INTERVJU: Jelena Bačić Alimpić

Emocija dolazi iz dubine moje duše

Kada je odlučila da se posle skoro tri decenije novinarskog i televizijskog rada povuče sa scene, u dušu joj se uselio dugo priželjkivani spokoj. Napisala je roman Ringišpil, o krhkoj ali hrabroj balerini, i život joj je krenuo novim tokom. Danas ima deset knjiga, piše jedanaestu, a njen književni prvenac je najprodavaniji naslov domaćeg živog autora u Laguni. Sa Jelenom Bačić Alimpić razgovarali smo o prvih deset godina stvaralačkog rada

Razgovarala: Tanja Vučković

Sve što Jelena Bačić Alimpić napiše čitaoci sa nestrpljenjem iščekuju i sa uživanjem čitaju. Njeni romani iz godine u godinu spadaju u najčitanija Lagunina izdanja, pa je tako i u 2020. knjiga Neki drugi život na prvom mestu godišnje top-liste. Uz njene knjige, a ima ih ukupno deset, strepi se za sudbinu junaka, plače, a sve je počelo od jedne balerine krhkog tela a džinovskog duha – Ane Balint iz Ringišpila, Jeleninog prvog romana, koji joj je pre tačno jednu deceniju promenio život. Kroz mnogo emotivnih uspona i padova Jelena prolazi dok piše, ali sve na kraju nadoknadi priznanje čitalaca.

Život Vam se potpuno promenio od kada ste počeli da pišete. Kako danas gledate na taj period? Kada ste konačno shvatili da je odluka prava?

Moj život poslednjih jedanaest godina izgleda potpuno drugačije. Zapravo, sada živim neki drugi život i on mi zaista prija, iako sam često veoma usamljena. Ipak, ne i sama. Tu su junaci mojih knjiga. Kada sam napisala prvi roman Ringišpil, zaista nisam imala nikakva očekivanja. Verovala sam da će one kojima sam bila simpatična kao autorka i voditeljka brojnih televizijskih emisija moje pero zaintrigirati, ali nisam mogla ni da pretpostavim koliko će biti onih koji su me, bez argumenata, unižavali i izgovarali teške, uvredljive reči. Međutim, knjiga je pronašla put do čitalaca i moj književni prvenac je i danas najprodavanija knjiga domaćeg živog autora u izdavačkoj kući Laguna. Da je odluka koju sam donela prava, shvatila sam onog trenutka kada se nakon skoro tri decenije novinarskog i televizijskog rada i povlačenja sa javne scene u moju dušu napokon uselio dugo priželjkivani spokoj.

Vaša nova knjiga Neki drugi život najtraženiji je naslov u protekloj godini. Kada se sagleda period od više od deset godina koliko pišete i deset knjiga koliko ste objavili, kakvu satisfakciju Vam predstavlja prvo mesto na top-listama najčitanijih autora?

Ogromnu. Zato što su čitaoci jedini merodavni da ocene moj trud, moje zalaganje i sve ono što njima dajem a sebi oduzimam kada pišem. Njihov sud jedino priznajem. A dajem im mnogo emocija, svaki put otkinem deo svoje duše, preživim sijaset neprospavanih noći, pošteno se isplačem dok pišem, mnogo češće no što se smejem, ali je njihovo poverenje zaista najveća nagrada.

Ana Balint je promenila sve u mom životu. Pomogla mi je da u četrdesetoj godini života, kada sam napisala Ringišpil, konačno spoznam sebe, oslobodim se ogromnog tereta koji sam do tada nosila na duši i isplačem sve svoje godinama potiskivane suze i emocije. Sazrela sam.

Ono što svaki čitalac oseti u Vašim romanima je iskrena i duboka emocija i možda je to najvažnija odlika Vaših knjiga. Koliko „živite“ svoje romane i odakle dolazi ta emocija?

Živim ih celim svojim bićem, bez zadrške. Ponekad to ume da bude veoma teško, čak bolno, ali od toga ne odustajem. Emocija dolazi iz dubine moje duše.

Koji roman Vas je najviše namučio? Da li je to možda trilogija Kazna za greh?

Da, to jeste trilogija Kazna za greh, ali samo zbog toga što sam pod pritiskom nestrpljivih čitalaca morala da pišem brzo, što nikako nije umanjilo kvalitet sve tri knjige, ali bila sam pod velikim pritiskom. Napisati tri knjige za samo devet meseci bilo je ravno samoubistvu. No, ne žalim. Naprotiv. Takođe, mnogo me je namučilo Poslednje proleće u Parizu, jer sam obrađivala vrlo tešku temu koja me je iscrpela i kao ženu i kao majku.

U romanu Neki drugi život ima dosta ličnog – ćerka odlazi na studije u inostranstvo, a radnja se dešava u Holandiji. Kako uspostaviti granicu između mašte i stvarnosti tokom pisanja?

Neki drugi život mi jeste vrlo blizak jer sam ga zaista napisala zbog svoje ćerke, iako je, naravno, čitava priča izmišljena. Ipak, Dunja mi je dala podstrek i inspiraciju da napravim određen žanrovski iskorak ovim romanom, ali i da, u jednom njegovom vrlo značajnom delu, prenesem osećanja između majke i ćerke. Uz Ringišpil, to jeste moja „najličnija“ knjiga. Uspostaviti granicu između mašte i stvarnosti dok pišem skoro je nemoguće. Puštam mašti da me vodi kada je stvaralački proces u pitanju, ali svakako da su i moja borba i osećanja utkana u svaku knjigu, pa i u Neki drugi život.

Kao retko koji pisac imate vernu čitalačku publiku koja sa velikim nestrpljenjem iščekuje svaki Vaš roman. Da li volite susrete sa čitaocima?

Mnogo volim susrete sa čitaocima. Volim da razgovaram sa njima, da ih upoznajem, da se družimo. Nikada neću zaboraviti književno veče u Kladovu, kada naprosto nisam mogla više da govorim. Naime, tada sam promovisala svoj roman Nigde nema te. Zamolila sam mnogobrojnu publiku da me pita šta god želi. Iz dna sale, jedna žena u crnini je bojažljivo podigla ruku, a budući da je zaista bilo prilično čitalačke publike, prišla sam joj i rekla da mi slobodno kaže šta misli o knjizi ili pita šta je interesuje... Tada mi je ispričala potresnu, vrlo ličnu životnu priču, nakon koje sam naprosto zanemela. Rekla mi je kako, kao majka, nije bila u stanju da potpiše da njenog sina koji je stradao u saobraćajnoj nesreći skinu sa aparata, iako je bio u komi više od godinu dana i kako je, pročitavši moju knjigu, naposletku smogla snage da to učini. Takvi trenuci se ne zaboravljaju.

Dajem čitaocima mnogo emocija, svaki put otkinem deo svoje duše, preživim sijaset neprospavanih noći, pošteno se isplačem dok pišem, mnogo češće no što se smejem

Školovali ste se u Karlovačkoj gimnaziji i na Filozofskom fakultetu u rodnom gradu, na Katedri za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Pisci kog perioda književnosti su Vas najviše privlačili?

Uvek sam najviše volela ruske klasike, ali budući da sam studirala u prošlom veku i imala predmete „podeljene“ po književnim velikanima iz bivše Jugoslavije, volela sam jednako dela Ive Andrića, Meše Selimovića, Miroslava Krleže, Bore Stankovića, Marina Držića.... Volela sam sve. Ipak, nekako je, u okviru svetske književnosti, ruska na mene ostavila najdublji utisak.

Koliko Vam se književni ukus menjao tokom godina sazrevanja? Šta čitate ovih dana i da li je u najmanju ruku neobična 2020. donela i više vremena za čitanje?

Roman koji je u Jeleninom životu promenio sve

Strastveni sam čitalac, i to nema veze sa vremenom u kojem trenutno živimo. Bila sam takva pre, tokom, a biću, sigurna sam, i posle ove pandemije koja nam je zaposela živote. Znam da mnoge moje kolege pisci, kada stvaraju, ne čitaju ništa. Ja i tada čitam, ali se trudim da to budu štiva žanrovski drugačija od onog o čemu pišem. Trenutno čitam Bakmanov Medvedgrad. Moj čitalački ukus se nije značajno promenio tokom ličnog sazrevanja, ali su mi se svakako vidici proširili i zahvalna sam na tome. Znate, i knjigu koja mi se ne dopada, koja mi je spora, ponekad dosadna, iščitam do kraja, zbog poštovanja prema piscu.

Šta radite da biste napunili baterije?

Putujem. Ah, putovanja! U dobroj meri sam tokom 2020. ostala uskraćena za putovanja, uostalom kao i većina ljudi. Ona su za mene veoma važna, tako stičem nova iskustva i životna i spoznajna, tako upoznajem ljude i pronalazim inspiraciju. Proputovala sam pola sveta i želim, mnogo želim da za života obiđem što više zemalja, gradova, mesta, drugačijih kultura i običaja. Svima nam, pored zdravlja, u 2021. godini želim putovanja! Ona isceljuju.

Šta novo spremate čitaocima?

Pišem jedanaestu knjigu u svojoj kućici na obroncima Fruške gore i zaista uživam u stvaralačkom zanosu kojem sam se predala. Ono što mogu da kažem a da se sasvim ne razotkrijem jeste da će ova knjiga, nakon romana Neki drugi život, kojim sam „iskoračila“ iz meni poznatog i bliskog žanra ljubavno-istorijske-porodične drame, verovatno biti iznenađenje za čitaoce, baš kao i za mene samu. ■