■ INTERVJU: Aleksandar Bilanović

KVALITETNI ČITAOCI SU DEO KVALITETNE KNJIGE

Ko je Edvard Nikolić? Glavni junak romana Dripačka rapsodija, alter ego pisca, ratnik svetlosti, građanin sveta ili sve nabrojano? Odgovor nam u razgovoru za Bukmarker otkriva njegov tvorac Aleksandar Bilanović

Razgovarala: Iva Burazor Foto: privatna arhiva

Malo je reći da je život Aleksandra Bilanovića zanimljiv. Možda ga bolje opisuje reč „nadrealan“. Kada je apsolvirao dan na novobeogradskom asfaltu, odlučio je da ga zameni za britansku noć, da bi svitanje „novog jutra“ dočekao u Južnoj Americi. Tamo je, kaže, pronašao mir.

Na tom putovanju oko sveta bilo je svega: i blistavih trenutaka i onih ne tako sjajnih, a i jednih i drugih u tolikoj meri da bi prosto bila šteta da Bilanović sve te avanture nije preneo na papir. Doduše, odlučio se za formu romana. Jer nisu baš sve anegdote za prepričavanje, ponešto u ovom romanu je ipak i „izmišljeno“… Tako je nastala Dripačka rapsodija, o kojoj nam autor priča iz svog doma u Peruu.

Edvard Nikolić, glavni junak romana Dripačka rapsodija, nesvakidašnji je lik. Šta najviše volite kod njega, i postoji li nešto što biste danas kod njega promenili da možete? Da li mu nešto nedostaje?

Kod Edvarda volim što je svoj. Ispadne glup u društvu, smeje se, sirov je i to je okej, zna da ispadne prostak i to dobro nosi. Udobna mu je koža i ne libi se da kaže šta misli. Voli da se zeza, što je meni jedna od najboljih životnih karakteristika, ne posmatra život preozbiljno i nije ga strah da eksperimentiše. Kod Edvarda bih promenio neodoljivu želju da menja stanja svoje svesti, što ne pita šta se nudi, već samo kaže „daj“. Nedostaje mu dobra, kvalitetna, ispunjena i zrela žena da od njega napravi pravog muškarca! I ona će sigurno doći, Nikolić to zna.

U jednom trenutku Edvard bira između onoga što želi da bude i onoga što bi trebalo da bude. Koliko je fizički i psihički iscrpljujuće stalno „živeti na ivici“?

Edvard je prirodan talenat za život na ivici i sigurno ne bi znao drugačije da postoji. A šta je talenat? Mislim da je to kad ti nešto sa lakoćom ide i kad nešto voliš da radiš, kao što su talenat za muziku, sport, slikanje, pisanje… Edvardu ide od ruke da konstantno balansira između najcrnjeg mraka i najsvetlijeg svetla. To je on!

Čega se Edvard plaši? Od čega beži?

motskih sakoa sa zaštitom na laktovima, poslovnih sastanaka, televizora i samog sebe! Edvard konstantno beži od sebe jer zna da kad se bude pronašao, tad prolazi kroz cilj. Vešto to izbegava jer mu se sviđa putovanje.

Da li Edvard na kraju romana proniče u suštinu života ili ipak „nema mira za proklete“? Ima li odgovora na njegova pitanja?

Edvard je na kraju romana nešto shvatio, ali nije „ubrao“ suštinu. To će mu se desiti na kraju drugog romana Esmeralda 973, posle teškog duhovnog bola. Jer kako kažu, „šta je išibati telo u odnosu na išibanu dušu?!“ Tu će doći do velikog Edvardovog buđenja, ali neću sad o tome, da ostavimo to za jesen kad bude izašla Esmeralda.

Vaša knjiga je književnost koja traži saučesnike – kakvu vrstu saučesništva očekujete od svojih čitalaca? Šta im svojom pričom, pre svega, poručujete?

Mislim da je većina koja je čitala knjigu i kojoj se knjiga svidela saučesnik priče jer su se emotivno upleli (čitaj: prepoznali) u Nikolićevim mislima i delima. Kvalitetni čitaoci su deo kva-

litetne knjige… Nikolić ništa od toga nije znao kada je počeo da piše jer je njegov razlog pisanja bio terapeutski. On se emocionalno skidao pred drugim ljudima, na papiru, i istovremeno sa opijata u svom životu, i osećao je neverovatno olakšanje kad je počeo da izbacuje svoju tminu na svetlo. Jer onda to prestaje da bude tmina…

Kad ste svoju priču pročitali u knjizi – jer Edvard ipak pomalo podseća na Vas (smeh) – da li ste u bilo kom trenutku pomislili – možda sam ovo mogao drugačije?

Edvard je moj brat blizanac. Jednojajčani. Osećamo se. Mnogo toga moglo je biti drugačije, bezbolnije, mekše, ali nije. Izgleda da je tako moralo biti jer Edvard uči na teži način i ponavlja iste greške, što može da bude definicija gluposti, ali Edvard tera dalje. Edvard će sigurno naučiti kad jednog dana bude rekao – dosta.

Mnogo ljudi sanja i mašta da živi život oslobođen stega i pritisaka, svakodnevne politike, loših vesti, ali se malo ljudi na takav život zaista i usudi, ali Vi jeste... Koliko se ovakvim načinom života gubi, a koliko dobija?

Moje mišljenje je da se mnogo više dobija jer svakodnevna politika, takmičarski sportovi, dnevni horoskopi i te fore u suštini ne donose ništa novo. To je sve već viđeno i čuto, samo se likovi menjaju, ali je priča u suštini ista. Ja sam veliki pobornik velikog indijskog mislioca, majstora kombinovanja reči – Nisargadate Maharadža – koji je, po mom mišljenju, rekao jednu od najvećih istina ikad izgovorenih: „Tamo gde je sve tamo nema ništa, i tamo gde je ništa tamo je sve.“ Pođite u Patagoniju ili Ande, tamo su samo planine, vetar i sneg, stiče se utisak da nema ništa, ali ostanete li neko vreme u tišini, otvoriće se sve.

Kako Vam izgleda Beograd danas kada ga posećujete, suštinski kao gost, jer ste više od polovine života proveli „napolju“?

Beograd volim jer sam rođen u njemu, tu sam počeo svoje ulične studije, koje sam posle apsolvirao u Londonu i Buenos Ajresu, ali Beograd je deo mene i ja sam deo Beograda, gde god se u svetu nastanio. Mogu da kažem da je Beograd šmeker među gradovima, i mislim da mogu da budem objektivan jer sam živeo u Londonu, Edinburgu, Rio de Žaneiru, Buenos Ajresu i Limi, sve su to jake urbane sredine, ali duh Beograda, onaj smeh, zaje*anciju na rekama, klopicu i lepe žene, nema nijedan od gore navedenih gradova. Buenos Ajres je najbliži onom starom Beogradu, pre poslednjih ratova, onog kog se sećam kao klinac, ali opet nema tako ludački humor koji se graniči sa patologijom. Ja volim to kretensko zezanje…

Proputovali ste svet, živeli na brojnim destinacijama, negde bolje, negde lošije, ali uvek uz neki nauk... Gde je danas kuća građanina sveta Aleksandra Bilanovića?

Glavni junak Dripačke rapsodije je moj brat blizanac, osećamo se

Trenutno živim u selu Pisak od 2000 ljudi (smeh) u Svetoj Dolini, pored Kuska, u Peruu. Mir, tišina, i čini se da nema ničeg…

Radite na novom romanu, šta možemo da očekujemo od njega (i Vas)?

Novi roman Esmeralda je gotov, radim finalna poliranja, molerske radove na tekstu, farbam zidove prostorija u kojima je Edvard boravio, kačim zavese, brišem pojedine delove, u stvari spremam tekst kako bih ga prosledio Vladimiru Tabaševiću, koji je urednik knjige i koji će pokušati da od moje mase masnih reči napravi smislenu celinu, koja bi mogla da ima i književnu težinu. ■

Mogu da kažem da je Beograd šmeker među gradovima, i mislim da mogu da budem objektivan jer sam živeo u Londonu, Edinburgu, Rio de Žaneiru, Buenos Ajresu i Limi, sve su to jake urbane sredine, ali duh Beograda nema ni jedan od gore navedenih gradova

U knjigama Velika sestra, Mala sestra, Crvena sestra, Misterija Olge Čehove i Venera i Afrodita: Istorija jedne boginje čitamo priče o inspirativnim ženama, koje probijaju granice svog vremena i pokreću današnje žene i muškarce

Piše: Nevena Milojević

Kad god me život malo poljulja ili mi se čini da nema dalje, biram knjige o jakim ženama. To me uvek okrepi. Inspirativne žene su možda već pomalo kliše, ali ove priče probijaju granice svog vremena i uspostavljene stereotipe i motivišu današnje žene i muškarce. Predstavljam vam priče za koje možda jeste ili niste čuli, a koje u novom svetlu prikazuju rodne stereotipe i podelu karata u onom nesrećnom zagrljaju između istorije žena i mnogih društvenih sistema i zamišljenih ustrojstava u kojima su živele – komunizmu, nacizmu, staljinizmu, mitologiji – a u kojima su, čini se, uvek osuđivane na praštanje ili zaboravljanje.

CRVENA SESTRA

Malo poznati period pre današnje Narodne Republike Kine bilo je vreme transformacije iz carevine u komunističku državu; to vreme obeležili su otvaranje ka Zapadu, preplitanje različitih uticaja i ideoloških tekovina. U centru tog nestabilnog vremena, kako otkriva autorka knjige Velika sestra, Mala sestra, Crvena sestra Jung Čang, stajale su tri sestre Song.

Njihov otac, hrišćanski misionar i biznismen, bio je opčinjen Zapadom. Učinio je sve da obrazuje svoje ćerke u zapadnjačkom maniru, pa su one prve Kineskinje na američkom koledžu. Po povratku u Kinu postale su predmet obožavanja, otelotvorenje galantnog dalekog Zapada, ali ipak Kineskinje, promućurne i odmerene.

Srednja sestra Ćing Ling zapala je za oko ocu moderne Kine Sun Jatsenu i među njima se rađa prava filmska ljubav. Oni su se upleli u niz kontroverznih poslova ne bi li se domogli vlasti. Između ostalog, sumnja se da je Sun likvidirao nekoliko svojih oponenata iz partije.

Mlada i strastvena, Crvena sestra (kako je ovde zovemo) potpuno se dala svom mužu. Međutim, pokazalo se da on istinski voli samo vlast. U jednoj jezivoj epizodi Sun je koristio Crvenu sestru kao mamac za svoje neprijatelje. Držao ju je u njihovom opkoljenom dvorcu ne bi li zbrisao na zadnja vrata dok ona drži stražu. Nakon toga Crvena sestra je pokazala trezvenost koja je odraz urođenog političkog instinkta. Ucenila je Sun Jatsena svojim ugledom i ostajanjem u braku i insistirala da počne svoju političku karijeru kao jednaka svom mužu. Time je otpočela tradiciju da se kineske supruge političkih vođa pojavljuju rame uz rame sa svojim muževima.

Beskrupulozan „otac moderne Kine“ samo je nekoliko meseci bio na čelu Republike, a umro je iako nije ustoličen na vlasti; da bi dobio potreban novac za prevrat, koketirao je i sa lenjinizmom i Nemcima za vreme Prvog svetskog rata. Upravo je buduća Crvena sestra, dok je njen muž samo iskorišćavao Sovjete, prigrlila komunizam i postala jedan od njegovih najglasnijih zagovornika u Kini.

Nakon što je njen muž neslavno skrajnut, na scenu stupa Mao Cedung, a

Ćing Ling postaje ministarka u njegovoj vladi. Kasnije Ćing Ling će postati glamurozna ambasadorka komunističke revolucije u Kini, a nakon što je 1949. Mao proglasio Narodnu Republiku Kinu, Crvena sestra je marširala odmah iza njega.

CRVENA NEĆAKA

Kada se na svečanosti povodom sovjetske pobede nad nacistima pojavila blistava zvezda nacističke kinematografije Olga Čehova, njena tetka i imenjakinja Olga Kniper-Čehova umalo se nije onesvestila na sceni. Učenica velikog Stanislavskog Olga Kniper-Čehova bila je čuvena pozorišna glumica u Moskvi koja se udala za Antona Čehova 1901. godine i bila s njim dok nije preminuo 1904. Olga Čehova, nećaka čuvenog Antona Čehova, bila je bliska Hitleru, a Sovjeti su je angažovali da ga špijunira. Susret dve Olge Čehove bio je hladni rat u najavi, obrt u sovjetsko-nacističkim trvenjima, presedan epiloga Drugog svetskog rata. Samo što, naravno, ništa nije tako crveno i belo.

Olga Čehov je otišla u Berlin 1920. godine i njena filmska karijera krenula je uzlaznom putanjom. Snimala je oko osam filmova godišnje. Ključno je da se 1923. godine njen brat Lav Kniper, kompozitor, vratio u Berlin. Borio se u ratu protiv boljševika i jedini način da se vrati u Rusiju bio je da sklopi pakt sa đavolom – da sarađuje sa tajnom policijom i špijunira bele Ruse u Berlinu. Tako je regrutovao i Olgu. Za Olgu odanost komunizmu nije bio prioritet već je pristala da bude agent da bi dovela porodicu iz Rusije u Nemačku ne bi li brinula o njima jer je u tom periodu imala dosta novca. Tako je uspela da u Berlin 1924. godine dovede majku, kćerku, sestru i nećaku.

Pretvarala se da je Gebelsova bliska prijateljica da bi se zaštitila od njegove opsesivne sumnjičavosti, čak ga je pozivala na večere. Niko joj nije verovao, ali su svi bili opčinjeni njenom pojavom. Nagađalo se da je dvostruki agent, a izvesno je da je ipak radila samo za Sovjete. Za njene memoare autor knjige Misterija Olge Čehove Entoni Bivor rekao je da im se ne može verovati: „Pre svega, bila je glumica i špijunka. Odmalena je bila sklona fantaziranju, tako da se sve mora uzeti sa rezervom. Naravno, mnogo toga je očigledno istina, ali sa dobrim delom teksta treba biti oprezan jer za neke stvari znamo da su notorne laži.“

CRVENA BOGINJA

Poznata je po raznim imenima. Ištar, Inana, Astarta i Afrodita. Na stranu sve što znamo o Veneri odnosno Afroditi i što je mitsko biće koje ne postoji, ona je postojala vekovima i milenijumima u biću ljudske civilizacije. Zašto ta besmrtna boginja suvereno vlada mnogo većom teritorijom od golotinje, seksa i ljubavnih veza? Šta ona predstavlja za nas? Ljudi su uvek iznova uživali u izmišljanju priča kojima ih ona muči, i u kojima oni nju na uvek nove načine muče. Ona je toliko omniprisutna u kolektivnoj ljudskoj imaginaciji da je možda stvarnija od svih žena koje su ikad živele.

Bila je praiskonsko biće za koje se kaže da je rođeno iz beskrajne crne noći pre početka sveta.

Boginja zemlje Geja, kojoj se smučilo od večnog, neveselog opštenja sa svojim suprugom-sinom, bogom neba Uranom (seksa od koga je Geja bila stalno trudna, a njena deca zarobljena u njoj), nagovorila je Kronosa, jednog od ostalih svojih sinova, da nešto preduzme. Podigavši nazubljeni kremeni srp, Kronos je u pomami odsekao očev uspravni penis i bacio ga raskomadanog sa testisima u more. Kada su krvavi organi udarili u vodu, morska pena je proključala. Onda se dogodilo nešto čudesno. Iz uskomešale morske pene uzdigla se „strašna i divna deva“ boginja Afrodita. Rođena iz zlostavljanja i patnje, ova uzvišena sila nam se opisuje ne samo kao boginja smrtne ljubavi već i kao božanstvo životnog ciklusa i samog života.

Počevši od brutalnog Venerinog rađanja koje je presedan u mitologiji, Betani Hjuz u Veneri i Afroditi: Istoriji jedne boginje prati put do zalaska njenog sjaja kada postaje kao i svaka druga žena – raskrinkana, osramoćena. Mit o Hefestovom / Vulkanovom otkrivanju Afroditine / Venerine preljube sa Aresom / Marsom – što je zapravo mit o ženi zatečenoj u kompromitujućoj situaciji – Betani Hjuz povezuje sa savremenim trenutkom i sramotnim interesovanjem za današnje priče o „preljubništvu, slatšejmovanju i nameštanju porno-skandala...“ ■

Ove knjige u novom svetlu prikazuju rodne stereotipe i podelu karata u onom nesrećnom zagrljaju između istorije žena i mnogih društvenih sistema i zamišljenih ustrojstava

NOVI

MANIFEST

Piše: Toni Parsons Prevod: Nenad Dropulić

Od pitanja države i braka do potrage za srećom i zdravim bankovnim računom (to nije jedno isto), mudri pisac Toni Parsons navodi pravila za čudesan život

Naša najveća samoobmana je da ćemo biti srećni čim dobijemo tu ženu, taj posao, taj automobil, tu nagradu. Ali istinska sreća uvek je u potrazi.

Bol je samo slabost koja napušta telo.

Zaradite novac pre nego što ga potrošite. Zemlje koje su izmislile kapitalizam zaboravile su da bogatstvo mora da se stvori pre nego što se raspodeli.

Plakanje je u redu, ali nemojte da vam pređe u naviku. Ne morate da štedite suze za velike događaje. Ne morate čekati da vam roditelji preminu ili da dobijete zloslutnu dijagnozu – potpuno je prihvatljivo da vas duboko dirnu pesma, film ili neka vest. No upamtite da žene ne žele da vide muškarce kako plaču. To ih uvek potajno šokira i pomalo im se gadi. Kad dobijete decu, najgore je što više nikada nećete biti istinski slobodni. Najbolje je pak što nikada nećete imati bolji razlog da živite.

Muškarci su, po prirodi, promiskuitetniji od žena. Ali sveže zaljubljena žena neobuzdanija je od svakog muškarca. Neverne oženjene muškarce u samo srce pogodi kad se njihova verna žena odjednom do ušiju zaljubi u drugog muškarca.

Zato što će za njega učiniti sve.

Dobro je sećati se bivših ljubavi s toplinom. No nemojte se suviše raznežiti da ne biste vukli mrtvo truplo te veze još jedan krug. Sećajte ih se s ljubavlju u srcu, ali kao što je Grejam Grin napisao, prisetite se i loših trenutaka (vidi sledeću tačku).

Uvek je zdravo sećati se rđavih trenutaka. Kad ste u stalnoj vezi, čeznućete za raspusnim vremenima. Kad živite razuzdano, nedostajaće vam vreme kad vas je neko čekao kod kuće. No svaki život ima ograničenja i loše strane. Zbog toga se, kad ste slobodni, setite kako ste se gušili u vezi. A kad se skrasite, setite se kako ste tokom raspusnih godina bili zapravo nesrećni. Povremeno sa zahvalnošću sagledajte šta imate. I prisetite se rđavih trenutaka.

Jedini zaista važan uspeh je mogućnost da živite život kakav želite. To ne znači da neće biti neuspeha, razočaranja ili previše posla. Život kakav želite znači da će vam se sve ovo povremeno dešavati. Pa ipak, biće vredno truda.

Znaćete da ste zaista zaljubljeni kad se probudite i prenerazite što je nema kraj vas.

Gledajte ljude u oči. Gledajte svakoga u oči. Gledajte ih u oči i podarite im širok osmeh. Te dobre sitnice preobraziće vaš svet.

Mi muškarci plašimo se vezivanja jer mislimo da ćemo ostati slobodni ako nikada nikome ne darujemo svoje srce. Ali muškarac koji zauvek korača sam nije slobodan, nego izgubljen. To ne znači da ne treba da gledate oko sebe. Žene ne shvataju da ne možete da se vežete za sve njih.

Novcem može da se kupi jedino što je vredno kupovine – vreme. Siromaštvo od svakoga stvara zatočenika. Ali ako suviše volite novac, onda ste nešto gore od zatočenika – onda ste rob. Kada posao deluje kao igra, onda je čovek kralj.

Ne brinite – dobićete drugu priliku da sve ispravite. Čak i ako sve krene naopako – brak, karijera, život – dobićete priliku da pokušate ponovo. Ali treće prilike neće biti. Život naprosto ne traje dovoljno dugo za treću priliku.

Možda ćete upravo danas upoznati ljubav svog života. Ona postoji. Samo je još niste sreli. Sva je prilika da nikada i nećete. Ali na svetu postoje milioni zanosnih žena koje možete voleti. Čak i ako nisu ona.

JEDINI ZAISTA VAŽAN USPEH JE MOGUĆNOST DA ŽIVITE ŽIVOT KAKAV ŽELITE

Vi odlučujete hoćete li uspeti ili propasti. Sreća nema veze s tim. Postupak odlučivanja ima razne nazive – kreativna vizuelizacija, neurolingvističko programiranje, moć pozitivnog razmišljanja, samohipnoza – ali sve se svodi na jedno. Ako kažete sebi da ćete nešto uraditi dobro i ponavljate to dok ne vidite da to zaista radite dobro, onda će i biti dobro. A ako zamišljate sebe kako se teturate prema hladnom znoju neuspeha, onda je uspeh nemoguć. Verujte u sebe. Budite sami sebi najbolji saveznik. Imaćete u životu sasvim dovoljno ljudi željnih da vas potcene, ponize, zaustave. Ne radite to sami sebi.

Uvek se prema roditeljima ponašajte kao prema bliskim prijateljima koji se uskoro sele u daleku zemlju iz koje nikad neće moći da se vrate. Ne uzimajte ih zdravo za gotovo, bez obzira na užurbanost života. Mi ne možemo da zamislimo da će nam majka i otac umreti. A onda jednog dana umru.

Svako pravi glupe greške. Smejte se zbog njih. Kad smo bili mladi i tek počinjali da zalazimo u restorane, svi smo naručivali tatarski biftek i onda se šokirali kad nam stigne tanjir krvavog sirovog mesa. No kao i ostale glupe greške, trebalo bi da poručite tatarski biftek samo jednom.

Nemojte nikad da se napijete noć pre leta avionom, pre odlaska u teretanu ili pre nego što s nekim prvi put treba da vodite ljubav.

Kad bismo znali koliko dugo ćemo živeti, vodili bismo više računa o sebi.

KNJIGE KAO NAJBOLJI PRIJATELJI

Vesna Radosavljević je TV lice kome se veruje. Novinarka, urednica i voditeljka Dnevnika RTS-a svoj posao obavlja predano i odgovorno, a kako rad na televiziji podrazumeva mnogo obaveza, ne ostaje joj u danu mnogo slobodnih sati. Ipak, trudi se da ne zapostavi privatan život, a rad na sebi u njenom slučaju podrazumeva zdrav život i zdrave misli. A zdravim mislima veoma doprinosi i čitanje knjiga. Uvek kraj uzglavlja ima nekoliko naslova, pa i ako u toku dana ne stigne da im se posveti, obavezno pred spavanje pročita makar nekoliko stranica.

Dobre knjige su antistres terapija, rekli ste jednom prilikom. Koji žanrovi Vas najbolje opuste, u kakvim knjigama uživate?

Uživam u putopisima, knjigama o religiji i mitologiji, kao i onima iz domena popularne psihologije. Dobar primer je knjiga Četiri sporazuma Don Miguela Ruisa. Naša umorna civilizacija se retko sreće sa ovakvim knjigama. Blaga, plemenita, mudra, tako bih je opisala. Kad „porastem“, volela bih da me opisuju tim epitetima.

Koliko imate vremena za čitanje? Imate li posebne rituale?

Ako nemaš bar pola sata za čitanje, onda obavezno izdvoji ceo sat. Nemam vremena, ali sam zato i te kako angažovanija kada se dokopam knjige. Nije baš ritual, više je svakodnevna slika: poslagane knjige kraj uzglavlja kao najbolji prijatelji sa kojima ću proćaskati u miru i zaspati uverena da sam opet uradila nešto pametno i dobro za sebe.

Kako pisac treba da piše da biste ga nazvali omiljenim?

Pisac ne sme da mi dozvoli da ga „pročitam unapred“. Očekujem da me zbuni, da mi zagolica maštu, da nešto novo saznam, da se igra žmurke sa mnom, da u toj igri pobeđuje do samog kraja, kada će mi, ipak, dozvoliti da poentiram. Zvuči sebično, ali volim da zamišljam da je knjigu napisao baš za mene.

Zaštitno lice RTS-a, novinarka, urednica i voditeljka informativnog programa Vesna Radosavljević za svoju policu bira naslove koji joj ne dopuštaju da ih „pročita unapred“ već je intrigiraju i golicaju joj maštu od prve do poslednje stranice

Razgovarala: Maja Šarić Foto: Press RTS

Koji su Vaši omiljeni autori?

Ovo je najteže pitanje jer mi se čini da bi mi bilo lakše da nabrojim koje ne volim. Ali reći ću da su mi među omiljenima: Dostojevski, Andrić, Pekić, Markes, Uelbek, Sorentino, Bakman, Maluf... Babe i žabe.

Koje ženske pisce posebno poštujete i volite?

Džejn Ostin, Desanku Maksimović, Agatu Kristi, Emili Bronte. Otkrila sam nedavno Milenu Marković i njenu sjajnu knjigu Deca. Očekujem njena buduća velika dela.

Čijim književnim preporukama najviše verujete? I koju ste knjigu poslednju pročitali po preporuci a da Vas je oduševila?

Imam bliskog insajdera u Laguni, čijim preporukama bezrezervno verujem. Ćerka Iva me dobro poznaje i zna šta bih izabrala. Dobila sam Kratku istoriju bezmalo svačega Bila Brajsona. Naučna knjiga pisana jezikom bliskim običnom čitaocu, sarkastična i puna humora. Moja preporuka.

Koje knjige su Vas oblikovale u detinjstvu? Koja knjiga je na Vas ostavila toliko jak utisak da biste voleli ponovo da je pročitate prvi put?

Davno sam pročitala Aleksandrijski kvartet. Bila sam opijena senzualnošću sa kojom je Darel opisivao ljubav, iz ove perspektive to je čitava poetska studija. Bilo bi zanimljivo da saznam kako bih je doživela danas.

Čitate li knjige iz popularne psihologije? Koji autori su Vam u tom žanru najbolji?

Da, nisam odolela trendovima i vraćanju duhovnosti u svakodnevni život. Shvatila sam koliko ne znam i da se ponašam kao potpuni amater u banalnim situacijama. Takve knjige su postale moji putokazi u životnim lavirintima. Ekart Tol je moj duhovni guru. Čitam Nila Donalda Volša, Ester Hiks, Gordona Livingstona… na sreću, nema kraja. ■

Verovatno su to standardni naslovi, ali ne baš i za jednu devojčicu. Moju maštu raspaljivali su doživljaji Toma Sojera, Ćopićevog Mačka Toše, fantastična literatura poput Tolkinovog Hobita, Sedam godina na Tibetu, putopisi i avanturistički romani. A onda sam srela Dostojevskog, Solženjicina, Šolohova i shvatila da je život mnogo složeniji i komplikovaniji nego što sam zamišljala. Od tog realizma lečila sam se Bodlerovom i Preverovom poezijom i bila zanesena Jesenjinom i Marinom Cvetajevom. Perl Bak me je vodila na Daleki istok, a Branko Miljković vraćao ideji da će „poeziju svi pisati“. Bolna je bila spoznaja da apsolutno nemam talenta za pisanje poezije, ali su mi ti tinejdžerski pokušaji pomogli da prevaziđem nesrećne ljubavi.

Jedna je

Dok u bioskopima gledamo film Smrt na Nilu, podsećamo se ogromnog uticaja koji ne samo na književnost već i na umetnost uopšte ima kraljica krimića i najobjavljivanija autorka svih vremena

Piše: Ana Atansković za portal infoprevodi.com

Svi znamo da je Agata Kristi „kraljica krimića“. Za njene knjige znaju od Madagaskara do Grenlanda i od Kalifornije do Japana. Herkul Poaro i gospođica Marpl postali su deo kolektivne svesti i ušli u svet mašte. Ali da li smo se ikada zapitali kakav još uticaj na književnost, društvo i istoriju ima najčuvenija romansijerka?

Često se navodi da je gđa Kristi stvorila modernu „misteriju ubistva“. Samim tim je uticala na mnoge pisce tog žanra koji su došli posle nje. Oni taj uticaj i ne kriju. Linda Stratman, na primer, kaže da se posebno divi Agatinom poznavanju otrovnih napitaka. Martin Edvarts je kao prvi roman za odrasle čitao upravo Agatu. Štaviše, navodi da je odmah nakon čitanja odlučio da postane pisac detektivskih romana. C. B. Henli navodi da teži njenom „neprevaziđenom talentu za stvaranje zapleta“. Entoni Horovic se često preporučuje ljubiteljima krimića kakve je pisala Agata. U Svrakinim ubistvima ima svih elemenata koje smo s njom zavoleli – detektiv nije iz Britanije, radnja se dešava u engleskom selu, meštani su čudnjikavi. Sličnost sa čuvenim detektivom (glavni inspektor Gemaš) i atmosferom „mirnog“ sela može se naći i u seriji romana Luiz Peni. Lista autora je nepregledna.

NEVEROVATNA SUDBINA PREVODA

Prva knjiga koju je za sopstveni novac kupio pisac i profesionalni prevodilac Ibtihal Mahmud bila je prevod na arapski jedne knjige Agate Kristi. Ona je kasnije uticala i na njegovu karijeru a i na strast za prevođenjem. I ne samo na njega. Mnogi arapski pisci su naveli da su im njena dela pomogla u odrastanju, uprkos izraženim kritikama društva koje su navodile da se u njenim delima mogu naći kulturni i rasni stereotipi.

Islandski pisac Ragnar Jonason je, počevši da prevodi Agatine knjige na maternji jezik, toliko bio opčinjen njenim tehničkim majstorijama pisanja da je dobio dovoljno samopouzdanja da i sam postane autor.

Za prevode njenih dela nisu uvek cvetale ruže u Evropi. Naime, u nacističkoj Nemačkoj su njena dela bila cenzurisana (zbog prizora ubistava), a u Francuskoj je tek 1927. godine postao manir da se njena dela prevode. Bilo je to posle objavljivanja romana Ubistvo Rodžera Akrojda. Međutim, u obe države je pojava celokupnih Agatinih dela na uvid čitaocima označavao promene – dolazak slobode i tolerancije.

UPOZNAJMO BRITANIJU DA BISMO JE VIŠE VOLELI

Atmosfera romana Agate Kristi nije vezana za posebno istorijsko doba (osim u nekoliko izuzetaka). Moglo bi se reći da su događaji smešteni u večne, idilične okolnosti engleskog sela ili grada sa stereotipnim likovima. Dajući svojim romanima, i svesno i nesvesno, svu lepotu duha Britanije, Agata Kristi je oblikovala pogled čitalaca na tu zemlju. Ona sama i mnogi njeni likovi su toliko suštinski engleski da je prosto fascinantno. Još fascinantnije je kako su prihvaćeni van Ujedinjenog Kraljevstva – sa dozom šarma, nostalgije i finoće.

Takođe, pomogla je mnogima da nauče engleski jezik jer se njena dela percipiraju kao laka za čitanje. Učeći jezik i uživajući u dogodovštinama čuvenih detektiva (pored Poaroa i Marpl, tu su i Tomi i Tapens), mnogi su dosta naučili o Englezima. Verzija o tom narodu koju je Kristi ponudila svetu nije sumorno realistična već igrokazna, ponekad i karikaturalna („Čak i Englezi imaju emocije“, kaže u jednom trenutku Poaro), ali, stoga, prilično zabavna i pamtljiva.

Kristi nije kritikovala, ona je uživala da piše o tome kako se ljudi ponašaju jer je sama bila puna duha i humora. Nema svako selo u Britaniji vikara, ali ga ljudi, svakako, zamišljaju. Kraljica krimi romana nije obišla sva sela o kojima je pisala. Pomagali su joj crteži Metjua Rajsa, pomoću njih je opisivala arhitekturu. Sopstvenu ljubav prema lepim kućama prenela je na Poaroa, koji se divi eleganciji kuće Nas u romanu Vašar zločina.

Čitaoci i dan-danas zamišljaju (a obožavaju da vide i u brojnim ekranizacijama) duge hodnike, stepeništa i niše, zavese od brokata i viseće tapiserije. Možda razumeju sluge koji kažu da su neke kuće „mauzoleji“ i „prastare“ jer imaju ogromne kuhinje, perionice i ostave, ali ipak uživaju u opisanim prizorima.

Zamišljaju se i šeširići, penjoari, čipka na poslužavnicima, pecivo, slatke pogačice, čaj, batleri, zidni satovi, lampe, rukavice, drvena vrata, fotelje sa ružama na meblu, ružičnjaci, plišani stolnjaci, pletivo, porcelan, čajnici, ćupovi, drveni okviri kamina. U kućama od crvene opeke ima svega – bašte su divne, suzdržanost je očigledna, Garibaldi kolačići su ukusni, kristalni lusteri grandiozni i misterioznost neminovna. Setimo se samo romana Napuklo ogledalo.

Dajući svojim romanima, i svesno i nesvesno, svu lepotu duha Britanije, Agata Kristi je oblikovala pogled čitalaca na tu zemlju. Ona sama i mnogi njeni likovi su toliko suštinski engleski da je to prosto fascinantno

PROFESIONALNOST AMATERKE-ARHEOLOŠKINJE

Poznato je da su Bliski istok i Egipat uticali na delo Agate Kristi (Smrt na Nilu, Smrt dolazi na kraju – konsultovala se sa vrsnim egiptolozima da bi napisala ovaj roman, Ubistvo u Mesopotamiji – smatra se jednim od najautobiografskijih romana jer su brojne ličnosti zasnovane na stvarnim radnicima na iskopavanju, Došli su u Bagdad i drama Akhenaton). Njen drugi suprug Maks Malovan bio je vrsni arheolog, te je s njim zime provodila u drevnim oblastima. Pomagala je u iskopavanjima. Volela je Bliski istok i Egipat i pre druge udaje jer je često tamo putovala, ali druženje sa arheolozima ju je ponukalo da u strukture romana uvede što više naučnih saznanja.

Svake godine je nekoliko meseci provodila na iskopavanjima, posvećena traganju (mada je neke romane napisala i u arheološkim šatorima). Njen unuk Metju Pričard je izjavio da joj je iskopavanje bilo važno kao i pisanje. Pomagala je Maksu u fotografisanju i u organizaciji lokalne radne snage. U svojoj knjizi ne-fikcije Hajde reci mi kako živiš krimi kraljica je opisala seriju iskopavanja u Siriji. To je testament njenoj ljubavi prema avanturi, putovanju i drevnim civilizacijama.

Ova dama koja je uspešno rešavala sve zagonetke pomogla je u iskopavanju serije predmeta od slonovače, među kojima je i lice žene koja je nazvana Mona Liza iz Nimruda koja je teškom mukom izvađena iz blatnjavog bunara. Agata Kristi ju je satima sušila i čistila kremom za lice. Ostali predmeti od slonovače su pronađeni razbijeni, a Agata je sa uživanjem spajala deliće. ■