■ LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Svaki dan u godini 1

PREDSTAVLJA

Izuzetno važnu knjigu svetske književnosti Svaki dan u godini 1, remek-delo XX veka

Jovan Radonja Foto:

Tema 76. Laguninog književnog kluba, održanog na Instagram profilu laguna_knjige, bio je roman Svaki dan u godini 1 Uvea Jonzona. Svaki dan u godini je književni poduhvat koji prevazilazi jednu izdavačku kuću, a po rečima Biljane Pajić, germanistkinje i prevoditeljke, koja je i govorila o knjizi, prevazilazi i jednog pisca, jer je sveobuhvatan i teško može da se poredi sa bilo čim u književnosti. Prvi deo romana izašao je 1970. godine, a Jonzon je već 1971. dobio najprestižniju nemačku nagradu za književnost „Georg Vihner“. Da je ovo Jonzonovo najvažnije književno delo, vidimo i po tome što je u njega utkao i samog sebe. On se i pojavljuje u tom delu, i kao pisac i kao Uve Jonzon. Svoju protagonistkinju smestio je na svoju njujoršku adresu u vreme kad je bio u Njujorku, tu je i povezanost između Zapadne i Istočne Nemačke i Amerike.

Ovo delo je veliki izazov za prevođenje.

„Neka je Bog u pomoći Jonzonovim prevodiocima“, reči su jednog američkog kritičara, koje je u pogovoru prvog dela citirala prevoditeljka Drinka Gojković. Drugi deo su zajedno prevele Tijana Tropin i Spomenka Krajčević, treći deo je prevela Bojana Denić, a četvrti deo prevodim ja. Veliku pomoć smo imali od lektorke Marine Čapalije, koja nam je pomogla sa čakavskim dijalektom. Jonzon uvodi severnonemački dijalekat, koji se razlikuje od standardnog nemačkog, pa ga ni Nemci ne razumeju najbolje. Taj grad je na severu Nemačke, ali na primorju, pa smo zato odlučili da ti delovi budu prevedeni na čakavski dijalekat. Ono što taj dijalekat simbolizuje u romanu jeste neka vrsta zavičaja, izgubljene domovine Jonzonove protagonistkinje.

I originalni naslov Jahrestage je dvoznačan.

Naslov označava dan u godini, ali i godišnjicu, jubilej. S obzirom na to da je struktura romana takva da se sve dešava od 21. avgusta 1967. do 20. avgusta 1968. želeli smo da naglasimo da se zaista radi o svakom danu u godini. Ali kod Jonzona se ne radi samo o određenom datumu, jer postoje oni dani koji nas vraćaju i u prošlost. Iz Njujork tajmsa sa Gezinom čitamo o politici u celom svetu, o Vijetnamskom ratu, o kažnjavanju ljudi koji su učestvovali u nacističkim zločinima.

Citiranje Njujork tajmsa čini osminu romana, što je odlično rešenje za postavljanje konteksta, scenografije u kojoj žive junakinja i njena ćerka.

Njujork tajms sam doživela kao posebnog junaka knjige. Jonzon ga personifikuje i naziva ga Tetka Tajms. Dakle, ima svoj rod, žensko je, tetka je. S jedne strane, vrlo je zanimljiva plovidba kroz aktuelni život 1967. i 1968. godine, gde dobijamo parčiće svetske politike u Čehoslovačkoj, Americi, Vijetnamu, Nemačkoj, čak se pominju Jugoslavija i Tito, a s druge strane, tu su vraćanja u prošlost, u period Drugog svetskog rata, vraćanja na porodičnu istoriju Gezine Krespal, njenog oca koji nije učestvovao u nacističkim zločinima ali je znao za njih. Tako se vraćamo na krivicu koju osećaju Gezina Krespal i njena generacija koja se u literaturi često naziva generacijom krivaca, iako oni nisu mogli da budu krivi za nacističke zločine. Njenu borbu sa tom krivicom pratimo kroz čitav roman. S druge strane, tu je njena ćerka Mari, koja pripada sledećoj generaciji, dvostruko udaljenoj od svega toga i koja zločine vidi na potpuno drugačiji način. Imamo sudar dve generacije, različito poimanje zločina i krivice, a sve to možemo da vidimo kroz njihove dijaloge, koji su dragoceni za čitanje.

Gezina Krespal se suočava sa mnogo izazova.

Ima mnogo događaja kroz koje prolazimo zajedno sa njom. Prolazimo i kroz njenu prošlost i kroz njeno sećanje, i kroz svakodnevne stvari koje joj se događaju. Ona je samohrana majka, u stranoj je zemlji, nije svoja na svome, ali vrlo je „tvrda“ kad je u pitanju otkrivanje emocija i postepeno nas pušta u svoj unutrašnji svet. Drugim junacima deluje kao vrlo stabilno biće, a u njoj se zapravo dešavaju veliki potresi.

Iako je ovaj roman pisan šezdesetih godina prošlog veka, možemo slobodno da kažemo da je moderan i danas.

Može se reći da je na neki način modernistički. Odlika modernističkog romana, što vidimo i kod Džejmsa Džojsa u Uliksu, jeste menjanje žanrova i registara, kao i to da je omiljena jedinica vremena modernističkog romana dan, što je Njujorker napisao kad se 2018. pojavio celovit prevod u Americi. Karakterstika modernističkog romana je i mapiranje iskustva metropole.

Podatak koji dočarava monumentalnost ovog dela je taj da se u njemu pojavljuje 500 likova.

Tom broju je posvećeno čak nekoliko knjiga i istraživanja. Postoji knjiga koja se zove Imena u romanu „Svaki dan u godini 1“ Uvea Jonzona i ima 600 strana. Postoji i knjiga Mali adresar – „Svaki dan u godini 1“, koja je nama bila zgodna kad smo prevodili, jer je tu, po abecednom redu, poređano svako ime u romanu, sa objašnjenjem gde se to ime nalazi u romanu, o čemu se tu tačno radi i tako se lakše kreće kroz šumu likova i gotovo 2.000 stranica knjige. ■