3 minute read
Tri RajkeKOLUMNA
from Časopis Bukmarker – broj 3
by Laguna
Ljubičasta izmaglica u mojoj glavi
Piše: Ivana Veselinović
Advertisement
Želećete da sipate sebi piće pre nego što krenete da čitate Dva su jahača prilazila, verujte mi. U maniru lika koji vam za šankom opskurnog bara priča o poslednjem u nizu suludih ispada zajedničkog poznanika, Mik Vol neposrednim i sirovim jezikom ispisuje biografiju Džimija Hendriksa, tako naelektrisano i iskričavo da svaka stranica treperi od ludačke energije šezdesetih.
Džimijeva majka Lusil je bila „lutkica boje kafe za kojom su se okretale glave dok je ćarlijala ulicom“, a otac Al „zgodni radnik livnice gvožđa pun maštarija daleko iznad sopstvenog položaja.“ Oboje su poticali iz mnogočlanih, mešovitih porodica. Iz te „duge proizvodne linije silovanja, ubistava, rasne mržnje, verske izopačenosti, uništenih očekivanja” rađa se Džoni Alen Hendriks.
Džimijevo detinjstvo puno je nestabilnosti, zlostavljanja i zapostavljanja. Lusil i Al su pili, svađali se, mirili. Džimi i njegov mlađi brat Leon dodeljeni su ocu kada su se roditelji razveli. „Al se prilično mučio sam sa dečacima. Džimi i Leon bili su prepušteni sami sebi. Čekovi socijalne pomoći obezbeđivali su Alu cirku i cigare, ali su klinci ostajali gladni. Najtužniji čudaci u svojoj školi.“
Kada im je majka umrla, Al ne dozvoljava da odu na sahranu. „Naterao ih je da sednu sa njim i piju viski. Rekao im je da pravi muškarci tako primaju smrt. Džimi i Leon su tužno lili suze u svoje čaše. Džimi nikada nije preboleo. Zakleo se da će otići dođavola daleko od matorog, što pre može. I još pre. A jebeš i Sijetl.“
Džimi raste, baš kao i njegov osećaj nepripadanja. „Džimi sa kratkom kosom, mršav, ali sve viši. Začudno velike šake, koščato lice, krupne oči, kao njegova mama. Džimi je sam. Sklapa prijateljstva s kim god može, gde god može.
Pojavi se kod drugara i ostane do mraka nadajući se da će ga pozvati da prespava na kauču. Sve kako bi izbegao Ala, kako bi izbegao sve ono…“
Imao je devetnaest godina kada ga vlasti stavljaju pred ultimatum – zatvor ili vojska. Tako se Džimi 1961. obreo u avijaciji. Vojna služba mu nije ležala, nijedan aspekt takvog načina
života nije bio u skladu sa njegovom prirodom. Kada je uspeo da se izvuče, seli se u Tenesi gde svira po klubovima skidajući fore tamošnjih gitarista – između ostalog i sviranje zubima. Sledeća stanica: Njujork. Tamo će tezgariti sa bendovima, večito bez prebijene pare, živeći po rupama sa devojkama koje su ga izdržavale baveći se prostitucijom, sitnim prevarama i krađama. Hendriksa i fascinirana je njegovim talentom i energijom. Linda je imala odličan ukus i dobre veze, što Džimiju donosi prvi ugovor sa menadžerima i vodi ka formiranju trija Jimi Hendrix Experience. „Polako se pronosila priča o blesavom mladom crncu iz Vilidža koji levoruk svira gitaru naopačke. Neki važni ljudi su počeli da obraćaju pažnju na njega.“ Bitlsi su bili oduševljeni Džimijem.
Majls Dejvis je bio prijatno iznenađen kada je otkrio da Hendriks, bez klasičnog obrazovanja i čitanja nota, može da ga prati na gitari.
Džimija je zapravo najviše mučilo to što je postao najčuveniji crni muzičar na svetu za gotovo isključivo belu publiku. Što je bio popularniji, to je publika bivala sve više bela. Njegov menadžer je naručio tajno istraživanje crnačkih radio-stanica da se utvrdi koje od njih puštaju Džimija Hendriksa. Nijedna. Njihovi slušaoci nisu smatrali Hendriksove pesme crnom muzikom. Furiozna biografija Dva su jahača prilazila, psihodelična priča o životu i smrti Džimija Hendriksa, govori u prilog legendi o najvećem rok gitaristi koji je hodao zemljom. Istovremeno je i humaniji prikaz Džimija, nevoljenog dečaka kom se žurilo da uspe jer je možda i sam predosećao koliko je kratak put koji je pred njim. ■
Dunja, Ivana i Nevena su profesionalni čitači. Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene. Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke