■ TAJNE PISACA: Žaklina Kiš

Zalaganje za istinu

Mada postoji obilje knjiga koje se bave logorskom tematikom, svaka priča logoraša je jedinstvena, a odgovornost pisca koji se upusti u tako delikatne teme ogromna. Autorka Žaklina Kiš hrabro se upustila u izazov pisanja knjige na osnovu dnevničkih zapisa jedne zatvorenice Aušvica i tako darovala čitaocima izvanrednu mešavinu lične i kolektivne drame i psihološkog trilera – roman Sastanak s pepelom

Piše: Žaklina Kiš

Pre tri godine, igrom sudbine, dobila sam autentični dnevnik žene koja je preživela strahote logora na Sajmištu, u Aušvicu i u Francuskoj. Marta N., kako sam je nazvala u svom romanu, tada je već bila otišla na neko bolje mesto.

Nikada neću zaboraviti taj trenutak; istovremeno ogromna moralna odgovornost da u roman pretočim Martine autentične zapise, ali i da istražim istorijske podatke o svim događajima i mestima na kojima se zatekla.

Usledile su godine istraživanja navoda iz njenih dnevnika. Želela sam da, u onim delovima romana u kojima se pojavljuju autentični zapisi iz dnevnika, oživim stvarne događaje, pisane rukom onih koji su im svedočili i u njima učestvovali.

Bio je to mučan i naporan rad.

Koristila sam sve raspoložive izvore informacija. I polemisala sam, na primer, sa ljudima koji rade u jednom arhivu u Francuskoj i čija dokumenta pokazuju da u gradiću Floranž nikada nije postojao logor za zarobljenike dovedene iz Aušvica. Iako sam im tačno navela odeljenja u takozvanoj fabrici municije u kojoj su navodno radili samo „radnici u proizvodnji“, opisala im način života u tom logoru, izgled paviljona za logoraše, kao i datum kada je jedna grupa zatvorenika tu deportovana iz Aušvica, nisam uspela da promenim zapise koji će ostati u njihovim arhivima. Volim da kažem da je politika čudo. Ponovo sam se uverila da je simbol svakog vremena, od davnina, delimično ćutanje pred zlom. Prošlost nije samo kolektivna prošlost; za pojedince ona nikada ne prolazi i jedina je moguća stvarnost. Ipak, učinila sam dobro delo; za žrtve koje iz te fabrike/logora nikada nisu izašle žive, kao i za one koji su preživeli. Taj logor postoji u mom romanu.

Glavna junakinja moje knjige zapravo je Nataša, ćerka Marte N., koja detinjstvo i mladost provodi u Francuskoj, gde ostaje sa majkom nakon bekstva iz radnog logora. Nakon majčine smrti Nataša počinje da čita njene dnevnike i pisma, iako je majci obećala da će ih spaliti. Potreba za pronalaženjem oca jača je od obećanja datog majci na samrti i ona, nakon misterioznog nestanka industrijalca sa kojim je bila u tajnoj vezi, kreće put Jugoslavije u potrazi za svojim korenima. Iako priča počinje u Francuskoj, šezdesetih godina prošlog veka, da bi se vratila na period daleko pre Drugog svetskog rata, pa bila preneta u Beograd devedesetih i završila se 2020. godine, odnosno, iako pokriva period od osamdeset godina, nijedan lik iz romana ne živi sada i ovde, na mestima i u vremenu o kojima sam, u određenim delovima romana, pisala. Svi žive u prošlosti.

Ima i ljubavi u romanu, naravno; ona postoji tamo gde se to ne vidi ni na prvi, a možda ni na drugi pogled. Naoko, likovi nemaju jedni druge, ali ih seme emocija održava zajedno kao dokaz da je klica ljubavi sveprisutna i često svemoguća, čak i u tragičnim okolnostima.

Teško je kao autor pričati o traumama koje toj klici ne dozvoljavaju da se razvije. Sećanja često ostavljaju krucijalni trag na mnoge aspekte stvarnosti. Tako se, na primer, moja junakinja kroz ceo roman oslanja na intuiciju umesto na realnost. Čini mi se da je Lao Ce rekao da će vas snaga intuicije zaštiti od zla do kraja života; a Ajnštajn je zaključio da je intuicija jedina zaista vredna stvar u životu osobe.

Likovi u romanu, na neki način, žive u zatvorenom sistemu logora, psihijatrijskih klinika ili političkih stranki koji nemilosrdno nameće svoja pravila ponašanja. Zapravo, kao da iz jednog zatvorenog sistema, intuitivno, samo prelaze u drugi. Otud i recidiv prelivanja straha na sadašnjost ili moguće buduće događaje i držanje za ustaljene obrasce ponašanja iz prošlosti.

„Zašto imaš toliku potrebu da o svemu tome pišeš?“, pitao me je jedan prijatelj dok je čitao rukopis u nastajanju. „Budućnost pripada onima koji se najdalje i najduže sećaju prošlosti“, odgovorila sam mu, citirajući Ničea. ■