin. Sada je bez grupe? Ostade sam sebi grupa. Šta će sa državom bez mora? To mu nekako dođe kao život u dve dimenzije.
Maja Profesor, do bezumlja osetljiva na svoj izgled, majka /maska kao kompenzacija/, sestra, kćerka, žena, snalažljiva, opsesivni depresivac. Odrasla devojka.
Maske likova u prolazu Sestre Kaluđer Raspuštenik , Raspuštenice i kurve Pilot Mama Ciganka Prostitutka
Željena maska je lice standardizovanih opcija ljudskih bića. Ono što očekuju da jesmo to ćemo umaskirati.
Dejan i Maja su promašili sve samosvojnosti. Izgubljeni su u međusobnoj komunikaciji bez nade. Čak kada je nada još jedno gledanje izlaska sunca i slušanje morskog žala kroz talas pokrenut ‘ko zna čim’. Uzrast, kada ju je Dejan čekao, je vreme početničke starosti. Starost je vreme u ljudskom životu kada neko beznadežno čeka. Ona bi došla da je imao dovoljno vremena da učestvuje u njenim snovima. Koliko praznih reči muškarac kaže ženi dok je voli. Koliko su te reči jedine, za to vreme i za svo njegovo vreme, vredne sećanja.
San Ono svoje ‘ja’ iz podsvesti, senkom (Senka je ono što ne
volimo u sebi) što ga mislimo, možemo prepoznati u onome što nam smeta u drugome. Duh se baš skriva. San je neko njegovo migoljenje napolje ali ko će da ga tumači.
Da pribeležim, i u ovom kontekstu, par snova koje sam pribeležio. Možda će, nekad, nekom više od mene upućenom, šta da kažu. Idem ne na svoju sahranu već nekako na vlastitu smrt. Ležem na zemlju sa jesenjom travom koja je kao moj grob. Shvatam da prvo moram u sanduk, ležem u sanduk, shvatam da prvo moram umreti, ležem u krevet da umrem. Budim se..
Nerazumljive gluposti. Kako mislim da su gluposti? Kako duh ustvari treba razumljivo da postoji? Brzinom potreba tela? Telom? Ja nisam telo. Telo je moje. Predpostanje
Da li su nas vanzemljani Anunaki napustili te 5345 godine pre nove ere? Ostaviše ljude da broje godine od njihovog odlaska. Do nule pa onda dalje. Dokle? Ljudima dadoše slobodu rasta u pameti i pravdi i u emocijama zbrkane pravde u nepravde i pameti u gluposti.
Vanzemljani su uzimali to što im beše potrebno za njihovo neko zbivanje, stvorili su ljude, prvo čoveka pa čovečicu, da im fizikališu u zemlji Sumerana, dali su čoveku i čovečici moć da se spajanjem gena množe. Po neko od vanzemljana opštio je sa ćovečicom, prema njenoj volji, pravio sa njom 'orgija' buku Sodome i Gomore, uneo gen gospodarski u čovečicu, dao snagu čovečici da
svoje mladunče zaštiti i hoće. Oni su odlazeći sa Planete, snagom svoje naprave, izazvali poplavu i pomor svega. Oni su, tada, u 'Nojevu barku' ostavili genetike da se u dodiru sa valjanom energijom stvori život, da se vodom i kišom razastre po Planeti. Energija okeanskih dubina stvoriće život koji se množi svojim načinima. Genetsko množenje je za one varijetete života koje je lako napadati pa napadač ima problem da se uvuče u nove kombinacije gena koje mu stvara način razmnožavanja kombinovanjem gena. Self energije da se kreće sa umišljajem o 'važnoj' izabranosti. Izrailju, gledaj da tako činiš, da bi ti dobro bilo i da biste se umnožili veoma u zemlji u kojoj teče med i mlijeko /Peta knjiga Mojsijeva, Objašnjenje prve zapovjesti, 6, 3/
Biblija je šifrarnik za postupanje čoveka koji je stvoren, pa rođen, za rad. I pamti da si bio rob u zemlji Misirskoj, i Gospod Bog tvoj izvede te odande /Peta knjiga Mojsijeva, 5, 15/ Za koji rad (Rad je do muke dosade ponavljanje ritma istog segmenta života.) je čovek namenjen nije teško odgonetnuti prema formi njegovog tela i potencijama korišćenja njegova uma. Emocije su da usporavaju hod i dobre za 'skretanje pameti'.
Zato se više nećeš zvati Ăvram nego će ti ime biti Ăvrâm, jer sam te učinio ocem mnogih naroda /Prva knjiga Mojsijeva, 17, 5 Avrâm je onaj koji poseduje Râm – kosmičko znanje. Avrâm imaše prelepu ženu Sáru, nerotkinju i ova mužu dade robinju svoju, Agaru, za ženu. Agara ostade trudna sa sinom kome će Agara, po nagovoru anđela, nadjenuti ime Ismail.
Anđeo joj još reče: 'A biće čovjek ubojica ruka će se njegova dizati na svakoga a svačija na njega' /Prva knjiga Mojsijeva, 16, 12/
I reče Gospod Bog: eto, čovjek posta kao jedan od nas znajući šta je dobro što li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta od života i okusi te dovijeka živi! /Postanje, 3, 22/ Oni, Anunaki, koji poznaju kosmičku energiju, stvoriše formu energije koja im je upotrebljiva. Za šta? I zlato je one zemlje vrlo dobro; ondje ima i bdela i dragoga kamena onixa /Postanje, 2, 12/ Može li se intuicijom, kao logikom nesvesnog, doći do sistema vrednosti kojim nam je dato da objašnjavamo život? Bilo onaj koji je rođen ili onaj koji stvoren. 'Logika nesvesnog' nema svoj uzrok niti pojmiljivih svrha te po tim belezima jeste izvan razumskog ali ne izvan uma. Postanje
Neka ne razlikujem dobro i zlo ali neka pravim razliku između moralnog i nemoralnog. Moralno je dobro situacije. Neka Zujanje bude filosofija ljubavi. Neka vredno u filosofiji ljubavi, kao i u umetnosti ljubavi, bude ono što se ne može proveriti. »Neka bude svjetlost. I bi svjetlost« /Postanje, 1, 3/
Neka bude da ono što ne volimo u sopstvenoj pameti, emocijama i moralu bude u senci podsvesnog i nesvesnog. »I ne trebaše mu da ko svjedoči za čovjeka; jer sâm znadijaše šta bješe u čovjeku«. /Jevanđelje po Jovanu, 2, 25/
Neka se i posebne žene isplati voleti. Posebne žene su one sa kojima možeš proživeti svo svoje vreme predviđeno za ljubav. »Ima vrijeme kada se rađa, i vrijeme kada se umire Vrijeme kad se ljubi i vrijeme kad se mrzi«; /Knj. Propovjednikova 3,2 i 3,8 / Neka bude da se udatu ženu ne može voleti bez haosa.
Neka 'udata' ljubav bude pitanje emocija za zbunjivanje. Neka bude da nijednom pitanju niko ne odoli.
Neka sveštenik zakune ženu i neka joj reče: »Ako nije niko spavao sa tobom, i ako nijesi zastranila od muža svojega na nečistotu, neka ti ne bude ništa od ove vode gorke, koja nosi prokletstvo«. /Četvrta knjiga Mojsijeva, Koja se zove brojevi, 5, 19/
Neka ljubav bude sećanje. Neka ne ljubav bude trud. »Kakva je korist onome koji radi od onoga oko čega se trudi?« /Knj. Propovjednikova 3, 9 /
Neka 'korist' budu emocije koje izviru iz besa nemoći.
Neka bude napor upravljati sobom - kontrolisati ispoljavanje emocija, izaći iz njihove opsene blokadom njihovog ispoljavanja i ne ostati blokiran tom blokadom.
Neka učenje bude sam život a čovek, dok mu život tela traje
neka bude učeće biće. »…jer si prah, i u prah češ se vratiti« /Postanje, 3, 19/
Neka bude da ljudi postavljaju pitanja na koja Bog ne zna da odgovori i neka misle da je to bit upitanosti. Šta se ljudi tiče čemu univerzum.
Neka budu pitanja na koja žena , kada odgovori, nije sigurna u svoj odgovor .
Po pitanjima ljubavne emocije neka žena bude sigurna. Eva je još videla da istina ne pomaže. Videla je i da laž je dobra. Neka bude da emocijama istina nije potrebna. Neka bude da je istina muška opsesija jer bi da nađu razlog da upotrebe snagu. Paris ratuje zbog Jelene koju misli da voli a ona zna da je emocija ženi za lepotu postojanja a muškom da istine svoje brani.
Neka bude da svojom emocijom žena bira energetske tečnosti koje joj se telom kreću a u svrhu volje razmnožavanja. Neka bude da nije sigurna u izboru kome muškarcu treba dati prednost. Neka žena koristi unutrašnji um za gledanje.Nikada ne spoljašnju, racionalnu, pamet. Već intuitivnu.
Neka žena bude predodređena za poseban izgled postojanja.. »I blagoslovi ih Bog i reče im Bog: rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče
po zemlji«. /Postanje, 1, 28/
Neka reč, i kada je napisana, po značenju, bude mnogoslojna.
Neka reč čekaju okolnosti kojima se ne može sigurno, i za sva vremena, tumačiti. »U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga, i Bog bješe reč »/Jevanđelje po Jovanu, 1, 1/
Neka bude da ti ne treba objašnjivač. Već uzmi koliko možeš primiti. Neka bude istina da je ‘biti osoba ‘imanentno ljudima Ali neka bude da izgubim svoje lice u gomili i neka bude da cenim tu svoju gomilnu izgubljenost i neka bude da poštujem svoju bezličnost.. Pišem Pišem da budem manje štetan.
Zabranjena žena Autentična ljubav je fizička ljubav žene i muškarca. Sve ostale ljubavi su izvedene... Iza toga Adam pozna Jevu, ženu svoju, a ona zatrudnje i rodi Kajina / Postanje, 4, 1/ I rodi opet brata njegova Avelja /Postanje, 4, 2/
Uvek neko nekoga voli i ljubav ne može da umre. Tako je besmrtna. Možda bi htela da ostari i dovrši sebe. Možda bi to i tvorac hteo sa sobom, ali ne može to dok je ljudi. To je čovekov krvavi smisao.
Ovo je priča o koristi i šteti ljubavi za život... Ali kad bijahu u polju, skoči Kajin na Avelja, brata svojega, i ubi ga /Postanje, 4, 8/
Maja je udata i time zabranjena žena... Ne poželi žene bližnjega svojega... ni sluškinje njegove...ni magarca njegova /Peta knjiga Mojsijeva, Ponavljanje deset zapovjesti Božjih, 5, 21/
U ovom tekstu zapisujem Majino traženje ljubavi i rečima ponavljam lepotu života muškarca i žene. Mnogo puta energijom ljubavi dodirnuta žena shvata da je to tren ne meren vremenom vasione već trajanjem ljudi. Ljubav se pojavi i živi taj svoj trenutak. Nestati mora. Ona je satkana od energije nestajanja.
Smešne stvari u odnosu žene i muškarca su njihove intimnosti. Tvorčevom odlukom slabosti zaslepljenih ljubavlju traje dok je ljubav u delovanju..
Prošlost drugih veza, njih dvoje, ne doživljavaju kao krivicu drugog. Voleti je neuništiva sposobnost da se uzme i dâ onoliko koliko to vreme života, određenog za ljubav, daje.
Ljubav dvoje nije data u kontekstu nekog konretnog prostora i vremena već u kontekstu emocionalnog opažanja tog i takvog prostora i vremena. Ima malo detalja našeg fizičkog kretanja a više kretanja emocionalnog toka svesti. Fizička kretanja su ustaljeni rituali tela. .
Kada se voli sve je usklađeno od strane Tvorca tako da se važno ne uoči. Kada se voli hrana je nevažna. Kontradikcije u ovoj oblasti su često jedina istina. Filosofija ljubavne priče je trajna muška emocionalna inspirisanost ženom. Muške meditacije ljubavi. Majina osećajnost i osećajnost drugih u priči su tek pretpostavljeni mizanscen, scenski aranžman, emocionalna i misaona pretpostavka. Ovo je autobiografska izmišljena filosofska priča.
Filosofska se priča priča znajući da znanje nije sabiranje pročitanog i iskušenog već udubljivanje u ideju. Ovog puta u ideju voljenja udate žene, sa svrhom pokazivanja leptirovog leta emocije koja je tu ko 'presak'. Polomi sve, ne ostavljajući ništa sem impresioniranost životom. Prividna bit ljubavi je utopija rane faze mladosti. Večnost te suštine je data pojedinačnom množinom.
Romeo i Julija ne bi trajali da su ostali zakedno. Zato danas, u Veroni nema Romeovog kipa na trgu grada njegove ljubavi. Julijine skulpturne grudi možete dodirnuti jer, od krvi i mesa, nisu bile namenjene samo za dodir jednog.
Mnogo žena može da voli jedan muškarac. Mnogo žena može da voli jednog muškarca. Nakon kraja nekog prethodnog voljenja. Nema paralelne ljubavi, mada bezljubavnog praznog prostora ima. Paralelno voleti je podvaljivanje sebi, iskorak u
mržnju, istina neke slabosti.
Muška ljubav ne shvata diranje ženinih grudi a da ona sama nije sklonila ruke drugog muškarca sa sebe. Dodir posle nečijeg dodira nije ljubav. To je tek redni poluseksualni deo na koji mnoge žene pristaju. One će objasniti zašto. Razloga ima zanimljivih do čudnosti. Muški razlozi su obavezno bedni. Jednostrane ljubavi su nemoć i znak da se skloniš. Upornost može da izazove pozitivnu reakciju ciljanog partnera ali je to onda sa greškom. Jednostavna priča sebe i reakcija ili jeste ili nije. Udatost nema veze, reći će Maja moje mišljenje. S vremena na vreme tako mislim. Ona nije snala da tako misli.
Svakodnevni život pojedinca se čini kao da osećaj i misao trenutka ne ostavlja trag. Nije tako. Sam život je trenutak.Nema neprimećenog života. Samo se treba učiniti dostupnim.
U ljubavi je cilj postaviti pitanje dvojne komunikacije.. Pitanje je univerzalno a odgovor vrlo pojedinačan. Samo vi znate sebe za svoj odgovor na osmeh, indiferentnost ili ignorisanje onog drugog.
Prijatelj te ostavi kada umre a žena kada prestane da te voli. Stvarno je irelevantno da li nastavlja da živi sa tobom. Ostavila te je.
Svi likovi priče su rođeni emocionalnom piščevom maštom, sem Maje.
Ako se neki pilot prepozna u ovoj priči to je problem njegovog uniformom uramljenog postojanja. Svi su mi isti kao Kinezi Evropejcima. Moj jedini problem je što neću stići sve da pročitam. Performansi greha
Srpska država je performans.
Parenje sa prostitutkom je performans. Nikad žena dostupnijim jezikom ne priča o ženi već životom prostitutke. Običnost vagininog monologa. Sve dalje je taština nad taštinama kaže propovednik /Knjiga Propovjednikova, 1, 2/. Domaćica je nemoćna žena. Ili kurva, kaže Biblija.
»Cunami«. Performans u Kulturnom centru Beograda. Tamo je Dejan sa prijateljem Milivojem od Kopaonika, umetnikom, koji je svojom mišlju, pojavom i delom performans.
Cunami je slika Tvorčeve moći i ljudske malosti. Tvorac je u Indoneziji uzeo 250.000 hiljada života. Tamo roditelji iznajmljuju svoju decu pedofilima. Možeš sebe iznajmiti, ali dete… Tvorac je morao da se umeša. Krajnje je vreme da ovu prelepu planetu Tvorac sačuva od ljudske pohlepe.
Koji 'cunami' će Tvorac organizovati kada shvati da istok nestaje i da se kultura/civilizacija zapada globalizuje kao naftna mrlja uma?
Da li će Bog primetiti janičare dvadesetog veka Ustaše koje stvori Srpska kraljevska udruga Karađorđevića u Kraljevini , poklonu Danajaca, od 1918-1939. Stvoriše oni i trotomne Četnike Mihajlović – Ljujić – Kalabić. Balisti su samonikli a partizani avanturisti koji su realizovali avanturu na krilima uniženih Srpskih naroda.
Život koji je jurnjava za parama je veliko poniženje života. Uz blagoslov hijerarhijalizovane crkve vlast nas vraća u novčanu trku. Ona jeste da se ‘ćesara’ podmiri / / i da se čovek unizi da sluša Crkvi ‘valja’ ispovest kao permanentno poniženje čoveka.
Crkva bi da reformiše karaktere i ispravlja božje greške na ljudima. Crkvi ne treba muškarac koji voli ženu. Crkvi treba bračno institucionalizovani muškarac koji veruje veru koju oni propovedaju. Žene su za rađanje dece, a ostalo njeno je šala izašla iz njenog prvobitnog greha /XXXXXXXXXXXXXXXX. Ona se buni, skrivena iza svoje šminke i minđuša sa staklom boje rubina i laže nam istinu.
Sa ovozemaljskim praštanjem greha crkve hodaju vernike putem bez smisla.
Performans koji bi Dejan igrao za i sličnim izgledao bi ovako:
Počinje u manastiru. U jednoj ruci hodača fenjer Diogena a u drugoj lanac sa klepetušom.
Šest dana hodanja od Drine, granice Srbije sa Srbima, do odlaska Dunava sa Drinom u morski početak.
Svrha hodanja je traženje zagubljenog čoveka u sveokupirajućoj demokratiji. Iscrpljivanje ličnosti i njene osobitosti kroz kupovno usavršavanje sopstvene fizičnosti.
Stvaralaštvo se podcenjuje i ne prepoznaje. Zalutalo je negde u gomili kupaca.
Srbija je puna prisilnih apstinenata u odnosu na posedovanje, ljudi bez strasti, ljudi uplašenih verskim slikama religijskih strahota, ljudi preplašenih besmislom politike i države, ljudi uvučenih u lažne porodice, ljudi ubijenih emocija obučenih da ubijaju stvaraoca-proroka-čoveka. Usputni pokušaj traženja čoveka među pilotima na batajničkom vojnom aerodromu. -
Mimohod Beograda.
Nalaženje čoveka u jednoj devojčici Vlaja na krajnjem istoku Srbije.
Stavljanje lanca sa klepetušom na članke njenih nogu kao simbol ograničenog i kontrolisanog kretanja božanski slobodnog ljudskog bića.
Zašto mimohod Beograda? U Beogradu je vlast. Vlast je polubog koji plačka. Nije čovek.
Zašto piloti? Vojni piloti vežbaju rat. Kad je rat oni ubijaju nepribliženi žrtvi. Stranama u ratu, kao što je pokazao poslednji rat, ne isplati
se borba avion na avion. Piloti su pozadina poluboga koja se okreće kao preteća grimasa. Policajac je češći. On je stalna karikatura vladanja. Deca i roditelji
Otišao je. Otišao je moj otac. Otišle su pare. Otišla je vatra. Znam da luta. Prolazi pored nas kad svrati.
SMS poruka roditelja koji je tužio moju majku i od suda dobio presudu: Razvodi se brak sklopljen dana…«glasi ovako: »Juče sam jednu prelepu i pametnu ženu, nadam se moju (ona još ne zna za tu nameru) a tuđu (udatu) pitao: »Da li bi išla, sa mnom, na Dunav da dodirnemo reku?« Odgovorila mi je: »Danas nam je rođendan.«
Nije rekla »mojoj ćerki« već »nama«, njima dvema. Tada sam shvatio kako sam, svih ovih godina, sada više ne svoju ženu vređao uporno zaboravljajući rođendane naših kćerki. To jeste bitan dan kćerke ali je sigurno najvažniji dan u životu žene koja je tog dana potvrdila svoju iskonsku moć da reprodukuje čovečanstvo. Postala je 'mama'.
Čuj, moj otac je shvatio ženu. Hiljadu puta da se oženi… tabla. Nismo mi knjiga pa čitaš, pa ostaviš, pa sutra nastaviš. Ne! Nas ostaviš pa kada nas nađeš više nismo ni blizu tome što si ostavio. Mi ni same sebe ne shvatamo, a gde će muškarci. Jadni. On je i tajming promašio za tolike godine. Ako je tajming bitan za
shvatanje.
Otac se, kaže on, postaje nekako posle. /Ako ih majke ne isteraju ili sami ne pobegnu drugoj. A druga ih jedva čeka... e, kretena./
Mislite da muškarci znaju ko su. Nemaju pojma. Oni znaju šta hoće od nas. To znaju. Ali kako da nas uvuku u grešku? Lovom? Dobro, pa nećemo tramvajem na večeru. Njihovo zadovoljstvo je ženina nagrada za zaslugu njene transformacije u mamu. Uvežbavanje zasluge i nagrade je poznata »podvala gena«. Divljaju u njima da se raspamete. I raspamete se. I šta im je cilj života? Mi!
Šta nama je cilj? Deca, naravno. I koga će univerzum da štiti? Njih? Svašta.
Ovaj moj kolateralni roditelj ima običaj da uradi ili kaže nešto pametno a onda to upropasti dužinom. Kazala sam svojim drugaricama kako se moj tata nabacuje 'ribama'. Čuj, da dodirne reku! Tako se nekada i mojoj mami nabacivao. Pa dobro. Dobro lošeg je u tome što me ne bi bilo da toga nije bilo.
Maja će se snaći. Vidim da je žensko. Voli da skuplja garderobu. Ima šanse da ovog mog koristi samo da mrdne svoju zakonitu lenštinu u pravljenje para.
Ovaj moj se naradio kada je bio mlađi. Sve u zabludi traženja
Penelope. Odisejeve naravno. I dan danas ne zna da smo mi sve Penelope sa forom. Ksantipa nam je srce.
Sokrat je bio pametan pa je mogao stalno da izmiče. Jutarnje vedro vode za usput imalo je ulogu da shvati da treba da se vrati sa lovom. Nikada je nije doneo. Sumnjam da je takva budaletina istorijska ličnost, ali kad moja profesorica Filosofije kaže... da se ne svađamo… 'ta mani svađe' svađe. 'Oženjeni filozof pripada komediji', reći će Niče, 'nestašni Sokrat oženio se ironično...
Malo je komplikovana situacija sa Majom jer ovaj moj kada voli umire. Žao mi čoveka. Kada pomislim šta ga čeka razmišljam da se umešam. Te matorke morale bi da znaju neki red. Malo je nepovoljno to ubacivanje u moj ekonomski termin.
A možda će i ovaj lateralni roditelj malo da mrdne. Da padne neka besplatna Italija ili koledž. Drži liniju to je dobro. Kvarcuje se, i to je dobro. Samo, ne kreće se. Ne kreće se dovoljno brzo. Usporila ga je. I pogrešna mesta! Jooj. Jesi li majčice čula za VIP?
Ženo, mrdni! Sloboda ti je poklon sa neba. Pusti savete! Ja spadam u vreme koje ti fizički ne možeš dohvatiti. Drži se danas i sutra. Prekosutra nije više tvoj plan. A ono što je bilo ni istoričare ne zanima. Da ideš sa mnom. Ne ide. Velika je buka i svetlo je slabo. Ti lekari oko tebe, po prirodi stvari su za bolest a ne za zdravlje. Uči engleski i prati strana ulaganja. Evropu gledaj, Evropsku.
Sestra je već i dupetom ušla u televizor. Nemoj majko za njom, već i nju čupaj napolje. Ja ću vam propisati lektiru. Koja Ana Karenjina? Seljačko pitanje i varanje muža više nije ni za moju baku. I ona mora da promeni literaturu. Den Braun je da sebe ubediš da sve što jeste nije ni sve i nije što jeste. Nije ni ono što nije. Grebote al' sam se upetljala. (Fini Shakespeare umesto j piše gr. I ja sam fina.)
Moram na svoj »Put kojim se ređe ide«. Mislim na čas. Četvrti razred Sedme beogradske gimnazije. Ne moraš biti budala da bi išla u ovu gimnaziju ali tada je lakše. Profesori koji su nenormalni su normalni i obratno. Razredna je haos. Tri razvoda, i još veruje. Moram i njoj napisati »Uputstvo za upotrebu muškarca".
Mama ne bi čitala tekst sem ako ga ubacim u kutiju nekog novog tek kupljenog »Bromazepana«. Baka će pročitati jer je učiteljica koja voli knjigu. I komentarisa će : »E Ana, Ana!« Ona je još dalje ali nema kud. Mora da me voli. A koga će već mene, svoju. Ima ona nas više ali sam ja najbliža ivici.
Volim ivicu. Ne Ivicu već ivicu. Asfalt može da bude širok »ko drum carski«, ja hodam po njegovom ivičnjaku. »Sredina napred«! Gde napred, u pizdu materinu, kad je sve puno. I zato nema više sredine. Ukinuta je. Pa šta se desi neka se desi.
Uputstvo u Uvodu kaže da je »muš« prefiks u reči muškarac. Mušmula, muštikla, mušema, muškarac itd. I sada, gospođo razredna, iz ostatka reči muš-karac, »karac« izbacite »c« ili izbacite »a« i umesto njega ubacite »u« i dobijate šta? Njihovu »diferencia specifika«.
U svakom jeziku imate, gospođo, takva upozorenja. Tvorac je nas žene upozorio.
Eh, Eva je uzbrala jabuku i dala je Adamu?! Pre će biti da je on brao a ne ona. Nismo mi žene za fizikalisanje. Mi smo bića više namene. Naše je da sačuvamo ljudski rod i to od koga? Od njih. To ti je odnos lavice, lava i lavića. Iš! Inače ih pojede, baraba. Ali lepi su lavovi. Imam ja jednog. Hoće da upozna mog tatu. Rano je da vidiš narav mi.
Sledeći put udajte se, gospođo razredna, za kriminalca. Široke ruke su i kratkog veka. Taman počnete da se mrzite a njih više nema. Taksi! Jebem ti gimnaziju u Mirjevu.
Dobro i zlo
Vreme je da se gleda umom. »I zapreti Gospod Bog čoveku govoreći: Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu ali sa drveta razlikovanja dobra i zla ne jedi. Ukoliko sa tog drveta okusiš postaćeš smrtan.« (Prva knjiga Mojsijeva 2, 16 i 2, 17)
Zmija nagovori Evu da uzbere plod i dâ ga Adamu. I tako se desi. Adam zagrize i »jabučica« mu se napravi u grlu ali je
pojede. Naši praroditelji počeše da razlikuju dobro i zlo i postadoše stidni i smrtni. Kakvi oni takvi mi. Mi malo više smrtni a manje stidni. Smrt su shvatili pojednostavljeno. Ona je kraj jedne komedije u kojoj je sve bilo smešno gledati a žalosno igrati. Ljubav sve dešava ponovo i uvek je to iznova nesusretnuti susret.
Počinje naša čovečija priča i stid hrišćana. Beše to 5508. godina pre Hrista. Tada tvorac napravi svet. Sada je, znači, 7514. godina. Bog hoće neutralan život sa stanovišta vrednosti dobra a mi ne. Bog neće da se stidimo. A mi hoćemo. I šta sad?
Srbi ne osluškuju Boga. Religiozni su na svoj način. Vode život koji ubija. Kao i kockari. Osećaj vlastite vrednosti su izmislili kao i svako ko je marginalizovan. Nije nam žao da se ubijemo kao i svako drugi u stacionaru. Svakih 12 sati jedan. Mogli bi i brže. Kockar zna da je samo naoružan čovek čovek slobodne volje.
Dejan, kao kockar lokalno priznate vrednosti, ne stidi se kada uzima nekom novac. Ne stidi se kada u kocki vara varalice. A treba da se stidi što voli Maju, udatu ženu. Ni pravo ime joj ne govori. Gde ćemo od stida reći joj ime.
Dejanova bivša žena i majka dve kćerke, nije se stidela, kada je prestala da ga voli, da se 'raspusti' Ko će naći vrsnu ženu? jer vrijedi više nego biser /Priče Solomonove, 31, 10/ Mislila je da, kao i svaki luzer, Dejan izmišlja neprijatelje za izmišljene pobede.
Ne volim te, idi. Tvoja ljubav za mene je reč koja mimoilazi. I bi kraj.
Imam i jedno sećanje koje je uporno bilo gurano u zaboravljanje. Nikada se ne bih udala za tebe, bio je to jedan njen bes. Bila bih udata za drugog a sa tobom imala dete. Drugo s njim. Nisi ti »za muža«. Za ljubav jesi.
Znala sam da biti »tvoja žena« znači tvoj odlazak od nas kada prestanemo da budemo mi. Naše prestajanje je obavezan proces kao i starenje. Ne mogu večno da drhtim idući tebi u telo. To stane. Uvuče ti se neko drugi u glavu. Ne puštam ga da me truje ali ti si izbrisan.
Ti, kao mnogi drugi koje znam, ne možeš da živiš pored ohlađene žene. Nećeš podneti moje gašenje i otići ćeš. Tebi se ne može pritajiti na srce. Nije trebalo da prestanem da ti govorim vi.
Partner najlepše žene na svetu, nakon određenog broja godina, postaje jadnik koji ulazi u zasićeni seks sa najlepšom ženom na svetu. Biblija to pitanje rešava tako što daje pravo mužu da uzme još neku ženu. Lepšu od te lepše. Ako lepše nema, onda mlađu. Kako žene da reše taj problem? Maji pričam priču kao da ne znam kraj njenih priča i kraj naše ako bi je bilo na taj način. Hladila se, već. Prevari sebe, stavi masku, i misli da si taj.
Maja se stidi svoje averzije prema mužu, koja se pojavi ne-
nadano i niotkuda. Neće razvodom da je pokaže. Samo ON zna za njenu netrpeljivost. On bi da trpi na svoj nepredvidljiv način.. Ostajemo zajedno, kaže Maja, da svet ne vidi moju novu sramotu. Skrijmo se u neki paralelni život voleći nekog tamo u svom snu.
Čitam da muslimanke operativnim zahvatima odstranjuju klitoris. To je bolje po svest muslimanske žene od potiskivanja. Seksualna volja je pogubila kontakt. Tako je kada živimo po meri praroditelja a ne po meri Tvorca.
Gledajući bezobrazne filmove vidim da muškarci vrše penetraciju ženskog tela i gde treba i gde ne treba. Šupljikasto telo im je potrebno ne žensko. Muško telo ima dovoljno šupljina pa je začudno da svi ne postanu pederi kad im je seks već kao hrana. I razmena bi bila u tačnom reciprocitetu. Ti meni, ja tebi. Odnosno ti mene a ja tebe. Tako je kada se napustila volja Tvorca i Adam sa svojomEvom smislio svet. Po njihovoj mudrosti šta je prvi stid? Pokazati drugom polne organe.
“Telo je vulgarno”, rekoše naši praroditelji i pokriše se svetlošću.
I pitanja o telu su vulgarna. Moram ih postaviti, bez obzira na njihov bezobrazluk, jer je reč o Maji i meni a mi u bazen više ne ulazimo skokom sa tramboline.
Da li seksualno uznemirujući nervni završeci kod žena stare do gubljenja njenih funkcija? Ako je tako onda su negdašnje
nežnosti predprostor teškog vremena permanentnog silovanja. Ima li na analnim i oralnim otvorima nervnih završetaka takve funkcije? Opet nas stid ometa da kažemo moguću namenu tog nerva. Ako on jeste na tom mestu muško-muške porodice nisu daleko od pameti. Deci ne treba ništa reći. Bez obzira na to ako su starija od nas. I nije to igranje rečima. Deca koja imaju decu su starija od svojih roditelja. Što pre to roditelji sagledaju duže će držati značenje svojih postupanja. Bog nam nije namenio život sa razlikovanjem dobra i zla. I zašto da ga tako živimo? Nije nam namenio da nam je išta ljudsko strano i da živimo stideći se bilo čega ljudskog .Sve se zaboravlja poslije, i mudrac umire kao i bezumnok /Knj. Propovjednikova, 2,16/.
U početku, kada delo zameni reč, vide Bog da nešto nije u redu. Eva i Adam se oblače. Otkuda im osećaj stida kada nije hteo da ga imaju? Možemo slagati knjigu na knjigu ali odgovor po pitanju kako smrti uzeti besmislenost. je u nečemu iznenada i izvan reči.
Osudiše naši prvi roditelji sebe i nas na smrtnost a sramotu uzeše da pomoću nje kanališu svoje odnose. Nastade pleme, brak, porodica, familija, religijske grupe, narodi, nacije, države itd. Nastadoše koreni stida i prepoznatljive vrednosti za razlikovanje raznih vrsta dobra i zla. Crkva to zna ali za njeno profano funkcionisanje irelevantno je šta Bog hoće.
Bog ne razlikuje dobro. Zlo mu ne treba. Sirot nema vremena a bogat mira. Ruski car nije pouzdan. Zato su ga ubili. Istinu je Bog ostavio poslednjem. Više nisam zbunjen jer ne mora da lažem. Više nisam zavisan od sebe.
Poslednji rat će biti čisto zlo i on će dovesti do tišine među narodima. Pogled kroz rešetke više neće biti moguć.
Bog stvori čoveka prema svom obličju (Prva knjiga Mojsijeva 1, 27), a to znači da čovek, kao i on, ima svest o sebi. Ako bi imali svest o sebi koju Bog ima tada se ne bi grupisali, ne bi osećali stid kada narušavamo koheziju grupe i živeli bi individualni život unutar univerzuma. Mislili bi i voleli unutar čovečanstva a ne unutar grupa u koje se zbijamo stidom da ih napustimo. Napustiti grupu je podvala podvale Adama i Eve a ne Boga. Njima podvaljujemo. Ne Njemu.
Dvoje je prva grupa. Ne dvojica. Sa ženom nema odnosa ako nema penetracije. To je njen uslov. Ne njegov. Žena voli a muškarac donosi odluku da voli..
Ljudi nikako neće da nauče da imaju jednog oca. Svejedno je kojim jezikom ga izgovaraju. Bog, Jahve, Energija, Univerzum, Vrhunsko Dobro muslimana, konfučijanaca, budista, zaratustrovaca itd. I neće da nauče da su bića za jednokratnu upotrebu.
Srbi su post skriptum univerzuma. Koristimo jednu polovinu mozga. Sve što se pitamo je da li pravu polovinu? Obe polovine nam ne trebaju za ono što smo naumili.
Sve prošle živote su nas penetrirali a nismo svi bili žensko da je to normalno.
Nemoć uma Ljubav je miris. Dođe, ode, oset-iš ga, drugi ga ne oset-i, traje tako i toliko. To nije osećaj. To je oset. Sve ostalo su dodaci. Večnost, muka sa suisidnim korakom, pesničke beleške, nadahnuti uzleti. Amor-ova strela je upućenost mirisnog vetra ka nekom.
Put ljubavi : Miris – Želja – Volim te – Strast – Dvoje hoće isto – Dve volje čuvanja emocije. Spojene emocije. Mnogo uslovljavanja. Ništa sigurnosti. Udatost nema veze kada je ljubav-nik normalan situaciji. Duh je hladno znanje takvo kakvo je skupna tačka našla u energetskom naboju, amorfnoj duši, delu univerzuma koji je mentalnom energijom vezan za čovekovo telo koje je drugačiji sklop istog energetskog naboja.
Želja i volja su mentalne energije kojima se vrši ili ne vrši materijalizacija neke energije u realnom svetu. Um je energija po sebi duha. Želja i volja su moć realnog sveta a ne um.
Zato imam osećaj da uz tobe mogu sve. Ukoliko nam je spoj energija u emociji volje i želje. Ukoliko nije tada ćemo se međusobno razvlačiti po univerzumu.
Mi jesmo u energetskom naboju duha ali kao jedna od mogućih relacija. Prvo mora da se desi relacija da bi se de-
silo znanje. Nemoć uma je to.
To da um neće je njegovo prirodno stanje. On nema aspekt hteti i želeti. Želja i volja su aspekti mentalne energije komunikacije.
Ne mogu se znati granice slabljenja želje i volje za duhovne prostore drugog u zapadnoj civilizaciji. Sem kao informacije o drugom da bi se njim manipulisalo. Novac kao moć je smešan sa stanovišta ljudskog života ali veoma realan u njegovom realnom svetu. Kao i demokratija. Demokratija je čak kontradiktorna verujućem čoveku. Pamet nikada neće vladati jer nema želju niti volju komunikacije uopšte. Znanje je emocionalno krajnje neutralno.
Kad roditelja odvojiš od dece individualiziraš li njegovu slobodu kominikacije u osnovi? Da. Dete je resor učitelja. Roditelj gubi razlog porodice. Time nestaje koren familije, nacije, države. Energija se ne prosipa i ima je za neke druge komunikacije. Stanovište dobra i zla sada nije smešno već apsurdno. Ubijanje kralja Ljudi su lovci, ratnici. Bića univerzuma moći će da uspostave sa nama kontakt, ili mi sa njima, samo ako su i oni sličnog porekla. Ratujemo, lovimo plen i plen smo. Tako se i igramo.
Šah je jedna ratnička igra. Suština igre je osvajanje prostora do smrti kralja. Šta će tu
‘kraljica’? Persijski i kineski razmišljači šaha, danas kada im je igra vraćena na upotrebu, imaju problem da shvate da žena ima najveće mogućnosti u životu kao i njena figura u šahu. Zapadna racionalizacija ratovanja zamenila je njihovog vezira sa ‘Damom’. Top, konj, pešaci ostali su iste forme. Slon je morao biti zamenjen sa nežnim lovcem koji ‘gleda’ samo ‘unakrst’. Kralj je ostao nedostupni gospodin koji jedva hoda, iz potaje ‘jede’protivnike, ne napada direktno protivničkog kralja. Ne zna da kaže ‘šah’. Ne može da ubije /matira / kada na polju ostane sam sa suprotnim kraljem. Protivnički kralj ne igra rat dalje ako kralj ostane sa kraljicom. Predaje svoj život kralju koji je sačuvao uz sebe svoju kraljicu. Pešaci mogu da se pretvore u kraljicu. Kralj može da ima, teorijski, dodatnih osam žena. Već sa jednom dodatnom ženom kralj je u apsolutnoj moći.
U devetnaestom veku Karl Marks, jedan od najumnijih ljudi i van svoga vremena, uočava igru kao aktivnost kojom dete i odrasli formiraju sebe. Rad, do dosade ponavljanje igre, nastavak je igre dece. Svejedno da li je to dete dete ili neki primitivni narod. Primitivan narod je narod koji ne prihvata tuđu racionalizaciju svojih osećanja. Rad će ujediniti čovečanstvo u ljude. Međutim, to ne funkcioniše pravolinijski pa je cela propoved utopistička. Danas se dešavaju ''globalizacija' i 'tranzicija'. Pomoću kapitala ljudi se ujedinjuju u čovečanstvo. Pojedinac i mali narodi gube svoj emocionalni identitet.
Mora da sledi nova revolucija otimanja, nova nagla promena raspodele rada i rezultata njegovog. Ljudi sve znaju sem da raspodeljuju sredstva za život i da naprave slobodnu podelu
rada. Sloboda u smislu hoću i neću da radim rad kojim se ne ispoljavam ili ispoljavam kao jedinstveno i neponovljivo biće. Ne podela na bazi nužnosti opstajanja životinjskog života ljudskog života. Hrani se, razmnožavaj i štiti od prirode koja te uzima za plen. Sve što ti dođe na ruku da činiš, čini po mogućnosti svojoj, jer nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu u koji ideš /Knj. Propovednikova, 9, 10/.
»Taština, sve je taština«, kaže propovednik. »Ko se uzda u svoje srce bezuman je«, kaže Solomon.
Muškarcu, ako ovako nastavi, ne preti odlučujući verski rat radikalnih struja hrišćana i muslimana u kome će, po sili imanentne sebičnosti, učestvovati. Preti mu rat sa ženom kojoj je svega dosta. Posebno joj je dosta kada ćuti na lažne muke muškaraca i postaje sve lepša.
Seks je tek jedna muka među lažnim muškim mukama dokazivanja i osporavanja pameti i načina vladanja.
Kaluđer I Rođeni da budu pisci imaju preča posla. Koristim svu enrgiju sna i vidim umom.
Oni koji ne znaju šta da rade pišu. Žene čitaju. Studenti takođe. To im je uslov da dobiju potpis.
Čim je reč dvoznačna ona je metafora. To je sva misterija pogreške u tumačenju vlastitog stava pisanjem. Drama inteligencije počinje ako je sve rešeno a ne ako rešenja nema.
Pisac je kad imaš čitaoca, reče suludi Hemingvej.
Nije dovoljno znati pisati. Čitalac mora da zna da čita. Slikarima je teže. Svi znaju da gledaju.
Crnjanski je bio prznica. Nije se udvarao čitaocu. Nije morao. Nije živeo od napisane reči .
Od XVI veka postoji nešto veće od života. To je Šekspir. Kod njega je sve. Incest, ubistvo, strast. Ništa više od života.
Morbidno je bilo koga učiti vrednostima života.
Odšetao sam u Ostrog. Preti mi Majin muž. Da li će mi biti dosadno?
Nalazim kaluđera Jovana. Liči na starca Zosimu iz zdravih dana. A nije. Već Kira. Moj prijatelj i saveznik.
Obojica smo pravoslavci. Ja poreklom, on ceo. Monah veruje u Boga a ja u Univerzum. U tuzlanskoj Učiteljskoj školi bili smo u istom odeljenju i najbolji. Spavali smo u jednoj sobi, u jednom krevetu. Nije bilo mesta za dva. Bili smo najviši u generaciji. Čarape sa nogama nam vire iz kreveta. Čarape nismo skidali jer grejanja nije bilo. U kaputu je bilo najtoplije spavanje.
Kiro, učitelj, Makedonac, ode u kaluđere i postade Jovan a ja, Dejan, učitelj, odoh u profesore filosofije i postadoh profesor marksizma. Obojica radimo besposlen posao.
Najbolji sam profesor na svetu. Nikoga nisam razboleo.
Kockar, u mogućnosti, sam bio odmah. Sada sam već klasičan, ortodoksan.
Kockar je usamljenik koji pod prvim prijateljem podrazumeva onog od koga može da pozajmi novac. Drugi prijatelj je onaj sa kim može da napravi kockarsku kombinaciju. Ima poremećaj mišljenja koji se ogleda u apsolutnom odsustvu moći slušanja drugih. Problem postoji samo jedan: njegov.
Svi ostali su nosioci novca koji na kockarski način treba prebaciti sebi. Veliki su poznavaoci slabosti drugih. Najteži protivnici kockara su oni koji su novac na neku tešku radnu muku zaradili. Kockar ne zarađuje pare jer ne radi. On ih pravi. Lakše je uzeti pare onom ko ih takođe pravi. Lopovi koji rade provale prave pare. Oni koji prave pare sa oružijem su najlakši za kockarsko prebacivanje samo treba pregrmiti grmljavinu koju nose.
Prostitutke ako pozajmljuju nekom to onda rado rade sa kockarima. Oni imaju neki svoj kodeks obaveznog vraćanja dugova. Plaćanje ceha je stvar tog stila življenja. Ručak oni plaćaju.
Kockari su brzi u seksu. Prostitutkama brzina odgovara. Imaju utisak da im je bol života takvim seksom skinut.
Bludnice vole da brinu o kockarima. Ne napadaju im brak. Živeći sa njima znaju ko su. Veoma dobro znaju njihovu jeftinu priču. One ne prave pare. One rade. Prostitutke priče svoje pričuju kockaru i zna da on nije sposoban da to pamti pa mu govore sve što im je na duši. A dušu imaju veliku i nije na prodaju. Ona im je, i onako, na dlanu.
Kockar bi prodao svoju dušu i đavolu kada nema novac za kocku. Bludnica nikada.
Duša je kontakt svesnih, nesvesnih i podsvesnih delova osobe. Direktni nesvesni i podsvesni kontakt sa sobom svako ostvaruje preko snova i fantazija. Iluzije i halucinacije su takvi kontakti sa sobom koji mogu biti ostvareni namernim isključenjem svesti pomoću alkohola i droga. Namerno isključenje svesti (nirvana) može se ostvariti i nekim vežbama (verujem profesoru Suzukiju i učiteljima Kiaikida). Nirvanisanje je sredstvo a ne cilj. Nenamerno isključenje svesti izazivaju stresni poremećaji ličnosti ili su oni fiziološki (bolest, koma). Indirektni kontakt sa sobom je komuniciranje sa sobom preko drugih osoba (sugestija, hipnoza).
Dete sebe vidi kao drugu osobu a ne kao svoju. Devojčice formiraju svoje ja do svoje jedanaeste godine. Dečaci, kao i ja, nikada.
Kira nije dečak. On je kaluđer. To traži drugo razjašnjenje kako je sebe izabrao.
Tanki smo i dalje obojica. Plave oči i duge kose. Tek po koja seda vlas. Neprimetna. Čelo visoko Boing da sleti. Ćelavosti u ovom životu neće biti za nas dvojicu.
Došao sam Kiri da mu kažem da imam muku. Kome ću već kaluđeru.
Monah: Hteo bi da ostaviš kocku? Ne. Monah: Da moliš oprost zbog dva razvoda? Ne. Monah: Pa, reci. Mogu li oženiti udatu ženu? Monah: Haa ! A da ona ne bude prisutna. Monah: Haa ! Da je iznenadim. Monah: Verujem da će biti iznenađena. A i njen muž. Njemu ne moramo reći. Monah: Ne moramo ni njoj. Ne moramo.
Pričam. Bila jednom jedna Maja. Četrdeset dve godine je bila pa me je srela. Ona zna sve. I da peva i da igra.
Znaš da mi fali jedno rebro. Neko tvoj mi ga je uzeo i napravio nju. Kako ću bez rebra?
Vidiš… i ja znam sve samo ne znam da pevam i igram.
Ne moram izaći na ulicu ni iz svoje svesti da bih voleo. U svest, u svoju intimu, strpam svoje tumačenje onog što mi se dešava, pustim likove koje hoću da crtaju moje emocije, misao, stvari, vreme i prostor.
I to je moj život. Ne budite me. Ne trebate mi. Dovoljan mi je san o vama.
/Jovan ćuti. Oči mu vesele. Mora da se setio nas dvojice kako smo kroz dvorišni prozor gledali dve mlade muslimanke koje na česmi po ledu peru noge i smeju se veselim devojačkim glasom. Voda se puši na ledenom vazduhu a smeh zvoni. Mi bi se ženili, odmah, i bili muslimani do kraja života./ Ti se u ljubav i dalje ne razumeš? Ti razumeš umiranje i smrti i nadu. Bilo bi 'pogolemo' zlo kada nade ne bi bilo?
Prometej je, koliko se sećam, okovan zbog nade u besmrtnost koju je dao ljudima. Što se mene tiče uzalud je zujao. Ne treba mi besmrtnost, kažem mu. Jovan ćuti.
Možda je sve ovo san koji neko drugi sanja. Možda se nisam ni desio. Čemu besmrtnost ako nisam bio. I ako sam bio šta bi od toga da toliko i tako traje? Ljubav?
Ali ljubav je ljubav samo u nastajanju. Ko ju je upoznao uplašio bi se njene večnosti. Ne može da bude večna ni u čovekovoj konačnosti, kažem mu.
I šta ako je ljubav osećanje za obmanjivanje sebe? Jovan ćuti.
Da se ne pojavi neki novi Prometej i zatraži besmrtnost ljubavi. Nemoj da se više rugate, o bogovi! Večnost ponavljanja nam dajte ako već hoćete neku besmrtnost da nam date.. Ne možete da smislite da nam bude uvek isto jer smo vas mi smislili po našoj meri. I eto različito nam je i različiti smo do jednog. Zašto su Grci napustili bogove? Njima je jedino sve bilo moguće. Mislim Mislim, uglavnom, pogrešno.
Dok jedan govori drugi rasuđuju. Ne valja ako svi govore a jedan rasuđuje.
Cilj ove pisanije je da misliš dok čitaš. Bilo gde da otvoriš knjigu misliš misao koju čitaš. Ona je vezana za neki kontekst a nije obavezna za tu situaciju i samo uz taj tren. Zbivanje je pre stanje svesti nego dešavanje svesti.
Kada Majin muž napada osumnjičenog privrženika njegove žene to je više promicanje svesti o napadu nego aktualni napad realnog. Njena svađa sa mužem je njeno razočarenje. Njena svađa sa mnom je intelektualno guranje a ne akcija. Nije to seksualna prepirka ali nije ni aseksualna. Treba se
snaći. Nije sve rečeno a ako jeste treba doreći.
Nijedan dogmatizam nema intelektualno priznanje. Šta sa dogmatskim stavom prema sopstvenom mišljenju? Svim ljudima lična dogma je svojstvena. Misao očigledno ima i svoj interni problem. Pokušavam da shvatim pitanja. Odgovor je idiotizam vremena. Kome treba razumevanje?
Filosofiranje je mentalna aktivnost svakog ljudskog bića. Filosofija ne napreduje kao i prorokovanje što ne napreduje. Prorok posle proroka, filosof posle filosofa nije pametniji i ne zna više. Samo mu je lakše da pita.
Želim da me voli onaj koga ja volim. Ostali me upotrebljavaju bez moje saglasnosti.
Imam mogućnost da verujem u sudbinu, Boga ili sebe. Knjiga sudbine nije moja knjiga. Mnogo sam umešan. Bog mi nije po volji. Mnogo je grešan. Siromašna varijanta je moj izbor.
Žena je da sa njom legneš. Da se ne plaši.
Ljubav je stvaranje. Ni iz čega nešto.
Uzalud su se majmuni uspravljali ako ćemo glupavo rušiti.
Kada skreneš pogled sa sebe i život učiniš predmetom gledanja vidiš slike i reči. Slika je utisak. Utisak je umireni život a reč i kada stoji vidiš da nekud ide. Osećanje je stanje
toga, psihološka silueta.
Pijanac je minula osoba koja nije uspela da pobegne. Sve što on kaže je laž kojom dokazuje da je alkohol bolji. Nasilništvo je zločin. Strast je loša savest. Preovlađujuća strast je mlada devojka.
Ćelije raka ne stare. Zašto im ne treba starenje? Čovek stari. Zašto mu treba starenje?
Izaberi dosadan život, budalo! Ponavljanja nema. Sve je isto samo je kontekst drugi. Bira žene po lepoti. Misli da bira. Na kraju shvatiš da je samo mladost lepa a sve posle je njen ostatak. No ne smeta. I ti si ostatak ako nemaš da doplatiš razliku u godinama.
Verujem Verujem, uglavnom, čudno. Recimo da je najbolja žena u krevetu ona koja je dobra uza zid, okolo sneg a On se puši..
Gužva je u glavama savremenika. Ideje nisu same.
Aristotel u svesti nema brzinu haotičnog kretanja misli i osećanja koju imamo mi. Na sve strane zvuk. Kod njega je tišina neosakaćene prirode. Reklame, nagla promena slika, galama radija, buka automibila, aviona, vozova, eksplozije bombi, rušilačka odbrana prirode klizanjem terena, tornadima, cunamijima, telefonski razgovori, fizička brzina kretanja ljudi, razbijaju ljudsku svest na sasvim drugačiji način nego tada.
Daljinskim upravljačem bežiš od reklama i proizvodiš u svojoj svesti novi efekat nizanja slika. Sada si se uhaosio načisto. Gasiš televizor. U svesti, kao zakasnelo magnetsko delovanje, i dalje slika i zvuk. Izlaziš u buku ulice i nosiš muziku koju si upravo ugasio na svom televizoru..
Istina je loše postupanje. Posebno kada se zna.
Aristotel državu razume jer je gleda. Hoda po njoj. Misli da može da je popravi. Popravlja je. Sokrat ju je kvario. Nema moći koja je transferisana nekim telefonskim impulsom ili slikom ko zna odakle i ko zna gde pa da ne zna šta da radi. On uvek zna šta da radi. Njegov posao je najsmisleniji posao koji čovek može da ima: da misli i da uči Aleksandra Makedonskog.
Čovek danas hoće za predmet mišljenja ono što je Aristotel mislio. Tada ima problem. Prvi problem problema je što ta misao nema ekonomsku bitnost. Ako ne stižeš novac život te mimoilazi. Mimoilaženje misli o svom egu se već završilo. Metafizika je zamenjena sa ekonomskom fizikom.
Došlo je do inverzije bitnog sa nebitnim. Hraniti se uslov je života a to je pretvoreno u cilj. S tim, naravno, što je pojam hraniti se postao neobjašnjivo širok. U sebe inkorporira i večernje odelo u kome se to obavlja, na primer.
Čovekova stvarnost je iznad ljudi. Čovek postaje ono što nije njegova bit. Lažni čovek je vladar
sveta. Čak je i njegov tvorac.
Ljubav više nije energija i impuls života već njegova slabost. Ljubav je podložna smehu, nipodaštavanju i mora da se gura u sva prizemlja dešavanja u kojima učestvuju ljudi. Ljubav je suština koja se nalazi na vrhu egzistencije a čim pada ona se deformiše u mnoštvo svojih lažnih inkarnacija. Sopstvenim deformacijama se brani od ljudi. Zajedno je sa zemljotresima i epidemijama. Priroda zaustavlja suludost negativnog mišljenja u univerzumu.
Čovek je prestao da bude vlasnik svog načina života. Misli kako TV kaže. TV ga uravnjuje. Strah ga je sebe i svoje različitosti. Tabloidi karikiraju karikature a karikature se brane na sudovima od njih. Čovek, među ljudima, se utihnuo u svojoj sićušnosti. Ljudsko biće, koje u sebi skriva i čuva ljudsko, kao njemu nešto strano, je nadčovek. A ne taj što se nadvio nad njim kao senka.
Smrt izgleda tako konačna. Univerzum ima neki razlog da nas uvek iznova uverava u to. Izgovora je bilo dosta.
Duša
Ovo je više spiritualistička, nego hrišćanska, vizija muške emocionalnosti. Naravno da pokušavam da pravdam sebe u tom “sramnom” činu drugog koji voli udatu ženu. Religijsku svest ateiste teško da može više da muči dilema
šta je dobro za neko Dejanovo ili Majino, tamo daleko, dobro. Ni ateizam nije toliko ateističan? Neka igra tamne svetlosti. Biblija je tekst šifriranih pravila ateizma.. Moju misao drugi može produžiti a emociju ne. Autentično ja je moja bezvremena emocija. Zato sam ponižavajuće nesiguran. Sem uz mlade žene. U njima je prostor da veruju veći.
Muškarac stari kad mu telo i čula počnu sa lažima a žena kada prestane da veruje i postane religiozna.
Neuroni su ključ lažne duše i duhovnosti. Hormoni zajebavaju i ozbiljne ljude. No neka to neko drugi dokazuje. Ne bavim se dokazivanjem. Ja samo kazujem. Baš me briga da li je tako. Instrumentalno ne vidimo da mentalno ne deluje na neurone dok funkcionišu kao medij. Mentalno pomera spoljne energetske naboje, vidljive fizičke stvari. Telekineza. To što mi ne zapažamo delovanje mentalnog i na fizičku strukturu svoje transmisije naš je problem i ne znači da se ne dešava. Osećam surovu duhovnu težinu kada mislim ovaj problem. Da bi se proniklo dublje možda se treba do gubitka svesti mentalno opteretiti. Tu je negde i nirvana, kaže moja nova prijateljica indijskog porekla.
Unutrašnji život ne može da bude jedinstven entitet. Nema dva isto. Arhetip je jedan. Ko će ovo razumeti? Posebno ako dete - energija bira svoje roditelje.
Kada je reč o razumevanju pravdam sebe podatkom da je Hegel pri kraju života imao jednog studenta koji ga je slušao.
Taj jedan ga je pogrešno razumeo. Niče nije imao neko mnoštvo čitalaca za života a slušaoca ni tog jednog da ga pogrešno razume. Savremenici nisu zahvalno vreme ako im se malo ne lickaš odustajanjem od ‘biti konsekventan’. Moraš im dati mali prostor za marginalnu pogrešnost. Tvoje je i onako velika greška bolje sakrivena nerazumljivošću sopstvenom samokomunikacijom. Univerzum
Kada bi kamerom za beleženje drugih energija i sa avionske razdaljine gledali Zemlju mogli bi uočiti na njenim pojedinim delovima zbijene i zbijenije energije raznih oblika, prožimajućih, unutar kojih funkcionišu gradovi, kreću se ljudi, automobili i cela naša prelepa Planeta. To mogu biti bića koja ne uočavamo i koja, moguće, ne uočavaju nas, ili barem ne na naš način, mada smo u njima, šetamo kroz njih, ulazimo i izlazimo, dišemo ih. To je ono što vekovima, uprošćeno, nazivamo svesnost o svetu iznad.
Univerzum je ukupnost svih energija koja ima svest o sebi. Materijalistička verovanja imaju nekako takav pristup Bogu.
Delovanje sunčeve energije je slabije od delovanja energije “Velikog praska” od pre par miliona godina. Zaštita od te energije treba li? Kada? Ili nam je u nedostatku?
Ako bi se celokupna zgusnuta energija rasporedila na sav univerzum imali bi po jedan atom vodonika materije na kubni metar prostora, kažu fizičari danas. Da im verujemo.
Zašto je toliko energije zgusnuto ovde to fizičare primarno ne zanima. Njih zanima kako se to radi? Neka. Ko umnožava znanje, umnoža muku. /Knj. propovjednikova, 1, 18/
Mene bi zanimalo zašto? Do toga se dođe, možda, kada se utvrdi kako to sve može da funkcioniše. To znači prepoznati nameru univerzuma.
To ne mogu bez žene. Ko će naći vrsnu ženu? jer vrijedi više nego biser. /Priče Solomonove, 31, 10/ A kada sam sa ženom uvek dođe do razdvajanja. Ne daj krijepkosti svoje ženama. /Priče Solomonove, 31, 3/ Spajanje energija je bilo neadekvatno ili se ona stalnim među prisustvom odvajajuće elektriše? Da li je to nužnost? Šta volja pojedinačnog duha može? Da li je volji želja jedini medij? Svesnost o sebi, koju sam univerzum ima, nam je dao. Zašto?
Tvorac nije psiha koja nas usmerava. Tekst gena obojen slučajnim spletom energija u trenutku rađanja će upravciti samokretanja živog. Ostale strukture živoga će se truditi da koriste kretanje navedene strukture energija, ako je organski zapažaju, prema svojoj moći kretanja u postojanju.
Prostorna udaljenost od Maje trne želju za njenom energijom. Za njom. Volja gubi sopstvenu energiju i ima depresivnu poziciju ne samo prema toj konkretnoj želji već i prema drugim mogućim htenjima.
Da li se tako stvara prostor za slabljenje odbrane od napada na živi ljudski organizam od ostalih, za njega negativnih i de-
struktivnih, energija? /I virus je koncentrisana energija./ Da li se tako priziva smrt i transformacija u drugaciju zgusnutost energije? Smrt je zaštita od jedne svesnosti na koju se ne pristaje? Kada transformaciju pokreneš nekada ne možeš da je zaustaviš a nekada možeš?
Bake i deke dobijaju na dar od svojih unuka, manje više neprimećeno, ogromnu energiju dok se, ti prelepi starci, staraju o njima. To je dečije htenje da ih čuvaju za svoja druženja.
Realni svet
Čovekov realni svet je koncentracija energija koja ima nekakvu uočljivost za njega.
Ako u našem organizmu živi toliko organizama zašto mi ne bismo bili organizam koji živi u nekom organizmu? To što ne zapažamo taj organizam izjednačava nas sa niže složenim organizmima koji se u nama nastanjuju. Bakterije su večne ako imaju podlogu. Saznaš da su mrtve ako se ne dele u nove iste. Virusi su večni ako ih nešto ne ubije. To što ne znam zašto je tako ili nije tako ne znači ni da jeste ni da nije. Jednostavno ‘cogitiramo’ ono što jeste ili ono što nije. Nikakva korist ni za manje ni za više složeni organizam. Ako je korist u pitanju. Da li znamo da mislimo neutralno od korisnog?
Da nastavim sa korisnim!
Telo Čovekovo telo je skup ćelija.
Mozak je skup ćelija koji je deo tog skupa ćelija. Ljudsko telo je čulno uočljiva energija. Kompjuterskim jezikom rečeno: hardver. Ljudski duh nije čulno uočljiva energija. Kompjuterski rečeno: softver. Zajedno, ljudsko telo i ljudski duh su ljudsko biće koje, kao i univerzum (Bog), ima svest o sebi. Ljudsko telo je specifično materijalizovani energetski medij koji duh koristi preko svoje skupne tačke za spoljašnu komunikaciju.
Duh Ljudski duh je energetski naboj, čulno neprepoznatljiv, zatvorenog sistema amorfnog veoma promenljivog oblika. Ljudski duh je energetski vezan za ljudsko telo sa njegove leđne strane. Daljina lakta od desne lopatice, kažemo Kasteneda i ja. Energetska veza je prividno neraskidiva a uspostavlja se preko skupne tačke duha.
Energetski naboj koji sadrži svu kulturu i civilizaciju ljudskog roda koja je bila i koja se može kombinacijama prisutnih elemenata uopšte iskombinovati. Ljudski duh je znači neograničeno ograničen. Ograničen je ali je to nebitnost jer se nikada neće doseći sve kombinacije znanja. Ovu neograničenu ograničenost je bitno konstatovati da bi se shvatili modaliteti ljudskog uma koji se ne koriste.
Ljudski duh čuva mogućnosti svoje materijalizacije i vidove komunikacije preko tela. Telo je zarobljena energija i energija pokušava da se oslobodi.
Telo je neprekidno u konfliktu sa sobom: očuvati se – uništavati se - uništiti se. Duh čuva telo, vezanost za telo, i podstiče ga na reprodukciju. To je razlog determinisanosti ljudskog života seksualnošću. Kod muškarca za ceo period trajanja njegovog tela a kod žena malo kraće. U mrtvačnicama nije retkost videti leš sa penisom u erekciji. To je poslednja igra duha koji menja materijalnost.
Ljudski duh je bespolan u smislu da poseduje oba pola kao mogućnost vezivanja za telo. Polnost je irelevantna za duh. Koju će polnost dominantno ispoljavati zavisi od toga za kakvo telo je vezan. Da li je vezan za muško ili za žensko telo. I tada je, u polno određenom telu, drugi pol prisutan u indiferentnoj formi. Jung kaže Animus i Anima. Žensko telo utiče na skupnu tačku da se neravninom ispolji prema napolje u odnosu na energetski naboj a muško telo da se neravninom ispoljava prema unutra.
Skupna tačka Skupna tačka duha je njegova ukupna svest. Uključujući i svest o sebi. To je deo energetskog naboja najsvetliji i najveće koncentracije razne pod svim uglovima prožimajuće energije. Taj deo se kreće sporo ali velikom brzinom (nije kontradikcija). Sporost kretanja ali zbog velike zgusnutosti energija imamo ogromnu brzinu protoka ogromne količine podataka i kombinacija podataka. Svi ljudi se razlikuju po telu ali po duhu su svi isti. Duh čini
moguću ukupnost energija roda ljudi. Razlike u duhu se stvaraju različitim kretanjem skupne tačke po svom energetskom naboju. Ali energetski naboj je isti.
Skupna tačka se kreće po svom amorfnom telu, saznaje i registruje saznavanja. Fizičko telo čoveka je medij skupne tačke. Ona ga kreće kroz realni svet koji je zgusnuta energija do nivoa ljudske čulne ili neke druge vidljivosti. U tom kretanju telo ulazi u veoma različite spoljašnje komunikacije.
Posvećeni ovom problemu ljudi mogu nekim “okultnim” veštinama (koncentracija, vežba koncentracije, izazivanje zvukom energetske promene: bajalice, “čarobne” formule, molitve i sličnih tradicijom utvrđenih postupaka) da kontrolišu kretanje svoje skupne tačke. Za to su potrebni znanje i mnogo energije.
Koncentrisana tačka, skupna tačka, može se izvući iz svog energetskog naboja (moguća civilizacija ljudskog roda) i da krene u druge energetske naboje. Tu je potrebno daleko više energije a postoji mogućnost i nepovrata u svoj autentični naboj. Tada je telo u komi bez ikakvog rukovodstva a energetski naboj može da se oslobođen uključi u energiju univerzuma i izgubi svoj oblik.
Svi delovi tela mogu da se koriste za transplatacije u tela koja imaju svoj duh a oštećen neki organ. Uključujući i mozak. Čovek kome bi mozak bio zamenjen imao bi isto znanje koje je imao sa prethodnim mozgom jer njegov duh (koji je van tela) je taj koji mu određuje sadržaj a mozak, kao i
telo u celini, je samo medij duha.
Smrt nije nikakva tragedija za umirućeg ali jeste za one koji ostaju jer su ostali bez jedne komunikacije koju su mogli. Živeti znači umirati samo ne obraćamo pažnju. Engels je filosofski baš bio glupav kada je tako mislio. Smrt ima egzistencijalnu i etičku funkciju za mrave ali ne i za Velikog inkvizitora. Pojasnio je Engelsovu dijalektiku prirode Dostojevski.
Kada život počne telo ima svoju ograničenu energiju. Sva tela nemaju istu energiju. Položaj skupne tačke, kod svih ljudi jednog trenutka rođenih, je na istom mestu energetskog naboja koji nazivamo ljudski duh pomerenu za energiju tela koja je različita. Zato zodijački ciklusi imaju značenje za načine funkcionisanja tela kao medija. Samo je pitanje umemo li te znake čitati.
Duh poseduje i muški i ženski princip. Muško i žensko telo realnog sveta se udružuje da bi bolje funkcionisali. Čovekovo telo nije moralo biti takvo kakvo jeste. Tu smo već van univerzuma jer on ne zna za bolje i gore funkcionisanje. Bračne zajednice, kao administrativno ubeležene ljubavne veze, ne moraju dobro da funkcionišu, i uglavnom i ne funkcionišu.
Astrolozi konstatuju najbolje parove kao slaganje sunčevih znakova: Ovan-Vaga, Bik-Škorpija, Blizanci-Strelac, RakJarac, Lav-Vodolija i Devica-Riba. Ovi parovi će maksimalno koristiti energiju sa minimumom rasipanja. Ako astrolog pravilno tumači znanje činjenica to je čak dobra argumentacija..
Astrolog radi isključivo na osnovu intuicije, ženski princip. Baviti se intuitivno logosom, muškim principom, intuitivno tumačiti misao koja pripada muškarcima (nema žena velikih filosofa) su tek pokušaji astrologa da nešto pomire u ljudskom duhu.
Ako je univerzum jedno beskonačno prožimanje energija prirodno je da je rođenje deteta ulazak u na jedan način koncentrisanu tu energiju. Neko drugo dete koje je rođeno u tom istom danu susreće sličan splet energije i univerzum će mu formirati skupnu tačku na istom mestu energetskog naboja ljudskog duha kao i kod prvog detea.
Zbog konfiguracije tela žensko dete ima skupnu tačku isturenu prema napolje a muško prema unutra energetskog naboja (duha). Skupna tačka ukoliko nije u potpunosti konfigurisana u celini može da ima problem u komunikaciji sa telom. Formiraće se težnja za promenom pola tela ili samo seksualnog psiho identiteta.
Telo čini u velikom procentu voda koja je jedan oo četiri elementa koji čine materijalni svet. Ostala tri elementa su: vazduh, vatra i zemlja. Sva četiri elementa su u čovekovom telu. Vatra je prisutna u znaku toplote tela. Telo najbolje funkcioniše pri svojoj temperaturi od 36,5 - 36,9 stepeni. Preko te temperature i ispod te temperature skupna tačka umanjeno koristi telo kao medij pa dolazi do raznih medicinom utvrđenih poremećaja.
Žensko telo iste zapremine kao i muško sadrži veću količinu vode nego muško. Mesec, deluje svojom energetskom snagom na vodene površine zemlje. To je kretanje vode koje
se zove plima i oseka. Isto to dejstvo postoji i na sve male količine vode samo sa manje uočljivim fizičkim promenama. Tako mesec ima veće dejstvo na žene nego na muškarce.
Senzibilne osobe (osobe kojima se skupna tačka pomera na specifičan način (ličnom ili nekom neutvrdljivom energijom) osećaju to dejstvo posebno kada je Mesec pun jer je tada senzibilitet pojačan čulnim utiskom.
Biće. Krajnjim propadanjem tela (smrt) duh ostaje čist duh. Nematerijalno biće. Toga je mnogo ali i univerzum je mnogo. Trajnost mu je velika. Nematerijalno biće kretanjem bez ljudskog tela može da se reinkarnira. A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni /Prva knjiga Mojsijeva, 2, 7/
Ogroman broj ljudskih bića su reinkarnacije ali s obzirom da se materijalizuju (vezivanjem za tek rođenog čoveka) u energetski drugačijem sklopu univerzuma ta reinkarnacija može da bude krajnje neprimetna. Sa stanovišta univerzuma i nematerijalnog bića (duh) apsolutno je nebitan događaj trenutak materijalizacije duha. Vrednosno određenje je u funkciji očuvanja od samopreobrazbe.
Umiranje je poslednji početak kraja tela. Smrt je odvajanje ljudskog tela od ljudskog duha. Čovek živi smrtni život. Staračkim, bolesnim, umorom duh gradi volju da se reši tela.
Ne bi trebalo ceo život umirati kao da se živi životna smrt. Smrt misli ne postoji. One traju u beskraj. One su zajedničke.
Emociju pojedinca niko ne može osetiti bez njega i niko je ne može nastaviti do on. Smrt tela je utrnuće emocija. Pesnik je svoju emociju zabeležio, slikar vizualizovao. Ali to je tek zabeležena i oslikana misao emocije. Po misli ni najgenijalniji nije poseban. Sve je već mišljeno samo je pitanje kombinacije izraza. Po emocijama nema nas dva. Znanje i osećanja Kako univerzum zna sebe? (svest o sebi trebalo bi da ima jer tu svest ima viši oblik postojanja) Kako univerzum zna svoje pojedinačne konačnosti? (kao energiju nekakve hrane)
Kako je moguće da o krajnjem obliku univerzuma bude nešto jasno njegovom vrlo pojedinačnom delu? (teško ali moguće je u nekim drugim formama razmevanja)
Kako pojedinačni deo razumeva drugi pojedinačni deo? (malo ali dosta).
Komunikacija je znanje Šta treba znati o nekom da bi znali šta kaže kad kaže. Ako je zainteresovanost površna tada odstupanja između onog šta kažem i onog šta neko misli da mislim pod tim što kažem može da bude poprilična a da nema značaja za komunikaciju toga nivoa. Zidarska tolerancija je drastična u odnosu na hiruršku.
Shvatiti nekog na način na koji on sebe shvata je cilj emo-
cionalno zainteresovane osobe. Drugog treba voleti da bi ga čuli kako postoji. Ukoliko emocionalne zainteresovanosti nema tada se drugi vidi kroz kategorije mišljenja od kojih se ne želi odstupati. Tako je stav prosuđivanja, a ne mišljenja, na delu. Saznanja putem analize podsvesti preko analize snova, lapsusa, koincidencija, znak su promenjenog položaja skupne tačke iz nekog razloga.
Ta promena može biti i pozitivna i negativna sa stanovišta našeg razlikovanja dobra, zla, lepog, ružnog, korisnog, pravednog, moralnog i sl. Sa stanovišta energije to je irelevantno.
Otkrića, nadahnuća, iznenadne podsticajne emocije, samo su promena skupne tačke. Osećaj snage u prisustvu nekog i averzije i slabosti u prisustvu nekog drugog jesu dobijanje ili oticanje energije.
Duh stalno upozorava telo na greške odlivanja energija ali ta upozorenja u velikom procentu bivaju neprimećena, ignorisana ili pogrešno tumačena.
S obzirom na to da je nesvesni deo neograničeno veći u poređenju sa svesnim, ta upozorenja idu daleko češće iz nesvesnog i podsvesnog.
Platon je govorio o sećanju kao saznavanju duha. Kada gledate tek rođenu bebu ona tako i deluje. Fizički ograničena pokušava da se seti ideje (arhetipa) majke čiji je fizički deo bila devet meseci. Sećanje, ponešeno iz carstva
ideja, polako prelazi na dalje delove realnog sveta koji je okružuje.
Strahovi koje dete nakupi do šeste godine mogu da budu uzročnici poremećaja saznavanja. Poremećaji saznavanja koja će uzrokovati određena ponašanja koja vladajuće grupe ljudi ne mogu predviđati pa kontrolisati pa koristiti pa će ih zato identifikovati kao obolenja ličnosti.
Posle šeste godine roditelji sve manje svojim zanimljivostima mogu detetu da pomeraju ličnost da bi im ono, kada odrastanje bude završeno, bilo maksimalno upotrebljivo. Smatrati dete svojim vlasništvom je gubljenje svoje emocionalne energije i bića koje su ljudi stvorili. .
Znanje je informacija. Ono nema nijanse. Ono jeste ili nije. Neznanje je neposedovanje informacije ili pogrešno razumevanje informacije. Logos nije bit univerzuma. Univerzum je skup odnosa energija takav kakav je i kakav se uopšte može uspostaviti.
Istina emocije ne postoji. Ona se ili oseća ili ne oseća. Ako je osećaš istina je, ako je ne osećaš nije. Emocije su bit univerzuma jer one su ne samo u zavisnosti onog što jesu već ih determiniše i onaj koji ih prima i medij kojim se prenose ih boji. U ponovljenom postupku one nikada nisu isto. Zato nam je teško sa večnošću ljubavi.
Istina znanja je uvek isto. Sumpor nije voda. Ti možeš imati pogrešnu informaciju ili tačnu. Ali sumpor nikada nijansirano
ni nenijansirano nije voda.
Komunikacija je život Uvek si u kontaktu sa nekim ili nečim. Nikada nisi sam. Komunikacija se dešava bez pravila ili po nepisanim pravilima običaja i ličnog odabira onoga što moraš i pisanim pravilima grupa ljudi unutar kojih se nalaziš stalno ili povremeno. Sajber mišljenja i emocije ovo naše porozno telo će razložiti kada konstruktivno ovlada ukupnošću energije koja ga takvim kostituiše. Transmisija tela je realna ali nije bitna. Telo će ostati potrebno za komunikaciju kao svetlo za vidnu komunikaciju. Nikada ne kažemo ‘ja sam telo’ već ‘imam telo’. Energija u mediju uprošćene komunikacije. Sujeta je imanentna uprošćenoj komunikaciji. Njena prizma prelamanja.
Postoje mnogo veće brzine ali ne postoje još dobro oblikovane želje i voljne energije tog kretanja. Tela ljudi se ‘prahuju’. Avram umrije i proroci /Jevanđelje po Jovanu, 8, 52/ Misao da je čovek besmrtan je utkana u ‘duh’Biblije. Duh nije stvoren ni rođen. On je energija. Ne umiremo jer se i ne rodismo.
Spoljašnja komunikacija Na nebu spoljašnjeg sveta je jedno sunce. Ako se ponašaš kao da su dva tada nešto remetiš.
Emocija je, u spoljnoj komunikaciji, to drugo sunce. Ona unosi u svaki odnos moguću drugost pa je napetost promene stalna.
Duh sa skupnom tačkom prema napolju sve susreće intelektualnim i emocionalnim primanjima kao objekte. Druge žene, muškarci, predmeti, institucije, nadprirodne pojave sve je objekt. Duh sa skupnom tačkom prema unutrašnjosti duha u spoljašnjem svetu se ne snalazi tako dobro kao duh sa skupnom tačkom prema napolju. Zato je toliko agresivnosti u njegovom opštem odnošenju i iskompleksiranosti u svom odnos prema ženi. Duh sa skupnom tačkom prema napolju nema taj kompleks u svom odnosu prema muškarcu i takvu dozu agresivnosti.
Duh sa skupnom tačkom prema unutra ne nalazi unutar energetskog naboja duha realni svet već svet ideja i svet njihovih kombinacija. Zato će teško definisati svoje ja koje je potrebno u realnom svetu. Ili ga nikada neće odrediti. Muško će, za razliku od ženskog, biti biće realnog sveta koje nikada ne zna šta hoće. Juri sticanje materijalnih vrednosti pa ih se odriče teškom težnjom duhovnim vrednostima.
Seksualnost ih muči. Traže emociju da je obeleže. Vide njeno značenjsko nasilništvo pa lažu da su našli u untrašnjem sklopu duha ideju emocije sa adekvatnim značenjem. Žene muškarca kraće ili duže prate ali ne razumevaju mnogo sa svojom skupnom tačkom okrenutom prema napolje. I misle: “Zoveš me na kurac i to si lepo upakovao ali ja bih ionako došla pod odgovarajućim momentom ili bez njega jer si tvoj organ.”
Muško - ženski odnosi su pretpostavka svih ostalih odnosa. Zato što taj odnos fizički reprodukuje ljudska tela.
Unutrašnja komunikacija U unutrašnjem svetu ljudskog bića nema vremena i prostora. Brzine ogromne. Neprekidni dijalog. Sunce nije ni jedno. Red spoljašnjeg sveta se ne može uvesti u unutrašnju komunikaciju. I ne treba se plašiti nereda. Bizarne kombinacije imaju simboliku. Bizarne su tek kada se bez simbola prevode u spoljašnji svet ili gledaju merilima spoljnog sveta. Cilj je u interpersonalnoj komunikaciji kontaktirati dve unutrašnje komunikacije. Sa brzinom unutrašnje komunikacije. Ili barem brzina želje i volje. Koncentracija energije volje se može uvežbavanjam neverovatno snažiti a želje su energija veza koja je misao volje.
Huuu! Kako mi sada nedostaje razgovor sa Majom. Sada bi ona plakala. Bog te pita zašto. Ona uvek ima neko sećanje za taj vrisak. Ja bih joj brisao suzu i mislio kako je sve bez smisla sem biti pored voljene žene. Jebeš univerzum. .
Duh je hladno znanje takvo kakvo je skupna tačka našla u energetskom naboju, amorfnoj duši, delu univerzuma koji je mentalnom energijom vezan za čovekovo telo koje je sklop drugačijeg energetskog naboja. Želja i volja su mentalne energije kojom se vrši ili ne vrši materijalizacija neke energije u realnom svetu. Um je energija duha po sebi. Želja i volja su moć realnog sveta a ne um.
Zato imam osećaj da sa tobom mogu sve. Ukoliko nam je spoj energija u emociji volje i želje. Ukoliko nije tada ćemo se međusobno razvlačiti po univerzumu. Ako nismo susretnuti nećemo se ni tražiti. Slučaj će biti neka namera.
Mi jesmo u energetskom naboju duha ali kao jedna od mogućih relacija. Prvo mora da se desi relacija da bi se desilo znanje. Nemoć uma je to.
To da um neće je njegovo prirodno stanje. On nema aspekt hteti i želeti. Želja i volja su aspekti mentalne energije komunikacije.
Ne mogu se znati u zapadnoj civilizaciji granice slabljenja želje i volje za duhovne prostore drugog. Novac kao moć je smešan sa stanovišta ljudskog života ali veoma ozbiljan u njegovom realnom svetu. Kao i demokratija. Demokratija je čak kontradiktorna verujućem čoveku.
Pamet nikada neće vladati jer nema želju ni volju komunikacije uopšte.
Kad roditelja odvojiš od dece individualiziraš li roditeljsku slobodu kominikacije u osnovi? Dete je resor učitelja a ne teških roditelja. Roditelj neda razlog porodice. Ostali pomažu jer nestaje koren familije, nacije, države.
Energija se ne prosipa i ima je za sve komunikacije. Kakve
su te komunikacije ne možeš znati pre nego ih uspostaviš.
Direktna komunikacija dva duha u odnosu nadređenosti i podređenosti van realnog sveta je isključena. Prostora je mnogo a vladanje drugim energijama je za dimenzije realnog a ne astralnog sveta. Vlast je bitan segment ljudske predistorije. Mi smo predistorijski ljudi.
Odnose bez manipulacije i dominacije predistorija poznaje tek u komplikovanim signalima. Da takav odnos jeste pratimo iz onih spontanih, neobjašnjivih pozitivnih uticaja na tuđe sklonosti, strasti, osećaje u realnom svetu koji smo rođenjem zatekli. Lični magnetizam. To nije vladanje. To je podsticaj životne inspiracije drugih. Ljubav je optimizam koji nas upozorava na umiranje.
Ima li duh svoje a mozak svoje igre pa se, tako često, sa ukusom mučnine izlazi na ulice? U svom unutrašnjem svetu moram prestati da skačem ovamo-onamo.
Bog Boga nisam ja stvorio. Još manje učestvujem u njegovom ubijanju. Odgovoran sam za ono što sam napisao a ne za ono kako me neko čita. Moje reči su slika moje svesti. Podsvest beležim simbolima. Osećam nedostatak broja u saopštavanju podsvesnog dela. Podsvest nije svest sa greškom. Ona je posebnost. Sve jezike ljudi treba znati i pomoću njih moći reći. Ne prevoditi sa jednog na drugi već ih skupno koristiti u izrazu.
Boga nema. Život je besmislen. Tu nešto ne proizlazi iz nečega. Bog je drugačiji i smisao života je drugačiji. Pa ne živimo njegov život već svoj! Smrt je prisutna i svakom dođe. Smrt nije ukinula vrednosti života već samo upozorava da lenjost nema prostor i da malo žuriti sa izborom je izbor jednog od jedinog života.
Muzičari misle da se bog može čuti. Glupost. Muzika je samo sonantan broj vibracija koji deluje.
Univerzum sačinjen od bezbroj prožimajućih niti boje žeravice ima svest o sebi. Taj univerzum za hrišćane je Bog. Za mene, Junga, Kastanedu… to je energija.
Ljudi nikako neće da nauče da imaju jednog oca. Svejedno je kojim jezikom ga izgovaraju. Bog, Jahve, Energija, Univerzum. I neće da nauče da su bića za jednokratnu upotrebu.
Zašto su stvari shvatljive? Zato što u svakoj stvari sveta postoji ideja koju ja čitam ako sam naučio da čitam jezik kojim je ta ideja upisana u stvar. Tu ideju je upisala energija koja ima svest o sebi. Ta energija ne razlikuje dobro i zlo jer joj to za njeno funkcionisanje nije potrebno. Zato je Biblija pedagoška knjiga hrišćanstva ne nauka ili filozofija hrišćanstva. Stvarnost ima u sebi razlog zašto može biti duhom pročitana.
Seneka: Čovek je čoveku »Res sacra« (Sveta stvar). Paskal : Čovek neizmerno nadilazi čoveka. (L'homme passe infiniment l'homme). Škvorc: Besmrtnost je nadživot duha koji nadvladava svaki
materijalni proces. Čovek je nesmrtan ali ne kao celina duha, tela i energije. Seneka je komunicirao sa nama posle jer je morao znati da ga jednom nekom mora pojmiti. Paskal je čitao Seneku, Škvorc i jednog i drugog, ja svu trojcu. Oni su se nekom intelektom namenili posle. Ljudi svog vremena su malo. Ljudi prošlog vremena su kasno.
Stari zavet je mirovao 400 godina. Pitanje je zašto ga danas pravoslavni crkveni radnici ne prevode sa arhaičnog jezika na savremeni srpski jezik. Sumnjaju u svoje razumevanje ovog danas ili onog od onda? Ako molitva ima spiritualno značenje čitanje svetog pisma mora da bude ritualno. Nije upisan takav pristup. To je jednotavno jedna lepa i najčitanija knjiga koju treba i dalje čitati.
Strah me od sopstvenog dogmatizma. Imam ujutro jedan pogled na svet, uveče drugi. Kada se sa Majom posvađam treći. Nije to netačnost misli da bi se zameo trag. Misao ne može da bude konsekventna. Sve je energija. Energija je pokret. Odstupanja su irelevantna za grubu egzistenciju. Maja je Maja i danas i sutra dok razlika nije takva da to ona nije. Da bi se to utvrdilo nema garantovanog vremena. Vreme je ljudska izmišljotina da čovek ne mora da se koristi sav i stalno. Izmislili smo vreme da možemo da se odlažemo i da se koristimo u delovima. Lenjimo nekorišćeno sebe. /Ovu rečenicu treba čitati tako kako je napisana. Slika nije jasna zbog bede reči kada mislim samo na jednom jeziku./
Retko se svađam sa njom. Bestidnica žena bi me odmah ostavila ako se čvršće ne bih slagao sa njom. Ovako samo pravi pauze od mene. Muž mi je kod kuće te iznenada se vratio, te neće da ode. Ona moje poruke briše pa je to kao pisanje na pesku.
Kada bih jedan dan bio hrišćanski Bog prvo bih, ipak, stvorio sebi udatu ženu. Da imam, pored onih normalnih, i lažnih problema.
Simpatičniji mi je indijski bog Brama, prvi član indijskog božanskog trojstva (Brama stvaralac, Višna čuvar a Šiva razarač sveta) od hrišćanskog Boga. Brama je usamljen, kao da je dete. Radi, kao da je odrastao. Igrao bi se. Slični smo ali nismo isti. Nas dvojica. On je napravio Maju za neozbiljno a ja Maju sreo za ozbiljno. Sretoh nju, njegovu baš. Što ga je rastavila. I mene moja rastavlja. On će se kad tad sastaviti. Ja nemam toliko vreme za proticanje igre.
Ja sam poseban verujući. Dao sam sebi pravo da Boga, bogove i Tvorca ne ostavljam na miru. Hoću da ih svojim sumnjama uznemiravam. Oni su navikli da budu uz mene kada mi najmanje trebaju.
Čovek je biće nazamislivo bez boga. Bog i čovek su u odnosu sulude komunikacije. Jedan moli, drugi kao sluša. Činjenica je da čovek živi božanske karakteristike. Čovek je egzistencija slobode. Egzistencija mržnje. Egzistencija potisnute mržnje ili ljubavi.
Čovek je više od sebe jer je moguće da sebe ostvari na jedan način a mogao je i na drugi. Slobodan je u izboru sebe. Nije slobodan da se ne izabere. Što je bliži bogu on je više slobodan od sveta. Što je bliže slobodi sebe on je bliže bogu. Može doseći celinu sebe i biti bog sebe. Biti savršen mereno sobom a ne apriori.
Sloboda je, za ljudsko biće, sloboda volje. Sloboda realizacije je faktor fizičkih moći volje. Identitet slobode volje i slobode realizacije je moguć samo celinom Tvorca.
Dostojanstvo je ograničenje čovekove slobode volje do onog momenta dok dostojanstvo nije integrisano u ličnost. Osoba bez ličnog digniteta nije biće slobode. Nema pred dispoziciju za takvo postojanje. Nije dostojna sebe.
Nisam dogmatičan da bi ovo bila istina koja se zna kada se nauči naizust. Istina je u delovima i treba je sastaviti prema svojoj meri energija. Tako se ulazi u suprotstavljanja. Istina je u suprotstavljanju delova celine celini a ne u jednom od delova ili celini.
Nije cilj da se ovo shvati. Već da se ovo misli. Nije cilj da se ljubav razume. Već da se oseti.
»... i Bog tvori da bi ga se bojali.”(Knj. Propov. 3, 14) Sveto pismo je surova knjiga. Ne treba je se plašiti pa ćeš je shvatiti i biti bolji. Svi moji prošli su zaslužni što sam rođen. Zahvaljujem im što sam tu tako što ću shvatiti šta su hteli. Tražim nit boga.
»...ne poželi žene bližnjega svojega...« (Druga knjiga Mojsi-
jeva, 20, 17.)
Ne želim Maju. Onako. Nije baš. Dobro. Mucam. Pa? Nije udata crkveno pa mogu tako? A i nisam neki hrišćanin. Tek po sećanju.
Volim je! Šta sad? Ljubav se drukčije piše po Bibliji. Uopšte se ne piše. Mojsije nije dobio takve beleške. Možda zato ljubav i ne traje? Žena je da rađajući čuva rod svoj. Ljubav je cirkus uživo. Mnogo biblijskih ubijanja. Bog ništa drugo ne radi već ubija. Sve je pojednostavio. Život je besplatan.
Koliko smrti za šta? Za život sa pogrešnom idejom. Pa to su smislili ljudi! Jevreji sigurno ne. Kod njih sve košta.
Bog je, kako Mojsije piše, znao opasnosti lepog lica i tela u žena za muškarce pa kada muž sa ženom mora da dođe u nepoznati grad on ženu predstavlja sestrom. Žena mu ležući sa bitnim toga grada, kao paralelna žena važnog muškarca, čuva glavu i sigurnost imovine. Duge crne haljine i prekrivači lica nisu bili dovoljna zaštita.
Žene su u biblijskoj dokumentaciji nešto više od kokoške koje čeprkaju svoje dvorište, raduju se jajetu kada ga se reše, okupljaju piliće, menjaju petlove prema pravilima koja je napisao neko ko žene bolje poznaje od njih samih.
Tačno je da ljudi ne znaju izgled boga koji ih je stvorio po svom obličju jer ne mogu sebe da vide. Mišljenje drugih je tek
stav nekog interesa i ko zna šta taj drugi vidi kada mu u gledanje upišeš i emociju. Žene se pogrešno vide i nevažno čavrljaju ne bi li saznale svoj lik. Ogledala, i dalje, desnu ruku pokazuju pogrešno.
Ako dobro čitam odeljak Biblije o Sodomi i Gomori, i Lotu, žena je predpotopni, krivo shvaćeni, biblijski dar. Postpotopno žena je iskušenje svih iskušenja.
Priče Solomonove kazuju da ko god se dotakne žene bližnjega svoga neće biti bez krivice »sa žene kurve spada čovjek na komad hljeba, i žena pusta lovi dragocjenu dušu«.
Bog i žena nikada nisu na nekom znanju šta hoće. Greška životne rekonstrucije stvorenog života. Rođeni život je još teži za oblikovanje. Iskače.
Ništa se nije promenilo od kamenog doba. Malo vremena. Treba i dalje da se trči za zecom.
Napuštanje Biblije Taština je zlo. Verovatno najveće. Tačno tako kažu biblijski tekstovi. I jeste. Najveći prenosioci taštine, te opake bolesti koja sprečava da se drugog čuje, su verske vođe.
Može se pisati za većinu, za manjinu. Može filosof da piše za filosofa. Tekstovi Svetog pisma su tako probrani da najčuvenija knjiga života nema te kriterijume jer su svi ispoštovani.
Nema prokletstva profesije, talenta, rase. Svaki život je jed-
nako vredan. I kada dupliciraš nečiji život to je tvoj izbor. Suština slobode je u tome a ne u ošamućenom stilu upotrebe talenta, na dobro ili zlo, da nemaš šta da izgubiš.
Moguće je da maksimalna saglasnost sa svojim energetskim spletom znači uključivanje na komplikovanija vezivanja energija. Životna radost je daleko od biti zadovoljan sobom i težim da mi je lepo. Bog je u šest dana završio pravljenje sveta. Čovek će ga popravljati zauvek.
Pokušao sam da verujem na način Svetog pisma. Ipak mi je univerzum bliži. Zbog žene. Žena je isuviše velika da bi živela taj mali život koji joj biblija namenjuje. Bezgranična religija je prostor prirodnog vraćanja religiji jednog pravoslavnog ateiste.
Praštanje je nebitno ukoliko nije u postupanju. Univerzum, Tvorac reči prati kao nesmislene. Molitva, pravilno kazana, može da ima smisao. Postupak je sve. On je pomeranje energija i deluje na celokupnost.
Smrt je kraj smrtnog života. Početak neke nove svesnosti. Bez svesti prethodnog.
Život nešto imitira. Oskar Vajd kaže umetnost. Lupeta peder. Znamo se, mereno vremenom realnog sveta, kratko.
Smrt, u odnosu na život, izgleda tako konačna. Univerzum ima neki razlog da nas uvek iznova ubeđuje u to. Da ne ćutimo nešto neprimećeno?
Umiranje je račvanje nas sa samim sobom. To treba raditi sa dostojanstvom. Uprkos neosećajnosti univerzuma. Doneli smo osećajnost, njemu na dar, sa našim praskom energija.
One energije pomoću kojih se krećemo jedan prema drugom nismo mi stvorili mada nam pripadaju dok trajemo. Moja energija je stvoreni život u rođenom životu.
Magnet deluje na gvozdene opiljke. Mesec na vodu. Mi smo u vakumu od svega toga? Jedan atom vodonika na kvadratni metar prostora.
Vreme zbunjuje. Ono nije ni blizu jednostavnosti koju mu daje fizika. Filosofija tu nema uticaj jer više pita nego što odgovara. Filosofija se muči sa postavljanjem pitanja a odgovor kada bi davala samo bi širio nedoumice i pitanja.
Kad je tvoj život loš za tebe imaš pravo da napraviš novi. Ne naginji se da vidiš gde si. Ne gledaj u kontrolnu tablu. Tamo nema takvog uputstva. Kontrolne table su pravljene za ubice. Da smrt bude sigurna a život verovatan.
Čovek je sa stanovišta kontrolne table prevarena svest.
Sve je obratno od onog i kako čovek misli i kako misli kontrolna tabla. Jer sve vredno života i u životu je čist osećaj. Osećaj očišćen od njegove umne upotrebe. Um čovekov je
da zbuni osećanja ne bi li nas naterao da ih prikrivamo od drugih kao sramotu a od sebe kao slabost.
Tranzicija srednju inteligenciju usmerava u cilj pravljenja para koje treba potrošiti za kupovinu menstrualnih uložaka koji skupljaju tečnost plave boje etera. Tako kaže televizija. A ona, kao i učiteljica, sve zna. Um nam je rasejan. Dobro. Da nam sklone stražare sa okolnih državnih granica koji nas drže u zatvoru i da odemo tamo gde komunikaciju reči ne možemo naučiti. Da srce sačuvamo od tumačenja.
Granica nije za one koji su mnogo samosvesni. Misliš da si sa grehom i krivicom ovde? Ta pravoslavna glupost se ne može znati već samo verovati. Pa veruj meni. Nisi!
Imena Značenja su igra reči. Teško je pamtiti reči koja nemaju značenja. Imena pamtimo kao da su igra najviših simbola.
Ime je reč koju je neko nekome dao sa nekim značenjem. Ta značenja su danas zaboravljena jer više nisu ta značenja na tu reč i nisu ljudi kojima ta značenja to znače. Zašto u sećanju nemamo više značenja imena koja nosimo? Vatra ravnice visoko nosi toplotu i laki žar.
Dejan je ime cigana lutalica. Milica ime srpske carice. Ima i pastirica Milica u legendi Istre koja se zbog nesretne ljubavi bacila u jednu jamu koja danas ima mnogo stalagmita i stalaktita. I u jamnim vodama slepa
čovečija ribica izrasla iz njene nesretne suze.
Zašto su imena pogubila značenja? Zbog toga? Da ne bi bile prepoznatljive grupirane individualnosti u željama onih koji krste? Skupiranje ljudi po nekom tipu introvertni, ekstravertni, na primer, je pokušaj uniformisanja radi upotrebe ljudi i vladanja njima. Kolektivni svesni strah od potčinjavanja, pa pristajanje i na strah i na potčinjavanje? Zamke
Prevodi na srpski jezik unose u srpski duh nešto drugo do značenja koja ima ta pisana reč na jeziku piščevog naroda. Malo nas je da bi stigli sve. I kasno smo. Hebrejski, arapski, grčki su teške stranice naše kulture. Savremeni srpski jezik nam dobro dođe da se razumemo kod pitanja pijace. Do kog nivoa je latinski mrtav? Kako je on to?
U ljubavnom grču sa 'jebem te' govorim nešto iz dna sebe. Ne psujem. Latinski tu ne objašnjava. Čarolija ode i reč je prazna. Mora druga. Volim te ili 'evo ti za taksi'. 'Posle' je ta reč teška. Ne mogu ponovo da je pišem.
Prozor treba držati otškrinut ne da bi neko iznenađenje ušlo već da imaš brzu šansu da pobegneš od onog što pisanje misli stvara. U strah od misli ideš tek kada je pišeš. Nađoh da je Bog stvorio čovjeka dobra; a oni traže svakojake pomisli. /Knj.
Propovjednikova, 6, 29/
Biblija je pisana simbolima »svako za sebe«. Da se lakše ne razumemo.
Lepota je moć. Ona je iznad prirode kao što je Šekspir iznad shvatanja života. On stvara smisao čoveka. Lepota je smisao prirode. Fizička lepota osobe jednog pola ima magično dejstvo ne samo na suprotni pol već i na svoj. Lep čovek ima magiju. On je svojom pojavom persijski drevni sveštenik, mag. Lepota, prirodom dato svojstvo prirode, pokreće volju. Nepokrenuti pokretač. Ezoterična magija sa dejstvom na sve pripadnike jednog roda. Okultna moć prirode, kao i bilo koja druga moć prirode, je iznad dobra i zla. To znači da se može upotrebiti i za dobro i za zlo.
Ako je mladost lepa po sebi starenje je gubljenje lepote i sa njom moći lepote. Brak ukida tu moć lepote i ženi ostaje bezbojna estetična pravilnost, privlačnost i Majin impuls promašenosti.
Osećaj ljubavi je posledica nekontrolisanog delovanje jednog uma, mimo uma, na drugi um. Sve liči kao da je voleti pokrenuti lavinu pa leći pod nju.
Volim te je misao koja krene neki emocionalni centar za uzbunjivanje ili osećanje koje krene neki centar mišljenja za kočenje i racionalizaciju?
Ako jedan jezik ima jednu reč za tako različita osećanja tada to znači da se jedno isto osećanje može različito racionalizovati.
Reči našeg jezika su nastajale u vreme kada se direktnije osećalo.
Drugi ti kažu ko si i šta je za tebe bolje činiti. Ogroman broj ljudi ti je dostupan sa kojima se u nekom večnom odrastanju porediš, identifikuješ. Tražiš se i plašiš da si različit.
Tango je tužna misao koja se pleše kažu Latinoamerikanci. Spojili su pokret, osećanje i misao. Ljubav je to isto samo nije tužna već neizvesnog osećanja. Ljubav je radosna misao koja se pleše. Nekad se misao ugasi. Nekad se radost ugasi. A nekad prestaneš da je plešeš.
Ljubav je jedinstveno. Sve su varijacije godina vlasnika osećanja? Kao pokret ruke. Kao hodanje. Hod je hod i kad hoda dvadesetgodišnjak i onaj od šezdeset i četiri.
Mada je u ljubavi, nakon toliko ljubavi, teško biti pionir. Večno se može voleti ako se iznova može voleti.
Treba znati i postaviti pitanje. Ne da bi se dobio odgovor. Već jednostavno znati pitati. Imate radost pitanja kao i tugu znanja odgovora. Čovek i jeste taj spoj osećanja i pameti.
Osećanja su umnožavanje intelektualne individualnosti pa se ima lažan utisak različitosti emocije? Sve je jadno ukoliko nisi besmrtan. Sva živa bića su jadna ukoliko postoji zlo. Zlo postoji ukoliko postoji dobro.
Kada hodaš sam znaš deo puta. U gomili vođa ima bolju orjentaciju. Nije lako prepoznati gomilu jer si unutra. I u pustinju kada pođeš nosiš svoj prtljag gomile.
Nije mi jasno. Trebaš mi kao svedok kada se svađam sa sobom. Vreme koje si mi dala nije dovoljno ni za loš seks. Kako da sam sebi protivurečim, da se zbunim a ti da se umešaš u tim delićima vremena.
Trebam ti kao svedok kada se ti svađaš sa sobom. Podsvest ne živi odvojeni život. Tvoja svest samo neće da je uoči. Stres je neka zarobljena emocija. Možeš li da vidiš koja? Treba ti razgovor. Ja ne mogu. Pristrasan sam a ako bih uspeo da ne budem posvađala bi se sa mnom. Pobegla bi u brak i ne bih te više našao.
Kum Prijatelj koji mi nije saveznik.
Oblomov je bitna asocijacija u našim razgovorima. Prati nas kao alternativa svih alternativa. Ideja Gončarova nudi put emocija u kojima imaš ženu da te seksualno zbrinjava i da se brine da čisto bude. Ako slomije nogu svejedno ti je. Oblomov se postaje kad produžiš brak
preko njegove ivice kraja.
Prijatelj Oblomova je raspuštenik. Otpušten! Dvoje dece kod nje koja je svoja pisma, sa puta iz Slavonije, potpisivala sa: “Volim te”. Ona mi je bila učenica. Prijatelj je dve godine mlađi od mene. Fiktivno zaposlen. Radio je posao trgovačkog putnika uz mnogo službenih ručkova i alkohola. Žena, profesor svetske književnosti, ostavlja ga zbog njegovog alkohola. On nju ostavlja zbog njenog alkohola. Ne postoje sem kada ih vidim.
Dijalog koji vodimo, on i ja, nema cilj da edukukuje drugog pa nema ni nadmudrivanja, dokazivanja. Svako misli ono što misli i nastavlja svoju misao kao da misao onog drugog nije rečena. Ukoliko postoji podudarnost tada, po prirodi misli, i ne treba “ubeđivanja”. Prijatelj prijatelja Oblomova više se nervira kada dijaloge vodi sam sa sobom nego sa mnom.
“Star si za nju”, ko zna koji put mi govori. (Kako star? Maja je starija od Tatjane. Pre osamnaest godina su me u Aninom obdaništu ubeđivale vaspitačice u to da sam star. Redovno su kćerki govorile “Ana! Došao je deda po tebe.”
Ukoliko nam je smisao biti zajedno da ozidamo kuću, kupimo dobar auto, napravimo vikendicu na moru itd. tada sam star. Kasno je. Ukoliko je smisao veze doseći nove vrednosti komunikacije, nade, shvatanja sebe, ljubavi tada nisam star. Takav smisao nema budućnosti i prošlosti već samo najtvrđe sada. Nema rekao sam, bio sam, hteo sam, imao sam. Nema ni biću ni hteću ni imaću. Samo hoću i jesam. I najvažnije:
Volim sada! Ja nemam sutra. Znam da nemam sutra. Ona zna da je sutra nesigurno i sa sigurnima. Zna da ako me ima danas ima me mnogo. To ne mora biti puno ali sam joj sve što jesam. Sav sam na njenom dlanu. Koji ona može da okrene po svojoj želji. Bočno u preteći prst i vodoravno sa prstom kojim nas, već osvojene žene, zovom sirene zovu k sebi.
“Šta ona hoće od tebe? Misli da imaš para?” (Nevažno. Šta ima loše u tome? Šta će joj neko ko ih nema?).
“Voleti? Ja to, od gimnazijskih dana, ne znam šta je. A tada nisam znao ništa. Mislim da i ti ne znaš šta je. Kada mi kažeš da je voliš lažeš me. I znaš da me lažeš.”
(Ja hoću nešto od nje ona hoće nešto od mene. To što hoću od nje, nedefinisano, i ona od mene hoće isto. To je nešto posebno jer to niti tražim niti nudim onima prema kojima nemam taj osećaj. Daj mu ime koje hoćeš. Ali osećaj jeste. To je priroda svake moje veze.)
“Postoji samo seks i rad. Hrana, voda i alkohol. Odmor i zabava ako stigneš. Ostalo, vi intelektualci, izmišljate da bi se digli iznad većine. Pa kako je gore? Patite? Mi nemamo vremena.”
(Ukoliko nema seksualne privlačnosti osećaj o kome govorim se ne može javiti. Ili izuzetno. Ma ne može. Seks je uslov bez koga se ne može. Ako me telesno ne možeš podneti u svim oblicima duhovna veza ima ozbiljna ograničenja.
Preduslov je sigurno FIZIČKA PRIVLAČNOST. Ako tela nemaju taj kontakt privlačnosti tada je nema ni duhovna veza. Veza duha tada ima težak, opor kontakt. Slušanje nema dovoljno pažnje a govor motiva.).
“Ja se moram hitno ženiti. Ne treba mi kućna pomoćnica. Već neko da budim sećanja. Brak je za mlade da rode decu i za stare da imaju sa kim da dele sećanja.”
Kum u svojoj kući piva ne žuri. Nema sa kim da hita. Laže da mora da se ženi. Ne mora. Koja taština ga danas drži u razdaljini sa majkom svoje dece. Koji je njen problem njene samoće
(Tvoja veza, žena šesnaest godina mlađa, tražiš je kada imaš žutu mrlju. Nju nećeš ženiti jer nije ekonomski zbrinuta a sam sa tim pitanjem ne znaš da se nosiš?
Svako ima svoju ciljnu grupu. Kriteriji nisu ujednačeni sem kriterij straha siromaštva. Strah te gura u druge strahove i brzo od stanja duha postaje realno stanje. A da bude odveć lepa da se sviđa svakom to je providan zaklon.)
“Ona je zbog žute mrlje. I počela je da se goji. Sveca joj njenog. Živi sama i ne izlazi nigde. Meni treba žena koja je prešla pet banki. Mislim menstruaciju. Da ne pogađam šta će biti kad će biti prestanak moći rađanja. I nemoj o meni. Ja sam bezazlen.
Ti se igraš vatrom. Maja nije za tebe. Žene uvek znaju šta hoće. Ona zna šta hoće. Samo ti ne znaš šta ona hoće. A to što ti sam ne znaš šta ti hoćeš to te ne uznemirava. Nikada
nisi znao niti si hteo da znaš. Ti si igrač koji ne misli kuda put ide. Važno je njim ići. Događaj je u ići a ne u stići. Stići je kraj a kraj ti emocionalno nije shvatljiv.”
(Šta god hoće neka hoće. Trenutno ne treba da mi vraća osećaj. Znam da je nesrećna, prelepa i dišem jer postoji… i dao sam joj snagu. To vidim.)
“Ni blizu nije tako lepa kao što je ti vidiš. Zgodna i visoka jeste. I to samo pokazuje ono što znam da znam oko seksa. Crvena kosa je prirodno “seda”. Ima na desnoj strani obraza još neformulisana dva kondiloma ili nešto tog tipa što će jednom biti “estetika bolnog uklanjanje nedostataka”. Malene šake slabog stiska i koža lica joj je upola slabije negovana nego Tatjanina…” (Ne znam kakvom je vidiš. Šta bi bilo da si imao naočare. Majina lepota je iznutra. Ne mogu je voleti više.)
“Sve drugo je iznad. Posebno što ima muža drilovanog na zločin. Gledao sam neku emisiju o našim vojnim pilotima pa oni su zdravlje i disciplina. To da mnogo puši me čudi.” (TV servira šta treba da znaš. Pumpaju ti prosečnost.)
“Muža mi je žao. Prolazi moju muku. U njegovim godinama ja sam ostavio mlađu ženu nego što je njegova. Mogu misliti kako on vidi Maju. Ili pilotima žene, devojke, nisu dostupne kao nama. Sve što rade zabranjeno je za razgovor, vojna tajna, a ostalo znaju po zabeleškama sa nastave opšteg obrazovanja. Sumnjiva je
intelektualnost intelektualki udatih za njih. Testiraju svoju ženskost uz obezbeđen stan i ostale beneficije. Ne rade to slobodne žene sa vizijom kao što za nju tvrdiš da je ona. Oslepilo te staro tvoje ludilo za posebnošću ženskosti koju treba tražiti i može se naći. Žena je ono što njen muž kaže: “seksualna hrana.”
“Jebi se”. (Mediokriteti se ne pomeraju. Nemaju brzinu. A ja bih se kretao. A to je odmah neko drugo vreme pa sam učas u utopiji.). “Veruj meni. Ja sam većina. I njen muž je većina. Nije Maja za tebe.”
(Još jedan kaluđer Jovan.)
Ona te laže o kraju veze sa mužem. Da li je toga svesna ili ne, nebitno je za tvoj odnos sada. Brak joj je u trenutnoj krizi pa ona pokazuje sebi da je mnogo bolje mogla da napravi bračnu vezu. Utvrdiće brojnost tvojih obaveza. Blizinu fizičkog kraja i sve psihičke probleme tog kraja. Shvatiće prednosti sadašnje veze i desiće se čudo: negovaće svoj brak. Do sada je mislila da samo onaj drugi treba da se trudi. Terapeutsko dejstvo svog izleta ona je osećala dok je izlet trajao. Možda si provera istraživanja prethodnog izleta? Sada kada je i on upućen u svoju ženu… Ne znam… Alternativa je suviše… Mada su za nas obojicu oficiri nepoznanica. Imam utisak da oficire zanima stabilnost porodice i deca. Žena je osoba od koje se traži privid zajednice. To znači velika sloboda uz još veću diskreciju. Žene su im kratkotrajni prevaranti to znaš i ti. Još iz stu-
dentskih zadarskih dana.
(Da ja nastavim sam da razmišljam u tom pravcu. Ili ćemo zajedno? Lakše mi je sa tobom. Ti dođeš ko udarac na tek povijenu ranu. Čim počnem da mislim sjebem svaku emociju. Život je da praviš kuću, zarađuješ pare, imaš par ljubavnica i automobila a ne da se zajebavaš sa tinejdžerskim osećanjima. Biti pedeset godina stariji od tinejdžera i imati njegova osećanja! Pa to mora da se sakrije. Sa samim sobom o tome ne pričaš. U normalnoj državi moja deca bi me već strpala u ludnicu. Možda bi i u ovoj našoj. Vidiš da je dobro što ih razjurujem. Stari Karamazov mi sliči. Ali i njegovi sinovi. Kao da je Dostojevski od jedne bogate ličnosti napravio slojeve. Sin je sloj u oca.)
Ovo je jednostavno želja za promenom muškarca a ne promenom bračnosti? Pokazala ti je ono što nas dvojica dobro znamo. Žene su čudo. Udahnuo si je i imaš sećanja za do kraja. Tebi ne treba žena u preletu. Već trajnije. Kada Maju uveriš u tu činjenicu ona će otići veoma trajno.
Da smo bili za trajno ne bi se razvodima sami raspadali. Ja jednom ti dva puta. I to samo ako se računa ono što je imalo “dečiji” rezultat.
(Mislim da ćemo se Maja i ja jednog dana lepo slagati. Ja imam jednu ličnost a ona više. Možda još po koju. Negde ću se uključiti. Dugo mi je duh zarobljen u mom liku. Ogledalo je, definitivno, pakao realnog.)
Žene kad primete starenje odmah misle i na smrt. Razvod je vid njihove smrti. I tada postaju oprezne sa životom. Povećavaju samokontrolu i učvršćuju prijateljstva prijateljica. Za pilota je razvod sloboda sem ako je i on taj tvoj Oblomov.
Uz neke muškarce žena nikada ne stari. To je uz one koji ne skidaju pogled sa nje. Ti ne uspevaju da primete razliku između dva treptaja.
Venčanje zbog vizije je glupost. Voli pa umri. Pa ponovo voli. Iz vatre u vodu pa u vatru! Da l’ ćeš više doći do vode?
I ona njena dva prethodna raspada… Živeti sa nekim bez papira je voleti i učestvovati u ideji realizacije partnera sa većim poverenjem nego sa papirima. Papiri su da se mlataraš pred dve grupe rođaka i prijatelja pa da te ta svadbena galama dodatno drži u zajedno na način naše običajne svesti a da ste sve između vas već umrli.
Jaka je ona. Prava žena. Iskonska žena. Napravila je svadbu jer je htela da stane. Verovatno su joj i njeni došli na vrh glave. Mama mnogo, tata malo i brat ponekad.
Zapadna civilizacija priprema i oblikuje prirodu srpske žene za novu kulturu odnošenja među polovima. Žena hoće da bude više od žene, više od muškarca. Tu je tajna njenog opsesivnog vođenja računa o svom izgledu, nakitu, lepoti sebe, prostora, dece, svog dečaka…
Muškarac je i dalje primalni tip pravljen da juri dinosauruse a žena u pećini plete čarape. Maja je uplašena fiskalnom šansom propadanja srpske države. Ona bi da juri svoje dinosauruse a da se malo zna da je izlazila iz pećine. On je još jedan od onih koji su joj imponovali. Sa njim je bila počastvovana za baš ovoliko vremena. Časti je bilo previše. On nije umro. Ne verujem da to zna da uradi. Maja je jednostavno ubila svoga muža. Pogledala ga je jednog jutra ili večeri i razumela šta je uradila. Majina želja za mnom je ušla u moju volju da budem neko u njenoj kulturi. Njoj treba moj sud a ne penis. Međutim, muškarci se uvrede kada žene od njih žele nešto drugo a ne uložak za vaginu. To je civilizacijski deo kulture koja nam je data. Koštana
Da li je Ciganka zabranjena žena? Kao i udata? Kao i bludna žena, prostitutka?
“Moja spremačica nije ukrala četvrti ekser Isusa. Možda i bi ali nije bila tada”, kaže Kum. Da li je neispravno testom ličnosti i inteligencije praviti “natalne” karte naroda koji generacijski radi njjednostavnije poslove unutar drugih naroda?
Ako spremačica shvati Kuma bliže on će urušiti svoj ugled? Više sredina neće ceniti njegova mišljenja jer ga je opštim stavom ponizio? To je sigurno.
Volela bih da sam Španjolka. Ciganin, u egipatskom nekom govoru, znači nedodirljivi, tj. čovek koga ne treba dodirivati jer je prljav, kaže mi ona. Ona sve zna. Čak i šta žene usrećuje.
Kaže prelepa Ciganka koja je došla da uredi nered koji Kum ostavlja po stanu. Stan miriše na pauka, tvrdi ona. Kog pauka sada oseća? Kum plete mrežu? Da nije ta vrsta paučine? Znamo da je Ciganka drugačija zašto ne bi brže videla?
Mlada, 36 godina. Saznaje Kum da njen otac ima 65 godina. Star čovek ali dobro izgleda, tvrdi ona. Treba da nađe ženu pošto mu je ova dvadeseta, njena maćeha, rodila troje dece i umrla. Da li primitivni oblik svesti ima svoja primitivna zla? Primitivno zlo ne ugrožava toliko neke korenite vrednosti već fizički deo života. Do šesnaeste godine volela je puno da čita legende. Ciganka se nije udavala. Decu je rodila dok je bila dete.
Ima devetnaestogodišnju kćerku i šesnaestogodišnjeg sina. Sa jednim čovekom. Sa drugima ništa. Otac njene dece je imao ženu dok je bila sa njim. Isterao ju je zbog čitanja knjiga Jehovinih svedoka, kaže. Njena deca su ostala sa ocem. Imaju dom.
Ona nema ništa. Nju je rodila devetnaesta žena njenog oca. Rumunka. Majka joj je više bila po duševnim bolnicama nego sa njom. Imala je neku ozbiljnu bolest mozga. Pobegla je od oca i maćehe sa
16 godina. Bolesna mama nije dolazila kući od trećeg meseca njenog života. Nekako kada je otac doveo dvadesetu ženu. Bežanje od a ne za. Bežanje od svog u tuđe obavezna je, ali ne znači da je nesrećnija, nesreća siromašnih.
Pečat siromašnih, znak smrti za mnogo čega u životu, poneće sa sobom. To je jedini bagaž sa kojim bedni ljudi kreću u nameru svoje slobode. Da barem idu sami. Već uvek sa nekim ko im gura ruke u dušu i krade mladost i njihove talente.
Sa dvadeset i jednom godinom ponovo beži od. Beži u vezu sa harmonikašem koji ima ženu. Peva po kafanama i svadbama. Sve pare uzima on. Poštena Ciganska raspodela. Sedam godina potucanja čergara bez čerge napušta i odlazi da služi Bogu i ljudima u hrišćanskoj nepravoslavnoj crkvi.
Kojom životnom nadom ona svoga Boga ne moli da nema više svetova i da je sa ovim životom sve najzad završeno?
»Ne smemo je povrediti«, upozorava me Kum.
Čekaćemo sa njom da se u bašti njene crkve pojave tikvice koje je sadila. Obožava da ih 'rola' u red jaja, red brašna, pa opet red jaja pa prezla. Pa maslinovo ulje. »Što je to lepo«, tvrdi. Doneće nam..
Voli dugačke šarene haljine u kojima ima crne boje. Ima puno haljina. Voli da peva.
Ide u nedelju u Beograd na crkveno pevanje. Vraća se kasno uveče oko jedanaest. Pita Kum da svrati posle Beograda kod njega. Treba ti žena? Tebi ne, pita je? Ne! Smeje se. Hoćeš li doći. Pričaćeš nekom. Neću, laže Kum. (Pričaće meni.) Velike, okrugle crne oči, uokvirene dugom crnom kosom vezane sa šnalom, se smeju. Doći će u nedelju da pospremi stan pre odlaska za Beograd.
Treba ti žena? Jednostavna biblijska rečenica fizičnosti. Tako se dolazi do dvadesete žene. Da li je taj narod zadržao te biblijske zahteve primitivnosti na sećanje ili na ispravnost? Ako um ima svoje smeće, misli koje se vrte u krug i ne diraju ništa sem sopstveno vreme trajanja ima li ljudski rod u ljudskim resursima svoje smeće? Ima li svaki narod unutar sebe takve zalihe? Surovo. Život jeste surov za pojedinca sa etičkog stanovišta kada taj jedan ne živi svoju životnu namenu. Ako su vođe predodređene, izabrani narod opstanka predodređen, tada postoji i izabran narod sumporne kiše Sodome i Gomore.
Ona sama na sebe reaguje rasistički. Volela bi da nije to što jeste. I ja bih. To je tek vrlo fleksibilno stajalište.
Ceo njen život je ne može već tako. Za ženu romske
pendžapske rase je tako. Tamo blizu stanuju Brama, Šiva i Višna. Buda je nekog njenog lično dodirnuo ali nije bio dovoljan dodir ili je to tako hteo. Zašto se smatra da su Romi egipatskog porekla?
Može li žena njene rase da nije bijena, da nije devetnaesta, da joj ne uzimaju decu, da ih ona ne napušta misleći da tako bog hoće, da joj kćerka i sin zatvaraju obična ljudska vrata pred njima za nju, da nije povukla energiju strasti koliko može njeno malo telo sa lepim grudima da skupi da bi je dala svom muškarcu koga mora da deli sa nekom drugom ženom. Uvek je u nekom takmičenju na šta samim životom ima pravo bez takmičenja. Želi nešto obično. Želi da bude jedina žena muškarcu a ne paralelno druga ili tamo već neka.
Propovedanje joj je životna prečica. Lakše je tumačiti nešto svoje nego pratiti druga mišljenja, tvrdi. Nije žena da ćuti, reći će.
Kum je sam. Treba mu žena. Da vidi ženski glas, da čuje miris žene u krevetu i ženski pokret u kući.
Ciganka po tati je povukla bledu crnu boju kože. Nije dovoljno da sakrije ulicu iz koje dolazi. Svi smo mi rasisti. Opasno je mlađa i rizično lepa. Ima glas Koštane. Prijateljice, koje znaju da pomaže u kućanskim poslovima Kumu, šalju joj SMS poruke i pitaju: “Gnječite li se?”
Pandorina kutija se ponovo otvorila. Šta ima na njenom dnu? Znaću ako legnem sa svojom Cigankom i počnemo oprezno da varamo jedno drugo, kaže Kum.
Znali smo oboje da varamo pa je stvar poštena.
Možda se rodi nešto novih emocija posle igre ljubavi. Može li ona, nakon svog rata da voli ili joj treba muškarac a nudi se pitanjem treba li ti žena?
Bila bi to poruga života za na kraj. Odavno je Srbija ‘bez nade’ Srbima i ostalima. Nada je, i onako, najgora kada je Pandorina kutija istrešena. Ovo je jedan poseban račun emocionalne verovatnoće.
Znak pozitivne emocije je kada imaš volju da nekog slušaš. I taština se povlači. Hoće li Kumov novi propovednik znati da utihne i da ga čuje ili će nepromenjena prići jer mu treba žena a njena krv je vrela? Rekoše mu nekada pre kada je razmišljao o jednom takvom iskušenju.
Vratila se iz Beograda u prve dodire. Smeje se dodirima i odbija ih. Voli svetog Jovana, njegovo Otkrovenje i Jevanđelje. Sa oduševljenjem tumači svoje verujem.
Žena koja rodi nije više ista po telu, upozorava ga. Raspituju se kada je ko dodirivao njihovo telo. Moraš reći istinu, kaže i kada prođem po tvom telu neću osetiti nikog a ako me slažeš osetiću i smetaće mi. Ja moram istu istinu reći i kada pođeš po meni bićeš sam. Nije nezanimljiva bajalica. Hajde da se ne lažemo da ne rizikujemo uzimanje svežeg vazduha. Kreni ti, gledaju njene okrugle oči. Želi da veruje.
/“Ima još jedno znanje koje mi treba”, misli ona. “Žena koju je otpustio želi li je nazad? Ako želi moram otići i nju da pitam.
Nije dobro da uđem u dve želje. Treba poštovati volju božiju. Što bog sastavi čovek ne može da rastavi. Višeslojan greh je ne sastaviti se ponovo radi taštine koja ih je razdvojila.”/
Dodirivaćemo se noćas? Ne. Ova igra se završava ovde. Kojom to ljubavlju je štitim od sebe? Ljubavlju za ljubav? Verovatno. Strahom od javnosti? Verovatno. Ljubavlju prema kćerki? Šta ona ima sa tim. Rušim ugled moje veze sa njenom mamom?
(Kume priča ti je nezdrava. Pitaj domaćicu da li je tačno da Cigani uče medvede da igraju tako što ih puste da hodaju po užarenom uglju uz dobošaranje po onoj zategnutoj koži što na doboš sliči.)
Jedan dan je Ciganka radila kao čistačica u javnoj kući. Šta će mi reći ovi moji u crkvi? Pita ona. Nije dobro, kaže. Iskušenjima će možda odoleti a ko će to znati? Sumnja će ostati. Po onom što se gleda, misliće starešina, neko tu ruši ugled crkve. Možda sam profesor, bivši ateista uvek nekog čudnog teizma, ruši našu veru?
Zabranjen prost pošten rad. Zbog konteksta. Slažemo se nas dvojica. Nije dobro. I kada bi učestvovali u odbrani ne bi odbranili ništa. Nismo mi napadnuti već život jedne ideje. Nas dvojica ne dokazujemo ni ono što sigurno znamo. Ako sigurnog znanja ima.
Ciganka gleda popriličnu biblioteku profesorovu i kaže: “Dobro si ti pored svih ovih knjiga ostao normalan!” Da li ona dobro vidi?
Vlast Nikada bog ne uzima snagu i vreme vernika. To rade institucije. Bogomoljne ili one druge. Imam neki otpor kada treba misliti po zahtevu a posebno kada treba misliti’kako treba’.
Majin otac i brat su bili pravnici. Pravnik je potencionalni instrument vladanja. Majin muž je pilot nekog aviona ruske vojne produkcije. Vlast ne može bez vozača smrti. Maja je otišla, lutala i natrag zalutala. Ja sam, kao što se vidi, upao. “… ako pravda kroz zakon dolazi, to Hristos uzalud umrije.”(Galatima poslanica svetog apostola Pavla, 2, 21.)
Pravobranilac države i njegovi pomoćnici su prvo istureno odeljenje laži. Oni brane porobljavanje sopstvenog naroda raznim tranzitima tranzicija i sve u ime demokratske države gde je država, da stvar bude lažnija, malo malo neki drugi Luj.
Svaka vlast je zla. Crkva kada je detinjom pretnjom i strahom ušla u dušu postala je vlast.
Najbogatije zemlje sveta znaju moć zla vlasti. Mnogo sredstava se ulaže u pravljenje moralnih kodeksa kretanja društvenih grupa zakonom već određenih ponašanja. Bogata država svoja zakonska akta pokušava moralom, svešću dobrog i lošeg ljudi, da ograniči. To je posao koju i crkve moraju da urade i da se ostave pretnji i straha kao
uterivače pravilnog života.
Služiti moralu novca je biti protiv filosofije istine čak ako tu filosofiju zanima samo pravilnost mišljenja. To je biti i protiv umetnosti koju ne zanima ništa.
Ko da zaštiti Majinu volju koja je obična, lepa, ženska volja da jeste to što jeste i da bude voljena tako kako jeste? Ona dodiruje svojom voljom za umetnošću pokreta, muzike i poezije bitak bića. Evropa je nije štitila ni kada su je proganjali. Teško nas Evropa pamti a mi još teže nju.. Srpska država? Ko je to? Član ovaj član onaj i lud si kao parlament. Može li neko postojati ko je sklon filosofiji života na osnovu sebe samog i svog posebnog osećaja za nju?
Srbi su dugo blagosiljali hranu. I još uvek je to dugo.
Ne možemo bežati od činjenice da smo mi neobičan narod. Genetski nam je različitost kultura predata. Mi nemamo šta da učimo. Nemamo šta da radimo. Treba samo do iscrpljivanja strasti da volimo. Da odčuvamo emocije.
Cigani nam sliče. I oni nemaju šta da uče, šta da rade. Već samo da patnju nepismeni zvukom balalajke pišu i ženskom telu da se poklone.
Germani su da rade posao osvajanja zvezda a Jevreji da bankarski pedantno lihvarišu taj rad.
Kada bi hteli, Srbi i Cigani bi mogli mongolske, indijske i ki-
neske potomke naučiti da to što svet radi gubljenje je vremena.
Kineska mudrost je rodila rad i dečije logore. Stojećki imaju seks u autu ti otkrivači pameti. Oči u oči sa nama mogu da se gledaju samo kada mi sednemo. Tada se vide ti logori. I saginju glavu. Ona je tako oduvek.
“Menadžment ljudskog faktora” ovo je naslov knjige grupe srpskih autora. Nije prirodno da uputstvo kako se korišćenjem čoveka može proizvoditi novac pišu Srbi. Bolje bi bilo da to pišu Cigani. Više nije sporan životni cilj – zaraditi novac – već kako ga zaraditi, napraviti? To nije srpski resor jer je prazno jednostavno.
Najbolje je imati svog kućnog roba. Šta je bolje? Imati dva! Zaduživanja naroda je još bolje. Nebitan narod je bitno locirati unutar neke države. Država je efikasan uterivač dugova. Otpor je rasplinjen ukoliko je država multireligiozna. Lakše je, ako ustreba, napraviti građanska sukobljavanja po osnovi naroda, rasa i vera.
Multinacionalne kompanije vode pravo u globalizaciju. Celo čovečanstvo radi za moćnike. Ljudi imaju zadovoljstvo da prave decu na koje će moćnici prepisivati dugovanja. Država postaje ljudska farma koja, preko svojih službi, naplaćuje dugovanja. E glupe igre. Dok se ne pobunimo. Pa nas razlome.
‘Ajde, Majo, da im raskrinkam pravila. Sa tobom imam razlog.
Balkanski prostor je realizacija srpskog smisla za humor. Mi smo tabloidna informacija. Sebe nikada ne treba uzimati ozbiljno. Druge treba uvek uzimati ozbiljno.
Mediteranac se postaje u detinjstvu. Srbin mnogo ranije. More nam nije u genima. Iz daljine smo. Nema ga. Sem ako nam Krf ne uđe u običaj. Geneza srama. Mučili ste se, preci, hodajući ka plavoj grobnici? Niste mogli stati? Jebeš umiranje kad si umro.
Država Srbima definitivno ne treba. Ako je tačno, a tačno je, da skandalozna ekonomija jedne države traži diktatore i diktaturu mi smo opet u kolapsu. Imamo trajnu epilepsiju.
Nemamo vođu. Demokratija je fazon mediokriteta. Idemo u rad u rasejanje. Prodajmo planine i poplave. Podelimo dugove i idemo negde da radimo.
Može i besplatno da im damo državu. Neka smo, njihovom naukom rečeno, oslobođeni plaćanja poreza gde smo da smo. Mi i onako ne prelazimo poreske granice radnog zarađivanja. Upola manje jedemo nego drugi. Dvesta dana u godini je samo obavezni crkveni post. Ne žurimo pa nam je i disanje štedljivo. Možemo bez kiseonika. Dovoljan nam je nikotin.
Srbima je kasno da se bave politikom. Prevazišli su to. Bilo gde da se nalaze. Doveka. Dosta je bilo! Jednostavno ne smeju dozvoliti da im kraj sliči kraju Inka. Mali, igranjem politike igračkom država, idu u istoriju sitnica.
Mi smo istorijski rezultat ratničkih silovanja. Mi smo vikinška avantura Mongola, Avara i Tatara. Pa petstogidišnje seksualno zadovoljstvo turskih muslimana. Genetika nam je rasutog porekla. Ne treba joj stega državnosti. Zato se tako slabo i snalazimo u državničkim poslovima. Karađorđević je imao šansu da napravi veliku državu Srba a napravio je Jugoslaviju, malu državu južnih Slavena. Kog je on silovanja rezultat?
Veliki Njegoš Crnogorcima je najpametniji Crnogorac već sto pedeset godina. Kako stvari stoje on će to biti još stopedeset godina.
Vladika crnogorski nije imao para da pomogne Branku izdavanje njegove zbirčice pesama. I danas im manjka da shvate pesmu koja ne ide uz gusle. Sve partizan do četnika i to ko zna na koje vreme.
Kako da uverim moju decu da su po nacionalnosti Srbi a da ja imam ja-nacionalnost. Neću da budem ni oni pre mene ni oni posle mene. Oni postoje jer sam im voleo mame a one su volele da budu majke.
Zato sada kada odem kući nemam nikog do koga mi je stalo. I sve više volim da plačem. Nije ta suza od suze već od nemoći.
Naklon u komunikaciji ljudi istoka je gest poštovanja bića koji je njihov rod. Koji smo mi gest poneli od predaka a da sliči istočnjačkom prilazu čoveku? Urlamo u trubu, plačemo u doboš. Psujemo jer nemamo snagu da udarimo. I nismo zapamtili gde. Nismo sposobni ni da budemo ljubazni. Ne prepoznajemo trenutak kada je dovoljno ubaciti “Aha”. Za seks u svojim ratničkim pohodima Aleksandar Veliki, najpoznatiji učenik Aristotelov, nije koristio žene već muškarce. Da ne bi sejao potomstvo po Aziji? Veliki učenik velikog učitelja je u toj gluposti bio samoinicijativan ili učen? Moderna ratna silovanja žena su da se pokaže vlast vladanja. Ništa se ne može kontrolisati tako dobro kao ponašanje grupe. Pojedinac nije jednostavan kao mnoštvo gomile.
Ruski ratnici u pobedonosnom hodu ka Berlinu bili su avionskim lecima obaveštavani da mogu Nemice da siluju i da ih je dobro posle toga ubiti. Ubiti, da se Nemci, dvadeset godina kasnije, natalno ne rekonstruišu brže od Rusa.
Žene za utehu Japanaca u istom ratu, a na drugoj strani ratovanja, sada dižu svoj strah. Familije tih starica se osećaju moralno kompromitovane priznanjem. Šezdeset godina kasnije. Najviše što će smisliti je da se novcem naplate. Što ne bi slike tih dešavanja ušle u obuke surovosti budućih vozača ratova?
Žene imaju čudne kompenzacije uma. Maltretiraš ih u braku, miru i u ratu, fizički i psihički, a one smišljaju da rode sina da gledaju kako izrasta njihov branitelj.
Primalni svet je uvek poučan. Lakota indijanke i danas su vežbalište muževa. Formiraće genetski jednostavan mentalitet: muškarci sadisti a žene mazohisti. Malo će biti zeznuto kada se tečnosti dodirnu.
Srbi imaju kratko pamćenje? Šta bismo kada bi bilo duže? Ko bi, od juče, sve sopstvene korene zla moralisao?
Teorija zavere ne postoji? Jedan narod ne ide na drugi? Sve je nesporazum vođa? Ne zavaravajmo istoriju. Već izbegnimo da budemo meta. Drugog rešenja ima ali ne mogu da ga zamislim. Da Srba ima devetsto miliona. Na primer.
Kada je Aleksandar Makedonski upoznao prelepu kćerku nekog tamo Uzbekistanskog, ili već kog, uglednog oca zaljubio se i oženio. Menja stav kada se desila Ona. Možda će se jednog dana pojaviti neki osvajački gen tog Aristotelovog učenika i u srpskom etničkom prostoru? Zašto ne i cela inkarnacija?
Gde je u stvari početak srpskog sitničarenja sa sopstvenim životom?
Najsigurnije je da krenemo u rasejanje u Aziju. Tamo ne možemo napraviti vidljivu štetu njihovoj bedi i eksploatisanosti. Po nastanku azijati su naši ljudi. Oni su prvi naši silovatelji i
ubice. Kada bi ih naselili tada bi ih, jednostavno, stiglo prokletstvo prognanih.
Treba razmišljati o osećanjima onih koji su imali vremena da misle sebe, da osećaju ličnost u sebi. Ličnost koja se ne susreće prepoznatljivo na trgovima trgovanja robljem već sabiranjem istorija naroda i jakih pojedinaca.
Civilizacija našeg doba samo prividno više približava čoveka samom sebi. U stvari, odvlači ga i čini ga daljim. Ne možeš da podneseš sopstveno osećanje sebe. Prošlost nam nije i ništa obećala više od ovog što se danas sebi dešavamo.
Ove rečenice o srpskoj državi su izraz mutnih emocija i nisu nikakva mišljenja. “Zujanje” je, naravno, emocija a ne mišljenje.
Stvarno ne želim da mislim o državi. Posebno ne o kolonijalizovanoj srpskoj državi. Niko nam, od običnog svetskog sveta, ne veruje da smo sami sebe, i to ponovo, kolonizovali. Oni i onako, kao i mi, veruju onom što im slika njihov TV između dve reklame. A tamo se kaže da su Srbi lopovi, lenji i da se nezna od čega žive. Kolonizirani rađaju decu da bi deca vraćala dugove. Po svom životu roditelji su kratki za to. Kolonisti će, kada se ubilački pridignemo, kidnuti. Opet moramo crkvu moliti, da moli za nas, jer mi, malo malo, ne znamo šta radimo.
Odbijam da budem misleće biće. Osećam. Ukidam dominaciju mišljenja nad emocijama. Mišljenje je ono što jeste. Tu nema nijansi. Ili je tako ili nije tako. Biti trudna nije osećanje
trudnosti. To se ne može manje više biti. Ili jesi ili nisi.
Volim udatu ženu. Ne prestajem to i kada kaže smešna ti je emocija. Možda i ona ima taj smeh.
Zujanja su osećanja radosti, tuge, ljutnje i straha i ništa, što se misli tiče, ne govore. Nema poruke. Nemate šta da naučite jer se osećanja ne uče. Ona se pokazuju. U nijansama. Pa šta košta platiš patnjom. U nijansama patnje. Ne razumeš? Pa to nije uslov.
Sanjanje sna. Cigani nemaju državu. Ne kukaju nešto za njom a mi bi da je se rešimo. Kako stare prevarante prevariti. Samo u snu sna!
Kada bi srpsku državu kupili Cigani? A? Oni bi to mogli na po-ček. A? Prodali bi je odmah Jevrejima za manje bez čekanja. A? Tako bi imali lovu za srpsko-cigansko kružno kretanje kapitala, tj. kockaj, sviraj, voli na jednu noć. Do otrežnjenja! Da se ne uvrede, jebote? Ko? Srbi ili Cigani?
Spoljašnji svet lomi unutrašnji život ljudi do besmisla. Stvaralačko nezadovoljstvo se uklanja sa malo posvećene pažnje. Od očekivanih.
Plodno postojanje je teško u neplodnoj raspodeli uslova života spoljašnjeg sveta. Slaba država proizvodi zabludu a jakoj ne možeš ništa.
Novac
Jevreji su čuvari novca. Čvrsto se drže sebe i svog fiskalnog računa. Zato ćemo dugo imati vlast novca i gubiti vreme sa njim i njima.
Ako Isusov sukob sa Jevrejima i Latinima nije istorijski tada je vrlo smisleno simboličan
Novac je čudo. S njim se može napraviti sve što ženama treba. Mi ne možemo bez žena. Kapitalizam će trajati dok ne promenimo karaktere žena. To će da potraje jer nas ignorišu čim pokažemo nameru!
Tales iz Mileta je ignorisao novac. U njegovo vreme on je bio otkriće koje nijedan umniji um nije upućivalo da treba skrenuti svoje moći mišljenja bitno na njega. Marksove analize će imati utopijska rešenja ili neće imati.
Jevreji nisu smislili novac ali su smislili da kada je novac u pitanju ima i manje od ništa. Dužnici su manje od ništa. To smo mi Srbi. Razumem da su nas arijevci ubijali zajedno. Rešili su se svih u dugovanju. I onih koji daju i onih koji znaju da uzimaju.
Novac je neka merica rada za one koji ne poznaju kapitalisanje ljudskih odnosa. Kada te odnose sagledaju novac je tada sredstvo legalizovane obmane čoveka. Čovečica je tu dala svoj autorizovani doprinos. Svakodnevno bi da ga potpisuje.
Novac je veštačka energija koja se prirodno preliva čineći
ljudske odnose nepodnošljivijim.
Ponovo trka za parama. Kako su pogrešni načini života jednostavni, nametnuti i bolesni. I tempom: samo još ovaj put!
Filosofija novca u mom životu svodi se na dve proste činjenice: Prva je da je bez novca žena nedovoljno dostupna. Ako je ljubav sve, a jeste, žena je sve. Kada si dečko koji obećava i bez novca, sa već utvrđenim pravcem svog kotrljanja, izbor žena je sužen na eliptični krug mesta rada. Druga činjenica je određenje novca koje mu daju kockari. Za kockare novac je izvor života. Sunce. Ne možeš ni jednu kartu dobiti u deljenju da te iskuša a da je ne platiš. Bez novca ne postojiš. Nisi kockar a ako nisi u toj svojoj strasti nisi ništa. Ništa postoji na način ne postojiš.
Rad koji donosi veliki novac čine ljude koji su dominantna ciljna grupa žena. Nije tu ni sa muškarcima čist posao. Oni teže prikrivaju izbor žene iz takve ciljne grupe ali lakše, naknadno, beže u zaklone.
Bežanje može da bude i vrlo sporazumno. Sporazumevanja idu u nekoliko alternativa. Niko ništa ne vidi. Samo jedan ne vidi. Dogovoreno ne vide. Ostalo je zloupotreba.
Nije ovo daleko od univerzuma koji i sam ništa ne vidi. Samo prožimanja.
Ova neracionalna i neemocionalna situacija opstoji jer su ženu gurnuli u maglu potrošnje. Moda im diktira zastarevanje
ukusa, šaranje boja i materijala, skrivanje tela. A mi za njima. Misao je lagana muzika koja je moderno obučena. Fudbaler je prva ciljna grupa. Jevreji rekoše: “Ako ne postaneš bolji postaćeš gori!” Njima do danas niko nije rekao da je to tautologija. Osim ako misle na novac. Srbi na novac misle samo kada ga nemaju. Jevreji stalno!
Maja ide da kupi neku dobru knjigu. Izbor je slab. Pa kupi minđuše boje rubina. Ej ženo, ženo!
Ništa. Ajde da se ponovo igramo. U sledećem životu ću na Tibet. Ne moram sve u ovom. Moram se promeniti dok ne primeti. Ana
Ima maštu kada sluša i kada priča. Menja načine slušanja od toga da propovednik sebe poštuje do toga da mrzi sebe što je počeo priču.
Ljuti se kada joj kažem da je rođena mojom ljubavnom patnjom i maminim “šta ću sada da radim?”
Kćerka. Bilo mi je svejedno kada se rađala. Nisam bio protiv. Nisam bio protiv uopšte. U vezi sa njenom mamom nekoliko prethodne dece hteo sam da se rodi ali Tatjana je donosila odluke da ne. Vidim da ne utičem pa ne utičem svojom
zainteresovanošću.
Sada ima devetnaest godina i svađamo se. Uvek sam mislio da je surovo kada se kćerka svađa sa ocem. Sinu sam protivnik pa neka. Ali kćerka? Zašto? Zna da sam ja jedan od muškaraca koji radi za nju.
Prihvatila je da je žensko ne stigavši da uoči nastranost te navike.
Bilo bi dobro da ćutimo jedan pored drugog. Gledamo kako svako misli svoje težine. Jednoga dana će doći, na nekakvu humku, da razgovaramo a neće znati moje reči. Neću ni biti tu gde misli da me je ostavila.
Od koga će znati muškarce ako ne od mene? Muškarac koji joj priđe i elokventan je u tumačenju nje, pažljiv svakog trenutka momenta sa njom, bez ijednog negativnog stava u nečemu u čemu je ona, ubeđen je da je ona jedinstvena i neponovljiva, ništa joj ne protivureči i ne svađa se nikada sa njom. To nije idealan muškarac već muškarac na koga preventivno treba zvati policiju.
On ima cilj da dođe do nje jer ga guraju njegove potrebe. Psihopatološka osoba je. Takva osoba u vezi ne vidi konflikt sa voljenom osobom kao da ta osoba nije posebnost. Ona je tu da zadovolji svoje potrebe i sve će učiniti da to i uradi. Vezu treba kidati pre nego se oblikuje jer je muški deo poremećen. Maltretiraće je u braku stavljajući decu ispred kao štit svoga vlasništva. Sve je zbog dece.
Prva nesloboda čovekova bila je kada mu je roditelj kazao da čini nešto zbog njega kao svog deteta. Oslobodite ga sebe.
Mama je Anu gađala sa štiklama. Tek kupljenim. Lepe, crvene, visoke. Slažem se sa kupovinom. Zašto lepe devojke ne bi bile još lepše sa štiklom koja izdužuje nogu i ističe mišić? Zato što je devojka visoka metar i devedeset? Treba da ima kompleks pa da se ukopava i sagiba? Rastite okolotrkači! Mama se malo suzila. Ili je bilo važnije da se kupe cipele? Žao mi je što nisam stalno prisutan.
Kada treba da vidim kćerku imam strah. Traži mi pare a nemam ih. Sama pomisao na susret je nelagodnost. Imam osećaj da joj ne bih trebao davati ni kada bih ih imao na višak.
U šta se pretvara? U potrošačku neosobu. Ima pravo da me maltretira time što sam učestvovao u njenom rađanju? Sveti se zbog razvoda? Ne.
Kćerka mi je zla osoba formirana u godinama njene starosti 0-6 godina. Imperiju zla čini 50% svake generacije. A tome treba dodati da je u osnovi čovek zao a ne dobar. Dobar se postaje po raznim osnovama onemogućenosti zlog postupanja.
Prvi period njenog detinjstva je period mog odsustvovanja iz njenog života sa ciljem dosezanja novca da se napusti podstanarski status. Kakvo joj je vaspitanje nuđeno u tom periodu njenog odras-
tanja ne znam a nemam ni od koga da saznam. Tada živi sama sa mamom uz posetu samo jedne prijateljice. Tatjanin otac je u fazi odricanja od kćerke a mama od oca stegnuta ne može da priđe svom detetu.
Pakao u kome se moja kćerka i njena mama osećaju prevarene je racionalizovan sa mišljenjem Anine mame da je ona ekonomski mogla bolje da se uda. Verujem. Tatjana nikada nije smatrala da je odgovorna za samu sebe. Uvek je neko kriv spolja. Taj tip neodgovornosti Ana sa lakoćom preuzima. Kada vidi očeve slabosti, koje on ne skriva, ona spušta sve mostove krivice prema njemu.
Komunistima je zarađivanje uvek nekako usput a ne cilj. Ići na zapad i kockom ili krađom uzeti im neki višak nama je bilo moralno. Duguju nam, po istoriji koju su sami pisali, mnogo. To je kontura odnošenja prema novcu Aninog oca.
Anin otac je ubeđen da složeni rad, rad visoko obrazovanih ljudi, društvo plaća sigurnošću stanovanja, uslova rada i života porodice u celini. Novac je samo virtuelno sredstvo obračunavanja pojedinačnih doprinosa ljudskom.
Tako je živeo u jednopartijskom sistemu Jugoslavije. Anin tata je smatrao da je demokratija podvala i da politički sistem treba da ide u pravcu ukidanja partijskog sistema uopšte i ne-posrednog definisanja političkih interesa samih igrača nekog životnog dešavanja.
Sada on, tj. ja imam kćerku koja smatra da je eksploatacija prirodna. Da je pravo da se rad jednog preliva drugom. To počinje sa roditeljem. Čak roditelja treba upozoravati da ima obavezu finansiranja bilo čega nenužnog što dete smisli. A roditelj bolestan od dece… dobro je da ima normalnu majku. Auu, koliko mi je to strano.
Smatrao sam da treba da polaže vozački ispit jer je dozvola nekako u ovo vreme važan segment ličnosti. Položila ga je uz par ponavljanja ispita /tek da pokaže da je finansiranje obaveza/ a zatim postavlja pitanje kada ću joj kupiti kola. /Nikad./ Što sam onda polagala taj ispit?. /Greška. Nije trebalo./
To nije neinteligentno, već ciljno mučenje. Očeve ubijaju, zar ne? Ili je to pravilo samo za razvedene?
Neću više da se kockam, kažem joj. Neću da se prodajem da bih ti kupio nešto što nije krajnje potrebno. Moja prodaja danas mora da ima drugo značenje ali ti nisi sabesednik za tu temu.
Nemam protiv da studira šta god hoće ali samo želim da znam zna li šta radi. Ili je obmanuta. Fakultet političkih nauka, Odsek za komunikacije. Šta mu je sada to? To je nešto što će trajati jednako koliko i ambicija da se ima da se preživi do sutra a sutra će se nešto desiti.
Opet Ministarstvo prosvete, ili neko već nadležan, pravi veštačke smerove u odnosu na život da bi razne “naučnike”
uhlebili u institutima. Instituti su prebukirani mudracima koji mogu da ogovaraju našu političku pamet vladanja u interesu grupa koje su se okupile pod nazivima raznih političkih partija. Svađamo se. Njeni koraci su teški. Moji još teži.
Hoće da bude posebna. Nije trenutak. Sada se treba biti klasičan. Studirati vredi ono što ljudski rod studira vekovima. To je pravilo za one što se ne razlikuju nekom vrlinom ili manom. Mala verovatnoća je da nisam u pravu. Pravo će dugo biti regulativ odnošenja među ljudima.
Ma fia! Od ovoga je postala Mafija. Moja kćerka, 'ma fia' je za mene simbol žene kao što je Mafija tek simbol nasilništva marginalnih muškaraca. Moj mafijaš mafijašenje počinje da uvežbava sa mnom. Dobro Dorćolac. Tvoja mama je u nesporazumu sa mnom a ti misliš da je to tvoj sporazum sa mnom. Dobro Dorćolac. Gubiš me a da li je to dobitak? Mama zna taj odgovor. Dugo ga priprema. Drago mi je da ste ponekad, vas dve, zajedno pa makar i u lošem.
Mladost ni sebi prijatelj ne mora biti al' poleti kad let svoj oseti.
Žena je vrh ljudskog roda. Njegovog htenja, moći i sigurnosti. Muškarac negira svoj rod kada, u bilo kakvom ratu, ubija čoveka. Ne ceni ljudski život kao žena. Ona ga donosi. On tek učestvuje u donošenju.
Oceubistvo se ne ubraja u ubistva ako ih je kćerka smislila. To je ubistvo samo kada ide od sina. Kod mojih je trka u načinima ubijanja. Neće se dogovoriti. Dogovor je usklađivanje mišljenja. Mišljenje je teže nego suđenje. A suđenje teže od osude. Izabraće lakše. Nadajte se da je to samo generacijski odnos razvedenih.
Usmrćenje ima za posledicu nečiju smrt. Ubistvo je filosofsko ignorisanje samosvesnih bića. Fizičkim ne postupanjem. To je poricanje posebnosti, individualnosti, svojnosti osobe koja se ubija. »Konje ubijaju zar ne« je ubijanje ideje istrajnosti a ne usmrćenje konja. Muškarac izlazi iz vrednosti svoga roda. Zato je nasilan i specifično uman. On je kralj rata, religije i njihovih filosofija. Nema značajnih žena u veri niti u teoriji filosofija. To su sfere koje nadilaze rod ljudi a žene su odgovorne samo za ljude. Muškarci za više.
'Ma fia' bi trebala da se nađe tamo gde oseća da treba da bude. Da se uči onom što oseća da treba učiti. Sigurno da to ja ne mogu znati bolje od nje. Moje je da samo brinem da je slobodna u izboru. Ograničenja u izboru mogu da budu impuls bezazleno izazvan. Posledica je duža od muke učenja izlišnog.
Kinesko pismo odgovara kineskom mentalitetu. Tim jezikom formiran je Kinez. Srpskom narodu odgovara pismo na kom smo mi formirani. Srpski jezik je figurativan, simboličan, metaforičan jer nikada nismo smeli biti do kraja.
Gde počinju užasi srpske duše. Negde kod Volge? Surovost Mongola je bila surovija od slavenske. Kada bežiš znaš da ne pripadaš onom od koga bežiš i nekako je tvoj on sa kim si u trku. Posle ćete biti neprijatelji. Ako preživite beg.
Oni koji su rođeni ovde su različiti od onih koji su pobegli od nečeg. Nisam dovoljno odavde a nazad bi bio beg nazad.
Ja sam se ugodno osećao u svojoj intelektualnosti kroz ceo život. A ti ka tome ni ne težiš. Nemoj težiti ako je to tvoja volja ali mi barem pokaži da to nije tvoje služenje nečemu što ne razumeš ili pogrešno razumeš. Nemoj biti nikom teret do sebi. Tvoja sudbina nisam ja već ti. Svoje krize treba da otvaraš meni a ne da ih stvaraš sa mnom. Jebi ga. Moraćeš bez mene da nosiš te svoje Avare i Hune koji su ti se uglavili u duh.
Želja da budeš drugačija od mame te pravi njom. Da li je moguće? A ona u otporu ocu postala on. Što ne razgovaraš sama sa sobom? Otvoreno. Budi šta hoćeš ali da znaš šta je to. Neku identifikaciju u sazrevanju moraš imati ali nikada se ne može biti isto. Univerzum to neće. On hoće varijacije. Nijanse sebe. Jedno u različitosti.
Ako ideš uz vetar imaš veću snagu. Svoj vetar. Nemoj ga okretati za neke svoje smerove i tražiti da bude ono što nije. Ti sa njim si ti. Ne odustaj od sebe. To je tvoja namena.
Alkoholičari, nikotinomani i drogiranti su prepoznatljivo
odustali od susretanja sa sobom. Šta su? Nemaš vremena. Ako nekog od njih voliš imaš vreme za tog od njih. Ljude se ne može voleti. Pse i čoveka može.
Ljudi su simpatični. Simpatija je mladost ljubavi. Lako je biti mlad.
Maja se trudi da bude kao sav normalan svet da je ne bi iz raja izbacili. Ana neće da bude kao normalan svet jer neće da bude normalan svet. Tatjana razmišlja šta će da obuče. Isidora ima problem da dobije menstruaciju i kako da kupi suknju koju će prodavac, vrlo očigledno, prodati čim je druge devojčice zapaze. Ja volim da gledam ove lepe žene.
Krst Traže neke osobe u Dejanu, koje misle da je on, da se ostavi strasti kockanja. Ko će ostaviti svoj krst na koji je stavljen i na kome se jedino oseća ugodno? Ko će ostaviti sebe? Uostalom kako?
Sve mu je dopušteno i ne želi da išta nada njim vlada To on ne može reći sa lakoćom sa kojom je Pavle rekao, baš! Apostol. Pavle je, uostalom, bio davno pre njega i malo posle mene /merene vremenom nas Sumerana/. Iskušenja su tada bila slaba. Nagrada nesumnjiva. Sada je i onostrana nagrada sumnjiva ako ti je karakter rizično voleti.
Kažem da ‘na želim da išta vlada nada mnom’. Zar kocka ne vlada? Vlada. Nešto tu nije u redu sa stavom.
Ljude razumeš pravilno ili nepravilno. Uvek ih shvataš. Njihovi životi su različiti. Šta je normalno u različitosti života ako se sve sa takvom lakoćom banalizuje sem smrtnog kraja? Smrt je normalna! Ne deluješ. Život nije normalan! Tvoj izbor normalnosti.
Mnogo puta sam ostavljao kocku. To je stvarno najlakše. Ostavljati kocku. Bio sam ponižavan nemanjem. Ponižavan agresivnim ponašanjem raznih prevaranata i onih koji su se branili od prevara. Ponižavan prostorom gde se sve to obavlja. Ponižavan pozajmicama koje ne uspevam da vratim. Ponižavan igrama čiji nivo finansijski ne mogu da pratim a u to ulazim jer nema druge igre. A moram da igram kada je krst stavljen.
Najteže je igrati protiv Cigana u njihovim kućama. Žene kunu đavola u tebi. Muškarci veruju da gube jer je neko prokletstvo došlo sa tobom. Malo preteruju, srećnici, tražeći sreću u računu verovatnoće. Univerzum im je odredio da imaju najlepše devojke i najružnije žene.
Kockari će tražiti kocku sa manje poniženja i nalaziće je u igrama gde nema susreta “licem u lice”. Prognoze, rulet, slot mašine. Moje igre su “face to face” igre. Čak i bridž igram na “čitanje”
protivnika a ne na verovatnoće podele. Rizik maksimalnog poniženja.
Žene su me čupale napolje. Nisu ucenjivale razlazom. Nikada kocka nije bila razlog ostavljanja. Znale su da bacam svoje vreme, poznanstva, prijateljstva za koja nisam više imao vremena, ugled koji je bio upotrebljiv.
Kada taj krst navučeš na sebe, sedneš za kockarski sto i karte se dele, kuglica juri svoj krug ili su kocke bačene, ti počinješ da postojiš jednu jedinu svoju emociju. Ništa drugo ne postoji. Ni seks, ni ljubav, ni dete već čista emocija napetosti isčekivanja sudbine. Strah počinjanja se gasi. Sve prestaje početkom kocke.
Kockaru ne trebaš ništa reći. Ko nije, neće moći da prati priču. Kao da ne pripada čoveku. Isus je nosio naš krst? Ne, nosio je svoj. Pokazao nam se da bi mi shvatili da vučemo svoj teret, po svojoj Golgoti, koju životom zovemo, i da bi nam znavši to krst bio teži. Bol i patnja su samo upozorenja da postoji greška. Ako voliš i patiš neka je greška. Pa ili greši ili nemoj. Tvoja sloboda. Izaberi.
Nije drugi ili prvi ili bilo koji muškarac ženi ništa do krst. I muškarcu je tako ako se zadrži ili prođe dodirnuvši ženu. Ona je krst. Ne kamen Sizifov! Udatost
Pokušaj sobe. Cvetajeva puna dece sprema se Rilkeu. Susrećemo se, Maja i ja, u pejzažu zalaska sunca. Leđa
Batajnice.
Maja je udata. Ona je žena koja ide u krevet sa drugim tamo muškarcem i deli taj krevet sa njim. Brine o tom muškarcu i on o njoj. Brinu zajedno o svom detetu, prijateljima, roditeljima.
Između ostalog kako od njenog deteta ne napraviti siroče?
Eto neverovatno lošeg podatka za onog kome žena treba na duže od vremena na koje se ona može izmaći svom običnom danas.
Sa aspekta hrišćana ljubavnik je grešnik. Sa aspekta Adama i Eve dobar grešnik. Sa aspekta volje za životom greška volje. Ona je nedvosmisleno žena sa greškom.
Maja formira neki kompenzirajući odnos prema kćerki. Sve podređujući njoj. Dete to oseća i nekim sebičnim instinktom traži više od sve. Maja postaje roditeljski zavisnik. Kako će kćerka ako…?
Bez majke kćerke ne bi učile na kako treba i nastao bi haos?
Nema paralelnog a neprimećenog života. On može samo prikriveno da se egzistira ali u nekoj prepoznatljivoj formi se stalno pokazuje.
Tatjana se minimalno meša u živote kćerki. Za čas ih pošalje u pizdu materinu i uopšte ih, tada, ne voli manje. Ali pravilnije. Ako ne padnu biće slobodne jer ih gura od sebe.
I Tatjana i Maja vole dužinsko jutarnje spavanje. I ne budite ih. Jebeš erekciju.
Majin brak je posledica emocija koje su bile. Bile su a sada više nisu. Jesu ali su dosadne. Sada traju dugo kao nesreća. I ona to neće-hoće-neće.
Ja ću ulaziti u novi brak samo da bih ponovo živeo početne, euforične emocije. Znam da sledi njihov put u ledeno. Ali, možda nije nužno, majku mu jebem! Kočnica je suviše shematična.
Ima indicija da i kada su predbračna osećanja izvorno jaka ona su imala neka skrivena značenja koja i nisu tako skrivena. Samo hoćeš da ne vidiš ta značenja.
Ljudi zrelog doba ne mogu imati euforičnost emocije i nadanja mladih partnera. Nakupljeno je poprilično iskustava odnosa koji će obeležiti život nove porodične zajednice.
Majin muž će ostati krut sa stavom prividne sigurnosti cilja. Ona će, zbunjena nenadanim ograničenjima, praviti iskorake kojima će dovoditi u pitanje celovitost sopstvene ličnosti. Strah, zujanje i nerazumevanje sebe i onog što se dešava u njoj i sa njom biće rezultat stresne situacije stvorene htenjem i ne htenjem razilaženja.
U odnosu sa njom mogu biti samo njenom voljom i istom tom voljom u distanci. To su pravila igre koja joj je još bog Brahma dao.
Nije reč, misao i emocija ono što sprečava da čovek reši sebe već različitost verovanja. Izlazi li iz pravoslavlja pravoslavac u neko drugo mislim i osećam a da pritom ne izgubi vezu sa pravoslavnim kolektivnim identitetom? Ili su tu, u srpskom pravoslavlju, svi odgovori?
Preterivanja je sve manje a ne možemo sve više. Kako da dišemo kroz kapke? Kako ponovo nekog oduševiti sobom?
Brak U braku ljudi ne samo da vezu smatraju ozbiljnom već i sebe. Baš preteruju. Dželati ljubavi idu na specijalizaciju. Iz mentalnog stanja arogancije odoše u folirajuću nepretencioznost.
Kako je uopšte moguće izdržati nekog kroz bračne zvukove? Proširili su spisak misli koje ne treba misliti. Još ako je crkveni brak, crkva koja se specijalizirala da koristi ljudsku glupost, tada su spisak i opečatili. Potpuna priprema za evakuaciju u dosadu. Kamerman je odsutan. Nikome nije za poduku glup narod i kontrola besa.
Delimičan brak je i Majino i Dejanovo rešenje. Brak je porozni krst kojim čovek zaustavlja nezaustavljivo. Ponovno nadiranje bitnih emocija strasti nadilazi trajanje bračnog partnera. Brak, ključna obligacija vremena jednog prostora je prevaziđena. Dovoljno je prijaviti zajednicu dvoje paretnera policiji da vas, ukoliko dođe do nekih nerazumevanja, prepoznaju kao jedno.
Sve religije sveta muku muče sa institucijom braka. Lažu, ob-
manjuju, prete, kažnjavaju, zabranjuju ga, uteruju ga, ukidaju ga, leče ga.
Ali kada si krenuo brak moraš ostati u njemu do potrošenosti volja? Ubeđen si da se materijalizovana energija u obliku nekih materijalnih vrednosti razvodom uzalud rasipa? Obmana je to! Više se prosipa neslobodom.
Negovanje ljubavi je razumevanje polova. Trčati za novom ljubavlju je naporno. A možeš i da je ne stigneš. I kada je stigneš opet ispari. Šta ćeš? Moraš ponovo. Budi srećan što voliš.
Brak je dvostruka strast. Brak strasti sa strašću. Strasti se stišavaju. Usamljenost izranja. Razvod je razdvajanje dve usamljenosti sa nadom da će se strast ponovo desiti. “Nikada više”, kaže gavran Edgara Alana Poa. Da je jači u nadi ne bi bio gavran..
Brak duša bez igre strasti tela. Ima li taj brak nekog smisla? Racionalni smisao je nepotreban jer je duh jedan. Emocionalni smisao je apsurdan. Neko smirivanje? Smiriti strast? Dok joj ne dođe novo vreme? I apsurdno je realno.
Brak je porodica. Ali i iluzija odnosa. Život vanbračni udvoje je porodica. Deca iz jednog i drugog odnosa su van porodice. Ovi aksiomi traže pravna rešenja i etičku zasnovanost na drukčijim regulativima nego što su danas znani. Rešenjima do sada gušeni smo u osnovama svojih emocija nekim stidom, nekom lašnom čašću, nekom nerečenom rečju mišljenja lične javnosti.
Šta je sklad života? Ne znam. Ali svako zna kada taj sklad nije. Treba živeti u skladu. Zašto treba živeti u skladu? Ne znam. Ali znam da tako treba. Znam i da svi ostali znaju da tako treba. Treba živeti u skladu s kim? Znam. Ali ne znam reći. Dugo sam niko.
Brak dovodi dvoje u veoma blisko zračenje energije. Nakon izvesnog vremena krug dvoje je prezasićen energijom. Rađaju se smetnje. Prvo smetnje međusobne komunikacije. Ćuti se. Nije dovoljno. Dvoje se guše. Osećaju neobjašnjiv pritisak prostim prisustvom drugog.
Ljubav je čist kvalitet unutrašnjeg života čoveka. On ima svoju kvanitativnu pojavnost. Drhti se, temperatura tela oscilira bez oboljevanja, gubi se apetit… Unutrašnji život se može sakriti ali spoljna manifestacija ne može. Rajh je mislio da nije bitno šta čovek kaže, već kako to kaže. U načinu priče nema laži i prevare.
U braku se više ne drhti. Apetit je povećan do gušenja hranom. Pije se i gutaju se antidepresivi. Telo se deformiše od unutrašnje nesreće. Stari te. Zar ste za to rođeni? Da vaše telo ne može da vas podnese?
Žena, 'capo di capia', bivša, kaže mi da je na venčanju njenog sina bilo odlično. Rešila sam se još jednog iz svog stečenog prezimena. Na venčanju mi prilaze ljudi i čestitaju. Jedan od njih je bio i moj
bivši muž. Ljubimo se. Tek pola sata kasnije shvatim da je to moj bivši muž. Posle sam bila pijana. /On je došao pijan i otišao trezan./ Dobro je, kaže ona, da više ne prepoznajem ljude bez kojih nekada nisam mogla da se smislim.
Može se meriti zračenje elektrouređaja. Može se utvrditi blizina ili vreme gde se to zračenje pokazuje tolerantno nepovoljno. Černobilska nuklearna elektrana, u kojoj je eksplodirao reaktor, izazvala je opasna zračenja za sledećih petsto godina u Rusiji, Belorusiji i Ukrajini. Ta zračenja se konstatuju mernim instrumentima i povećanjem određenih bolesti ljudi. Ostala zračenja, koja se ne konstatuju, ne znači da ne postoje već da se ne mere.
Žene, kao i muškarci, imaju toplotu tela od 37 stepeni, zrače, i svojim telom lome druga zračenja i prirodno je da će bračni partneri biti pod najvećim uticajima baš tih energija. Prostorno su veoma bliski. Brakom su ugovoreni na maksimalnu blizinu. Vremenski su zajedno najduže i mora da dođe do poremećene pojedinačne energičnosti koja će rezultirati stresnim reakcijama na svakodnevni život.
Krize u braku, vremenski utvrdljive statističkom metodom, pokazuju neke pravilnosti. Ali šta sa tim? Šta treba da se zaštiti? Sklad individualnih energija da. Brak ne. Zašto? Jer je čovek bitan a ne njegove institucije. Vrlo, vrlo jednostavno.
U krajnjem slučaju ne upozoravam na melanholiju braka i propast Istoka. Baš me briga. Samo govorim dijagnozu.
Biblija poznaje otpuštanje žene iz braka a ne otpuštanje muškarca. Tatjana je mene otpustila a Maja to priprema svom
pilotu. »… Ako ko pusti svoju ženu, osim za kurvarstvo, i oženi se drugom čini preljubu; i koji uzme puštenicu čini preljubu… Nije se dobro oženiti?, pitaju učenici .. ne mogu svi primiti tih riječi do onih kojima je dano«. (Jevanđelje po Mateju, 19, 5 i dalje)
Zapad se drži Biblije i svojih principa profita. Brak i razvod su skupe neprofitabilne investicije. Autentična zapovest koju nam Mojsije prenosi ima više razumevanja za ljudske nestabilnosti. »Kad ko uzme ženu i oženi se njom, pa se dogodi da mu ona ne bude po volji što on nađe na njojzi štogod ružno, neka joj napiše knjigu raspusnu i da joj u ruke, pa neka je otpusti iz svoje kuće.« (Peta knj. Mojsijeva, 24, 1 i dalje)
Mojsije ili Isus? Isus reče: »Mojsije je vama dopustio po tvrđi vašeg srca puštati svoje žene; a ispočetka nije bilo tako.« (Ibidem, 19, 8)
Obojica se slažu da mene Tatjana nije mogla otpustiti.
Majine pripreme se ne važe. Sveto pismo govori tako. Nije za šalu. Ali ne vredi. Žene kad krenu moraš prepravljati »pismo« pa makar bilo i sveto.
Šteta što me pilot psuje. Mogli smo nas dvojica napisati »Najnoviji zavet«. Doduše ne bi ga niko čitao. Nema veze. Njih dve bi, možda. Da nas lepše smeju. Neka. Tako i treba. Bog lepo reče nema ljubavi a mi hoćemo! Eto nam i posledice!
Menjam Boga. Čim nije na mojoj strani nije s njim nešto u redu. 'Elda, Majo? Moram te to pitati. Ti vidiš. Ja sam slep! Tek neznatni eksploatator okoliša. Tvorac ne želi da bude autoritet. Nemoćni traže autoritet. To slabima pogoršava pristup skoro svemu čemu se može slobodno pristupiti. Da nema trivijalnosti u životu ljudi ne bi videli smisao postojanja. Rešavati svakog dana sitnice i sutra ispočetka stvara utisak da veliko ne stižeš a ne da ga nema.
Jednostavni ljudi kao i jednostavni život me usporavaju. Vurus me skreće na gubljenje vremena. Neizrasli duh treba izbegavati kao virus. On ne može da pokrene bitno svog trenutka postojanja. Misao se rađa iz misli. Sopstvene ili tuđe. Nemisao je neizvor.
Nisam zanimljiv za akciju jer nisam dosledan. Menjam stavove kao i raspoloženja. Mogu biti od koristi onom kome pričam. Ako me čuje i ako se ne pogubi za to vreme sa mnom.
Penis - Vaginini dijalozi Brak je ugovor o obaveznosti penetracije. Zadovoljstvo nasilništva. Aura ljubavi u ovom prostoru je veoma tanka. Ima privid nedodirljivosti izvana.
Penetracija. Ulazak osetljivim penisom u vaginu. Pravi razliku prostora taj organ koji nazivamo on. Svako porađanje on broji. I preboljena oboljena. I kiretaže. Eva Ras će napisati u Sa Evom u raj da je Bog u penisu napravio najlepšu svoju
maštu. Bivšoj lepoj ženi treba verovati.
Zbog vagininog ulaza muškarci zlostavljaju svoje žene. Bes zbog seksualne zavisnosti od žene? Bes zbog moći žene da mu uskrate seks? Bes zbog potencijalne činjenice da žena seksualno zadovoljstvo pruži drugom muškarcu kao znak njenog jačeg doživljaja drugog? Svakako se muškarac muči kad hoće da se muči. Ali nije stalni mazohista. Seksualnim samozadovoljenjem se potvrđuje nemoć da se pruži zadovoljstvo drugom i nezavisnost drugog od tvoje moći. Seksualna moć tako prestaje da bude bitan aspekt prenosnog individualizma.
Otsečeni klitoris, dosetka muslimanskih grupa, ukinuo je zadovoljstvo ženi. Muškarac je zaštićen od prevare jer ona ne ide sa drugim zbog zadovoljstva koje joj on sam ne pruža dovoljno ili uopšte. Žena zadovoljstvo više ne može naći ni kod drugog. Ne može ga više dati ni sebi. Organ te komunikacije je amputiran. Ponovo ukidamo Boga.
Klitoris je organ doživljavanja muškarca na način penetracije. Bez klitorisa menja se duh žene. Penetracija je tada fizičko povređivanje a ne posebna radost življenja muškarca.
Bez kategorija mišljenja nema znanja stvarnosti reči. Umetnosti se ne vezuju za te kategorije. I ovaj tekst želi pomoću reči da se skloni od reči a da ostane trag koji može da oživi postojanje čiji je trag. Osećajna razumnost ili razumnost osećanja.
Brak je imovinski sporazum u koji se ne zna upisati stvar srca. Ostalo je sporazumljeno. Ljubomora se javi kada se javi konkurencija. Konkurencija je upozorenje da lepota postoji čim interes drugih postoji. U životu i bezgrešna ljubav ima grešku. Ima li većeg nedostatka od bračne moralnosti? A ipak “.. bolje je ženiti se negoli upaljivati se.” (Prva Pavlova poslanica korinćanima, 7, 9) Profesija Makro
Možemo li prostitutku da stavimo na mesto onog što jeste. Tenzija je, njenim postupanjem, neka otklonjena. Ne stvarajmo njoj to što je sklonila. Uljudimo njen rad, priča on. Javna kuća je probno sastajalište prijatelja vatre pakla.
Poruka mušteriji koja kasni: “Nela je već dva sata nevina. Znaš koliko ona voli da bude nevina. Nemoj posle da bude ‘ nisam znao’!”
Napadneš li psovkom nekog na ulici, krčmi, drumu, ti si u pravu ili nisi. Učiniš li to u nečijem domu, pred decom ili roditeljima tada nisi to i kada jesi i kada nisi. Diraš nešto vrednije od tvog prava. Diraš vrednosti koje se nijednom formom postojanja ne mogu potirati. Te vrednosti nije pisao ni Bog ni čovek. Dmitrij Karamazov ih je pravio, kršio i izvinjavao. U javnoj kući sva pravila je pisao čovek.. On tu po svojim
pravilima živi izgubljenost. Svoj rajni pakao. Javna kuća je pozorište antipozorišta. Čistačica je nesumnjivo sumnjiva.
36. godina. Razveden. Otac dva sina. Zbog mlađe se razveo. Žena sa brigom oko njegovih sinova ostaje kod kuće. On u drugoj ulici otvara noćni bar sa pratećim prostitutkama. Gospođica 03, Biblijska definicija kurve je definiše. Mlada lepa devojka, cezarovih karakteristika vođe, svo detinjstvo bez roditelja graditelja Nemačke. U trajanju veze sa njim traži pravo da održava prijateljsku vezu sa bivšim mladićima. Njih je manje nego što drugi misle. Ona nije našla svog muškarca.
Gospođica će ga otpustiti. Ona se sada intimno druži sa njegovim prijateljem. San joj je da ima svoju kafanu sa živom muzikom kafana Ibarske magistrale. I ono što ide uz te kafane. Jedna noć. Jedan život. Sutra priča za nova lažna sećanja.
Makro traži u ženi ličnu boginju? Laže. Sve liči da će naći neku Magdalenu koju sv. Petar tvrdi. Nju i ište. Kada se javi strah da ćeš ženu izgubiti sve učiniš da je izgubiš. Više nećeš saznati ko je.
“Kurva me razvela i ode”, kaže. “Bez ičega sam. Počinjem peške novi početak. Tvorac me gurnuo u rad da živim od vagine ovih žena. Sedimo nas nekoliko i čekamo da podelimo polovinu njene zarade. To nam je posao: sedimo svoj život.”
“Gospođica 03, nastavlja on, sada prijateljeva devojka, mnogo bi zaradila da je uvučem u prostituciju. Zna i voli da se fizički daje.” Javna žena. /Koliko je misao šira od pisane reči shvata samo onaj koji sedi pored propovednika i može da dobije nove reči ako ih traži./
Dva sata posle podne. Prostor sale bara. Sve pričamo šapatom da neku od devojaka ne probudimo. “Možda si i ušao u ovaj posao, podsvesno, da joj kažeš da te je ona inspirisala, nečim svojim, na ovaj posao”, kažem. “Ne verujem. Volim je. I dalje. Mnogo.”. Jedva čujem šapat. Otvorio sam ga svojim ispovestima. Ima poverenja. A nije mu više ni stalo.
Kako dešifrovati dno ako nečija životna namera počinje sa kafanom i pesmama sa Ibarske magistrale? Ibarska magistrala i ‘Plavi most’ jeste srpsko dno života? Gospođica 03 je mnogo besa upila a ima moć da pati drugog. Sebe će razuveriti.
Paralelna devojka makroa je iz Obrenovca. Slobodni su u paraleli. Ona je krupije. Kockarska radnica elektronskog ruleta. Prelepa, svoja, zeleno mlada, roditelje pušta da o njoj maštaju na njihov način. Makro razmišlja o pravljenju kuće sa njom. Ispod bara da se otvori neko kockanje. ‘Ona će da radi kocku!’ Koju ženu ispričati i naslutiti volju Tvorca? Kako sastaviti
priče ako daje delove svoje namere? Tišina je njegov prostor. Tajna je sebi, taj veličanstveni splet energija, više nego nama. Mi možemo pogrešno znati. Tvorac može pogrešno napraviti / ”… i vidje Bog da je dobro”, Knj. pr. Mojsijeva, 1,10/, ali pogrešno ne može znati. Definitivno ne može da nas se reši. Konačno nas ne može uništiti. Definitivno se moramo samoupotrebiti. Konačno beskonačno ne može pojmiti. Majci božjoj nacrtaše umetnici tužan pogled. I ona je nezadovoljna. Žena je. Htela je da rodi devojčicu. Bilo bi zanimljivije. Bog nema maštu a pamet mu ne treba. Jedino pamti. Evu nije zaboravio. Tvorac je čudan stvaralac.
Lični bog i kolektivni bog nije kontradikcija. Filosofirajući odnos prema bogu ne smeta bogu već vođama raznih bogomolja. Nevolja traži bogomolju a ne novu nevolju. Ne da bi čula u njoj elokventnog tumača već boga kojeg je pojedinac uneo sa sobom u nju. Pojedinac dobije glas halucinacije. Kolektiv ređe. Pokoran crkvi i pokoran bogu su dva pojma. Mnogo dva pojma. Propovedajte, kaže apostol Pavle, odmah posle što volite. Vaginu ne spominje. Nije imao vremena za varijacije. Odakle muškarcima ideja da je vagina crkva? To im ni važne žene nisu rekle. Eva nije znala a ona što je htela devojčicu nije smela. Ona što je rodila devojčicu nije stigla.
Da li je prostitutka zabranjena žena? Kao i udata? Kao i Ciganka? Ima li ih još zabranjenih?
Kockar i bludnica su blizanci. Bludniče i naplaćuju svoj blud oboje. U ovom trenutku ponovo sam pod istim krovom sa bludnicom.
Treba ogoliti svest precizirajući značenja pojmova bludnica, prostitutka, kurva. I glagole od tih imenica. Bludničiti, prostituisati se i kurvati se. Udata žena je kurva određene situacije a prostitutka nije? Sveto pismo tako beleži?
Muž Maji prilazi kao ženi sa potencijom na grešku. I to sa etičkom osuđujućom konotacijom. Mada je kurva vrednosno neutralno stanje. Žena koja seksualna zadovoljstva traži mimo stalnog partnera. Čak ne mora biti ni bitno promiskuitetna. Maja neće to podneti i indiferentnost i averzija će se u njoj prelomiti u mržnju.
Sa svojim sopstvenim tumačenjima moram pažljivo jer Maja odskače kao žarom da je dotakneš na najmanju optužujuću činjenicu. Kao suza čistog morala koji nosi u sebi tuče po mojim promenljivim razumevanjima. Voli muškarce i dok joj je muž muž nema drugog muškarca pa makar nemala ni muža.
Duhovna veza naša, uz sve dodire dvoje usamljenih u nekoj gomili, ima ovu tačku spoticanja. Volim je i reći ću joj moju istinu kada me bude toliko volela da me čuje i shvati da dirajući je kidam sebe.
Svest ljudi funkcioniše tako da stvarnost opažamo kroz forme našeg duha. Reči su jedna takva forma. Reč je naš znak stvarnosti a ne sama stvarnost. Naše ja, naša najveća dogma, sa kojom mislimo da smo u direktnom dodiru je oblik
pozajmljen od spoljašnjeg svet kao refleksija na formu koju smo dali tom svetu. A priori saznajemo svet misleći da je kategorija razumevanja odnosa zasnovana a posteriori. Moram da iskomplikujem da proverim jednostavno. Javne kuće. Zabavišta za odrasle. Slažem se sa Shakespeareom. I kad bolest navučeš sa svetakvim navlačenjem popunjeno ti je vreme. Lečiš se.
14. 05. 2006. godina. Mira. 33. godine. Negovana lepota. Deset godina rada. Sin osam godina. Mlade i narkomane izbegava. Po svojoj definiciji ona je ‘noćna dama’. Da li je njena emocionalna slika na dlanu data suština žene? Opasna i kada se uvija. Bilo ih je, kaže, jedan veći voz. Dva ista muškarca ne postoje. Ni po čemu. Ne bih bila vernija, u porodici koju bih ja sebi napravila, nego žena koja nije prošla moj put. Spoljno telesno zaboravljam. Volim seks. Kad se u duši rodi ljubav volim. Udatost me ne bi prečila. Kao što mi sada oženjenost ne smeta.Voleti je isuviše lepo. Dete je svoja posebnost. Ima svoj dah, svoj pokret, svoj pravac. Neka drugi njegove probleme zbrinjavaju. Ja nisam kurva. Nikog ne varam, kaže.
Muškarca se u krevetu upotrebljava. Ne upotrebljavaju oni nas već mi njih. Oni nam plaćaju da ih upotrebimo. Drugačije se upotrebljava muškarac koji leži na tebi, bez odeće, i koji ima 65 godina a drugačije onaj koji ima dvadeset. Mlad žuri i moraš ga kočiti. Juri dete! Nokte mu moraš zabosti u leđa ne da ga obeležiš već da ga usporiš. Ode on.
Njemu treba ćutanje i samo ubrzanim disanjem i neartikulisanim krikom ga podsećaš da nije sam. Priča mu ne treba. Stariji treba veliku pažnju da se po tebi kreće. Čeka reč i nežni dodir. Zna da si tu, da je u tebi. Upija tvoju toplotu kretanjem ispod tačke mirovanja. Pratiš njegov pokret. Ne divljaš. Krećeš se neprimetno dajući mu sebe. Mladog uzimaš skroz. Kada izlaze iz kreveta mlađi mora da pada. Obesnažiš ga. Ne sme da ode sa snagom.. Stariji treba da izlazi sa novom snagom. Uspravan. Doći će ponovo po volju za život. Mladog pustiš da volju skuplja negde napolju. Alkohol je dobar. Ovi udrogirani nisu za upotrebu. Plašljivce udrogirane ne puštam ako na vreme primetim i ako mogu da odlučim.
Kurve su udate žene koje se kurvaju. Udate ako se prostituišu, ako naplaćuju svoj seks za keš, tada su i jedno i drugo. Seks za bundu je kurvanje. Od bunde se ne živi. Pokloni se ne prodaju. Ako se poklon proda tada je to kurvanje, jednostavno rečeno, bilo prostituisanje. Nema Mira primedbe na ovu biblijsku terminologiju.
Makro, menadžer /kako on sebe poslovno tituliše/ kaže da prostitutka dok se drži šipke podijuma bara razmišlja o seksu. Ovisnica je od seksa. Ponudi joj novac da neko vreme ne radi. Neće verovati u ponudu, a ako poveruje ona će rađe raditi za manju cifru para nego što joj je nuđeno da apstinira. Ili će imati dečka koga neizmerno voli. To isto je Blez Paskal konstatovao, mnogo pre njega, samo za kockare.
Prostitutka je raskrinkala ljubav? Svakog muškarca može da navede na sebe. Kada voli ubeđuje sebe svom snagom moći samoubeđivanja da voli i gubi se u alkoholu dajući svoje dragoceno vreme mladosti ne mogavši uzeti ništa više od onog što može dobiti kad hoće. Besplatan seks za nju je ljubav. Ne. Greška. To je nesporazum. To je samo seksualno čašćavanje.
Ljubav traži ličnost koja se ne pogubi u partneru. Moram voleti sebe pomoću žene. Pomoću prostitutke mogu sebe samo da mrzim. Ona i kockar su ipak samo ljušture ljudskog bića jedne dimenzije. Legalizovana prostitucija ozbiljno ugrožava nelegalizovana varanja bračnih pravila. Treba očekivati veliko povećanje javnog suprotstavljanja, ženske populacije, legalnom prostituisanju. Seks kao samostalan čin je privatna stvar igrača. Uzbudljivo je ružan.
Seks kao ponuda mora da bude na tržištu, kaže kapitalizam i njegovi preci.
Prostitucija prolongira život braka u večno? Verovatno. Sakati ljubav? Ko govori o ljubavi?
Posveti prostitutku Isus Nazarećanin rođen u Vitlajemu. »Ko nije grešan neka baci kamen na nju«, reče. Muški deo stada ne baci kamen na ženu jer su bili sa njom ili želeli da budu. Niko ga ne baci. On joj oprosti greh sa napomenom da više ne greši. Moraće ponovo da prašta.
Kada se Biblija isčitava koncentrisano prepoznaju se vred-
nosti sa kojima si kad-tad ponižen. Neki splet energija nas povlači da učestvujemo u porazu života a drugi u njegovom veličanju.
Sloboda je karakteristika Tvorca koju čovek egzistira unutar spleta energija koje se prepliću u vreme njegovog postojanja. To je taj sklad i nesklad kojeg već par puta problematizujem. Možda. Nesigurno biće ništa sigurno ne može da tvrdi. Kartaginu treba razoriti!
I sve to nema veze ni sa zanimanjem bogom, ni sa zanimanjem sotonom, ni sa Mojsijem, ni sa Budom, ni sa Konfučijem ili Lao ce-om, ni sa Zaratustrom ili Muhamedom, ni sa tim da li je Adam pre Avrama ili je Adam posle Avrama, ni sa izabranim narodom.
Crkva prva mora legalizovati žensku prostituciju. Ljubav je za njih predestinirana za boga i crkvu. Legalizacija Lepotica dana i Lepotica noći nije u neskladu sa crkvenim viđenjem korišćenja tela. Ima i ritualnih posvećenja te vrste unutar nekih sekta hrišćanske provenijencije.
Kapitalizam je protivurečan ali nalazi rešenja za svoje apsurdne nelogičnosti. Institucija rešava sebe. Bez srdžbe. Kapitalizam je srpsko prokletstvo kao što je matematika prokletstvo Cigana. Učiti nas kapitalizmu je isto što i učiti Cigane matematici. Neke druge poljane su naše. Oni da pevaju i sviraju balalajke a mi da lomimo čaše.
Prostitucija kao stvar slobodne volje a ne kao kao ekonomska nužnost opstanka nije predmet prava. To je stil života. Etika. Kojim razlogom se filosofija života može pravno ospo-
ravati?
Prostitucija kao rešavanje ekonomskih uslova života pojedinca je stvar legalizacije. Mnogi brakovi su takvi i legalizovani su. Vanbračne veze su legalizovane. Zašto ne bi legalizovane bile te iste veze na sat?
Žena prostitutka nije problem. Ni njen menadžer. Problem su destruktivne osobe kojima je ta žena prostitucijom šire dostupna. Morbidni seks mogao bi biti, tom profesijom, beležen kao i porodično nasilje. Novcu je kapitalizam dao oreol najviše moralne vrednosti. Novac je da se porizvede novi novac. Prostituisanje je biznis žene. Korisnik tog biznisa mora biti izvan jer koristiti novac radi zadovoljstva je ignorisanje najviše moralne vrednosti novca i sistema utemeljenog na njemu.
Kapitalističke države nemaju problem sa legalizacijom prostituisanja ali imaju problem sa legalizacijom korisnika. Najrađe bi organizovali holandski seks i droga turizam. Las Vegas je bolja holandska varijanta. Kocka i seks-turizam građana sveta i Amerike funkcionišu a sačuvana je moralna vrednost novca.
Vanbračne veze čuvaju brak koji je temelj kapitala. Razvod je sitnjenje kapitala. Sitnjenje kapitala je ukidanje njegove moći. Moć države je u moći novčanog kapitala. Neće se država dovesti u taj očaj. Za sada.
Kupiš ono što ti treba. Porodica je zaštićena, novac odbran-
jen a nagon sklonjen. A ujutro opet radiš, Hans.
/Iiii koliko su Srbi daleko i od rada i od kapitalizma. Cigani su barem počeli da rade./
Državna legalizacija treba da počne od legalizacije muške »strejt« prostitucije. Čim mušku prostitutku legalizuješ ženska prostitucija je dobila svoj pravni ritualni hod. Plaćanje novcem nije komplikovano. Tržište i njeno određenje vrednosti i platiš. Plaćanje upotrebe nekog svojim vremenom je komplikovano. Zato postoji ljubav i zato je brak preskup i bagatelan.
Ako se ne razumemo ne krivite reči! Reči smo udaljili od unutrašnjeg života potiskujući ga u bezvrednost čak i kada vodimo dijalog sami sa sobom.
Da žena kupi muškarca prvo muškarcu moraš poništiti ponos. Njegovu važnost sebe u sebi, sujetu i taštinu. Sujeta je muškarcu fizički organ psihe pa će to ići malo duže. Prve generacije će se dovijati.
Žene retko kupe muškarca radi seksa. Češće da bi ga ponizile u njegovo hodanje erekcije. I kada mu kažu »Muž mi je kreten i ima malu kitu« one zezaju ovog što ima javni penis.
Najčuvenija obrazovana muška prostitutka je bio Bajron. Ledi Kerolajn Lem, udata žena koja je poludela nakon skandalozne veze sa pesnikom, opisala ga je kao ludog, rđavog i opasnog prijatelja.
U barovima sa muškim striptizom žene demonstriraju poseban vid zabave bez da su seksualno uznemirene. Uznemirene su svojom igrom. Zabava u svrhu uklanjanja dnevnog stresa. Ova zabava nema nusposledice antidepresivne hemije. Prostituciju treba ponovo pogledati kako je ona bila u ljudi kada su jednostavno živeli. Imala je ritualni karakter.
Pokušajte prostituki da ponudite da svoj plaćeni boravak sa vama produži za sat vremena. Naravno uz novčanu nadoknadu. Umesto seksa zamolite je za nešto što ne spada u ritual podavanja. Da opere hodnik, na primer… Šta mislite da li će pristati? Niste ni znali da podrazumevajući posao vaše žene toliko ponižava. Ili ste znali? I kada nije bilo pesnika da umagle ženu, muškarca i njih zajedno, nije se baš tako različito vrednovalo isto.
Pesnicima izmaglica treba da bolje pate. Kada svetsku muku muče neuzvraćenom ljubavlju tada se mnogo muče i lepo pišu. Zabavljaju dušu.
Velike su oni neznalice. Prepisuju svoje neznanje zbunjujućom kombinacijom slova. Da nam bude jasnije ono čega putnici Nojeve barke nisu hteli da se sete. Kockara i bludnicu su poneli.
Kada se pozivam na hrišćanstvo ni sam ne znam da li tako mislim ili je sve sarkazam. /Ali ako su nas vanzemaljci posetili, upotrebili, proizveli i nas i život, strpali genetiku u
brod, odlazeći izazvali potop, brod se ponovo prizemnio i sve to skupa ukida Boga? Ne! Samo treba novo čitanje./
Maja i Dejan Brzo je shvatila da Dejanova ljubav, kao i bilo koja muška ljubav, nije nužno dobra za zdravlje žene. Brat i sestra Maja više nije jaka žena. Više nema brata.
Smrt Majinog brata je njena vrh tragedija. Muškarac koji ima sestru pravilnije vidi ženu od onog koji je nema. Žena koja ima brata manje primećuje muško muškarca nego ona koja ga nema. Ako u unutrašnjem svetu postoji anima, a postoji, tada je u spoljašnjem, realnom svetu to sestra.
Nekada sam ja bio pametniji od moje sestre pa je ona pitala mene. Sada ona sve zna a ja sve manje.
Moja sestra inžinjerka je davno otišla sa mužem, sinom i kćerkom u Australiju. Opšte obrazovanje inžinjera je zaboravljena gimnazija. Ceo dan su bili na faksu a posle na poslu. To što srpski jezik nedostatak idioma rešava sa akcentima to inžinjere ne brine.
Tekst “Zujanje”je sirovi rukopis visoke intimnosti poslat isključivo tebi, upozoravam sestru. Na žensko mišljenje ako si još uvek u toj relaciji. “Zujanje” koje se sastoji iz čistih poruka moja sestra je nazvala “pisanije”.
Bol je kada te nešto boli. Kakva je ljubav bol kada je možeš otkloniti valijumom, pivom i uličnom ženom? Kada na nju možeš dići ruku? Kada od nje možeš dići ruke? Dva inžinjera se vešto otaljavaju i svoju ljubav usmeriše na svoju decu, pa na dete svog sina i tako u tom matematički upućenom pravcu dok mogu.
Pokusacu u tekstu “Zujanje” da kazem da su zene jasne namene univerzuma /cuvanje ljudskog roda/. Muskarci nejasne namene /tek slutim varijantu/. Sestra će uzeti digitron i izračunati da nije tako. Ne znam zašto je i pitam, mislim. Zna ona. Imam mnogo vremena, kaže. “Majku ti, božju, imperijalističku”, što bi rekao moj, od nas, posmrtno osporavani predsednik.
Posvađaš se sa ženom, mislim ja sam svoje i dalje, i odeš. Vratiš se noću u svoj krevet i ona je tu. To je biti oženjen. Šta sada? Odeš, vratiš se i nema nikoga.
Događaj sa Majom je samo povod za misao koju ti šaljem na sestrinsku proveru. I Maja bi tako. Kažeš pisanije? Kažeš onako sestrinski, strinski, starinski!
Zasto lepa devojka ulazi u vezu sa ozenjenim? Zato sto brak ne ceni? Brak ne ceni jer je gledala brak svojih roditelja? Ili instiktivno zna da se sve to mora preoblikovati. Ne zna kako pa se, onako zelena, samo igra svojim sopstvenim zadovoljstvima u rizičnim situacijama. Sto i nije mnogo skupo ako musko pristane na nametnuta ženska pravila.
Znam da su te ljubavi veoma šarena osećanja. I verovatno da je ljubav samo veza tela gde se duh u pripremi igre igra a po realizaciji sklanja. Dok telo ne ogladni za ponovo.
Kod muških ljubavnika zajebano je kada on kaže: "Neću da me varaš sa svojim mužem." E sada je to za žensku pamet nejasno i počinje pakao iz koga ona (u tekstu Maja) ne zna kako da izađe. Sem da se primiri i uzda u moju u muževljevu pamet. Telo je ostarilo pa nema raniju povratnu moć na sopstveni duh da može da ga pusti da igra ovakve Majine mudrolije.
Ima još. Nikada ne razmišljam o ženama kroz neke menstrulne situacije a o običnim bolestima, ciste ovde onde, jajnici i njihove upale, spuštene materice, da ne govorim. Utiče li sve to drastično? Žene vrate emociju poremećene poremećenošću tela a muške emocije izdvojeno pamte pa grubo greše. Um voli greške emocija i samo ih posmatra ili se meša da stvar pogorša.
Sam nisam bolestan da imam nekakve bolove pa ne razumem druge koji ih imaju i pomerenost emocija tim bolovima.
Sheme su sheme. Nisu resenja. Edipov kompleks je pitanje a ne odgovor.
Ideju starih kultura bi valjalo već jednom shvatiti a ne da svaka generacija trci po istim krugovima.
Kako Azerbejdžanci tamo. Unuk ti je nekog sličnog roda ili hiljadu godina mlađe rase? Imaš unuka. Sin ti nije oženjen. Pojasni mi malo tu jednostavnost odnošenja.
Ono od pre zaboravljam nasigurno. Osama je tada bila nepoznanica. Ona je danas nenadani susret. Ali ne idem unazad. Nisam vežbao.
Mada je vredno pomena da na Korčuli ima neko dete nepoznatog oca a rođeno godine kada i Maja. Znao sam mamu i njene na kratko. Mamu dovoljno dugo da napravimo “greška” dete. Dete čiste strasti pa greška?
Njeni poslednji preci, ortodoksni katolici, kod kojih smo u Kaštela, ona i ja, otišli, nisu hteli da čuju za pravoslavnog mene. Od tada mi je pristup u Šibenik pa prema dole bio zabranjen. Ona ode na Korčulu napustivši studije a ja u Zadar nazad na studije. Šta je bilo sa njima nemam pojma. Neka katolički bog to misli i moj univerzum. Oni su naši menadžeri. Čim me drže nešto je tu ispravno. Ili je sve ovo što mi se dešava njihov cinizam koji ne znam da tumačim.
I nije, sestrice, pisana reč trag Dejana vec trag ideje. Nemam sa kim suprotnim pa lupam pretpostavke.
Maja je kvalitet iznenadni ali je mnogo slaba a nemam prilaz. Ako bih joj sada negde javno prišao ona bi pala u infarkt. Jebi ga.
To je situacija kada se već iskonski vraćam kocki i tada, a
opet, sam jači od Konfučija.
Protiv kocke su svi. Tu nas je Biblija ujedinila. Čak i kockari. Pogotovu oni. Oni su ti koji ne mogu sebe da kontrolišu. Protiv su kontrolisanja sebe od žena, drugih, Boga pa i od sebe. Kada je reč o ljubavi opet nas je Biblija ujedinila. Eva nije živela na Orvelovoj farmi pa da zmije govore. Ni nema ih. Zmija je njena druga osećajnost. Odbranbeno pritajena u podsvesnom i nesvesnom žene.
Budi mudar kao zmija i bezazlen kao golub! Koja je žena ovo izmislila? Čim čuješ da kockam bridž, ili neku drugu kocku, ili ja napuštam neku ženu ili ona mene. Ili je ona lagala mene ili ja nju. Više je to svejedno. Neslaganje istina emocija.
Sunce jutros kasni. Gledam kroz kapke. Vidim mnogo nazad. Vidim da Maja nije spremna za mene ma koliko ću se truditi. Dejan
Bolji se ne može biti. Ni gori. Voleti a zadržati kontrolu nad svojim životom. Teško je odrediti šta je to, čak. Kontradikcija je kontekst koji razumem.
Možeš da se sakriješ, ne pokažeš ili pokažeš u falširanom liku prema potrebi trenutka. Ništa se ne može naučiti. Sve je već tu. U podsvesti. Samo treba pronaći bajalicu da se znanje oslobodi. Boca “duha iz boce” je naša glava. Na svu sreću.
Ubeđenja su teška za istinu misli i emocije koje ih prate ili su slobodne od njih. Mahnitost nema tup pogled prostog.
Pišem i zapisujem svoj unutrašnji svet. Ono spolja je spolja a ono unutra je unutra. Nije to nešto što imam a drugi nemaju. Unutrašnji duhovni svet ljudi je isti. Spoljašnji, materijalizovani, energetski, zgusnuto vidljiv je, takođe, za sve ljude isti.
Skupna tačka traži kodove u amorfnom energetskom naboju duha i kaže mi šta da pišem. Rečena reč je matrijalizovana energija duha. Napisana reč je isto to samo načinjena drugačijim skupljanjem energija. Ja sam ne znam šta će od tog ispasti a još manje kako će to neko čitati. Emocije će napraviti nijansne razlike i učiniti svesnost uzročno-svrhovitim čudom a san demonskim područjem slučajnih kombinacija energija nemerljivih brzina.
Rodi te majka, dobiješ ime. Neko ga već smisli. Drugom sinu majka ga daje. Prvom otac. Slabo su me vodili. Nisu imali vremena, neuki, od velikog posla za druge.
Tako je to u Vojvodini gde je i nebo visoko.
Dejana je igrama kartama podučio njegov ujak. On sada treba da doreče, svojim životom, svoga ujaka. Psihoterapeut, onima poremećenog impulsa, obično kaže da treba oca doreći. Kod Dejana je u pitanju ujak. Otac mu nije mogao da smisli kartanja. Bolje da je odlučio da bude slikar i da doreče ko zna kog u krivudavoj liniji svojih.
Srbi su inače tako neujednačeni po formi kao da su nas neki različiti pravili. Naše pra-pra-pra bake izgleda kao da su primoravali na seks nepoznati konjanici lutalice, ratnici, prolaznici. Ili već koji. Usput im je to bilo. Žene, slabije, šta će, brže bolje su pristajale da se ne diže vika ni oko čega. Nije se tada znalo za ovo danas oralno, analno. Već samo za pravo. Bolesti nije bilo i događaj nije bilo vredno ni pominjati. Neće im muževi verovati a neće im verovati da se ljudi ne jede.
Putem je valjalo ići, ponekad, sa namernom namerom da se desi neki konjanik. Posebno je takav slučaj bio ako bi se trebalo u braku po nekim zakonima verovatnoće ostati u drugom stanju a nije se ostajalo. Gde ćeš od srama biti udata za jalovog čoveka. Zato nas ima crnih, plavih i crvenokosih. Kosookih kao da su Mongoli navraćali a ne samo Turci, Rimljani i ostali. Svi nas praviše zato i jesmo različiti sem ako nisi muško i ako si na mamu.
Žensko je nekako ujednačeno. One su zadržale konstantu tih naših starih seoskih dama. Muškarci su za davnu navedenu upotrebu. Žene su da slušaju i ne čuju. Da čine ono što im je oduvek valjalo činiti. Da brinu o deci i svom domu a da se muževi sekiraju što manje.
Ima nas i karaktera raznih. Pizde, kurčeviti. Samo nas nema od principa. Trpimo ko papir kada pišeš po njemu ili što su trpele te davne bake. Jedino ako je princip da vetru okrećeš leđa i kada ti nije u pravcu.
Moja majka reče ocu da me prijavi u knjigu rođenih pod imenom Denimir a otac zaboravio šta mu žena reče pa prijavi Dejan. Prezime uzimaš očevo. “Srednje slovo” opet očevo. Sve su to, vrlo uslovni, podaci za identifikaciju Srba. Nadimak je poseban identifikacioni kod. To je tvoja individualna specifičnost kojom te obeležavaju oni koji će tvoj život živeti sa tobom. Nemaš nadimak nemaš posebnost kojom se razlikuješ od sebe. Svet podzemlja posebno gradi ovakve oznake. U podzemlju, gde sam se znao kretati svojom kockarskom osobenošću, nisu mi znali imena. Samo nadimak: Profesor. Dešavalo se da se slučajno mimoiđem sa racijom pa kada je policija pokušavala da konstatuje prisutne /slučaj falsifikovanih novčanica na Novom Beogradu/ ni pod dobrim batinama niko nije “pevao” moje ime i prezime. Nisu ga znali, junaci.
Sve žene sa kojima sam bio su me volele. Nekako u istoj dužini. Sve žene sa kojima sam bio su prestajale da me vole. Neke sa usmeravanjem svojih emocija “ne može to tako”. Da li sam nerazumljiv čovek ili loš? Teško mi da osporim da to nije isto.
Neko manje neko više pokazuje da ne može bez žene. Ja priznajem konstantnu nemoć. Biti veran je nemoćna nevernost.
I kajem se što sam sam. Zar si takve konstitucije da niko
neće sa tobom da deli svoj život i da mu trebaš?
Usamljeni muškarac ima veću potrebu od usamljene žene da se guši zbog nemanja partnera kojim će projektovati sebe. Žene imaju prijateljice i dosta, na sebe, skrenutih interesovanja. Brinuti svoj izgled traži vreme.
Znam da su ova emocionalna izražavanja široka. Šta misliš da ja mislim? Hoćeš li mi reći, brate Jovane? Nisam pred panikom ali neki raspad preti. Najgore je što o nekim stvarima prvi put mislim a o nekim drugačije nego ranije. Kao da gubim ono što sam mislio da sam ja.
Nekada, kada smo u onoj tuzlanskoj periferiji delili sobičak spremajući se da budemo učitelji, nije bilo vidljivo da ćemo na ovaj način, tako različit, nas dvojica pojednostaviti svoje živote.
Mislili smo ono što kažemo. Sa odrastanjem odrastaju i istine. Vodiš računa o efektu istine i ona negde nestaje. Sada kada mi je potrebno da znam kako me razumevaju, da shvatim pojedinačnu reakciju drugih to ne kreće tim jednostavnim stazama. Sve ide u nekim alternativama alternativa koje imaju svoje alternative i odeš u pizdu materinu marginalnog sveta.
Pripadam sporednoj državi i drugorazrednom narodu. Kad kažeš ja sam Kinez iza tebe stoji moć jednog ogromnog naroda i osećaš se potentno u svom važnom ili nevažnom životu. Nedostaje mi psihološka stabilnost mogućeg značenja onog što mislim. Nesiguran sam. Kako da posebno mislim?
Spotičem se na Majine igre osvajanja. Momenat samoće, slučaj, blesavost trenutka, uznemirenost vasione? Grebi ga upao sam u ozon. Znam teške varijante bubnjanja emocija. A ovo je nedoumica. Vezivanje za nekog koga se ne isplati voleti? Ona ne može a da ne igra nežnosti. U igri postoje pravila ali ova će biti skroz pisana njenim vremenom. “Kćerka mi ima kijavicu.. muž je kod kuće... došla je prijateljica… ne mogu ovako kasno… videće nas neko…” U jebote, mnogo udaljavanja.
Želim da budem slobodan. Kako se to može sa neslobodnom ženom? Imaš dvadesetčetiri sata da se razvedeš! To samo žena može da kaže svom oženjenom partneru ako bi i dalje da koristi njenu vaginu. Ako neko nekog ograničava i uslovljava tada je i sam neslobodan tim ograničavanjima. Može li se više funkcionisati bez Maje? Mnogo otežano.
Šta ću sa jutarnjom erekcijom. U veče erekcija je veštačka. Žena, koja ti nije žena, je za neko drugo vreme dana samo nije za trenutak buđenja. Erekcija te budi. Zašto? Toliko je to nevažno da ni pesnici to ne razmatraju. Žene nisu za neku korist ako vole dugo da spavaju. Ako jutarnja spavancija ženskog roda potraje kako ćeš napraviti kuću na sprat?
Jutarnja erekcija nije vezana za ženu nekog imena. Ona je
nekako tako sama po sebi. Izvinjenje ženama što jutro načinjem tim podatkom. Ima li neka molitva u tu namenu, brate Jovane?
Da Maja ne postoji ja bih je izmislio. Prikačio bih je takvu kakva je nekoj drugoj ženi. I voleo bih je u njoj. Kao i sve vreme do sada.
To je vreme života onih koji su delo svojih emocija a ne svojih okolnosti i svoga uma. Ti ljudi su svom vremenu nepotrebni. U večnosti se primećeno učestvuje samo ako ima ko da vas se seti. Sećanje je misao ili okolnost, događaj emocije a ne sam osećaj. Osećaj nije zauvek.
Emocije se žive sada i nikada više. To su leptiri momenta. Emocija je samo tren osmeha, suze. Dah disanja.
Emocija ljubavi postoji, možda, kao jedinstvo sa mržnjom. Isti kvantitet energije koja menja svoja pozitivna svojstva u negativna i obratno u zavisnosti od energija konkretnog realnog fizičkog sveta?
/Naravno u podsvesnoj emocionalnoj inteligenciji tumačena podsvesnom inteligencijom mišljenja./
Mržnju ljubav koristi da bi oslobodila prostor za novo sebe. Mržnja ne postoji bez ljubavi. Ljubav je nosi. Ili ljubav ne postoji? Mržnja je nosi. Ta dominacija je skoro sigurno irelevantna. Relevantno je da su u nekoj simbiozi. Srdžba i bes su neke od tih simbioza. Ima li duh boljeg iskazivanja energetskog naboja ljubavi upravo u ovim emocijama?
Maja Od njenog suznog pogleda za izgubljenim bratom mogu se voleti ljudi. Kada se njen pogled zadržao na meni o sebi sam ponovo počeo da mislim na onaj zaboravljeni način. Želeo sam da budem ono što ona želi da jesam. To sigurno nisam bio ja. Ona je pronicljiv čitač umetnosti, suptilan slušalac, dekadentni propovednik.
Telo žena ima dve oble grupe mlečnih ćelija koje plivaju u masnom tkivu, curi na otvorima zelene, mehurasto bele, žute, crvene i kombinovane sluzave tečnosti. Telo žene je obloženo kožom i raznim njenim nepravilnim ispupčenjima. Proširene vene, oslabljeni zidovi bešike i uterusa su čest događaj. Kožnati nabori ulaza u vaginu skloni infekcijama i gljivičnim deformacijama. Telo žene je prepuno bakterija, virusa i raznih drugih malih organizama koji stalno ili povremeno žive tu. Dobro muškarac je gori kada se uzmu u obzir podrigivanja, pljuvanja, ušmrkivanja i slinjavljenja. Muško telo je lepše za jednu erekciju. Bez erekcije jednako su estetska. Pametna žena je obično tvrdoglava. Muškarac je obratan.
Voliš i ljubav koju osećaš prema osobi potisukuje detaljisanu ružnoću fizičnosti tela. Tragaš za duhom tog tela koje ga skriva. Odjednom voliš boginju. Morbidna ponašanja su neuspela potiskivanja izazvana nedostatkom ljubavi. Serijske ubice pod psihoterapeutskim tret-
manom otkrivaju pozadinu događanja ubistava ovakvim tokovima podsvesnih emocija.
Posle kraha ljubavi desiće se pustoš. Na dan kraja prve ljubavi si suisidan. Gete je morao da u drugom izdanje “Jadi mladoga Vertera” napiše “slušaj mene sledi sebe”. Mnogo mladih samoubistava je inspirisao. Preboliš prvo voleti. Moraš dalje inače toneš. Dalje se navikneš. Čekaš da se mimoiđeš sa sobom.
Zdravlje žene je složenije od muškog zdravlja. Ceo taj skup ćelija je i nosilac ljudskog ploda. Muškarac često nije dobar za njeno zdravlje. U fazi ljubavi žena ga priprema na sebe.
Kada progovori taj skup ćelija i čuješ cvrkut njenog glasa i razumeš značenja tog zvuka ti je voliš. Potisnuo si mržnju.
Kada ljubav prestane glas joj od tog trenutka krešti, značenja nisu sudbonosna i mimoilaze potrebe trenutka. Šav se se širi. Pukotine se sve manje mogu šiti. Cepaš se sam ili udvoje. Posle si indiferentan. Pa nervozan. Histeričan. Neurotičan. Psihotičan. Padaš u nesvest. Vraćaš se. Zujiš. Odlaziš na kraju posvađan sa sobom ili negde između dok si se još podnosio.
Postavljaš sebi na kraju pitanje: koliko istine se može istrpeti? Odgovor: kome istina treba?
Voleti je veliko.
Verovatno je Biblija ljubavna pesma a Mojsijevih pet knjiga, epopeje zla, umetak? Moja priča Majinog identiteta
Maja je žena. Nije boginja. Liči. Ne diše. Samo tako pomera dojke.
Njena prošlost je komplikovana. Iz nje izlazi stvarajući novu prošlost. Lepšu a goru!
Mladila se jednom. U poslednjoj porodici koju i brakom zove. Prethodne dve porodice koje je pravila nisu joj bile bračne i nisu joj dale poroda.
Sadašnjost je ujednostavila, kao i svi, na nivo ekonomskih mogućnosti. Surovi srpski realizam. Nema ko da kupi pa nemaš, iz ponosa inata, šta ni da prodaš. Rasprodali su nas globalno. Prodati su rudnici sa rudarima a gradovi sa prodavcima životne bižuterije. U učionicama se predaje moranje. Ona je buntovni saučesnik.
Kako svet obavestiti da postojiš a da te ne uvredim? Na brodu smo. I to pogrešnom. Ima najlepši osmeh kada ga devojački pokazuje svima.
Maja, melanholična kćerka tuge, iskomplikovala me protivurečnim emocijama. Sa protivurečnom idejom je lako živeti. Ona ima svoje suprotno pa odeš na suprotno. Protivurečne emocije nisu suprotnost nekoj tamo emociji već
njena nijansa. Nema biranja. Sve ih zujiš kad zujiš jednu. Bzzz i sada nijansa bzzz.
Mislim je i nemam pojma šta ću s tim. A da nju pitam slagaće i neće znati.
U načela se ona odlično razume. Ako nešto ljudsko ne mogu da shvatim onda su to načela. Anarhija je moj prirodni ambijent a koje načelo tu pomaže?
Oblače joj uniformu a ona ličnost. I tridesetpetogodišnja pogrešna obuka. Uzela je muževo prezime. Nadimak je ostao po devojačkom. Devojačko prezime je simbol dostupnosti. Nadimak kod nje obeležava izgubljenu karakteristiku za kojom žali.
Kada priča “šta je negda bilo” ne priča kao da ima kćerku i stavila je na na krilo pa bi da je pouči. Već nekako ona to optužujuće pretura.
Krstila se sama i plaši se ateističkih analiza. Mojih i svojih. Na godišnjem pomenu bratu nije bilo sveštenika. Vera je bitna komunikacija ali njoj drugačiji svet koristi.
Dalmatinke su kao i vetrovi mora. Stalno menjaju pravac a prirodu ne diraju.
Prozor nije da muve uđu. Ili jeste? Ovo su misli bez svrhe. Tek da treperiš neko svoje sebe.
Strah od uspeha i telenta je rodna karakteristika srpskog nar-
oda. I Majina. Strah je gura u lenjost pa pravi ajvar. Kakav je to ajvar bio!
“Ubi nas neznanje”, napisaće vladika Nikolaj Velimirović. Nije probao njen ajvar. Vladika nije mislio da pravljenje ajvara zaglupljuje. Ne pravi ga muškarac pa da postoji takav problem. Maja će deliti život sa ponekim ali muževa žena će biti tek u tridesetpetoj godini. Izbor je dobar. Naravno. Za njega je literatura vredna samo kao digresija a za nju ona je vid postojanja. Maju je njemu njena panika dala.
Normalni šire ludilo. Voleo bih da sam na vreme sklonjen na Orvelovoj farmi.
Bila bi žena i ne bi bila žena. Volela je da daje nadu muškarcima. I dalje voli to. Voli da se igra izgubljenom slobodom devojaštva. Živela bi par života istovremeno a jedva ima hrabrosti za jedan. Ili se čini? Žena je sigurno. I to lepa.
U sedmoj godini braka pitanja su već formulisana. Samo ih treba reći. Nadimak je ostao. Sloboda devojaštva nije. Sećanja nisu izbrisana. Kako se vratiti svojoj volji a ne pogubiti brak?
Uz jutarnju kafu uzima sedativ za bolje raspoloženje za taj dan. Ne baš slab antidepresiv. “ON mnogo puši”, ogovara ga, “možda je i mnogo pio. Ne znam. To njima nije strano samo se ne zna,”
Ko osobu pod sedativima kontaktira taj više nije siguran ko je pred njim. Medij-mozak daje vrednosno iskrivljenu sliku za komunikaciju u realnom svetu. Skupna tačka je našla podatak u energetskom naboju ali mozak je krivi sedativom, alkoholom, drogom, nikotinom, kafetinom... Odakle potreba za “hemijom”? Želja – volja slabi? Traže svoja uvežbavanja. Nikada mi ne nedostaju reči. Samo je pitanje da li u ovoj situaciji nose potrebnu pamet.
Formirala je svoju ličnost otrgnutu od roditelja a blisko vezanu za brata koji traži ženu prema meri svoje sestre. Ne nalazi je. Umire verovatno znajući da to što traži više nigde ne postoji.
Ona više nije devojka trenutka. Divlja i luda. To je sada zrela žena koja traži drugačiji put. Ali nema s kim. Ni u braku ni pored. Svi su oko nje previše zdravi pa zuji. Zdravi su jer znaju šta će danas a šta sutra. Sumnja ih vuče u stres pa rađe ne sumnjaju u išta.
Progonstvo joj govori da tu nešto nije kako se čini da jeste. I to tu i završava. Još uvek je među zdravima i udaje se zdravo. Da bolesno društvo zdravlje promoviše za bolest to primećuje tek kada joj umire brat. Ali tada je već zatvorena onim što mora. Svest o morati bilo šta je lom.
“Koliko me je konja čekalo kod konja”, reći će provincijalka kada dođe u Beograd. Imam neko osećanje da je neću čekati kod konja.
Igrala je igre koje obezbeđuju besmisao i prazna sećanja. Kao kada kreneš prema selu, prečicom, preko njiva pa lutaš i ništa se ne dešava sem što promašuješ put. Pa se posle sećaš i pričaš ta lutanja u kojima ništa nije za učenje.
Sve postiže svojim izgledom i telom koje obožava da pakuje. Intelektualno u njenoj ličnosti je odmor od fizičkog. Relaksacija. Ona pokušava da se pokaže i u tom ambijentu ali ni tu ne ide bez pomoći tela koje je očigledno u dominantnom položaju. Svesno traži male puteve.
Kada se pilulom ošamuti i stane pred tebe ceo dan nemaš pojma ko je pred tobom. Raspoložena je tobom? Sobom? Izbegnutim zlom ili dešavanjem dobra? Nije sujeverna jer to donosi nesreću.
Može da deli drugima mnogo radosti. Samo ne smeš sam uzeti svoj deo sreće. Dobićeš ga ali ga ne uzimaj sam.
Boginja bez portfelja koja je došla među ljude i ovi su joj se svideli. Je li može tako? Ali i tada mora da shvati da je nemoralno biti besmrtan.
Bol za bratom je katarzičan ali u dnu duše ostaje ista. Raduje se sebi, detetu, muškarcu, pameti, nadahnuću, lepoti…. i uživa u malim stvarima.
Prilazi površno intelektualnom problemu, koji želi u pisanoj reči da saopšti.
Čak ispod tog nivoa. Kao da sumnja u tu svoju stranu ličnosti. Treba joj pozno doba zrelosti da bi počela sebe da shvata ozbiljno.
Što god napišeš ti si saopštio neku svoju intimu. Ona ne bi baš u potpunosti da saopšti sebe, malo bi da se skrije. Nije je strah šta ću napisati o njoj već da li joj to dobro stoji.
Konzervativna je u shvatanju razvedenosti do krajnje tačke trpljenja. Njena definicija bračne vernosti je deo opšte ženske logike, odnosno logika ne postoji. S obzirom na to da je muž muško on ne funkcioniše bez logike pa se njemu kaže ono što želi da čuje. Kada se neki detalji ne poklapaju tada se improvizuje do gluposti.
Šta sam kada se razvedem, pita me? Raspuštenica? Puštena niz vodu pa ko zahvati. Sada sam ozbiljnije slobodnija. Ima prednost u biti sam sa sobom u odnosu na biti sam sa drugim. Samo nedostaci nisu baš jasni iz ove daljine.
Ja sam bila sa svojim profesorom. Ti si oženio bivšu učenicu. Moj profesor je morao da napusti školu zbog mene a nije bilo nikako. Posle sam najduže živela sa nekim tri godine. On je bio neki asistent. Najduža veza prva veza. Šest godina od đačke klupe.
Muž mi kaže da sam frigidna, ogovara ga. Za njega jesam. Završio je ratnik, dečačke naravi, svoj rat sa mnom. Nije me uvežbao slušanju naređenja bez saosećanja za tugu koja mi ostaje za izgubljenim ljubavima. Naredbe precizne sadržajem, vremenom i mestom su uvek nekako protiv
života. Ostao je i ostaće dečak po shvatanju života i letenja i nastaviće da se igra uz neku drugu ženu, njenim telom, video igricama i lutanjem po internetu. Koliko se identifikovao sa ulogom vojnika toliko je ličnost. Mimo toga naređeno mu je da ne razume ništa.
Došlo je vreme ozbiljnosti. Ozbiljne igre treba igrati a ne vežbe rata i to još u uslovima podstanovanja.
Doneo je petnaest kila šipaka da napravim džem, kaže. Neću više. Dosta. Doneo je ranije papriku sa sela da napravim ajvar. Znaš koliko sam ajvara napravila od džaka paprike? Tri tegle.
ON traži da nabavim knjige iz ruskog jezika. Hoće da uči ruski jezik. Neće ništa učiti. Ti si, Dejane, stvarno profesor i ruskog jezika?
Nije me nikada voleo. Znam to. Ja sam bila u strahu da neću imati dece. A on je lep i zdrav. Kada je pilot valjda je i pametan. Ko ne bi hteo pilota za muža? Sada znam da bi bilo bolje da vozi džambo džet.
Greška je što nemam puno dece. Decu treba rađati kada je vreme. Da budeš mlad sa njima i kada odrastu. Da odrastate zajedno.
Maja je sujetna i osetljiva, jooj. Uvredi se za sitnicu i pamti. Auu, kako pamti. Voli sve da skuplja. Sve je za skupljanje. Prvo garderoba, pa
nakit, pa nameštaj, pa knjige, pa sitnice, pa bižuterija, pa fenjerčići, pa obožavaoci. Tim redom. Skupljaju se i utisci. Diskoteke, Malta.
Kupovina je sudbina svih lepih i fatalnih žena kada se opuste... A opuštene su i kada spavaju.
Voli pokret i ples. Druženja. Žena pravilnih nogu. Druženje joj ide od ruke po prirodi stvari. Aerobik je dobar za pokazivanje. Kada nestane kondicije odlična je joga.
Budan sanjam njenu zbunjenost. Preplićem reči i osećanja. Smisao nije racionalan. Razum je kratak. Okretanje svesti. Veliki inkvizitor ubacuje nam pristupe koje ću uneti u običan tok njenog svakodnevnog života. Ona je sada suočena sa mogućnošću korišćenja svoje tuge a ne njenog uklanjanja.
Nežna, suptilna i čista ima susret nerazumljivim razlogom sa svojim mužem. Insinkt joj kaže da ima pravo na prisustvo drugog muškarca a običaj kaže da nema. Svađa se. Hoćeš da me sebi zabraniš? Zašto? Samo nerazumevanje moje i tvoje prirode može biti razlog. Ostalo ne. Plašiš se da mi muž tebe zabrani? Kako? Podela nije moj stil u kome imam ono što mi u vezi treba.
Zabluda jedne pauze njenog života ističe porodično pravo kao svoje ljudsko pravo. Od tog trenutka sve je prljavo. Kako da se pokloniš sopstvenim emocijama kad razumnijeg rešenja odnosa sa ženom ne vidiš sem zatečenog?
Po ženi se zna ko joj je muž. Po mužu se zna ko mu je žena. Maja je odstupanje. Mada je brak uglavnom odstupanje od sebe. Naravno nesretno.
Kada žena pruži ruku da je vodiš ona daje svoju levu ruku. Muškarac pruža desnu ruku. Desna ruka uniformisanih ima druge namene. Ratnici sa njom izražavaju slušanje i ratuju. Drugi su to putevi kojima se oni kreću. Druge su to žene koje tim putevima hode. Njihovim tragom ili same.
Ima dosta indikatora njenog života koji upućuju na njenu potrebu za kanonskim pristupom životu uniforme. Otac i brat su pravnici. Pravnici su nekim kanonom uniformisani bez obzira na to gde deluju. Ona će često isticati tu činjenicu kao bitnu oznaku njihovih ličnosti.
Zakon je pravilo države i ne daje slobodu koja je imanentna profesorima. Profesor je jedan od naziva učitelja. Učitelj je iznad pravila. Učitelj nema u ponašanju pravila graničenja. Sloboda nema pravila jer bi ta pravila bila kontradikcija samog pojma.
Pravila slobode su nemanje pravila. Kako će učitelj drukčije učiti slobodi već mimo pravila koja nameće razum. To znači prema osećanju a ne prema logosu. Prema svom osećanju za pravedno i dobro. Za lepo. Učitelj ostavlja prostor za individualna osećanja onog koga uči.
Institucije su granice života koje se pomeraju energijom
učitelja pretočenom u reč. Sam život ukida institucije kada se čovekova sloboda sužava. Naravno, nikada na vreme.
Žena je inkarnacija slobode. Muškarac slobodu tek pokušava da shvatiti. Žena ne pomaže njegovo razumevanje. Nije joj u prirodi da bezopasnog neprijatelja pretvara u opasnog prijatelja. Za to već ima prijateljice. Učiteljski fakultet. Rijeka. Maja je iz gimnazije pobegla u zanimanje profesor delom zbog svoje »đačke« ljubavi sa svojim profesorom a delom sklanjajući se od policijske uniforme svoga oca.
Udajom se vraća uniformi koja je u sećanje urezana ranim detinjstvom. Možda se uplašila krajnostima slobode koja se susreće u muškom delu beogradskih ratnih fitnes klubova.
Povremenim susretima sa Dejanom, čija sloboda je fascinira, fingira na trenutke bežanje iz braka. Kocka, za koju je Dejan bićem svojim vezan, joj je sloboda usmerena ne protiv uniforme i uhodanog života koji uniforma nosi već bunt protiv državnih zakonskih regulisanja odnosa. Čovek ima pravo ne na jednu državu već na sve postojeće. To joj je davno rekao dečački susret sa morem u Šibeniku i Rijeci. More i pogled na noćno nebo uz njega crtaju širinu širu od svog života. To osećanje je i Dejan živeo studirajući u Zadru i skitajući leta po Braču. Njegovi razvodi su joj inspirativni jer pokazuju da se može
živeti po emocijama koje trepere i svetle život a ne po navici koja garantuje dosadu ponavljanja rituala opstajanja čoveka među ljudima. Šta ti je plan, jebote, da izbegneš plan?
Skućila je muža, kćerku, stvari, posao, garderobu, nakita i cipela. Htela bi da misli ali ne da zujanje da misli. Šta ćeš misliti, kaže zujalica, skući još auto i stan, školuj dete i 'Hej salaši na severu Bačke' u tonu dalmatinskog melosa radi poslednje isključenosti uz molitvu zahvalnosti za trajanje. Ubacio se Dejan i tumači da se sa tišinom može razgovarati i da svetova ima boljih čim postoji i jedan dobar. Majina priča svog identiteta
Gde sam? Ko sam? Prognana iz budućnosti. Muž mi je pilot za rat u kome je i nije učestvovao. Prepun energije za igre vožnje aviona. Kćerka je tek istrčala iz prvih godina odrastanja. Otac požive 65 godina ne snašavši se među vojvođanskim Srbima. Srbi ne žive na isti način u Šibeniku i Novom Sadu, Gospiću. Pa zašto bi mislili isto. Jevreji žive i misle na isti način i svejedno gde su. Brat pravnik, u zla vremena pomoćnik pravobranioca Rapublike Srbije, u nečemu više ne želi da učestvuje. Od sebe nemam vremena za njega. Ostaviću advokaturu, govorio je. 44 godine je poživeo. Ja moram ostati. Zuji mi uvo, unesvešćujem se, padam, ustajem, moram odbraniti taj magistarski rad i pisati o bratu. Moram reći ono što je on hteo da kaže a nije imao snage. Ja moram imati snage.
Mama je nepoznanica.
Rano sam lutala bez njih po svom životu. Plašim se naglog pada mamine volje za životom.
Dejana sam srela ne bi li nešto joge radila kod njega. On je došao iz Bgd-a da iznajmi svoj poslovni prostor od 400 kvadrata. Ne uspeva u tome pa razmišlja da sam nešto radi. Preko moje prijateljice, a njegove učenice, saznao je da sam bila učitelj aerobika pa mi nudi ortakluk.
Upalila sam ga kao šibicu. Suzdržan je. Zbunjen. Dva puta ženjen a sa udatim ženama nema praksu. Sada je sam. Muškarci kada su sami stvarno su sami. Slepila sam ga za sebe a lepak drži.
Malo je zajeban za korišćenje jer nema predubeđenja. Žena mu je inspiracija, što je normalnost svih muškaraca. Gde je nenormalan? Sve upućuje da je za njega mlada žena lepa žena a stara žena tuđa žena. Dovoljno sam mlađa. Ali za koji način? Poštuje moju udatost. Za sada.
Znam da neće dugo priznavati moju “za muž” vrlinu. Vidim to po njegovoj nepodnošljivosti mojih prijateljica koje mu dovodim. Alkohol ne upotrebljava pa samo ja mogu preterivati.
U ljubavi žene biraju. Nisi mi Dejane prepreka za nemir. Nacrtaću te da se ne mimoiđemo.
Kada sam saznala da je magistar razmišljam da bi mogao da
mi pomogne kod izrade mog magistarskog rada.
Za aerobik više nisam. Nisam savitljiva kao pre. Ali jogu bih mogla. Samo me treba ubeđivati. Joga mu je interesantna. Pomaže, kaže, kada mišljenje tražiš po sebi a ne u onom koga pitaš.
Pruža mi neverovatnu podršku. Opstajem zahvaljujući njemu. Imam volju da pišem. Nakon par susreta i mnogo SMS poruka počinjem da ga volim ljubavlju iz zahvalnosti. Da mu ugodim. Grci tu ljubav zovu Karis.
Sa mojom averzijom prema mužu Dejan nema mnogo jer se ona pojavila pre njegove pojave.
Umro mi je otac pa brat a muž se nagledao smrti. Baš me briga što se nagledao. Ovo su moja umiranja. Otkačila sam ga u komunikaciji pa neka se nagleda čega hoće.
Malo mi smeta što se Dejan nekako muški solidariše sa mojim mužem. Žali ga i kaže da je on to isto doživeo od svoje Tatjane koja mu je rodila Anu i Isidoru. A ja ovom mom samo jednu kćerku i dosta.
Profesorova ljubav prema meni je Agape, nekoristoljubiva ljubav, Storge, nežna i Eunoja odana ljubav. Ceo je moj. Vladam. I dirao bi me i ne bi me dirao. Imponuje mi, kažem mu, tvoja briga o meni.
Ostajemo u fizičkom razmaku. S vremena na vreme ga
smanjimo. Njemu odgovara ovakav odnos jer se plaši da ne bi podneo da me nakon dodira vraća mužu. Sve mislim da mu i diranje Tanje nije baš tako daleko od sećanja i nade.
Lom strasti u kojoj bi se gubio menja za moj osmeh i blagost ljubavi koju mu nudim.
Muškarci su svi isti. Imaju problem kada ženu koju vole treba da dele. Nemaju našu maštu. Ženama je mašta drugost. Oni imaju tek fantazije.
Kada osetim da mi se opasno približava lažem ga. Samo ga za zujanje ne lažem. Žena uvek ima pravo da laže. Ko će se nositi sa njima. Ljubav muškarci često brkaju sa seksualnošću. A hiperseksualni malo mnogo. Ta granica ni meni nije jasna. Ako odspavam sa njim, kud ću? A kako vidim navući će mi ljubomoru čim krenem kući mužu. A muž ko inkvizitor. Ćuti i čeka. Ja u lancima. A on čuvar lanaca.
Kako mi sada treba brat!
Kaže mi da sam lepa, pametna, obrazovana, luda, divlja. Temperament dalmatinski a duša lička, tvrda, jaka, svoja. To je on mene.
Moja mladost je period kada nije bilo jednostavno voleti me. Voleti me /ne lomiti već voleti/ je kao da pokušavaš da ograničiš neograničeno. Oni koji su me voleli dok sam bila mlada saznali su zbog mene šta je patnja.
Sada sam se “zapuhala”. “Fulala” ovde “fulala” onde. Došla sam do magistarskog ispita na katedri za književnost. Pristala sam da mi muž bude vozač vojnog aviona presretača. Znam za domete onih koji misle na osnovu kontrolnih tabli.
Rodila sam kćerku. Dejan i moj muž nisu rodili ništa. Muškarci ne znaju za to.
Napisala sam nekoliko lepih radova tek da ne zaboravim da sam intelektualac.
Kada pišeš važno je čitati sebe i suprotstavljati se sebi, kaže Dejan. Žene drugačije pišu. Nemamo njihovo odstojanje. Ne može me naučiti da sam sebi suprotna. Volim da ga gledam kako se trudi.
Dejan je kockar. Sam mi to govori a zna da znam. Neće da bude zabune. Novi pristup. Novi muškarac mog života.
Osnove njegove kockarske igre su u kartama. Kaže da je bridž kocka intelektualaca a da su joj oduzeli tu karakteristiku pretvarajući je u sport. Dao mi je svoju knjigu o bridžu. Trebalo bi.da je učim. Nije u redu da je ne znam a da je on u maniji.
Priča da su karte iz Tarot karata. Sva čovekova značenja su u Tarot kartama. U Tarotu je ubeleženo šta moramo, kaže. U njima je poreklo morala. Volela bih da naučim hebrejski da mu pomognem. Hebrejski je uslov da se shvati Tarot a Dejan
ne zna ni engleski. Mogu ja to.
Karte su njegova virtualna tačka kojom se orijentiše. Sotona nije energetska alternativa Boga već ista ta virtualna tačka čovekove orijentacije onog što hoće da mora. Uuu jebote. Moram ovo proveriti ili ga voleti takvog. Kako sam glupo organizovana nemam vremena ni za jedno. Postala sam vrhunski stručnjak za eskiviranje sebe. Dobro je biti udata! Alternativni čovek je sada sa mnom. Sva je prilika da ću ja njegovim putem. Lakše je meni to da učim nego on da sluša kako se pravi džem od šipaka. Neću ni ja. Mislim da pravim džem. Lenjost je praviti džem. Lenjost duha. To sam sama smislila.
Prepisujem svoja osećanja koja su me sazrevala u osobu koja može mnogo da daje. Sada sam još u strahu od smrti i sećanja na brata koji mi je na rukama umro.
Dejan je naišao u trenutku kada drastično otaljavam život. Što ga nisam ranije srela. Muž i lične tragedije su me preprečili. Demone svoje puštam. Lepota je njihova maska. Inače ne bih. Anđeli ne znaju da budu umetnici. Njihov lik je čist, prazan. Lik demona je lik o kome se neprekidno može pisati. Nikada dosta linija života na njegovom dlanu. Nisam pre tebe skužila tvoje Ruse, baš. Dostojevski, Berđajev, Peljevin. Bila sam ljubazna da te slušam. Hvala ti što si mi ih pričao! Lepota nije sama. Mora neko da je gleda. Okamenjena faca Narcisa je zbog načina viđenja lepote. Čeka čitaoca da se otkameni. Čeka neku bajalicu za svoj život... rekao si mi je. .. i otkameniću se!
Svaki trenutak ovog života koristi u svrhu sebe. Ne boga, ne dece, ne naroda, ne države, ne pravde, ne lepote, ne žene, ne hrane, ne pića, ne stanovanja, ne ubijanja zbog viših ili nižih ciljeva, ne čitanja, ne pisanja, ne drkanja, ne propovedanja, ne voljenja, ne mržnje.. .ne... Autentično ludilo je ako se ova misao nastavi. Normalan sam i samo sam nemoćan. Ludacima je veliki problem govoriti sebi nerazumljivo. Govoriti nerazumljivo drugom nije im problem. To nas normalne razlikuje od ludaka. Možemo nerazumljivo govoriti sebi. Treba pažljivo da čitamo inače ništa nećemo čuti. Danas, posle nas, čitam tvoje poruke kada mi nestaje snage da prestanem da sudim sebi. Sa lakoćom u tim porukama nalazim ko si i ono što su drugi hteli.
Kada u koleriku počne da jenjava melanholično raspoloženje treba pokazati više opreza. Možda je definitivno suisidno rešenje nepovratno.
Pisanje je nemoralno čim se od njega ne može živeti. Od ovih poruka smo ostali živi! To je bio naš uzdah. Ne pišem ti zato što vidim da se ljuljaš u biti ovde i otići onde.
Pišem da i sam nešto učinim za Boga. Dao mi je da volim, moć da kažem i uvek nekim postupanjem to unizim. Sa ovog puta me ne možeš skloniti ako sam već u tebi.
Volim tvoje reči jer se urezuju u srce tako da ga režu. Volim, nije shvatanje sveta! Da jeste ta reč bi bila upisana u Svetom pismu.
Naše poruke su neusuđeno beleženje univerzuma. Univerzum ima u svojoj svesti o sebi smelost ljubavi.
Ja sam dvadeset dva života stariji od tebe. Mojim godinama se osporava da te imam na sebi. Razlika se smanjuje.
»Bezimena« je lepa poema a Mina ružna Karadžićeva kćerka. Bezimena Mina i Branko Radičević. Humor u toj poemi je Majina magistarska teza. Maja, lirska romantik duša, piše o Branku sumnjivom romantičaru. Ne znam šta to znači a u njenom slučaju to znači onaj koji u realnosti vidi uvek neku goru varijantu. Ta njena karakteristika će uvesti u njen unutrašnji dijalog zujanje po kome ću se u njeno srce uvući ja. Dejanove poruke Maji
SMS porukom se ne može izraziti negativne suptilnosti. Čak ni ironija. To je dobro za komunikaciju jer samo loš umetnik komunikacije. Dalmatinka još gora. Dobro je u SMS komunikaciji što ne vidiši partnerku pa ne sagledavaš sve telesne ‘snage’ - pratioce mogućeg nerazumevanja onog što pišeš. Ne može ništa da ti padne na glavu, na primer.
A i osećam da sramotim svakog koga sretnem. Kada propovede pišeš tada vidiš koliko se ponavljaš, koliko si uzak i plitak. Kada ih govoriš sve misliš nisi dobro rekao ili si nečujan. Ovde samo brineš da li si pročitan. Brzo ćeš znati.
1. Ludi Branko što joj ne reče i ne napisa lepše od Laze koji svemisli Lenku svoju i trajnije (ako može trajnije od zauvek) Matije Bećkovića Vere Pavlodoljske ili Dejana, koji ne zna da
govori /ko vi izuzetni/ ali zna da kaže ono prosto »Volim te«.
2. Mogu li te, Majo, ovim istinama ili neistinama, svejedno, inspirisati na traženja mene. Pesnici su jedini ljudi koji su uvek u pravu. Zamisli jedan je napisao: »Sreća je ono što ne postoji a ipak jednog dana prestane da postoji.« Kada ovakvu istinu napišu mogu li oni više išta napisati a da nije istina? Pošalji neku istinu, pesniče moj!
3. Muža varaš i kada smo u ovakvom odnosu. Prevare nema kada zna. Volela si ga i ima pravo da zna da si na raskrsnici. A čovjek koji učini preljubu s tuđom ženom, što je učinio preljubu se ženom bližnjega svojega, da se pogubi i preljubočinac i preljubočinica. /Treća knjiga Mojsijev, 20, 10/ Kćerku ne mešaj u ovo ni toliko koliko smo mi umešani..
4. S obzirom na to da si volela znaš kakva je to »nevêra« (nevreme). Ko ne zna akcenat govora tvoga Šibenika taj celu rečenicu nema pojma. Idem u Palmotićevu. Oni imaju ozbiljnu grešku. Stalno bi da dokazuju Jungom. Dokazi su misli mišljenje godinama unazad. Volim da živim svoj nedokazani u ispravnosti život. Ne taj njihov na kome insistiraju. Granični pacijent ne može da ne postoji. Prema gde su pomerili granicu?
5. Najgori kada voli je najbolji.
On ima sve. On jeste sve. I kakve veze ima što sam uvek nekog voleo, verovao da je zauvek i uvek hteo da je zauvek? Nemoj dozvoliti da ikada budemo tuđi. Malo mi sve ovo pada teže nego što sam mislio.
6. Gospođo, Dobro jutro. Ja bih vas podsetio da na pregledu prezentirate lekaru spisak sredstava za smirenje koje koristite, koliko dugo i koliko često. Nadam se da se pred današnji pregled niste ošamutili. Strah je dobar ako je znak opreza a na ovom pregledu ne morate biti baš posebno oprezni. U zaključke psihologa i psihijatara treba sumnjati. Ali u njihovu pribeleženu praksu sa klinika ukoliko navlače tu praksu da dokažu neke svoje 'genijalne' teze, ne treba sumnjati?
7. 'Ajde da uz Jogu držimo kurseve mentalne higijene. Ćutanja. Brakovi imigrantkinja su se počeli kidati kada su imigrantkinje naučile jezik. Slušanje. Do kraja čuti misao sagovornika je znak intelektualnog poštovanja ako ne i pijeteta. Kako se svađati a ne povrediti sebe. To je kurs za nekoliko nivoa.
8. Da li je počela tvoja romansa sa romantičarima? Ili se sve odlaže jer si smislila novu nevolju? Duh je čudo. Moraš biti ponovo sretna bez obzira na to koliko se trudiš da to ne budeš. Dolazi vreme da od drugih ponovo tražiš ljubav a ne saosećanje.
9. Možda da ti i ja krenemo sa psihositraživanjem međusobno sa skupnom tačkom i njenim pomeranjem. Treba raditi vežbe a to traži da budemo mnogo zajedno što ti, udata žena, nećeš moći sebi da priuštiš. Plus odbrana od mene. Iskustvo sa stvarima je naša psihička slika koja je u startu krivotvoreni svet. To je nebitno da bi se funkcionisalo u svetu traženja smisla dnevnog života. Na upozorenja podsvesnog ne obraćamo pažnju. Ta upozorenja su posredstvom simbola. Kao takva tek verovatna istina kao što je i ova tvrdnja tek verovatna istina.Postavlja se pitanje koji je konflikt u pitanju kod tebe Nije ti ništa ali upozorenje se ne može ignorisati. Tvoj strah je realan bez obzira da li je realan uzrok. Ja sam toliko pristrasan da ne mogu biti kompetentan a i nisam osoba za demonstraciju normalnog. Programiranog života ti je dosta a snage za slobodu nemaš. I eto zujanja i padanja. Podsvest je na tako. Hoće da pomogne a ti 'begaš'.
10. Čitao sam jutros o Branku. Može se, povodom njega mnogo reći o sebi. Reči mnogo lažu. Treba smanjiti razmake misao-reč ne kada govoriš već kada misliš. Jevanđelje – Radosna vest. Ovo drugo je lepše. Moje viđenje Univerzuma je daleko od toga da mi je jasno. I sad to što je meni takvo treba tebi da pojasnim. To još nisam radio. Treba mi vizualizacija misli. Možda bih mogao biti jasniji da se mogu izolovati, od svih i od sebe, barem na neko vreme.
11. Kako da zaustavim svoj unutrašnji dijalog? Imaš li ga i ti? Ili samo ja ludim od sebe? Restorani su katastrofa u ponudi. Tebe nema sa iglom i koncem a dugme neće samo nazad na svoje mesto.. Jedino sam
se seksa rešio. Umesto svaka dva minuta mislim na njega svaka tri. Inače na konsultacije sa mentorom muškarci idu da pitaju a ne da budu viđeni.
12. Nisam te povredio svojom »nepristojnom pažnjom« jer u životu je obično da jedan voli a drugi kasni. Ti moraš protiv mene da konstruišeš takav odbranbeni mehanizam da mogu uvek da ti kažem šta mislim, osećam a da te ne povređujem. Onaj koji voli nema takvu nameru ili ima? Jebeš namere. Da li se slažeš sa tvrdnjom (Eldridž Kliver) da ukoliko nisi deo rešenja sigurno si deo problema? Znam da se nećeš složiti. Eto, nisi. 13. Bila si na groblju? Boginja je bila da čuje tišinu svojih.
14. Ljudi nikako neće da nauče da imaju jednog oca. Svejedno je kojim jezikom ga izgovaraju. Bog, Jahve, Energija, Univerzum. Neće da nauče i da su bića za jednokratnu upotrebu. Ne mogu da se odreknu filosofije da se u tebi obraćam tvom najlepšem delu a ne onom koji te ubija. Mislim da ćeš sutra ozdraviti sebe sama sobom. Biću tamo. I ako ti trebam znaću. Poznaćeš me. Razlikujem se od ostalih. Jevanđelje: »Imajte kao da nemate ništa.« Ništa nije sasvim istinito a ni to nije sasvim istinito. Dozvoli mi sebe svim svojim vremenom.
15. U-datost je zatečeno stanje. Život je poklon. U svim mogućim značenjima te reči. I nije
neka velika mudrost. Uložiš ovo, dobiješ ono, izgubiš to. Naš ljudski nivo. I to je za one koji do tog nivoa dođu. Nemaju svi mogućnost izbora sebe. Pakao i raj su tu a ne nekako posle. Ja sebi pokušavam da ukinem spavanje. San mi treba samo da sanjam. Sedim na tišini. Pokušavam tvoju patnju da približim sebi. Nemoj nas skrivati a posebno ne iz straha da ne vidim neki deo tebe za koji misliš da ti je greška. Pusti me da te gledam na način na koji ti sebe vidiš.
16. Zašto te je naša zajednička prijateljica navela na mene? Hoće da nas spoji? Njena ponizna religioznost ponovo huli? Ona, svojim načinom života, podsvesno ruši mnoge aksiome svoje crkve.
17. Naš prvi susret. Zašto sam tražio da dođeš sa kćerkom? Kada bi vas neki vidovnjak video sada video bi žareće svetlo oko nje i zatamnjeno, prigušeno, oko tebe. Prilaziš. Nešto pričaš. Nepoznata prijatnost. Rukujemo se. Blag stisak tvoje tople ruke je znak slabog karaktera. Zagubljena volja. Taj dan sam opsednut Tarotom. Mesečeva devica.
Drugi susret, sami. Moja soba. Spavaća, radna i dnevna. Pričam sa tobom. Tema je uska i nije bitno što nisam koncentrisan na ono što pričaš. Gubiš energiju na isticanje sebe. Udate žene nisu moj svet. Nagovaram te da radimo jogu. Ja ću proučiti onaj meditativno-kontemplativni deo. Imam literaturu. Valjda ona ne zastareva. Sada već znam kako si ranjena. Simpatično ogovaraš muža.
»Razumeš?«, pitaš. Izlaziš. Isuse, kako si lepa. Odlaziš. Haos emocija ostaje. Ponovo stvaram svoj pakao.
18. Uzimam knjige o jogi. Slavinski. Čudni zaboravljeni nazivi. Jebote izgubiću razum od ovoga. Kako imam odjednom svu tu već izgubljenu koncentraciju? Tražim te. Da li ćeš me pustiti k sebi?
19. Šopenhauer: Život je krug u kome igraš glavnu ulogu. Krug se preseca sa drugim krugom u kome si epizoda, statista. Paralelni krugovi se fizički ne dodiruju ali u duhovnom kontaktu jesu preko krugova koji ih presecaju. Determinisanost opštom voljom akauzalnih veza. Molitva: Univerzume, daj mi volje i da mi nisu ni blizu problemi koji su nerešivi. Da li su tvoje odluke, individualna sudbina, hotimične ili determinisane svim tim presecanjima?
20. Idem da šetam. Nacrtaj Davidovu zvezdu /Solomonov pečat/, postavi ženski deo u položaj piramide /simbol stremljenja/ i sada analiza. Davidova zvezda kao Roršahov test. Lako je vama profesorima književnosti. Kada zajebete stvar pošaljete pesmu. Imala si šansu da me vidiš sa čistom kosom. Lomi neka slutnja ovo veče. Da li smo opet sami? Imamo li vremena da odemo i da se vratimo?
21. Gde si?
Muškarac se poseče i ni pamćenja nema. Ženin strah čuva ženu kroz vekove. Da li me čuješ? Znaću ako se skloniš.
Unesvestila si se u samoposluzi i niko nije hteo da ti pomogne da ustaneš? Mogu li doći do tebe? Na kojoj si planeti? Jebem ti planetu. Naravno da ti nije ništa. Pao ti je šećer. Jebem ti šećer.
22. Kakvo sada crno povraćanje? Nemoj da me plašiš. Da li je sve u redu? Kad vama tamo u Pazovi počinje jutro?
23. Srećno Majo sa početkom rada na tvojoj tezi. Prepisuj u reči nadolazeće emocije dok razumevaš jezik srpske tuge Brankovog vremena. Odbrani nas od nas koji smo osiromašili njihov jezik stvarajući govor kojim više ne znamo da volimo.
24. Ti kažeš: »Tamo na mom pragu čuvam vatru, ime i rod....« Ja ništa ne čuvam. Ti slaba a ja jak? Od tog se ne može biti jači. »Na kućnom pragu« - imaš porodicu - »čuvam vatru« /Duh se služi konačnim kategorijama. Vatra je element-prauzrok postojanja univerzuma. Hermetizam ga simbolizuje sa muškim delom simbola Davidove zvezde /, ime (čast) i rod (Rođenjem deteta čuvaš od nestajanja svoju vertikalu). Ukoliko si to napisala sada napisala si korene svoga straha. Ukoliko si to napisala nekada pre tada je to projekcija nade da ćeš tako biti. Ukoliko je to citat tada to nosi emociju koju želiš da podeliš sa mnom u tom trenutku.
25. Od čega si se sada, majke ti, unesvešćivala?
Šta si uzela od lekova? Gde si i sa kim? Mogu li doći po tebe?
26. Mir ti ne treba. Treba samo bezgranično prepotentno da veruješ u sebe. I isto toliko da obožavaš sebe. Ili barem prestani da se mrziš.
27. O čemu ja brinem? Brinem o prijateljstvu, tebi i istini. Ne bojim se ničega. Ni života, ni smrti, ni tuge. Prijateljstvo je više nego ljubav dvosmerna ulica. Tuga te lomi i zatvorila si prilaze ka sebi. Pusti druge da se isplaču na tvom ramenu. Imaš srce za mnoge tuge.
28. Nemoj dozvoliti da te ijedan sadržaj uzme tako da gubiš svoju životnu orginalnost. Ono što u tvojoj porodičnoj genealogiji niko nije uradio ne znači da ti ne treba to da uradiš. Osluškuj sebe i shvatićeš da je i zujanje neka reč opomene univerzuma gde je smisao i besmisao tvoga puta. Mi živimo život na nivou reči i slika. Viši nivo je nivo ideja, arhetipa. Treći nivo je nivo simbola. Četvrti nivo, granični nivo život-smrt je sanjanje. Ne sanjarenje, maštanje već kontrolisano i usmereno sanjanje uvežbanim usmeravanjem koncentrisane energije svoga duha koji se ne nalazi u telu. Telo je medij duha. Medij koji duh koristi da bi živeo materijalnu egzistenciju. Zato je tvoje »ja« i tebi samoj nejasno i veoma neodredljivo. Devojčice do svoje jedaneste godine naprave to svoje ja i nekako znaju šta hoće. Uglavnom ono isto što i mame.
Dečaci tako to neće pa se traže do kraja svog veka ne saznavši šta stvarno hoće. Sem seksa i pare moraju da prave. Kako ih prave to će ih definisati. Ličnost teško da će imati. Teško da će znati ko su. Seks to hoće toliko stalno da boli.
29. Moja kćerka danas polaže testove za vozački. Nepotrebno sam i neshvatljivo uzbuđen kao da je to nešto. Neuspesi su loši za stav prema sebi. To znam i toga se ustvari plašim. Da ne bi bilo nesporazuma sa kava-kafa.Raspitaj se malo kod svoje mame za značenja. Kava je lepša za sećanje. Moram i svoju mamu da pitam da vidim kakve ludosti je htela u životu a nije ih smela.
30. Na Sajam knjiga treba da odeš. Sa prijateljicom. Obavezno. Možda ću biti blizu da pazim da te neko ne dodirne. Hteo sam minđuše da ti kupim. Pitam u knjižari prodavačicu knjiga. Prodavačici knjiga sam dao priču za uveče. Isidora, moja kćerka, koja je bila sa drugaricom tu pored mene kaže mi da je navikla na mene (čuj, na oca je navikla) i da je više ne mogu brukati koliko god se ja trudio. Ne razume da si ti jednom išla da kupiš knjigu pa umesto nje kupila lepe minđuše sa kamenom boje rubina... Žensko. Kao i ti. Ne razume do kako ona hoće. Knjigu sam ti uzeo samo da bih mogao da dopišem na njoj da te volim (ma šta to u ovom trenutku značilo). I Igor Mandić je dopisao na koricama «…treba pisati, pisati i pisati jer riječi dolaze do ljudi..«
31. Tebi s ljubavlju kupujem Šerbedžijinu knjigu. I on je uzdisao u Šibeniku, Rijeci, Zagrebu, Beogradu… Sada
se smeje i plače negde drugde, sa boljim ljudima, onima koji nisu, kao i on, pristali na rat. Kako si se mogla udati za pilota koji se zanimanjem opredelio za rat? Ne vredi racionalizacija tipa on je morao i to mu je posao. Oni su za neke druge žene. Bezumlje i očaj ljudskog roda je u njima kada krene rat.
32. Karmen je svojim telom baš inspirisala 44. godine starijeg muža Alberta. Da li je znao nju kada je pisao »Rimljanku«? Da li u književnosti ima značenje neke posebne snage kada 2-3 rečenice čine jednu stranicu knjige ili je to nedostatak ideja? Na primer: Muškarci, Str. 77 Sunce, onaj neumoljivi krug svetla, iscrpljuje me svako jutro. Muškarci, Str. 78 Probuditi se i upitati se hoćeš li imati snage da živiš do večeri. Nije zabavno.
33. Mislio sam da ćeš ostati celu noć. Prošli smo ovaj susret dodira kojeg smo se plašili. Utihneš i šake moje upijaju toplotu tvojih nogu. Kreću se po tebi pišući svoju nevidljivu Pjesmu nad pjesmama. »… dojke su ti kao dva laneta blizanca, koji pasu među ljiljanima.« Uoklopila si ih. Hoću da ih pustim. Tada tvoje ruke počinju molitvu: »Zaklinjem vas, kćeri Jerusalimske, srnama i košutama poljskim, ne budite ljubavi moje, ne budite je dok joj ne bude volja.« »Otela si mi mi srce, sestro nevjesto moja.« Treba da mi dozvoliš da sada vršljam po tvom telu da ga zapamtim pre nego ga upropastiš.
34. Jesi li došla k sebi?
Čuvaj se nepokretne svesti. Takva svest mora da traži pokrete često fantazmagorične. Idemo na kafu u “Interkontinental” na nastavak tvog monologa o braku i seksu. Dolazim odmah ili za pet minuta? Sumnjalo jedno sa jastučićima po bokovima.
35. Bog ti je mene ostavio za kraj da ti vrati svo poštovanje koje ti je uzeo. Svakom uzme. Takav tip. I retko, retko vraća. Malo si i ti pripomogla. Kada bolje promislim mnogo si pripomogla. Muškarce u pogrešne veze gura seksualnost a žene još i usamljenost ili sam strah od usamljenosti.
36. Polja Batajnice i zalazak sunca u ravnicu. Samo nas dvoje. Trčiš prema zalasku sunca i raduješ se sebi. Pitaš me: da li volim ravnicu? Je li taj tvrdi put neuprljan asfaltom? Je li taj hladni i jaki vetar koji prolazi mimo tebe? Sa njim nam dolaze ptice iz izgladnelih šuma koje bi da se skriju sa ovima što nam po celi dan čavrljaju po ulicama. Svako svoju pesmu priča. Govor im je za bežaniju i hranu zajednički. Sve ostalo je lično. Tu sam sa njima rođen. S nekim njihovim tvorcem. Ova ravnica je jednostavno moja. Trčiš i uživaš u svom telu. Kao da ti njemu pripadaš a ne ono tebi. Možda je tvoj talenat za pokret onaj dar kojim ćeš reći svoju nit koju si univerzumu uzela. Nemoj to napuštati.
37. Olgu gledam kako radi jogu uz fenomenalnu muziku. Rekapitulacija života i disanje. Prepuna je energije. Hoće sve. Da li može? I ona se nakupila godina. Šteta što ta žena stari.
38. Sve beležim jer iz drugog vremena, kroz deset godina, to će imati drugi zvuk. Možda će se uočiti put prevazilaženja fobija. U svakom slučaju to je samo naše dok drugi ne vide. Poeziju ne šalješ? Nema izvlačenja iz tog tvog samomučenja bez zbunjujuće gužve po sopstvenim mukama. I kad krećemo za Beograd? Kakvi su ti planovi sem da meni, pogledom na tebe, ulepšaš dan?
39. Volim što ti se vratio osmeh. Prevedi poemu ili prihvati reči onog vremena za svoje sada. Dan posle igranja bridža, nisam nizašta. Premoren sam. Ipak, može li ovakva rođendanska poruka tvojoj prijateljici: Za sve krivice muškarca kriva je žena. Ne zato što je ona prouzrokovala tu krivicu već zato što je nije sprečila. Danas, nekada pre, jedan muškarac je bio sretan što ste rođeni. Osmehnite se toj sreći i muškoj krivici da život traje.
40. Za tebe moram da smišljam posebnu prevaru da »život traje.«. Ne dam da toneš. Idemo gore. Ko sam ja u tvojoj nameri? Kako tu udenuti sintagmu »potrošen život«? Samo se koncentriši i vodi misao tim horizontom. Treba osluškivati ljudski rod jer sporo je učiti samo na sebi i svom poreklu. Kćerki se obraćaj normalno. Nikakvi deminutivi. Nemoj da dete misli da si podegenisala.
41. Udata žena se ne sme voleti. Ne treba menjati pravila. Kaže knjiga u ime Boga.
Ljubav niko i ništa ne može ukinuti. Boga, bogove, ljude i moral možeš. Parisova ljubav prema Jeleni je moralno problematična. U njegovom času nemoralno je ne voleti i bilo je više bogova da ga zastupaju a ne samo jedan da mu zapoveda.
42. Žena svoje nevolje ne plače mužu, prijateljima ili sebi već nebu, zemlji i nepoznatom čoveku. Oni vide odjek bola koji je uzvišeni deo patnje a ne muku koja ponižava. Mene, tog nepoznatog čoveka, nauči kako se čuva vatra na pragu svom, ime i rod.
43. Malo me muči želja za tobom. Nije strašno. Bolesti ovisnosti su moj hobi. Lako ću ako je bolest. Muka je ako bolest nije. Ali tada to i nije moj problem.Već tvoj. Ovo se ne može shvatiti na dva načina »da jebe oca«. Neko ostari kao stena. Peskovit i tvrd a mahinast. Neko kao cipele. Jebem ga. Biće mi zanimljivo kad starenje počne. Ti si zadužena za način.
44. Došao mi je poznanik. Nekada prvi majstor za aute. Vidim priča tri priče odjednom. Ostavila ga žena /pa sam ja kao iskusan po tom pitanju dobar za slušanje/. Plače, jebote. Krupan, jak. Pitam ga : »Da ti dam čekić da se sa njim udariš po prstu pa da imaš za šta da plačeš?« Kao da su nas bombardovali nekim sredstvom za povremene paralize mozgova.
45. Ljubav od juče i ti i isti »lekići«.
Vraćam se u Beograd vrlo hitno. Neki bog me dovukao u ovo prazno gde sam se zakleo da neću ni na majčinu sahranu doći. Drogirajte se bez mene. Sretoh tebe i Kupidon me preuzeo, još se nisam ni raspakovao. Ne bi ni bog ni bogovi ovo mogli da mi rade bez tebe. Ljubav nije da se nekom »imponuje«. Sem kada je pogrešna. A kucati na pogrešna vrata mi postaje moje srednje slovo.
46. Kombinujem: ja čitam knjigu u kafiću Frane Lasića u ulici Braće Jugovića dok ti skitaš po prodavnicama, onda ti radim svašta. Gledam te dok piješ kafu, dodirnem te kolenom, slušam tvoj prelepi smeh kojim se smeješ mojim mislima kako bog jeste. Pa onda sve ispočetka. Dobro je da nisam tvojih godina jer tada bi se u mene zaljubila odmah i do kraja. Ovako to će ići malo brdovitim usponom ali zato će se mnogo toga videti u nijansama senki puta koji prolazimo.
47. Običan čovek, kao i pesnik Branko, prema svom bolu i tragedijama treba da se odnosi svojim ličnim humorom a prema vlastitoj sudbini sa ironijom. Tako ćemo zaista sačuvati sebe od drugih i druge od sebe. Zaključna razmišljanja su uvek dokazivanje teze. Slažem se sa tvojom hipotezom: »Ženi će muškarac teško reći sebe ako ona neće da čuje.« «Bezimena« je bez imena Mina Karadžić. »Ludi Branko« je pravi naziv poeme. Lud je muškarac, kažeš, koji voli ženu koju to ne uznemirava. Branko to zna pa se svojom pesničkom igrom reči igra pa ljuti
nju i život ne bi li primetili da voli i barem mu se malo naklonili. Nisu. Tim gore po nju i život.
48. Ovo što je sugerisala tvoja književno obrazovana prijateljica je trivijalno. Sreća da postoje pesnici i pisci. Pa ova žena prepisuje samu sebe. U ime poezije, romana, eseja i drame treba joj suditi. Koliko ja shvatam tvoja teza je iz obalasti Teorije književnosti. To je nauka koja daje mogućnost pristupa da poštuješ sebe. Konstrukcija njene rečenice je da se pokaže opseg korišćenja reči. Par dana kasnije sam ne znaš značenje te konstrukcije. To nije tvoj stil. Potrebno je da pročitaš sve što je mentor napisao iz razloga da shvatiš njegove sugestije a ne da mu podilaziš. Druge savetnike tog nivoa obrazovanja ne traži. Samo će ti razvodniti ideje. Traži sagovornike gde dominiraš da sebe uveriš u valjanost sopstvenih ideja. Ne treba ti kompleks da ne znaš svoje misli. Ili da ih neko bolje zna od tebe. Tvoje i moje prirodno pismo je latinica. Šta ih boli dupe na kom pismu ćeš pisati? Hoće da te naviknu na novu izolaciju. Bori se. Kome je interes da nas što manje čitaju u orginalu? Kroče je u filosofskom rečniku pod »C«. Pa mi smo i WIENAu u Beč krstili. Nama još uvek Gavrilo Princip, nesvršeni gimnazijalac, nije ubica dvoje nedužnih mladih ljudi. Ni ubistvo Radića nije ubistvo? Istorija književnosti je izmišljotina. Gurati književnike u iste pravce (romantičari na primer) je nategnuto do neistine. Istorija filozofije je istorija ideja a praviti istoriju inspiracije, osećajnosti i stila je znak čovekove bolesnosti za redom. Mediokriteti se mogu »urediti« po toj dimenziji ličnosti manje
silovano ali isto silovano. Inspiracija i osećajnost je toliko individualna da ni pojedinac nema konstantu inspirisanosti i osećajnosti. Hrabro piši iz bola, iz svoje tuge, iz svoje vere i nade. Iz svoje ženskosti. Reči po rečnicima traži da bi razumela druge a ako ih tražiš da bi saopštila sebe bićeš smešna. Prijateljica sa fakulteta, koja te je izdašno glupo savetovala, shvatiće da te je «inspirisala« na traženje sopstvenog izraza. To će joj osobito biti drago kada joj kod prvog susreta budeš zahvaljivala na nadahnutim idejama i moralnoj podršci. Ne možeš misliti njene misli jer ne živiš njen normalni život već jebeni svoj. Ja bih branio Branka od Skerlića. Ne može se umetnost braniti a umetnik napadati. Ili nije tako? Ovo je zanimljiva problematika. Trebalo bi, ipak, od Brankovih stihova, napisanih po potrebi srpske vojske i revolucije, štititi Umetnost.
49. Kada je krug ljubavi, krug davanja-uzimanja zatvoren tada nema gubljenja energije uopšte. Tada su dvoje jedno. Kada krug nije zatvoren tada su dvoje najmanje dvoje i energija ističe. Ćutanje u braku. Krik užasa. Nema reči ni kada se jede ni kada se ne jede. Užas. Da li je svađa bolji krik?
50. Tarot. Odrednica grupe karata - novčići: »Novac je kamen kušnje i slika duše.« Tarot mi je čudan. Teško ga pamtim. Slažeš li svoje kockice oko Branka? Koristi nežnosti svoje mladosti da ga prihvatiš i kažeš. Zašto ga ne bi pamtili tvojim
stihom? Oboji one moje krike svojom lepotom žene. Prepusti se sebi.
51. Samoća mi je potrebna a usamljenosti dosta. Ovo prvo ti nikako da skrpiš a drugog se plašiš. Hm! Nikako da zapamtiš gde je izlaz? Moraće i bog da me jednom posluša. Njegov sam poštovalac od kada sam tebe upoznao. Tvoj predivni osmjeh je skulptura sete. Samo sam tražio svoju ženu.Veza sa zabranjenom ženom je progonstvo? Ne laži mi odgovor, sestro.
52. Ako je Guča tradicija a koren pameti zapisi sv. Save kada treba ustajati, moliti se i kada ne jesti tada je razumljivo zašto nas moraju malo malo ubeđivati da smo Srbi i da je to dobro.
53. Novac ga je »ujarmio« pa više ne zna zašto je svratio u njen život. Da li te ovo miče ili tarabica? Anka položila testove. Lepo sam srećan zbog njene sreće koju sada »ćuti«. Rekao sam joj »ljubim ti oko«. Eto ti na. Volim žene i svoje i tuđe. Kao što vidiš. A tebe, ne vredi spomena, i za malkice drugačije. Hoćemo li da zatvaramo taj krug ljubavi?
54. Devojaštvo svoje ponovo treba da razvezeš. Ne mogu više bez smisla ulaziti i izlaziti. Prestani da hodaš putem bede. Dodirni me i idemo. Nemoj da ti srce kida sećanje. Ne zapuštaj se. Tebi se obraćam voljena ženo u lepom kožnom kaputu. Definitivno bol rađa umetnost. I ne možeš menjati ceo pogled
na svet pri svakom novom susretu sa nekim autoritetom.
55. Blizanac bi pukao a da ne komentariše ponašanje Raka (Maja) i njegovo kupovanje braon tašne i minđuša sa staklom rubinove boje. Kupovina nepotrebnog je samo prividno kupovina nepotrebnog. To je potrebno da bi se Vodolija (ON) nervirao. Rak ne voli Vodoliju ne zato što ga ne voli već zato što ga ovaj ne voli. Ta tvoja osveta je prazna jer je usmerena prema osobi koja je voljena ljubavlju najznačajnijeg bića tvoga života, vašeg deteta. Njena ljubav je njegova i tvoja zaštita od gluposti koje jedno drugom činite.
56. Slomila se minđuša sa staklom rubinove boje? Nešto je moralo da pukne kada je takav splet energija. Ili ti ili minđuša... Evo pahulja. Jedna radost više.
57. Ne želim vlasništvo sem na neke sitne delove uglavnom pokrivene /velom tvoje ženstvenosti/. Volim put kojim hodaš i nemoj me 'nervirat'. Ko zna koja ideja može da svrati u tu tvoju glavicu dok komšinici ogovaraš kćerkinog tatu. Ja nisam »neko« već muškarac koji bi ti dao bubreg. Idem da čitam »Kazino« da me malo želja mine. Čitajući iznova i iznova tvoje poslednje poruke vidim kako se mučiš sa mojom sujetom i taštinom.
58. Jesi li negde zavejana pa se ne javljaš? Mislim da mi moja odluka da te volim daje pravo da mi kažeš šta da radim da te ne pogrešim. Da li si kod kući? U bolnici?
Kod mame? Sama? Sama s kćerkom? Brinem. (Najzad se javljaš. Užasno ti je loše.).
59 Tebi kada se suprotstavim gasi ti se auto, mucaš... ali to je zato što si Dalmatinka. Dalmatinke misle dan posle. /Auuu, sada ćeš mi ukinuti seks do moje 101 godine/.
60. Živi sretno pa ne tuži više… Radičević Branko a poručuje mu devojka koju je ostavio i koja je potom umrla. Koja devojka, jebote? Znaš li ti za taj podatak? “Nje više nema – to je bio zvuk”, kaže pesnik Branko Radičević. Samo ova rečenica Brankova je dovoljna da se zna da je veliki pesnik. Da li će pisati ili neće to je stvar mnogo čega. Pa i žena koje su ga loše volele.
61. Tuča u klubu. Demolirali bokseri jedan drugog. Uglavnom jedan onog drugog. Kako mu je glava izdržala te udarce? Ovo je treća frka u mom kretanju po pogrešnim mestima. Sedim, gledam dobre karte u svojim rukama koje zbog majmuna neću naplatiti. Pijuckam čaj i razmišljam kako me ništa ne može izbaciti iz ravnoteže sem onih koje volim. Tanjin strah, od nekada, da se sa tog lutanja može i ne vratiti liči na "možda i nisam hteo da se vratim” Volim te pesniče moj. Možda ćeš me objasniti sebi ili nekom drugom do koga mi je stalo.
(Crtam zimsku idilu učenicima na ogromnom papiru i oni se oduševljavaju. Pisala sam noćas. Danko Grlić ima dobre definicije u »Estetici«.Tuča je prateća pokretna scenografija takvih prostora. Ja sam bez veze.)
62. Ponekad idi putem na kome ni glupaci ne mogu da zalutaju. Ponekad. Nemoj preterivati. Put po kome se skupljaju uspomene i kolekcijske stvari je takav put. Ako si često na tom putu, kada se budeš pokazivala drugima, retko ćeš moći reći SLUŠAJTE /šta imam da kažem u svoju odbranu, na primer/. GLEDAJTE ME je znak krajputaš tog hodanja. Hodanja za sopstvenom pozadinom. Misli. Ponekad.
63. Piši, da te vidim. Tuga se mora isplakati ili se od bolesti njene duh pogubi. Tvoj te privatni demon ili bog, kao unutrašnje opredeljenje, gura u zujanje. Dođi sa svim prtljagom tuge. Imam li išta u mojoj glavi sem tebe? Faust:”Opet se približujete, vi nestalne prilike…” Psihičko je realno kao realnost. Treba prepoznati simbole Svetog pisma za odgonetku nas.. “Ne poželi tuđe žene ni magarca tuđeg.” Kakva je gravitacija na planeti sa koje je ovaj jevanđelista?
64. Njega ne voliš jer imaš averziju, mene jer imaš njega, druge jer imaju druge. Što radiš to sebi? Normalno je da te duh pukne i sruši kod frizerke. Ne živiš u skladu. Ne živim ni ja. Uskratio sam sebe drugima jer ne želim da te povredim. Ne uzimam ništa jer se ne dajem. Neku igru igraš. Kada kažem TI mislim na tvoju podsvest. Kada kažem da ne razumem žene onda mislim na žensku podsvest. Svesni deo je šablon: gledaj me, vidi šta sam
kupila, ne mogu ovo, ne mogu ono, kćerka mi kiše...
65. Razvedri se. Budeš li sa mnom imaćeš toliko problema da će ti prethodni život ličiti na bajku. Osećam buru nasred Terazija. (Opet se ti zajebavaš, a ja se jedva držim na nogama.)
66. Smem li da ti pošaljem SMS poruku koju sigurno nećeš razumeti. Tražiću da mi odgovoriš odgovorom koji već znam. Može? (Može.)
Lepa i zgodna cura stane pred ogledalo. Vidi sebe u njemu od glave do pete. Skine se gola. Okrene se leđima prema ogledalu. Nagne se prema napred. Da li je to što se vidi u ogledalu suštinska karakteristika njene ličnosti?
(U toj joga pozi zamišljam muškarca. Šta on da misli?).
Baš si na stran(a)u. Šta bi muškarac radio u tom položaju, jebote? To nije joga položaj već kama – sutra. Ali ti si to zaboravila.
(Malo sutra je kama sutra... ti si prvotno bio perverzan.. a ta scena jeste joga… i to jako dobra istezajuća varijanta.)
Ova poza lepe žene sa ogledalom je slika Salvadora Dalija. Samo šta ja da radim da te upozorim da sam tu? Da skočim u jamu?
(Nemoj.)
67. Novinar piše događaj tako što ga posmatra. Traga za podacima po kojima događaj jeste. Kada ti i ja pišemo mi smo u događanju. Činjenice su tu da bi nam se požalile a ne da nas informišu. Novinar mora da je indiferentan. Mi pišući događaj dajemo sve svoje na dlanu. Pa pitamo sa strahom da li su nas čitali. Bojimo se da nas znaju a hteli smo to.
68. “Neobična bolest” je bolest od koje se može razboleti kada napustiš kraj u kome si rođena. Taj kraj je ambijent na koji se organizam bebe adaptirao. Simptomi su zujanje i slabost.
69. Ljubav je najmoćnija energija u univerzumu. Ljubav je više od energije. Ona je samo stvaranje. Ko ljubavi nema on je ništa. Ljubav sve izvinjuje, uvek veruje, svaku nadu čuva. Štiti od smrti bez bolesti. Ne gasi te vatre nikada. Srce je živo dok ima nade za ljubav. Ovo reče neko a ja opet preživeh.
70. Barem da razumeš bridž da ti se žalim. Uopšte mi nije jasno od čega ja mogu umreti. Infarkt, šlog, šećer? Pa to su zajebancije. Možda neki zalutali avion a tada si ti odgovorna. (Nemoj da bogohuliš preda mnom, ovako ustrašenom.)
71. Kažem Ani da si mnogo draga i tužna žena. Ona kaže: »I jedan, muž tvoj, i drugi, ja, možete bez nje, a njoj trebate obojica.« A ako si malo pametna ne trebamo ti nijedan, reče kćer moja.
Od tvog roda je ta bila čim se rodila.
72. Ako večeras budeš dolazila pazi da te ko ne vidi. A ako budeš lepo obučena onda nema veze. Flašu vina sam uzeo. Da se nađe ako te neka »fjaka« uhvati.
73. Umetnik je umetnik. Stalno nekuda odluta. U nekom drugom prostoru je. Možda hvata neko drugo vreme. Zato oprezno čak i kada ti nije stalo. A posebno kada su blizu tebe. Ima taštine. Oni ostaju a mi prolazimo.
74. Učiti i pisati su najviše radosti života. A ako je nešto radost tako treba i raditi. Sa radošću a ne sa naporom. Čim radosti nema zaustavi sve. Pravi kolače. Vidim da si se ponovo prigušila pilulama. Ubuduće kada ti napišem »jebi se« to nije izraz mog raspoloženja već savet. Da li ti je ovaj tekst neočekivan? Možeš li Brankovu poemu da analiziraš sa stanovišta neobičnosti?
75. Piši misao da pokreće nagone, pljačku strasti i otimačinu zadovoljstva. Nismo, ovde, za dremanje. Voleo bih da sam u mom veku. Da bi se sreli moraš i ti biti iz tog vremena. Ako nemaš snagu da umreš imaš li je da živiš?
76. Jedino lepa žena, kad se izbezumiš od muke za njom, zna da ti kaže da ne znaš da uživaš u životu. Ta muka je podsmehivanje tebi /nemoj da ti nije jasno/ pre nego što ćeš pametnicu da ubiješ. Osećam kako se usnuli prezir prema ženama kreće prema tebi. To je tren kada počinjem da mrzim ljubav.
Ako smatraš da je ljubav život živiš tragajući za njom i gradiš nasigurno izgubljeni svet.
77. Eto opet te nema. Baš sam besan. Kome ovo treba? Uu, čovek je napravljen za druge namene. Ljubav je definitivno samoobmanjujuća emocionalna zajebancija. Jebi ga. Samo kreteni jure udate žene da bi ih stigli. Kakav je ovo haos? Auu. Ovo je stih očaja saznanja… 78. Ajde da se svađamo!
(Pojasni odmah!)
Osećam ogroman pritisak u glavi. (Šta ti je?).
Od nemanja seksa, verovatno.
(A .. to. Šta ću ti ja?)
Nemam ni jednu ispeglanu košulju
(Nemam ni ja. Šta tebi treba kućna pomoćnica ili žena?) Šta mu to dođe žena, jebote?
79. Ne mogu da se nosim sa ovim. Posustajem. Ne zujim ali cvilim. Psihička i fizička ljubav su strasti iznad života i smrti. Kada ljubav utihne život i smrt gube smisao. Kao i sve drugo. Za vas koji ne volite ovo ne verujete. Otelo ti je glup. Elda?
(Nije glup… meni su tuge teške, preteške. Tebe odjednom plaši samoća… mene štošta još teže.. pišem, pištim, zujim. Ne čujem.)
Kakav strah i kakva samoća? To ne postoji. Za nerazumevanje sam ja kriv jer sam nezgrapan kada emocije treba kazati. Ne treba nam Nemački jezik da bi razumeli Fausta i patnje mladog Vertera i njegovu Lotu. Volim kantri muziku i Fado. I jebi se što te nema i što se ne javljaš.
80. Imam ozbiljan problem sa shvatanjem Tarota. Dalje mi je teško bez hebrejskog alfabeta. Svako slovo u tom alfabetu ima broj pa kada se reč pretvori u složeni broj čini se da je neko pre par hiljada godina kodirao ljudsku komunikaciju. Može li par mnogo čudnih pitanja? (Ajde.)
Nemoj manipulisati sa mnom. Moć manipulacije, koju svako ima samo različitog dosega, oslanja se na prikrivanje istine. Nemoj! Ponovo ću se pogubiti a tada ne vredim više od poslednjeg. Nemam nikog bližeg te pameti a tvog pola da pitam.
(Šta me konkretno pitaš?)
I to je odgovor.
81. Jesi li sama? Da te zovem na fiksni?
(U žestokoj svađi sam.)
Iiii šta radi Dalmatinka. I njih nam ukinuše sa sankcijama.
82. Poslednje Kazanovine reči su bile: »Živeo sam kao filozof«. Pitam se da li ti zbog svog bola (gubitak oca, brata, rodnog praga uz muke progonstva, beg u sigurne vojničke ruke, strah od nove greške) razumevaš ove reči više od tog koliko je crnac sklon metafizici.
83. Ljubav je rana. Postoje postojanja gde nijedna muka nije uskraćena i patnja zaboravljena. Takav život liči na užas bez smisla. Ali i to nije sudbina već odluka onog koji živi. Odluka koja nije tako morala biti.
84. Ljubav i kocka ponekad te uzdignu visoko u nadi a znaš da je to igra da bi provalija bila veća. Bog voli da se prepire sa onima koji su sazdani od strasti koje sam nema. Moj vrisak za tobom je moj a univerzum osiromašen emocijama kojima se jauče može samo da preti jer je nesposoban za sreću patnje.
85. Šta će ti prijateljice? Treba ti svedok da te Bog već dugo muči? U tom poslu ti se trudiš da mu budeš od što veće pomoći. Pobuni se malo tim svojim dalmatinskim temperamentom. Kažeš da te je muž otkrio u neveri i da osećaš bitaka plam? Kažeš okupacija i lovci na fiksnom telefonu. Kakva okupacija,
lovci i opsadna stanja? Bori se za svoje vizije. Kako znaš njihovu vrednost ako ih stalno odlažeš? Možda vrede više od ijednog života a ne samo jednog. Tvog na primer. Imaš mene za buđenje.
86. Savetujem ti da veruješ u Boga ne zato što on postoji već da bi imala jedno izgaranje manje. Dole razum! Treba život voleti više od njegovog smisla. 87. Lake ljubavi Bezimene nisu izmirenje polova već početak nemira kojem se uvek možeš smejati. Ljubav je tu smešna igra kradenih pogleda i žurećih dodira. Dodir žuri da bi bio viđen tek koliko da pojavi osmeh radovanja životu.
88. Čitaoca razmisli. Istoriju estetskog duha kao da piše jedan duh i čuva od zaboravljanja jedan drugi duh, duh čitaoca. Kako nas je Homer nanizao. Mora da smo deo jednog duha ili se on sam, jedan, šunja kroz vekove naših pojedinačnih postojanja. Nije lako za reći ni misliti.
89. I sebe i ideju ću poniziti zbog malo tvoje naklonosti. Nekakav omanji Mefistofeles ili Šejtan je ušao u mene pa hitam da ti pokažem svoj um. Nisam baš nekakav stan za njih ali eto dođoše beskućnici. Mešaju se baš u svaki moj unutrašnji razgovor sa tobom. U poslednje vreme i u Boga sumnjam drugačije. Manje se stidim sebe. Pa nisam kriv za sve. Za nešto i on odgovara. Za moju starost, na primer. Za nedostatak pameti jesam kriv. Ti mi samo sličiš. Ženu, radi Eve, dugo on ignoriše. A ja nikako da shvatim da bih bio bog, ili jedan od njih,
da moram da imam iste navike ignorisanja. Ti se spremaš na večno jogunjenje. S tobom sam u tvom obračunu s nama.
90. Rodio sam te u svom srcu. Dao ti lepotu da nas uzdigne iznad vremena u koje nas guraju ljudi da nam je određeno. Plašim se da ćeš se stvarno ostariti. Šta hoćeš? Da se približiš vremenu sećanja i nečinjenja? Rasrdio sam te opet? Da li misliš da sam vagabund ili vandrokaš kad tako ćutiš iza tog bedema kojeg misliš da si stvorila da se od ljubavi braniš? Odbrane nema od istine. Pobeći se može. 91. Ako si srce svoje okamenila ja sam događaj koji te mimoilazi. Biti u zabludi ili biti budala je isto. A i ne priliči mi.
(Da, izgleda da mi se srce okamenilo. Ali ne vidim zašto si ti budala?) Ako nisam alternativa je gora.
92. Sećanje i nije ništa drugo nego poluzapamćen san i na isti način iskrivljen. Sasvim je svejedno da li sam sa nekim bio ili sam to bivanje sanjao. Bitno je da taj događaj nosi stav. Sve drugo, jebeš sve drugo.
93. Floskula je ukras govora. Posebno floskula »volim te«. Kada bi znala koliko volim da te vidim, čujem, dobijem poruku ti bi stalno nešto radila u tom
smeru. Živimo samo u svetu koji sami stvaramo. Objektivan svet je nesaznatljiv sa ljudskog aspekta. A sa aspekta onog koji voli »nema teorije«.
94. Savladaj svoj bol i daj da te vidim. Bez tebe sam slab, konačan i nije mi stalo na način na koji se može znati. Značenje je uzrok naše akcije a ne neka draž, predstava. Značenje tebe za mene i mene za tebe nema veze sa našim biografijama. Bože, da li sam ti razumljiv? Nisam ako nemam tvoje slutnje, nadanja. Zauzimaš li gard? Ili smo zajedno? Brak je vrhunska prostitucija kad ljubav stane. Deca su definitivno svoja bića i nismo njihovi vlasnici.
95 Kako cveće da ti poklonim? Udatost nije bitna? Pa kako da ti cveće poklonim? Vladaš svojim osmehom a u telu si se smrzla.
96. U zaključcima pokaži čime je Branko sve osujećen i da je za lično obaveštavanje pokušavao sebi da kaže druge. Drugi su ono što hoćemo da vidimo. I sebe tako gledamo. Šta je taj skup porozno skupljenih ćelija zavisi od reči, predstave i emocija kojima mučimo svoj unutrašnji dijalog. Pesnik prenapregnute emocionalnosti, kao što je Branko, posebno. Ne mudruj. Piši kako tečeš. Čovek, uglavnom, ima ljudsku sudbinu. Kažeš da Branku tvoj brat sliči... tim pre piši iz srca. Od svih spomenika prenaseljenog grada samo žena je vredna pamćenja.
Pakao ne postoji već samo smrt u kojoj je Bog zaboravio nestajućeg. Bol jeste reč prisustva greške.
97. Postojiš koliko učestvuješ. Ukoliko ne učestvuješ ti si voda, masti, azot, ugljeni hidrati koji se skupno brinu da im se odnos ne poremeti. Bolest je kada se odnos poremeti. Padne šećer a poveća se kiselost. A do toga dođe... kad? Objasnila bi funkcionisanje navedene hemije u ženskoj vezi ćelija? Muško i žensko je razdvojeno da se neshvatiš život i smrt. Zašto san nema vreme? U kom redosledu stvarno ide vreme? Možeš li kontrolisati odnos tih hemija u svom ženskom organizmu bez lekara. Funkcioniši kako si namenjen. Sloboda je poremetiti prošlost, sadašnjost i budućnost. Bogu smeta da shvatim energetski naboj u kombinovanom vremenu? Prvo me spojio s tobom zatim me odvaja tako što tebe muči da se cepaš po svim šavovima.
98. Zamrla savest. Starost ima to. Raditi na sebi i u verovanju.
Znaš da je brak ipak za stare dobro ulaganje. Ostani. Ne mrdaj. Ako su tvoje godine starost i strah te je da ćeš možda nedostojanstveno umirati. Mladima ne treba tumačenje greške. Neće da se ispravljaju. Hoće da greše. I brak im dođe kao savest savesti. Ulete pa istrče. Kako stvari stoje ti bi morala da ispuziš.
99. Istražujmo sebe. Ženski princip u meni i muški princip u tebi nisu samo
podrazumevajuće činjenice već bitna sfera intelektualne provere emocionalnosti. Naravno da je sa stanovišta malih građana (mravi Velikog inkvizitora) bolesno da ružan, sakat i star čovek voli. Takva osuda ljubavi je tako jaka da narečeni to ne smeju ni pokazati.
100. Venerina varka: ljubavni grč, ženina unutrašnjost je poprskana. Uzalud. Nisu uspeli da se izgube jedno u drugom. Isusova podvala: živeti sebe u smrti! Sokratova obmana: znam da ne znam. Ova poluistina je podmićivanje razuma. Nema sigurnih dokaza da su ove tri osobe uopšte postojale a odredile su bitak ljudskog postojanja. Da ti rasteretim napetost susreta pitanjem: ovo troje nas lažu lažima koje hoćemo. U koju svrhu?
101. Koja vrsta ljudi su istureni primerci ljudskog roda? Leonardo, Mocart, Al Kapone, patrijarh Pavle, Nikola Tesla, stjuard nekog boinga, kurtizana Nana? Kako to u jeziku izgleda. Čovek pa množina ljudi. Da li slučajno čovek nema množinu? Da li u zaključnim razmišljanjima svojim »prirodnim« estetskim determinacijama treba dodati dodatna ograničenja u vidu neke teorije estetike? Kada se stihovi govore čuješ boju glasa /tvoja boja glasa Tanji Bošković sliči/ podrhtavanje /ako treba/ snagu /forte, piano, alegro/ itd. Čime se postiže unutranja obojenost i ostale muzičko-slikarske komponente u poemi, poeziji? A kod Branka? Ja sam tebi rekao da te volim. A ko je meni rekao da ti to
kažem? Šta se podrazumeva pod tim? Voliš Boga? Ne voliš ga? Kako ti da imaš takav odnos prema njemu koji je s one strane dobra i zla? Živiš prema svom osećaju za lepo. Bog nema taj osećaj pa je siromašan na način slavuja. Pojedinačan slavuj je jednak svom rodu. A čovek nema taj znak jednakosti sa ljudima.
102. Kada bi mogao da bude sretan Bog bi morao spoznati i nesreću. A šta bi tada bio? Mi. Zato je on ukupnost svih energija pa se samoposmatra u detaljima svojih slučajnih formi. Za beskonačno svako drugo vreme je konačno. Poezija je estetski koncept. Tek nagoveštaj. Bio sam bezbedan. Tada si se desila ti i ponovo sam izgubljen. A i ti trčiš za sobom.
103. Zanimljivo je tvoje oduševljenje A. Bergsonom koji kaže da je suština života i univerzuma u »životnom elanu«. Imaš li ga sada? Znam da ćeš napisati tezu iz koje će uzimati reči ako je i malo tako. Puškin je na Branka mogao da deluje u smislu »Pesnike treba ubijati, zar ne?«. A Onjegin? Samo u mentorovoj mašti da provocira studentkinje i sebe da održi naučno budnim. Metafora je niži oblik mišljenja. Ako je mišljenje u pitanju. Poštovala bi me kada ne bih govorio istinu? Ne verujem. Ne mogu da verujem. Sve što ima koren u neistini lažno je. Ako je neistina uslov da budemo zajedno izgubićeš me. Ako ne sada onda posle. Sada me možeš izgubiti samo ako me ubije zalutali mig. Nemoj tako.
104. Jadne stvari krše biće najvišeg ranga. Usamljenici smo duha. To su tvoje rane? Čekaš moje sažaljenje? Ovo su moje greške. Sudi mi! Želiš da budeš tuđa meni? Nemoj. Igramo lošu igru. Ne žuči se više. Sa strane dotakni radost. Život se skraćuje. Unutrašnje nepoverenje. Za neplemenitog u krdu najveći protivnik je neobičan čovek. Luk treba odrešiti. Sažaljenje je religija jezuita. Haos onog koji misli glavom stvoren neredom nje koja misli srcem. Promenili smo stil. Ti ćutiš drugost. Ne znam ko sam. Kako sada znati šta hteti? Jeftini smo. Mnogo za malo.
105. Izvini za grubosti u porukama. Njima sam više hteo da te »podignem« u gard da se braniš ili da me napadaš ne bi li iz zujanja došla u normalu. Rizikujem da me ne voliš. Izvini što je kockar pogrešno rizikovao. Da SMS poruke imaju sliku emocije videla bi brigu. Majine poruke Dejanu
1. Plašim se opasnosti ovako prijatne večeri. Ipak, drago mi je znati te. Nadam se da nećeš omrznuti moju iskrenost o braku. Tako pričaju glupače. (Neću iskoristiti trenutke tvoje ljubavi. Uzeću sve te trenutke ili ništa. Neću da te delim. Ali ću ti dati sve što znaš da
uzmeš.)
2. Ma ja totalno pucam. Ne znam hoću li se izvuć a da ne prolupam. Ne znam kuda ću. Zuji mi. Pogubih se.
(Ona , jednostavno, mora da nauči da orihvata sebe. Histerija je samoodbrana ženske psihe. Lek za očajanje je razgovor. Treba razgovorom doći do uzroka. Mislim da uzrok nisu te dve smrti. “Čišćenje dimnjaka”, Frojdov diplomski rad. Pričaš šta si radila i mislila u poslednja 24 časa. Ta priča već može da nam poremeti odnose a da ne govorim da hoćeš da te vidim onako kako hoćeš da te vidim pa da je “čišćenje” čišćenje za pod tepih. Moraš da mi veruješ! Volim te, ovako, na bjanko. Ja ću da te iritiram da misliš na život malo skokovito. Ako ne možeš sama treba da ideš na neki psihološki tretman. Možda ti treba hipnoza a ja to i da znam ne bih sa tobom radio. Ako ima traumatskih sećanja dnevna iskustva neće pomoći. Ljubav leči. Voli me. Pomeri svoju skupnu tačku. Nije ti ništa. Jebeš i 1812 /Napoleonovo kolektivno pomeranje svesti/ i 1912 /Svađa Frojda i Junga. Njih dvojica jedan drugog ne čitaju da ne bi vršili korekcije svojih dogmi. Jebeš ljudsku istinu koja nema temelj da se dokazuje/.)
3. (Hoćemo li ići na reku da je dodirnemo?) Aha. Ma, zbunjena sam, nesrećna. Ne znam da li ću imalo uspeti da sredim svoj život. Ne znam više šta je ispravno. Znam da sam samo prepuna strahova. Ne vidim sebe… (Ljudi se dele na one koji raspravljaju da li život ima smisla i one koji znaju odgovor. Narušeno ti je ‘mi’ osećanje.)
4. (Šta piješ od alkohola) Vino, onda kad ne pijem bromazepan. Podajate silovoto piće onome koji hoće da propadne i vino onima koji su tužna srca; neka se napije i zaboravi svoje siromašztvo i da se više ne sjeća svoje muke /Priče Solomonove, 31, 6 i 31, 7/ See you. (Da li ćemo znati da se normalno stidimo?)
5. Trebam mi kontakt sa nekim neurostručnjakom. Ne mogu da verujem da mi se ovo dešava. Sutra ću te zvati. ‘Ajde, napiši neki spas. (Ići ću u Palmotićevu srpsku ludaru. Zbog tebe. Da im budem student za problem kockarske vrline. Da vidim šta mogu. Kako su ludi uvaliće mi elektrošokove pa češ morati da me čupaš. Rađe bih sve Jungovce dogmate proglasio studentima i dao im frojdovski tretman a ovima drugima ove prve. Veruj meni. Pomeri svoju skupnu tačku. Joga, pleksus solaris. Govori li ti to nešto? Volim te tako ludu i udatu!)
6. Ipak sam lupila bromazepan. Morala. Hvala ti na brizi. Plašim se da ti ne dosadim sa zujanjem. Ali sada mi još više pišti. Ala sam uplašena. (Nijedna emocija, čista ili zbrzana, nije pogrešna. Samo može biti vezana za pogrešno. Zamisli da ideš Jelisejskim poljima svoga uma i voliš šampitu! Kada te neko nepravdom pritera uza zid, nemaš kud, ubiješ ga. Kada se uza zid pritera visokomoralna osoba, kao ti, nema kud, ubija sebe. To može da potraje do ozdravljenja svesti ili njenog gubitka. Zato je zlo tog lekića dobro.).
7. Da li je moguće da se ja ujutro tresem i pretresam od
nezadovoljstva. Da sve gledam tako crno. Osećam se neuspešnom. Sve sam fulala. Kako se vratiti u kolosek davanja i normalnog uzimanja. (Odakle ti ideja da ne treba da se treseš kada ti nešto ne valja u životu? Mora da te drma. Kako da se toga rešiš ako ne znaš za njega? Budi fer prema sebi i ne uvijaj problem. I ne svađaj se sa mnom ako ga kažem a ti misliš da nisam dobro mislio. Odluči, prvo, šta hoćeš od sebe. Osoba si koja može da se bira i dalje. Nemaju tu privilegiju svi i u svakom momentu svog života. I pusti me do tebe da te držim za ruke dok cviliš! Teže je igrati čoveka od igranja partije kućnog bridža.)
8. Dejane, da li je li smrt prestanak svega? (Prestanak zemaljskih gluposti jeste. A da li gluposti uopšte? Ne verujem. Strah zbog smrti je gadan. Smrt ne!) I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao. /Knj. propovjednikova, 12, 7/
9. Lako je tebi. Ti si oslobođena ličnost. Ja nisam, a još i zujim. I to žestoko. Bože, kako je živeti bez ove zujalice u sebi? Podseti me. (Priroda kada te ukroti ona te ostari i pretvara u osrednjost. Ti se ne predaješ pa zujiš!)
10. Smetena sam i sjebana! Tema mog magistarskog rada je B. Radičević. Poema “Bezimena” je u centru priče.. Noćas smišljam glavne konture svoje magistarske teze. I dalje sam sjebana. (Ovo tvoje psovanje, rekao bi Frojd, je znak značajne intimnosti! Pazi na tu mogućnost čitanja. Nema posle - nisam
rekla.)
11. Čitam Anin tekst o razvedenim roditeljima. Ma nemoj! Najbolji deo strane je morfologija reči muš-kara-c. Prekosutra više zaista nije plan. 12. Čitam dalje stihove tvog Zujanja. Oslika ti mene mladu i zelenu. Ali obećaj da to nećeš dati u javnost. Izazvalo bi mnogo problema. Neka to miruje pedeset godina kao i oženjenog Pasternaka pisma Cvetajevoj i udate nje Rilke-u. Da? Šta je ljubav? Tamo gdje je jorgovan rasuo perle.
Ubiću te zbog analize. Vidiš kako sam prozirna. Nećeš ovaj intimni deo mene izdati. Priznaj odmah. (Koga se ti na ovom svetu plašiš zbog raskrinkavanja svoje fascinantne ličnosti? Udaja nije napuštanje života. Ili jeste? Ja za sebe nisam siguran ni da li sam mizantrop ili filantrop. To što volim udatu ženu pokazuje mogućnost i jednog i drugog u istoj emociji.)
13. Evo nađoh poemu Bezimena. Čitam i odvratna mi je.. . Ne znam kako ću pisati o tome. Branko Radičević jeste bezobrazan. A i poješće me. Malo znam o njemu i ne divim mu se mnogo. Hvala ti, ‘lipa,’ na knjizi Brankovih stihova.
14. Bila sam na groblju. Ništa ne shvatam. Koji je cilj ovih smrti nakon svih muka progonstva?
(Može li neko bolestan u glavu kao ja da leči nekom ranjeno srce kao ti?)
15. Znam šta hoćeš u trudu svom da me skrajneš i da ne mislim na grobove svoje. Prošlost nas ne određuje već budućnost ima sudbonosni cilj. Kažeš. Mnogo čitaš grčke tragičare. Život je Sudbina, kažeš, koju živeći pokazujemo i koja je negde već zapisana a ne život kao prokletstvo nekog ko nam zgreši nekada pre u rodu našem. Zanimljiva ti je ideja da svako na svetu ima svog emocionalnog dvojnika, kopiju. Strah univerzuma da se ne izgubi delo. Bilo bi lepo tražiti svoj duplikat. Drma me činjenica smrti i ako ima negde moj duplikat. Molim te još nešto neinteligentno. Napiši mi da nisam ozbiljno bolesna. Nema veze, luda sam, prestrašena… Eto. (Priznajem da me zbunjuješ. Nemoj kasniti na vozove. Kasniti na njih je želeti da se ne otputuje. Kada te ne razumem ili pogrešno razumem tada sam te shvatio! To je uslov nežne ženske svađe koju meni želiš da napraviš.)
16. Shvatam da ne mogu ništa. Tražila knjige, kupila minđuše. Mislim na tebe. Hvala ti na svemu. (Misliš na mene? Iritantna je ta informacija za nekog koga žene ostavljaju. Znam da si jaka da me podneseš.)
17. Vidim da hoćeš da učestvuješ u čuvanju roda, vatre i praga mog. Hvala ti do neba. Ne bi meni psiha bila baš takva da nemam objektivno zujanje.
(Esencija svega je da ako zajedno tonemo nismo bolji jedno drugom.)
18. Greh je dizati se svakog jutra na društveni posao. Ne bih život miran, tih. Moje je mesto uz njih hrabre ljude. Ako drugi ne shvate neka mi sude. Serem. Ali zašto se čovek mora povinovati društvu i ustajati kad neće. Ludim li ja to? (Plitkost dnevnog života te iritira. Gledaš kako se rasipaš u dnevnim obavezama. Plitka voda nije ni da plivaš ni da ploviš. A o ronjenju u njoj i skokovima u nju samo ludak bi mislio.)
19. I ima li čega posle smrti? Nije dobro što me smrt više brine nego život. Znam. Sve je surovo. Nema ništa posle… Bila sam tvrda na grobu jer sam zviznula dva bromazepana. Da se ne strmoglavim. Hvala ti što si bio tamo. Izgleda da ni oca ni brata nisam poznavala. Šaljem ti suzu za hvala. /I kada će se zatvoriti vrata s ulice, i slabiti zveka od mljevenja, i kad će ustajati na ptičiji glas, i prestati sve pjevačice. (Knj. propovjednikova 12, 4)/
20. ON me vozi na pregled pa me to nervira. Još uvek se nisam ošamutila svojim lekićem. Ali sam utronjana i teško ću odoleti njegovim lekovitim uticajima na moje raspoloženje. (Kako se u ženi postaje ON? Da li će me ovo ON odvojiti od sopstvenih, ne tako davnih, sećanja? Tu su pitanje i znak uklopljeni. Praznina je brža od punine. Sme li se verovati udatoj ženi koja ruži muža?)
21. Išla bih na vino, ali šta vredi šta bih ja kada sam udata.
Zamisli drugarice koje su onakve kakve su od svojih muževa su obožavane vekovima. A ovi bi sevnuli na muvu. Kao i one kada bi imale muvca. Ti i ja smo drugo. Znam sigurno da je naše poznanstvo božji dar. (Tvoja radoznalost za ljude je teška za nekakvu dodatnu emociju. I priznajem da mi nije jasno pitanje.)
22. I ja tebi psujem što nisi bio gde je trebalo kad je trebalo. Jebem i ja planetu što je tako velika pa smo se mimoilazili. Bilo bi dobro u onom tvom poslovnom prostoru otvoriti neku psihološku priču. Ja pacijent. Možda si na svom bridžu. Neka. Moraš i ti đavolu dati svoje. Laskavo je to moći. On obično sam dođe. Ja nijansiram moje prošlosti. Tražim dokaze, tragove, greške.. Slabo nalazim bilo šta. Naravno da nikada nećemo biti tuđi. Pitam se zašto sam i jutros nestabilna. Valjda se plašim da ne ponovim padanje u nesvest u samousluzi. Sjebana sam danas naročito pa ne valjam cela. Sve mi je bljak. Ne znam odakle da počnem da spremam kuću. Mislim na tebe.
23. Pizda meni materina. Nisam ja nizašta. Jebem ja svoju slabost. Svega mi je dosta. Ovaj put ne znam šta ću sa životom. Jebem mu majku i životu. Pitao bi me nešto bezobrazno? Ajde pitaj. Ne boj se. Velik si. /Svoju tugu si pretvorila u bes. To je, možda, dobro. Kada bes verbalizuješ je dobro ako nije usmeren prema nekom kokretnom. Tada je to svađa a one su rasipanje nergije./
24. Kaži mi da mogu intelektom ili nekim drugim sranjem srušiti ovaj strah od mog kraja ili je ovo granica ludila. Bože, nikako malo mira da nađem… Kod tebe je sve išlo drugačije, hvala bogu. Moje je bilo izbeglištvo, tragedije, dokazivanja, praznina, bol... Bila sam u crkvi. Upalila sveću
25. Jel moguće da je to samo psiha. I sad sam nemirna dok pričam. Evo kako se osećam – nemir, bubnjanje u glavi, strah da će da mi se desi moja smrt. Ne mogu da ostavim lekove za smirenje. Hvala ti na brizi ali nažalost ne mogu ih ostaviti. Samo mi reci da mi nije ništa. (Promisli ovo: Ničeova sestra kada je pričala o svom bratu rekla je da Niče /tada već lud/ sve zna samo ne zna da je Niče. I kada je video da ona plače pitao je: »Zašto plačeš? Zar nismo srećni?«)
26. Jutrošnje jutro mi je počelo kasno. Kćerka je noćas mnogo povraćala i kašljala. Brinem. Za šta ti najviše brineš? Koji je tvoj strah? (Čekam bolje dane…Plašim se da ljubav, čekajući Godoa, ne nestane… ti ćeš pričati a ja ću slušati. Konačno sam shvatio da tako mora.)
27. Čini mi se kao da si poznavao mog brata i oca. Otkud bliskost? Zašto se svih ovih godina nismo znali? Da mi je bar jedan Andrićevski most da ga pređem nad rijekom nevolja. Sinoć beskrajno neprijatna situacija. Nema ON pojma o meni.
Znam da sama trebam da donesem odluku sa kim živeti i koga pustiti u svoj svet i u čiji svet otići. Sad sam bila sa prijateljicom koja se razvela. Nema tu recepta. Toliko o svemu razmišljam. O kćerki. Ma oprosti, gubim se. Razmišljam kako se kasnije organizirati. Koje su posledice. Serem. Majku mu jebem i životu, eto. /Dok zahladi dan i sjenke otidu, vrati se, budi kao srna...(Pjesma nad pjesmama, 1, 17)/
28. Evo juče mi je bilo bolje. Manje zujalo. A danas sam jedva dovela kćerku do kuće. Opet strah. Vrtoglavica. Da li ću se izboriti sa ovim? Šta mi je majku mu jebem? Dokle ovako? Uspavljivala sam kćerku. Sada ja zaspala. Tvoje pismo kćerki je odlično. Očinski. Briljantno. Bez greške. Na kraju možda otac, intelektualac, time je privilegovana. Što se tiče mene , ono tragična, u pičku materinu, jeste tačno ali me ošinu taj tvoj opis mene kćerki tvojoj. Divno je što poštuješ njenu majku. Opet bi ti pitao za neki bezobrazluk? 'Ajde… pitaj. Manje više to i nisu neki bezobrazluci. Vi muškarci nikako da nas uhvatite gde treba.
29. Moram pisati. .. sve. .. ovakva... (Obrazovanje je za snažne. Kako inače podneti pamet drugog? Ali ono što jeste da jeste i što nije da nije nema meru u onim drugima. Zaštitimo sebe od njih a ne uterujmo ih u ono za šta nemaju snagu svoje volje.)
30. Žao mi je što je ispalo ovako te uspela da dođem. Kako si znao da bih i sama tu knjigu (R. Šerbedžija) kupila?.
Hvala ti do ganuća i bespuća. (Ne znam da te naučim gde treba plakati....)
31. Eto zbuni me i zacrveni... mladu i zelenu. Odbrani me svojim mislima od ovolike tuge da me ne proždre. (Ostani dete.)
32. Ubiće me knjiga, stvarno… Šerbedžija, Tesla, mislim i Igor Mandić, Džoni Štulić, Josipa Lisac, Kalember... ha! Trenutno mi ne pada na pamet još neki Ličanin… serem… Lika, Dalmacija, more suza, bola. (Laka ti noć. San ostavi bez suza. Nemoj plakati u snu, barem. Imam rešenje. Zaboravljaj. Uteha je kada znaš da će sećanja nestati.)
33. Pet minuta i dolazim. Moram da se malo ulepšam. Ti gledaš a ništa ne vidiš od onog što ja vidim na sebi. Možda je tako i bolje. Sigurno jeste. (Pokloni mi tvoje ogledalo.)
34. Imam izlaz do 10,00. Je l' dosta? (Nećemo stići ni Hazare da posvađamo.)
35. Žao mi je što si sam. Ali .. moraš da shvatiš, sve ovo je preteško za mene. Ne smem da imam neku mrlju zbog kćerke. .. Ne znam šta ću sa sobom…
36. ?Ajde me umiri.. Malopre je zvao muž i kaže kako kćerka jako kašlje. Još nisu
krenuli. Znaš kako je hladan.
37. Evo, krećem. Ali tamo se nalazimo slučajno. Miči odatle, ne mogu tu ući u auto!
38. Zujanje me spašava samo treba videti od čega, kažeš? Od predvidljivog života, možda ? Što ću živeti danas kad ću to živeti sutra? Sutra imam isti zaključak. Hm? Uvuče ti mene u psihologiju Tibeta usred Beogradskog predgrađa. (Tolika značenja sam navalio na tebe da kada bih te pričao tvojoj majci ona te ne bi poznala.). 39. Ne mogu doći odmah. Sa mamom sam u poslu bar do dva. Onda zovem, tek. Ha?
40. Sad tek kužim gde se nalaziš. Gde si u posmatranju zgodne vremešne mnogodečne učiteljice aerobika. E tu sam ja provela nekoliko godina. Sala je rađena po mom ukusu za ponavljanje pokreta i jogu.
41. Mama je tik uz mene. Nisam mogla da te zovem. Ona mi po pitanju tebe nije u razumevanju. Došla sam kući. Ljubomorna sam na tvoj život. Umorna sam od tuge izbeglištva. Čitam Šerbedžiju.
42. Shvatam zašto se žene plaše razvoda? Stare. Postaju ružnije. Mene to ne brine. Dosta su me hteli. Valjda je i duh bitan? Ovo ja pričam sama sa sobom. Za sutra - javiću ti.
43. Bila sam kod frizerke.
Ova me ošiša. Nisam zadovoljna.
44. Da li zaista pare rešavaju sve u životu? Neke dileme manje postoje kad imaš nego kada nemaš. A kako stvari stoje ja ću dugo rešavati samo male probleme. Ne vredi više plan za veliko. Gubim se u besmislu ovog sitnog ponavljanja misli i onog što mogu da hoću.
45. Sve što napišem večeras je suludo. Ne čudi se. Baš sam promašena. Gledam u muža malopre. Lep, hladan, stamen... Pitam se otkud toliko moje averzije prema njemu? Šta vi to skrivite kad postanete muževi?
46. Nedefinisanost. Oprosti.. . gubim snagu, volju, samopouzdanje… Koliko je on mogao da pomogne u mom snalaženju u nenadanim smrtima najmilijih? Nagledao sam se smrti. Kaže. Desila se i tebi i idemo dalje. Misli. Do odvratnosti je hladan. Ako ne zna da plače mogao bi da sakrije to neznanje. Gde mi je pamet bila? Gde je sada majku joj jebem i pameti. Oprosti što psujem ali ja i jesam takva. Da se ne iznenađuješ malo malo. (Nema li u toj relaciji emocionalnog maltretiranja muža?)
47. Boli me. Ljuta sam….ne mogu da se nađem. Jako loš dan. Obećaj mi svečano, molim te, da su poruke tajna. Da nikada
nikom nećeš ništa da pričaš. Kužiš šta ti govorim? Ajde da prizdravim pa da pričamo u gradu o tome pre podne. Hiljade sranja u meni danas. Izvini. Baš se osećam neuspešnom i promašenom. Nema mi spasa. Nećeš valjda beležiti ovako tupavu poruku? Oprosti.
48. Sta bi, s kim bi? Ti si čudo oslobođeno. Dobio si mesto u romanu gospodin Paris. (Napiši da nemam orman za lične stvari a lične stvari imam.) 49. Voliš me ljubavlju brata i još nežnijom. Dirnu me ovo. (Onjegin je, u početku, tim rečima voleo tuđu Tatjanu a ja na kraju. Bol je retka reč istine. Sve ostalo je oluja.)
50. Nikako da objasnim stanje stvari i zavedem reda u ove uzjogunjene i uvjek nemirne i sumnjive svoje misli. (Vidim da misliš da samo protok krvi u sebi ne možeš da kontrolišeš? Veliku misao dalje prostireš na moć lekara, duševnika i pilula. Poučno za 'kako treba da se meni bude drag'.)
51. Radim na tezi sa upornošću koju kuvanje dopušta. Kako si ti? Ponovo si zbog mene zavoleo ove svoje ravnice? Neka.
Izvini na prekidanju igre bridža. Ali formulisala sam temu.
Odbijaš da primiš moju poruku? Moraćeš da me naučiš to što ti je važnije od žene kao što sam ja. Ha!
52. Ma nemoj! Sve ti mogu reći jer si ti meni sve što čovek može biti čoveku! E, pošto si mi ti, između ostalog, i najbolja drugarica … imam problem i sa produženim ciklusom. Sada me i to zajebava. Zamisli, molim te, malo - malo menstruacija. Da li je i to od stresa? Kažeš da se pripremam za susret sa tobom? Dobro. Naći ćemo se.
53. Sada kada si izdao svoje poslovne prostore tražiš da ti ja nešto izdam od svog prostora za stanovanje. Au, gazdarica tebi. Smanjio si prohteve sa domaćica na gazdarica. Ha! Šalim se, naravno.
54. Ne, nije tako. Opet brinem... Preteško odmičem ružne misli. Ne, neću više da ti takve misli šaljem. Moram sama da pobedim u sebi ova sranja a da sećanja ostanu. Može li se to?
55. Reći ću tu nešti začudno. Čini mi se kao da su te otac i brat, moji, poslali da me sačuvaš da ne potonem. U tebi je sve to, a mimo toga i tvoj nenaručeni osećaj, vlastiti tvoj... Pokloniću ti jedan svećnak,.. uz dovršeni akvarel. Tako sam smislila.
Naravno da ljubavi niko ništa ne može... A ne može se ona ni naručiti... Lepo je kad se desi osećaj taj, zar ne? (U ovoj poruci ime neka žalost. Iščitavam poruku i osećam da drhtim i da ne drhtim na radostan način. Loš osećaj da niko nije kriv za to što sam ljudsko biće. Čast slučajnosti spleta energija je smešna. Život je ipak prinudni rad.)
56. Da, tek sada se budim. Pisala sam noćas do tri. Ne znam kako se zovem. Napisala sam još dve strane. Da svaki dan pišem po dve to je za mesec dana samo šezdesetak. Hvala ti..Idem da probam pisati konkretnije nešto, da čuvam ime i rod. (Ako ukineš zapričavanja komšinica i punjenje paprika biće šezdeset jedna stranica, barem.)
57. Bad time. Zaista loš osećaj u braku imam. U pizdu materinu ON. Iznova se pitam da li ću izaći iz svih bolova normalna? Pozdravljam tvoje strpljenje sa mnom. (Ako je on 'On' onda sam ja 'Onaj drugi'? Ona, on i onaj drugi. Hm! Teško njoj, blago njima. Tok svesti ovog momenta je baš idiotski.)
58. Gledala Jerotića... ne znam... Brinuli su me detalji o traumama dece iz loših ili razvedenih brakova.. Kaže Jerotić: Loš brak - loše dete. Užas! Nisam pila dva dana »lekić« a večeras jesam. Zujanje. Znaš, dugo razmišljam šta da ti napišem. Imponuje mi tvoj osećaj vezanosti za mene. Stalo mi je do tebe. Sad sam kao u mreži...
Razmišljam o tebi. O tvom životu koji je bio baš dinamičan. Nikada nisi ni sa sobom na jasno. Žao mi je što te opterećujem ovim. Dokle god sam udata ja moram biti moralna. Ja znam da ti znaš da je to zbog mog mira. Ne zbog drugih.. zbog kćerke. Ma pričaćemo. Jezivo mi je teško. Razmišljam o tvom životu. I sada si drugačiji od drugih. Imponije mi tvoje »volim te«. Ne kukam, ali moje su muke ogromne. Osećam se nemoralno naspram sebe, kćerke. Jer sam još i udata. Prebiram mnogo toga. Nisam pila lekić tri dana. Večeras jesam. Preteško. Ne smem majku povrediti bilo kojom naglošću. Znam da me razumeš i paziš. Zato i našu priču čuvaj. Molim te. Samo za nas. Jasno ti je.
59. Možeš li se ti naljutiti na mene? Ma, ti ne slutiš kako sam očajna…Žao mi što ti šaljem ovakve misli. Plašim se da gubim smisao. Znam da moram sama da pokušam da izađem iz tame. (Monotono je ono što se dešava logično iz onog što se desilo. Ne pristajem da je dovoljno znati jedan segment života i iz toga zaključiti sve njegove buduće situacije varirane samo spoljnim faktorima dešavanja? Treba ne biti dosledan i protivurečiti sebi da bi se znala tvoja namera sa Tvorcem i namera Tvorca sa tobom. To je saznavanje svog sklada sa energijom koju imaš i koju možeš dopunski prikupiti. Moraš
biti ne neracionalna već antiracionalna.)
60. E, sad se i ja loše osećam zbog tebe. Kasnim jer se šminkam… i nisam sama. Imam i kćerku. I ona voli da gubi vreme i da se šminka. Blago mamino. (Lebdiš. Ćerka te prizemljuje. Dobro je to. Jednom ćeš i mene usaditi u sebe.)
61. Ono sa lekićima, Tanja, ja... tako nešto. Još sam više tužna. Deo života u kojem sam upoznala tebe je pravo bogatstvo. Ma šta radio ja ću te prisvojiti u mislima... u onoj genetskoj vatri koju ja treba da održavam. Ti si tako autentičan. Tvoja nesebičnost je fascinantna. Tvoja sloboda traži to. A ja prestrašena tražim svod gde ne zvoni zvono ovih muka i. .. grize me savest što sam te opteretila crnilom svojim. Zašto se nismo davno sreli i bili svoji? E, sad sam pukla. (Hvala ti za poznanstvo sa tobom.) Hvala i tebi.
62. Probaj svetlost tog fenjerčića što sam ti poklonila. Meni je to asocijacija na Plitvičku zimu. Da mi je ponovo živeti. Dosta bi bilo da mi tamo iz onog zavejanog vrta dotrči neko tuđ i zagrli me… (Vidiš da si normalna. Ponekad se raduješ. Nećemo se ti i ja takmičiti a najmanje sa prošlošću.).
63. Kako izgleda Marijina teza o Branku? Misliš da je Marija tezu pisala dok je mužu kuvala ručak i da ću i ja svoju tako napisati?
Baš si bezobrazan. Posebno kada govoriš istinu. Reci vozaču autobusa da vozi brže.
64. Jesi li se često zaljubljivao dok si bio mlad? (Da.) Voliš sada? (Da!) Mene, naravno. Kažeš da naučim nešto mentora, Mariju i ostale profesore. Učinila bih to kada bih toliko verovala u sebe kao ti u mene. (Nemam energije da živim sećanja. Niko ko zna šta će sa sobom nema pravo da je ima. Ni ti.)
65. Idem u NS. Ala će biti teško prolaziti ovaj put. Hoću li umreti od tuge? Moraću tabletu… Jesam li ja preslaba? Hoću li uspeti dalje da živim bez bratove topline i podrške? (Smisao života sigurno nije rezignacija. Neka logika čovekovog duhovnog energetskog naboja pokazuje da uskladiti sebe sa sobom, sa svojim energetskim mogućim moćima može da znači formiranje viših formi energetskog prožimanja.)
66. Otkud ti toliko gorčine odjednom? Imam osećaj da bi mogao da me zamrziš, odjednom, savršeno, jako. Nemoj! Ne treba tako... jer nije sve ovo što boli lako. Bio je ovo batajnički dvostih trenutka kada smo gledali zalazak sunca tvoje ravnice. Meni je važno da si ti dobro Ja to, više, ne mogu biti. Budi srećan što si mlađi od mene. U mojoj glavi ratovi, smrt, tuga, bes, pripadanje.
Šta ću ti ja? Ja idem sa tim? Šta će ti to? Očigledno ni žena, ni prijatelj, pa ni profesor u meni nema šta da dâ... Ja sam ljuštura. Nisam srećna zbog toga i ne tražim saosećanje. To je jednostavno tako. Jebeš život... teško ću ostati pri pameti. Živim sa dečakom koji ima mamu, tatu, sestru. A moji su surovo nestajali. Plačem i plakaću celu noć. Život? Šta će sve to moje nekome? (Kada bi postojao Bog koji bi na žrtvu primio tvoj krik, ti bi šta? Nikada neću mrziti tebe več samo sebe što ponovo bezuspešno volim. Gde je taj prag izdržljivosti? Ako tu emociju potpuno usmerim ka sebi to će biti kraj koji je sebi Niče napravio. Pisao je da mrzi nju ali to nije bilo istina. Sebe je kukao i zatvorio u ludilo živog nesećanja.)
67. Opet jeziva svađa. Znaš šta mi je prigovorio? Pita na šta ode moja plata. Njegova duplo veća jedva izdrži mesec. Nisko. Odvratno se osećam. Da li trošim previše ako ga nikada ne pitam za pare. Ni za bilo šta moje. Odvratno. Volela bih da ON jednom celu svoju platu potroši na mene. Pa da onda zajedno nemamo ceo mesec. Tako ide muškarac u žensko pamćenje. Sve drugo… ode ona u prevaru… i sa zadovojstvom mu objašnjava da je on drugi a sada, naravno, jedini. Teške su mi emocije. Da li sam loša? Zašto ljigava priča o parama... ne shvatam. (Izgubili ste ravnotežu. Čovek koji je uspravno biće ponekad posrće i tada se ponižavajuće saginje. Realni svet je kretanje energije i nema besmisla niti smisla. Ljudi unose besmisao u njega da bi imali razlog da jure smisao. Ne znam da li ovo razumem. I ja, kao i ti, posle mislim rečeno. Tek ponekad znam da kažem mišljeno. Ne znam koje je slabost. Već će
neki pametnik reći a ti i ja nećemo i dalje znati nešto po tom pitanju više.)
68. Spavam i ne razumem. Teško. Ne mogu ništa da ti kažem sem ćutanja večeras. Nije kasno za novi početak. 'Elda? (Kako izlečiti pametnu ženu od sebe? Umetnik ima smanjeno pravo na život. Imati grižu savesti ili biti bez skrupula isto je za život i umetnost. Umetnik pita zašto? Odgovor je nebitan. Ne možeš ništa promeniti. Nasilništvo ne menja već potiskuje.)
69. Svi oko mene kažu da me muž ne voli. Pa zar ste vi muževi voleli te svoje žene? I sve su one bolje od mene…? Znači, ja sam ništa, niko, nikakva... Kažeš da zaključujem perfektno i da je Aristotel trebao da sačeka da se ja rodim pa da nauči nešto o zaključku. Kada sam besna logika me ne zanima posebno kada ste je vi muškarci pisali. Ne čujem te? Naravno da te ne čujem. A čuješ li ti kako sam besna? Šta ti imaš sa izlizanošću mog braka. Izvini, izvini. (Nema šaltera za utišavanje besa mojih žena i ispravke njihovih gluposti.)
70. Kupih smeđe boje torbu i minđuše boje rubina, zbog vina, čuvara duše moje iz davnina. Što ti ne spavaš? Kombinuješ spavanje-čitanje-ljubav? Sve sam? Ovo poslednje je samo mašta o meni? Dobro. Četiri osnovne grane Tarota, ćeš da me naučiš? Alhemija, astrologija, magija i Kabala. Čim završim tezu ti praviš novu decu? Ova do sada ne valjaju? Podvaljuješ. Providno. Znam
šta hoćeš. Koja žena bi ti uostalom više verovala? A bez nas nema ti hleba, mislim, dece.
71. »Al sekira u med pade« kad je moma spazila momka i prekinula molitvu u crkvi, bla, bla. Trebam da putujem kroz vreme da shvatim Brankov jezik i muku, kažeš. To mi sada treba. Sećam se Miloševog konaka, pa izgleda Beča upočetku XIX veka. Nošnji. Kako se oseća i misli onako obučen. Čovek voli da se obuče da se oseća svoj. Neko minić neko čipku. Suština je ista: da osećaš autentičan tok svog značenja. To moram. Elda? «I nigdje tebe više sama jer nema veze što je tama il' dan svetli…« Ne vredi ovako bez da direktno razgovaramo. Siromašimo jedan drugog govorom gde se ne vidimo ili bar čujemo intonaciju rečenog. (Slušajući bromazepan može da bude zanimljivo 'pisanije'. Ni 'cirkularna logika' nije katastrofa. Samo hrabro. Niko nije radio Branka tvrdeći blesavosti pa ispravno mislio njegovu poetiku inspirisanu suvišnošću osoba ruskog romantizma... Da li ćeš uspeti da izbegneš sve smrti koje ti se nude? Hoćeš li ih ustati iz mrtvih?)
72. Pozlilo mi je danas. Sad se probudila posle infuzije. Zabrinuta sam. Nisam sama. Javiću se. Iz ovakvih pozicija sasvim se drugačije sagledava život. Odspavam nekoliko sati pa se probudim, osećam nemoć. Usput, skoro sam izgubila glas. Jedva pričam. Bukvalno se desi da u ovo doba godine ne mogu da progovorim.
(Da li je moguće da si napravila svoju Duhovnu zavesu? Moramo da pričamo pa razgovaramo pa opet pričamo. Frojda treba vratiti u igranje ove igre. Jung neka stoji na svojoj polici.) 73. Da li dolazim na vino? Šta misliš da ne bih htela?
Starija sam od tebe. Ženi je drago da se tako oseća samo kada treba svoje muškarce da urazumljuje. Inače joj je starost prvi pravi strah.
(Da li bih vratio tebe tebi kada bih ti kazao da je život tek simptom opsesije? Ne dozvoli da ti neka strah - emocija razvejava um. Volim te i to ti moram sada reći da ublažim posledicu kazanog. A i inače si mi draga na takav način, baš.)
74. Samo sam zvala da vidim kockaš se? Nek si u bridž klubu uzbudljivosti radi…znaš kako sam, usfrkano. (Filosofiju je Sartr prihvatio tek kada je pročitao Bergsona. Zovneš li me još jednom noćas sve ću pare pogubiti.)
75. 'Ajde, napiši još nešto, samo, eto... Šta ima veze što si za kockarskim stolom? Napiši mi nešto. Trebam tvoju reč. Sada. (Istrošila mi se baterija. Volim te.)
76. Pišeš, besan, da te ne ostavljam. Ko te ostavlja? Opet si razmažen čim me nema pet sekundi. (Ne trni naše svetlo bivanja. Još nismo bivali ni naše početke.)
77. Na grobu si kod mog brata i oca mi? Nameštaš to što je vetar porušio? E, sada ja plačem zbog tebe. Pozdravi mi moje jer ja nemam snage da dođem tamo. Reci im to... i da ću dovršiti ovaj rad i da ću pisati, još, o njima. Hvala ti što sada mnogo plačem. Samo sa suzom sam svoja. Reci im još da mamu čuvam koliko mogu, ne umem više. Sada si i ti tužan? Hladno ti je? Jedva vidiš ovo što pišem? Nema moje ruke da te ugrejem kao koji dan ranije kada smo zajedno sedeli na tom mestu mojih. Čitaću, pisati i živeti za ono za šta sam stvorena. Slobodna od svih. Ako si mi i ti granica biću slobodna i od tebe. Nisi mi ti granica već linija horizonta. Ne bi ni Branko ovo ustihio bolje izbegavajući sopstvenu smrt. (Kako si svoj gubitak osoba bitnih za tvoj svet pretvorila u ličnu religiju nesreće kojom ćeš pokrivati svoju apstinenciju intelektualnog u komunikaciji. Otvoreno tražiš bezuslovnu podršku banalnosti. Nema analize. Nema Kantovih »sintetičkih sudova aprori«. Nećemo uraditi ništa. Ja ću »ostati sam da slušam roman kiše, čitam i duga pisma pišem« a ona da plače svoje suze. Fatalisti imaju slobodniju volju od nas dvoje i isto ne mogu da vole. »…da smo se ranije sreli...« Kad ranije, u pizdu materinu, kada nije bilo mesta? Ja sam jedino biće na svetu koje razume kada neko vuče sebe za kosu da se iz ničega prebaci u ništa.)
78. Neću ti više reći da dolazim a onda ne doći. Kada dođem jednostavno ću ti reći tu sam. Proširujem esej o tebi za tebe.
Tako je... ja sam u stvari jako nametljiva i ekspoloatantna... mnogo brbljam ali sam zanimljiva... ali mi žene zaista pričamo. Kažeš da me ništa ne razumeš. Ja nisam žena... Te jesam žena… Tražiš da se odlučim već jednom. Odlučila sam. Jesam žena ali na moju i tvoju tugu udata. Popila sam vino. Vidiš da te slušam… sa noćnim mirom i bez njega... Razmišljala sam intezivno danas kako izgleda tvoja noć bridža. Hoćeš li mi pričati? Ili ću jednom biti sa tobom? 79. Obožavaš me? Hvala ti. Kako je to moguće? Ne lažeš me? Da li je moguće? Zašto me voliš? Ne znaš? Naravno da se desi ili ne desi.
80. Sad sam tek kupila dopunu a ti dižeš frku kao da je smak sveta što ti se ne javljam. Stvarno si razmažen. Mislim na tebe. Eto. Mora da može da se za uvek voli. Auuuf.
81. U kojoj sam dimenziji? Ko to više zna. Šta ćete mi ti i muž? E jebi ga sad. (Malo istine možeš da podneseš. Nemoj da se svađaš sa mnom, po tom pitanju, jer ja mogu još manje. Neka ti ne bude iznenađenje ako me vidiš da kćerke moljakam za samo malo laži. I tebe! Da li ti razumeš moj jezik, profesore moga jezika?)
82. Sjebana sam zdravstveno. Juče me u Bgd-u produvala bura. (“Ej, ti što te je bura /a ne Košava sa Dunava/ produvala usred Beograda. Ajde se stvarno uozbilji.
Prekini ovu tramuntanu od svog života, inspiriši nas da učinimo nešto od svog ljudskog postojanja. Da čoveku pokažemo smer i da nam to plate odgovarajućim standardom bitisanja. Prehlada je prehlada. Sve ostalo, jeste ili nije, usporava našu trku sa vremenom koje nam je dato. Trke za novac su druge trke. Tu mudrost godina usporava. Čitaš li me? Pamtiš li? Hoćeš li? Ako si donela odluku da ne postojiš, a postojati na tvoj način znači ne postojati tada barem budi svesna da je to tvoja samostalna odluka i da nije večna čak ni za tvoju konačnost. Ali zašto tako? Bežiš? Pa pobegni već jednom ili se okreni i razgrni zagrljaj tog svog straha.” Sposobna si za viziju. Nema puno udatih žena vizionara. Muževi sužavaju pogled. Lezi i boluj. Sada ćeš se opet uzjoguniti. Lečiti proroka od halucinacija je sjeban posao. Prorok misli da je to vizija Uostalom, otkud znaš da nije?)
83. Ko voli pesnika njegov je sukrivac. Ne znam Brankov jezik da bi on pisao moju krivicu. Suditi Branku, što radim, je susret s dušom koja je osujećena mladošću, ludilom sopstvenog verovanja, mukama dnevnog preživljavanja, porocima i slabostima. Žena je pola sudbine jednakih a superiornih i cela. Ja ću vam reći koliko je svojih slabosti Branko uspevao da sakrije humorom?¬ Ponekad treba analizirati superiorne od kraja i u početku gledati pravdanje. Zar to nije Brankova životna »filosofija kompozicije himora«? Šta ti misliš, Dejane? (Šta će ti mišljenje onog koji pita? Tražiš ga iz straha da ne misliš pogrešno? Volim tog što pita? Pa šta će mišljenju višak informacija? Da mišljenje misli da može da ne misli? Kontradikcija. Ćutati mišljenje? To samo narod ume.)
84. Neću citirati one koji analiziraju Branka. Već ću ga sama analizirat. Neću oponašati oponašanje. Tražim, tražim i nikog ne osluškujem do sebe i moje upozorenje da obratim pažnju na nesvesno i strasti. Da li te dobro interpretiram? .(»Svoj kljun izvuci iz srca mog i skloni spodobu svoju iznad mojih vrata«. Gavran, ta zle slutnje ptica a sada simbol tužne i večite uspomene, reče: »Nikada više.«)
85. Opsadno stanje. U žestokoj svađi sam. Okupacija i teški momenti. Imam lovca na fiksnom. Ne zovi me nego na mobilni. Neću da te ulove. Eto. To nam ne treba. Kako si nerazuman? (Ne mogu više taj hod ivicom sopstvene bede.)
86. Duh je u napisanoj reči. U početku beše reč. Ne rečena već napisana. Ne u početku pa ne više. Stalno beše reč napisana. Tek napisano izdvojena iz tebe kao tvoja esencija. Pa je meriš pa gledaš pa okrećeš pa preturaš pa nikada nisi zadovoljna njom pa pitaš druge pa čekaš druge da kažu odricanje od nje, od tebe, pa ne veruješ. Tako je duh ostao od zapisane misli koju je doneo Mojsije do tvoje zapiske koju donosiš nama na upotrebu i sud. Pišeš iz ništa, to postaje nešto što možda ima svoj svet u kome neko jeste i u kome će neko da bude svoj smisao ili ne primećen stoji, čeka ili ne čeka, i nestaje. Mnogo napisanih tvojih misli koje nije imao ko važan za tvoju misao da vidi nisu ni bile. Sve će se ponovo ponoviti za dokaz da se živimo beskrajno puta. Toliko, da je bezumno tražiti duži život za još neko ponavljanje dešenog.)
87. Ja pa imam snagu? (Nisam našao put da ne možeš bez mene. U ozbiljnoj simulaciji sopstvenog života si. Ono što se dogodilo više se neće dogoditi jer se dogodilo. Strah kao rep nekom događanju je emocija koja kompromituje razum. Nije moćan da urazumi oštećenja uma.)
88. Tražiš da verujem u ljubav i u tebe. Eto Verujem. Ne daš da mi diraju krugove ti stari Sirakužani. Eto Poštujem. (Ljubav održava individuu da istraje sa samom sobom ali isto tako i da stavi sebe na kocku i da se sruši. Kao da su Bog i Sotona tu emociju pravili sa zakašnjenjem. Možda osmog dana stvaranja stvaraju čak zajedno. Zato se u ljubavi niko ne snalazi. Možda je kao u programu srpskih poker aparata: pritisneš visoku kartu dođe mala da si pritisla malu došla bi velika. Takav život takav aparat. Takav je program kada ga njih dvojica prave. Nikada ne saznaš da li bi došla. Kako da te zaštitim od života?)
89. Deprimira me ovo blato, smrad, bespuće i besmisao. Najmanje sam htela da završim u ovakvoj sredini. Naposletku, sve je vrlo jednostavno i banalno. I ljubav. Učenje kroz bol ka blaženstvu? To je neka vrlo vešta veština sa puta sklonjenih ljudi. (Ne znam. O ljubavi razmišljam. Sve češće kao izgovoru. Kako nam je jezik bez oznaka akcenata siromašan. I činjenica je da po sle ovih ratovanja više nismo građani sveta već njegovi stanovnici.).
90. Teške misli. Znaš, ako ti nisi pričao sa ženom, kao ni ON sa mnom, ne trebaš da se čudiš. Nemoj slati poruke dok te
ne zovnem sutra. OK? PROBLEM. (Hvala ti na neustrašivom pokazivanju svoje ranjivosti. Odbijam da živim u bilo kom svetu sem onom koji ti i ja napravimo za nas.)
Ova žena je uhvaćena u preljubi. /Jevanđelje po jovanu, 8, 4/ A Mojsije nam u zakonu zapovjedi da takove kamenjem ubijamo; a ti šta veliš? / Jevanđelje po jovanu, 8, 5/ koji je među vama bez grijeha neka prvi baci kamen na nju. /Jevanđelje po jovanu, 8, 7/ joj: ženo.! gdje su oni što te tužahu? Nijedan te ne osudi? /Jevanđelje po jovanu,, 8, 10/ Maja 'imejliše' Dejanu
‘Pišem, da vas ponizim u slabostima’, kažem. ‘Znam šta želite i pre nego znate da ćete želeti’.. Pre nego što ću tekstove ’Kolumne’ objaviti u lokalnom mesečniku Maja ih je dobijala a-mailom na jezičko-književno lektorisanje. Komentarisala ih je svojim dalmatinskim temperamentom, vikala, smejala se, bilo joj je strano, morbidno, van nas, tradicije, tuđe, nerazumljivo, pogrešno, pa razumljivo na njen način, ženski.
U svojim 'Kolumnama' treba tražiti taj znak. Kao Šekspirov kod. Ne kao Biblijski. Pisao sam ih da bi ih ona i ON čitali. ON, pripadnik naših legija stranaca. To su naručeni tekstovi a naručilac ne zna da ih je naručio.
Svi se udaljuju od sebe i vraćaju sebi sa tog novog ugla, tražeći više.
Ona ne zna da sudbinuje sudbinu. Ona jeste sudbina.
Ona.. . žena, kćerka, mama, baka… i muškarci koje su one izabrale da im budu nužnost.
Muškarac muškarcu nije sudbonosan ni kada ga odratuje.
Indijci disanje i energiju tela kojim se telo kreće i misli (prana) mogu da usmeravaju svojom voljom. Kad spavaš, kaže vedska tradicija, prana se skuplja u srcu. Sreo sam normalnu ženu koja živi šokantan život. Više se put ne deli na lak i onaj drugi. Ponovo mi život izmiče.
Pišeš o tuđim knjigama tražeći u njima ono što jedva da jeste. Kao u ružnoj ženi lepotu i u lepoj boginju. Kažeš da sam ja boginja bez portfelja. Da ti verujem. Jer jesam.
Ti si svoj, reći će, i samo svojom voljom to nisi. Kad hoćeš. A uglavnom hoćeš da nisi svoj. Iskušavaš sreću da vidiš da li te tvoj univerzum brine. Ti njega i on tebe.
Hoćeš da ženama preporučiš da čitaju isključivo filosofske i religijske tekstove. U takvim tekstovima žene ništa ne razumeju a kada tumače tada su mnogo simpatične. A to im je prvo od onog što im je važno. Uvek pogodiš pola istine.
Da li ti možeš da zainteresuješ ženu duže od jednog dana? Ne. I kada vidiš da si to uspeo ne baviš se dalje njom pa ona ako ostane ostane a ako ne tražiš dalje.
Tanja će ti reći da suviše nisi za brak. Zna nakon dvadeset godina što te je volela, trpela, mrzela pa volela.
Šetaš nas tako po našim emocijama i rado bi da nam i oči vežeš.
Nisi bio u emocionalnom kontaktu sa udatom ženom do sa mnom? Sada dobijaš mrvice. A pristup izvoru zabranjen. Nećeš dugo. Znam. A ako izađem? Sada te prosipam kao da život nije za ništa.
I Ljilja, devojka koju si voleo i koju ti je prva žena ‘terala’ ne bi li te sačuvala unutra /a nisi ni mislio napolje/. Dobro izanalizira tvoj drugi brak kada si udario da joj cviliš da si ostavljen. Rekao si da je kazala nekako ovako: “Dosada“, rekla je Ljilja. “Dosadio si joj. Nemaš pojma koliko ste vi muškarci zanimljivi van braka a u braku dosadni. Opustite se i mislite da smo krpa o koju brišete noge. E nismo. Razvod. Nego šta. Razvela sam se kada sam sa ovu drugu kćerku .... nosila još u sebi.“
Teško je ne ponavljati se u braku. Ako je ponavljanje dosadno. Dosada je 'deja vu'. Situacije su jednostavne a reakcije utrenirane. Kako ne opteretiti sopstvene emocije, sačuvati partnera njemu samom njegove i živeti sporedan život sa paralelnim. Partner paralele hoće u magistralu. Kuda posle? Nekada je dovoljno reći pitanje.
Najlepši je stih koji pevanje peva. Maja je sva suprotstavljanje svetu koji je stvorila i koji je gori od onog koji je zatekla. Pa ne zna bolje no da ga zujanjem porekne. Mene, kao nepotrebnu savest, ne može ukinuti ali može ukinuti naš odnos i tada ne postojim.
Može li ona zbog mene da voli mene, pitaš se.
Zbog mene. Ne zbog sebe. Ne zbog usamljenosti. Ne zbog toga što ja nju volim pa vraća svoju ljubav kao kusur. Ne. Nego zbog mene. Da hoće da nešto mogu. Pa i nemoguće. Na primer da se uda za mene? Jebote prosim udatu ženu. Stvarno sam u ludilu. U novu muku je guram zbog sebe ili nje? Da li je ona drugima nedostupna i u pomisli sem ako ih voli ili hoće da ih voli? Kako je bilo jednostavno pisati deset božijih zapovesti. Ja znam i jedanaestu: 'Ne živi!' Ne možeš znati šta kažeš svojim tekstovima čitaocima ako čitalac nije poznavao sve tvoje tekstove ili tebe. Ili mene, poslednju.
Kada se razmaknemo koliko ću biti poslednja? (Nemoj da se razmičemo.) Hoćeš da te moj muž ubije? (Precenjuješ zainteresovanost. Afekat ne traje dovoljno dugo da dođe do mene.) Muškarci su da bi se muškarčili. (Ni autentična boginja se ne bi snašla među muškarcima ako ima ideju da ih ne navede jednog na drugog.) Šta da radim da se izbegnete? (Ostavi ga.) Sa mojim dodirom postao si izabran a sam si mi vratio izgubljeni značaj mog života. Mnogo je to u ovom haosu da ne bi bila iluzija! (Živeti bezbedno je opasno po mentalno. Duh nema trag pa stoji gde je stao misleći da stoji.) Moje emocije za tebe skrivam od drugih ali sakriti ih od sebe je umjeće.
(Šta si sakrila?) Hm! I'm your man? Hm! Ljubav
Sve ću ti oprostiti i to što si živela pre mene i to što si živela posle mene samo mi, još jednom, napravi palačinke.
Ljubav je najviša forma iracionalnog odnošenja. I nije retkost. Razumevanje je to isto samo racionalno. Zato je glupo. Ljubav ne može biti merena merom glupavosti jer nije u sferi pameti.
Da li će ljudi otići na Mars više me nije briga! Otvori oči, Majo, i pusti me da uđem. Ne mogu više da strepim.
Um je drolja ako ljubav ne obrazloži kao dogmu. Ljubav je verovanje koje je toliko sigurno da mu ne treba dokaza mišljenja. Kao i aksiom u stvarima mišljenja. Ljubav je tako netolerantna da kada joj i netolerantnost suprotstaviš ona ostane svoja. Vičeš na nju, pretiš joj, ona misli da se to ne odnosi na nju.
Jezik ljubavne komunikacije je strogo individualan. Pitanje je da li se uopšte možemo razumeti.
Ljubav je smela apstraktna misao koja se živi nasuprot racionalnoj kolektivnoj svesti. Frojd protiv Junga. Nikada ne znaš u šta si se umešao. Nagon za smrću je potisnut. Volja za život isturena. Postaješ neobuzdan, prijemčiv i mek.
Volim je a ona to bojažljivom brigom oseća. Život kreće kao da je san. Skakuće. Nije to sećanje vremena mladosti. Nešto malo posle. Dok je mladosti bilo bliže i ovamo i onamo i dok si mogao da je gledaš kako ide i ovamo i onamo. Vodenjak joj je pukao u kolima. Dušanka mi to govori da mi Maju dovede u nivo kome ne pripadam.
Maja je imala volju da poremeti svoj um vriskanjem u boksu porodilišta Narodnog fronta. Glasna patnja njene učenice iz susednog boksa sprečavala ju je da pokaže svima snagu svoje želje da vidi dete koje rađa. Rodila je kćerku. Pilot je bio negde pod zemljom. Čuvao je avion.
Sve to mi je kazala. Kazala mi je da šest godina uči kćerku ženskim glupostima maškaranja. Sve to mi je kazala.
Za njihova ratna rađanja nisam znao. Ceo rat nije bio moj. Kockao sam svoje bitke na Novom Beogradu. Tatjana je brinula da će srušiti most i da neću moći da dođem kući na duže. Sada sam otišao na duže. Most nije srušen, mostovi jesu.
Pogled na moju ljubav Maju zbunjujuje. Ponovo čuje filosofiju entuzijazma. Ne veruje. Navikla je da je žele. Šta će sada?
Maja me voli na Isidorine načine. Isidora je moja i Tatjanina četrnaestogidišnja kćerka. Emocije koje su stvorene kod Isidore još u davnom drugom razredu, sada je osmi, prema nestašku plave kose i braonkastih očiju osmišljavaju prolazak njegovom ulicom i danas. Ulica i ne
zna da je obogaćena za njegov život i njene korake.
To su, realno, prvi koraci ljubavi. To je kada ti je drago da ga sretneš a on to ne zna. Čini ti se da svi znaju a on uporno ne zna. Isidora i njene drugarice to zovu simpatija. Maja to ne zove nikako. Njoj imponuje. Jebeš imponovanje.
Ljubav je kvalitet. Kvalitet nema prostor i nema mere malo i mnogo. Ove mere su vezane za kvantitet. Kvantitet zauzima prostor i on ne može da pripada unutrašnjem svetu ljudi, duhu. Ljubav je softverski deo duha. Intenzitet je mera ljubavi. I kada se ljubav usmeri na rasprostiruću realnost njen intezitet mora da slabi do neprepoznatljivosti u zavisnosti od toga na kakav se ekstenzitet odnosi. Kada je prostiranje po prostoru malo, mali ekstenzitet, tada je intezitet ljubavi velik, ogroman, jak. Jednostavno, zar ne?
Kužiš? Što bi moja Maja rekla.
Samo polako. Ne treba biti nervozan zbog reči. Objašnjavam sebi a vi šta uhvatite. Morate verovati u pravilnost izbora i redosleda reči. Kako inače?
Da uprostim. Ljubav je kad te pogledam a ti vidiš moju radost tobom.
Ljubav je osećanje drugog pre Nojeve barke, pre potopa. Osećanje koje nije autentično sačuvano. Arhaistična emocija usamljenosti koja nudi pripadanje. Sećanja tog drhtanja su potisnuta htenjem da se opstane. Možemo samo da slutimo.
Mislimo malo sociološki i dosledno filosofiji koju nudim. Prvo se ljubav desi pa se ne desi i tada zaključuješ. Svako prema svom uticaju. Ili govoriš ili slušaš. A najbolji je način da tajimo svoju glupavosti da složimo mozaik bez delova koji, u onoj gužvi božjeg besa nepoznatog usmerenja, nisu utrpani u Nojevu barku. Nije dovoljno događaja da se Maja odvoji. Ponižava se sa svojim brakom, odnosom sa mnom i zabavlja se svojom moći? Kada je počela da želi manje? Sa njom hoću samo da postojim.
Osećanje sopstvenosti Maja vezuje previše za svoje dete. Skoro da su svi drugi scenografija. Dodirnuo sam joj dušu. Znam! Uznemirio sam je. Uznemireni ne umiru.
Maja kada priča, kao i sve žene, priča i kada se čuje tada zna šta je htela reći. Ne pre. Posle treba braniti rečeno. Pisanje poruka nije tako. Ozbiljnije je.
Hoće me na odmaknut način? Kako pomilovati more? To nije vredno tišine reke!
Odvraćaš nas. Znaš da preti opšta katastrofa. Zaborav je imunitet od užasa gašenja emocija. Vaspitani smo da je gašenje nužno. Samo majčinsko voleti svoje dete je trajno. I kada te mama brani od tebe same i od mene ona zna da sve to ne vredi novog razočarenja.
Moja ljubav ne znači? Ona je prekoračenje?
Voliš? Zbogom pameti. Voliš udatu ženu, treba ti više od pameti.
Tvorac je nedokučiv pa verujemo. Ljubav je u toj ravni pa volimo. Znanje je za spolja a za unutar sebe treba komunikacija.
Svaka ćelija čovekovog tela, organ, ima svoju funkciju. Tako isto i svaka mentalna sposobnost tog istog čoveka ima svoju namenu. Približavamo se Tvorcu. Neće nas. Kada se napravi određeni spoj energija nešto se stvara i nešto se time ništi. Kratak spoj. Takva mu je volja.
Ljubav je leptirov let i nijednom merom se ne može meriti. Leptir leti sumanuto. Nema tuge nedosegnutog cilja jer cilj je ono na što se sleti. Teško takav let može biti predmet ozbiljnog razmišljanja mišljenjem koje je orijentisano ljudskim kategorijama mišljenja.
Trebaš mi! Ja sam ne mogu ništa. Čekam tvoje čekanje. Smanjujem se. Ugasiću se. Neka. I onako ne znam više kuda i kome. Možda si tu da bih shvatio da nema dalje do nazad.
Ljubav je lažna patnja. Sada njena bol počinje usporeno. Poznajemo se. Bol starenja je stariji pa smiruje mladost lažne patnje. Trag u ranjavanom telu nije vidljiv.
Ljubav je zanimljiva metafora duha koja pravi zanimljivu metamorfozu osobe čoveka. Emocija stanja umagljenosti.
Da li su ove misli asimetrični pokreti leptirovog leta da se pamet ljubavi ne može znati?
Svađa
Ti možeš sama? Opet sam u kurcu.
Ljubav nije sa namerom da uprlja ženu. Pa ni udatu. Ljubav posvećuje. Posebno udatu. Bez ljubavi prazno gledaš u prazno. Nema ničeg. Astralni svet. Ima nešto što ne vidiš a nema toga što vidiš. To što ne vidiš se pravi iz materije duha
Brak joj je promaja. Rođeni brat joj je to rekao svojom smrću. Državni služitelji imaju ugrađen čip i kodirani su. Razboleli su je. Oni bolesni njoj zdravoj rekoše da je bolesna. Ona je to oćutala podaničkim službovanjem školi, porodici, državi. I ja sam za njih bolestan. Ja na ličnu kartu ne pristajem. Neću da me državni služitelji prate, koriste, obeležavaju, da me znaju njihovim šiframa. Ako razori svoj brak, bude sa mnom, obećavam njoj nju. Ko u to da veruje? Znam da će me izdati samo ne znam šta ću tada ja uraditi. Nisam božji sin da bi mi, barem, otac znao šta mi je činiti.
Odnos prema ženi determinisaće svako drugo odnošenje. Ne znam kako je kod drugih muškaraca.
Ako ćemo ikada da budemo vickasti budimo sada! Kada se SMS svađaš pravopis nije važan. Višesmislenost je osnova duhovnog odnošenja. I tvorac nam na taj način priča naše priče. Nikada direktno prepoznatljivo.
Šta je Tvorac sad smislio? Znam da je gubim. Sve teže igram skrivene igre malih sreća. Nije poštena igra u kojoj sam. Ja ne varam.
Nisam siguran da se bog Brahma sastavio još. A ako jeste više se neće igrati sa Majom. A ako se hoće igrati ona ga je razbolela. I to je ljubav. Biti bolestan od nje!
Lična ljubavna patnja je patnja. Tuđa ljubavna patnja je ruganje sebi.
Dejan: Neverovatno je da se danas boriš da nastaviš život koji već živiš. Ideal dohvatljiv jer je stvarnost. Biće mi drago da upoznam tvoga muža. Za mene je intelektualno provokativno da upoznam muškarca koji voli ženu koju ja volim. On ima sva prava normalnosti tog osećanja jer ti je muž. A ja koji volim udatu ženu sam za sudnicu i ludnicu. Ti ćeš stati gde? Pitomo se svađamo a divlje ćemo se miriti? Život postaje i za mene surov a ti skrajnuta od svojih redovnih patnji. 'Elda? Pametan čovek postavlja više glupih pitanja nego onaj kome je bog podario da bude od manje pameti.
Maja: “Znaš da ne volim da na taj način pričam. Ne treba nikakvo upoznavanje. Dosta mi je muke, nedoumica, problema. Fino sam te zamolila... Smatram da je tvoj duh dovoljno velik da ne bude tako okrenut. Mislim da nije pošteno prema meni.“
Dejan: Previše sebe osporavaš. Mogu li normalno da se svađam sa tobom. Nije u redu da tebe imam zbog jedne reči ili da te gubim zbog neke druge reči. Mi nismo taj odnos. Imam te onog trenutka kada misao praviš prema meni. Dodir je tek
dodir. Oset.
Maja: »Hvala ti na svemu. Začudila bih se da me štitiš. Poštujem vreme koje smo proveli u razgovorima, ali razočarana sam iznova. Ipak, to je samo moj problem i krivica. Kada bi me bilo koji čestit prijatelj zamolio da ga ne p... ma ništa.«
/Bitan je njen brak. Razumem. Brak nije muž. Brak je dom njenog mladunčeta. Grebe. Ima strah od slobode. Podsvest je opasan protivnik jer se ne može kontrolisati. Svesni deo života je gori kada ti žena kaže idi. Ponovo da idem. Kuda sada u pizdu materinu?/
Dejan: Ne tužakam te tebi. Patiš me! Poverila si se mojim emocijama. Osećanju za tebe. Ponovo sitničariš svakodnevicom. Izvini. Ne znam šta govorim. Smiri se. Ne pomeraj moja interesovanja, molim te. Ne znam zašto me deprimira stvarnost kada korespondira sa onim što mislim o tebi.
/Nagonski govorim ili-ili sa malim šansama na da. Maja svojim odbijanjem radi ono što bih i sam trebalo radim. Nisam spreman da ne budem sam. Moj strah od otvorene veze je manji od straha zatvorene veze. Mogu nekog da volim 24 sata dnevno. Mogu li da živim sa nekim 24 sata dnevno? Može li ona?/ Maja: »Javiću se kad se sredim.
SVE JE DRUGAČIJE I PRETEŠKO. MORAM SASVIM SAMA. HVALA TI ISKRENO ZA SVE.«
Dejan: Uvek je dan dobar da se pomiriš sa sobom i budeš sa onim koji te voli. Ako si mi ukinula da ti pišem poruke jer ti vreme treba za tebe to je u redu. Ali ako je to iz novog straha tada je to strašno. Sačuvaj sve što u tebi može da voli.
Ako budeš izlazila iz kuće nemoj da zalupiš vrata. Zatvori ih kao i uvek. Kao dama. Modus vivendi više nije moguć? Učinimo sve da muk tišine pojačamo. Napisanu reč ćeš voleti a pisca ne. Romantika Ništa se po Maji i meni ne broji. Toliko je sve isto. Usamljeni u svom vremenu nismo zajedno. Ludilo je došlo pameti i izgubilo sjaj.
Uz lepu ženu svaki muškarac postaje glup. Koliko je Maja lepa! Razumu razumi što te napuštam sve učestalije.
Maja je sada napolju. Brisan joj prostor i mora da se definiše. Ako iz ovog izađe i priđe mi tada je vredelo čekati je sve ove godine. A ako ne… opet greška? Ili odnosi sa ženama nemaju formu koju im sve vreme dajem. I to ima dobru stranu. Konačno znam šta je romantika. Ritual kojim se olakšavamo jedni uz druge. Ritual ovim redom: sveća, dve čaše, flaša vina, muzika, krevet.
Ako tebe pitam ko si pitam pogrešnu osobu. ‘Elda?
Svojom podsvesnom snagom, po ko zna koji put, žena u Maji osporava Logos, Sunce, Dan.
Nema koga da poznajem. Treba mi more da hodam i da nikog ne sretnem.
Sa nekim godinama se ne sumnja u ljude. Poznati su mi. Imam drugih neznanja. Ni Mojsija ne mislim da znam. Donosio je zakone za vladanje.
Skloni se profesore! Sama moram da vodim svoje ratove ove vrste. Doći ću i reći došla sam. Sećaš se? Sećam se da je teško razumeti se sa mnom. Nisam u običaju.
Maja pravi rezervno gnezdo. Gde može drugde, sa mnom, pored svega još i tako visokorizičnim, nego na steni nad samom provalijom.
Budi kukavica, Majo. Ptica kukavica. Ostavi mu sve i pođi sa mnom. Imam potrebno za tvoj dolazak! (“Vidi ti njega! Ne bi to ona ni za živu glavu! Kao da je sa Jupitera pala”, reče pesnik sasvim drugim razlogom.)
Život čoveka je nebitan za život univerzuma. Moguće da je zato toliko krh. Dosledno sam glupav jer je ljubav sporna emocija? Miruj srce.
Nisam shvatio! Slobodu i vernost miri samo laž. Laž ne postoji zbog istine već zbog vernosti. Neistina je istina sa greškom a ne laž. Previše smo bili pristojni. Ili smo se previše malo voleli?
Šta ja želim od tebe? Ništa! Namena nam je ista. Samo jedno, u stvari. Kada podignem pogled da te vidim. Ako to umre čitaću Sveto pismo na drugačiji način.
Opet sam
Mislim da bih svojoj deci bio bolji učitelj od njihovih mama. Više važnih stvari znam i volim tišinu.
»Onoga dana kada si otišao od kuće toga dana sam odrasla«, reče Ana. Dobro je biti odrastao samo šta to znači? Pravo da ne polažeš račun za grešku ili pravo da grešku proglasiš za put?
Brak je dobar kada dvoje mogu da budu jedno bez drugog ali neće da budu jedno bez drugog.
Zbog nje sumnjam u pamet Aristotela i Tome Akvinskog koji su smišljali dokaze da je žena neuspeli muškarac. Posebna si kada mlataraš rukama i šutiraš auto jer k’o nedostaju reči. Besna si na mene.
Budim se sa tobom, ležem sa tobom, putujem sa tobom. Ti si moja molitva. Jesi. Znam! Molio sam te molitve i bez tebe.
Nekada pre.
Maja je ženski Platon. O stvarima velikointimnim se ne piše, klela je. O njima se samo priča onom koga pustiš na sedište do tebe. Bolje je živeti u zemlji pustoj nego sa ženom svadljivom i gnjevljivom. /Priče Solomonove, 21, 19/ Napisana reč dolazi i do onog ko razume i do onog koji ne razume. Dolazi do zavidljivaca i sumnjivaca.
Velika ideja se govori samo onom koji sedi pored tebe. Tada je vidiš na osmehu tog drugog ili pogledu punim brige. Možeš je braniti od njegovog ne znanja. Sagovornik je izabran. Ako je sagovornik slučajan tada ćuti, brini unutar sebe sebe ili slušaj. Možda ti ima začudni sedelac šta reći.
Ne puštaj svakog da sedi pored tebe. Sedeo je pored nje. Za njega je ovo Zujanje podsetnik. Ona ne čita. Profesor književnosti nema potrebe više da čita. On zna dovoljno više od onih koje.uči. Mnogo čitanje umor je tijelu. /Kn. propovjednikova, 12, 12/
Maja i Dejan su anonimni stanovnici svoga vremena.
Kada napišu svoj unutrašnji svet onima koji ih znaju tada će ono što i oni žive prikriveno biti drugačije viđeno. Njihovi životi tada će se ispiti do kraja. Ili ćemo znati da neće, da nisu i da nisu mogli.
Imam podosta godina i ne vidim koji je razlog da ne bih počeo iz nekog novog početka. Prostata ne znam gde je.
To što imam toliko godina? Iskušana iskušenja imaju vrednost za dalje. Niko nije rekao koliko ih treba iskusiti da se više ne bi htelo. Ni Bog.
Mnogo ljubavi treba onom drugom koji sa mnom takvim treba da počne. Ima li je Maja? Moguće da mi predstoji neki gmižući period. Majka mi ima 92 godine. Nije mi za išta sem ako je nešto čekanje izlaska sunca dok posmatraš njegov zalazak u kuće sremske ravnice. Ona ne sme da ima misao da hoće da umre. To je samoubistvo u volji. A njen Bog joj je ukinuo da tu volju ima. Neki Bog hrišćana. Tačno koji ne zna ni ona. U jednoj crkvi je rođena u drugoj venčana. Nije joj malo da bude čovek u bilo kojoj ljudskoj emociji. Raduje se čovečanstvu slušajući kćerku i gledajući sinove koje je rodila. Muško nema tu radost obnavljanja čoveka. On je neka druga namena univerzuma. Volim njenog Boga mada znam da on nije.
Mama nema strah od smrti. Ima strah da neće, na kraju, moći nešto krajnje neodređeno. Kao da se boji da neće znati da umre.
Strah je emocija bezazlena kao i bol. Neprijatna upozoravajuća emocija.
Svaka emocija ima svoj zvuk. Stenjanje je težak zvuk fizičkog bola. Stenjanje sa uzdahom je teži. Cviliš. To je zvuk bola samoće. To je emocija kada treba zaustaviti svet.
Nije teško zaustaviti svet. Ima mnogo načina. Jedan način: Uđeš u neki međunarodni voz i onom pored tebe u kupeu pričaš svoje tragedije i smešne stvari. Izađeš nakon raspričanih priča iz voza i vratiš se. To putovanje je bilo u svetu koji si zaustavio.
I prijatne emocije treba shvatiti kao upozorenja. Ljubav je emocija upozorenja da se sužavaš na nekog? Da li ću ikada naučiti da čitam?
Kako misliti složene emocije? Kao ideje emocija? Da li je jezik starih bogatiji? Novim rečima smo osiromašili unutrašnja značenja enormnim kretanjem života spolja? Svoj unutrašnji svet ne možeš pogubiti, niti ga bogatiti niti siromašiti. On je takav kakav jeste samo se gubi kontakt sa njim. Njegovo pokazivanje.
Stariji početak zrelih ljudi je na tvrdom tlu. Nema propadanja kao kod mladosti. Padanja ima. Kako bi se uspravljalo ako se ne bi saginjalo. Bitno je ne izdati više ono što jesi. A jesi uvek ono što osećaš. Znanje i misao su samo sredstva. Povređen je život koji simulira emocije.
Stid je uzeti život. Uzeti bilo koju njegovu varijantu koju možeš biti. Roditelji ti nisu hteli da budeš lenj i bolestan. I nemoj biti ni bolestan ni lenj. Ako bolest dođe ne dozvoli joj da vlada tvojim emocijama. Tada nisi bolestan. Ostalo je sobom jasno.
Toliko svugde a nikada kockara uživo Maja nije videla. Do sada. I još obrazovanog. Kockar je mentalitet duhovne borbe sa sobom. Obračun sa sobom i otcepljenje od drugih. Govorim o pobednicima. Ako pobednika uopšte ima. Luzeri su svoja priča. Muž
Muž je demistificirana praksa. Žive sa svrhom da umru.
Ponovo sam sebi dozvolio da verujem ženi. Koliko će trajati nada da me ljubav, ovog puta, neće urušiti? Želja da nešto bude istina neće je učiniti istinitom. Kako sam rodio u 'svojoj bivšoj' i tu odbojnost? Kako je avijatičar to učinio Maji?
Imaju li njih dve, 'moja bivša i Maja, šta da kažu jedna drugoj? Potpuno glupo pitanje. Razgovarale bi danima. Posebno o roza štiklama koje je kupila dvometrašica Ana a Maja imala želju da kupi.
Majin muž i ja nemamo reč jedan za drugog. Tražiće me, kada sazna za mene. Za nejasnu krivicu. Ona ne želi da se nas dvojica sretnemo. Šta ćemo jedan drugom? Samo za novo zlo njoj... Svaki zavjet i sve za što bi se vezala zakletvom da muči dušu svoju, muž njezin potvrđuje i ukida /Četvrta knjiga Mojsijeva Zakon o zavjetima 30, 14/
Da li je Maja stvarno htela da me sakrije od muža? A zaboravila je mobilni sa mojim porukama u njegovim
kolima. Zaboravila je da izbriše a-mailove /iz korpe/ na njegovom kompjuteru. Kakva zbrka namera!
Događaj je predodređen ne nečim u sebi, ne nečim što je neko u događanju poneo (prokletsvo, usud) već spletom kombinacija susretnutih energija. U događanju Maje ceo splet energija usmerava na nove kombinacije. Stvar ne postoji mimo misli. Mimo misli postoji samo stanje stvari. Emocija se, podrazumevajući njeno postojanje, ignoriše. Emocija ne postoji kao stanje stvari ali je imanentna stanju stvari a ne stvari. Isto stanje stvari može biti različito emocionalno tretirano.
Muž zbog ovog sudara energija izlazi u vezu energija koju ne bi inače imao. Ukoliko je Majino gledanje njega za njega bilo neuočljivo tada je ljubavna sumnja njegova žestoka i dan njegove osvete neće moći da odloži. Narušena tišina odnosa uzrokovala je Majinovo okretanje sebi na drugi način. Hvata svoj vetar. Odneće je to u neku vezu energija koja danas nema trenutnih tačaka dodirivanja ni sa čim i ni sa kim. Sve deluje i na prvog pokretača kabaretskog života trenutnih likova. Možda je bitan neki susret neprimetan? Da treba omudrati sada više nego ikada to je sugurno.
7.02. Majin muž me zove telefonom. Zanimljiv poziv. Nikada nisam ozbiljno razmišljao o ljubomori. Znao sam da treba izbeći put sudbonosnih izopačavanja emocija. Po kom elementu prava, običaja, etike, kulture odnosa, zahteva zapadne civilizacije mi se obraća? Komunikacija sa
njegovom ženom je upad na njegovo imanje, salaš na onoj strani reke? Ovo je zakon za sumnju ljubavnu, kad žena zastrani od muža svojega i oskvrni se; /Četvrta knjiga Mojsijeva, 5, 29/ I muž da je prost od grijeha, ali žena da nosi svoje bezakonje /Četvrta knjiga Mojsijeva, 5, 31/
Oficiri vojske kada su među civilima definitivno su na uslovnoj slobodi. Zbunjeni slobodom traže naredbodavno poštovanje svoje volje kao da su u krugu kasarne. Ja sam osoba bez čina a on je major. Ko će da mu objasni da ja nemam 'majōre'? Ne hvali se granama; ako li se pak hvališ, ne nosiš ti korijena nego korijen tebe /Rimljanima poslanica, 11, 18/
Njegov telefonski poziv je akt zastrašivanja? Pa zar više iko može u Srpskoj zemlji da misli da se neko nekoga plaši? Uzeli su mi slobodu i šta ima još da se uzme? Čast, život? Pa to mi ne može niko uzeti. To nemam. I ne vladajte se prema ovome vijeku, nego se promjenite obnavljenjem uma svojega da biste mogli kušati koje je dobra i ugodna i savršena volja Božija /Rimljanima poslanica, 12,2/
Neupotrebljiv čovek. Sam sebi je kraj. Tokom mirnih vremena, vozač aviona se nužno pogrešno upotrebljava. Upravo je, nekako, on nedostajao da me podseti 'da mnoga zla snalaze ćovjeka'. /Knj. propovjednikova 8, 6/ Pilot kaže da je 'presreo' neke moje poruke njegovoj ženi koje se završavaju sa 'Volim te'. »...i ona kaže da voli vas«, nastavlja muž.
Navlačim masku da sakrijem Majino ponižavanje. Mislio sam
da sam prošao sve maske. Moja ozbiljna veza sa Majom postaje vrlo neozbiljna. Maloletna. Čašću jedan drugoga većeg činite /Rimljanima, 12, 10/
Ko si, Majo, sem žena koja predaje đacima i pravi ajvar? Daj neki spas. Bez tebe sam u ovom razgovoru uljez. Manijak. Probudi svoju mladost. Mene će ljubav ponovo kazniti. rekao sam da te volim i to shvatio kao izraz samopoštovanja. Uopšte nije lako biti čovek usaglašen sa Biblijom. Kada Maja uradi sjajnu stvar Dejan Boga moli da se ne ponovi. Znači li nešto, za ovu situaciju, rečenica: Nemoj imati bogova drugih do mene /Peta knjiga Mojsijeva, Ponavljanje deset zapovijesti Božijih, 5, 7/
Da li me voli? Žena zna da to ne zna. Sve zna ali to ne zna nikada.
Dosledna misao je dogmatizam. Dogmatizam je glup. Dosledna misao je glupa. Volim zaključke po silogizmima. Da li je to Barbara? Svejedno. Barbaru je pesnik smislio.
Život je vrednost? Ne! Ono što smislimo je vrednost. Prošlost nam govori ono problematično što treba i dalje, ako imamo vremena, da smišljamo, osmišljavamo i obesmišljavamo.
Mi smo pervertiti prirode. Tako se iskazujemo u njoj koja je svet našeg pokazivanja. Iživljavamo se nad njom mnogo i mnogoseksualno. Njom se može pametno i manijakalno vladati. Živeti u skladu sa njom ne! Sa sobom se uskladiti je u redu ali ne i sa njom. Ne znamo da budemo tako odbrambeni niti ravnodušni na taj način. Mimikrija nam je banalna a njena estetski doterana. Žena kada se kiti ne ističe nešto već
prikriva. Moda je refleks zmije i neimenovani pogled goluba. Uzbuđeni, u svetu prirode, glumimo boga. U svetu koji sami stvaramo ne glumimo - mi jesmo bog. Ovo je ono što sam od sebe napravio, tu sam ja sve, tu sam bog. Mogu da se ubijem. Mogu da sam mrtav a da to ne uradim. Ovo poslednje se zove ‘srpski način postojanja’. Stav u mom svetu je onaj koji sam sam stvorio i onakav je kako hoću da se vidi.
Muževljeve reči zvuče optužujuće. On nije previše bog. Više je derviš. Obojica smo sa drveta pali Maji u krilo s tim što sam ja svaku granu udario a on nijednu. Pilot zna da leti. »Volim te« je biti kriv. Nakon zločina - kazna. Misao mi postaje odbrambeno agresivna. Zbog besa izgubiće svoju autentičnost. Kako bih želeo da ga vređam. Ali upisano je «… ne poželi ženu bližnjega svojega… niti išta što je bližnjega tvojega.« (1 Moj. 20, 17). Greška je greška i ako je zanimljiva i ako je dosadna. Samo je sa prvom zanimljivo živeti a sa drugom dosadno. Ne mogu da verujem dâ verujem Bibliji.
Nisam izdržao. Posle svega potop. Voleti udatu. Nije reč o želji već o nečem što Tvorac nije za ljude predvideo. On jedini zna zle dosege tog čina. Njegovu zapovest, upisanu u ploče kamene, Mojsije nam dade i odmazdu sa njom. Tvorac je opravdano surov kada bez njega mislim 'šta bi kad bi'? Meni pripada pravednost. Bogu dobro i zlo!
Koja prava muž ima nad njom? Podčinjena je? On ima čin majora a ona čin žene. Maja mora šta?
U pozadini se čuje njen glas gde viče: » Što lažeš, da sam rekla da ga volim!« Ljubav da ne bude lažna /Rimljanima, 12, 9/
Nije rekla. Mada je znala koliko me nervira takvim prećutkivanjem. Voleo bih, po tom pitanju, da je kriva kao i ja. Slova sintagme 'volim te' u njenim kontaktima sa muškarcima odavno žive neki drugi život. Zašto je folira? On je kao i svi mravi koji budu na poslu trećinu dana, stalo im je do žene i dece i mrze svoju zarobljenost njima i poslom. Nastavljaju da pričaju pogrešno, stare, boje se smrti a ubijaju se. Očajanje se ne vidi. Ima mnogo lica.
Šta će oni sada? Smešno je misliti da im je ljubav neko izvan njih prekinuo. Ne ide to tim redom. Čak nije ništa od toga važno. Ljubav se ne krpi. Dete uzeti za zakrpu, o tome ne treba ni misliti.
Uskraćivanje nežnih reči je emocionalno opterećujuće za onog kome su uskraćene. To zna onaj drugi pa će se uspostaviti međusobne kontrole. Reči šapatom na uvo ne koštaju ništa a imaju cenu.
U odnosu ljubavi bitno je uspostaviti dominantnu poziciju. Ukoliko je ne uspostavi jedan uspostaviće je onaj drugi… žlezde će već napraviti pakost.
Ljubav je emocionalna predigra seksualnog čina na distanci. Što je seks bliži realizaciji emocija nežnosti poprima nijansu grubosti. Primalni krik. Sve se uklapa.
Mislim da je svet ono što su mi objasnili roditelji. Oni su sramotno lagali da se sakriju od mene. A ja, posle, nisam smeo da budem domaće nevaspitan. Pa nastavljam tradiciju trčanja za maglom kroz maglu.
Da li je ljubav rat najratniji?
Filosofiranje na temu ljubavi je traženje puta do sebe kao i svako drugo filosofiranje.
Voleti drugog je magnetna pojava energija. Zašto ljubavnici ne bi bili vlasnici jedno drugog? I jesu dok su namagnetisani. Moj muž i moja žena. »... ostaviće čovjek oca svojega i mater, i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo« (Jevanđelje po Mateju, 19, 5.). Hm?
Ima li muž osećaj, misao, da ona hoće različito od onog što on hoće? Ima li pravo da joj u emocijama nametne da hoće ono što on hoće? Naravno da je smešno da Maja bude bilo čiji i bilo kakav ovisnik. A tako izgleda.
Ovu svoju porodicu ona locira na višem nivou od prethodne dve koje je pokušala. Zašto? Zato što postoji papir venčanosti? U prethodnim 'venčanostima' liste venčavanja nije bilo a delila je, kao i sada, uske prostore zajedničkog života. Versko venčavanje bi još jednom potvrdilo trajno međuvlasničko pripadanje. »Što je bog sastavio čovjek da ne rastavlja.« (Jevanđelje po Mateju, 19, 6). Hm?
Kada posmatraš ljubav koju jure drugi ona je čisto tetrebisanje. Šarena igra emocija. Igra koja dotiče tvoje emocije kroz misao koja ih hladi. Misao ti tada zanimljivo kreće putevima osećanja koja si svojim iskušenjima već pravio.
Ljudi reaguju na jedan način kada se ljubavna pamet odnosi na drugog. Znaju šta je šta. Smeju se oporim smehom tuđoj igri ljubavne naivnosti. »Naivni« tako ističu svoju emocionalnost želeći da je stabilizuju. Ugrožena emocionalnost može da raspadne integritet ličnosti.
Ljudi su na drugi način kada se ta ista ljubavna pamet odnosi na njih. Tada istom tom igrom varaju sebe. I naravno, kasnije, kada sve to ne bude imalo takvu emocionalnu težinu priznaće da su znali da je bilo reč o zavaravanju sebe. A nisu znali.
Vreme ima antistresnu ulogu. Nakon izvesnog odstojavanja filosofiju odnosa ljubavnih partnera shvatam kao čuvanje svojih emocija od drugih i emocija drugih od sebe. Strah od kompromitacije i zaštita svoje dogme o sebi.
Frojd je na osnovu izobličenih psiha zaključivao o normalnosti i stvorio nam je utisak sopstvenog čovekoljublja a da je, u stvari, sve zasnivao na mržnji kojom će pustošiti muške puteve ka ženi.
Da li je voleti sublimirana mržnja? A kad se ljubav razdani ostaje to što jeste - mržnja.
Voleti sebe u drugom da se prepoznaje sa mrzeti sebe u drugom. Zar nije takav krug odnosa gde se ljubav tvrdi? Nekako tada je sve shvatljivije. Veliki broj razvoda, oceubistava, ostalih surovosti tako je prirodan u odnosima gde je nekada bilo ljubavi.
Pilot po prirodi posla mrzi ljude. Imao je problem da se oženi. Trebalo je potisnuti očigledan stav profesije za taj trenutak venčavanja. Sad ne mora da kontroliše ispoljavanje mržnje. Ima racionalizaciju ratničkog sindroma. Sada bi rado posvetio sebe salašu i na okupljenoj porodici. Lažno ljudsko biće su ratnici. Maja se udomila, zajedno sa mužem, u nevažno. Samo preemocionalni Slaveni, Rusi i silovanjem rođeni Srbi, mogu tražiti Oblomovski spas od zla ljubavi.
Takmičenje za seksualnost, za koju se biseksualne muške životinje nadmeću snagom i lepotom, čovek će surovije voditi.
Način emocionalnog vezivanja dve ličnosti toliko je uslovljen različitošću osoba da je opšte zaključke moguće donositi sa tako velikim otstupanjima u tačnosti zaključka da ih je bolje i ne donositi.
Niko te ne može naučiti reakciji na ljubav kada se javi.
Iskustva drugih samo ti kažu da si u vodama gde veštine pli-
vanja partnera za tvoje plivanje ne znače dovoljno. Možda će te partner vući. Možda daviti. Ali učiti plivanju neće. Takav je partner drugog pola.
»Ljubavna pamet« reči 'volim te' je izražavanje emocionalne vezanosti kroz fizičku vezanost sopstvenog tela za telo drugog. Tako počinje susret svih susreta. Kad se sretanje desi tada sintagma »volim te« inkorporira svašta. Prvo svojinu. Pa ekskluzivnost. Pa obavezu razmene obaveza. Pa težnju očuvanja vezanosti i zaštitu vezanosti od drugog sa pozivom na decu i ugled.
To komplikuje ostavljanje prostora za slične vezanosti za druge. Samo komplikuje ali ne onemogućava.
Strah od emocionalne vezanosti je realan jer je to strah da se kod rušenja odnosa dvoje to rušenje odrazi na određenu osobu na takav način da ona neće podneti taj raspad bez da ruši svoj integritet.
Mala je verovatnoća da se »poludi« načisto ali osećaj fizičke izbezumljenosti je obezbeđen. Antidepresivi to pomeraju ali šta novo od presije proizvode to niko ne zna. Cela odbrana se svodi tada na: Ne vezati se emocionalno na način da se u nekom momentu ne može samostalno funkcionisati. Mnogi čak u svojoj vezi ne dozvoljavaju ispoljavanja emocija na najobičniji verbalni način. Nikada ne kažu »volim te«. A čude se kada to neko njima kaže. Ili ne veruju. Ili ne znaju šta to znači. Ili imaju svoja značenja pa na to ironijom odreaguju. Stvoriti sebi prostor za stabilnu emocionalnu odstupnicu. Živiš para-
lelno ili odmah odlaziš u narednu vezu Promiskuitetne veze, u vreme trajanje braka, skreću psihološka dešavanja sa ceste glavnog straha.
Šta ako je ljubav najsnažnije samoobmanjujuće osećanje? Tada je to u prvom redu odnos prema sebi a ne prema drugom. Što u suštini i jeste. Lakoća sa kojom mladi ulaze i izlaze iz veza pokazuje da je drugi samo instrument radovanja sebi. Drugi nije cilj.
Ne možeš svakog voleti. Postoje ljudi koji ne mogu biti voljeni. To nekakvi indikatori da ne možeš sebe voleti pomoću svakog i da pomoću nekog niko ne može sebe voleti. Oblomov je umetnički izraz kompleksnosti ravnodušnosti prema sebi.
Lakoća zaljubljivanja u lepu ženu je pokazatelj seksualne privlačnosti a ova je opet vezana za razmnožavanje ma koliko mi tu privlačanost vezivali za zadovoljstvo tipa: uživanja u sebi pomoću drugog.
Uživanje uz ružnu ženu je uživanje jačeg inteziteta nego uz lepu. Saznanje da je u odnosu sa tobom ružna žena grubo pomera fizička kretanja u samom seksualnom činu koja će činiti taj seks za pamćenje. Odnos sa lepom ženom je suptilniji što se fizičnosti tiče te se neće pamtiti mnogo a imaće se još dodatni utisak moguće promašenosti. Lepota partnerke ili partnera je više statusni simbol kao i auto, sat ili nakit.
I sada kada tome dodamo još veoma individualni osećaj drugog u tom odnosu dolazimo do zaključka da sve to treba živeti na način šta se desi - desilo se.
»Venerine monologe« govore lepe glumice. Isti tekst dobio bi sasvim drugačiju konotaciju da ga čita jedanaest ružnih glumica. Lepota je zasebno zgusnuta energija koja drugačije govori. Telefonski poziv muža me je zatekao na beogradskoj ulici.
»Nije to baš tako kako se čini«, kažem zbunjen. Počinje uvežbavanje budale da bude budala. Mislim na obe budale. A i inače nemam sposobnost brzog mišljenja. Sve moram da razbistravam do jutra pa da koliko toliko pametno izbegnem glupost.
Kada je Bog stvarao svet kako bi šta napravio vidio bi da je dobro. Nije znao pre. Mi ne znamo ni posle. Već pitamo drugog i očekujemo da je tako kako mislimo da je. Da je loše skrivali bi ga. Od svih znanja koja bi voleli da imamo bilo bi znanje o tome kako izgledamo. To nikada nećemo saznati. . »Mnogo sam nezgodan«, kaže muž. Odgovori bezumniku prema bezumlju njegovom. da ne misli da je mudar. /Priče Solomonove, 26, 5/ »To što ste nezgodni to me ne zanima ali moj odnos sa vašom ženom nije takav kakvim se čini«, čujem sebe kako govorim. Nažalost nije onako kako on misli. Ne mislim na vaginalnu vezu. Ona će nužno doći ako se drugačije ostvarimo. Ona će
doći jer je pretpostavka porodice. Porodica su dvoje. Trećeg člana nema. dete je posebnost privremeno tu.
Sledi poziv na kafu. Znam da je ona bila drastično protiv da se upoznam sa njenim mužem. Neće da vidim grešku koju je napravila izborom njega za muža.
Kakva je on kombinacija? Brine ga to što ja volim njegovu ženu a njena osećanja za njega su irelevantna? Ili ga brine i jedno i drugo? Misli li da su moja osećanja neka podmetanja njegovoj pilotskoj stabilnosti? Maja se udomila, zajedno sa mužem, u nevažno. Hoće napolje a da bude unutra. Moraćemo to da razjasnimo. Jednostavno je, u stvari. Ako voliš, izađi! Mi nismo za kulture skrivanja po ulicama. Više ne! Bili smo.
Zašto ne bi bio moralno odgovoran čovek koji je u vezi sa udatom ženom? Svejedno je da li muža lično poznajem ili ne. Ono što znam to je da je Maja nečija žena i da ona ima obaveza prema tom čija je. Reč ne može da izađe iz vlasničkog razumevanja. Ignorišem ga kao osobu koja se svojim brakom obavezala i traži istu takvu obavezanost. Naravno! Pa?
Ovo je prgavo. Reakcija prznice. Dejan nije čuveni prznica Crnjanski. Njegova žena je bila iza bračnih vrata na koja sam sa sasvim drugim razlogom pokucao. Otvorila ih je sa osmehom svetske žene.
Drugi put sam prišao vratima sa bevanda emocijama. Vrata su bila otvorena i ruke raširene. Nisam više pojava koja žene oduševljava da šire ruke. Videla je nešto što joj nedostaje. Nedostatak je stvaran dugo pre nego sam saznao da je Maja u mom vremenu. Mene je Tvorac sada tu zaustavio.
Mogao sam pretpostaviti da ćeš javiti mužu da postojim i da ćeš ga krenuti na mene. Prodaćeš me zaboravljajući da izbrišeš neku moju poruku a muž magarac ostaće uporan u svojoj jednostavnosti života. Magarac je životinja koja ništa na sebi nije promenila poslednjih deset hiljada godina. Ja ga ne poznajem pa ga ne vređam već samo tvrdim stil života koji će on živeti deset hiljada godina ako poživi.
I dalje misliš da nije trebalo da zna za mene i da želiš drugim životom pošteno da ispoljavaš sebe, pitaću je ja jednog dana posle.
Zahvaljujem na pozivu. Kafu ipak nećemo piti. Uz kafu ide razgovor koji Maja ne želi.
Ja bih tim razgovorom možda mogao sebi objasniti (jednim delom, naravno) i »bračno« ponašanje moje bivše žene . Kada se ljubav gasi i udaljujete se, ona proždire svoje vinovnike. Nekog više, nekog manje.
Ovoj priči je taj razgovor potreban iz razloga da se ne govori u alternativama. Ako je to razlog razlaza sa Majom tada ne treba žaliti nad tim razlazom ali ga sigurno treba onemogućiti istinom. U veče tog dana sledi Majina poruka. “Molim vas, pokušajte
da napišete neki komentar na ovu vašu poruku: »Ja mislim da si najlepše što mi se događa. Uostalom smatram da treba da se razvedeš.« Šta je ovo, pita moj muž.“
Ona zna šta piše u napisanom. Ja hoću da se ona razvede. Nedvosmisleno. Da baci lance. Svoje lance sam joj nudio samo kao mogućnost ukoliko se prepadne nagle »raspuštenosti«. Šta sada? Maja dobro zna šta ja želim. Reći istinu a molila je… Želim da bogati svoje emocije a ne da ih se odriče.
Posle svega, mislim da će Maja morati da promeni frizuru.
Pišem blesavu poruku: »Agape je jedna emisija gde Jerotić raspravljajući brak kao instituciju još neprevaziđenu za vaspitanje dece smatra da je za dete bolje da su roditelji razdvojeni nego da se svađaju pred njim. Posebno u periodu 3-6 godina. Mislim da su to opservacije iritirane njegovim stavovima iz te emisije.«
Brak je dobar za uzgoj japanskih ljubičica i dece… sve ostalo je trpljenje jednog od dvoje ili oboje ako bračni pokreti nisu emocionalno sinhronizovani. Ako jesu onda je to luka odmorište posle slobodno odabranog kretanja oslobođenog ljudskog bića. Tada je građanski brak porodica. Kao i crkveni brak. Kao i samo u policiji registrovani zajednički život muškarca i žene u jednom prostoru.
Komentarišite i sledeću poruku, SMS piše Maja::»Prošli smo
ovaj susret dodira kojeg smo se plašili. Utihneš i moje šake upijaju toplotu tvojih nogu… smatram da treba da dozvoliš da vršljam po tvom telu da ga zapamtim pre nego ga upropastiš…« Da li je ovo da izludiš ili da se smeješ muci? Traži li ona sama ovaj komentar za njega ili poruku ON piše? Mogu li reći da poruka nije moja? Ne. Sada je njeni muškarci baš nerviraju. Promena frizure nije dovoljna. Moraće i neka nova nijansa boje kose kada se ovo završi. Ala će Dalmatinka biti besna kada ovo pročita. Sada misli da je u paklu. Ovo je događanje gde je misliti kao i biti. Znam.
Maja i Bog Brahma ne propuštaju šansu da se našale u ime svih žena sa kojima smo nešto prošli. Tera me da smišljam odgovore a njega da čita. Žena o ovakvom susretu svojih muškaraca može samo da mašta.
Ja moram biti blesav do kraja. Nije prvi put. Pa ko od nas dvojice ispadne blesaviji. Ako ikada dođe do razjašnjavanja nije problem braniti se uverenjem da se »jad i beda kurtizane« ove poruke vide i iz Miga 29. koji je uparkiran.
Ta poruka, objašnjavam, autententično glasi: “Prošli smo ovaj susret dodira kojeg smo se plašili. Utihneš i moje šake upijaju toplotu tvojih nogu. Kreću se po tebi pišući svoju nevidljivu Pjesmu nad pjesmama. »… dojke su ti kao dva laneta blizanca, koji pasu među ljiljanima.« Uoklopila si ih. Hoću da ih pustim. Tada tvoje ruke
počinju molitvu: »Zaklinjem vas, kćeri Jerusalimske, srnama i košutama poljskim, ne budite ljubavi moje, ne budite je dok joj ne bude volja.« »Otela si mi mi srce, sestro nevjesto moja.«
Ovakva poruka nosi prostu istinu mnogih porodica. Partneri se fizički opuste, deformišu. Malo im je jedna stolica kada treba da sednu. Kao da svoje telo žele da uskrate partneru. Jedan drugom ukidaju seks. Jedinu pravu fizičku sreću više ne daju u svojoj vezi a očekuju početnu nepromenjenu ljubav. Deformisana osoba nije osoba nekada pre. I starenje je emocionalna nevolja ove vrste. Ne mora da se desi tom brzinom i takvim skokom. U volji je mnogo a u partneru i više. Partner je volja. Ostavljam ih same u njihovom braku. Koji je kreten prvi rekao: »Neka bude brak…«?
Neka bude brak dok je brak porodica. Kada to nije onda je prošlost jednog odnosa.
Sutradan, Dejan šalje Maji poruku sledeće sadržine: »To što me je nazvao tvoj muž je poniženje ali i čin želje za čuvanjem tvog ugleda. Koliko si velika a ja nikakav. Nirvaniraću se ovim.«
Karmen Moravija, »Muškarci«, kaže, da je to povreda sujete vlasnika žene. Žene kao nameštaja. Slabu korist život ima od suludih tvrdnji koje su stvarnost koju živimo.
Dva dana kasnije. Poziv na školu gde je Maja profesor. Raspitujem se za nju. »Užas«, kaže Maja, »nisam ja kriva za celu gužvu.«
Iz poruka Maji muž je zaključio da je Dejan pripadnik neke 'mračne' sekte. On šalje preteću poruku: »Da se nisi usudio da više zoveš moju ženu, da joj šalješ poruke ili e-mail. Da pominješ moje dete. Ukoliko to ne uradiš ne garantujem za posledice.« Je si li vidio čovjeka koji misli da je mudar? više ima nadanja od bezumnog nego od njega. /Priče Solomonove, 26, 5/ Ovaj muškarac će Maji držati strah? Udara on u “bah” kao da gleda razgovor Boga i Sare i njenog muža Avrama..
Želeo sam da razgovaramo. I da se vidimo. Ako im se ugasila ljubav postoji neko poštovanje odluka onog drugog. Uvek se plašila za narušavanje svog ugleda u javnosti našeg susretanja. O njegovom nije mislila. Njen život ga izvan prostora stanovanja ne dotiče.
U ovom svom otkriću mene, on ne prepoznaje Majine odluke već nasilništvo uljeza na njegovu porodicu? Pozivaće se na svoje dete kao argument opstanka svog braka. Zašto dete? Nemoj tako!
Dete je čovek u rastu, pojedinačna i posebna osoba i nije deo nečije porodice. Ono je samo svoja porodica sa trenutnim oslanjanjem na one koji su je stvorili i one koji su njih stvorili, dede, babe, rođake, zemljake, narod, državu, veru, rasu, kontinent, planetu.
Muž joj je stavio uzicu za oko vrata a povodac zagubio pa pita da ga nisam možda našao? Treba mu ponovo. Poruka ima ukus i omče koju meni stavlja. Pa bi da govori šta smem a šta ne smem. Da me udalji na neku neugrožavajuću daljinu? Kada bih znao šta brani, sa ulivanjem straha u odnose, znao bih odgovor. To je način odbrane postojećeg ropstva, podčinjenosti, vlasništva. Nije neki novi stav. Star je koliko i odbrambeni i ostali ratovi na velikom planu odnošenja. Malo slabašan po karakteru kada se lično vodi.
Dejana i njega ugrožavaju njeni unutrašnji dijalozi kojima traži saučesnike u svom životu. Pitam se kako je izgledao taj njen razgovor sa sobom kada je odlučila da muža poznaje. Isto bih voleo da znam kako je donela odluku za drugo viđenje sa Dejanom. Odakle je ovaj Dejanov zemljak doputovao? Niske asocijacije.
La Mota je nadimak najstarijeg kockara sa kojim sam se kockao u kazinu “Film”. Taj nadimak je stekao zato što je bio od principa boksera La Mote, mafijaša iz vremena Frenka Sinatre koji je sa dva telohranitelja čuvao ženu od koje se razvodio da mu ne bi ukaljala čast dok se ne razvede. Što sam se sada setio La Mote, jebote? Strah, valjda.
Kaže Dejan Slavici da bi Crnogorac, optuženom, došao na vrata. Ne bi slao poruke ako bi uopšte izabrao tu varijantu obračuna. Skriveno 'šjora'. Maja misli da je bitno da se Dejan ne sazna.
Razmišljam da razgovaramo. O čemu? O tome šta Maja oseća? Ja to ne znam. Verovatno ne zna ni ona. Podsvest je čudo. Stalni boravak đavola. Mogu da pričam samo o svojim mišljenjima njenih osećanja. A koga to zanima? Moje mišljenje može da zanima samo nju. I nikog više. I mene ne zanima. Dijalog iz »Kose«: Jebi ga…. Jebež ga… Jebi ga… Jebež ga...
Šta da sugerišem njoj a šta sebi? Ja hoću samo unutar onog što ona hoće? Ponovo. Dokle? Rekli smo, kaže Dejan, da ćemo položiti zakletvu na njenim grobovima. Nismo. Voleo bi on da jesu. Tada ništa više ne bi zavisilo od njenog mrvljenja ljubavi. Ili bi? Iščekujem ples kada »dame biraju«? Ništa nisam saznao.
Mama Čovjeka jednog u tisući nađoh ali žene među svjema ne nađoh. /Knj. propovjednikova 6, 28/. Sve upućuje na to da je Solomon i Propovjednik u tekstu Biblije. I koji je strah Solomonu, da tu svoju reč mora da dade Propovjedniku a ne potpisuje je on sam. Zar, tako pametan čovek kao što je Solomon bio, i sa dve hiljade svojih žena, ni Mariju Devicu ni Mariju od Magdale nije video kao čovjeka? Stvarno je Biblija, Sveto pismo, šifrovano pismo.budućim generacijama ljudi, od pisaca Sumerana od Svemira. To što nisam baš najveštiji čitanju te šifre kompen-
zujem prepisivanjem Biblije uz situaciju kojoj mislim da šifra odgovara.
19.02. oko 16 sati. Zove Majina mama. Auu! Ima li još ko da me usmeri? Da li je moja veza sa njenom kćerkom ljubavna, pita. Pita sa fiksnog Majinog telefona iz svog stana. Imam identifikaciju telefona. Govori da zove iz stana prijateljice. Zašto neistina? Nisam vredan osnovnog podatka? Traži da joj ostavim kćerku na miru. Kako se usuđujem da volim Maju kada bih joj otac mogao biti!
1963. je godina Majinog rođenja. Pamti Dejan tu godinu. Student je treće godine i voli brucoškinju Draganu sa Kaštela. Dragana tada je slikana Maja danas. Visoka, široke kose. Imala je najlepše grudi koje je bog ženi mogao da pokloni. Voleli smo se te godine. 'Voleti se' to je nekako bilo prirodno. Nije bilo bolesti pa se nismo zaštićavali. Otišli smo u Kaštela da kažemo njenima da ćemo kako stvari stoje, biti tata i mama. Katolički otac to zabrani pretnjom da će se pre on ubiti nego li… Izlazim iz njihove kuće. Ona me prati zajedno sa svojom majkom. Pitam je ide li sa mnom? Odrečno klima glavom i tužne oči ostaju. Mamine oči, bez pogleda, ostaju uz njeno dete. Odlazim. Na šta će sve dalje da sliči, tihuje Dejan pa u autobusu za Zadar..
Počinju vreli zadarski dani i uz pomoć Tita jure Dejan i slični studenti disidentske profesore sa fakulteta (Mihajlov, Zenko) i katolike po zadarskim ulicama. »Jednom se živi« je upozoravajući plakat na zadarskoj katedrali. Cepam ga.
Katolici, na ulici, prete studentu filosofije sa »grčkom« bradicom. Plakate ponovo cepamo noću. Više nas je jer su policija i DB sa nama. Samo bi Dragana mogla sada da zaustavi ovaj Dejanov neintelektualni bunt protiv njenih katolika.
Otac moje devojke te 1964. godine reći će svoj ženi: »Znaš sa kim sam ti video kćerku danas? Sa Marksom lično!«
O čemu ja sada mislim? Ne volim sećanja a sećam se. Monstrumi su u mojoj glavi. Konstrukcije moga uma su ponovo teške. Trebalo bi uzeti Bergsona i čitati predgovor njegovoj doktorskoj tezi objavljenoj u ediciji »Novih ideja«. Napisala ga je moja profesorica Istorije filosofije iz godine porođajnih muka sa Majom, mame koja mi svoju udatu kćerku danas zabranjuje.
Mama je mama. Muž je muž. Ja ih svojim unutrašnjim prebacivanjem pravim sebi odbojnim. Ne trebaju mi kada mi osporavaju da volim Maju. Ne može to više, kažu! Može. I treba voleti do poslednjeg daha. Vezujte se ljudi emocijama i duhom. Zaboravite proklete pare. Otvorila mi se. Vama nije Budite srećni ako imate sreću da imate koga da volite.
Preti mi Majina mama da će doći sa zetom i da će pasti krv. Zet nije rekao da će doći uopšte a sa taštom još manje. Zbunjujuće.
Nemojte se mučiti da dolazite samo mi recite kako će pasti krv pa ću ja sam napraviti to padanje. Bože, mislim, oprosti jedno samoubistvo! Nemojte sami, brani me mama, od mene.
Samo obećajte da je više nećete tražiti. Dobro, neću je tražiti. /Ako nikada nisam sumnjao u sebe sada je došao trenutak./ Obećajte da ako vas i ona traži da ćete da je odbijete. To neću obećavati. Pašće krv. Pa odlučite se. Ako me ona bude tražila neću je ostavljati. Natezanje oko padanja krvi traje oko pola sata.
Ne može se večno biti dete i večno biti mama. To su ipak, za veći period života, reminisentne kategorije. Neko se rodi umoran a neko se do kraja veka ne umori.
Razmišljam o rečenici -Volim te - u srpskom jeziku. Po svom značenju navedena rečenica za nas ima samo posesivnu karakteristiku. Volim sina, šargarepu, Pikasa, ženu, udatu ženu! Uvek je neko vlasničko značenje realnog predmeta ili predstave tog predmeta vezano za to naše osećanje ljubavi. Kako? To ni onaj koji voli ne zna. Drugi ga hvataju u neznanju. Kako? To ti drugi ne znaju. Ali eto, razumevamo se, spotičemo, sukobljavamo, gubimo i ponovo tražimo a da nam ništa nije jasnije. Krug, a ne 'drvo' života. Krug iz neiskrenosti u neiskrenost.
Šteta što nismo Peruanci. Tada bi i Srbi, kao i oni, na svom starom jeziku imali 600 značenja za emocionalnu misao »volim te«. Nije isto voleti bridž ili voleti Maju a jedna je reč. Mama bi mi priznala, valda, jedno pravo na Maju od šesto prava.
Zašto me gase kada gorim? Čega se plaše? Da ih plamen ne uhvati? Baš je tok moje svesti oduran. Umesto da se drži magistrale on se kreće po livadi. Pod-svesna odbrana od stresnosti.
Ne znam šta je pametno u ovom trenutku uraditi da Maja sada skroz ne izludi. Saginjem se i šaljem joj sledeće SMS izvinjenje u uverenju da će ga pokazati mami ako smatra da je to dobro a ako smatra da nije tada neće: »Želeo sam da ti ukinem zujanje, onesvešćivanja. Da ti pomognem kod izrade teze. Bio sam krajnje nevešt u razumevanju okolnosti koje svojom složenošću nadilaze moje shvatanje života i istina. Posebno izvinjenje tvojoj majci i tvom mužu. Oprostite mi!«
Imam neograničenu moć samozavaravanja. Drugi pomoću mene to mogu sebi da učine.
Znamo kako da se nađemo. Imamo naša obećanja vezana za Majino kultno sveto mesto. Kako održati obećanje? Naći ću je dok me bude tražila.
Tvoji grobovi, ta tvoja teška mesta prelepe zemlje, koje topiš svojim suzama i krasiš svojim rukama stavljajući cvetove koje običaj srpski traži sada su jedini mogući susret moj sa tobom. Stavim par žutih cvetova na njih i osećam tvoju zamrlu radost koju tu donosiš.
Kuda od tamo? U manastir? Moje filosofsko samosvešćivanje
traži moje osamljivanje i ne poznaje kultne svete objekte. Oni su metafora. Mojim porukama, koje sada gasiš, govorio sam ti ono što znam ali često i ono što neznam. Taj moj deo duguje svoj život tebi.
Linija horizonta se više ne vidi. Ušli smo u bezvredan život koji će proizvesti košmare koje ni najnadahnutije filosofiranje neće osmisliti. Sebi, Majo, ništa ne duguješ. Takvo zaduženje nisi pravila.
Za razumevanje naučne činjenice dovoljno je da se informišete. Za stvari ljubavi mama ima sve informacije. Samo je problem što ljubav nije naučna činjenica, činjenica zbilje. Već metafizički i psihološki problem. Sociološke su posledice pa je obmana. Mama zna da strast može da povređuje i ponižava. Dionizijske strasti su takve jer je njihov tvorac bio pijan.
Mama je pogubila sve gospodare. I onog koga je rodila i onog ko joj je bio sudbinom suđen. Domaćica. Domaćica je u normalnom objašnjivaču naših reči žena svedenih pogleda. Ja bih urlao ili bio žensko. Žene kada flertuju ne flertuju toliko sa muškarcima koliko sa muškim pravilima.
Mama želi da kćerka ostane u bračnim lancima. Okovi su dugački do nje. I ona bi da drži jedan, ako ne i oba kraja. Ima instrumente “jao ovo jao ono”. Ja sam najveće “jao”.
Bestidno razmišljanje. Stanja stida postaju teža kada ih
bestidnik objašnjava.
Od koga njena mama uopšte zna da ja postojim? Pilot je kukao ili je Maja pipala mamina mišljenja? Ne razgovara se o seksualnim iskušenjima, prevarama u braku i emocijama slomljenog srca. Kultura ćutanja. Ako me mama zove po Majinom nagovoru tada je to nekako razumljiv zov. Mama i kćerka su identitet u trajanju.
Prirodno je kad su mama i kćerka zajedno ne protiv nekog tamo nepoznatog, protiv zeta, oca, već protiv celog sveta.
Ako mama zove uz nagovor zeta tada je to u pičku materinu. To je čin protiv smisla. Vući svoje dete u život prema meri nekog ko je genetski tuđ je malo zbogom pameti. Maja nikada ne bi bila protiv svoje kćerke. Ja to znam. Kako znam? Ne znam kako znam? Ali to je kao disanje. (U Upanišadama to je Prana.)
Majina mama nije živela život svoje volje kao što je to Maja radila. Maja je bila porodični begunac. Ljubav sa gimnazijskim profesorom, sa kojim je živela sedam godina, bio je njen predivni ‘Bumbarov let’. Mada će posle, kada sazna na šta to treba da liči, reći da nije bilo nikako!
Nikada se više tako čisto, bez ikakve svesti o posledicama i budućnosti ljubavi, neće voleti muškarac kao što se voli iz srednjoškolske klupe. Muškarci, iz te iste klupe vole sport i bave se samoseksom.
Ovim vojničkim brakom Maja je nekom od svojih htela da kaže..Šta? Kome? To je u njenoj ne-svesti ako je vezano za njen život ili pod-svesti ako je genetsko malo dalje. Ko zna koliko daleko. Nije ova treća, ako znam da brojim, Majina porodica proizišla iz nečeg (ljubav, samoća, reprodukcija.) već zbog nečeg (grčka tragedija, sudbina). Prethodne, sa profesorom, sa asistentom bile su iz.
Ovo su pitanja da shvatim kako funkcionišemo a ne da rešim svoj odnos sa njom. Ja sam tu sve rekao. Jasno je da je Paris to bolje rekao. Možda jedino smisleno i ovom trenutku. Treba je oteti! Smrću umreti neću.
Maja nije slušala tu priču kada joj je pričana.
Da li je moguće da mama učestvuje u tome da Maja sebe ne pokloni sebi? Kako nas ovi drugi, stalno zaposleni, tako uporno sprečavaju u tome?
Žene dalmatinske zagore, bukovice, Vlajine, imaju to u nekom svom uglu mišljenja. Šibenik mnogo menja to razumevanje. Gde je mama rasla kada je bila odrasla?
Šta ti je Majo? Objasni mami »Vaginine monologe« Eve Ensler. Hor vulve. Vagina je cvet nad cvetovima kao što je »Pjesma nad pjesma« pesma nad pesmama.
Uvek sam znao da se udatim ženama ne može udvarati.
To je proganjanje. Ali ovo nije ni to ni to. Voleti udatu ženu je ni to ni to.
Porodica je muškarac i žena. Ili jedno bez drugog. Deca su familija. Uža, njena, moja i šira. Previše ih je. Nisam da se zabavljamo. Kasno je i smrkava se. Treba mi razgovor koji se oslanja na tvoje mišljenje. Čudno, a?
Kako mi nedostaju ti tvoji problemi devojčice. Kud pade ona minđuša sa staklom boje rubina, baš? Vezana za tempirane bombe, Dejana i svoga muža, ona traga za minđušama boje rubina. Ili oni umišljaju da su tempirani i da su bombe ili ona uživa u takvoj neravnoteži.
Slavica
Prijatelji nisu dovoljno sagledani. Ali ženski prijatelj je rodio tradiciju ignorisanja cinkaroša. Slavica je Majina, moga Grala, prijateljica. Ovo je igra reči. Šala-vic nije igra reči. Zaključak: ovo nije vic-šala..
Ovaj tekst je medij za čitaoca kojeg sam gurnuo da čita. Ostali su slučaj koji traži dokaz za nešto sebe. Ulazim u psihološki zatvor jer ne znam ovu vrstu bila da trivijalizujem. Tu sam loše sebičan. Šašav. Opet ću se pretvarati da sam ljudsko biće. Vidim da je to dobro. / i vidje Bog da je dobro. Prva knjiga Mojsijeva, 1,10/
Nemam drugog znanja, sada, do saznanja da ne znam da živim. Insinktre nisam uspeo učeći da uzdignem iznad onog što jesu. Vreme je dosta. Nadam se, da dok ozdravim od ove ljubavi, da ću biti mrtav.
Vidim da je to dobro. /i vidje Bog da je dobro. Prva knjiga Mojsijeva, 1,10/
Poznajem je telefonski. Ima divan baršunasti glas. Pravi. Njih dve su mi dale nadimak 'Paris'. Bilo mi je to simpatično a sada se vidi da je i proročko. Šaljem poruku Slavici: »Žao mi je što ste se našli u mreži ovog 'Pitagorejskog poučka' koji ima šanse da kulminira u 'Bermudski trougao'.« Šta ona misli o meni? Da sam dete? Ludak? Hemijski disbalans? Ko sam ako nisam neprijatelj. Samo je neprijatelj jasan. Nema straha od čitanja misli samo onaj koji ne misli. A strah od čitanja nejasnih osećanja?
21.02 Slede Slavičine poruke: 1. Molim boga da je ne ostavlja (Bog, pretpostavljam). 2. Šaljem vam poruku od M. Da se čuvate. Na terenu je haos. Ne dozvolite da vas isprovocira. Ne šaljite nikakve poruke. M. se boji za vas. (Moj tok svesti je katastrofalan i neverovatno neprimeren situaciji. Skupnu tačku ne kontrolišem. Maja se boji za mene? Brižna je za…. Strah je prekih emocija značenja imena Dejan i nekog zalutalog gena lutalice sa plavim očima sa Pendžapa koji se umešao u noge neke davne moje nemoralne pretkinje. Melanholije se ne boji a ja ću u njoj, kao i do sada, natapati srce.) 3. CD je uništila. Našao je neke erotske poruke (Lude asocijacije. Nemoguće lude. Za sve zaposlene po kabinama su erotske slike a ne poruke. Šta će sa porukom kabinski erotičari? Poruka nije za gledanje.) 4. Upravo sam primila poruku za vas da se situacija
stišava. (Ko bi rekao? Ne verujem u prijateljstvo. Ja sam stvarno za ludaru!)
Ako se ovi tekstovi ikada pojave to nikako ne treba shvatiti kao moj obračun sa njim! Sebi sam sam jedini protivnik. Neprekidno se osporavam. Dobro je kada drugi imaju vremena od sebe za sukob sa drugima.
Poruka Slavici br. 1. Sređujem poruke tako da mogu samostalno da nose značenje svog trenutka. Izvinjavam vam se što vam uzimam vreme ovim emocijama kojima, nadam se, ne dotičem nikog. Sem sebe.
Poruka Slavici br. 2 Kako bih voleo da je lektor »Skloništa« Maja … /Kažem devojačko prezime Majino a ne udato. Slavica ne zapaža igru reči. Previše je uzbuđenja. Uplašena Crnogorka ne postoji./ Recite joj da piše srcem a ne glavom svoju tezu. Srce ne zna da prepisuje i krade tuđe. Ideje se kradu emocije ne. Um je varalica. Kada su stvari srca u pitanju, posebno svog, tada je surova lažovčina. Um ne treba smirujuće pilule. Ni srce ali mu ih um uvali da bi ga bolje kontrolisao. Izvinite što se svađam.
Očajanje
Majo ustani sada i idi iz ove zemlje i vrati se na postojbinu svoju. Doći ću za tobom. Zajedno da gledamo more Šibenika i Kaštela. Sve ti je to na mojim dlanovima.
O očajanju nikada ne treba davati informacije. Dovoljno je što ne može da se sakrije.
Opet si otišla. Tako sam želeo da budem u blizini misterije strasti tvoje čarolije. Koliko ćeš sve to ostariti do novog susreta? Hoćeš li moći da se setiš šta smo hteli? Ja neću morati da se sećam jer drugo nisam hteo.
Uvređeni život treba dalje da se živi. Očajanje nije bolest da se leči. Ili jeste ali nema doktor za očajanje. Doktori za neuroze su uzaludni. Treba ukinuti društvo koje ih uslovljava.
Epilog Bio sam sa Majom u njenoj školi. Dodirnuo sam je. Njeno telo je puno poverenja. Uremila se. Dao sam joj rukopis naših poruka. Treba još da se piše. Da posakrivam likove i otvorim emocije. Da li je moralno skrivati postojeće ljude tako kao da nikada nisu postojali? Pitam je ja Koža čuva telo da se ne raspe. Taština drži dušu da se ne desi isto.
Sve što postoji ima senku. Senka je dvojnik toga nešto. Senka može da te vidljivo i nevidljivo pokrije. Možeš da budeš u njoj. Senka ljubavi dugo stoji nakon što je sruše.
Posmatram ljubav zabranjene žene uživo. Anarhije prikrivene i otvorene je mnogo. Ja ću reći a ko hoće neka se tim igra prikrivajući ili okrivajući sebe. Treba pustiti život da se dešava i umiriti umiranje. .
Filosofija ljubavi traži da se bude potresen i sav uronjen u važno ljudske kulture. Da li se može bez duhovne muzike Vagnera i Baha, Rembranta, Mikelanđela i Leonarda, Šekspira, Getea i Dostojevskog filosofirati o ljubavi i mržnji. Ne znam šta je njihovo u meni. Kako ću sebe odvojiti od njih?
Veliki stvaraoci duha su jači danas nego u svom vremenu. Njihovi savremenici ih nisu osećali na način na koji mi to danas možemo. Zato nije za čuđenje da je Van Gog bio neprimećen i Elijas Kaneti na primer. Zato trebam da pišem ne osvrćući se na lajanje, čak uvrede, onih koji sa mnom danas dele ovo vreme. Možda u ovoj reči ima reči za neko drugo vreme osećanja. Prepisujem doslovno sebe i tražim bolju reč. Razlikujem dobro i zlo reči. Prva reč koja se javi pameti možda ne nosi ono što htedoh prebaciti iz sebe. Mreža zabluda moga vremena nije pala na mene. Imam neprijatelje van svog vremena.
Maja je prelepa. Mislim, volim je. Moli me da niko ne sazna da smo se videli. Ja sam zabranjen muškarac.
Ko da sudi prepisci naših emocija? Ako ga ima neka se baci kamenom. Desilo se to već jednom u Hristovom hodu ka njegovim mukama. Nisu se bacili kamenom ti davni etičari javnosti. Neće ni danas. Sud onih koji nas vole osluškujemo. U istom smo pravcu.
Nespretna je sa sobom. Nije znala da mimoiđe banalnost svih likova koji joj se nude za avanturu ili porodicu.
Ponovo se plaši. Ne razumem strah a bojim se za nju. Mršavi. Ne samo da je izgubila slobodu brakom već muž svojom izrazitom slabošću nesnalaženja u vlastitom životu vlada njom. Izmenili su posesivna prava na sebe? Šta su još izmenili? Pravo tiranisanja i pravo na ljubomoru.
Beleženje »lično se dešavam« nadilazi svoje vreme i svoje senke. »Desio bi se« i da sam prepoznao potrebu konspiracije nas. Trebao sam prepoznati suptilnost situacije koju vidi žena. Volim, i šta će mi sud o »kako se dešavamo«?
Po nekom muškom umu ženi koja ima lepe grudi preti manja opasnost povređivanja od muža. Opet mi misao skreće. Tvorac će imati mnogo posla ako me se seti ovih dana.
Šta da radim? Bilo je bolje dok sam davao neke šanse da u onim porukama ima Majine umešanosti. To bi bila demonstracija njene snage. Ovako, kada znam da je to daleko od njenog snalaženja ne valja.
Pamet za sebe Maja nema. Ne zna da se pouči. Neviđeno joj je teško. Nisam tu da se nasloni.
Nedovoljnost sopstvenog bića u ličnom odlučivanju upozorava Maju na mene. Treba da kucam na sva vrata da se nigde ne sudi mojim osećanjima vezanim za zabranjenu ženu. Treba mi nadahnutost da kažem a ne da odbranim.
Bez Majinog mišljenja ne mogu da shvatim ženski deo svoje duše. Zašto uvek propast kada se dovde dođe? Nikada
nisam bio ozbiljniji jer nikada nisam došao tako daleko u svom vremenu.
Individualizam je bolesna sloboda dok ne prestane da bude individualni individualizam. Ovo nije misao ovo je osećaj koji za medij nema drugo do reč. Misao je jadna u svojoj mogućnosti da bude istina ili da to ne bude. Glupa je i u jednom i u drugom slučaju.
Majina bol za bratom je realna. Sestrina je. No ipak je premnogo u toj izgubljenosti tuga drugih dodira. U tekstu, koji sam joj dao, dajem joj snagu, slabosti su joj kratke. Da li će znati da me čita kao što sam ja znao nju?
Major ponovo SMS preti. Dan kasnije. Mora da mu je Maja uvalila neku knjigu bez slika pa je popizdeo.
Tristan Tzara, jedan od pokretača Dade a posle nadrealista za ovakav tren života je napisao stihove Toto Vaca. Iracionalno nikada nije bilo racionalnije nego sada. U svoj svojoj lepoti da se shvati neshvatljivo.
Toto Vaca Ka tangi te kivi Kivi Ka tangi te moho Moho Ka tangi te tike Ka tangi te tike Tike He poko anahe
To tikoko tikoko Heare i te haro tikoko
itd.
Voleti udatu ženu je biti kriv. Mnogo sam neoprostivo kriv. Jebote ala sam kriv! U Majinom slučaju i više kriv. Dobro je da nije Puškinovo vreme. Oficir je bolje uvežban..
Majin muž nema moju krivicu. Poslednja pretnja nije tužbalica za u nebo koju onaj koji voli plače. Vrištao sam tu jadikovku kada mi Tatjana reče da je bilo dosta našeg života udvoje.
Ili se sva ova galama iscrpljuje u ideji, sa strane jednog muškarca, da se ne sazna a sa strane drugog da se sazna? Kao da je to znanje bitno! Ako je jad jadan da li on manje jadan ili je jadniji kada smo dvojica? Njega brine kćerka. Ja nisam u toj brizi? Moje su lepe. I njegova će biti. Na mamu je.
Za inat bogu treba da pokušam da budem dobar čovek ako se već po tome razlikujemo. Samo šta mu je to?
Znam da mogu da se zaustavljam i drugačije usmeravam ali to košta izgubljenog vremena i izgubljenih susreta.
Negovati odnos sa ženom je nešto podrazumevajuće. U tome se ne treba štedeti i to treba raditi do iscrpljenosti. Bio u venčanom braku ili onom »odlazi ko kad hoće«.
Ali kako negovati odnos sa udatom ženom? Forsiranje odnosa sa udatom ženom ima nit bolesnog jer ima moguću alternativu da je to nekakav negirajući odnos prema nečemu što je ona formirala a sam nisi. Na primer: brak, porodica, zajednička prijateljstva, skupni ugled, lični ugled muža, njegov rad i sl. Sam seks u toj relaciji može da gubi funkciju fizičke sreće. Kao da je on simbolički obračun sa nečim od navedenog što nisi postigao a hteo si.
Bračna unezverenost kada počne ima samo jedan kraj. Pitaj ženu želi li da papir pokida ili da ga pocepa. Ukoliko nisi spreman zuji i ne vidi. Pogledaj mesec i kreni prema suncu. Zagrli svetlost. Uokviri vreme. Zasluži svoj nemir. Čast je kada kraće živiš. Zakloni se od supruge za više.
Kako reći pilotu da muškarac može da zaboravi ženu samo tako što nađe drugu? Sa drugom ženom napravi porodicu. Venčanje nije bitno. I desiće se zaboravljanje. Žena nije bitna, kaže Biblija..
Maja je pravila više porodica samo što ona to ne gleda tako. Ova porodica sa detetom joj je jedina koju misli da je imala pa je ne da.
Možeš dirati udatu ženu, čak je poželjno, ali ne i porodicu?
Čovek je teško dogmatsko biće. Kako se može biti konsekventan sebi i imati dug život? Starci treba da pri kraju sebe objašnjavaju korekcije života koji su živeli. Ja to treba da radim uveče za taj dan. Maja ujutro za taj dan
Imam gori odnos prema njenom mužu nego on prema meni. Žalim ga. Ne vidi da je umro ako je ikada, za nju, bio živ. Vlasništvo se pobunilo.
Kada se udavala više nije znala da voli. Morska bolest i dalje nije bolest na pučini. Ona je reakcija na pučinu.
Moja ljubav joj je imponovala ali nije je volela. Imponovati u tom odnosu znači osetiti zadovoljstvo što te neko gleda tako da bi za tebe dao bubreg. Zadovoljstvo što još nekog možeš da uznemiriš na taj način. Uglavnom su o mojoj krivici »ljubavne pameti« sudili očevi a sad i sveti muž. Brigu su brigali nepotrebno jer bi me one i onako ostavljale. Nerazumevanje razumevanja.
Poziv dva dana kasnije, 1. 03. 2006. sat po ponoći: »Spavaš li?« Šta je vojna nauka psihe pilotima uzela? Koliko su ih ispraznili? Ne dolikuje bezumnom miline, ni sluzi da vlada knezovima./Priče Solomonove, 19, 10/
Čovek koji voli ne može da spava jer mu nedostaje delić sreće a onaj koji se muči u vezi jer nema dobru savest.
Lakoća postojanja ponovo je zagubljena. Suvišni muškarac. Bez tebe, tvog osmeha, dodira, ne dešavam se.Vrati nas. Smem li, ikad, da te volim ili će uvek neko, neki novi tvoj vlasnik, sa tvog prozora, da viče na mene?
Depresija, tvoja? To je kada ti je loše zbog ništa. Ništa je blokiranje nekog smera energije.Ništa je mučno. kada te ništa drži budnim prevrćeš se a da ne znaš zašto, svađaš se za ništa, kao da ubijaš sebe u sebi iznutra. Ako muž nastavi sa slanjem poruka ostaće neotvorene. Više nemaju drugo značenje za mene sem daljnje njegovo samoponižavanje. Ne učestvujem.
Da li ćeš znati dalmatinski urnebesno da se svađaš sa nekim tome sklonim? I dokle? Hoćemo li znati sastaviti nas na tim ruševinama?
Nekima je život kao da su osuđeni na njega pa robijaju kaznu sve brojeći dane.
Zavijanje na mesec
Čovek je jadan u životu kada ne uhvati svoj smisao.
Po celu noć dvorišni pas laje na zvezde. Ja to isto radim jer ih volim. On zato što ih ne razume. Ko zna šta je Tvorac namenio da u zvezdama vidi on a šta ja.
Ljudi koji biraju sebe za društvo postanu veliki kao Buda. Oni koji su osuđeni na sebe postaju zatočenici neznatnosti. To je hvala i kazna slobode.
Ljubav počinje udvoje. Pre nje je patnja. Posle nje je patnja. Kada voliš, ljubav je osećanje božanstva u tebi. Patnje pre i
posle su praznina koja nastaje kada čovek bude sveden samo na sebe. Tako ispražnjeni ljudi ljubav kod drugih gledaju prazno.
Moj udeo u nastanku života je sve veći. Potomstvo dobija grane. Kako pamćenje ide nije bitno. Od Avrama Isak, od Isaka … Aleksandar…
Neugodno izražavam osećanja. Luckasti izraz koji ide sa rečima ‘Volim te’ nije u ovim godinama dovoljno luckast. Kao da je zabranjeno, pametnom čoveku, biti lud.
Čovek je iščekivano biće. Čekam da me kćerke upare sa mojom simpatijom, njihovom mamom. Neće, prokletnice, male. Starija mi danas šalje SMS upozorenje: “Ljubav, tata, ne postoji. To ti je irealna ideja sreće. Baš kao i nada. Ja se svega toga u startu odričem. Ti kao da si iz Diznilenda” Voleo da vidim Anin pogled kada se Maja i ona prvi put pogledaju.
Čovek nije nekakav opiljak koji je slučajno tu. Čovek je tu, u određenim odnosima sa drugima, sa mogućnošću da osujeti tu isčekivanost. I ima slobodu da je upropasti. I ima slobodu da tuđu isčekivanost obesmisli.
Dejan izvlači reči iz sebe uz Majino duhovno prisustvo sa čudnim smislom. Pita se odakle nadolaze. To se ukida uz njeno slaganje?
Nikada Dejan nije patio zbog toga što ne želi da stvara a zna
da može. Nije raspoloživ Bogu kad njemu padne na pamet. Može slobodno da pošalje leukemiju. Primiće se ako pogubi volju.
Kako Majo stojiš sa rečima sada? Nemaš Dejanov pristanak na svoju slabost. Biraš smešno tragičan način.
Zašto se ne bi molili sebi umesto Bogu? I lakše je huliti na sebe nego na Boga. Maja lepo kaže: “Pička meni materina…”. Još samo da se moli sebi kada joj nešto treba i da se plaši sebe kada nešto ‘sfula’ u bezgrešni greh. Hm!
Ne dozvoljavaju mi ni bezbrižno da čekam. Zavijati na mesec je možda dobro a nemam šta da izgubim. Kaluđer II
Od boga ne trebaš krasti dane. Nemaš višak razloga. Mnogo senki nosiš sa sobom. Slavenskih hipika nema. Samo sliče vlasničkom neimaštinom.
Pohlepu za znanjem valja uzdići na nivo umetnosti. A za to su potrebna sva materijalna sredstva. I novac i odelo i auto i kompjuter i posao koji ne uništava i žena koja otvara prostor na gore. Cigani počinju da rade. Srbi se sa jave povlače u prostranstva mašte. Cilj života više nije biti na pakovanju keksa.
Kažeš da te ne budimo, prijatelju? Da te njen muž ne probudi?
Ima li muž, možda, misao da si prisutan u Majinom životu protiv njene volje? Ti si manijak koji šalje poruke i telefonira.
Šta ako je Majin strah za tebe realan. Ona zna moguću reakciju svog muža i mogućnosti koje on ima unutar “bivše” policijske države? Ponos košta daleko više nego što vredi. Filosofija slikana iskušenjime tvojim je opora za ove zidove. Postoji odgovor. Da li ćeš ga primeniti? Čovek je biće potčinjavanja. Ti se potčinjavaš već iskušavanoj žudnji. Ne veruješ. Ne veruješ u potčinjavanje bogu. Ne kontrolišeš svoj život a ne želiš ni da ga kontrolišeš. Izludećeš je kada joj pokažeš sve svoje misterije. Lupetam kažeš! Psovke tvoje ne slušam. Psuj da ti gledam bes.
Svoj duh ne kontrolišeš. On nosi tebe. Mnogo nagona. Etničku vezanost nemaš pa se ne vezuješ za bleda rešenja običaja.
Događaj, verovatno, izlazi iz tvoje filosofske opcije i ulazi u sfere sirove fizičke manipulacije koje istorija ljudi dobro poznaje.
Ući u interese vojnika jedne države koji je ubijao ili bi ubijao i računati na intelektualni obračun je glupo. Ne intelektualno.
Majin brat je toliko tiho govorio sestri o potrebi da se ona razvede da to mama nije kako valja čula i još brže je zaboravljala ono što nije čula. Uz muža policajca to joj je bio način
postojanja i uslovni refleks održanja.
Brat je imao strah? Jači od Majinog zujanja? Da li ga je on stajao života?
Kako je kao prognanik tako brzo ušao u vrh pravosuđa druge države?
Pamet u ovoj državi služi da je napustiš a ne da vladaš u njoj. Rasejanje ne uništava jedan narod. Narod Inka ne postoji a narod Jevreja i Roma postoji.
Majin brat je znao sve načine vladanja silom. Od oca je to još učio. Sada je nekako učestvovao u tome. Ranio se i hteo je napolje. Šta ga je dokrajčilo?
Ovo je više od ljubavi. Petrarka ti tu ne vredi. Ako je ona iskrena treba ti Čezare Bordžija. A ako nije onda ti ne treba ni jedan ni drugi. Skloni se.
Opet psuješ. Mogu li još dve reči pa ću da te gledam? (Može.)
Sa uvežbanim batinašima i ubicama borba prsa u prsa je braniti se mlataranjem rukama. Braniti ideju, što ti radiš, je jedno a braniti golu egzistenciju, što oni rade, sasvim drugo.
Njih ideje zasmejavaju. Razumeli ih ili ne. I kada su daleko od razumevanja oni imaju svoja razumevanja.
Maja hoće napolje iz ratne porodice? Ona više zna o svojoj neslobodi nego što tvoj nezavisni, hipi mozak to može da shvati. Razumeti nećeš. Ali zato veruj svom Kiri, kunem te našom mladošću.
Da si upoznao Maju pre dvadeset godina (ona sada, kažeš, ima 42 godine) ne bi valjalo, reče Jovan. Manje si tada čekao nego sada kada imaš manje vremena. Ona isto. Vas su bog i energija lutalica formirali tada za neke druge susrete. Lutalice više beže nego što traže.
Bog traži da ljudi opstanu. Žena mu je ključ opstanka a ne muškarci. Zato smo po svim bogomoljama mi muškarci unutra a žene napolju.
Ti si pametna osoba koja donosi glupe odluke. Sada si i besna osoba. Još ne znaš na koga da usmeriš svoj bes. Da li samo prema sebi ili i prema njoj? Prema drugima bes nikada ne valja. On ih neće promeniti a sebi si suzio gledanje. Bes usmeren prema sebi valja. Moraš da ga staneš i da te krene drugim putem.
Vaš susret planiran je za sada. Sada je vreme kada ti bojeći se novih pogrešnih odluka izbegavaš odlučivanje. Ona jeste boginja Maja boga Brahme. Spremna da započne igru čija će pravila ona odrediti. I sada to radi. Kontroliše sve. Ne prepušta se emociji da je nosi. Koči svim i svačim. Ne bi da gori.
Ispustio si igru da si joj za neki tren trebao samo kao ljubavnik. Ljubavnik različit od svih. Brak ne želi da razara. To vidiš i kažeš.
Nisi igrao tu igru i nju je prošla želja za tom igrom. Pravila te igre žene lako menjaju. Izlaziš njenom voljom ili instinktom, svejedno. Izlaziš.
Ne znači da se nećeš vratiti u igru ali pod uslovima Lepe Maje, Jelene ili već kako si je krstio. Mada je povratak otežan njegovim prisustvom u komunikaciji jer ugrožavaš zadovoljenje niza njegovih potreba. On je ipak nepoznanica za nagađanje. Tvoj romantizam se zasniva na ideji da ćeš uz pravu ženu sve moći da dosegneš, shvatiš, objasniš, daš drugima. Ne narušavam svetost tajne ispovesti ako ti kažem da znam da to ne funkcioniše tako. Sam si.
Šta si stvarno hteo? Da shvatiš lom majke svojih kćerki? Ili ponovo voliš? Pusti me da te ispovedim. Ova priča malo je daleka. Nešto nedostaje.
Ispovest bi tebi pomogla malo a meni mnogo više. Zavisi šta ćeš mi reći i kako. I koliko ću ja u tom trenutku biti spreman za primanje ideja.
Mogao bi se kršten a neveran ispovediti. Šta god rečeš dobićeš oprost i biće ti lakše jer si pričao preko mene sa svojim univerzumom. Bitno je da ti bude lakše da duže traješ.
To i tvoj univerzum traži. Ne prekidaj se!
Moram ti, za početak, rastumačiti značenja reči koje koristimo u liturgiji, miropomazanju, opelu, krštenju… Trebaju ti te reči u izvornom značenju. Kad god ti se da prilika koristi ih u nekadašnjem obliku i osećaj ih vremenom svojih predaka. Da bi to mogao moraš ih znati. Treba ti prevodi našeg starog jezika na srpski dok im ne uđeš u bit. Gete je učio naš jezik a tebi je lakše i drugi ti je motiv učenja. I ne mislim samo na reči. Pogledaj kako su se preci kretali prema vremenu dana, praznika, prema ženi i žene prema muškarcima… Shvatićeš sebe. Nije bitno da li su ti greške grešne ali će ih biti manje. Manje se prolivaš. Manje tvoje energije odjuri ne beležeći ništa po volji tvojoj. Obeleži je.
Ti bi se, naravno i svi ostali, mogao vratiti značenjima reči kojima su mislili i osećali naši raniji. Arhaične reči nose emocije koje nisu nestale već su potisnute do neprepoznavnja i ideje da ih nema. Ima ih. Energija tih značenja nije uništena jer, kao što i sam kažeš, energija je neuništiva. Vrati sebe, svojom voljom, komunikaciji emocija predaka. Kako ćeš, već arhaizmima.
Maja će emocionalno odbiti pesnika Branka Radičevića jer su je njegove reči odbile. Nije u prvi mah videla emocije koje one nose. Sada nije tako. Sada njima oseća. A to nije bilo baš davno. Mogla bi se setiti nekog svog iz njegovog vremena.
Odbila ga je i zbog njegovog stava prema ženama. Srpska tradicija ima težak odnos prema ženi sa onog znanja što se danas svetovno misli. To će ići u tumačenju malo
mutno. Nije vreme da to pitanje crkva kreće među vama ali mnoge nedoumice idu i odatle.
Žena, mnogo puta su mi to one ispovedajući se rekle, ukoliko redovno ne upotrebljava polne organe može njihovu upotrebu da kontroliše lakše nego muškarac. Čak vi veoma mlade devojke. To je verovatno određeno nekim različitim brojem nečega u hipotalumusu. Nebitno je zašto. Bitno je da je tako. Žensko postupa u životu ljudi tačno po svojoj nameni. Kao slavuj, kako si naveo u jednoj poruci, i kao ljudsko biće koje ima svest o svom činu. Ali o mnogo čemu nema svest i to si napisao.
Za Boga je važno da traješ i zato crkva i ne priznaje samoubistvo. Ubistvo može da oprosti ali samoubistvo ne. To je u rukama Boga a ne nas izaslanika po njegovoj ili našoj volji. Ubijeni u ubistvu je imao svoju šansu a u samoubistvu je nema. Kako ćeš pobeći od svoje ruke?
Voleo bih da pristanete jedno na drugo. Da ti nađeš svoj mir i ona svoj.
Kažeš da se ja u ljubav ne razumem. Razumem se mnogo više nego vi van zidina svih bogomolja na Zemlji. Molitva nam koncentriše energiju, prostor pažnju a ispovedanja nam daju informacije.
Vaši psihijatri i psihoterapeuti imaju delimične informacije o ličnostima sa poremećenim odnosima. Mi, duhovnici, imamo kontakt sa svima. Ispovesti nam, nama unutra, daju uvid u
celinu ljudskog dešavanja u njihovim glavama a u svrhu otkrivanja božje namere.
Ispovesti su sveta tajna jer je cilj otkriti ne tog što se ispoveda već božju nameru sa nama ljudima da bi bolje učestvovali u toj nameri.
Grešnik će dobiti oprost od greha jer je njegov greh bitan za funkcionisanje ljudi i razumevanje celine. Ali je nebitan za funkcionisanje celine. Znanje najvećih ubica nam je potrebno i oni će dobiti oprost od greha. Po oprostu nije niko više grešan. Ima ponovo slobodu delovanja. Nije opterećen prethodnim dešavanjem u izboru šta dalje.
Jasno je da Bog ne pravi razliku dobra i zla kako si i primetio da piše u Svetom pismu. Satana, Đavo, nema realnu egzistenciju. Još manje je on negativni pandan bogu. On je etička, vrednosna kategorija koja nama ljudima služi u postupanju. Naše misli se prepliću sa emocijama i postupamo prema njima ako možemo i ako ne umešamo volju. Slučajnost unutar duhovnog dešavanja je slična slučajnosti u realnom životu samo se zbiva van vremena, redosleda uzrokposledica-svrha, van prostora i zato se zbiva nemerljivim brzinama. I to znamo svi. San slika taj tok svesti veoma precizno i po brzini i po prostoru i po svemu.
Treba mnogo toga da menjaš u sebi. Mentalitet lutalice ostaje jer prostora više nemaš. Krila su ti
podsečena, beg otežan i susret sa sobom je neizbežan. I njoj i tebi. Slični ste. Dva samoubistva su odložena i to je možda sve. Mada će se njen muž truditi da vas navede na suisidna ponašanja. I njena majka. Njena zujanja i tvoje zujanje, koje zoveš kockom sve to nekako sliči na silazak u ništa.
Susret vas dvoje je nečeg preddogađaj. Toliko slučajnog nije slučajno. Prošli ste to što ste prošli i sada ste spremni jedno za drugo. Ti sve možeš bez obzira na to da li možeš. A ona treba glavu. Kako će znati šta je iza oltara kada kao žensko ne može tamo. Oltar je samo simbol nečeg što žena u životu ne vidi. Jedino ako ti odeš u taj simbol i rečeš joj šta bi. A ona treba da veruje. Možda će se drugom trenutku prikloniti. To si u pravu. To ne zna ni ona. Istu stvar u različitoj emociji niko od nas ne vidi kao identičnu sebi.
Zgodna žena ima problem sa odbranom od muškaraca ako hoće da se brani. Muž je mnogo dobra odbrana. Prema potrebi će biti tu. Normalno je da ne želi raspuštenost,. sem ako si ti sigurna glava. A nisi. E nisi!
Zgodna žena je u prizmi gledanja svih koji je okružuju. Ona im je prizemna opsesija. Maštanje muškaraca pre seksa ili za vreme seksa sa sopstvenom ženom. Ona to zna i drži im pažnju. I distancu, naravno, dok može. Tu joj je zanimanje. Zanimanje joj je »zgodna žena«. To je prva profesija svih lepih žena.
Ponudila ti je svoje srce
(»Ti si prvi nepoznati čovek kome sam sve rekla.«) pa se kaje (»Nikada više nikome ništa neću reći.«) Zašto? Nakupljena je straha prognanih. Putevi koje ti je bog, odnosno tvoj univerzum, odredio su njima poznati a tvoje je da ideš i da grešiš. Ostavljaju ti oni znakove samo ih ne čitaš redovno. Dovedi se u red, Dejane, prijatelju iz daleka.
Pilot je njoj stub. Uhvati se za njega i onda je prava, čvrsta i stoji. A ti si jarbol. Jarbol je drugačija sprava za držanje od stuba. Uhvati se za tebe i ljulja se, sve joj se »manta« i ide. Stoji a ide. I kada brod pristane a ona izađe da malo »dane« dušom nema jarbola. Mora se vratiti na brod. Na put. Žene nisu za večna putavanja. One to samo kažu da jesu ali nisu. I ne lažu kada kažu da jesu.
Uneo si nemir u tu kuću ali ne razdor. Idi dalje odatle jer nemaš vremena da stojiš. Neće ona postići brzinu tvog vremena.
A nije ni red ženiti se sa udatom ženom. .
Ona ti je na dlanu dala dve svoje prijateljice. Dovela ih je kod tebe. Htela je da te pokaže njima. Ali ti u svojoj teškoj želji da budeš samo sa njom ne vidiš značaj tog dovođenja a sada bi ti trebale. Treća njena prijateljica koju ti je dala je 'Paris'. Nemoj je zagubiti. Čuvaj je. Učenica koja vas je upoznala, i koja ti je odavno privržena, je bitna. Ali će ona kao religiozna osoba smatrati da bi ti trebalo
da budeš bliži Crkvi, jer smatra da si po nečemu izuzetan, posebno što zna da nameravaš da rušiš Majin brak umesto da sa Majom budeš onoliko i kako Maja hoće.
»Dosadan si pre braka«, kako bi Ljilja rekla. Kakav bi tek bio u njemu. Možda bi se menjao nakon ove dve ponovljenosti a možda i ne bi. Prema onom kakav si sada u svom odnosu sa Majom vidim da ne bi. Nećeš da lažeš. Veza sa ženom se, ipak, naslanja na mnogo malih laži.
Iskustvo nije zbir godina koje su prošle. Iskustvo su iskušenja u kojima si u svom životu bio. Mala laž je malo iskušenje.
Iskušenja su poprilična kada se čuva prag svoj, rod i njegova vatra. Srpske žene Kopaonika imaju svoju “devojačku stenu”. Pa kada se muž više ne može trpeti ili se zaljube u drugog skoče i završe muku ili novu ljubav. Razvoda nema. Za samoubice pravoslavna crkva ne drži opelo te nije dobro da se žena samoubila već se “ošnula”. Išla je za stokom pa se noga omakla i…
Niko tako ne izgleda kažeš kao ona. Napravio si je i prinosiš sebe ljubavi svog dela. Bićeš grub kada magija nestane. Ako nestajanje čarolije pokažeš bićeš surov prema njoj, ako je ne pokažeš - prema sebi.
U veri se kleči i glava saginje da se oseti poniznost svojom voljom da ne bi bio ponižen tuđom.
Pravoslavan si po ocu ali ne poštuješ pravoslavlje. Ne moraš biti veran. Samo poštuj. Razvoda nema ni za tebe. Vidiš kako to ide. Čim si se razveo ti bi se ženio. I kada u ženi minu osećanja ti bi se ponovo razvodio. A nju će ljubav proći kao bolest. Ljubav, i muška i ženska, jeste bolest. Prolazna kao i boginje. Samo bez imuniteta za nove boginje. Kako priča odmiče tako se udaljava i vreme vaših susretanja. Emocije će krenuti drugim energijama i menjaće ti misao, sećanja i potrebu za njom. Na kraju svog puta znaćeš šta si hodao. Nameru boga, možda. Sveštenik služi Bogu zbog boga, sebe, vernika. Uvek trojstvo. Vi šta uhvatite u našoj dostupnosti.
Od pamtiveka smo mi osvešćavali srpsku vojsku i polja bitaka srpske države. Nije bitno za tebe sada koliko smo mi, crkva, u tome ali žene ovih koji su ratovali nisu jednostavne za dirati. Ako same krenu biće dugo obespravljene. Koliko ja vidim Maja ga štiti potpuno. Do sada. Ne može jače.
Ispovesti njihove sam slušao. Dolaze da pričaju jer moraju nekom da kažu svoje. Ušao neki gavran u njih? Nema tako. Već se nisu snašli u svojim iskušenjima. I ubili su. Praštam im, uvek. Da nastave da traju svoj život ako je moguće drugačije
Vojska je stub svake države Mogu i potencijalne ratne zločince da kriju. I to u dogovoru sa crkvom, sa nama.
Amatere vojnike koji su slučajem dokučili neke tajne nekažnjeno da likvidiraju. Mogu svašta. Opet mi ispovednici to znamo. I nemamo obavezu da znamo.
Ubistva su profesionalnim vojnicima zanat. Žensko meso je sastavni deo njihove ishrane. Nema ga u menzi. Kući je u stanu. Stan dobijaju prema mestu činjenja onog što čine. Mnogo znaju o ratu. Znaju kako se upotrebljavaju. Oni duguju jedan drugom život. Etika se tu drugačije piše. Da li je to aspekt koji propuštaš?
Krađa prokletih stvari Ja služim sebi. A Bog šta uhvati od moje dostupnosti.
Tvorac je usamljen. To nije lepo.
Znam to stanje jer sam i sâm usamljen i nije mi posve lepo. Lepo je samo u onom delu gde hoću svoju usamljenost.
Muškarca, Bog, sebi nije smislio. Nema vaginu. Ženu sebi nije smislio. Nema penis. Nas je zamutio i ostavio da se smišljamo!
Bog, kaže Biblija, traži da ne uzimam njegovo ime uzalud. Ono što je za njega uzalud za mene nije uzalud. Hoću da ga prizovem mojoj pameti. On mene svojoj nema razloga.
Kaluđeri zaklanjaju Tvorca od nas. Tumačenje njega je zidanje prepreka.
Počinješ da me ubeđuješ da bi život bio lakši da se ne mora
dugo živeti. Kad sretnem ‘staričicu moju’ /Jesenjin/ to shvatim.
Kada me zoveš da se ispovedim da li ti to mene zoveš da se ponižavam?
Kad god dođem među vas kaluđere nešto naučim. Znači tako se čuva srpski rod, njegova vatra i prag svoj. Od Strahinića Bana pa do danas treba tako. Pohumanili ste malo. Ne morate da oslepite žene kada im se pored muža “omakne” neko drugo muško. Žena u crkvi ćuti, kod kuće pita muža, a komšinici priča i jedno i drugo. To je dosadno.
Kopaonički muž je ostao stub porodice a žena je dobila crkvenu sahranu. Ne znam zašto se tolike Srpkinje trude da izbegnu svoju tradiciju. Kako su krenule uskoro je nećemo ni imati.
Mogli bi jednu takvu devojačku stenu da imamo i na Kalemegdanu. Žena iznajmi dve - tri koze u ZOO-vrtu, blizu je, pođe uz stenu da ih čuva i… ošnula se. Tradicija nam ne ide od ruke. Žene opet koče. Uvek one usporavaju.
Neko voli na način Strahinića Bana. Udate i onu moju “raspuštenu” što nije našla svoju devojačku stenu. Ili stena za žene Beograda ima drugi lik?
Emocije deluju na unutrašnji razgovor. Vidim da mi reči blede što sam dalje. Hoće li zamreti ono što sam od nje napravio?
Znanje koje imam sa takvim iskušenjima kaže da hoće. Zapisujem li iz tog straha? Da bih zaustavio to da i Maja bude tuđa? Bilo je ljubavi izbrisane su kao da nisu bile. Hoću li ovu sačuvati slovima? Reči su sve slabije… jedva da dišu. Prethodnih žena senka ima lice.
Zašto kum ima iskrivljeno shvatanje Majinog i mog odnosa? Ili je njegovo ispravano? Biti u pravu je, u stvari, nebitno. Bitna je, u odnosu na moje razumevanje, njegova različitost gledanja.
Ostali su usaglašeni u tome da su deca nastavak traženja vrednosti. Problem je kako drugim reći svoju istinu a da ih ne uvrediš. Hoću da je kažem bez obzira na to što pričaju da ih ne zanima. Ja znam da je i njihova. Ako ne može drugačije, već vređanjem, uvrediću ih ovom pričom koju kazujem.
Srpski Bog “Šta sam ono hteo da kažem” je sa mnom.
Maja neće ući u život sa mnom jer zna sumnjivu trajnost muško-ženskih odnosa iz iskustva svog i okolno drugih. Kao i ja! Proizlazi da ovako izvitopereni odnosi nisu dostojni ni površne filosofske ili psihološke rasprave. Nedostojni su životnog napora. Uđeš diskretno. Budeš tiho. Izađeš neprimetno. Sakriješ sebe od drugih i vidiš se opravdanije. Uzmeš svoj deo seksa, energije, volje, smisla i daš neki takav deo sebe. I to je sve. Za ovaj život.
Takvi su odnosi. Ove sam izmislio ali su mogli i biti. Ili negde jesu a da ja za njih ne znam. Ili ih znam. Ili sam učestvovao. Treba ih ponovo priznati.
Kolektivno nesvesno sam shvatio. Kolektivno svesno nisam. Kakve gluposti gledaju psihijatri kada počnu da misle? I šta posle njih? Kako ih ispraviti ako oni imaju moć da zatvaraju slobode. Zar nam nije dovoljna podela na dobro i zlo? Samo nam nedostaje podela na normalne i nenormalne. Po tim kriterijumima normalan je čovek koji trči za loptom, drugi normalni ga juri da mu je uzme. Milijarda normalnih to gleda i uzbuđuju se tom trkom za loptom.
Opet misao izmiče. Voleti ili ne voleti ženu je pitanje, sad. Ne loptu. Voleti loptu je zdravo. Ženu ne. Udatu ženu voleti je stresno bolesno. Stres treba izbegavati. Udati ženu ne treba izbegavati. Ha!
Iscrpene ljubavne odnose, bračne ili drugačije, treba kidati čim prestanu da inspirišu maksimalnu upotrebu energije kod oba partnera a ne mogu se pomoćno dovesti u ravan neke slobode.
Koliko krug života ima sumnjivih obećanja! Ne mogu se odbraniti od njih. Drugih ne branim. Drugi su sami svoj posao.
Ulazim u negativniji intelektualizam tipa raspravljanja disati ili ne disati. Zašto? Pojma nemam.
Za mene više nema veza sa ženama bez štete. Maja bi živela u senci prethodne žene a ja u senci.muža. Mnogo senki! Raspusne reči
Neverbalna komunikacija pogledom, dodirom /rokovanje/ stvara osećaj sreće, radosti. duhovnog orgazma. Orgazam kao fizički kontakt, sekunda napuštanja svesti, propuštanja energije drugog, sa post svesnim grčenjm, i dalje od njega, u osećanje blaženstva i ekstaze. Da li od straha od napuštanja, bola i nesreće neraspoloženja gušimo u sebi sposobnost za dalje? U ovoj jedinoj srpskoj zemlji nema istine. ‘Struja od Tesle’ nam još nije potrebna. Zaglavili smo se u vremenu. Neću da odem a da mi ruke nisu pune njene lepote.
Maja se boji dokaza da bog nije. Meni, sa sumnjivim osmehom, veruje. Maja ne traži mnogo. Jedan cvet i dugo, dugo je topla. Kako sam tako brzo odustao od realnog da je ona ona poslednja koja će da me kazni za sve prethodno? Seks sa njom totalno ne bi imao ništa sa muškom zabludom da se žena tako obavezuje na nešto drugo sem na uzimanje energije tim putem.
Budalasto tražim od nje da bude ono što jeste. Deluje kao da imam mišljenje da je dovoljno da bude to što jeste. Kako se to postaje ono što već jesi?
Čovek ima problem čim zapazi igru reči. Reči kao da hoće da se bave sobom a ne onim što obeležavaju. Metajezik! Lako je po površini šetati misao. Pesnici još i lebde. Čim se počne spuštanje počne i drhtanje smisla. Kao da je Tvorca strah da ćemo ga saznati.
U svetu muževa ja sam pravi nevini. U svom ne. Ona u oba i u svom. Neka pitanja ne traže odgovor. Neka su pametna a odgovor je glup. Neka su glupa a odgovor je pametan. Neka pitanja su svoj odgovor. Neka nemaju odgovor. Neka su tu da pokažu kako znam pametno da pitam. Neka da proverim svoj odgovor. Neka da vidim tuđu emociju a odgovor nije bitan. Neka da pokažem svoju emociju a odgovor nije bitan. Negde je i odgovor bitan. Moja pitanja više ne spadaju u ova.
Upotreba reči je prema moći duha vremena i moći svoga duha. Ljude, Planetu, Galaksiju ljudi upotrebljavaju prema ekonomskoj moći vremena i svojoj ličnoj ekonomskoj moći. Sve oni stavljaju u upotrebnost
Kod reči sve je igra reči. Reči imaju neku samostalnost. Mi ih bukvalno krotimo na neku dnevnu ili složeniju upotrebljivost Ukoliko su inspiracija odgovor će tražiti svoja pitanja i tako živeti. Emocije nemaju taj mrtvi život. Šta treba ovde argumentovati: pitanje, odgovor ili komentar?
Opet taj osećaj besmisla i samotnosti. Patnja iščekivanja. Povređena duhovnost čudnog duhovnika. Sezonska reka ništavila tuge presušiće. Sezona je počela.
Vraćam se za Beograd. Ne znam običaje mog naroda ni kanonska prava vere predaka. Mogu li ja u manastir? Kako bih tamo bez svojih knjiga? Nisam slobodan od njih. Slobodan je onaj koji nema šta da izgubi? To je samo muzika. Heroina mog bluza bila je tačno heroinizirana!
U Beogradu sam nomad. Sa ljudima ne komuniciram već samo sa svojim nervnim sistemom. Ljudi su strujanje energije koje mi prodaje nešto. Kažu duhovnici da je spoznaja sebe najteža. Teška je jer nema kriterija provere.
Mladići dođu sa 15-16 godina, zamonaše se i požive devedeset godina. Šta su radili? Spoznavali sebe? Kakav lažni krug. U kojim su oni iskušenjima bili da bi znali kako bi postupali ubuduće? Haluciniraju đavola kao Isus u pustinji?
Vetrenjače iluzionizovati uspešno se može. To je Don Kihot lepo radio. Opsesivno maštanje ženske ljubavi monah rešava apstinencijom. Nemanje je, ipak, iskušenje nemanja a ne iskušenje onoga čega nema. Dobro, po tom pitanju nisam u manastiru. Pravio bih izmene. Uneo iskušenje.
Bela rupa je prostor odmaknutosti od posebne žene. Ne
osećaš njeno zračenje i to je taj razmak. Slabiš. Muka ti je. Prednesvest. Cviliš.
Dugo vreme blizine posebne žene je nagomilavanje energije koja povratno negativno deluje na svoje materijalizovane subjekte. Biti i u Beogradu je bela rupa. Daleko smo. Vraćam se bliže. Izvoru. Njoj. Video sam i Tatjanu. Zaledila se.
Pesnici mute glavu zaljubljenih. Hoće da se ljubav vidi kao senka. Senkuju senku. Posmatrajte žene, pesnici. Ne neku svoju viziju koje bi se, kao, rešili kada bi je sreli.
Da li sam postavio pitanje koje muči naše odnose poslednjih nekoliko hiljada godina?
Kada ti čežnja uhvati želju pretvara te u prosjaka. Žene ne vole prosjake. Moraš hteti svom energijom svoje volje ili nemoj hteti uopšte.
Najjače je kada pišeš i znaš da pišeš a ništa ne kažeš. Zažmuriš. Čitalac nema maštu. On misli da je tvoja dovoljna za oboje. To i nojevi rade samo što su oni glupavi i ne znaju da pišu.
Igram se rečima ne da bih sakrio emocije već da bih rekao da postoje. Nemam kome da ih pokažem.
Kompliment je nemati tri prijatelja. Imati neprijatelja znak je da značiš. Nemati lepu ženu da te voli stvar pogoršava.
Mnogi objavljeni tekstovi kompromituju autore jer se rano
sazna za njih. Pre nego što se izgovori misao. Pasternak, veliki ruski pisac po mišljenju Cvetajeve, sve je prerano pokazao. I mnogi drugi. Treću dimenziju teksta nije dao. Treća dimenzija je kada se knjiga odvaja od autora i počinje svoj život. Postoji i četvrta dimenzija. Knjiga se odvaja od vremena. Vreme ima uvek nekakav redosled. Brojanje ili odbrojavanje nije svejedno ali je svejedno loše. Kada je reč o beleženju emocija stvar je gora.
Ne treba čekati pedeset godina da se nešto intimno pokaže. Treba to nešto intimno pisati pedeset godina. Ako se mora. Ako ne, evo! Ako nekog »Zujanje« dira, dobro je. Nije umro.
Maja ne žuri ali i ne piše. Ona cvili svoju samoću udvoje i pravi ajvar.
Kada Maja ovo pročita opet će biti besna. A ja ću je tražit u 'buri' koja ju je jednom, pored mene, jurila u poljima Batajnice! Buru je izmislila. Bila je to samo košava. Krug se zatvara... Napolje više ne postoji.
Sve je tu, u unutra. U glavi. Da sam barem sam bez tog sređenog košmara! Treba izdržati sebe.
Srbija je sumorna. Odlaže sebe zbog kiše.
Da sam ja stvarao svet ne bih dozvolio ljudima da budališu sa razlikovanjem dobra od zla.
Taština Književnost i filosofija su proizvod povređenih taština. Nije problem misliti jedno u jutro a drugo u veče nekog dana ili života zbog povređene taštine. Nije problem leteti sa osećanjima od ljubavi do mržnje zbog povređene taštine. Problem je naći put a ne okameniti se kao Narcis. Kada su putnici namernici tražili od reke u kojoj se Narcis ogledao da im kaže koliko je Narcis bio lep, jer ga je jedino ona videla, reka reče: “Ne znam. U zenici njegovog oka gledala sam sebe.” Takva je taština u legendama.
Kako je u Svetom pismu? Sveto pismo je ep o mržnji. Ep o potiskivanju mržnje iz straha. Ep o kažnjenosti žene. Bezazlenosti goluba i mudrosti zmije. Muškarac je tamo da bude ubijen i da dâ ime plemenu. Ponekad muškarac doživi smrt.
Koja je to mentalna nota koja mi tu knjigu čini privlačnom i sve privlačnijom? Ova knjiga je ličnost. Moram se projektovati u nju. Introspekcija ne objašnjava. Samo vuče u taštinu. Priča sa sobom uvek se svodi da se dodatno objasne usklađenosti sopstvenog postupanja sa dobrim, lepim, istinitim i tako to poštenim.
Biti veran ženi i bit veran ljubavi. Negde se mora biti nevernik. Sveto pismo to rešava. Kako? Pa čitajte ponovo i ponovo dok se ne ubedite.
»Vrijeme kad se ljubi i vrijeme kad se mrzi. Vrijeme rata i vri-
jeme mira.« (Knj.propovjednikova 3, 8). Ovima rečima su nedostajale još samo reklame da ih ubace između ova dva vremena.
Ima li u Svetom pismu «volim te« i gledati ženu? Ne, nema! »Pjesma nad pjesmama« je umetak oko koga su sastavljači, zasigurno, prepirki mnogo vodili.
Sav tekst Biblije je pun ubijanja i mržnje. Treba mnogo potiskivanja. Nedostatak volje za ljubav se kompenzuje konstruisanjem Sotone. Uđe tako neki šejtan 'utebe' i nema ti kud već zlo činiti.
Ljubav prema Bogu je, kao i bilo koja ljubav, isto potiskivanje mržnje i traži veliku koncentraciju i univerzalnu posvećenost. Daće taj čin veoma različite rezultate jer su ličnosti takve.
Ljubav ima u sebi neko lebdeće podsticanje nepodnošljivosti svakodnevice ljudskih života. Ljubav je konstrukcija energija koja prati svakodnevni život koji je, kao i globalni život, stalno nastajanje i razaranje.
Svakodnevni život je isti život. Vraćanje istog iznova i iznova samo sa drugim ljudima i sa drugim stvarima.
Tekst apostola Pavla u Bibliji deluje kao umetnuti predah ljudi od božjeg pritiskanja. Jevanđelista Pavle, koji je tumačio jevanđelja Srbima tj. neznabošcima i neobrezanim, svađao se sa apostolom Petrom i verovatno bio emocijama uz Isusovu ženu Mag-
dalenu i njenu kćerku Saru.
Voleti nema cilj. Ono se zbiva sada i kreće te, usporava, ubrzava, menjaš sve svoje razumevanje, izašao bi iz sebe, izlaziš, ne znaš kuda izlaziš i gde si, a već ponovo izlaziš. U tom osećanju skriven je zahtev univerzuma koji ne možeš razotkriti. Taman se približiš rešenju sve se izmakne.
Apostol Pavle, moja nekadašnja inkarnacija, ili ja njegova danas, to objašnjava malo razgovetnije: »Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča. Ne čini što ne valja, ne traži svoje… ne misli o zlu. Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini. Ljubav nikada ne prestaje, a proroštvo će prestati, jezici će umuknuti, razum će nestati…« (Posl. Prva Korinćanima, Pavlova, 13, 4 i dalje).
»A kad ostane ovo troje: vera, nada i ljubav. Ljubav je najveća među njima.« (Posl. prva Korinćanima, Pavlova, 13, 4 i dalje).
»Držite se ljubavi. Starajte se za duhovne nadarenosti. Prorokujete.« ((Posl. prva Korinćanima, Pavlova, 14, 1)
Pisanje je rizično propovedanje. Nemaš više mogućnost da govoriš u svoju odbranu, svako te čita prema svojoj moći suđenja i svrsi za koju te hoće.
Nepristajanje na stvarnost a nemanje rešenja. Šta činiti kada se postojeće ospori? Volite ženu koja sve
komplikuje sem svoj odnos sa vama. Ostavite ženu kojoj je sve jednostavno sem njenog odnosa sa vama. Uzmite seks iz seksa kada vam treba. Ne molite gospođu za njega. Porobiće vas on ili gospođa, svejedno /Sve je Jedno/.
Ostalo nam je, zbog mene, parčence života pa je budućnost glupa. Ali zato našoj sadašnjosti pamet ne može uzeti nijedna budućnost. Nemam te budućnosti kojoj se više može žrtvovati parčence sadašnjosti.
Osećam stid. Stid je mera nezadovoljstva sobom. Šta ako je ovo zavođenje bilo dokazivanje da još postojim, na taj poseban način, za nekog?
Dobro je. Izvan terapije ispovedanja sam.
Zahvalnost Da je Platon popio otrovnu travku umesto Sokrata, hrišćanstvo, pojednostavljeni Platon, na sasvim drugačiji način bi ekspoatisalo čovečanstvo.
Osećanja koja su nekada bila ne postoje.
Zašto misao koja je nekada bila mora da postoji?
Da li je ovo pitanje iz ruskog podzemlja koje ne treba ni sebi postavljati? Jedno je jedno. Dvoje je jedno sa izvršenom smrtnom kaznom nad drugim? Da li je ovo pitanje prvog grčkog
učenika učitelja čistih ideja dobra?
Možemo li da nađemo rešenje ljubavi u braku? Ubijanje ljubavi je nametnuta posledica života? Zašto se bračnici ne bi izbegli na vreme? Pre kraja i pre početka! Ovo je područje prividnog haosa. Ljubav je ipak halucinacija. Jedna rapsodija više. Ako je ljubav volja zasnovana na osećanju važnosti da osoba (dete, žena, prijatelj) raste i sazreva od Boga postavlja se pitanje: šta to Bog traži od nas? Čini se da on želi da mi budemo ON. Mada je to kontroverzno jer » I reče Gospod Bog: eto, čovek posta jedan od nas … (Prva Mojsijeva, 3, 22) Množinu govori ta knjiga u ime Boga jednoga /Otac, Sin, Sveti Duh... Trojstvo?/. Hm.
Biti Bog to znači biti stalno odgovoran za sebe, i druge koji su mu u vidokrugu njegove pažnje. Nema vremena, u čovekovom vremenu trajanja, za starenje, depresije i umaranja. Sem ako nisu upozorenje podsvesnog. Od takvog viđenja božanskog ljudi beže. Oni rađe kleknu i traže milost. Voleti znači stremiti božanskom. Voleti je volja i rad na sebi za drugog. Ljubav je posvećenost svom duhovnom razvoju (voleti sebe) ili razvoju osobe na koju je pažnja usmerena (voleti dete, ženu, prijatelja, ljubavnicu). Posesivni karakter ljubavi je njena upotreba za zlo.
Personalizam u filosofiji je lep za obrazlaganje, osećaš se ugodno u samom sebi ali ne ostavljaš trag. Čovečanstvo traži tragove. I kada umiru jaki grebu zemlju upozoravajući
‘Nemam Pojma Koga’ na svoje postojanje tada - sada tu. Ako se vrate da se prepoznaju po svom grču.
Osmi dan je početak života u svetu koji je svaki po na osob stvorio.
Kada bi gledali kroz kožu vrednosti lepog bi bile na kožom zaštićenim organima, aritmijama, kretanju mlazeva tečnosti, transformacijama raznih jedinjenja. Lakše bi čuvali sebe od propadanja i preciznije bi se znali i znali druge.
Da bih izbegao dogmatičnost dogme ne pravim. Ne želim da misao koja sledi prati misao koja je bila. Lako je misliti pogrešno. I život je lak. Nećemo se razumeti? Ja to nisam ni hteo. Kada bih znao šta hoću više to ne bih hteo. Jednostavno kao i život. Prorokujem na kratko svoj život. Na sat. Ne vredi na duže. Ne bude tako
Mnogo sam sumoran u oskudici prijatelja. Svaki narod ima svoje pojmove dobra i zla. Znači svoga boga za nakazanije. Šta da rade oni koji nemaju svoj narod? Budu češće sumorni.
Da li čovek išta novo više može da iskonbinuje u svom duhu? Svi znamo sve i život je večan u ponavljanju istog samo je pitanje u kom trenutku istog počinjemo svoje postojanje.
Fiziku ponavljanja je teško dokazati ali psihu ponavljanja nije. Prva možda proizilazi iz druge. Promenimo svoja ubeđenja! Čime? Novim ubeđenjem. Tako možeš u nedogled vremena ali uvek je o istom reč. Ponavljanju promene svoga ubeđenja. Ljudski duh je zatvoreni amorfni energetski naboj bezbrojnih
kombinacija ali konačnog broja.
Ženu za prvo druženje imam. Biblijska neosoba. Sada sam sa njom u fizičkom spojenju i potpunom intelektualnom odvojenju. Nismo iste rase. »Narodnost na konjima«. Jedva se sporazumevamo. Generacijska razlika dvadesetosam godina. Slušam propoved na nerazumljivom jeziku koji nemam vremena da znam. Može li mi se reći neka nova kombinacija uma? U određenom trenutku ne znam o čemu je reč. Pa šta? Da li je bitno znati trenutak rečenog? Zašto se toliko trudi da dokazuje? Želi da dosegne spokojstvo istine uma onih koji protestuju? Moja taština obrazovanosti se buni. Kako ne znam da pustim život drugih pa makar bio čista laž? Šta onda ako i mene obmana dotiče?
Veliko silovanje sveta je kada se ona i ja guramo u isto. Radost života se tu gubi. Od ovakvog privida ljubav, raj ni pakao se ne pravi. Ona nije telo da uroni žar koju moja ljubav stvori.
».. i biće dvoje jedno tijelo«. I biće to dovoljno. Ne treba ni ona da uči moj govor. Da pokušamo tako dok Maja ne dođe. Dobro sam smislio svoj haos. Da li i ostali žive tako a ja im samo kožu vidim kao što oni vide moju.
Šta se dešava ako pokrenem svoje fantazije o Majinom transu u ljubavnom dodiru sa mužem? Hlađenje ljubavi? Ostaje dragocenost dodira tela koja je primarna u odnosu na kočena maštanja. Da celulit nema nikakvu ulogu to samo muž zna. Ostali znaju da celulit i strije imaju sudbinsku ulogu odbijanja. Koliko dugo
bi se Maja i ja trebali pokrivati mrakom? Umem li ja konačno da izaberem svoje neprijatelje? Treba mi džip da smanjim prostor skloništa.
Profesori, ti pravljači kataloga književnog vremena i prostora, jedinstva radnje i likova su prva najgora nacija. Kibiceri života. Oni prave lažne puteve svile istine.
Istina je u neredu dešavanja i moći uma da uhvati taj nered. Istina se skriva tako što ne ide jedna iz druge, jedna ka drugoj, ima koren u nesreći zbog sreće i zbog nesreće. Uvek zbog radosti života a ne da nekom bude značajno.
Niče nije pisao da bi danas neki profesor svoje tvrdnje branio njegovim sifilisom. Čitaj šta je napisao i plači to i ne misli da znaš ono što ni on nije znao.
Sve knjige koje prepisuješ svakodnevno preskačeš i dođe spremačica i napravi svoj red i više ne znaš gde ti je koji izvor misli. Napravi poslednje zlodelo sebi. Oženi čistačicu. Od žene kao i od istine možeš uzeti samo onoliko koliko imaju. Najviše što možeš je da otkriješ svoj svet. Ne njen. Pa uradi to.
Teško je podneti sebe. Nedelja. Ja u 'žutoj sobi'. U baru na spratu Azra i Riblja čorba se smenjuju. Makro sam. Nedeljom ne radi. Zaključao srednja rešetkasta vrata. Prethodni dan uzeo prvi put Bromazepan. Bilo mu je svejedno. Kaže. Danas vidim nije.
Ovaj prizemni iznajmljivač prostora, uveliko alkoholisan, sa prijateljem Kenedijem lično. Zvonko Bogdan. 'Hej salaši'.. On samo nedeljom radi. Za prijatelja. Od 23,00 do 03, 00. Pogubili su se. Ko će ih tražiti? Davno su skrenuli sa 'biti sin'.
Bio sam danas ponovo na grobu Majinog brata i oca. Juče sam ostavio dva cveta Margarite /margaritas-biserje/. Bio je dan za mrtve. Posle mene je Maja, sa mamom, stavila svoje bukete. Prelepe. Vidim njene dodire ovog počivališta svojih.
Moje dve Margarite blago prekrštene, prazne, bez zelenila, papira i trake stoje uz krst grobova njenih sa kojima je odrastala i koji su je pazili. Leže dva moja cveta. Onako kako sam ih i ostavio. Zna da sam došao, mislio na nju, njene tuge i da sam negde tu… uz nju.
Ove dve 'bezimene' Margarite me podsećaju na sedam ''bezimenih' venaca na sahrani Oskara Vajlda. Samo jedan venac je nosio napis "Mome stanaru". Bio si zabranjen muškarac, Oskare Vajlde. Imao si mogućnost da pričaš priče, to si voleo da radiš, onima koji sede pored tebe. Imao si pravo da ne napišeš ništa.
»Bezimena«, bez imena Mina Vuka Karadžića i Branko Radičević i Maja i ja. Ponovo smo bez imena.
»A kada me sputa zli greh moga bića…. ne dopusti … da budem oboren, jer ja jesam i ostajem tvoja svojina.« Ova Proklova himna Boginji Ateni je moja molitva Tebi, udata ženo. Sakrio sam te u ovim svojim rečima i idi tim svojim blatnjavim ulicama neprimećena za naše poznanstvo.
Ovi redovi se očnom vodom pišu. Ne ide to drugačije. Ne želim alkohol, Bromazepan, muziku i sebe uopšte.
Tuga Biti mudar a bezazlen kao golub je glavna svetopismena zamka za žene. Taj izraz je simbol koji žena čita drugačije. Žena bezazleno izgleda u pokazivanju svoje veštine življenja. Od naivno bezazlenog do simpatične glupavosti. Ispod tog izgleda treba joj mudrost biblijske zmije da gmiže surovim muškim ništenjem opstajanja.
Prelepa žena indijske crne kose i tog dalekog tena mi kaže da imam lepe zelenoplave oči. Pita zašto je ne volim. Zagrli me. Moli za odgovor. Koji je odgovor? Maja. (Dalmatinka će, opet, da šutira auto kada Halida dozuji do nje. Al' će biti besna. Prevarit' će me sa mužem. Samo da ne ide šire.)
Auuuu ala su sami, bezimeni.
Ništa nije vredno samoće. Ni susret sa persijskim prorokom Zaratustrom niti prorokovati bolje od njega.
Koju noć posle. Kraj dodira nakon tolikog bezdodirnog dugog ništa. »Je si li živ?«, pita 'Indijka'. »Živ.«, šapnuh. »Diši, diši.«, kaže Ona. »Odjednom nedostatak kiseonika.«, šapnuh glasno.
»Da, da...«, kaže ona.
Razume li ona mene ili je navikla da uz strahotnu radost dodirivanja nepoznatog uzme sav kiseonik?
Da li bi shvatila moj jezik kada bih joj rekao da sam se ''sklupčao pod njeno krilo' i nisam imao nameru da mi uzmu kiseonik. Tako je kazala Sanja Domazet. Verujem joj. Žao mi je što nisam žena pa da mi veruju. Ovo je neozbiljno. Maja je ozbiljna. Ona, kao i Sanja Domazet, zna za Platona. Halida 'nikad čula'.
Kada sam se ponovo vratio u muško shvatio sam da problem nije u naći reč, misao, emociju. Već naći put. Reči su ko perle prosute pa ih nižeš a ne sećaš se ili ne znaš kako su bile nizane. Kako god ih nanižeš one su ogrlica, misao. Sa emocijama slično je. Jedne potiskuješ, druge štrče pa ti određuju korak.
Put je… šta? Gde? Kuda? S čim? Sa kim?. Put je tek pabirčenje šta ćeš reći, kako, kome, zašto. Najvažniji si ti a sve ostalo je slučaj. Ovo je nemoguće da neko nije rekao, da se nije tome smejao i da nam svima ne pripada kao noga ili uvo.. Kompilacija komplikacije konteplacije. Kako sva ta jednostavnost odavno nije bila životna?
U početku stvarno beše reč? Koja? Na kom jeziku? Da nije na jeziku brojki? Da li je početak završio za svakog?
Kako se snaći u pokretu zavodljivosti reči. One zavode više nego žena kad krene taj svoj naum. Da li bi zavođenje bilo potisnuto kada bi u vaspitanju dece krenuli sa učenjem misliti na svim jezicima ljudske kulture? Da li će se tako prevazići stav da se misli o stvarima a da se misli o prožimanju energija?
Pitam ženu indijske crne kose, više sa prstima nego rečima, zašto se mi krijemo? Punoletni smo, neoženjeni i neudati. Ne smeju njeni da znaju za mene, kaže. Zašto? Imam mnogo godina? Ne, nismo iste vere.
Zašto bi Dejan sada dizao vodu? Da u novoj poplavi, sada verskoj, koja ga se i ne tiče, potisne Maju? Ovog puta će se pridružiti. Ostaće bezimen.
Ukoliko postoji identitet između istine i nameravanja laž ne može da postoji. Laž nema identitet sa rečenom namerom. Namera laži nije za nameravanje.
Komedija počinje pisanjem, objavljivanjem i čitanjem Zujanja.. Da li ova istina može da bude tren ka tome da je dosta laži i obmanjivanja. Možemo li misliti da čovek nije čovek ako laže, ako istinu ćuti, ako istinu ne može da podnese.
Epileptičan napad Dostojevski opisuje kao pet sekundi zaustavljenog vremena radosti veće od ljubavi, večnost ovde. Padavica Muhamedova i njegova utkana u likove Kirilova zlih duhova, Smerdjakova lažnog Karamazova, Miškina idiota je pet sekundi raja ovde. Deset sekundi čiste sreće duša ne bi
izdržala i veliki prasak malog dela energije bi se rastočio u energetsku celinu. ONA piše esej o meni? Da li ću videti u njemu taj ringišpil njene energije koji se tako dodiruje sa svešću nje o njoj? Nešto osobno nije ništa do specifičan energetski naboj. Možda treba da crta vezanih ruku? Ali neka crta! Crtaj, piši, pevaj, rađaj, prorokuj da bi znao koji je odgovor tvoj. Duh njen ju je uveo u fiziološku neravnotežu. Neće da se opusti, ona ga opušta pa zuje. E, dosta! Kreni sebe. Nije šteta, nemoj da se ljutiš, što su Niče i Ruso bili bolesni. I što se često pretresamo. Cilj nije da neravnotežu uravnotežiš već da vidiš šta se pod tim uglom vidi. Nije čudo što Dejana izmišljaš kao ličnu uvredu.
Patnja Neverovatno je da postoje bića kao što je čovek. To je neverovatno samo ljudima. Kada se zna da postoji žena neverovatnost se nijansira sa još neverovatnijim. Bog je stvarno prosto biće. Ne može ništa sem da se dešava. Mi možemo sve. I da se napola ubijemo. I načisto. On to ne može.
Ne govorim o patnji već o istini. Pa patnja je irelevantna i ako boga ima i ako boga nema /I dalje pokušavam zanimanje bog da pišem malim slovom./
Harmonija je nemoguća za ljudsko biće /to znači biti u skladu sa svojom maskom/. Ako se stalno dvoumiš da li da lažeš ili da govoriš istinu ili da je prećutiš. Ili da stalno skačeš sa strane na stranu poluistina sa različitim tendencijama. Jer
kao u jednom tijelu što imamo mnoge ude a udi svi nemaju jedan posao /Rimljanima, 12, 4/
Duh ljudskog bića je u istini. Zato je istina tako jednostavna i duh do zablude neuhvatljiv. Kako se ovo misli na nekom od jeziku Cigana, Indijaca Pendžapa, na primer? Možda oni treba da odgonetaju našu zagonetku a mi njihovu.
Svesno, podsvesno i nesvesno je jedno mišljenje druge simbolike.
Umreće Dejan. Nada se. Ovaj život je poslednji. Nada se. Pa nemoj više da se plašiš istine. Kako si divna devojčica bila, baš. Zar minđuša sa staklićima boje rubina nije i dalje ‘vredna’? Otvara se život i izmiče. Ravnodušnost, smrt ljubavi i mržnje, neće je dotaći.
Dah žene
Ljudi se sporazumevaju dahom. Umorim se da budem pametan. Njen dragi kreten opet joj je srce slomio. Misao nije razumela jer joj ne priliči situaciji.
Nemam oslonac. Psihijatri ne razumeju prijateljstvo. Prijateljstvo je teška bolest. Drugog poznajem samo toliko koliko mislim da znam sebe pa pravim sličnosti. I dalje sam lud i sposoban da mislim glupost. Znam da ni jedno dobro delo neće proći nekažnjeno. Bežati, na kraju života, od života je neprimećena ideja.
Moravija je svoju ženu Karmen tretirao kao kurvu i nikada joj to nije rekao. Nije ni hteo. Znao je da se žena jedino tada ponaša u skladu sa sobom, bez žmurke. Nikada sebi nije rekao rečenicu Andrićevu. ‘Tako je to kada se petljaš sa ženama’.
Razmak od 30 godina, između Karmen i njega, baš kako i priliči. Na sve strane deca a nigde ne utiče osobnošću. Treba mu Karmen i samoća. Za život u dvoje, sa Karmen, treba mu zamak. Odvojena spavaća soba. Ne bi da ona sluša njegova noćna i snena zujanja. Fizičnošću više nije inspirativan. Njegovo kupatilo je samo njegovo. U njega ulazi sa svojim osobnim fizičkim specifičnostima. Daska je spuštena. To nema veze i nije znak da Karmen ima pristup prostoru kupatila. Sem… Nikako sem! Čak ni iz literarnih razloga. Dovoljan je pakao ljubomore za dobru literaturu.
Ostavljena žena će svoje i njegovo dete prečesto hteti da oblikuje za protivnika svemu samo da pokaže nakaznost bivšeg muža. I uzidana mržnja je dobra za literaturu.
Sada bi Maja, profesor književnosti, čitajući ovo, morala da objašnjava o zanemarenom jedinstvu prostora, vremena, likova i radnje. Moraće da me voli /kao što je Cvetajeva volela Rilkea čoveka koga nikada nije srela u životu/ da bi tvrdila da svest čovekova nikada nije priznala književna jedinstva i da je tim jedinstvom, štaviše, vrlo, vrlo silovana.
Pisanje bez vremena i prostora i nije baš neko odstupanje. Ljubomoran sam na muža žene koju želim da vidim, slušam, čitam i da joj brišem suze kada se spomene svih ozidanih i
porušenih mostova. Kao i Alberto Moravija kada se podseti na ‘poredbračne’ ljubavi svoje Karmen.
Karmen je u svojim ljubavnim iskušenjima išla daleko. Čak do nekog bliskog mislioca Bin Ladena. Bezbedan ljubavnik gospođe Karmen , kao i Majin, bio je samo njen muž. Mojoj ‘Karmen’, Halidi, ne treba moje mišljenje. Samo joj remeti koncepciju. Zar nije dovoljno što me voli?
“Isus tebe voli”, reći će mi svaki put kada ima priliku. Prvi svoj doručak, kod mene, doručkovala je sama. Moli u svojoj molitvi zahvalnicu za hranu. Sledeći doručak doručkujemo zajedno. Hoće da i ja sastavim šake u molitvu. Nisam ja za to. Ne insistira. “Samo na kraju zajedno sa mnom reci ‘Amen’”, insistira. Dobro. Kažem ‘Amen’. Nije bilo teško a ona srećna.
Hej, Majo dolazi, grebote muž! Šta ću ako ovu premladu ženu prelepog lica izdvojim. Njoj je seks više od hrane. Laž jedini vid komunikacije. Nesećanje prvi zakon dinamike. Neprevara ne postoji. Sve je prevara samo sa stanovišta muškarca. Koje to ono beše stanovište? Molitva sve pokriva. Isusa ne možeš seksualno prevariti. Nema sa kim. Da ima i to bi one rešile.
Pišem Halidi poruku: ‘Prestani da se moljakaš, malo za ovo malo za ono. Sada ga moliš da ja dođem pameti! Šta ako stvarno dođem?’
Video sam ono što postoji a ne ono što su hteli da vidim.
Trebam ženu kojoj ću verovati. Trebam ženu bez autcenzure. Udate, prostitutke i Ciganke su prestale da se samoveličaju. To je korak ka smeru ukidanja samovrednovanja. Ali to ništa ne znači. Može se i dalje neograničeno ne hteti pametno. Toliko smo ogrezli u lažima, poluistinama i uslovnim istinama da je i volja za istinom lažna volja. Halida se naglo oterala od mene mojom tvrdnjom ‘ljudi močvara’. Rekoh joj da čekam Maju. Zgrabi ona svoj crni sako i odjuri u svoje druge vernosti. Okrenula se, na vratima za izlazak, mojoj neiznenađenosti.
Alberto Moravija je svojoj Karmen verovao jer mu je i kazivala sve. Nije ga varala. Kazivala mu je svoja maštanja i njihove ostvarenosti. Mučila su ga ta maštanja /u njih je gurao i stvarnost koju je Karmen pisala/ ali je imao ženu kojoj je mogao i hteo da veruje.
Zašto Majin muž nije imao takvu ženu? Da li je mogla to da bude? Nije ga ni ona varala, kaže. Zašto on nije njena maštanja znao. Kazao joj je svoja? Ne! Prihvatio je nojevu igru ‘da nevidi’. Kako živeti sa svim tim u sebi? Zujati i pilulati se?
Koliko takvih okoloženskih istina možemo, njen muž i ja, da podnesemo?
Nikada to nećemo znati ako moralna moranja ne pomerimo od časti.
Ljudi žive grešku laži iz interesa opstajanja. Nije bitno opstajanja čega.
Sudovi su predmet istraživanja logike. Logiku zanima pravilnost zaključivanja i istina. Laž je ''logička mašta''. U logiku ne spada fiktivno jeste. Imaginacija nema šta da traži u njoj.
Mašta životu treba koliko da život transponira u umetnost. Umetnost je čovekov svet i po stvaranju. Umetnost je da se štitimo od straha od života koji je po Tvorcu i straha od njegovog kraja pre nego nas svlada umor i pristanemo na kraj sebe kao Tvorčevog dela.
Ne znamo da napravimo svoj svet bez da je na laži. Toliko su nam svi prethodni umnisti pomerili istinu da je nemoguće spoznati sebe. Svi traže sebe i definišu sebe jer su sami svoja laž u svojim rečima, emocijama, predstavi.
Proglasiti istinu za načelo može samo takav bezumnik koji istinu više ne zna da prepozna. Pa neka bude, barem, načelo. Hoće li nove žene, moje kćerke, hrabro živeti svoje istine pred svojim muškarcima? Ili će nastaviti iskonsko strahovanje od muškarca i lagati do ruganja istini? Nisam uz njih da ih pitam. Da li će i one, kao sav normalni ženski svet, prezirati istinu i koristiti je tek ukoliko može da posluži za ukrašavanje?
Ne živi jedan život. Živi toliko života da Tvorca moliš za da nema više.