Podvig staparskog udruženja žena

Nenadomestiva uloga žena u porodici i poslovima u kući i oko nje, pre svega vezana za žene na selu, te nerazumevanje za njihove potrebe aktivnog delovanja u lokalnoj zajednici i šire, prisutna odvajkada, i danas je aktuelna. Na njihov statusa poslednjih deset godina pozitivno je uticalo udruživanje žena. One su svojim zajedničkim radom uspele da koliko-toliko materijalizuju svoje vekovno umeće i učine ga vidljivijim.

Udruženje žena „Staparska ruža“ je za samo pet godina delovanja, zahvaljujući svom nasleđu, uspelo da zavredi poseban položaj i integritet naslanjajući se na tradiciju ćilimarstva, u ovom naselju na severu Bačke prisutnom duže od dva veka. Nakon pauze od 50 godina sele su za razboj i počele da tkaju na način i po motivima ruže, kako su to radile njihove prethodnice. Za veće dimenzije ćilima bio im je potreban i razboj većih dimenzija, i pošto nijedan nije sačuvan, posle 100 godina, za njihove potrebe u izradi je novi.

Šta za Stapar i za našu tradiciju znači vraćanje iz zaborava ovakvog jednog kulturnog dobra, govori gospođa Mira Kovačev, predsednica UŽ „Staparska ruža“: - Udruženje broji 15 članica, četiri tkalje i jednu pusterku. Osnovano je sa ciljem očuvanja staparskog ćilimarstva i mi smo prva generacija žena koja je posle pola veka sela za razboj i počela da se bavi tkanjem. Radimo radionice sa decom, imamo odličnu saradnju sa našim vrtićem, osnovnom školom i trudimo se da im prenesemo vrednost koju imamo. Staparski ćilim je bio predmet prestiža i mogao se naći samo u jako bogatim kućama. Imao je vrednost jutra zemlje, danas je to 8 -10 hiljada eura. Bake su ga radile za vreme zimskih dana i tako donosile prihod u domaćinstvo. Mi nastojimo da to danas dostignemo.

Muka je uraditi ćilim. Nije dovoljno biti zanatlija, morate da imate ONU crtu i da to volite. I najvažnija činjenica je da to umeju samo Staparke, koje do kraja mogu da shvate njegovu suštinu, svesne obaveze da moraju da ga sačuvaju. Napred navedeno nije dovoljno. Nemoguća misija je dolazak do sirovina. Staparski ćilim se radio na kudeljskoj osnovi, a kudeljare u Srbiji, kao i u Staparu su uništene. Vuna se koristila od rase Cigaja ovce, koje su danas zamenjene rasama Virtemberg i Il de France, koje daju više mesa, ali od kojih se vuna nažalost baca. Nekada je Stapar imao zaokruženu proizvodnju počev od uzgoja ovaca, svoju kudeljaru, predionicu i tkalje. Prema rečima gospođe Kovačev, ključnu ulogu u pomoći u očuvanju ove jedinstvene delatnosti trebalo bi da ima Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede podrškom gazdinstava u Staparu, za uzgoj Cigaja.

Prepoznajući veličinu onoga što rade, Udruženje ima i podršku i pomoć: - Pokrajinski sekretarijat za privredu i turizam, Republička vlada, Ministarstvo kulture i informisanja prepoznali su vrednost našeg proizvoda, ali puno više se na tome mora raditi. Mi smo prisutne u galerijskom prostoru „Naše nasleđe“ u Dunavskoj ulici u Novom Sadu, u Pokrajinskoj vladi. Kod nas dolaze turisti na radionice, obožavaju da sednu za razboj i isprate nastanak ćilima. Imamo veliki prostor koji nam je dodelio grad Sombor, koji koristimo za tkanje, radionice i za posete turista. Staparska ruža, kao zaštitni znak, nalazi se i na torbama za staparsku listaru, tradicionalni kolač podjednako prisutan i na slavljima i sahranama. Postoji običaj pri venčanju, da mladina majka listaru daje mladencima koji je kidaju i ko otkine veće parče biće gazda u kući - objašnjava naša sagovornica i dodaje da Udruženje uvek nastupa sa torbom u kojoj je listara i da ovaj, kao i drugi običaji u Staparu još uvek žive.

Zahvaljujući Sekretarijatu za privredu i turizam i podršci kroz javni rad, tkalje su za svoj rad bile plaćene, a Udruženje dobilo materijalnu osnovu za bavljenje promocijom staparskog ćilima na sajmovima i raznim manifestacijama. Uspostavljena je lepa saradnja UŽ iz Stapara sa daleko iskusnijom Zanatskom zadrugom za izradu ćilima i suvenira „Damsko srce“ iz Pirota, koja je u velikoj prednosti jer se izrada pirotskog ćilima nikada nije prekidala. Primarni cilj staparskih žena je da, poput pirotskog, staparskom ćilimu bude priznata izvrsnost i postane vojvođanski brend.

Za kratko vreme „Staparska ruža“ je uspela da se nametne javnosti, ali mora još mnogo toga da se uradi da bi ova priča do kraja uspela.

A gde je kraj? Stapar je selo koje živi, u kojem mladi ljudi imaju perspektivu. OŠ „Branko Radičević“ trenutno pohađa 300 đaka. Većina Staparaca se posle završenih studija vraća na svoja gazdinstva. Stapar ima 15 fijakera, svi u funkciji, 90 konja, devet udruženja. Staparski ćilim bi mogao da bude jedan od izazova za angažovanje mladih ljudi na širenju njegovog imena, kulturne tradicije, kvaliteta, pre svega lepote, u našoj zemlji i van nje.

Mira Kovačev (prva s desna) sa koleginicama iz UŽ Staparska ruža