A MOŽDA NIJE DO NAS, MOŽDA JE IPAK DO RUSA

Novi kolumnista Bukmarkera, Lagunin hit pisac

Dejan Tiago-Stanković u ovom broju postavlja nam pitanje – koja je to književnost veća od ruske?

Šta si čitao od ruske književnosti?

Krenusmo od školske lektire, od predebelih knjiga Šolohova i Tolstoja, koje nikada nismo završili, do Čehovljeve priče iz čitanke, kad kočijaš nema kome da ispriča koliko ga boli duša jer mu je umro sin, pa se poverava kobili, i Jesenjinove pesme o Keruši, na koju je čitav razred ridao.

Nije sve tužno, smešni su nam bili Gogolj i Iljf i Petrof.

Gospođa nas je slušala, razumela šta govorimo, pa nas je u tom smislu pitala ko nam je omiljeni Rus. Bez usaglašavanja smo imali istog favorita: Čehova. I gospođi bi, priznala je, ako bi morala da bira, najdraži bio Čehov.

Ne, mi smo pismeni Srbi. Trudeći se da ne uvredim našu novu prijateljicu, objasnio sam da među Srbima ima i mnogo nas koji ne da nismo rusofili, nego strepimo od te tradicionalno nasilne imperijalne sile i verujemo da male zemlje treba da s klone njenog medveđeg zagrljaja.

Opet, čak i kad takve, nazovimo ih rusofobe, upitaš za klasike književnosti, na pamet nam prvi padnu Rusi.

Koliko li je onda bliska ruska književnost Srbima koji su deklarisani rusofili, zapitala se ona.

Nas dvojica smo pretpostavili da takvi o ruskoj književnosti teško da znaju mnogo više od nas dvojice i nama sličnih, osim možda o nekim crkvenim knjigama.

A da nije jer čitate u originalu?

Ne čitamo na ruskom nego u prevodu na srpski.

Možda se s ruskog na srpski dobro prevodi?

To je istina. Čak i poezija ume lepo da ispadne u prevodu sa ruskog, ali dobro se prevodi i sa bugarskog i poljskog.

A da nije prirodna naklonost među Slovenima?

Da jeste, zar ne bismo tako čitali i Slovake i Čehe?

Da nije zbog pravoslavlja?

Zašto onda više ne čitamo Rumune i Grke?

Piše: Dejan Tiago-Stanković

Foto: Dušan Todorović

Ja zubara nisam menjao otkad sam otkrio da ovaj ume da me razonodi čak i dok mu sedim u stolici i burgije zuje. Jesam došao tačno, u zakazano vreme, ali kasnila je isporuka krunica, pa smo morali da sačekamo.

Hoćeš da ti sviram, da ti bude manje dosadno, pita zubar, i ne čeka odgovor, već uzima gitaru u ruke. Nije stigao do pola Besa me mućo, kad je u čekaonicu ušla izvesna gospođa i rekla „Dobro veče“, dovoljno da shvatimo da je Ruskinja.

Mom doktoru je hobi šarmiranje ljudi, pa je u tu svrhu, a u gospođinu čast zasvirao Podmoskovske večeri

Doktorovo znanje ruskog bilo je dovoljno da saznamo da je gospođa profesorka ruskog iz Petrograda, da je u Beogradu već nekoliko meseci. Uči srpski i već razume dosta. S nama je sela da sačeka muža da završi pregled kod doktorovog kolege.

Doktor tad predlaže društvenu igru: mi nešto da pričamo, gospođa da sluša, pa da vidimo koliko razume, i opet je, ne sačekavši odgovor, otvorio debatu:

Zatim smo pričali o Čehovu u pozorištu. Pa o Dovlatovu, koji je meni omiljen, pa o Turgenjevu koga doktor voli, a ja ga nisam čitao. Zločin i kaznu smo pročitali obojica, Majstora i Margaritu po više puta, na Harmsa smo se palili u gimnaziji, umesto da čitamo Pasternaka, gledali smo film Doktor Živago Ja sam priznao da ni Karenjinu ni Rat i Mir nisam cele pročitao, iz razloga dosadnosti, ali da, iz suprotnih razloga, volim Ljermontova. Doktor, poetska duša, pričao je o Oblaku u pantalonama i o nekoj Puškinovoj pesmi koje svaki Rus zna napamet, nismo zaboravili ni Nabokova, ni Brodskoga, ni Solženjicina, ni Svetlanu Aleksijevič.

BEZ USAGLAŠAVANJA

SMO IMALI ISTOG

FAVORITA: ČEHOVA

Jesmo blefirali, ali tek pomalo, nije bilo razloga, jer svaku knjigu koju smo pomenuli, ako ne obojica, makar je jedan od nas pročitao i imao o njoj šta da kaže. Iskreno, sumnjam da bismo imali bolji nastup da smo pričali o našoj književnosti.

Gospođa, u međuvremenu šarmirana i impresionirana na mrtvo ime, pokušala je da nađe logično objašnjenje tom, njoj dotad nepoznatom fenomenu: Vi ste, dakle, rusofili?

Da nisu u pitanju mentalitetske sličnosti?

Tu ste već dovoljno dugo da ste se mogli uveriti da tih sličnosti baš i nema mnogo.

Možda su istorijske i kulturne veze?

U bližem smo i dužem kontaktu bili sa Nemcima, Mađarima i Turcima, nego sa Rusima.

Da to ipak nije ostalo iz vremena komunizma?

Ali starija je ta veza od komunizma. Zbog komunizma su nam u lektiru ubacili Ostrovskog i Gorkog, ali koji je Srbin imao pismenog pradedu, on je nasledio sabrane ruske klasike.

Mudrovanje smo batalili tek kad je gospođa morala da pođe.

Kažem: Ode žena u neznanju. Nismo uspeli da joj ponudimo uverljivo objašnjenje tajne veze srpskih čitalaca i ruskih knjiga, a mnogo ju je zanimalo.

Na to je moj veseli zubar izneo dosta smelu tvrdnju: On, naime, misli da je odgovor jednostavniji nego što se čini: Biće da su Rusi u književnosti stvarno najbolji, pa ih zato čitamo. Evo razmisli, pa mi reci ako se setiš: Koja je to književnost veća od ruske?

Kaži. ■