O KNJIZI DRUGI MAČ: Žarko Radaković i Skot Abot

Radaković: A nekako se od umetnika u određenim društvima preterano očekuje: da uvek bude „avangardista“, „revolucionar“, da iznuđuje promene u društvu... Rekoste da ne želite da menjate svet. Pa upravo sam to i hteo od Vas da čujem! Handke: Ja samo želim da svet prikažem u svem njegovom bogatstvu i večnom miru, u njegovoj punoći i silnoj širini. na put u želji da osveti svoju „svetu“ majku, nakon što je u novinskom članku objavljeno da je simpatizerka nacista, razgovaraju

Handkeovi prevodioci na srpski i engleski, Žarko Radaković i Skot Abot.

Žarko Radaković: Knjiga Drugi mač je za mene jedna od najprivlačnijih. Ujedno je i krajnje kompleksna. Tu su već same rečenice tako složene. Često sam se prevodeći znojio. Nije mi bilo lako da spojim kraj sa početkom... Ipak, često se pitam šta me je toliko privlačilo da nastavim čitanje i prevođenje. Bilo mi je žao kada sam, čitajući, stigao do kraja. Zašto? A znam neke čitaoce Handkea koji su odustajali; bilo im je već jezički previše. Ja sam uporno želeo da ostanem u tekstu; kao u nekom slobodno izabranom zatočeništvu; poput zatvorenika koji ne želi napolje... Nije li tako pri pažljivom čitanju svih Handkeovih knjiga? Skot Abot: Moj prvi impuls kada naiđem na posebno vijugave rečenice u Drugom maču (a ta je knjiga baš bogata njima) jeste da je prevedem. Zašto? Jer prevođenje traži da se usporiš, da imaš vremena. Transformišući rečenicu na svoj jezik, prevodiš i samog sebe, otkrivajući nove mogućnosti razmišljanja, bivstvovanja i radovanja. Ostaje posle nešto trajno. Sam Handke to u Drugom maču naziva „stvar od trajanja“, pominjući ukus dima cigarete na grliću boce vina, koji ostaje zauvek. „Stvari od trajanja“ – neobično prikladna formulacija – obraduju me i danas. Moje iskustvo prevođenja je baš takvo radovanje. A Handkeove rečenice jesu neobično vijugave, kao i kretanje malenih, tamo opisanih „balkanskih leptira“. Pripovedač u Drugom maču kaže da mu se ti leptiri postepeno približavaju u spiralama, pa se nađu sasvim blizu pred očima, pa brzo šire krila i zablesnu ga, i kao da stoje nepomični u vazduhu. Pripovedač nadalje kaže, otprilike: obuzima me radost, baš zato što ne činim ništa, nego leptirima samo dopuštam da budu takvi. Duge i oblikovane rečenice me obavijaju, ispunjuju me, pozivaju na nastavak i omogućavaju dalje bivstvovanje. Žarko: Da. Vijugave, meandrirajuće rečenice upravo i čine smisao pripovedačevih kretanja u Handkeovim naracijama. Nije stvar u dostizanju

“ Samo želim da svet prikažem u svem njegovom bogatstvu i večnom miru, u njegovoj punoći i silnoj širini “

Ništa drugo. Dakle, ono što je oduvek tu i bilo. U raznorodnosti. To je ono što želim svojim pisanjem. Samo se utoliko može reći i „menjati svet“. Ali reč „menjati“ nosi u sebi i toliko mnogo primesa ideologije. Želim samo da ono što jeste, što je, zapravo, bilo skriveno, dovedem do njegovog sjaja. Reći ću, dakle: ono što obično stoji u senci, želim da ga pomerim na sve-

POVODOM NEDAVNO OBJAVLJENE HANDKEOVE KNJIGE DRUGI MAČ

Oknjizi u kojoj pripovedač kreće

tlost. To, i ništa drugo! ■

PETER HANDKE I ŽARKO RADAKOVIĆ U OVČARSKO-KABLARSKOJ KLISURI 2013, U TRENUTKU PREVOĐENJA PESME MOŽDA SPAVA VLADISLAVA PETKOVIĆA DISA NA NEMAČKI JEZIK

Foto: Nina Pops cilja, nego baš u samom kretanju i u doživljajima svega usput. Sam dolazak na cilj, ako je i postojao, biva manje važan od usputnosti. A ovde, u ovoj pripovesti, svrha junakovog kretanja biva čak i poništena, ili promenjena. Nije li tako i u svim Handkeovim knjigama? Tako je u Pouci Sent Viktoara, u Moravskoj noći, u knjizi Popodne pisca, u Sporom povratku kući; pa tako je i u Ponavljanju, knjizi u čije smo se predele, ti i ja, čitajući, svojevremeno, davne 1989, bili uputili; zar ne? Skot: Rečenice kao meandri podsećaju, naravno, na tvog prijatelja Julija Knifera i njegovu opsednutost jednim oblikom sporosti. Tvoje mišljenje da Handkeove knjige primarno govore o usputnosti a ne o cilju, vraća me knjizi Veliki pad, gde glumac nikako da pođe (u Pariz), sve do 45. stranice knjige. U knjizi Kradljivica voća pripovedač nikako da krene sve do 88. stranice. A u knjizi Drugi mač neko ko je u tolikoj meri naumio da se osveti ne zatvara kapiju svoje kuće i ne polazi sve do 76. stranice. Duge, krivudave rečenice podudaraju se sa dugim pripremama. Istinska putovanja u ovim storijama su ona u jeziku. ■