Revija TOPSRBIJA - Najbolje iz Srbije br

Provereno: Brus - zanimljiva turistička destinacija

Raj je u bruskim selima

U bruskoj opštini zastupljen je i seoski turizam, posebno u naseljima Kriva Reka, Ribari, Zlatari, gde su poljoprivredna domaćinstva otvorila vrata svojih domova turistima. - Moglo bi to i mnogo bolje i više, ali potrebna je obuka domaćina po pitanju pristupa gostima i korišćenja potencijala kojih imamo na pretek - kaže Jelena Radulović, podsećajući da je Brus, situiran između Rasine i Graševačke reke, na 450 mnv, sa 200 sunčanih dana u godini najsunčanije mesto u Srbiji, još 1934. godine proglašen vazdušnom banjom. Blizu centra Brusa nalazi se Bruska banja, koja i posle 40 godina hidrogeoloških istraživanja i potvrde širokog spektra lekovitih svojstava prirodne termomineralne, natrijumske fluorne vode temperature 27°C, egzistira sa jednim malim bazenom i par tuševa, vrlo slabo iskorišćena. U Brusu je još 1954. godine, kao treći u bivšoj Jugoslaviji, otvoren olimpijski bazen, obnovljen 2017., koji je danas u savršenom stanju, idelan za pripreme sportista. Jedno od kultnih mesta Brusa bio je hotel „Zvezda“

Metođe

sa letnjom baštom, koji je bio oslonac turističkog razvoja kraja, danas sa 15 smeštajnih jedinica za „nužno prenoćište“, vapi za obnovom i modernizacijom.

Osim crkve Svetog Romana u Turističkom centru Brzeće koja bi trebala sledeće godine da bude u potpunosti dovršena, radovi na crkvi Sv. Preobraženja iz 1836, zahvaljujući gospodinu Slobodanu Dačkoviću, bliže se konačnoj realizaciji. Crkve, manastiri i svetilišta u bruskoj opštini su jedinstveni i pamte dugo: Metođe (III vek), Sv. Prokopija (XV) podignut na temeljima ranohrišćanske bazilike (V) na Nebeskim stolicama, Sv. Petka Mala Grabovnica (XII), Manastir Strmac sa crkvom brvnarom (1313) u selu Batote, Manastir Milentija (XV) i crkva Sv. Stefanu u Lepencu, najlepša među lepoticama Moravske škole četrnaestog veka, krivorečka crkva Sv. Petra i Pavla (XVII), crkve u Blaževu, Dupcima, Ribarima; ostaci srednjovekovnih gradova Koznik (XIV) Radiča Postupovića, velmože Stefana Lazarevića, srednjovekovni grad Gobelja, ostaci grada Zlatari, utvrđenje Kulina, rudarska naselja sa topionicama i kovnicama novca, deo su prebogate kulturno-istorijske baštine ovog kraja.

Obilje pozitivnih prirodnih faktora

U opština Brus poljoprivredom se bavi 70% stanovništva i zbog odsustva bilo kakvih zagađivača i obilja pozitivnih prirodnih faktora, ovaj kraj se može nazvati centrom proizvodnje zdrave hrane. Osim uzgoja voća i povrća, sakupljanja šumskih plodova, sve je više poljoprivrednika posvećenih njihovom prerađivanju i kreiranju inovativnih proizvoda, svojstvenih ovom kraju. - Sledeći projekat TOO Brusa je organizovanje Infocentra sa smeštajnim kapacitetima u Brzeću. Konkurisali smo

Gondola u Brzeću

Veliki izbor domaćih proizvoda

kod Ministarstva turizma i dobili osam miliona dinara da podignemo objekat, koji će osim kancelarije i dva apartmana za izdavanje imati i suvenirnicu, koju do sada Brzeće nije imalo - objašnjava Jelena Radulović, najavljujući da se za sledeću godinu pripremaju novi projekti koji se odnose na izgradnju zatvorenih bazena sa banjskom vodom, na opštinskom zemljištu iza Doma zdravlja u Brusu, modernizaciju banje, kao i bolje iskorišćavanje potencijala jezera Ćelije koje delom pripada Zlatarima. - Brus ima sve odlike ozbiljnog turističkog mesta. Iskorišćavanjem njegovih po-

KUU Kopaonička frula iz Brusa

tencijala i obukom stanovništva, možemo konkurisati bilo kojoj, danas traženoj destinaciji, tim pre što osim prirode, istorije, kulture, gastronomije, nudimo mir i spokoj, koji će u narednom periodu predstavljati dodatnu vrednost - poručila je Jelena Radulović.

Brus je primer obilja, bilo da ga je stvarala priroda i ljudska ruka. Turizam, koji je u svojoj biti tesno vezan za deljenje onoga što se ima sa drugima, ovde je samo čekao momenat kada će da se desi. Kada će stanovnici Brusa odlučiti da otkriju drugima ono što imaju.

Mesto gde plešu ždralovi - SRP Slano Kopovo Novi Bečej

Piše: Tatjana Vlaškalin

Nestvarni predeli Specijalnog rezervata prirode „Slano Kopovo“ u svim godišnjim dobima, beleže zaista dugu i po mnogo čemu interesantnu istoriju. Kažu da je u davnoj prošlosti nemirna i pomalo divlja reka Tisa koja protiče kroz novobečejsku varoš, plavila nizijske predele, razlivala se kao mastilo po papiru ovim predelima i nanosila veliku štetu stanovnicima Novog Bečeja. Pored grandiozne Tise i mnoge manje, ali ništa beznačajnije rečice koje su se slivale sa Karpata, plavile su ovo područje i kao slikarskom četkicom ucrtavale u reljefne depresije ogromne bare koje su uz Tisu gospodarile novobečejskim atarom.

Mesto nestvarne lepote

Tek u XVII i XVIII veku, opsežnim melioracionim radovima, regulisan je tok reke Tise, a mnogobrojne bare su isušene. Ipak, jedna takva bara ostala je na geografskoj i istorijskoj mapi Novog Bečeja i nastavila da živi kao prastari paleomeandar reke Tise, nemi svedok prohujalih vekova. Specijalni rezervat prirode „Slano Kopovo“ svojim skoro savršenim oblikom potkovice, kao da je bio predodređen za sreću. Ostao nam je u amanet sa svom svojom lepotom i autentičnošću banatskih panonskih bara. Ove slane i blatnjave bare, postaju prelepo jezero tokom kišnih dana, a ništa manje lepote ne pruža ni tokom vrelih letnjih meseci kada površina jezera postaje suva, beličasta i kako volimo da kažemo sunđerasta. Taj neverovatan osećaj koji imate dok hodate delom isušenog jezera, podseća na hod po Mesecu, a vi se osećate privilegovano jer ste baš Vi sada i ovde, na Slanom Kopovu. Topao vazduh iznad jezera koji se meša sa okolnim vazduhom, stvara čuvene fatamorgane koje igraju svoj ples u večitoj težnji prirode da stvori savršenstvo, iluziju, opsenu...

Slatinasta podloga solončaka od izuzetnog je značaja za očuvanje specifičnih biljnih i životinjskih zajednica sveta Vojvodine. To su izuzetno retki biljni i životinjski primerci koji prete da nestanu sa ovog područja, a koji su očuvani jedino na lokalitetu „Slano Kopovo“. Tako ovde možete videti poseban tip slatinske vegetacije koju čine uglavnom jednogodišnji halofitni sukulenti. Oni se uglavnom pojavljuju tokom leta kada se voda iz slanog jezera povuče. Panonska jurčica, Caklenjača, biljke iz porodice Salicornia, tokom vegetacijskog perioda, kao u najlepšem poljskom buketu oivičeni su tršćacima oko kojih se prostiru manje oaze povremeno natopljene vodom i prekrivene zelenim plaštom stepsko - livadske vegetacije. Na ovom mestu možete sresti i grupe zaštićenih i strogo zaštićenih sisara. Tako su Evropska tekunica, Poljski miš i Stepski tvor vrste koje uživaju u ovom rezervatu. Svoj kutak na Kopovu pronašle su i razne vrste divljači: srne, divlje svinje, zečevi, a s jeseni se mogu videti zaista lepi primerci fazana koji ljubomorno skrivaju po tršćacima svoje perje koje se u ovo doba godine preliva u najlepšim bojama jeseni.

Mesto gde plešu ždralovi - SRP Slano Kopovo Novi Bečej

Foto: Nenad Šone Mihajlović

Odmor za desetine hiljada ptica

Zlatna jesen ipak je najinspirativnije godišnje doba koje krasi „Slano Kopovo“. Tišina poznih novembarskih dana, skoro uspavljujuća, mirisi prirode, trulih grana koje je vetar polomio igrajući se suvim listovima u svim nijansama crvene, zlatne i braon boje, svežina i potmuli glasovi divljih ptica u daljini kao i neverovatan pogled na jezero i plavo nebo iznad njega, jeste doživljaj koji ne smete propustiti. Na hiljade ptica u trenu išaraju plavetno nebo i naprave idličnu sliku kao sa starih razglednica. Divlje patke, divlje guske, sabljarke, žalare i naravno veličanstveni ždralovi čine ovaj rezervat prirode po mnogo čemu posebnim. „Slano Kopovo“ predstavlja jedno od najvažnijih i najosobenih staništa ptica u Srbiji, ali i važnu migratornu stanicu za ptice selice. Posebno je interesatan period migracije kada se na lokalitetu rezervata okuplja na desetine hiljada divljih pataka, gusaka i ždralova. Posebno su atraktivni ždralovi koji početkom migracije u septembru mesecu, uglavnom iz Centralne Evrope i Sibira, doleću na ove prostore i koriste ih kao usputne stanice da se odmore i nahrane. Pored Nacionalnog parka „Hortobagi“ u Mađarskoj, SRP „Slano Kopovo“ je najznačajnije odmorište za ove ptice. Izuzetan geografski položaj, dostupnost hrane i mir i sigurnost koje ove ptice ovde osećaju, učinili su da Kopovo postane pravi raj za ptičiji svet. Plitka voda jezera, bogatstvo hrane sa okolnih polja tek iznikle pšenice i tišina novobečejskog atara pravo su osveženje za sve vrste ptica pa i naše usputne goste ždralove. Njima u čast a nama na zadovoljstvo, svakog novembra, posetioci imaju priliku da uživaju u jedinstvenom „Festivalu ždralova“. Sredinom novembra, kada je koncentracija ovih ptica najveća, posetioci su u prilici da uživaju u zaista jedinstvenoj predstavi ovih gracioznih ptica na nebu. Ljubitelji prirode, avanturisti, naučnici, ornitolozi, ekolozi, posmatrači ptica, fotografi i svi oni koji vole i poštuju prirodu, beleže ovaj događaj u svojim kalendarima kao posebno atraktivan. Đaci - školarci, studenti i njihovi nastavnici i mentori imaju tu čast da kroz razne edukativne radionice, približe čudesni svet ptica deci. Kroz razne radionice, animacije i aktivnosti učimo i male ljude da vole prirodu, da daju sve od sebe da je sačuvaju i budu odgovorni prema njoj jer ona nas uči da budemo bolji ljudi, da volimo sebe i druge i da poštujemo svako biće na planeti koju Zemljom zovemo. Ako bar delić ovih osećanja već imate i želite da sebe i drage osobe obradujete nesvakidašnjim događajem koji nam priređuje upravo Priroda, uzmite svoj ranac i fotoaparat u ruke, ponesite sa sobom samo želju, a ostalo će vam pružiti Specijalni rezervat prirode „Slano Kopovo“ kraj Novog Bečeja.

Pasionirani kolekcionar, čuvar srpske baštine

Kompleksnost kolekcionarskog delovanja srazmerna je broju ljudi koji se time bave. Motivi mogu biti različiti, ali sve njih povezuje plemeniti čin zaštite, čuvanja i prevencije kulturnih dobara jedne zemlje. Sveobuhvatnost potrebnih znanja, uz talenat potreban za ovaj hobi, strast, ili biznis, zahtevaju jednu svestranu, renesansnu ličnost, kakav je Novosađanin Đuro Popović, jedan od najznačajnijih kolekcionara srpskog slikarstva i vajarstva.

Slikarstvo i kolekcionarstvo - velika

Đurina ljubav

„Đuro Popović i njemu slični ljubitelji umetnosti otkupom dela za svoje zbirke, katkad i za svoje javne muzeje i galerije, njihovim čuvanjem, stručnom obradom i, što je najvažnije, sve češćim izlaganjem, javljaju se kao glavna potpora umetnicima i tekućem likovnom stvaralaštvu uopšte. Od njih sada, više nego od posustalih institucija kulture koje deluju u ime države i društva, zavisi opstanak i razvoj likovne umetnosti Srbije“, napisao je Nikola Kusovac, istoričar umetnosti, u katalogu povodom izložbe „100 dela iz kolekcije Đure Popovića“ u Galeriji Doma Vojske Srbije, davne 2013. godine. Sve rečeno primetno je i danas.

Višedecenijski rad na ovom polju, Đura Popovića održala je pre svega ljubav kojoj je posvetio značajan deo života. Njegovu izuzetnu zbirku umetnina obuhvataju radovi najznačajnijih predstavnika srpske istorije umetnosti koji su uticali na razvoj likovnog stvaralastva u Srbiji XIX i XX veka. Velika pažnja poklonjena je i delima skulptora, utemeljivačima moderne skulpture u Srbiji.

Zdravko Vučinić, istaknuti likovni kritičar, istoričar umetnosti i slikar izjavio je da mnoga dela iz zbirke slika i skulptura Đure Popovića kvalitetom zauzimaju „sam vrh moderne srpske, delom i jugoslovenske umetnosti“.

Traganje za izuzetno retkim delima, shodno svom opredeljenju, pretpostavlja veliko strpljenje sa neizvesnim ishodom. Slike nekada stižu neočekivano jednostavno, a nekada se čekanje produži na 15-20 godina, a opet odu u neke druge ruke. Ali samo najmudrijim vreme ništa ne znači.

Smatra da je kolekcionarstvo u Srbiji izuzetno razvijeno i da bi bilo još više da iz njemu nepoznatih razloga između muzejskih ustanova i kolekcionara ne vlada animozitet, uprkos činjenici da su današnji muzeji naslednici privatnih zbirki. Kolekcionarstvo je takođe nedovoljno zastupljeno u medijima, i ne samo u medijima. - Vlasnici viška sredstava znaju da je ulaganje u slikarstvo sigurna investicija, jer tu vrednost ne može da pada, s obzirom da

Đuro Popović sa priznanjima Novosadskog sajma

je broj dela iole značajnijih slikara svakog dana sve manji, a potrebe (potražnja) za istim, s obzirom na porast broja stanovnika, veća. Odnos između ponude i tražnje uvek ide u korist umetnika i cene umetnina. Vreme krize poljuljalo je ekonomski i socijalni status srednje klase, ali je istovremeno, stvaranjem „elite“ potražnja za slikarima iz tzv „prve klase“, porasla. U skladu s tim danas imamo situaciju gde vrednost slika umetnika poput Paje Jovanovića, Miodraga Dade Đurića raste na svetskom tržištu. U pravcu brige i čuvanja kulturnog nasleđa trebala bi da se kreće i aktivnost Ministarstva kulture Republike Srbije - objašnjava gospodin Popović i sam slikar,

Konstantin Danil: Portret muškarca sa riđim brkovima, 1832 Đura Jakšić: Usekovanje glave Sv. Jovana Krstitelja,1855 Jovan Popović: Scena iz ruske istorije, 1849

Pasionirani kolekcionar, čuvar srpske baštine

koji je od svoje 13-te godine izlagao svoje radove na izložbama.

Šampionske rakije Đurađ

Gospodin Popović je po vokaciji grafički dizajner, majstor fotografije, na Institutu za nauku i obrazovanje usavršavao se u sferi menadžmenta. Jedno vreme bio je vlasnik kafića „Bajka“ u Novom Sadu. Sada ga izdaje jer je nedostatak vremena uticao na promenu planova. Bio je prvi predsednik stranke penzionera i istu je uveo u Narodnu skupštinu, gde je bio poslanik, prvo Skupštine Državne zajednice Srbije i Crne Gore, potom i Republike Srbije. Osnivač je izdavačke kuće čiji je danas direktor. Trenutno je fokusiran na adaptaciju i restauraciju rustične kuće u Savinom Selu, gde planira da kao vlasnik višenagrađivanog brenda „ĐURAĐ“ preseli svoju destileriju.

Od šest uzastopnih godina, koliko nastupa na Novosadskom sajmu, za svoje rakije i likere dobio je veliki broj zlatnih i velikih zlatnih medalja za kvalitet. Prirodne Đurađeve rakije „Srpski vitez‘‘‘, „Divlja šljiva‘‘, šljivovica prepečenica, šljivovica prepečenica - barrique, jabukovača, divlja kruška, vilijamovka, lozovača, višnjevača, trešnjevača, rakija od bobica zove, te likeri od mente i orahovača garancija su kvaliteta ispod kojeg ovaj domaćin s ponosom stavlja svoj potpis. - Posle smrti oca - kazandžije, ostao je prazan kazan. Imao sam želju da na neki način nastavim priču koju je započeo i pokrenem proizvodnju rakije, onako kako i drugi počinju, za svoje potrebe. U tom procesu razvila se želja za proizvodnjom visokokvalitetnog proizvoda. Manji deo voća uzgajam sam, veći kupujem, uz redovnu proveru i praćenje sazrevanja voća. Imam lepu saradnju sa voćarem Markovićem iz Rumenke koji ima šljivik, pazeći da šljiva potpuno dozri, kakva mora biti za dobru rakiju. U fazi sam projektovanja jednog objekta pod zaštitom države kao kulturnog dobra, u Savinom Selu. Nameravam da od njega stvorim malu hedonističku oazu sa podrumom i degustacionom salom, u koju sam do sada uložio tri, i planiram još tri godine kako bi ga priveo nameni - kaže naš sagovornik, koji je u rodnom Ravnom Selu projektovao Vilu „Aleksandru“, namenjenu budućim događajima iz kulture i kulturno-umetničkog stvaralaštva.

Sreten Stojanović: Moja žena, 1940 Đorđe Trifunović: Devojka u narodnom hrani pile, 1899

Branko Popović: Akt sa šeširom, 1908/9

Za svoj najveći uspeh u životu smatra svoju porodicu, suprugu Miru i decu Aleksandra, Lidiju, Aleksandru i Borisa, koji su mu bili podrška iz koje je proizišlo sve ostalo, a sada se, sledeći svoje talente i želje, otisnuli u svet. Za svoju porodicu kaže da je krasi različitost, od interesovanja do načina realizacije ideja, sloga, poštovanje i neizmerna ljubav. - Samo me moja deca i ono što sam ostvario opominje na vreme, ali još uvek ispred sebe imam mnoštvo planova i nedovršenih projekata. Stvaralačka energija me ne napušta, a na odmoru nisam bio godinama jer ne umem da se odmaram i posle dva dana se osećam kao da sam na robiji. Svako jutro se budim u četiri - pet i idem na posao. Taj ritam imam tokom celog života i verovatno su to navike kojih se nikada neću osloboditi - rekao je Đuro Popović, jedan od onih zanimljivih ljudi sa kojima se mogu razmenjivati misli o mnogim temama. Čovek kome se nigde nije žurilo, a koji je svašta stigao da uradi.

Stevan Aleksić: Slikar sa svojim modelom, 1913 Danica Jovanović: Predeo iz Beške, 1913

Đura Jakšić: Prometej srpske kulturne i političke misli XIX vek

Zorica Glišić

Srpska Crnja ponosno čuva uspomenu na najvećeg pesnika među slikarima i najvećeg slikara među pesnicima, koji je sveukupnim delom obeležio epohu srpskog romantizma, kako slikama, tako i romanima, dramama, pripovetkama, poezijom jedinstvene zvučnosti. I ne samo da su Crnjani svoje mesto krstili imenom na je bista Đure Jakšića, kao i spomenik u parku. Oba monumenta su rad Aleksandra Zarina, Crnjanina, i oba okrenuta ka rodnoj kući pesnika. Centrom dominiraju murali Đure Jakšića i Devojka u plavom, rad Andreja Josifovskog-Pijaniste.

(Ne)istine i zablude o Đuri

Mnoge su neistine i zablude nadvladale istine vezane za ovog velikana. Prznica i buntovnik kakvim su voleli da ga prikazuju, bio je isuviše talentovan i pravdoljubiv, nacionalista i rodoljub koji je bez straha išao ispred svog vremena, gnevan na nerazumevanje i neprihvatanje drugih. Sugrađani su ga voleli, ali im bio miliji kada je bio daleko no sa njima.

Poživeo je turbulentnih 46 godina, imao dve ljubavi, četvoro dece, ostavio neprocenjivu umetničku zaostavštinu. Zorica Glišić kustos Rodne kuće - Spomen muzeja Đure Jakšića čuva i neguje lik i delo umetnika, istražuje i pokušava da posetiocima da što više informacija kojih nema na Vikipediji. Kuća,

Mural Devojka u plavom u Đurinu čast

Varoš Đure Jakšića, već njegovo ime nose mesni vrtić, osnovna i srednja škola, biblioteka, kulturni centar, KUD. U Crnji, u parkiću ispred crkve, na postamentu na kojem je do Drugog svetskog rata bila bista kralja Aleksandra, postavljeu kojoj se 27. jula 1832. Dionisiju, seoskom parohu i Hristini rodio sin Georgije Đura, poslednje dve godine vredno dočekuje grupe turista i dece kazujući im fragmente iz života umetnika, gde je Đura proveo 10 godina naranijeg detinjstva:

U Đurinoj varoši

- Otac je imao sluha za talente svoga sina, pa ga šalje na zanat u Kikindu, odakle Đura beži, zatim u Segedin, gde završava nižu gimnaziju i gde ga zatiče smrt majke čijoj sahrani nije prisustvovao, što je uticalo na njegov stvaralački pravac, pogotovo primetan u njegovim pesmama. U Pešti na Likovnoj akademiji uči slikarstvo, izbijanjem Mađarske revolucije ’48. vraća se u zemlju i sa još 500 mladih Crnjana učestvuje kao dobrovoljac. Otac ga šalje u Veliki Bečkerek, u slikarsku školu Konstantina Danila, ikonografa i portretiste, najcenjenijeg slikara tog vremena. Razmimoilaženja u shvatanju sa učiteljem, mladog umetnika vodila su dalje u Beč i Minhen, gde je inficiran oslobodilačkim idejama odredio dalji tok svog života i stvaralačkog rada. Prvi boravak u Beču (’51) i poznanstvo sa J.J. Zmajem učinio je da u Beč ode kao slikar, a da se vrati kao pesnik.

Gospođa Glišić je došla do dokumenata kojim se potvrđuje da je Đura Jakšić u rodnoj Crnji boravio 1852-3. godine oslikavajući ikonostas mesne crkve. Vraća se 1861., kada ostavlja trudnu suprugu kod oca, a on odlazi u Beč. Već sledeće godine sa suprugom i prvencem Milošem, odlazi u Srbiju. Posle tog datuma nema dokaza njegovog boravka u Crnji. Što zbog manjka sredstava, što zbog zdravlja nije došao ni kada mu brat piše o očevoj bolesti, zatim smrti. Dionisije je umro u maju 1878., a Đura Jakšić u novembru iste godine.

Rodna kuća - Spomen muzej Đure Jakšića

Rodna kuća - Spomen muzej Đure Jakšića čuva nekolicinu reprodukcija, dokumenata, umetnikove prepiske, kao i dve Đurine knjige izdate 1882. i 1883.- poklon Šabačke biblioteke. Legat sadrži i delove pokućstva porodice Jakšić. Kuća je izgrađena u vreme Marije Terezije po strogim nacrtima tadašnjeg vremena i jedina je u selu sa dva ulaza, jednim privatnim i drugim koji je direktno sa ulice vodio u prednju, gostinsku sobu, gde je paroh obavljao kancelarijske poslove. Galerijski prostor otvoren za sve umetnike, naknadno je dograđen na mestu devastiranog ekonomskog dela. Poslednja sveobuhvatna

Đura Jakšić: Prometej srpske kulturne i političke misli XIX veka

restauracija kuće izvršena je 2011. godine pod budnim okom Narodnog muzeja Zrenjanin.

Vinsko-rakijski hub u Đurinoj kući u Kragujevcu

- I grad Kragujevac mu se odužio i na mestu ruinirane kuće u Karađorđevoj ulici, u kojoj je u iznajmljenom stanu živeo sa porodicom, podignut je nov objekat - kaže Maja Stanković, istoričar umetnosti i kustos Galerije nastavljajući: - Na gornjoj etaži postavljen je multifunkcionalan galerijski prostor za kulturna dešavanja, u kojem se intenzivnije izučava njegovo delo, dodeljuje književna nagrada „Đura Jakšić”, obeležava dan rođenja i dan smrti umetnika. U donjem delu smešten je Vinsko-rakijski hub sa vinskim etiketama i rakijama sa područja Šumadije. Na otvaranju, u junu 2020. bilo je izloženo 18 kvalitetno printanih replika (originali se čuvaju u „Matici srpskoj“ Novi Sad, Narodnom muzeju Beograd i Narodom muzeju Kragujevac), i tri originala: Apostoli Petar i Pavle (pozajmica Eparhije šumadijske), Portret kneza Miloša Obrenovića (iz Manastira Vraćevšnice, Eparhija žička) i ikona Vavedenja Presvete Bogorodice (Narodni muzej Kragujevac). Imamo jako kvalitno urađene reprodukcije koje mogu da nas upoznaju sa potezima, bojom, načinom slikanja i postavljanjem figura u prostoru, što koriste đaci srednjih škola u okviru upoznavanja sa periodom romantizma. Bez obzira što nije proveo dugo vremena u Kragujevcu, bitno je da ostane ovde sećanje i da dovodimo umetnike u čijem delu prepoznajemo nekakve ideje ili način slikanja Đure Jakšića.

Protojerej Konstantin Komatović starešina hrama Svetog velikomučenika Prokopija u kojem je službovao Dionisije Jakšić, a njegov sin Đura ostavio vredno nasleđe, ikone koje krase ovaj hram, kaže: - Đura je naslikao 18 ikona (četiri prestone, po jedna u južnim i severnim dverima, ikonostasu, Bogorodičinom tronu, na Arhijerejskom tronu, po tri u severnoj i južnoj pevnici, dve u carskim dverima, jedna na ikonostasu, jedna na Bogorodičinom tronu, i Hristov hod po moru u sokli Bogorodičnog trona), dok je gornji deo ikonostasa rad nepoznatog autora iz škole Konstantina Danila. Njegove ikone predstavljene su realnim likovima, ljudima iz mesta, savremenicima, čak i članovima porodice. Iz razloga što ikone nisu kanonski oslikane, crkva ih ne ističe, ali smo mi na njih ponosni. Iz početka ih ni narod nije prihvatao, spočitavajući mu da je na ikoni Presvete Bogorodice lik moralno uzvišene devojke iz sela, u koju je navodno bio zaljubljen. Đura je u nastupu besa nožem na tri mesta iscepao ikonu, što se i danas može videti.

Govoreći o liku Đure Jakšića, protojerej pominje pismo napisano Đurinom rukom prijatelju gde priznaje da mu piće baš ne prija?! Bio je preke naravi, celog života u neslozi sa većinom, otvoreno negodujući, glasno govoreći o onome o čemu su drugi ćutali.

U dvorištu kuće, početkom juna ove godine održane su 60. Liparske večeri, pesnička manifestacija na kojoj se, između ostalog dodeljuje prestižna nagrada „Đura Jakšić“, za najbolju knjigu pesama objavljenu u prethodnoj godini. Ove godine obnovljena je i Likovna kolonija povodom koje je Anica Garić, direktorica NB „Đura Jakšić“ napisala: „Đura Jakšić, jedan od najvećih pesnika i slikara srpskog romantizma, često je svoje slike pretakao u stihove, a kada bi reči postale nedovoljne, unutrašnji vapaj pesnika svoj odraz nalazio bi na platnima, koja i danas zauzimaju značajno mesto u istoriji srpskog i evropskog slikarstva. I upravo zbog te činjenice, i večitih trvenja oko toga da li je bio veći slikar ili pesnik, odlučili smo se na ponovno pokretanje Likovne kolonije u Srpskoj Crnji, tokom Liparskih večeri. Kao što su u Đuri jednako živeli i međusobno se preplitali slikrstvo i poezija, tako će, verujemo, spoj slikarskog i poetskog duha tokom Liparskih večeri, pričati, još dugi niz godina, najlepšu priču o Jakšiću iz Srpske Crnje.“

Umetnik je celog života išao trnovitim i dugim putem nepokolebljivog rodoljuba i nepomirljivog borca protiv birokratije, svoje ideje često iznosio po kafanama „Kod belog krsta“ u Kikindi, gde doživljava prvu ljubav, dugo neprežaljenu Milu, „Pera kamila“ i „Pera puž“ u Novom Sadu. Godine 1856. prelazi u Srbiju, „zemlji slobodnih seljaka“, učiteljuje u mestima Podgorac, Sumraovac, Sabanta, Rača. Jagodina, druži se sa umetnicima, ljudima naprednih misli u kafanama „Dardaneli“, „Kod dva jelena“ i „Kod tri šešira“ u Beogradu, Tasićevoj kafani u Petrovcu na Mlavi, „Kod poslednjeg groša“ u Požarevcu, u gradu gde je oženio Tinu, ćerku tamošnjeg učitelja. Bio je redovan gost „Šiškove kafane“ i „Kod jelena“ u Kragujevcu, gde je u od oktobra 1863. do februara 1865. sa porodicom živeo, radeći kao profesor crtanja i načertanija u Gimnaziji. Tu je rođen i njegov drugi sin Beluš, a na Liparu u Sabanti, i ćerke Mileva i Tijana.

Za kratkog boravka u Kragujevcu imao je aktivnu ulogu u kulturnom životu grada. Tu je nastao portret direktora Prve kragujevačke gimnazije Ćirića.

Protojerej Konstantin Komatović

U obližnjoj Sabanti gde radi kao učitelj u seoskoj školi piše najlepšu elegiju srpskog romantizma - „Na Liparu“, slika portret sveštenika Raškovića, ostavljajući neizbrisiv trag svog boravka.