■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Tumač bolesti

TRAGANJE ZA RAZUMEVANJEM

Foto: Nikola Ilić

O višestruko nagrađivanoj knjizi priča Tumač bolesti, u kojoj autorka Džumpa Lahiri pristupa temama porodičnih odnosa i osećanja pripadnosti, i razvija lepezu migrantskih osećanja i raspoloženja od nostalgije do alijenacije, piše književnica Ljubica Arsić

Ako vam neko kaže da vas potpuno razume i da sa vama deli misli i osećanja, nemojte mu odmah poverovati jer nas knjiga Tumač bolesti Džumpe Lahiri opominje da to nimalo nije lako. Ova Pulicerovom nagradom ovenčana autorka, koja u pripovedačkoj veštini nosi anglosaksonsku sposobnost da vešto oblikuje modernu priču, dok joj u srcu počiva Indija drevnih i tananih osobenosti, delovanjem svojih junaka pokazuje da u stvari niko nikog ne poznaje, bar ne onako kako zapadni čovek prepoznaje blizinu drugog. Likovi njenih priča obitavaju u tesnom procepu između dva potpuno različita sveta, držeći se za ivice onog koji nose u svom rodu i drugog kojem su prišli, nedovoljno obučeni da se suoče sa njegovom agresivnom brzinom i površnošću, mučeni intimnim prostorom braka i porodice iz kojih je isisana strast a ubačena rutina. Osvajanje teritorije i želja da se dođe do nečeg drugačijeg, iako izgledaju nadohvat ruke, lako izmaknu baš kao i papirić sa zapisanim novim imenom i adresom, koji slučajno ispadne iz tašne i nestane nošen vetrom. Svi pokušaji ovih gordih usamljenika da prevaziđu nerazumevanje i krenu putem kojim se do onog drugog hoda lako i radosno unapred su osuđeni na neuspeh, a autorka se pita koliko su poznavanje i razumevanje uopšte važni da bismo nekog (za)voleli.

U priči Privremena mera s početka knjige mladi bračni par, koji posle gubitka deteta odmah po porođaju pokušava da povrati nestalu ljubav, pribegava uz večere i sveće „igri istine“ kojom će poveriti prećutano, ali se taj pokušaj ponovnog zadobijanja izgubljenog završava porazom. U čudnoj replici, nekoj vrsti ritualnog umnožavanja besmislice kojom stanodavka stogodišnjakinja ponavlja iz večeri u veče svom mladom i zbunjenom stanaru da je čovek na Mesecu postavio zastavu, na šta on treba da joj odgovori: „sjajno“, polako se gradi, ne znamo kako i od kojeg materijala, rođačka veza potpunih stranaca.

Da li se lakše zbliže oni koji ne znaju mnogo jedno o drugom? Izgleda da je tako. U priči Seksi dečak svojoj mladoj dadilji u srebrnoj koktel haljini kaže da je seksi. Zatim joj, podstaknut iskustvom da mu je otac, zaljubivši se u neznanku iz aviona i zbog nje ostavio porodicu, objašnjava: „Seksi je kad voliš nekog koga ne poznaješ.“

Ne zaboravimo da je Indijka Džumpa Lahiri u svom književnom koferu ponela i učenje joge, koje govori o jedino mogućem, intuitivnom prepoznavanju, onom koje se ne tiče rase, religije, različitih kontinenata sa udaljenim kulturama, već veštine usaglašavanja telesnog i duhovnog kako bismo se povezali sa svetom u kojem živimo. Gospodin Kapaši, poznajući različite jezike, lekarima prevodi smetnje pacijenata, ali je on i tumač bolesti kojoj često nema leka jer su ljudi ogrezli u laž i pritvornost. U majstorski izvedenoj priči po kojoj je knjiga dobila ime, tumač bolesti gospodin Kapaši ne poseduje samo znanje da reči jednog jezika zameni drugima već je u stanju da na intuitivnom nivou podstiče neku vrstu isceljenja nepoznate žene koja mu na izletu poverava životnu tajnu, a koju instinktivno oseća, budući da su u pitanju bića prirode, grupa majmuna, okupljena oko njenog sina bastarda. Iako u knjizi Tumač bolesti odmah uočavamo temu migrantske pripadnosti, novog jezika i identiteta zamaskiranog otuđenošću i gubicima, ono što se otkriva ispod vidljivih slojeva jeste upozorenje da ukoliko nismo u stanju da protumačimo sopstvenu bolest sa simptomima osujećenja i pretvaranja da budemo ono što nismo, onda nećemo moći ni da ovom teškom oboljenju nađemo pravi lek. ■

Ova Pulicerovom nagradom ovenčana autorka delovanjem svojih junaka pokazuje da u stvari niko nikog ne poznaje, bar ne onako kako zapadni čovek prepoznaje blizinu drugog