INTERVJU: Peter Handke

INTERVJU

PETER HANDKE

ISKORAČITI U STRANU

Ekskluzivni razgovor književnika Petera Handkea i njegovog prevodioca na srpski Žarka Radakovića o književničkoj profesiji, tajnama pripovedanja, potrebi i mogućnostima čitanja danas i ulozi umetnosti u društvu

Foto: Nenad Mihajlović

Književnik Peter Handke i njegov prevodilac na srpski Žarko Radaković upoznali su se pre trideset pet godina u Salcburgu, neposredno posle objavljivanja Handkeove knjige Spori povratak kući. Sedeći u jednom baru, dugo su razgovarali o književničkoj profesiji, tajnama pripovedanja, potrebi i mogućnostima čitanja, ulozi umetnosti u društvu, o političarima, istoriji... Taj razgovor, važan putokaz u čitanju književnosti Petera Handkea, biće u celosti objavljen u pogovoru tetralogije Spori povratak kući, koju će prvi put u jednoj knjizi Laguna objaviti početkom sledeće godine. Čitaocima Bukmarkera ekskluzivno prenosimo deo razgovora. Radaković: Može li se po zanimanju biti pisac? Može li to biti poziv kao i svaki drugi? Handke: Pisanje nije nikada priznata profesija. Mnogi, opet, pripisuju piscu nešto što je i više od poziva. Ali većina misli da od toga „nema hleba“. A pritom se misli: „Šta će nam knjige! Čovečanstvu nisu potrebne knjige!“... I kod mene je išlo teško. U mladosti sam dugo imao problema da izjavim: „Ja sam pisac“... Ali došao je jednom i taj trenutak kada sam, posle niza godina rada i borbe za svaku knjigu, pomislio: E sad ću, kad dođem u neki grad i odsednem u hotelu, da ubeležim u knjigu gostiju, u rubrici zanimanje, „pisac“. Jednom sam bio u Karstu, ili Krasu, kako se to na vašem jeziku kaže, u Tomaju, rodnom mestu Srečka Kosovela. Bio sam tamo jer mi Kosovelove pesme znače mnogo. I stajao sam na njegovom grobu; na nadgrobnoj ploči je pisalo: „Srečko Kosovel, slovenački pesnik“. Prvi put sam tada pomislio: Zašto da ne? Zašto ne bi i meni kad umrem stajalo na nadgrobnoj ploči pored imena – „austrijski pisac“... Dakle, moraš sebe da odrediš i takav se ljudima nametneš. Ali moraš i da ostaneš nedohvatljiv. Poštovanje! Ne počasti, one su mi odvratne! Odstojanje i poštovanje! Kad mi se neko suviše približi i u mene zuri, odmah mi je jasno da u životu ništa nije čitao.

Radaković: Za koga pisac piše? Često se priželjkuje da piše o stvarnosti bliskoj čitaocu; i zahteva se „da piše tako i tako“... Kako se Vi odnosite prema očekivanjima svojih čitalaca?

Handke: Pisac, samim tim što je pisac, već poseduje svest o tome da ono što on doživljava jeste doživljaj. A to je u književnosti više od pukog doživljavanja. Dakle, to što kao pisac doživljavam jeste nešto subjektivno, ali u književnosti je doživljaj ipak nešto i objektivno. Prema tome, već u trenutku doživljavanja pisac je svestan da je njegova subjektivnost odmah i nešto objektivno. Za njega tu i ne postoji problem. Jer kada bi to što pisac piše bilo samo njegova stvar, o tome bi on samo govorio, ne bi pisao. Znači, za mene pisca ne postoji problem „za koga pišem“. Znam da ono što jeste Doživljaj važi za svakoga ko želi/može/mora/sme da čita. pisac? Da li je on „smetnja“ sistemu? Ne preti li piscu, samim tim što je distanciran, ispadanje iz sistema? Handke: Umetnik ili pisac vrši specifičnu odbrambenu funkciju – odbraniti sistem od umiranja. To je nužno, to je neophodno sistemu, društvenom i svakodnevnom životu. Ali svako, pa i političar, ukoliko nije zadrigao u svom političkom životu, zna dobro da su umetnici potrebni baš da bi sistem ostao otvoren. I umetnik je čovek sistema. Bez sistema ne ide. Ali zatvoren sistem, on odumire! U njemu umire sve duševno! „Duševno“ – ta reč je već ozloglašena, ali se uvek nameće! U hasidskim pričama istočnih Jevreja piše, priča nam Martin Buber o rabinu koji kaže: „duša je nešto što nas svakodnevno nečemu uči“.

Radaković: Pođemo li eventualno od pretpostavke da se otvorenost sistema ostvaruje u želji za promenom sveta, u smislu „gledanja na svet drugačije“, nije li umetnik, pesnik, pisac taj koji isijava drugačiju „svetlost“? Nenadano se pojavljuje i podseća nas da postoji i drugo stanovište, ono koje smo negde ispustili... Umetnik nam vraća drugačiji pogled.

Handke: Umetnik je sasvim običan čovek, možda samo malo svojeglaviji od ostalih utoliko što je u stanju da načini korak u stranu. Evo, pada mi na pamet parabola: kao, živiš u nekoj kući, gledaš na ulicu, uvek isti pogled... i... odeš jednom kod suseda, i pogledaš sada na ulicu: kuće, iste one koje si ranije gledao, samo iz nešto pomerenog ugla. I najedanput, svet je drugačiji. Tako je to. U suštini nije u umetnosti drugačije.