■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Žena s drugog kata

Zločin mirnog

O izvrsnom romanu Jurice Pavičića Žena s drugog kata, koji je anatomija one tragedije u kojoj takozvani obični ljudi postaju akteri crne hronike, piše književnica Ljubica Arsić

Foto: Nikola Ilić

Hičkokove reči da umetniku nisu zanimljive plaćene ubice već obični likovi, ljudi poput nas, potvrđuje i Žena s drugog kata, roman o mladoj Bruni koja iz uljuljkane udobnosti, onoga što se od mnogih očekuje – da se udaju, skuće i provode vreme u lagodnom iščekivanju da se život najzad dogodi – dospeva u požeški zatvor i na stranice crne hronike.

Vođen izuzetnim darom da drži pažnju većine čitalaca sklonih da plivaju po priči čekajući razrešenje zapleta, pisac Jurica Pavičić se spustio duboko u mračne prostore porodične idile, omogućivši čitaocima-speleolozima mnogo više. Suprotno velikom uzoru Dostojevskom, koji je ubistva smeštao u siromaštvo, kompleks napoleonstva ili suparništvo sinova prema ocu sladostrasniku, autor ovog pronicljivog romana podrobno iznijansirane anatomije zločina u pitomom mediteranskom pejzažu slika prestupnicu prosečne lepote i pameti, jednu od mnogih koji idu po poznatoj stazi usred društveno sigurnog, udobnog života praćenog predvidivim okolnostima.

Pošto su jedno drugom „ušli u živote kao nenametljivo uzgredna, ali službeno ovjerena činjenica“, Bruna i pomorac Frano su se venčali. Potom su se u kući u kojoj živi Franina majka

blagostanja

uselili na drugi sprat, okrečili kuhinju i promenili pločice, u spavaću sobu ukrcali, kao zalog ljubavi, veliki bračni krevet „koji je mirisao na lepak“. Klopka je spremna. Frano je na brodu mesecima, a Bruna odlučuje da, deleći slobodno vreme sa svekrvom, tihom ali upornom kontrolorkom koja na miroljubiv način, uz pripremljene obede i olakšice zaposlenoj snaji, vodi bitku za prestiž kod sina, svekrvu otruje.

Uglađena i pristojna predstavnica malograđanskog soja, čija etika i estetika počivaju na sokovniku, mikrotalasnoj i plazma televizoru, svemu onome potrebnom za ovaj svet, junakinja Bruna je ulegnuta u mirno blagostanje, ono stanje mrtve duše koja je odbila da se kroz odgovornost pred sopstvenim izborom ostvari kao ličnost. Pošto su cilj i sreću pored keramičkih pločica i lakiranih površina, ubedljivog komfora sa neprolaznim sjajem politure kojem je podređena sva moralnost, ustanovili mnogi pre nje, onda samo napred, treba ići utabanim putem! Takvu ispraznost i monotoniju svakodnevnice, banalno zlo u odsustvu svake duhovnosti, pisac Gogolj je nazivao pošlost, Puškin je u Evgeniju Onjeginu, u nedostatku prave ruske reči, upotrebio englesku vulgar. Ono takozvano plemenito tiče se prosvećenog, uzornog sveta kojeg vređa neprijatan miris, u Pavičićevom romanu naglašeno prekriven mirisom laka i novih, tek kupljenih stvari. Takav svet jedino brine o higijeni i ponašanju, o tome kako ih vide drugi; uredno menja donji veš, ljubazno pozdravlja susede, kuća odiše dezinfekcionim sredstvima. U takvom svetu nema mesta za Drugog, samim tim nema mesta za savest.

U nesrećnim životima Pavičićevih junaka nema svađe, vike, nezadovoljnog treskanja vratima. Njima vlada sugestivno prikazana nemost u kojoj zajednički vazduh kuće na dva sprata ispunjava misao da krici nisu potrebni, da je ljutnja suvišna jer se priprema tiho ubistvo.

Posle zatvorske kazne i napuštanja grada u kojem je nekad živela, Bruna bira obližnje ostrvo sa smaragdnim plažama, arkadiju kilometrima udaljenu ne samo od vreve automobila već i od bivšeg života. Pisac je smelim i duhovitim epilogom izbegao jeftinu katarzu (jer mi zapravo ne znamo kako se oseća i da li se kaje svaki onaj ko je počinio ubistvo), omogućivši da u restoranu pod vinjagom Bruna, koja je nekad dozirala bromadiolon svekrvi u rižoto, pokaže turistima svoje kulinarske sposobnosti. Dok razmišlja o apetitu živahnih gostiju koji ne sanjaju da ih je nahranila bivša trovačica, ona ne odriče prošlost koju je nemoguće promeniti. Nekadašnji gradski vidik sa napuštenim fabrikama, zarđalom limarijom, dokovima prevučenim metalnom skramom zamenili su blistavo more i divlje zelenilo, nagoveštavajući dalji preobražaj. Rajsko ostrvo nudi Bruni paradoksalnu mogućnost: jedino se, ne u paklu već u rajskom okruženju i lepoti, mogu iskupiti gresi. Na njemu je usvojila pravilo svog novog života: da nikad ne misli o onome što će biti. ■

U nesrećnim životima Pavičićevih junaka nema svađe, vike, nezadovoljnog treskanja vratima. Njima vlada sugestivno prikazana nemost