■ ODLOMAK: Život pre čoveka Margaret Atvud

Život pre čoveka

Margaret Atvud

Pružamo vam priliku da među prvima pročitate odlomak nove knjige dobitnice Bukerove nagrade i autorke bestselera Sluškinjina priča Margaret Atvud. Poetski roman Život pre čoveka britka je anatomija modernog braka. Duhovito i blago melanholično, autorka opisuje modernu porodicu i romantičnu ljubav, sve vreme nas podsećajući da joj preti izumiranje

Priredila: redakcija Prevod knjige: Aleksandra Čabraja

Subota 30. oktobar 1976.

NEJT

Nije obukao kišnu kabanicu. Sitna kiša hvata mu se po debelom džemperu, bradi, skuplja na čelu i polako curi. Pošto nema kabanicu, pošto je sav mokar i drhti, kako može da mu ne otvori vrata?

Parkira bicikl na prilaznom putu, privezuje ga za grm jorgovana, zaključava katanac. Kao i obično; ali nije kao i obično. Nije je video mesec dana. Četiri nedelje. Njene suze, njegova griža savesti i sleganje ramenima, i mnogo sladunjavih izjava sa obe strane, poput Bolje je tako. Ona ga je od tada nekoliko puta pozvala telefonom, pozivala ga da dođe, ali je on to izbegavao. Ne voli da radi iznova jedno isto, ne voli predvidljivost. Ovog puta je, međutim, pozvao on nju.

Ona stanuje u A, 32 A, u stanu u jednoj od starijih, većih kuća istočno od Šerborna. Glavni broj obeležen je s prednje strane, a ulaz A bočno. Kad pozvoni, ona mu istog časa otvara. Čekala ga je. Međutim, kosa joj nije sveže oprana i nije u somotskoj kućnoj haljini; već u običnim pantalonama i pomalo ofucanom svetlozelenom džemperu. U ruci drži polupraznu čašu. U njoj pluta korica limuna, kocka leda. Podrška.

„Pa“, kaže ona. „Srećna godišnjica.“

Luis Mora Foto:

malo je pripita, ogorčena. Ne može to da joj zameri. Nejtu je teško da bilo kome bilo šta zameri. Najčešće je razumeo njeno ogorčenje. Samo što nije mogao mnogo učiniti da to promeni.

„Mada se ona toga nije baš pridržavala“, nastavlja Marta. „Hitno ovo, hitno ono. Izvinjavam se što vam smetam, ali jednom detetu je upravo otpala glava.“ Marta se smeje. Nejt poželi da je zgrabi za ramena i dobro prodrmusa, da je gurne tako da udari o zid. Ali naravno, ne može. Umesto toga stoji dok se s njega voda cedi na pod, i tupo je gleda. Oseća kako mu telo klone i kičma se povija, kako se meso opušta poput vrućeg slatkiša na štapiću. Karamele. Ne trči

sa štapićem u ustima, govorio je deci već ih zamišljajući kako padaju, dok im zašiljeni štapić probija nepce. Trčanje, klečanje, dizanje, jauk, njegov glas. O bože.

„Možemo li da ne spominjemo decu?“, pita on.

„Zašto?“, pita Marta. „I one su učestvovale u tome, zar ne?“ Ona mu okreće leđa i ulazi u svoju dnevnu sobu.

Trebalo bi sada da odem, misli Nejt. Ali ipak kreće za njom, najpre skidajući mokre cipele, tapkajući bosim stopalima po starom tepihu. Po starom putu. Upaljeno je samo jedno svetlo. Pripremila je svetlo unapred. Seda na suprotan kraj sobe od svetla, u senku, na dvosed. Dvosed presvučen plišom na kojem ju je prvi put poljubio, raspustio joj kosu, milujući je po širokim ramenima. Širokim, sposobnim rukama. Mislio je da će biti siguran u tim rukama, među tim kolenima.

„To joj je oduvek bio izgovor“, kaže Marta. Na nogama ima kukičane vunene papuče. Elizabeta nikad ne bi obula kukičane vunene papuče.

„Nikad nije imala ništa protiv tebe“, kaže Nejt. Ovo su već radili.

„Ne“, kaže Marta. „Zašto bi imala nešto protiv sluškinje? Radila sam za nju prljavi posao. Trebalo je da mi plati.“ Nejt oseća, ne prvi put, da je ovoj ženi previše rekao. Ona pogrešno tumači, koristi njegova poveravanja protiv njega. „To nije pošteno“, kaže on. „Ona te poštuje. Nikad nije htela ni u šta da se meša. Zašto bi?“ Ne odgovara na primedbu o prljavim poslovima. Zar si to tako doživljavala?, poželi da je pita, ali se plaši odgovora. Istresi ga. Nemarna ćaskanja u školskoj svlačionici. Oseća svoj miris, miris vlažnih čarapa, terpentina na pantalonama. Nekad ga je zadirkivala, trljajući mu leđa dok su sedeli u njenoj starinskoj kadi sa četiri noge. Tvoja žena se ne stara o tebi. Na više načina.

„Da“, kaže Marta. „Zašto bi? Oduvek je želela i jare i pare. To si ti, Nejte. Elizabetino jare. Ti si njeno jare.“ Nejt se seća kako ju je prvi put video, za radnim stolom kod Adamsa, Prueta i Stajna, potajno je žvakala žvaku – navika koje se odrekla kad je on nagovestio da to ne voli. „Razumem zašto si ljuta“, kaže on. To je jedna od Elizabetinih taktika, izražavanje razumevanja, i on se oseća nepošteno zbog toga što je koristi. Zna da zapravo ne razume Martu. Ni Elizabeta njega ne razume, kad mu to govori. Ali ga to uvek umiri. „Boli me dupe da li me razumeš ili ne“, odgovara Marta buntovno. Kod nje sladunjavo razumevanje ne prolazi. Gleda ga pravo u oči, mada sedi u senci. „Nisam došao da bismo pričali o tome“, kaže Nejt, iako nije sasvim siguran o čemu tačno pričaju. On u takvim razgovorima nikad nije siguran. Jasno je da ona smatra da on nije u pravu. Da je loše postupao prema njoj. Da se ogrešio o nju. Ali on se trudio da od početka bude iskren, nije je lagao. Neko bi trebalo da mu oda priznanje zbog toga. „Pa, zašto si došao?“, pita Marta. „Pobegao si od mame? Hoćeš da ti neka druga, fina ženica dâ kolačić i malo valjanja u krevetu?“

Nejt ovo smatra surovim. Ne odgovara joj. Shvata da je upravo to želeo, mada to ovog trenutka ne želi.

Marta nadlanicom otire usta i nos. Nejt sada shvata da nije prigušila svetlo zbog romantike, već zato što je očekivala da će se rasplakati a nije htela da on to vidi.

„Ne možeš tek tako da me uključuješ i isključuješ“, kaže ona.

„Mislio sam da bismo mogli da razgovaramo“, kaže Nejt.

„Slušam te“, odgovara Marta. „To stvarno umem da radim.“ Nejt nije siguran da je to tačno. Istina, ume to da radi kad on priča o njoj. Sva se u uvo pretvori. Imaš najlepše butine na svetu. Ona stvarno ima lepe butine, ali, najlepše na svetu? Otkud bi on to mogao da zna?

„Pretpostavljam da si čula šta se desilo“, kaže on napokon. Nesposoban da prizna zašto bi zbog Krisove smrti želeo utehu. Po opštem shvatanju trebalo bi da se raduje, više nije rogonja, mrlja na njegovoj časti izbrisana je krvlju. „Misliš na ono što se desilo Elizabeti“, kaže Marta. „U ovom gradu svi znaju šta se kome desilo. Možeš zamisliti da su svi dolazili da mi kažu. Uživaju u tome. Uživaju da me gledaju dok izgovaraju tvoje ime. I tvoje i njeno ime. Elizabetin ljubavnik je sebi razneo glavu. Neki čak govore, Elizabetin čovek. Pa šta? Šta ja treba da kažem? Šteta? Dobila je šta je zaslužila? Konačno mu je došla glave?“

Nejt nije pamtio da je ona ikad bila tako surova, čak ni u njihovim najgrubljim svađama. Ono što je u početku kod nje najviše voleo bila je njena neodređenost, njena neusredsređenost, odsustvo oštrine koje joj je davalo nekakav mutan sjaj. Sad kao da je bačena na ulicu iz velike visine i da se tu skamenila, sva je od oštrih uglova i ivica. „Nije ga viđala već neko vreme“, kaže on, stajući na Elizabetinu stranu, na šta ga Marta praktično primorava. „Tražio je od nje da ostavi decu. To nije mogla da uradi.“ „Naravno da nije“, kaže Marta. Ona zuri u svoju praznu čašu i pušta je da padne na tepih, između njenih stopala. „Supermama nikad ne ostavlja decu.“ Ona zaplače, ne trudeći se više da sakrije lice. „Preseli se kod mene“, kaže ona. „Živi sa mnom. Želim da nam se pruži prilika.“

Nejt misli: Možda smo je već imali. Sada je nemaju. On se naginje ka njoj iz svoje stolice. Za koji trenutak ona će već biti uz njega, obavijaće ruke oko njegovog vrata poput morskih algi, prislanjati vlažno lice na njegove grudi, priljubiti karlicu iz njegove prepone, dok on stoji tu, zgrčen.

„Šta misliš, kako se osećam?“, kaže ona. „Kao u ljubavnoj priči sa pomoćnom kuvaricom na zadnjem stepeništu, samo što svi znaju, a ti se noću vraćaš svojoj prokletoj ženi i svojoj prokletoj deci dok ja čitam krimi romane do četiri ujutru, samo da bih ostala pri zdravoj pameti.“ Nejt razmišlja o pomoćnoj kuvarici. Njene ga metafore zbunjuju. Ko još ima zadnje stepenište? Seća se kako su jedne večeri njih dvoje, umotani u pokrivač, zajedno na krevetu pili džin i gledali seriju Upstairs, Downstairs, i smejali se. Majka, ledena kraljica, držala je pridiku kućnoj pomoćnici, koja je ostala trudna sa sinom i naslednikom. To je bilo u početku, dok su se još dobro provodili. Bila je subota; to je bilo pre nego što je Elizabeta rekla: Hajde da razumno gledamo na to. Moramo znati da u određeno vreme možemo računati jedno na drugo. Ona je izabrala četvtak, on subotu jer je to bio vikend i Marta sutradan nije morala da ustaje rano. I one druge večeri, kad je Marta rekla: Mislim da sam trudna. Njegova prva misao bila je: Elizabeta to neće prihvatiti. ■