PRIČE IZ ZAČARANOG POLIGRAFA

Posle minimum dvadeset knjiga u neromanesknim žanrovima književnik

Vladimir Kopicl napisao je tri romana, a sada otkriva kako je nastao poslednji, Paklena putarina, koji ponajpre možete čitati kao nestašno romansirani megaputopis jednog manje-više nevoljnog avanturiste

I to u osmoj deceniji svog pismenog života, posle bar dvadeset knjiga u neromanesknim žanrovima.

Ni pohota, ni pohlepa. Nije moda, ni komifo. Naprosto piscu krenulo. Desilo mu se vreme, a on s njim smesta – u roman. Prvi, jasno – o strasti. O onom što zovemo ljubav a još ne znamo šta je, bilo da je opipljiva ili iz telefona. Drugi, zna se – o mladosti, o njenim idealima i onom što ih prati kao Hamleta duh.

A treći? Šta sada, dalje, kad su se prva dva primila i svoju publiku snimila?

Hajde, vrli umetniče, nešto novo reci, da se tobom ponose i društvo i preci. I da se to nešto ne tiče i ne dotiče samo ovog tvog ili ovog našeg ovde, nego i sve haotičnije zahuktalog sveta sa svih onih dalekih meridijana koje si, zahvaljujući upravo pisanju i prevođenju, višekratno pretrčao, odnosno preleteo, u raznim književnim misijama i kultur-političkim transmisijama.

Tako vam ja, umesto da još jednom sednem u avion, čvrsto zasednem za kompjuter, bez zazora mu poverim šta sam naumio i ekspresno uključim svoj mentalni prekidač sa željom da napišem čitljiv miks sopstvenih debelo proživljenih kosmopolitskih zavrzlama i vremenski sažetog kongresnog romana. Knjigu koja se otima stvarnom upravo onoliko koliko ga i poštuje.

I – paf!

Uljubavi nam je ponajbolji partner sam partner, pogotovo ako se i on s tim slaže. U ratu je to najčešće neprijatelj, mada i saveznik zna da posluži. U pisanju smo ponajpre upućeni na jezik i njegove pomoćne instrumente, od pisma i sećanja do želje i zaborava. Ali i ovaj naš pojavni svet uvek bi da se tu nekako udene. Da se odmeri s nama kao i mi s njim, nestašni humani pačići koji kljucaju znanje da bi ga pisanjem rasejali kao košava seme. Jer neko će već da ga sakupi. Naš izdavač u knjižaru, a čitalac sa stranica. Ili drugačije. I tako dalje, sve dalje.

Ja već pedeset godina: izmišljaj, piši, briši – ima ko će TO čitati. Ponekad i nagraditi, pa bilo stih ili proza.

Stih teče kao podmazan, ni proza ne pruža otpor. Pa kad već ne pruža otpor – postadoh romansijer.

Za samo nekoliko meseci i kusur dana stavio sam tačku na kraj novog romana. Na upitni kraj Paklene putarine, koju ponajpre možete čitati kao nestašno romansirani megaputopis jednog manje-više nevoljnog avanturiste.

Ali je isto tako možete čitati i kao instruktivan priručnik za kultur-političkog aktivistu bez viška iskustva. I kao urbofilno avanturističko surfovanje po mračnim zakucima ljudskih strasti. Ili kao tračerski omaž Japanu, jer se upravo u toj zemlji s najsavršenijom zastavom i neonskim tetovažama duša kuva i zakuvava vidljivi i nevidljivi zaplet ovog angažovanog kongresnog romana s digitalno raštrkanom pripovedačkom logikom i filmičnom praistorijom. A ostalo je slasno prežvakana planetarna frtutma u fino začinjenom sosu posthumanističke priče-žvake za radoznale od 7 do 77 godina.

Što bi rekli naši stari – Eto mene, eto vas, pa na čitanje!

Ali pošto pisac ne treba samo da se ispoveda i hvali nego mu takođe pripada i da bestrasno pametuje, s radošću ću ponoviti da u pisanju nepokolebljivo polazim od poštovanja stvarnog, pa i istorijskih fakata, ali na dosta ličan način, kako je u umetnosti i red.

Zašto?

Pa zato što se stvarnost neprestano menja kao lice šiparice, zato što je istorija učiteljica života ali to lice tumači tek iz vremenom stečenih bora, dok je književnost nalik onom talentovanom ali i vragolastom đaku koji će i šiparicu i učiteljicu blagovremeno iskoristiti, uz zadovoljstvo i cenu ponekad vrednu truda koliko i opšteg profita. Drugačije rečeno, Paklena putarina je pisana kao pred poligrafom, ali uz podjednako nastojanje da se on zadovolji istinitim podacima koliko i da se začara, sludi, izbaci iz igre. Tako u toj knjizi pišem o onome što gotovo savršeno znam i što sam putujući po svetu proživeo zahvaljujući nizu zanimljivih saučesnika, od komedijanta slučaja do svetski poznatih imena. Ali to pišem u takvom tonskom registru i jezičkoj kopreni da tzv. sadržaj najčešće deluje bar delimično neverovatno. I samim tim stvarnije, uzbudljivije, upitnije, ubedljivije, neuhvatljivije, kao i ovaj naš svet van knjiga koji nas iznenađuje i smara, raduje i obespokojava iz dana u dan. Pisanje srećom nije ni nauka, ni ispovedanje, ni izveštaj iz realnosti, ni tehnološki unapređena zamena za verbalno začaravanje kraj vatre pod nestašnim zvezdama, nego je blagorodan preplet energija jezičkog i svakog drugog iskustva prelomljenog u onom zrnu prašine koje nazivamo autorstvom.

Bar se tome treba nadati i iz srca te nade pisati kao da smo u društvu s bezmernim i da ujedno hitamo iz njega, da na miru dovršimo svoju rečenicu. Ili stih, dramu, roman. Tako pišem i retko uzdišem, najčešće u ritmu čistog zadovoljstva.

Ko želi da se pridruži svakako će biti dobrodošao u vrzino kolo Paklene putarine. I sigurno iz njega neće izaći uplakan. Naprotiv. ■