IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Poslednja stanica Aušvic

Poslednja stanica čovečnosti

O knjizi Poslednja stanica Aušvic, potresnim memoarima nekadašnjeg zatvorenika Edija de Vinda, napisanim u samom logoru, koji objedinjuju dirljivu ljubavnu priču, detaljan prikaz zverstava Aušvica i inteligentnu raspravu o snazi ljudskog duha, piše književnica Ljubica Arsić

Ljubica Arsić Foto: Nikola Ilić @bookisha__

Kako je moguće da neko posle doručka sa svojom ženom i decom, posle čitanja novina u udobnoj fotelji, ostavlja svoju porodicu i odlazi da ubija tuđe žene i decu? Mnogobrojna svedočenja o stradanjima u logorima, o čemu govori ova knjiga, potvrđuju da je i to moguće.

Posle izuzetnih romana Đorđa Lebovića Semper idem i Besudbinstvo Imrea Kertesa, koji surovu građu logorskog iskustva umetnički uobličavaju pripovednim postupkom svedoka-pisca, još uvek dečaka dospelog u logor, obojica pazeći da ne preteraju u naturalizmu i time temi dodaju elemente „nestvarnog horora“, Edi de Vind u Poslednjoj stanici Aušvic ispisuje lični dokument, neku vrstu memoara bez naglašenih spisateljskih nastojanja.

Snaga pisca je u stanju da emocijom artikuliše zlo na suviše ljudski način, prepoznajući u njemu ljudsko lice i tako ga čineći bliskim i savladivim, jer čisto zlo ne podnosi fizionomiju. Edi de Vind, lekar u holandskom logoru Vesterborku, zatim u Aušvicu, ispisao je svoju priču u udaljenom trećem licu, smatrajući da svedočanstvo o logorskim danima i ljubavi prema voljenoj Fidel, prepuštenoj nacističkim eksperimentima, čudovišnom bizarnošću postaje i samo fikcija, priča nalik onim „izmišljenim“, o čemu svedoče strahovi mnogih logoraša: Da im, ako jednog dana prežive i vrate se svojoj porodici, u priče o strašnim logorskim danima niko neće poverovati.

Zašto su nam, u svim vremenima, ovakve knjige neophodne? Zato što, svaka na svoj ubedljiv način, govore o različitim čudovišnim mogućnostima zla u prihvatljivom ljudskom obličju nekog komšije ili rođaka, nečijeg brata ili prijatelja. Banalnost zla, njegova običnost, o čemu govori ova knjiga, termin koji je, prateći suđenje Adolfa Ajhmana, skovala filozofkinja Hana Arent, pokazuje upravo to: da je zlo tu, među nama, u okolnostima u kojima ga je teško prepoznati, ali koje u krajnostima kakve su logori, postaje bolno upadljivo.

Snaga pisca je u stanju da emocijom artikuliše zlo na suviše ljudski način, prepoznajući u njemu ljudsko lice i tako ga čineći bliskim i savladivim

U knjizi čitamo kako je Edi zamolio logorskog lekara da bolesnu Fidel prebaci na bolje mesto u logoru, a ovaj je, ma koliko to zvuči neverovatno, uslišio njegovu molbu. Još je neverovatnije da je taj logorski lekar bio Jozef Mengele, što je onespokojavajuća misao, jer navodi na zaključak da krvnici iz Aušvica nisu bili bića sa druge planete, već obični ljudi ponekad spremni da donose „humane“ odluke. Ajhman, jedan od Hitlerovih vernih istomišljenika, ponašao se na suđenju kao normalan čovek koji ničim nije odavao znake ludila. On je, po sopstvenim rečima, samo izvršavao svoju dužnost uklapajući se u poredak u kojem je odgovornost beskrajno usitnjena na one koji su samo pravili spiskove, na one koji su samo pokazivali put do voza, one koji su morali samo da zatvore vrata, one koji su samo odvrnuli slavinu gasa, tako da se lična odgovornost potpuno utapa u kolektivno opovrgavanje krivice.

Knjiga Poslednja stanica Aušvic još je po nečemu posebna, jer veoma oprezno postavlja pitanje zloupotrebe žrtve. Naime, Edi de Vind je u logoru imao surov zadatak, koji će nastaviti da ga muči čitavog života: morao je da „pregleda“ i odabere zatvorenike za deportaciju, uprkos molbama mnogobrojnih da poštedi bližnje iz njihove porodice. O teškoj i strašnoj ulozi zonderkomandosa, specijalne jedinice sastavljene od logoraša koji su radili u gasnim komorama i krematorijumima, snimljen je i potresan film Lasla Nemeša Šaulov sin, koji, poput ove knjige, ističe patnju pojačanu krivicom zbog drugih smrti i sopstvenog preživljavanja.

Poslednja stanica Aušvic nas podseća da zlo i surovost nisu od juče. Oni su naša svakodnevnica, toliko vidljivi da možemo i da ih opipamo. Oduvek postoje i klackaju se na lakoj grani naše savesti i snage da se njima bavimo, pre svega u sebi. Sigurno da postoje iskonski zli ljudi, oni nepopravljivi i surovi doveka, ali svako nepriznavanje zla i pripisivanje nepodobnih postupaka isključivo monstrumima, koji „i nisu ljudi“, pokazuje da ga se plašimo i da nismo u stanju da sa njim zapodenemo borbu.■