Almanah instituta konfucije 11 12 by Stardust LAB

Уређивачки одбор: Српска страна

проф. др Владимир Бумбаширевић проф. др Александра Вранеш проф. др Дарко Танасковић проф. др Радосав Пушић

Кинеска страна

проф. др Su Zhiwu проф. др Hu Zhengrong проф. др Pang Zengyu

Приређивач:

проф. др Радосав Пушић

Издавач:

Филолошки факултет у Београду

За издавача:

проф. др Александра Вранеш

Техничка обрада:

Зоран Милосављевић

Лектура српског текста:

Оливера Величковић

Tираж:

300

ISBN 978–86–86419–80–4

编辑委员会塞方编委:

弗拉迪米尔·布巴西莱维奇、阿·弗朗涅什、达·坦那斯科维奇、拉·普西奇

中方编委:

苏志武胡正荣逄增玉

主编:

拉·普西奇

出版:

贝尔格莱德大学语言学院

出版人:

斯·格鲁巴切奇

塞文编辑:

奥·万利切科维奇

装帧设计:

佐·米洛沙沸列维奇

印数:

300册

书号:

ISBN 978–86–86419–80–4

Editorial Board: Serbian Side

Prof. Dr. Vladimir Bumbaširević Prof. Dr. Aleksandra Vraneš Prof. Dr. Darko Tanasković Prof. Dr. Radosav Pušić

Chinese Side

Prof. Dr. Su Zhiwu Prof. Dr. Hu Zhengrong Prof. Dr. Pang Zengyu

Editor:

Prof. Dr. Radosav Pušić

Publisher:

Faculty of Philology in Belgrade

For the Publisher:

Prof. Dr. Aleksandra Vraneš

Technical Processing:

Zoran Milosavljević

Serbian Text Proofreading:

Olivera Veličković

Circulation:

300 copies

ISBN 978–86–86419–80–4

ИНСТИТУТ КОНФУЦИЈЕ У БЕОГРАДУ

АЛМАНАХ ИНСТИТУТА КОНФУЦИЈЕ У БЕОГРАДУ Једанаеста и дванаеста свеска за 2014. годину

Приредио Радосав Пушић

Филолошки факултет у Београду Београд, март 2015

Објављивање ове књиге омогућила је Државна канцеларија за промоцију кинеског језика у свету НР Кине 此书的出版承蒙中国国家汉办的大力支持, 特此鸣谢!

САДРЖАЈ – Реч приређивача . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I. Институтске стране – Извештај о раду Института Конфуције у Београду за 2014. годину . . . . 19 – 贝尔格莱德孔子学院2014年工作情况 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 – Confucius Institute in Belgrade in 2014 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 – Дан Института Конфуције обележен у Србији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 Поздравно писмо председника НР Кине Си Ђинпинга . . . . . . . . . . . . . 35 Поздравно писмо премијера НР Кине Ли Кећијанга . . . . . . . . . . . . . . . 38 Награђени писмени састави на тему „Кина и ја” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42 – Фото-албум Института Конфуције у Београду . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53

II. Сусретања: Кина – Свет

– Пејсон Џ. Трит, Шангхај, 28. јануар 1932. године (са енглеског превела: Јелена Гледић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 – Кинески студенти и религијско буђење Кине: Хришћанство и религијске потребе Кине: В. П. Веи, Циљ Конференције . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 Ченг-фу Ванг, Потреба Кине за хришћанством у политичком животу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 И. Суен Си, Потреба Кине за хришћанством у друштвеном животу . 89 Ј. Ц. Меи, Пoтреба Кине за хришћанством у личном животу . . . . . . 90 П. С. Чанг, Јеванђеље у Кини (са енглеског превела: Јелена Гледић) . . 92 – Џорџ Ернест Морисон, Аустралијанац у Кини ‒ изабрана поглавља (са енглеског превела: Јелена Гледић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94

III. Сусретања: Кина – Србија – Форум: Србија – Кина (27. октобар 2014. године) . . . . . . . . . . . . . . . . . 119 Сун Шоушан, Пут свиле води нас до остварења снова, размена у култури води нас у будућност (са кинеског превео: Зоран Ђорђевић) . 119 Владислав Бајац, Србија – Кина: Издаваштво и културни развој . . 129 Пан Каисијунг, Учвршћујемо традиционално пријатељство, заједно стремимо новом развоју (са кинеског превео: Зоран Ђорђевић) 132 7

Младен Весковић, Везе Србија – Кина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137 Радосав Пушић, Србија – Кина: културне и историјске везе кроз призму преведених и писаних дела . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140 Лао Ма, Идемо путем који се непрекидно проширује и продужава (са кинеског превео: Зоран Ђорђевић) . . . . . . . . . . . . . . . . 144 Зоран Аврамовић, Како политички и економски фактори две земље утичу на културни развој и размену . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148 А Лаи, Кинеска књижевност и ја у свему томе (са кинеског превео: Зоран Ђорђевић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 154 Симеон Побулић, Посета делегације СФРЈ НР Кини 1974. године . . 158 Односи Југославија – Кина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160 Разговор делегације Скупштине СФРЈ са Денг Сијаопингом, потпредседником Владе Кине, на дан 24. септембра 1974. године . . 164

IV. Из кинеског пера – Ђија Пингва, Месече (са кинеског превео: Бојан Тарабић) . . . . . . . . . 171 – Сијао Хунг, Снежни дан (са кинеског превела: Мила Зековић) . . . . . 173 – Моу Цонгсан, Живот на путу: даље од себе (са енглеског превела: Јелена Гледић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175 – Шу Тинг, Вољена домовино моја (са кинеског превела: Ана Јовановић) . . 196

V. Научимо кинески језик – Ернест Фенолоза, Кинески карактери као носиоци поезије – изабрани одељци (са енглеског превела: Јелена Гледић) . . . . . . . . . . . 199 – Џанг Ђинг, Промишљање о стратегији обучавања локалних наставника кинеског језика (са кинеског превела: Ђин Сијаолеи) . 207

VI. Занимљива Кина – Ђин Сијаолеи, Схватање времена и простора у традиционалној кинеској култури . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217 – Кинеске планине, равнице и котлине (Из књиге: „Све што би требало да знате о кинеској географији“, Беиђинг, 2006; са кинеског превела Ана Јовановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 226 – Рана кинеска историја (Из књиге: „Све што би требало да знате о кинеској историји“, Беиђинг, 2006; са кинеског превео Јован Чавошки) . 239 – Архитектура старе Кине, Кинеска занатска уметност (Из књиге: „Све што би требало да знате о кинеској култури“, 2007; са кинеског превела Јелена Гледић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 260 8

目录 – 编者的话 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I. 孔子学院动态 – 2014年贝尔格莱德孔子学院活动介绍 (塞文) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 – 2014年贝尔格莱德孔子学院活动介绍 (中文) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 – 2014年贝尔格莱德孔子学院活动介绍 (英文) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 – 塞尔维亚庆祝“全球孔子学院日” (图·文) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 中国国家主席习近平的祝贺信 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 中国政府总理李克强的祝贺信 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38 – 贝尔格莱德孔子学院举办“中国与我”作文比赛优胜奖作品选登 . . . . . . . 42 – 2014年贝尔格莱德孔子学院活动剪影 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53

II. 文化交流—中国与世界

– 佩森· 特里特, 1932年1月28日之上海, (英译塞: 叶·格莱迪奇) – 中国大学生与中国宗教意识的觉醒: 基督教与中国人的宗教需求 . . . . . 79 W. P. Wei, 大会宗旨 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 Chengfu Wang, 中国人政治生活对基督教的需要 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 I. Hsuan Si, 中国人社会生活对基督教的需要 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 Y. C. Mei, 中国人个人生活对基督教的需要 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90 P. C. Chang, 福音书在中国, (英译塞: 叶·格莱迪奇) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92 – 乔治·E·莫里森: 澳大利亚人在中国 (节选) (英译塞: 叶·格莱迪奇) . . . . . . 94

III. 文化交流—塞尔维亚与中国

– 塞尔维亚—中国文化出版高端论坛发言精选 (2014年10月27日, 贝尔格莱德) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119 孙寿山: 丝路联通梦想, 文化传承未来 (汉译塞: 佐澜·乔治维奇) . . . . . . 119 弗·巴亚茨: 中国与塞尔维亚文化与出版交流的发展 . . . . . . . . . . . . . . . . 129 潘凯雄: 巩固传统友谊, 共谋出版新发展 (汉译塞: 佐澜·乔治维奇) . . . . 132 莫·万斯科维奇: 塞中双边关系回顾 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137 拉·普西奇: 从汉塞互译互介作品看塞中两国关系发展 . . . . . . . . . . . . . . 140 劳马: 走在不断拓宽与延长的文明之路上 (汉译塞: 佐澜·乔治维奇) . . 144 佐·阿弗拉莫维奇: 中塞两国政治经济大环境对文化交流发展的影响 . . . . 148 阿来: 中国文学, 及身在其中的我自己 (汉译塞: 佐澜·乔治维奇) . . . . . . 154 西·波布里奇: 1974年南斯拉夫社会主义联邦共和国代表团访华回忆 . . . . 158 9

IV. 中国作家文萃

– 贾平凹: 对月 (汉译塞: 博·塔拉比奇) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171 – 萧红: 雪天 (汉译塞: 米·泽科维奇) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173 – 牟宗三: 《五十自述》第二章: 生命离其自己的发展 (英译塞: 叶·格莱迪奇) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175 – 舒婷: 祖国啊, 我亲爱的祖国 (汉译塞:安·约万诺维奇) . . . . . . . . . . . . . . . 196

V. 汉语和汉字

– 埃· 费诺罗扎: 汉字 - 诗歌之魂 (节选) (英译塞: 叶·格莱迪奇) . . . . . . . . . 199 – 张婧: 对本土汉语教师培养的一点思考 (汉译塞: 金晓蕾) . . . . . . . . . . . . 207

VI. 中国万花筒

– 金晓蕾: 中国传统文化的时空观 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217 – 中国的山川平原与盆地,《中国地理常识》节选 (汉译塞:安·约万诺维奇) . . . 226 – 中国古代史,《中国历史常识》节选 (汉译塞: 约·查沃斯基) . . . . . . . . . . 239 – 中国古代建筑及中国工艺美术,《中国文化常识》节选 (汉译塞: 叶·格莱迪奇) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 260

CONTENTS – Editor’s Word . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I. The Institute’s Pages – The Confucius Institute in Belgrade in 2014 (in Serbian) . . . . . . . . . . . . . . 19 – The Confucius Institute in Belgrade in 2014 (in Chinese) . . . . . . . . . . . . . . 24 – The Confucius Institute in Belgrade in 2014 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 – Confucius Institute Day Celebrations in Serbia . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 Congratulatory Letter of the President of PR China Xi Jinping . . . . . . . . . 35 Congratulatory Letter of the Premier of PR China Li Keqiang . . . . . . . . . . 38 Awarded Essay on the Topic “China and I” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42 – Photo Album of the Confucius Institute in Belgrade . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53

II. Encounters: China – The World

– Payson J. Treat, Shanghai, January 28th, 1932 (translated from English by: Jelena Gledić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 – Chinese Students and China’s Religious Awakening: Christianity and China’s Religious Need: W. P. Wei, Purpose of the Conference . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 Cheng-fu Wang, China’s Need of Christianity in Political Life . . . . . . . . . . 87 I. Hsuan Si, China’s Need of Christianity in Social Life . . . . . . . . . . . . . . . . 89 Y. C. Mei, The Need of Christianity in Personal Life . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90 P. C. Chang, The Gospel in China (translated from English by: Jelena Gledić) 92 – George Ernest Morrison, An Australian in China – selected chapters (translated from English by: Jelena Gledić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94

III. Encounters: China – Serbia – Forum: Serbia-China (October 27th, 2014) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119 Sun Shoushan: The Silk Road Leads Us to the Realization of Our Dreams, Cultural Exchange Leads Us to the Future (translated from Chinese by: Zoran Đorđević) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119 Vladislav Bajac: Serbia-China, Development of Publishing and Cultural Connections . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129 Pan Kaixiong: Strengthening Traditional Friendship, Jointly Aiming towards New Development (translated from Chinese by: Zoran Đorđević) 132 11

Mladen Vesković: Relationships between Serbia and China . . . . . . . . . . . 137 Radosav Pušić: Serbia – China, Cultural and Historical Ties through the Prism of Translated and Original Works . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140 Lao Ma: Traveling the Ever Expanding and Extending Road (translated from Chinese by: Zoran Đorđević) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144 Zoran Avramović: How Political and Economic Factors of the Two Countries Affect Cultural Development and Exchange . . . . . . . . . . . . . . . 148 A Lai: Chinese Literature and I in All That (translated from Chinese by: Zoran Đorđević) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 154 – Simeon Pobulić, Visit of the SFR Yugoslavia Delegation to PR China in 1974 . 158 Relationship between Yugoslavia and China . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160 Dialogue between the Delegation of the SFRY Assembly with Deng Xiaoping, Vice Premier of China, on September 24th, 1974 . . . . . . . . . . . 164

IV. From the Chinese Pen – Jia Pingwa, Moon (translated from Chinese by: Bojan Tarabić) . . . . . . . . 171 – Xiao Hong, Winter Day (translated from Chinese by: Mila Zeković) . . . 173 – Mou Zongsan, Life on Its Way, Away from Itself (translated from English by: Jelena Gledić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175 – Shu Ting, My Beloved Homeland (translated from Chinese by: Ana Jovanović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 196

V. Let’s Learn Chinese – Ernest Fenollosa, The Chinese Written Character as a Medium for Poetry – selected chapters (translated from English by: Jelena Gledić) . 199 – Zhang Jing, Contemplating the Strategy for Training Local Chinese Language Teachers (translated from Chinese by: Jin Xiaolei) . . . . . . . . . . 207

VI. Interesting China – Jin Xiaolei, The Concept of Time and Space in Traditional Chinese Culture . 217 – Chinese Mountains, Plains, and valleys (from: “Common Knowledge About Chinese Geography”, Beijing, 2006; translated from Chinese by Ana Jovanović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 226 – Early Chinese History (from: “Common Knowledge About Chinese History”, Beijing, 2006; translated from Chinese by Jovan Čavoški) . . . . 239 – Ancient Chinese Architecture, Chinese Arts and Crafts (from: “Common Knowledge About Chinese History”, Beijing, 2006; translated from Chinese by Jelena Gledić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 260 12

Реч приређивача Алманах Института Конфуције у Београду излази два пута годишње. По структури и садржају грана се у неколико праваца: 1) Институтске стране /упознају јавност са Институтским активностима током протеклог периода/; 2) Сусретања: Кина и Свет /све штo везује, спаја и раздвајa Кину и друге народе света; како је свет гледао на Кину у различитим периодима њене историје и како је спознавао њену цивилизацијску матрицу/; 3) Сусретања: Кина и Србија /мозаик српског виђења Кине преко бројних путописа, есеја, превода, материјалних и духовних трагова културног сусретања два народа/; 4) Из кинеског пера /из пера кинеских аутора преводиће се занимљиви садржаји и то из: митологије, филозофије, религије, уметности, науке, економије, политике, културе свакодневног живота, књижевности, итд./; 5) Кинески језик и писмо /једна од главних активности Института Конфуције је популарисање кинеског језика; читаоце постепено уводимо у тајне кинеског језика и писма/ и 6) Занимљива Кина /развија широку лепезу кинеског света, од: неолитских култура, кинеске кухиње, чаја, фенгшуија, музике, археологије, примењене уметности, алхемије, астрологије, значајних кинеских проналазака, итд./. Идеја да Институт покрене свој Алманах инспирисана је намером да се љубитељи кинеске културе и цивилизације у Србији и региону повежу преко институтског гласила, да добију могућност да креативним учешћем допринесу међусобном разумевању Кине, Србије и света. Алманах ће бити дистрибуиран свим институцијама од културног и јавног значаја. Нужан предуслов за сваку комуникацију јесте „отворено срце” – прићи другом без предрасуда и унапред обликованих стереотипа о њему. Нужно није и довољно за остварење задатог циља, потребна је и неизмерна количина љубави и посвећености, јер без њих сваки сусрет губи смисао, а разговор сврху. У Београду, март 2015.

Институт Конфуције у Београду

编者的话贝尔格莱德孔子学院期刊预计每年出版两期, 期刊的内容大致分为以下几个栏目: 1. 孔子学院动态: 主要让社会了解孔子学院在前一段时间的主要工作和活动内容; 2. 交流篇—中国与世界: 这一栏目主要介绍中国与世界其他民族的联系和交往; 中国有别于其他民族的文化特点; 在不同的历史时期世界是如何看待或理解中国文明和文化的, 等等; 3. 交流篇—塞尔维亚与中国: 这一栏目的内容是塞尔维亚人眼中的中国, 收入塞尔维亚人写的中国游记、关于介绍中国的文章、翻译的中国作品; 介绍两国人民文化交流的物质和精神财富; 4. 中国作家文萃: 这部分内容是中国知名作家笔下的关于神话、哲学、宗教、艺术、科学、经济、文化习俗、文学等作品, 通过翻译介绍给塞尔维亚读者; 5. 汉语和汉字: 这汉语学习园地, 也是推广汉语知识的栏目, 读者们可以从这里逐渐进入汉语和汉字的神奇世界; 6. 中国万花筒: 介绍中国文化的方方面面, 从新石器文化到中国烹调、茶艺、风水、音乐、考古、应用美术、炼丹术、占星术、中国重要的发明, 等等。孔子学院发行期刊的目的是希望能够通过孔子学院的声音, 把塞尔维亚和周边地区热爱中国文化和语言的人们联系起来并积极地参与进来, 为增进塞尔维亚与中国和世界的了解做出自己的努力。孔子学院期刊将通过国内所有重要的文化机构发行。实现任何形式的交流, 最基本的就是要求我们必须敞开心胸, 毫无成见、毫无偏见地接纳对方。但是, 光能做到这一点也还是不够的, 还需要我们付出无限的热情和专注, 否则, 任何交流和对话都会失去意义, 睽违初衷。贝尔格莱德孔子学院

2015年3月, 贝尔格莱德

Editors’ Word The Confucius Institute in Belgrade Almanac will be published twice a year. Its structure and contents will be divided into several directions: 1) The Institute’s Pages /informing the public about the Institute’s recent activities/; 2) Encounters: China and The World /everything that ties, connects and separates China and other peoples of the world; how the world viewed China in different eras of its history and how it got familiar with China’s civilization pattern/; 3) Encounters: China and Serbia /a mosaic of Serbian impressions of China presented through numerous travelogues, essays, translations, material and spiritual traces of cultural encounters of the two peoples/; 4) From the Chinese Pen /interesting content from the pen of Chinese authors will be translated, namely works related to: mythology, philosophy, religion, art, science, economy, politics, culture of everyday life, literature, etc./; 5) The Chinese Language and Writing System /as one of the main activities of the Confucius Institute is popularizing Chinese language, the readers are gradually introduced with the secrets of the Chinese Language and Writing System/ and 6) Interesting China /unfolding the wide spectrum of the Chinese world, from: Neolithic cultures, Chinese cuisine, tea, Fengshui, music, archaeology, applied arts, alchemy, astrology, significant Chinese inventions, etc./. The idea to start an Institute Almanac was inspired by the intention to connect admirers of Chinese culture and civilization in Serbia and the Region through an institutional media, so that they can have the opportunity to give their creative contribution to the mutual understanding between China, Serbia and the World. The Almanac will be distributed to all relevant cultural and public institutions. The necessary precondition for every form of communication is an “open heart” – to approach the other without prejudice or preconceived stereotypes about them.

The necessary is not sufficient to achieve the set goal, one also needs an immeasurable amount of love and dedication, because without them every encounter loses its meaning, and every conversation its purpose. In Belgrade, March 2015

Confucius Institute in Belgrade

I. Институтске стране

Камен нас наводи да мислимо о древном. Вода наводи да мислимо о далеком. Ван Џенхенг, 17. век

Извештај о раду Института Конфуције у Београду за 2014. годину I. Опште прилике у периоду јануар – октобар 2014. године Следећи принципе из споразума који је Универзитет у Београду потписао са Ханбаном, Споразум о заједничком оснивању Института Конфуције у Београду (у даљем тексту ИК), ИК је у 2014. години учинио пуно како на ширењу кинеске културе, тако и на пропагирању кинеског језика. Свих 14 предложених пројеката ИК-а одобрени су од стране Ханбан-а, то су: Светски дан ИК-а, Велика годишња конференција ИК-а, наставне активности, Културна размена Кине и Србије и истраживање кинеског и српског језика, промоција кинеског језика, пројекти у сарадњи са Универзитетом за медије и комуникацију НР Кине (калиграфија и летња школа кинеског језика), Алманах ИК-а, канцеларијски трошкови, Управни одбор ИК-а, активности поводом кинеске Нове године, активности поводом Дана републике НР Кине, реновирање језичке лабораторије ИК-а, израда сајта ИК-а и семинар за обуку локалних наставника кинеског језика. До септембра 2014. године, већина пројеката успешно је реализована, а неколико пројеката је у току реализације. Треба истаћи израду новог сајта ИК-а, који је пуно допринео да се прошире и употпуне сазнања о раду ИК-а, и то посебно на пољу ширења кинеске културе и језика. 1. Опште наставне и образовне активности  Сви наставници ИК-а су у првој половини године успели да своје знање кинеског језика подигну на виши ниво и добију сертификате шестог нивоа ХСК испита, као и да овладају највишим нивоом говорног кинеског језика. У 2014. години (од марта до јуна) полазници су уписани на 16. циклус курсева кинеског језика. ИК је на свим нивоима имао 9 одељења за грађанство, 4 одељења за средњошколце и 1 одељење предшколске деце, са укупно 180 полазника, од којих је 50% изашло и положило испит (ове године је доста полазника одустало на курсевима за грађанство). До краја септембра 2014. године, ИК је успешно уписао полазнике на 17. циклус својих курсева. Укупно је уписано 9 одељења на курсеве за грађанство, 5 одељења средњошколаца, 6 одељења основаца и 2 19

одељења предшколске деце, укупно је пријављено 392 полазника, што је 2,15 пута више у односу на прошли период.  ИК је, у сарадњи са Министарством просвете Републике Србије, 28–30. јануара 2014. године, организовао први семинар за обуку локалних наставника кинеског језика. Овај семинар снажно су подржали и помогли Ханбан и Универзитет за медије и комуникације НР Кине. Семинар је успешно завршен и пуно је допринео подизању нивоа знања кинеског језика локалних наставника. Семинару је присуствовало 20 наставника који раде на универзитету, у средњим и основним школама. Као посебан гост семинара учествовала је и професорка Универзитета за медије и комуникације, Џанг Ђинг.  Ове године ИК је наставио са популаризацијом кинеског у вртићу „Повратак природи”. У септембру 2014. године уписано је нових 20 полазника, тако да сада у вртићу ИК има два одељења са 36 деце узраста 4–6 година. ИК је помогао вртићу да се посебно опреми једна учионица у којој ће се учити кинески језик (ИК је донирао: столове, столице, таблу, полице, пројектор). Поред овога, деца су добила и уџбенике „Кинески рај”.  ИК је у Београду у две основне школе, Јанко Веселиновић и Вук Караџић, отворио нова одељења за учење кинеског језика,. На основу броја пријављених ученика, у основној школи Јанко Веселиновић формирана су 4 одељења, са укупно 130 ученика од првог до осмог разреда; у основној школи Вук Караџић деца трећег разреда, укупно 40 ученика, подељена су у два одељења. Наставу кинеског језика држе српски наставници уз помоћ кинеских волонтера. Да би привукли пажњу ученика, ИК је у овим школама организовао разне културне активности (резани папир, изложбе, калиграфију, филмске пројекције).  У априлу 2014. године, ИК организовао је треће по реду такмичење „Знањем до Кине”, у којем је учествовало преко 30 ученика. Најбољи такмичари су у Беиђингу учествовали у „Кампу средњошколаца света”. Полазници су тако добили прилику да лично упознају Кину и усаврше свој кинески језик.  Током јула и августа 2014. године, у сарадњи са Универзитетом за медије и комуникације, организован је једномесечни летњи камп учења кинеског језика, на којем је учествовало 20 најбољих полазника ИК-а.

2. Културне активности У 2014. години ИК је, у сарадњи са амбасадом НР Кине у Србији, српским министарствима и установама културе, организовао бројне културне манифестације, које су допринеле бољем упознавању грађанства са кинеском културом и делатностима ИК-а.  Активности поводом кинеске Нове године. ИК је 8. фебруара 2014. године на ФДУ организовао прославу кинеске Нове године. Полазници ИК-а су припремили културно-уметнички програм, који је био обогаћен изложбом фотографија „У сусрет Новој години” (преко 60 фотографија кинеске новогодишње прославе). Помоћник министра иностраних послова и бивши амбасадор Србије у НР Кини, Миомир Удовички, председник Друштва пријатеља Србија–Кина, проф. Слободан Унковић, саветник за културу, господин Сју Хунг, саветник за образовање, господин Сун, особље амбасаде, представници институција са којима ИК има сарадњу, кинески студенти, преко 500 званица присуствовало је прослави.  Недеља кинеског филма. За време кинеске Нове године, ИК је у Етнографском музеју организовао „Недељу кинеског филма по свећену кинеском Празнику пролећа” и изложбу „Шангхај тридесетих година 20. века”. Ове манифестације пропраћене су предавањима која су тематски била везана за кинеске обичаје, филм и културу. Манифестација је била изузетно добро посећена, преко 500 гледалаца је присуствовало филмским пројекцијама и предавањима.  Месец кинеске књиге. ИК је, у сарадњи са библиотеком града Београда, за све љубитеље кинеске културе у Србији, од 20. фебруара до 30. марта, организовао „Месец кинеске књиге”. Биле су изложене књиге из кинеске: историје, етнологије, архитектуре, медицине, кулинарства, филозофије, књижевности, итд. Сви који су били заинтересовани за учење кинеског језика могли су да се упознају са кинеским уџбеницима и мултимедијским материјалима за учење језика.  Изложба „Кинески обичаји и празници”. Током марта ове године ИК је организовао двонедељну изложбу посвећену кинеским обичајима и празницима у средњим и основним школама са којима ИК има сталну сарадњу. Ова изложба употпунила је знања о кинеском културном наслеђу и додатно заинтересовала ученике за Кину, њену цивилизацију и језик.  „Такмичење из кинеког језика и знања о Кини”. Ове године, 27. априла, ИК је за средњошколце који уче кинески језик организовао 21

такмичење из кинеског језика и познавања кинеске културе. Полазници из 5 средњих школа у Србији пријавили су се за такмичење. Међу њима су три школе које су партнери ИК-а у пројекту популаризације кинеског језика у средњим школама, а друге две школе су једине филолошке гимназије у Србији (Београд и Сремски Карловци). Седам најбољих средњошколаца награђено је учествовањем у „Кампу средњошколаца света” и „Летњем кампу учења кинеског језика” у Беиђингу.  Предавања о савременој кинеској књижевности. Током маја ове године ИК је, у сарадњи са Библиотеком града Београда, организовао серију предавања о кинеској савременој књижевности. Ово је била добра најава Кине као почасног госта сајма књига у Београду. Професори Филолошког факултета у Београду говорили су о преведеним делима кинеске књижевности, савременој Кини из пера Мо Јена, итд.  Месец кинеске културе у Војводини. ИК је од 11. јуна до 2. јула у Војводини организовао месец кинеске културе. Прво је у Зрењанину, у Културном центру, организован месец кинеског филма, а потом је у Суботици отворена изложба „Градови, места, људи – савремена Кина”, уз предавање о кинеском нобеловцу Мо Јену. Овим активностима присуствовало је преко 1000 посетилаца. Све ове манифестације одлично су пропратили српски и кинески новинари и медији. Извештаји о активностима ИК-а били су на каналима РТС-а, Прве ТВ, сајту Ханбана, као и у Политици, Новостима, итд. 3. Учествовање у значајним пројектима Ханбана  Снимљен је документарни филм о ИК, који је био део пројекта обележавања десетогодишњице рада ИК. У складу са захтевима и очекивањима Ханбана, ИК је организовао снимање пропагандног документарног филма о ИК-у, „Институт Конфуције у Београду”. Дужина филма је 14 минута; филм има српског наратора и кине ски титл. Он је постављен на српском и кинеском сајту.  Поводом светског Дана ИК-а, ИК је организовао серију активно сти. Прво је почетком септембра уприличено такмичење грађан ства, студената и средњошколаца у писању састава на тему „Кина и ја”. Прву награду у писању састава на српском језику освојила је Гордана Китак, а прву награду у писању на кинеском језику освојила је Јелена Гаврић. У вртићу Повратак природи ИК је, 25. септембра, уприличио свечано отварање новоопремљене учионице кинеског језика, а 22

истовремено је у 5 средњих и две основне школе организовао изложбу фотографија „Кина и ја”. У Универзитетској библиотеци 26. септембра организована је „Промоција Алманаха ИК-а”; 27. септембра је на централном тргу у центру града организован програм који се састојао од јавног часа кинеског језика и бројних културних манифестација; у свечаној сали ректората Универзитета у Београду 29. септембра организована је завршна прослава, на којој су присуствовали проректор, амбасадор НР Кине у Србији са најближим сарадницима. Том приликом су најбољим полазницима ИК-а додељене награде и плакете. Ова манифестација пропраћена је богатим културним програмом.  Турнеја уметничког ансамбла кинеског универзитета. ИК је организовао гостовање уметничког ансамбла Геолошког универзитета провинције Хубеи. Успешно одиграна представа, којој су присуствовали званичници кинеске амбасаде, представници свих институција са којима ИК сарађује, полазници ИК-а, кинески волонтери и наставници. Пројекат Ханбана који је у току  Кина је почасни гост на Београдском међународном сајму књига (од 26. октобра до 2. новембра). На сајму ће учествовати бројни издавачи из НР Кине, а ИК ће организовати наступ Ханбана на сајму. У оквиру сајамских манифестација ИК наступа у програмима јавног часа кинеског језика, културних активности, пропагирања наставних материјала, итд. октобар 2014. Извештај сачиниo директор ИК-а са српске стране: Проф. др Радосав Пушић

贝尔格莱德孔子学院2014年工作报告一、2014年1月—9月总体情况 2014年, 贝尔格莱德孔子学院依然坚持与总部签署的《建设孔子学院协议》的基本原则和宗旨, 秉承一贯的办学原则, 以在塞尔维亚宣传中华文化、推广汉语教学为中心任务。2014年度孔子学院项目预算获总部批准, 审报的14个项目全部通过, 它们是: 世界孔子学院日、全球孔子学院大会、教学项目、中塞语言文化交流与研究、汉语推广项目、与中国传媒大学合作举办书法班和汉语夏令营项目、孔子学院期刊、日常办公、孔子学院理事会、春节系列活动、国庆庆祝活动、孔子学院教室电教教室软件更新、孔子学院网站维护和建设和塞尔维亚本土教师培训计划。至2014年9月, 大部分项目已顺利完成, 其余项目也在执行过程中, 特别是上半年孔子学院中、塞文双语网站的建成, 为孔子学院塑造对外形象、推广汉语和宣传中国文化搭建了广阔平台, 提供了更大的可能性。 1. 各类教学活动情况  贝尔格莱德孔子学院 (下文中简称“孔院”) 继上一年, 继续强化教学管理和师资培养, 聘用的本土教师都达到了新HSK六级, HSKK口语高级水平。2014年度已举办了第十六期 (2014年3–6月) 汉语短期班, 设置各级水平的成人汉语班 (市民) 9个, 中学生汉语班4个, 学龄前汉语汉语班1个, 共有注册学生180人, 考试及格率50%左右 (今年成人汉语班的流失较高) 。9月底, 孔子学院顺利完成第十七期汉语班的招生工作, 共招了9个成人班、5个中学生班、6个小学生汉语班和2个学前儿童班, 共有注册学员392人。比去年同期注册人数增加了2.15倍。  第一届本土汉语教师培训班。贝尔格莱德孔子学院于1月28日至 2014年1月30日, 在中国国家汉办和传媒大学汉语国际教育学院的大力支持下, 与塞尔维亚国家教育部联合举办了第一届塞尔维亚本土汉语教师培训, 并取得了圆满成功。本次汉语教师培训意在提高塞尔维亚汉语教学的水平, 促进汉语在塞尔维亚的普及和推广。参加本次培训的有来自塞尔维亚全国四个地区的大中小学的汉语教师以及贝尔格莱德孔子学院的20名本土教师。主讲特别邀请了中国传媒大学的汉语国际教育学院副院长张婧教授。塞尔维亚教育部副部长菲拉女士和中国驻塞尔维亚教育组官员孙新泉教授、贝尔格莱德大学副校长索达迪奇教授在开班仪式上讲话, 高度评价了本土汉语教师培训的意义, 强调了提高汉语师资的重 24

要性, 只有加强本土汉语教师队伍的建设才能保证汉语在塞尔维亚的真正普及。  今年孔院在塞尔维亚的汉语推广工作又取得新进展, 继2013年将汉语普及到学龄前儿童, 今年9月, 孔子学院与合作的儿童中心继续扩大合作, 新招收20名学龄前儿童, 目前共设两个启蒙汉语班 (I、II级) 共有 36名4–6岁的儿童开始学习汉语。孔院特为儿童中心设立汉语专用教室, 并配有投影仪等现代教学设备, 同时赠送了《汉语乐园》教材和其他多媒体教学课件, 并与该机构保持双向的多种交流与合作。  贝尔格莱德孔子学院增设新汉语教学点两家, 即贝尔格莱德Janko Veselinović 和Vuk Karadžić两所小学。根据9月份招生的情况, 在 Janko Veselinović小学共设四个汉语班, 共有130名一年级至八年级的小学生; Vuk Karadžić小学主要是该小学三年级学生, 共招生40名, 设有两个汉语班。小学汉语班的汉语教学主要有本土教师担任, 中国志愿者教师协助教学活动。为鼓励学生学习汉语的兴趣, 孔子学院还多次在各中小学组织书法、剪纸、中国结等文化体验活动, 深受塞尔维亚中小学生、学校老师和家长的欢迎。  今年4月, 孔子学院组织了第三届塞尔维亚中学生“中华知识与汉语知识竞赛”共有30多名中学生报名参加。优胜者获得了去北京参加北京教委举办的“世界青少年夏令营”的机会。学员们通过这次活动, 亲眼看到了中国, 亲身体验了中华文化, 更加激发了他们学习汉语的积极性。  今年7、8月间, 与传媒大学汉语国际教育学院合作, 举办了为期四周的汉语夏令营, 共有20名学习成绩优秀的孔院学员赴华进修汉语, 提高了汉语水平, 并增加了对中国历史文化、风俗民情的热爱。 2. 文化活动 2014年, 孔院积极与中国驻塞尔维亚大使馆、当地政府部门及文化教育机构合作, 联合举办了多种多样的文化活动, 进一步加强了孔院与社区的融合。各项活动都取得了很好的社会效果, 为塞尔维亚人民提供了更深刻地了解中国文化的机会, 提高了孔子学院在当地的影响力。  春节文化活动。贝尔格莱德孔子学院于2014年2月8日在贝尔格莱德艺术大学戏剧艺术学院剧场举办了迎新春晚会和“迎新春”图片展, 展出六十多幅关于中国各地人民庆祝春节的图片。孔子学院的学员们在晚会上准备了一台精彩的文艺演出, 汇报汉语学习成果。塞尔维亚外交部部长助理乌道维契可大使、中国驻塞尔维亚张万学大使、塞中友协主席翁科奇先生、中国驻塞尔维亚的文化参赞徐鸿先生、教育组一秘孙新泉教授以及使馆其他工作人员、塞尔维亚中直机构的工作人员、中国留学生、华人华侨和塞尔维亚各界来宾等500多人参加了这次活动。 25

 中国电影周。春节期间, 孔子学院还在贝尔格莱德民俗博物馆放映厅举办了“2014春节中国电影周”和“上海三十年代电影回顾图片展”, 并在电影放映前举行了关于中国电影、文化、民俗的专题讲座, 获得观众的热烈响应, 活动参加人次有五百多人。  中国图书月。2月20日至3月20日, 贝尔格莱德孔子学院与市图书馆为热爱读书、热爱中国文化的塞尔维亚读者们, 专门举办“中国图书月”。这次活动展出的图书有介绍中国历史、传统、文化、建筑、医学、烹调、习俗、人文等的方方面面。此外, 喜爱学习汉语的市民们还可以在“中国图书月”看到一大批汉语教材、多媒体课件、小词典等汉语学习工具书。这次活动展出的书目, 市民们都可以在贝尔格莱德孔子学院图书馆和市图书馆借到。通过这次活动, 孔子学院又一次让中国文化和汉语走近塞尔维亚普通人的视野里。  “中国民俗和节日”巡展。今年3月, 贝尔格莱德孔子学院筹备举办主题为“中国民俗和节日”的中国文化巡展, 并在设有汉语教学点的塞尔维亚五所中小学举行, 每所学校展出两周时间。该巡展主要向塞尔维亚的中小学生们介绍中国各地的节日风俗、民俗民情, 让孩子们走近并感受中国民俗文化的氛围, 培养学习汉语的兴趣。  “汉语和中华知识竞赛”。今年4月27日, 贝尔格莱德孔子学院顺利举办了塞尔维亚中学生“汉语和中华知识竞赛”。今年报名参赛的中学生来自5所中学, 其中3所是贝尔格莱德孔子学院设有汉语教学点的长期合作中学, 另两所是塞尔维亚唯一的两所语言中学。10名成绩优异的中学生7月赴京参加了“世界青少年夏令营”, 并与其他孔子学院成年组学员参加在传媒大学举办的为期两周的汉语夏令营。  中国当代文学系列讲座。贝尔格莱德孔子学院今年5月份在贝尔格莱德市图书馆举办了中国当代文学系列讲座, 为今年中国作为主宾国参加贝尔格莱德国际书展进行宣传造势, 给贝尔格莱德市民首先进行中国文学的“热身活动”。这次系列讲座的内容有: “塞译中国文学作品介绍”、“莫言笔下的当代中国”、“中国现代主义的诗歌纽带——评诗人纪弦”等, 讲座人都是贝尔格莱德大学语言学院中文专业的教师们。  沃伊伏丁那省中国文化月。6月11日至7月2日, 贝尔格莱德孔子学院在塞尔维亚北部自治省沃伊伏丁那省举办中国文化月。首先在Zrenjanin 市文化中心举办中国电影月, 展示近年中国优秀国产电影。然后在 Subotica市举办“人·地方·城市——中国当代图片展”以及关于中国诺贝尔文学奖获得者莫言的文学讲座。参加活动人数达千人。孔子学院的重大文化活动都受到当地媒体和中国记者的关注。塞尔维亚国家电视台RTS一台、Prva电视台、塞尔维亚广播电视台、《政治报》、《晚报》等都对贝尔格莱德孔子学院的活动进行了专访和及时报道。国内的《光明日报》、国际广播电台等, 还有汉办的官方网站都有孔子学院活动的报道。 26

3. 总部重点项目实施情况  拍摄孔子学院纪录片。今年为孔子学院成立十周年, 应总部要求, 组织团队拍摄了讲述孔子学院成长经历的纪录片《贝尔格莱德孔子学院》。片长14分钟, 并配有塞文解说、中文字幕。拷贝已呈交总部并链接在贝尔格莱德孔子学院中文、塞文网站上。  孔子学院日。为庆贺孔子学院成立十周年, 贝尔格莱德孔子学院配合总部活动要求, 策划了一系列庆贺活动。首先是在9月初, 针对大中学生和成人学员举行了“中国与我”的作文比赛, Gordana Kitak女士获塞语组第一名, Jelena Gavrić学生获中文组第一名。9月25日为儿童中心的汉语教室举行了揭幕仪式, 同时在塞尔维亚开设汉语教学点的五所中学和两所小学举办了学生“中国与我”巡讲和学生中国摄影展; 9 月26日, 在贝尔格莱德大学图书馆举行《孔子学院期刊》推荐和优秀论文展示; 9月27日, 走上街头在贝尔格莱德闹市中心举办了一场会对广大市民的孔子学院品牌和汉语课的宣传活动; 29日, 在贝尔格莱德大学礼堂举行隆重庆典, 邀请大学领导、中国驻塞大使和使馆其他领导出席讲话, 并为优秀孔子学院学员颁发了证书。这次活动为期时间长、活动内容丰富, 堪称圆满。  “三巡”活动。为支持总部的“三巡”活动, 贝尔格莱德孔子学院承办了中国地质大学艺术团来贝尔格莱德的表演。一系列的策划宣传活动组织得十分成功, 塞尔维亚大、中学教师和学生、孔子学院合作单位代表、中国驻塞大使及使馆其他工作人员和家属、中直机构工作人员、中国汉语教师和留学生都前来观看。二、2014年承办总部项目  今年10月26日至11月2日, 是贝尔格莱德国际书展, 届时中国将作为主宾国率国内实力雄厚的出版集团和机构参展。贝尔格莱德孔子学院将为总部承办国家汉办的国际书展项目。书展期间, 孔子学院将负责组织中国文化体验、汉语课公开观摩课、汉语教材推荐、汉语教材版权推荐等活动。报告人: 贝尔格莱德孔子学院塞方院长普西奇教授 2014年10月

Confucius Institute in Belgrade Work Report for the Year 2014 I. General Conditions in the Period January-October 2014 Following the principles of the agreement signed between the University of Belgrade and HANBAN, the Agreement on the joint founding of the Confucius Institute in Belgrade (hereafter CI), in 2014 CI greatly contributed to the dissemination of Chinese culture, as well the promotion of the Chinese language. All 14 project proposals were approved by HANBAN, namely: Global CI Day, the Grand Annual CI Conference, teaching activities, Cultural exchange between China and Serbia and research of the Chinese and Serbian languages, promoting Chinese language, project in cooperation with the Communication University of China in PR China (calligraphy and Chinese language summer school), CI Almanac, office expenses, CI Managing Board, Spring Festival activities, National Day of PR China activities, renovating CI's language laboratory, developing CI's website, and seminar for training local Chinese language teachers. Up to September 2014, most of the projects were successfully realized, and several were being realized at the time. The development of the new CI website should be especially noted, as it greatly contributed to expanding and complementing the available information on CIâ&#x20AC;&#x2122;s work, especially in the field of disseminating Chinese culture and language. 1. General Teaching and Educational Activities ď&#x192;&#x2DC; In the first half of the year, all CI teachers managed to raise their Chinese language proficiency to the highest level and obtain HSK 6 certificates, as well as to master the highest level of oral Chinese. In 2014 (March-June) participants enrolled in the 16th cycle of Chinese language courses. Covering all language levels, CI had 9 classes for the general public, 4 classes for high school students, and 1 class for preschool children, with a total of 180 participants, 50% of which took and passed the final exam (this year many participants of the general public classes quit their courses). Up to the end of September 2014, CI successfully enrolled the participants of the 17th cycle of language courses. A total of 9 general public classes were enrolled, 5 high school student classes, 6 elementary school classes, and 2 preschool children 28

classes. A total of 392 participants registered, which is 2.15 times more than the previous period.  In cooperation with the Ministry of Education of the Republic of Serbia, from January 28th to 30th CI organized the first seminar for the training of local Chinese language teachers. This seminar was strongly supported and aided by HANBAN and the Communication University of China. The seminar was successfully completed and it greatly contributed to the raising of the Chinese language proficiency level of local teachers. The seminar was attended by 20 teachers working at universities, high schools and elementary schools. A special guest of the seminar was prof. Zhang Jing from the Communication University of China.  This year CI continued the popularization of Chinese language in the Back to Nature kindergarten. In September 2014, 20 new participants were enrolled, so now the kindergarten has two CI classes with 36 children aged 4 to 6. CI helped the kindergarten specially equip a classroom for Chinese language learning (CI donated: desks, chairs, a blackboard, shelves, a projector). In addition, the children were given “Chinese Paradise” textbooks.  In Belgrade, CI opened new Chinese language classes for students in two elementary schools, Janko Veselinovic and Vuk Karadzic. Based on the number of registered students, 4 classes were formed at the Janko Veselinovic elementary school, with a total of 130 students from the first to the eighth grade, while at the Vuk Karadzic elementary school the registered third grade students, a total of 40, were divided into two classes. Chinese language teaching is done by Serbian teachers with the help of Chinese volunteers. In order to engage the students, CI organized various cultural activities at these schools (paper cutting, exhibitions, calligraphy, film screenings).  In April 2014, CI organized the third student competition entitled “Through Knowledge to China”, with over 30 participants. The best contestants participated in the Beijing “International Summer Youth Camp”. The participants were thus given the chance to get to know China and improve their Chinese language proficiency.  During July and August 2014, in cooperation with the Communication University of China, a one month long Chinese language summer camp was organized, with 20 of the best CI students as participants.

2. Cultural Activities In 2014 CI, in cooperation with the Embassy of PR China in Serbia, relevant Serbian ministries and cultural institutions, organized numerous cultural activities, which contributed to the deepening of the public’s knowledge of Chinese culture, as well as of CI’s activities.  Celebration of the Chinese Spring Festival. On February 8th, 2014, CI organized at the Faculty of Dramatic Arts a celebration of the Chinese Spring Festival. CI students prepared cultural-artistic performances, enriched by an exhibition of photographs “Towards the New Year” (over 60 photographs of Chinese New Year celebrations). The celebration was attended by Assistant Minister of Foreign Affairs and former ambassador of Serbia to PR China, Miomir Udovicki, president of the Serbia-China Friendship Association, prof. Unkovic, Chinese embassy cultural adviser, Mr. Xiu, educational adviser, Mr. Sun, embassy staff, representatives of CI’s cooperating institutions, Chinese students, and over 500 guests.  Chinese Film Week. During the Chinese Spring Festival, CI organized at the Ethnographic Museum the “Chinese Film Week Dedicated to the Chinese Spring Festival” and an exhibition entitled “Shanghai in the 1930s”. This events were accompanied by lectures on topics related to Chinese customs, film, and culture. The events were exceptionally well visited, with over 500 visitors attending the film screenings and lectures.  Chinese Book Month. CI in cooperation with the Belgrade City Library organized from February 20th to March 30th, for all fans of Chinese culture in Serbia, the “Chinese Book Month”. Books on Chinese history, ethnology, architecture, medicine, cooking, philosophy, literature, etc. were exhibited. All those interested in learning Chinese could familiarize themselves with Chinese language textbooks and multimedia materials for language learning.  “Chinese Customs and Holidays” Exhibition. During the month of March this year, CI organized a two week long exhibition dedicated to Chinese customs and holidays in the high schools and elementary schools with which CI has continuous cooperation. This exhibition enhanced the students knowledge of Chinese cultural heritage and additionally raised their interest in China, its civilization and language.  “Chinese Language and Knowledge on China Competition”. This year, on April 27th, CI organized a competition for high school students learning Chinese language, testing their Chinese language proficiency and knowledge of Chinese culture. Participants from 5 high schools 30

registered for the competition. Among them were three schools that are CI’s partners in the project of popularizing Chinese language in high schools, while the other two schools are the only philological high schools in Serbia (Belgrade and Sremski Karlovci). Seven of the best high school students were awarded the opportunity to participate in the “International Summer Youth Camp” and “Chinese Language Learning Summer Camp” in Beijing.  Lectures on Contemporary Chinese Literature. During May this year, CI in cooperation with the Belgrade City Library organized a series of lectures on contemporary Chinese literature. This was a good way to announce China being the guest of honor of the Belgrade book fair. Professors of the Faculty of Philology in Belgrade talked about translated works of Chinese literature, contemporary Chine seen by Mo Yan, etc.  Chinese Culture Month in Vojvodina. CI organized from June 11th to July 2nd in Vojvodina a Chinese culture month. First there was the Chinese film month in Zrenjanin, at the Cultural Center, and then in Subotica an exhibition entitled “Cities, Places, People – Contemporary China” was opened, with a lecture on the Chinese Nobel laureate Mo Yan. These activities were attended by over 1000 visitors. All these activities were excellently covered by Serbian and Chinese press and media. Reports on CI activities appeared on RTS, Prva TV, HANBAN’s website, as well as Politika, Novosti, etc. 3. Participation in Significant Hanban Projects  A documentary on CI was filmed, as part of a project marking the tenth anniversary of the establishment of Confucius Institutes. In accordance with the requests and expectations of HANBAN, CI organized the filming of a promotional documentary on CI entitled “The Confucius Institute in Belgrade”. The film is 14 minutes long, with narration in Serbian and Chinese subtitles. It is posted on both the Serbian and the Chinese web page.  On the occasion of the Global CI Day, CI organized a series of activities. First, at the beginning of September there was an essay writing competition for the general public and university and high school students, on the topic “China and I”. The first prize for the Serbian language essay was awarded to Gordana Kitak, while the first prize in the Chinese language essay was awarded to Jelena Gavric. At the Back to Nature kindergarten, on September 25th CI organized the official opening of the newly equipped Chinese language classroom, 31

and at the same time 5 high schools and two elementary schools held a photography exhibition entitled “China and I”. At the University Library on September 26th there was the “Promotion of the CI Almanac”. On September 27th at Belgrade’s central downtown square, CI organized a public Chinese language lesson and numerous cultural events. At the Conference Hall of the University of Belgrade on September 29th, the final ceremony was held, attended by the Vice-Rector and the Ambassador of PR China to Serbia and his closest associates. On this occasion, the best CI participants were awarded prizes and plaques. This event was enriched with cultural performances.  Tour of a Chinese University's Art Troupe. CI organized the guest performance of the Hubei Province Geology University art troupe. This was a successful performance, attended by officials of the Chinese embassy, representatives of CI's cooperating institutions, CI course participants, Chinese volunteers, and teachers. Ongoing Hanban Project  China is the guest of honor of the Belgrade International Book Fair (from October 26th to November 2nd). Numerous publishers from PR China will participate in the Fair, and CI will organize HANBAN's participation in the Fair. As part of the Book Fair events, CI will present public Chinese language lessons, cultural activities, promoting teaching materials, etc. October 2014 Report by Serbian CI Director: prof. Dr Radosav Pusic

Дан Института Конфуције обележен у Србији

Ханбан је за Дан Института Конфуције званично прогласио 26. септембар. Институт Конфуције у Београду је већ 15. септембра започео низ активности које су за циљ имале промоцију кинеског језика и културе у Републици Србији. Овај програм прославе успешно је реализован током септембра 2014. године.

Писмо честитке Ректорима Универзитета и директорима Института Конфуције, Поводом 10. годишњице Института Конфуције, било ми је велико задовољство да примим писмо потписано од стране 286 ректора универзитета и директора Института Конфуције из 90 земаља и регија, у којем ме обавештавају да ће бити одржан први глобални Дан Института Конфуције истовремено на пет континената. Желим да упутим своје топле честитке и искрене поздраве свима вама и свим наставницима и ученицима Института Конфуције! У вашем писму наводите да су Институти Конфуције постали стални симбол напора Кине да допринесе остварењу мира у свету и међународне сарадње, да представљају суштинску спону између народа Кине и грађана других земаља, као и да сте узбуђени због светле будућности која је пред нама – што веома ценим. Током последњих 10 година, Институти Конфуције енергично спроводе наставу кинеског језика и активности културне размене, и тиме играју важну улогу у промовисању узајамног учења између две или више цивилизација света и јачању међусобног разумевања и пријатељства између народа Кине и народа других земаља. Ви сте уложили огромну страст и напоре да поспешите ширење културе и знања као и искрену комуникацију између људи. То је веома значајан подухват. Сјајне културе створене од стране народа различитих земаља заједничка су блага човечанства. У данашњем свету ћемо их подмладити кроз размене и иновативни развој. Институти Конфуције припадају Кини а још више свету. Кинеска влада и народ ће доследно подржавати раст Института Конфуције. Дајмо све од себе да поспешимо напредак људских цивилизација и искрене размене међу људима, да заједнички створимо лепше сутра. Си Ђинпинг Председник Народне Републике Кине 25. септембар 2014.

Congratulatory Letter University Presidents and Confucius Institute Directors, On the occasion of the 10th anniversary of Confucius Institute, I am very pleased to receive a letter signed by 286 university presidents and Confucius Institute directors of 90 countries and region, which informed me of the first ever global Confucius Institute Day to be held in five continents concurrently. I wish to extend my warm congratulations and sincere greetings to you and all the teachers and students of Confucius Institutes! You said in your letter that Confucius Institutes have become an ongoing symbol for China’s efforts toward world peace and international cooperation, represent an essential link between the people of China and the citizens of other countries, and you are excited by the bright future we share, which I highly appreciate. During the past 10 years, Confucius Institutes have been vigorously providing Chinese language teaching and cultural exchange activities, playing an important role in promoting mutual learning between and among various civilizations in the world and strengthening mutual understanding and friendship between Chinese people and peoples of other countries. You have devoted tremendous passion and efforts to enhancing the dissemination of culture and knowledge as well as heart-to-heart communication between human beings. It is an endeavor of great significance. The splendid cultures created by peoples of different countries are the shared treasures of mankind. We shall rejuvenate them in today’s world through exchanges and innovative development. Confucius Institutes belong to China and even more so the world. Chinese government and people will consistently support the growth of Confucius Institutes. Let’s try our best to push forward the advancement of human civilizations and people’s heartto-heart exchange, to jointly create a more beautiful tomorrow. Xi Jinping President of the People’s Republic of China September 25, 2014

Писмо честитке Поводом првог глобалног Дана Института Конфуције, упућујем срдачне честитке у име Владе НР Кине и у своје лично име! У данашњем свету, сведоци смо све веће економске глобализације и културне разноликости. Побољшање размене и учења између различитих култура и ојачавање разумевања међу народима различитих земаља – важни су приступи по спешивању напретка цивилизације и друштвеног прогреса. Током последњих 10 година, мисија Института Конфуције била је предавање кинеског језика и представљање кинеске културе, узимајући у обзир локалне околности и потребе. Играли су значајну улогу у међуљудским разменама између Кине и других земаља, као и у промовисању међусобног разумевања и пријатељства између народа Кине и грађана других земаља. Желим да Институти Конфуције наставе даље у складу с принципом „међусобног поштовања, пријатељске дискусије, једнакости и обостране користи”, да наставе модел сарадње између образовних институција у Кини и иностранству, да стално унапређују квалитет наставе и администрације, да продубљују размену између кинеске и страних култура, да усвоје и промовишу филозофије „хармонија је најдрагоценија” и „хармонија без униформности”, и да дају још већи допринос поспешивању цивилизацијске разноликости и хармоничног напретка народа света. Ли Кећијанг Премијер Државног савета Народне Републике Кине 26. септембар 2014.

Congratulatory Letter On the occasion of the first ever global Confucius Institute Day, I would like to extend my heart-felt congratulations on behalf of the Chinese government and in my own name! In today’s world, we see deepened economic globalization and cultural diversity. To enhance exchanges and learning between various cultures and to strengthen the understanding among peoples of different countries are important approaches to push forward the advancement of civilization and the progress of society. During the past 10 years, Confucius Institute made teaching Chinese language and introducing Chinese culture as her mission, took into account local circumstances and needs, played a significant role in boosting people-to-people exchange between China and different countries, and promoting mutual understanding and friendship between Chinese people and citizens of other countries. I wish that Confucius Institutes will move forward in accordance with the principle of “mutual respect, friendly discussion, equality and mutual benefit”, continue the model of collaboration between educational institutions in China and abroad, constantly improve the quality of teaching and administration, deepen the exchange of Chinese and foreign cultures, inherit and carry forward the philosophy of “harmony is most precious” and “harmony without uniformity”, and make even greater contributions to enhancing civilization diversity and the harmonious advancement of peoples in the world. Li Keqiang Premier of the State Council of the People’s Republic of China September 26, 2014

Дан Института Конфуције

Од 15. до 19. септембра 2014. Изложба Кинеска одећа кроз историју, Фондација Данило Киш, Суботица 19. септембар 2014. у 12:30 часова, Презентација и изложба фотографија из Кине, Филолошка гимназија, Сремски Карловци 25. септембар 2014. у 11 часова, Отварање учионице Института Конфуције у вртићу ’Повратак природи’ и програм који су приредила деца узраста од 4 до 6 година, Вртић „Повратак природи”, Земун 26. септембар 2014. у 19 часова, Корак према Кини: промоција Алманаха Института Конфуције у Београду и изложба књига и радова о Кини, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” Од 26. до 30. септембра 2014. Изложба Путописи Срба о Кини, Милутин Велимировић, Народна библиотека 26. септембар 2014. у 10 часова, Изложба књига и фотографија о Кини, Филоло шка гимназија у Београду 26. септембар 2014. у 13 часова, Презентација и изложба фотографија ученика са летњег кампа у Беиђингу, XIII београдска гимназија 26. септембар 2014. у 19 часова, У сусрет међународном Сајму књига – кинеска књижевност, предавање доц. др Мирјане Павловић и доц. др Ане Јовановић, Библиотека града Београда 27. септембар 2014. од 9 до 11 часова, Промоција кинеске културе – клуб Yong Ming презентација таиђија, приказивање цртаног филма Мулан, О.Ш. Јанко Веселиновић 27. септембар 2014. од 11 до 14 часова, Промоција кинеског језика и културе – час на отвореном, Теразијска чесма 27. септембар 2014. у 19 часова, Пројекција филма Повратак у 1942, Етнографски музеј Од 27. до 29. септембра 2014, Дани кинеског филма, Културни центар Зрењанин Од 22. до 30. септембра 2014, Изложба фотографија са летњег кампа у Беиђингу, Математичка гимназија 29. септембар 2014. од 13 до 15 часова, Централна прослава Дана Института Конфуције: свечаност Института Конфуције у Београду, Ректорат Универзитета у Београду 29. септембар 2014. у 19 часова, Кинеска чајна церемонија – дегустација кинеских чајева, Галерија Oзон 30. септембар 2014. у 13 часова, Кина и кинеска култура, предавање проф. др Радосава Пушића, Математичка гимназија

Confucius Institute Day

September 15th to 19th 2014 Exhibition Chinese clothing through history, Danilo Kiš Foundation, Subotica. 19th of September 2014 at 12:30h Presentation and exhibition of photographs from China, Philological High School, Sremski Karlovci. 25th of September 2014 at 11h The opening of the Confucius Institute classroom and program prepared by children aged 4 to 6, “Back to nature” Kindergarten, Zemun. 26th of September 2014 at 19h One step closer to China: Promotion of the Almanac of the Confucius Institute in Belgrade and exhibition of books and articles on China, University Library “Svetozar Markovic”, Belgrade. September 26th to 30th 2014 Exhibition Serbs’ Travelogues on China, Milutin Velimirovic, National Library of Serbia, Belgrade. 26th of September 2014 at 10h Exhibition of books and photographs about China, Philological High School, Belgrade. 26th of September 2014 at 13h Presentation and exhibition – students’ photographs from the summer camp in Beijing, XIII Belgrade High School, Belgrade. 26th of September 2014 at 19h Looking forward to the International Book Fair – Chinese literature, lecture by doc. Dr. Mirjana Pavlovic and doc. Dr. Ana Jovanovic, Belgrade City Library, Belgrade. 27th of September 2014 at 9h Promotion of Chinese Culture – Yong Ming Club doing Taiji presentation, Chinese cartoon Mulan, “Janko Veselinovic” Elementary School, Belgrade. 27th of September 2014 at 11h Promotion of Chinese Language and Culture – public Chinese language class, Terazije fountain, Belgrade. 27th of September 2014 at 19h Movie projection Back to 1942, Ethnographic Museum, Belgrade. September 27th to 29th 2014 Days of Chinese Film, Cultural Center, Zrenjanin. September 22nd to 30th 2014 Exhibition of photographs from the summer camp in Beijing, Mathematical Grammar School, Belgrade. th 29 of Septembar 2014 at 13h The Grand performance of the Confucius Institute in Belgrade, Rectorate of the University of Belgrade, Belgrade. 29th of September 2014 at 19h The Chinese tea ceremony – tasting Chinese tea, Gallery O3one, Belgrade. 30th of September 2014 at 13h Lecture about China and Chinese culture, prof. Dr. Radosav Pusic, Mathematical Grammar School, Belgrade.

Поводом Дана Института Конфуције, Институт Конфуције у Београду организовао је такмичење у писању састава на тему Кина и ја. Овде се налазе два награђена рада:

Кина и ја Гордана Китак, магистар уметности Мишко је живео у кући до моје, наша дворишта делила је дрвена ограда, коју смо ми, онако мали и мршави, лако прескакали. Тај мој добри друг из најранијег детињства, који је, иако мало старији од мене, волео са мном да се игра, поклонио ми је за осми рођендан књигу чудног наслова: „Цунко”. Све док се ова књига није појавила, наша најчешћа игра била је оживљавање ликова из стрипа: Мишко је био Гру-Гру а ја Чапа. А онда се између Чапе и Гру-Груа нашла Цунко. Аутор ове мале, црвене књиге, коју и дан-данас чувам због Мишкове посвете, тако је чуо да се изговара име Кине, па смо и ми, деца, наставили да је тако зовемо. Али, ми је ипак нисмо замишљали по његовом опису. Цунко је била земља Чапе и Гру-Груа – Цунко је била наша бајка. После прочитане књиге „Цунко”, пожелела сам да сазнам нешто више о Кини. Досађивала сам родитељима запиткујући их ово или оно, али би ме они, увек у трци с временом, најлакше ућуткали купивши ми неку нову књигу са кинеским садржајем. „Приче древне Кине” била је следећа књига коју сам добила на поклон. И њу такође и дан-данас чувам, јер је она, иако без посвете, сама за себе посвета мојих увек заузетих родитеља мени, њиховом радозналом детету. Касније, мислим да је то било на првој години студија, у књижари на Цветном тргу, чувеној међу студентима ликовних академија, појавила се књига „Свет у капи росе”. Била је то збирка песама древне Кине – антологија класичне кинеске поезије у преводу Драгослава Андрића. Наравно, одмах сам је купила и прочитала, понеку песму доживела сам као своју, а изреку краља државе Чу, која каже да Човек не треба да се огледа у води, него у другим људима, узела сам касније за мото свог магистарског рада.

Мишко, Гордана и Срђан

Изабрала сам да студирам керамику. Сада верујем да је подсвест, заражена Мишковом књигом Цунко, одредила мој избор. Тада нисам тако размишљала. Током студија, највише сам листала књиге са репродукцијама кинеског лунгћуен порцелана, кинеског селадона, кинеског посуђа букаро, зибоа, сан цаија..... Професорка технологије је причом о бордо-црвеној глазури, коју су древни Кинези називали „воловска крв”, у мени поново покретала машту. Али... Увек је постојало то али. Ми тада нисмо имали ни знања ни услова да такав глазурни ефекат сами испробамо. У пролеће 1974. године, када сам била при крају студија, изненада се, као силовити пљусак кише, збио велики, ликовни и културни догађај у нашем граду. У Народном музеју одржана је изложба археолошких ископина под називом „Стара уметност Кине”, са бројним предметима из раздобља које се протезало од краја периода Пролећа и јесени до периода династије Минг. За студенте керамике то је била жива настава. Дух кинеске традиције материјализовао нам се пред очима кроз керамику, порцелан, жад, јаспис, свилу... Били су ту коњи и коњаници, камиле и камилари у Танг сан цаи техници, статуе Буда, бронзане Динг троножне посуде,

звона, посмртна одећа од жада, кадионице, кутлаче са мотивима облака, феникси, змајеви и много тога још. Касније су се на мојој полици ређале књиге: „Антологија кинеске лирике” у преводу Милоша Црњанског, „Ји ђинг –књига промена”, „Изабрани списи – Конфуције, Лаоце, Чуангце”, „Тајна златног цвета”, „Зен – Чан”, часописи „Култура Истока”... Под утицајем „кинеске приче”, један свој рад – велику, керамичку пљоску, назвала сам „БИ”, што је био назив прстенасто обликованих кругова од жада који су се у древној Кини користили као прикази небеског свода. И тако сам једнога дана, захваљујући управо својој керамици, а ипак, потпуно неочекивано, стигла у ту далеку, многољудну и самосвојну земљу – Кину! Да ли су необично заљуљани, „крилати” кровови Храма неба, Забрањеног града, Летње палате, били тај одлучујући, заводљив удар „Поднебеске земље” на моје биће, или су то била језера прекривена лотосовим лишћем које сам могла да додирнем, или змајолики, прозрачни камени мостови који са одразом у води чине савршене кругове и елипсе, или толике површине црвеног и жутог цвећа, које туку силином контраста око посматрача на Тијенанмену? Oшамућена оним што сам видела, пожелела сам да своје утиске поделим са другом из детињства, са којим је и почео сан о њој: – Десила ми се Кина, Мишко, силовитија од наше дечије измаштане Цунко. Жао ми је што си нас прерано напустио, па не могу да ти се похвалим како због Кине, у овим, михољским годинама, напрежем мозак не бих ли савладала кинеске карактере и проговорила на „цунко језику”, који мени звучи као цвркут неке распеване птице. Драги Гру-Гру, ја сада и умем и могу да направим чак и кинеску, црвену „воловску крв” на својој керамици или корално-браон глазуру, за коју кажу да је красила керамичке комаде династије Сунг, а сада бојом објашњава неку моју форму. Када би могао да ме чујеш, волела бих да знаш – да је за Чапу, игра – Цунко – Кина, најлепше сећање на ушушкана, неимарска дворишта и дрвене, крезаве тарабе кojих више нема, игра која каже – следи наклоност неба да сачуваш и оно и оног чега – кога више нема али који увек остаје у срцу, јер „само они пробуђени и чистог увида знају да је човеков живот велики сан”. Овог пута до краја досањан кроз нашу игру пуну смеха, звану „Чапа – Цунко – Гру-Гру”. И да завршим речима мудрог учитеља Конфуција: Највиша истина је сусрет срца, увек изненадан а ипак очекиван, који оставља бескрајно дуго сећање о себи. Мој сусрет са Кином је један такав сусрет. 44

Шоља, рад Гордане Китак

中国与我叶莲娜

Јелена Гаврић Карловачка гимназија “麒麟岂是池中物, 一遇风云便化龙”这个句子我听过在一部我最喜欢看的中国武侠剧叫做 “风云雄霸天下”, 意思就是当雄霸帮主遇到名字叫聂风和步京云的两个人就会一统天下。其实这个句子也与我自己的人生仅仅相关, 因为我遇到了“风云”之后就爱上了中国。当年还在读小学的我开始了通过词典自学中文, 看电视剧的时候带着笔记本背单词, 写句子, 在词典查查汉字的笔顺等等。我知道外国人学中文的时候基本上都从一些简单的词语开始, 譬如: 你好, 谢谢, 欢迎之类的, 然后在纸上很多次练习写汉字。我跟他们的经验并不一样, 当初我先学会了与武侠和爱情有关的词语, 后来从网上下载一些学习材料才开始学那些简单的词语。对我而言, 练习写汉字最好的方法就是记歌词, 一边看歌词, 一边自己写, 然后用词典学习汉字的意思。我就是通过电视剧和歌词自学中文的。在高中也上过汉语课, 但是因为已经自己学到了老师教的一切, 汉语考试对我来说太容易。2010年参加了“汉语桥”比赛并获得了第三名, 于是得

到了2012年在北京语言大学留学五个月的难得的机会。在北京度过了一段美好的时光, 实现了小时候的梦想。今年我提前高中毕业了, 为的就是来得及申请中国政府奖学金。目前我最大的愿望就是中国大学录取我。现在写这篇文章让我想起了许多往事。记得刚开始学中文的时候在小学老师们总是问我: “叶莲娜, 你不觉得中文很难学吗？你为什么这么热爱中国?”,我每次给他们的答案是: “因为一部中国电视剧让我爱上中国的一切, 它决定了我的人生的方向。我虽然不是中国人, 但是我有一颗中国心, 觉得自己属于中国。中文对我来说, 一点都不难学。”的确是这样的, 我从来没觉得汉语难学, 是因为我对中国的深爱。当年很多人包括我的家人都觉得这只是孩子的梦想, 以后微会喜欢别的事, 向往中国是暂时的。时间证明了我并没有改变, 向往中国不是暂时的, 我依然热爱中国就像当初一样, 依然最喜欢听中国音乐, 依然看中国电视剧, 依然自学中文。令我很高兴的事是我的家人也中国化了, 妈妈偶尔也想看中国电视剧, 爸爸喜欢一些中国老歌, 弟弟们也喜欢很多很多中国歌曲, 喜欢听我的偶像周杰伦。他们都现在知道我对中国的爱是无限的。我在网上开始了把“风云”翻译成塞尔维亚语, 让更多人看中国电视剧, 通过电视剧了解博大精深的中华文化。这就是我对中国文化宣传小小的贡献, 真心希望以后能够让塞尔维亚人更了解中国。前几天我的一个中国朋友对我说过令我很感动的话: “姑娘, 加油！你以后就是中国和塞尔维亚的桥梁。”为了达到这个目标, 我会更努力, 我会坚持下去。

Фото-запис Дан Института Конфуције у Србији

Дан Института Конфуције, Теразијска чесма, 27. 09. 2014.

Фoтo-албум Института Конфуције у Београду

Прослава кинеске Нове године, отварање изложбе „У сусрет Новој години”, ФДУ, 8. фебруар 2014.

Прослава кинеске Нове године, ФДУ, 8. фебруар 2014.

Програм поводом кинеске Нове године, наступ деце из вртића „Повратак природи”

Програм поводом кинеске Нове године, наступ чланова Ћигунг савеза Србије

Програм поводом кинеске Нове године, таиђиђуен, у извођењу чланова Ћигунг савеза Србије

Програм поводом кинеске Нове године, наступ хора ИК-а

Први семинар за обуку локалних наставника кинеског језика, Ректорат Универзитета у Београду, 28. јануар 2014.

Учесници Првог семинара за обуку локалних наставника кинеског језика, Ректорат Универзитета у Београду, 28. јануар 2014.

Излагање и дискусија на Првом семинару за обуку локалних наставника кинеског језика, 29. јануар 2014.

Ученици основне школе „Јанко Веселиновић” уче кинеску вештину резаног папира

Програм ученика кинеског језика у Тринаестој гимназији у Београду

Ученици кинеског језика у Филолошкој гимназији у Београду са волонтерима ИК у Београду

Деца вртића „Повратак природи” уче писање кинеских карактера

Средњошколци и полазници ИК-а на летњем кампу у Беиђингу, јул–август 2014.

Награђени учесници квиза ИК-а, Знањем до Кине, испред Храма небу у Беиђингу, август 2014.

Награђени учесници квиза ИК-а, Знањем до Кине, на Великом кинеском зиду, јул 2014.

Прослава Дана ИК-а, Теразијска чесма, 27. септембар 2014.

Гостовање уметничког ансамбла Геолошког универзитета провинције Хубеи, ФДУ, 4. октобар 2014.

Заједничка фотографија Уметничког ансамбла, представника амбасаде НР Кине, ФДУ-а и ИК-а, 4. октобар 2014.

Наступ хора ИК-а на Београдском међународном сајму књига, октобар 2014.

Отварање Недеље кинеског филма и изложбе „Шангхај тридесетих година 20. века”, Етнографски музеј, фебруар 2014.

Недеља кинеског филма, Етнографски музеј, фебруар 2014.

Волонтери ИК-а држе час кинеског језика на Међународном сајму књига, октобар 2014.

Предавање о кинеским борилачким вештинама и ћигунгу, Етнографски музеј, фебруар, 2014.

Међународни сајам књига, октобар 2014.

Предавање у организацији ИК-а, Етнографски музеј, фебруар 2014.

Час кинеског језика за децу Међународног сајма књига, октобар 2014.

Представници Ханбана, Института Конфуције у Београду и Новом Саду: НР Кина почасни гост Међународног сајма књига

Деца заинтересована за кинески језик, штанд ИК у Београду, Међународни сајам књига, октобар 2014.

Волонтер ИК-а држи јавни час кинеског језика, Међународни сајам књига, октобар 2014.

Међународни сајам књига, штанд ИК-а

Представници Ханбана и волонтери ИК у Београду на Међународном сајму књига, октобар 2014.

Састанак Управног одбора ИК-а, Ректорат Универзитета у Београду, октобар 2014.

II. Сусретања: Кина – Свет

Да си суза Молио бих те да нестанеш са лица постојаних А догодине кад пролеће опет заруди Врати се и проспи бујицу кише за очи пијане од среће. Феи Ма

Шангхај, 28. јануар 1932. године1 Пејсон Џ. Трит Раскорак између најновијих вести, журно пренетих телеграмским или бежичним службама од стране неодговарајуће обавештених новинара, и каснијих тачнијих изјава, стални је изазов историчарима. Још већи повод за њихову узнемиреност је када уоче да су ове прве изјаве овековечене у књигама, иако су исправке већ доступне. Занимљив пример једног таквог раскорака може се пронаћи у општеприхваћеној верзији избијања кинеско-јапанске нетрпељивости у Шангхају, јануара 1932. године. Међутим, колико сам упознат, у овом случају нико није указао на потребне исправке, које се могу уочити кратким прегледом доступних материјала. Нетрпељивост изражена у Шангхају уследила је око четири месеца након Мукденског инцидента.2 Готово ништа није указивало на то да ће се нешто догодити, те је било неопходно да новинари на лицу места одреде узрок или поводе.3 Било је веома једноставно рећи свету да су Јапанци довели манџурску кампању до Шангхаја. Штета што тада није био у употреби веома користан термин blitzkrieg, јер би га користили преко мере. Друга широко распрострањена верзија била је да се јапанска морнарица, узнемирена ловорикама које је добила војска у Манџурији, отела контроли. Још једно објашњење је било да Јапан жели да освоји шангхајску област и ушће реке Јангце. Заправо, инциденти су били последица ситуације у Шангхају, морнарица је била укључена зато што је у њиховој надлежности била заштита јапанских грађана у тој области, а Јапан није захтевао нити освојио било који део територије. Преглед који следи могао би се даље разрадити, али биће представљено довољно података да читалац буде опрезан кад су у питању устаљени извештаји о узроцима ових несрећних сукоба. Payson J. Treat, Shanghai, January 28, 1932, Pacific Historical Review, 9 (3, Sep. 1940): 337–343. 2 18. септембра 1931. јапанска војска је у околини места Мукден исценирала наводни напад кинеских дисидената на јапанску железницу, што су искористили као повод за инвазију Манџурије (дела Кине). Овај догађај познат је и као Манџурски инцидент. (Прим. прев.) 3 Због манџурске кризе сва пажња била је усмерена на тај део земље, те је било мало вести о стању у Шангхају. Прво помињање антијапанског бојкота у листу New York Times 1932. године било је 22. јануара. Овај лист ће се у даљим фуснотама наводити само као типичан пример вести које су се могле читати у америчкој штампи. 1

Спор је настао у вези са незаконитим активностима једног антијапанског бојкота. Повремени бојкоти, који су почели 1908. године, након 1919. године постали су готово стална пракса. Четрнаестог јула 1931, Шангхајско удружење за бојкот против Јапана покренуло се јер су у Кореји локалне банде, бесне због начина на који су Корејци третирани у Манџурији, убиле неколико кинеских становника. Јапанска влада је проглашена одговорном јер није заштитила кинеске становнике, а роба јапанских трговаца у Шангхају (који ни на који начин нису били одговорни) постала је предмет бојкота. Ово није био само мирни бојкот, где би огорчени Кинези одбијали да купују робу јапанског порекла. Бојкот је спровођен тероризмом, међу чијим жртвама су, наравно, били и кинески трговци. Протесте су спроводили плаћени агенти, чије су плате долазиле од продаје конфисковане робе, новца од регистрације и казни (које су износиле од 300 до 10.000 јуана) које су наплаћиване од кинеских трговаца. Конфискована је роба пријављене вредности од преко 600.000 јуана. За ове незаконите поступке није се могло добити обештећење преко кинеског посебног окружног суда, који је председавао у случају Кинеза који су ухапшени у Међународном насељу. А седиште удружења налазило се управо у тој зони, у Храму неба, који је, по закону о земљишту, био изузет од надлежности шангхајског општинског већа.4 Ови догађаји, као и насилна антијапанска пропаганда која их је пратила, постају наглашени после Мукденског инцидента 18. септембра. Стране власти покушале су да контролишу озбиљније прекршаје, али су били готово немоћни.5 Предузете су мере да се две стране заједнице (Међународно насеље и Француска концесија) заштите од масовног насиља уколико би оно дошло као последица покрета који је пре свега био усмерен против Јапанаца. Осамнаестог децембра 1931. године потписан је „Споразум о заједничкој акцији локалних снага и оружаних снага страних сила стацио нираних у Шангхају у случају ванредног стања” од стране представника британских, америчких, јапанских и француских снага и шангхајског 4 Shanghai Municipal Council, Report for the Year 1932 and Budget for the Year 1933 (Shanghai, 1933), 15–36. 5 За незаконите активности Удружења за бојкот против Јапана треба потражити податке у шангхајским новинама. Лист North-China Herald (недељник) објавио је седамнаест чланака и уводника од 14. јула до 19. јануара. Имајући у виду мере које су Сједињене Државе предузеле када су њихови држављани претрпели благи бојкот 1905–6. године, може се претпоставити да би америчка влада „предузела нешто” да су амерички грађани патили тако као јапански од 14. августа 1931. године до 28. јануара 1932. године. Лист North-China Daily News, у уводнику објављеном 27. новембра, упозорава да „(Општинско) Веће … мора, у интересу Кинеза, као и страних држављана, да учини све што је у њиховој моћи да предузимање акција из других квартова буде непотребно и неоправдано”.

општинског већа. Овај нови одбрамбени план припремио је раније генерал-мајор Флеминг, заповедник британских трупа, а о њему су расправљали заповедници различитих гарнизона 26. јуна. Садржај се односио на озбиљне унутрашње немире који би били последица акција уперених против странаца организованих од стране кинеских државних снага, кинеских снага укључених у грађански рат или кинеских банди. Такав одбрамбени план ступио би на снагу чим би Шангхајско оп штинско веће прогласило ванредно стање. Последњи пут се то догодило 21. марта 1927. године, када су националистичке снаге прилазиле Шанг хају.6 Тада су уочени неки недостаци плана из 1927. године, па је план из 1931. састављен тако да се они исправе. Године 1927. британске трупе ушле су миљу и по на кинеску територију како би заузеле позицију дуж пруге која спаја Шангхај, Хангџоу и Нингбо, али Јапанци су остали унутар Међународног насеља, као и спољних путева око парка Хонгкоу. Линија на Северној сечуанској улици, са које су могли да напредују, очигледно је била слаба, јер су Кинези могли да окупирају куће на северној страни улице. План из 1931. године је, стога, то исправио тако што је јапанске морнаре поставио око 700 јарди даље од Северне сечуанске улице, са добром линијом одбране дуж насипа железнице Шангхај–Вусонг. Када и ако би се прогласило ванредно стање, британске и јапанске снаге ушле би на кинеску територију (Британци много даље од Јапанаца), док би Французи, Американци и Шангхајски добровољачки корпус држали границе Међународног насеља и Француске концесије. Године 1932. Британци су предали део свог спољног сектора италијанској морнарици. Када је Шангхајско општинско веће обавештено о изменама плана, требало је да извести кинеске општинске власти о променама. А било би мудро и да су објављене нове линије одбране. Нисам успео да пронађем доказе да су Кинези обавештени, а по њиховом понашању стиче се утисак да нису били. Сматрам, стога, да је трагедија у Шангхају у великој мери последица несмотрености Шангхајског општинског већа или конзуларног кора. Јануара 1932. бојкот је појачан и ситуација је постала још више злосутна јер су се кантонске трупе уселиле у шангхајску област. Биле су то трупе 19. друмске армије, јужне силе која је послата на север како би се борила у име Чанг Кајшека против крвавог устанка Фенг Јусјанга и Јен Сишана 1930. године. Након тога, послати су да се боре против комуни ста у области Ђангси, а сада, по захтеву делегата југа „Мировне конференције” у Нанђингу, премештени су у област Шангхај–Вусонг–Нанђинг. Ове трупе чинили су ватрени националисти, и стога се веровало да су 6

China Year Book, 1928 (Tientsin), 1225.

против странаца, а сигурно је да су били против Чанг Кајшека.7 Њихово прису-ство узнемирило је читаву страну заједницу. Међу неколико сукоба између кинеских и јапанских цивила који су произишли из бојкота, један је имао озбиљне последице. Осамнаестог јануара 1932. године, пет Јапанаца (од којих су двојица будистички монаси) нападнути су од стране Кинеза8. Један од монаха је касније преминуо. Двадесетог истог месеца јапански генерални конзул изнео је уобичајене захтеве за извињење, хапшење нападача, исплату одштете и болничких трошкова, а, уз то, и за одговарајућу контролу свих антијапанских по крета, као и хитно укидање свих антијапанских организација које се баве подстицањем нетрпељивости и антијапанских побуна и немира. Наредног дана, председник кинеске општине Шангхај одговорио је да је спреман да размотри прва три захтева, али да ће тешко одговорити на последња два. На то је адмирал Шиозава јавно објавио да ће уколико не буде задовољавајућег одговора предузети „одговарајуће мере како би заштитио права и интересе Јапанског царства”. Дана 24. генерални конзул је поново тражио задовољавајући одговор9. Дана 25. тражио је одговор до 28., а 27. поставио је рок за шест послеподне дана 28. Председник кинеске општине био је растрзан између екстремиста, који нису укључивали само ватрене националисте већ и кинеске комунисте и радничке агитаторе, као и истакнутије чланове заједнице који би поздравили сузбијање немира везаних за бојкот10. Дана 26. око 1:20 ноћу, кинеска полиција је затворила капије Храма неба у Северној хенанској улици. Двадесет и осмог ујутру Шангхајско општинско веће је прогласило ванредно стање од четири послеподне тог дана. Раније тог поподнева председник кинеске општине је прихватио јапанске захтеве у целости (што значи да су немири везани за бојкот могли бити заустављени да су кинеске власти желеле то да ураде), а у четири послеподне генерални конзул је обавестио конзуларно тело о пријему „потпуно задовољавајућег” одговора. Другим речима, јапанско-кинески спор је, барем тренутно, решен11. 7 Far Eastern Review (Shanghai), February 1932, 59–60. За каснији спор између 19. пешадијске армије и Чанг Кајшека видети H. K. Tong, Chiang Kai-shek (Shanghai, 1937), II, 338–41. 8 Вест о томе објављена је у листу New York Times 20. јануара, али није поменут бојкот. 9 Дана 24. лист New York Times објавио је на насловној страни вест „Јапански копнени маринци заузимају шангхајска утврђења”. У депеши није писало ништа што би оправдало такав наслов. 10 New York Times, 25. јануар. 11 Reports of the Committee of Enquiry set up in Shanghai under Article 15, Paragraph I, of the Covenant. League of Nations, Official No: A. [Extr.] 3. 1932, VII (Geneva, February 27,

Међутим, страхујући од немира који би узроковали кинески екстремисти, веће одлучује да не обустави ванредно стање. Убрзо након четири послеподне, британске трупе, амерички маринци12 и шангхајски добровољачки корпус заузимају своје позиције – Британци, запамтимо, много изван граница Међународног насеља. Адмирал Шиозава је обавештен да се трупе 19. пешадијске армије (78. дивизија) налазе на територији коју треба да бране његови морнари по плану одбране.13 Издаје два прогласа, један у којем наводи коју област ће заузети његови људи и изражава наду да ће се све кинеске трупе повући западно од железнице Вусонг, и други у којем најављује да ће бити предузете одговарајуће мере како би се испуниле дужности везане за ванредно стање. Председник кинеске општине је касније истакао да су му ови прогласи достављени у 11:25 увече.14 Уколико је то тачно, дошло је до застоја у преносу од адмиралског брода преко јапанског генералног конзулата до канцеларије председника. Адмирал је, наравно, могао да комуницира са председником кинеске општине само преко конзуларних власти. Имајући у виду ове чињенице, лако је замислити шта је уследило. Око 1.500 јапанских морнара, праћени јапанским цивилима, ушло је у јапански сектор. Њихова намера била је искључиво одржавање реда, јер се у описима наводи да су постављали саставе на угловима улица.15 Али када су дошли до старе линије одбране и кренули у додатну зону, дефинисану 1931. године, наишли су на војнике 78. дивизије16, наоружане полицијске снаге, а вероватно и друге јединице војске. Одмах је избио сукоб. Постоје две супротстављене верзије о томе шта се догодило, и вероватно су обе тачне. Јапанци су несумњиво били у праву када су закључили да су нападнути током заузимања позиције која им је одређена од 1932). Овај документ садржи прва три извештаја. Касније су поново штампани, уз четврти, у China Year Book, 1932 (Shanghai), 670–74. 12 Америчку заједницу од око 1.600 становника штитило је 1.200 маринаца, а Јапанску заједницу од око 18.500 становника око 1.200 морнара, што се види у табели популације у Report of Hon. Mr. Justice Feetham, C.M.G., to the Shanghai Municipal Council (Shanghai, 1931), I, 51. Ове бројке су за 1930. годину. Јануара 1932, међу јапанским становницима био је велики број избеглица из унутрашњости и дато је да је укупан број 28.000. New York Times, 26. јануар. 13 Улазак кинеских трупа на територију Шангхаја промакао је локалним посматрачима. 25. јануара, Халет Абенд извештава да се у граду налази мање од 5.000 „уплашених кинеских трупа”. Дана 26. подиже тај број на 17.000 (New York Times). Али већ 24. трупе 19. пешадијске армије су у потпуности опколиле страна насеља (Shanghai Municipal Council, Report, op. cit.). Уз три дивизије 19. пешадијске армије, у удаљеним областима су биле и две дивизије Чанг Кајшекових трупа. 14 Reports of the Committee of Enquiry, op. cit. 15 Ibid. 16 Shanghai Municipal Council, Report, op. cit.

стране комитета одбране, а за време ванредног стања које је прогласило општинско веће. Нападнути су, закључили су, док су учествовали у међународној одбрани страних заједница. Заправо, нису могли да дођу до линије која им је додељена. Одбацили су као апсурдну оптужбу да су извршили напад на Кинезе – ниједан адмирал не би намерно послао 1.500 морнара против пешадијске армије од око 30.000 ветеранских трупа, оружане пољском артиљеријом и уз подршку оклопног воза. С друге стране, Кинези су сматрали и, као што смо видели, вероватно оправдано, да су Јапанци покренули офанзиву на кинеску територију. Да су Кинези упозорени, пре ноћи 28, да ће Јапанци заузети спорну територију током ванредног стања, они би се повукли или би одговорили да ће остати у новом сектору по сваку цену. У другој наведеној варијанти, адмирал Шиозава не би спровео наредбе комитета одбране или би, као што план одбране омогућава, тражио помоћ америчких маринаца. Могуће је, али свакако није извесно, да Кинези можда не би напали да су спорни сектор окупирали амерички маринци.17 Након првог сукоба, то постаје ноћ ужаса. Слата су појачања на копно све док око 2.000 јапанских морнара није било суочено са много већим бројем ветеранских трупа.18 Те ноћи спасила их је само интервенција морнаричких ваздушних снага. Тек кад је омогућено да се јапански војници доведу из матице, стање морнара је поправљено и јапански део града је спашен од уништења. Неколико недеља пре сукоба, 28. јануара, шангхајске новине су страховале да ће немири везани за бојкот довести до јапанске одмазде. Након што на јапанске захтеве објављене 20. није дат задовољавајући одговор, страна штампа, а посебно у Сједињеним Државама, давала је језиве прогнозе шта ће урадити јапанска морнарица. Како су током ноћи када је истицао ултиматум избили немири, разумљиво је да су приписани ултиматуму, иако је у америчкој штампи 29. објављено да су сви захтеви испуњени.19 Али исправна верзија узрока немира требало је да буде послата тог 17 Да су Јапанци нападнути након заузимања додељеног положаја, вероватно би се укључиле читаве одбрамбене снаге, јер би било јасно да Јапанци поступају као део тих снага. Међутим, с обзиром на очекивање јапанског напада, као и забуна током ноћи између 28. и 29, било је лако закључити да је у питању офанзива, изван захтева ванредног стања. 18 Није сигурно колико је трупа 19. пешадијске армије и војне полиције било укључено у ноћи имеђу 28. и 29. Јапанска копнена јединица обично је бројала 1.200 морнара, још 300 је послато на обалу када је проглашено ванредно стање, и можда је још око 500 хитно стигло када су избили немири. 19 Халет Абенд 29. јануара у листу New York Times наводи: „Јапанска морнарица је данас, почевши од поноћи здруженим ваздушним и копненим нападом, покушала да упадне у шангхајски округ Џабеи, изван Међународног насеља. Подухват је окончан запрепашћујућим поразом.” Авиони су коришћени тек након што је морнарима претило

јутра. Уместо тога, сукоб је описан као јапанска офанзива. Непристрасно виђење дато је када је Лига народа објавила прва три извештаја конзула у Шангхају, који су чинили истражни одбор, 27. фебруара. Али до тада је веровање у идеју да је у питању био јапански напад толико раширено да документи Лиге нису били вредне вести. Нажалост нико, колико ми је познато, није уочио значај измењеног плана одбране из 1931. године, који је, како сам покушао да покажем, директно одговоран за сукоб. Са енглеског превела: Јелена Гледић

истребљење. Наслов ове вести био је „Јапанци не успевају да окупирају Шангхај упркос 13-часовном ваздушно-копненом нападу”. Амерички читаоци су природно претпоставили да је нападнуто страно насеље у Шангхају.

Кинески студенти и религијско буђење Кине20: Хришћанство и религијске потребе Кине – јануар 1914 (одабрана поглавља) Циљ Конференције др В. П. Веи Универзитет Колумбија председник Хришћанског удружења кинеских студената Северне Америке Ово је заиста јединствен скуп, јединствен у смислу да је то први пут у историји нашег студентског покрета да се тако велики број представника студената из свих делова Северноамеричког континента срело под једним кровом, на једној конференцији. Због удаљености и трошкова потребних да бисмо се срели на једном месту, и Савез кинеских студената и Хришћанско удружење кинеских студената су до данас били задовољни локалним скуповима или конференцијама секција током лета. Тема конференције и дискусија је питање религије у Кини. Сигурно сте сви чули за покрет којем је циљ да конфуцијанизам постане државна религија Кине. Доктрина еманципације од окова вековних традиција и празноверја довела је до озбиљних резултата. Многима је слобода била оправдање. Под изговором слободе вере, многи су одбацили сва учења мудраца, и чинило се као да хитамо ка грубом материјализму и да нас води агресивни атеизам. Покрет за увођење државне религије, као покушај да се заустави негативни тренд моралног пропадања нашег народа, има племенит циљ. Слажемо се, сигуран сам, да би успех заступника ове идеје у оживљавању конфуцијанизма био далекосежно добар за нашу нацију. Уколико би се ту зауставили без покушаја да га поставе за државну религију, не би било повода за страх. Али у њиховом покушају да нам наметну државну религију, који засад нема успеха, верујемо да они игноришу лекције историје. Chinese Students and China's Religious Awakening, извештај са конференције Хришћанског удружења кинеских студената Северне Америке одржане у Канзасу од 1. до 3. јануара 1914. године. Дати су одабрани одељци првог поглавља, у скраћеном облику. (Прим. прев.) 20

Не могу да замислим како конфуцијанизам може да се понуди нашем народу као религија. Он не задовољава религијске потребе, нити се бави емоционалном природом тих потреба. Будизам и даоизам, који се данас практикују, само су збркане бесмислице и празноверја које сви конфуцијанци исмевају и презиру, и они не могу да опстану у модерној кинеској цивилизацији. Потреба за хришћанством у нашем духовном и моралном препороду очигледна је и стога хитна. Спас од друштвеног пропадања и моралне изопачености, издизање личног и јавног духа људи, убеђен сам да то може да пружи само хришћанство. Ми, као хришћани, треба да препознамо чињеницу да не морамо да престанемо бити конфуцијанци да бисмо били хришћани. Препознати основне истине конфуцијанског учења и увидети на који начин су оне присутне у учењима Христа наш је хитан задатак. Такав отворени приступ пуно ће нам помоћи у решавању, чини се, сукоба религија у нашој земљи. Потребе овог доба су шанса за хришћанство, а тренутна политичка криза је у корену морална и духовна криза.

Потреба Кине за хришћанством у политичком животу Ченг-фу Ванг, МА Универзитет Колумбија Током протекле две године били смо сведоци огромних промена у политичком делању Владе наше домовине. Хитна потреба за реформама била је на уму сваког патриоте. Велике промене које се тренутно дешавају историјски су значајне. Да, потребне су нам реформе на свим пољима. Желимо да наша влада буде стабилна и мирна. Желимо да наша права буду гарантована. Желимо да се нашем народу пружи шанса да промовише образовање, развије индустрију и прошири трговину. То су хитне потребе и то су ствари које треба остварити. У политичком животу су нам потребни несебични људи. Људи који разумеју шта значи одговорност. Људи који ће ценити најсветију част коју им народ може указати. Људи на које се може угледати у погледу промовисања несебичних дела за јавно добро. Морамо тражити вође које имају снажан карактер. Личност човека је толико важна да она може да спречи срамне поступке на рачун народа. Тиме мислим, на пример, на немар по питању јавних трошкова. Могу да дам пример гувернера у овој земљи који је био познат као човек јаке воље, одважан и спреман да ради ствари за добро народа, али је због личног немара у руковођењу јавним фондовима скинут с положаја. Треба се свесно чувати те велике опасности политичког живота. 87

Историја је показала да је религија извор снаге и инспирације. Стога се пред нас поставља питање којој се од светских религија треба окренути. Не можемо приуштити да дозволимо да ствари остану такве какве јесу, морамо бити у потпуности свесни велике потребе која постоји у друштву. У Кини имамо конфуцијанизам, даоизам и будизам. Ту имамо најснажнији утицај на живот нације и појединца. Кад је у питању Конфуције, треба напоменути да су његова учења заснована на моралној етици. Она су главни извор знања и животних учења наших образованих класа. Даоизам и будизам, иако стално присутни, дали су занемарљиви допринос животу народа и владајуће класе. Конфуцијева учења била су калуп за нашу инспирацију и нашу мисао. Не треба да занемаримо дела која нам је оставио. То би био превелики губитак, одбацити оно у чему имамо привилегију да уживамо. Морамо чувати и користити његова учења, чак још више него пре. Али постоје ствари које ту недостају, ствари далеко изван његових учења. Његов главни недостатак је потреба за духовном снагом. Та снага се може пронаћи у хришћанству, религији која је утицала на већи део постојећег цивилизованог света. Разлог није то што је ово религија снажних нација, већ то што је у питању религија која је учинила народ снажним. Негујмо, стога, онај део хришћанства који не можемо пронаћи у учењима Конфуција, јер конфуцијанство и хришћанство нису међусобно супротстављени. Покретачка снага хришћанства је љубав. Циљ је племенит и савршен свет и вечни живот. То је религија коју ми тумачимо на најбољи могући начин и тако се инспиришемо. Поседује духовну снагу која нас чини више племенитим и ближим савршенству. Христова љубав се показује радом. А рад који прати духовне идеале велико је отелотворење Његове религије. Исус Христ је, док је био на земљи, својим примером био отелотворење тих идеала. Његови циљеви нису били зарад Њега самог већ за добробит света. Залагао се за дух који се истински жртвује, и Он сам је био први пример тога. Хришћанство је религија која је навела мушкарце и жене да дају своје животе ради безбедности и добробити других. Ту се проналази духовна снага која уздиже човеков живот на неки виши ниво, где ће бити кориснији другима него себи. Он не тражи жртву у смрти већ у животу, ради добробити човечанства. Будући просперитет наше земље и будући развој нашег народа у свим ступњевима зависи од лека који се може пронаћи у хришћанству. Тај лек подразумева духовну револуцију из дубине сваког срца. Нужно је да се препозна вечна вредност посвећености личном жртвовању. Доћи ће време када ће људи у највишим слојевима нашег политичког живота бити вољни и ради да служе, као и да препознају и да се воде у свом делању учењима Христа. 88

Потреба Кине за хришћанством у друштвеном животу И. Суен Си, дипломирани студент Универзитет Јејл Хришћанство не значи нужно свеукупно: хришћанска црква, хришћан ска теологија, ритуали, свете тајне, чак ни Библија. То значи, онако како ја разумем, примењивање „Христове методе” или „Исусовог пута” у делању. Кад кажемо да нам је потребно хришћанство у друштвеном животу, мислимо да нам је потребан Христ у друштвеном животу. Такође мислимо да учења Христа, „Љуби ближњега свога као самога себе” и „Како желите да људи чине вама, тако чините и ви њима”, треба да буду основа нашег друштва. Тај циљ се можда може чинити сувише идеалистичким или тешко достижним, али то је једини начин да се задовољи постојећа потреба. На који начин нам је потребан Христ у друштвеном животу? Могу да наведем само неколико најхитнијих аспеката где нам је потребан. Следи преглед оног што сматрам најважнијим задацима у мењању нашег друштвеног живота у Кини: КОНСТРУКТИВНЕ МЕРЕ

ДЕСТРУКТИВНЕ МЕРЕ

Уздизање жена: Образовање женске деце Образовање удатих жена Образовање јавног мњења: Добрим часописима Добрим друштвеним животом Домови за: Слепе Глувонеме Нахочад и сирочад Физички и ментално немоћне Лепрозне Како би се промовисала чистоћа и хигијена, изградити: Јавне слушаонице Јавне вечерње школе Јавне паркове Јавна игралишта

Навике: Опијум и слично Алкохол (и страни и кинески) Цигаре и цигарете Понашање: Прост језик Нехигијена (и јавна и приватна) Обичаји: Везивање стопала Обичаји на венчањима и сахранама Институције: Полигамија и конкубинат Рано ступање у брак Коцкање у сваком облику Проституција Продаја деце

Како да постигнемо све ово? Постоје три начина на која можемо да успемо, веома брзо и ефикасно: 1. Стварање новог јавног мњења. То се може постићи најпре слањем писама кући у којима ћемо писати нашим пријатељима и рођацима шта нам је потребно. Као друго, можемо писати чланке које бисмо објављивали у читаним новинама у Кини. 2. Промовисање јавног образовања у складу с наведеним. Образовање деце, мушкараца и жена, очева и мајки. То укључује огромне финансијске трошкове, али ће уштеда људске енергије бити велика, јер ће бити спречене криминалне радње, а промовисаће се срећа. 3. Вођење примерног живота међу нашим народом. Ово је свакако најважнија и најефикаснија мера коју можемо предузети. Овај корак је снажнији од иједног аргумента који можемо да понудимо, а његови резултати су далекосежни. Морамо од наших живота створити снажне животе, а од наших домова пребивалишта љубави. Како је тежња ка вишем циљу заразна, други ће покупити наш дух, а тај исти дух у њима родиће се и у другима.

Потреба Кине за хришћанством у личном животу г. Ј. Ц. Меи Политехнички институт Вустер На првом месту, потреба за хришћанством у нашим личним животима је хитна у ово доба моралне и духовне кризе. Сви ћемо бити суочени, ако већ нисмо, са животним, сложеним проблемима, који од нас захтевају да донесемо одлуку. У тим ситуацијама, уколико наша одлука није мудра, наши животи ће бити улудо потрошени. Али наши животи су исувише вредни и исувише свети да бисмо их провели на било који начин који није најбољи могући начин. И тако, сада смо на пучини. Треба ли да верујемо сопственом суду, који је често окаљан световним жељама и себичним мотивима, иако нисмо увек свесни тога? Управо у овом одлучујућем часу нам је посебно потребно вођство Оног који нас познаје и који нас воли и који води наше животе. На другом месту, потребно нам је хришћанство у свакодневном животу. Колеге студенти, живети обичан свакодневни живот на задовољавајући начин није једноставно. Имамо намеру да чинимо добро, али колико се само често пронађемо у ситуацији, кад сагледамо како смо радили 90

током дана или током недеље, да смо прилично разочарани и обесхрабрени оним што смо учинили. Не радимо оно што знамо да је најбоље и да је исправно. Искушења су превише снажна за нас. Наоружани само сопственим немоћним умом и вољом, често смо жртве искушења у свакодневној борби. Где осим у хришћанству можемо пронаћи снагу наде и вере која ће нас одржати, која нам даје чврстину у сталној борби карактера? Хришћанство не значи бити добар, већ бити бољи сваки дан. Као треће, потребно нам је хришћанство у односима с људима око нас. Управо смо чули колико нам је потребно да реформишемо друштвени и политички живот наше земље, али морамо схватити да не можемо ништа учинити, или да ћемо можда начинити више штете него користи, ако настојимо да решимо било који од ових важних проблема а да сами нисмо довољно припремљени за тај задатак. Човек какав нам је данас по требан је човек чистог срца и чврстих убеђења. Онај ко мисли да може да се ослони на карактер који је сам развио може да буде успешан у обичним задацима за које није потребно сувише жртве, али, кад буде стављен пред најтежи тест, кад се од њега буде тражило да бира између живота и смрти, новца и поштења, личног интереса и јавне дужности, он не испуњава очекивања. Срце се леди од помисли на то колико су само пута чак и наши најбољи људи поклекли јер нису имали истински племенит карактер. Има ли иког осим Исуса, који представља наше највише и најплеменитије идеале, кога можемо мирне душе пратити и од ког можемо учити по потреби вредна знања која ће нам обогатити живот? Напокон, желим да кажем да је можда највећа потешкоћа наших студената у изучавању хришћанства решење интелектуалних питања. Нисам сигуран да се на нека од тих питања икада може одговорити. Није потребан само ум већ и срце да би се веровало, а вера расте с искуством. Религија је заиста мистериозна. Не треба је олако схватати, а опет је толико нужно потребна свима нама да је не можемо занемарити. Изучавајте религију пажљиво, отвореног ума. Уколико још увек имамо сумње, бавимо се њима стрпљиво и озбиљно, и будимо искрени у својим мислима.

Коментар г. Х. Л. Хуанг Универзитет Принстон Основа најбоље службе друштву је несебична служба. Нећете спасити Кину ако служите ради себе. Нећете је спасити ако радити због себе или сопствене репутације. Уколико желите да покушате да спасите Кину 91

на себичан начин, тај подухват је безнадежан. Најосновнија ствар у том задатку је несебичност. Е, сад, у хришћанству, онако како сам га ја учио, нема снажније црте од несебичности. Сама суштина хришћанства је служење другима а не себи. Они од нас који су на путу из Кине посетили шангхајско Удружење младих хришћана сећају се слогана који је уклесан на зграду: „Не будите служени, већ служите”. Уколико успем да вам пренесем само једну мисао, моји сународници, желим да вам предложим следећи слоган: „Не служити себи, већ служити другима”. То је оно што је потре-бно Кини, а то ћете пронаћи управо у хришћанству.

Коментар гђица Х. Д. Линг Универзитет државе Илиноис Желим да изложим критику коришћења термина „конфуцијанизам” у религијском смислу, јер Конфуције није основао религију. Религија се тиче душе, и живота и смрти. Конфуцијанство нас не учи ништа о људској души, нити о даљем животу. Конфуције је био државник, али Исус није. Исус је био вођа спасења света и спасења наших душа. Не можемо се ослонити на Исуса као политичку снагу, нити за реформисање власти. Али Он је потребан сваком од нас да реформишемо себе. Кад се то догоди, тада – и само тада – Кина ће имати власт која је хришћанска.

Јеванђеље у Кини П. С. Чанг, дипломирани студент Чуо сам како људи коментаришу, а мислим да нису далеко од истине, да су кинески студенти у овој земљи, а и у другим страним земљама, као класа много веће патриоте од класе просечних студената било које друге земље. Ми смо патриоте јер схватамо потребе Кине, јер разумемо њене проблеме, и спољашње и унутрашње, а и зато што смо увек спремни и вољни да умремо, као и да живимо за ту земљу коју тако искрено волимо. Кина се суочава са великом кризом. Сви то знамо и мучи нас свеприсутни страх. Не знамо шта ће се догодити. Не можемо да побегнемо од размишљања о томе. Крећемо се, једемо и спавамо у атмосфери која нас стално позива да учинимо нешто за Кину. Стога, у том духу, у свим 92

питањима која нас занимају кад је у питању хришћанство, наш ум се окреће ка могућности практичне примене на проблеме наше земље. Хришћанска религија коју ми познајемо усредсређена је на једну особу, Исуса Христа. Кад изучавамо тај живот, иако смо спутани јер знамо само мало и имамо само делиће увида, јасно видимо да је то био живот савршеног жртвовања себе. Он је разапет. Он је умро за свет и за читаво човечанство, да би дао снагу Свом језику љубави и Својој доктрини братства људи и очинства Бога. Разговарали смо о питању хришћанства у Кини, у политичком, друштвеном и личном животу. Само замислите, драги пријатељи. Кад би сваки човек у Кини могао да у себи оствари тај дух личне жртве, ту свест о бесконачној вредности човека, кад би све сматрао браћом и опходио се поштено према ближњима, а истовремено имао близак и личан однос са Ствараоцем свих нас, верујући да ћемо спровођењем Његове воље на крају победити – не би ли сви ти збуњујући проблеми о којима смо причали лако и лепо били решени? Али немојмо само размишљати о идеалима. Практично и реално такође имају велику важност. Најпре се морамо ослободити предрасуда. Не смемо ни на трен да сматрамо хришћанство страном религијом. Треба је учинити кинеском, за нас и од стране нас, и тек тада хришћанство може да се прошири Кином. Несумњиво је велико задовољство и разлог да будемо захвални свим нашим делегатима што смо имали прилику да се окупимо и размотримо ова важна питања. Наша становишта и искази можда су исувише ограничени и уски, али је циљ који заступамо довољно широк да може побудити пажњу како хришћана тако и оних који то нису. Са енглеског превела: Јелена Гледић

Аустралијанац у Кини21 изабрана поглавља Џорџ Ернест Морисон Поглавље 1. Увод ‒ претежно о мисионарима и граду Ханкоу22 Прве недеље фебруара 1894. године вратио сам се у Шангхај из Јапана. Намеравао сам да пођем уз реку Јангце, све до Чонгћинга, а затим, обучен као Кинез, да тихо пређем преко западне Кине, кинеских држава Шан и брда Каћин до граница Бурме. Приповест која следи говори о томе како се лако и пријатно ово путовање, које би се пре неколико година сматрало знатним подухватом, данас може извести. Путовање, наравно, ни у ком смислу није било експедиција. Једноставно, био је то пут од 1.500 миља уз реку Јангце, а затим тиха, иако дуга, екскурзија од још 1.500 миља великим копненим путем до Бурме, на коју је пошао неко ко не говори кинески, без преводиоца или сапутника, ненаоружан, али с прећутном вером у добру вољу Кинеза. Било ко на свету може да пређе у Бурму на исти начин на који сам ја то учинио, под условом да је вољан да одређени број недеља или месеци буде истрајан – јер мораће да пређе много миља пешке кроз планинске пределе – и да има стрпљења. У Кину сам пошао са снажном расном нетрпељивошћу према Кинезима са којима се срећу моји сународници, али то осећање је одавно замењено живом наклоношћу и захвалношћу. Увек ћу се са задовољством сећати овог путовања, током којег сам доживео, пролазећи преко провинција великих попут европских краљевстава, само љубазност и гостопримство, као и најшармантнију учтивост. У мом случају, барем, Кинези нису заборавили своју поуку: „Буди благ према странцима који долазе издалека”. George Ernest Morrison, An Australian in China, London: Horace Cox, 1895. У оригиналном тексту аутор користи систем транскрипције кинеског језика (укључујући топониме), који је био уобичајен за период у којем је текст писан, али у преводу је коришћен данас званични фонетски систем транскрипције пинјин ради лакшег разумевања. (Прим. прев.) 21 22

Напустио сам Шангхај у недељу, 11. фебруара, паробродом Даиво компаније Џардин Метсон. Један драги пријатељ, капетан трговачког брода који је доживео све значајне луке света, сишао је, иако је прошла поноћ, да ме испрати. Руковали смо се на пристаништу, и то последњи пут. Већ му је било обећано прво упражњено место у компанији Џардин Метсон. Неко време након мог одласка, док сам био у западној Кини, постављен је за једног од официра несрећног брода Гаошенг, и када је пред објаву рата тај ненаоружани транспортер уништен од стране јапанске топовњаче, он је био међу погинулима – погођен, верујем, јапанским метком док се у води борио за живот. Путовао сам као Кинез, обучен у топлу кинеску зимску одећу, са коњским репом прикаченим за унутрашњу страну капе.23 Није ми могло бити удобније. Имао сам малу кабину само за себе. Имао сам наравно сопствену постељину, а плаћајући један мексички долар дневно кинеском стјуарту добијао сам „страну клопу” из салона. Путник који жели да путује на овај начин, ставивши понос у џеп и пустивши коњски реп низ леђа, платиће само четвртину тога колико би га коштало да путује као Европљанин у европској одећи. Али ја сам се, како сам открио, на путовању нехотице лажно представљао. Када је мудри службеник дошао по карту наплатио ми је, сматрао сам, премало. Изненађен, рекао сам да сам мислио да је карта седам долара. „Тако је”, одговорио је, „али мисионарима наплаћујемо само пет долара, а знао сам да си мисионар и пре него што су ми рекли”. Како се само његова оштрина разликовала од исте код кинеског компрадора који ме примио на пароброду Синђи компаније Трговци Кине, којим сам једном путовао од Шангхаја до Тијенђина, такође обучен као Кинез! Разговор је био кратак, оштар и недвосмислен. Компрадор ме упитно гледао. „Који пиџин ти имаш?”, питао је – мислећи којим послом путујем? Смерно сам одговорио: „Моје имам Исус Христ пиџин”, тј. ја сам мисионар, на шта је он одмах и помало прекорно одговорио: „Ни шансе нема!” Стајали смо на речним пристаништима и дошли до Ханкоуа дана 14. Ханкоу је, како Кинези кажу, тржница осам провинција и центар света. То је главни дистрибутивни центар долине реке Јангце, главни град централне Кине. Трговина чајем, главним извозним производом, у великом је паду, посебно након 1886. године. Индијски опијум не иде реком даље од ове тачке, а увоз у Ханкоу данас је безначајно мали и износи свега 738 пикула (44 тоне) годишње. Ханкоу се налази на левој обали реке Јангце, и од места Ханјанг дели га само ширина реке Хан, а од места Вучанг само 23 Уобичајена фризура кинеских мушкараца тог доба, а коса је најчешће била уплетена у дугачку кику. (Прим. прев.)

ширина реке Јангце. Ове три зоне заправо чине један велики град, са више становника од читаве популације колоније Викторија. Вучанг је главни град две провинције – Хунан и Хубеи. Управо ту пребива намесник, Џанг Џидонг, у својим званичним одајама, одакле дели неправду из грађевине која је готово лепа као куће америчких мисионара прекопута ње. Џанг Џидонг се највише противи странцима од свих намесника Кине, али ниједан намесник у царству никада није запошљавао толико странаца као он. „У оквиру четири мора”, каже он, „сви људи су браћа”. Ипак, две провинције којима он влада затворене су за странце, а мисионари су приморани да остану под заштитом стране концесије у Ханкоу. Посвећен јавном добру на необичан начин у односу на остале кинеске намеснике, усмерио је обимне приходе своје канцеларије на модеран развој ресурса свог намесништва. Подигао је џиновску фабрику памука у Вучангу са тридесет пет хиљада вретена, на површини од шест хектара и са електричним осветљењем, као и са резервоаром од три и по хектара. Изградио је велику ковницу. У Ханјангу је подигао величанствен погон за обраду гвожђа и високе пећи на површини од више хектара, са најновијим машинама. Поседује руднике гвожђа и угља, са железницом дугом седамнаест миља која се протеже од рудника до реке, као и са посебно израђеним паробродима и посебним дизалицама на обалама реке. Обасипао је све новцем као водом. Вероватно је једини значајни званичник у Кини који ће сићи с положаја као сиромах. На месту приватног секретара намеснику је један мудри Кинез по имену Гу Хунгминг, аутор чланка Defensio Populi, тог често цитираног напада на мисионарске методе који је први пут објављен у новинама North China Daily News24. Необично способан лингвиста, који у листу Daily News објављује преводе Хајнеа на енглески језик у стиху, Гу има дар ретко доброг владања енглеским језиком. Завршио је мастер студије на Универзитету у Единбургу. Ипак, ту је један чудан парадокс, јер и поред тога што је имао привилегију да буде образован у најпобожнијој и најпосвећенијој заједници Уједињеног Краљевства, под светлима уједињене презбитеријанске цркве Шкотске, слободне цркве Шкотске, епископалијанске цркве и саме цркве Шкотске25, да не помињем широк и разноврстан избор цркава које су се издвојиле са својим мање или више сумњивим догмама, он се отворено противи увођењу хришћанства у Кину. А нигде у Кини противљење увођењу хришћанства није тако снажно као у долини реке Јангце. Управо 24 Новине на енглеском језику које су излазиле у Шангхају од средине 19. до средине 20. века; сматра се да су биле једне од најутицајнијих страних новина у Кини. (Прим. прев.) 25 Изворно United Presbyterian Kirk, Free Kirk, Episcopalian Church и The Kirk, односи се на различите хришћанске цркве Шкотске (шкот. црква – kirk). (Прим. прев.)

у тој снази многи промишљени мисионари виде већу наду да ће напокон успети да преобрате тај део Кине, јер, како кажу, отпор више помаже мисионарима да успеју од пуке равнодушности. Док сам био у Кини, упознао сам велики број мисионара који су припадали свим класама, у многим градовима од Беиђинга до Кантона, и сви су једногласно изражавали задовољство својим напретком у Кини. Укупно и сажето гледано, њихов допринос се може описати као мало више од два Кинеза по мисионару годишње. А уколико би се, међутим, плаћени заређени и незаређени локални помагачи додали броју мисионара, нашли бисте да они свеукупно преобрате девет десетина једног Кинеза по раднику годишње. Али мисионари негодују када се њихов рад цени статистиком. У Царству ради 1.511 протестантских мисионара, а проценом њихових резултата, на основу статистика које су за претходне године објављене у листу Chinese Recorder26, налазимо да су прошле године (1893) примили у јато 3.127 Кинеза – за које се страхује да нису сви искрени хришћани – по цени од 350.000 британских фунти, суми једнакој укупном приходу десет главних лондонских болница. Сам Ханкоу врви од мисионара, „који су несрећно подељени на толико секти да је чак и странац запањен тим бројем, а камоли паганин који их овлашћује”. (Медхурст27) Обитавајући у заслуженој удобности у самом страном насељу и око њега, ту су чланови Лондонског мисионарског друштва, Трактатског друштва, Локалног трактатског друштва, Британског и страног библијског друштва, Националног библијског друштва Шкотске, Америчког библијског друштва. Ту су квекерски мисионари, Баптисти, Веслијанци, као и независни мисионари с приватним средствима. Ту су чланови Цркве мисионарског друштва, Америчког одбора мисија, као и Америчке епископалске мисије Високе цркве. Ту је медицинска мисија повезана са Лондонским мисионарским друштвом, ту је Француска мисија у процвату под једним бискупом, Missions etrangeres de Paris, Мисија францисканских отаца, од којих су већина Италијани, као и Шпанска мисија реда Светог Августина. Централна дистрибутивна станица Унутрашње мисије Кине налази се у Ханкоуу, а ту је и седиште Скандинавске мисије, Данске мисије, као и једне одвојене мисије чији су чланови већином, такође, Данци. Када постоји толико мисија, које припадају тако великом броју различитих секти, 26 Лист мисионарске заједнице у Кини на енглеском језику, Chinese Recorder and Missionary Journal, који је излазио у Шангхају од средине 19. до средине 20. века. (Прим. прев.) 27 Из дела The Foreigner in far Cathay мисионара Валтера Хенрија Медхурста (Walter Henry Medhurst), које је објављено 1872. године. (Прим. прев.)

а имају тако далеко удаљена становишта, претпостављам да је неизбежно да свака мисија не баш наклоњено прати рад својих суседа, да сумњају у сврсисходност њихових метода, као и да оправдано сумњају у искреност преобраћивања. Кинески „Пиринчани хришћани”, они лажни хришћани који су се пре обратили у замену за пиринач, само су људи који профитирају на овим разликама и за које се каже да успевају, уз правовремене кризе вере, да буду преобраћени редом од стране свих мисија, од Августинаца до Квекера. Сваки посетилац Ханкоуа и свих других отворених лука, који подржава напоре мисионара, задовољан је када види да је у потпуности погрешно сматрао да се мисионари у отвореним лукама Кине срећу са мукама и непријатностима. Удобност и животна задовољства ту постоје у истој мери као и у било којој другој земљи. Мисионарске одаје су међу најудобнијим резиденцијама Ханкоуа. И праведно је да мисионари буду одвојени што даље од свих могућих неугодности – мисионари који жртвују све за Кину и који су спремни да истрпе сваки разумни напор како би донели просветљење тој земљи таме. Посетио сам седиште Шпанске мисије Padres Agustinos и попушио цигарету са двојицом падреса, са њима разменио успомене из Ваљадолида и Барселоне. И могу лако да замислим, видевши како су одаје мисије изузетно прљаве, да Шпанац не треба много да промени свој начин живота како би се прилагодио старијој цивилизацији Кинеза. У Ханкоуу постоји велика страна концесија са лепим насипом дуж којег су високе грађевине. Ниво реке расте и опада готово шест стопа између лета и зиме. Током лета, река запљускује обале насипа и може се десити да се прелије на концесију. Зими, широке степенице воде надоле ка ивици воде која је, чак и кад се скупи у своје корито, и даље шира од пола миље. Наш лепи конзулат налази се на једном крају насипа, а на другом је упечатљива општинска зграда чији је изглед осмислио бивши градски позорник, који је, надам се, био вичнији у коришћењу лисица него што је био у цртању. Наше интересе у Ханкоуу штити господин Пелам Ворен, конзул, један од најспособнијих људи у служби. Пријавио сам се конзулату као британски поданик и добио сам кинески пасош по одредбама Примирја из Тијенђина за четири провинције – Хубеи, Сечуан, Гуиџоу и Јуннан, који важи годину дана од датума издавања. Нисам имао слуге. Један од „момака”28 који је говорио енглески, чувши да тражим неког, препоручио ми је свог „број један длуг”, који, како ме уверавао, говори енглески „исто Енглез”. Али када је „длуг” дошао увидео 28

Односи се на слуге. (Прим. прев.)

сам да говори енглески исто као што ја говорим кинески. Није се збунио, већ је на мој гнев одговорио, преко преводиоца, рекавши: „Тачно је да не говорим страни језик, али страни господин је тако мудар да ће за месец дана он дивно говорити кинески”. Нисмо постигли договор.

Слика 1. Мој кинески пасош

У Ханкоуу сам се укрцао на пароброд компаније Трговци Кине по имену Гуили, једини пароброд на реци са три пропелера, и четири дана касније, 21. фебруара, пристали смо у Ичангу, најудаљенијој луци реке Јангце у унутрашњости Кине до које се може доћи паробродом. Ичанг је отворена лука, а то је место на којем се одиграла побуна против странаца 2. септембра 1891. године, када је руља опљачкала и спалила страно насеље, уз помоћ војника заповедника ранга чентаи29 по имену Ло Дажен, главног војног званичника задуженог за Ичанг, „који је нереде олакшао својим прећутним пристанком”. Животу овде је пријатно полетан у ишчекивању нових немира, то је једина забава. Од Ичанга до Чонгћинга – раздаљина од 412 миља – река Јангце великим делом свог тока представља низ брзака које још ниједан пароброд није покушао да пређе, иако се тврди да потешкоће преласка не би биле несавладиве уколико би био у питању посебно изграђен пароброд са издигнутом коњском снагом. Можете имати представу колика је брзина 29

По већини историчара, једнако рангу генерал-мајор. (Прим. прев.)

струје на овом делу реке ако знате да се дешавало да џунка, којој треба тридесет до тридесет пет дана за путовање узводно, и то већином пута са вишеструком вучом, низводни пут пређе за два и по дана. Уверен, стога, да бих могао да уштедим неколико дана путовања, одлучио сам да у Чонгћинг одем пешке, и унајмио сам кулија да иде са мном. Требало је да кренемо у четвртак послеподне, али сам око поноћи у среду срео доктора Алдриџа, из Царине, који ме лако убедио да бих ризикујући путовање малим бродом (вупан), а не обичном путничком џунком (гуаци), могао, уз мало среће, да дођем до Чонгћинга воденим путем за исто време за које бих стигао до Вансијена који је на пола пута копном. Доктор је био човек изненађујуће енергије. Понудио се да ми све организује и до шест сати ујутру унајмио је брод, изабрао капетана (лаобан) и одабрао посаду од четири младића, који су на себе преузели задатак да ме доведу до Чонгћинга за петнаест дана, и свима њима је дао упутства неопходна за моје путовање. Све је требало да буде спремно за полазак те вечери. Током јутра лаобан ми је донео писани уговор, састављен на кинеском и прописно потписан, који ми је један кинески службеник превео на енглески. Преносим дословно: Јанг Синг Џонг (лаобан) овим се обавезује да ће превести др. М. до Чонгћинга под следећим условима: 1. Новац за превоз је договорен у износу од 28.000 у готовини (2 фунте и 16 шилинга), што укључује све трошкове. 2. Уколико се до Чонгћинга дође за дванаест дана, др. М. ће уместо тога дати газди 32.500 у готовини; уколико то буде за тринаест дана 31.000, а за петнаест дана 28.000. 3. Уколико све прође како треба и газда обави своју дужност на задовољавајући начин, др. М. ће му дати 30.000 у готовини, чак и ако дође до Чонгћинга за петнаест дана. 4. Износ од 14.000 у готовини ће бити дат унапред газди пре почетка путовања, а остатак ће бити плаћен по доласку у Чонгћинг. (Потпис)

Јанг Синг Џонг

Датум је 17. дан другог месеца,

К, shui 20. година30.

Кинез који је ово написао на енглеском говори енглески боље од многих Енглеза.

Година 1894. (Прим. прев.)

100

Поглавље 2. Од Ичанга до Вансијена, уз приказ кинеских жена и брзака реке Јангце Уговор су ми донели ујутру, читаво послеподне сам био заузет, а у осам увече укрцао сам се са понтона Царине. Брод је био вупан (пет дасака), дуг 28 стопа, газа 8 инча. Једро је било попут крила лептира, са попречним ребрима од лаганог бамбуса. Крма је била обликована „попут ластиног крила у мировању”. Мој кревет била је импровизована постеља од простирки у средини брода, а додатне простирке, које су током дана биле пребачене преко заслона, служиле су ноћу као постеља тројици чланова посаде у предњем делу, а преосталој двојици код крме. Чинило се да је пловило сувише крхко да се суочи с опасностима брзака, али њиме је управљала посада најмудријих младих Кинеза који су се могли пронаћи на реци. Био је мркли мрак када смо завеслали реком уз окидање петарди. Док смо пролазили поред брода Гуили, желели су ми срећан пут и испразнили шаржер у мрак како би умилостивили бога реке. Веслали смо уз обалу под крмама безброј џунки, поред зидина, а онда, прелазећи на другу обалу, усидрили смо се и сачекали јутро како бисмо започели путовање. Светла града била су низводно. Свуд је било тихо. Моји људи су били доброг расположења и није било нимало сумње да ће дати све од себе да испуне свој део уговора. Када је свануло, поново смо кренули и убрзо смо ушли у прву од великих клисура, где је река просекла свој пут кроз планине. Уз ведро и сунчано небо, реку која је глатко текла и пружала дубок одраз величанственим и кршним планинама које су стрмо падале у воду, лаган брод и узорну посаду, било је задовољство опуштено лежати умотан у мој кинески јорган и посматрати бројне џунке како лењо клизе низ реку, и највећа од њих „умањена колосалном величином предела тако да изгледа попут чамчића сампан”, и рибарске бродове, без иједног шума осим благог шкрипања мреже, како немо раде у мирним водама под обалом. У месту Пингшанба постоји испостава Империјалне поморске царине под вођством једног поморца који је некада узгајао какадуе у Јужној Аустралији, и који је одвео прву групу јунади до копова планине Браун. Он живи удобно на кући на води која је укотвљена на обали. Један је од ретких Енглеза у Кини који је ожењен на енглески начин, за разлику од кинеског начина, једном Кинескињом. Његова супруга је једна од најлепших девојака које су икад потекле из Нанђинга, а енглески говори дивно, мелодичним гласом који је пријатан за слушање. Признајем да сам један од оних који се слажу са писцем мисионарем који сматра да је „осмех кинеске жене неописиво шармантан”. У Кини сам видео девојке које би 101

се сматрале лепим у било којој престоници Европе. Привлачност јапанске даме била је тема многих писаца, али, говорећи као непристрасни по сматрач који је био и у Јапану и у Кини, никад нисам успео да дођем ни до једног другог закључка осим да је по свим одликама кинеска жена супериорнија од своје јапанске сестре. Више је него главу изнад Јапанке. Више је умна, или, пре, способнија је за интелектуални развој. Неупоредиво је чеднија и скромнија. Лепша је, слађа и поузданија од изобличене кикотаве тачкице црних зуба којој треба да се дивимо као јапанској лепотици. Путник је у Кини сместа импресиониран контрастом између готово потпуне ослобођености привидне бесмртности кинеских градова, посебно у западној Кини, и нападне непристојности јапанских Јошивара31, где све „врви, кључа, зуји од масе жена, чија врлина је посао а посао им је порок”. Мала стопала кинеских жена, иако цењена од стране Кинеза и поетски називана „златни љиљани од три инча”, у нашим очима су веома непријатан деформитет – но, ипак, чак и с таквим деформитетом, ход кинеске жене је више љубак од каса јапанске жене, која се без грациозности гега на својим малим савијеним ногама, тарући дрвене ђонове папуча о плочник уз звук од којег трну зуби. „Девојке су попут цвећа”, кажу Кинези, „попут врбе. Веома је важно да им стопала буду кратко повезана, како би ходале лепо одмереним корацима, грациозно лепршајући, тако показујући свима да су особе од угледа”. Осим код Манџураца, већинског народа, чије жене не везују стопала, све чедне кинеске девојке имају мала стопала. Оне које имају велика стопала су или, уопштено говорећи, даме лаког морала или робиње. И, наравно, хришћанкама није дозвољено везивање стопала.

Слика 2. На балкону у западној Кини 31

Јошивара је чувена четврт црвених фењера Токија. (Прим. прев.)

102

Напуштајући Пингшанба са оштрим поветарцем у леђима, лагано смо се борили са струјом. Гледајући струју, помислили бисте да идемо осам чворова на сат или више, али гледајући обалу, које смо се блиско држали како бисмо побегли што даље од струје, видели бисте како постепено напредујемо. Код двоструког реда барака испуњених огромним навојима канапа од бамбуса свих дебљина, мој лаобан је отишао на обалу да купи уже за вучу. Са собом је понео 1000 у готовини (око два шилинга), а вратио се са котуром 100 јарди дужине и остатком од 600 у готовини. Канап који је донео био је направљен од плетеног бамбуса, дебљине средњег прста, тврд попут кости кита. Земља је била отворенија и посвуда изравната и претворена у баште. Напредовали смо веома задовољавајуће. Кад је пала ноћ, пришли смо обали и скупио сам се у постељу тако да ми буде удобно. Било је мало простора и једва да сам имао места да пружим ноге. Моја кабина је имала 5 квадратних стопа и 6 инча и била је висока 4 стопе, позади отворена, али с двоја малих врата спреда, кроз која сам једва успевао да се пробијем постранце око јарбола. На подним даскама биле су простирке од кокоса, затим дебели кинески јорган (тзв. бугаи), затим шкотско карирано ћебе израђено у Џилонгу. Јастук је био кинески, најтврђи део постеље. Мој пртљаг је био поред мене и служио ми је као радни сто. Кинеска свећа, више фитиља него воска, забодена у репу, давала је светлост. Тај први дан нашег путовања довео нас је у близину звука најгорег брзака на реци, Синдана, и хук воде нам је зујао у ушима целу ноћ. Рано ујутру били смо у подножју брзака под обалом са супротне стране реке од града Синдан. Био је то узбудљив призор. Заковитлана бујица се уз тутњање попут грома пенила низ водопад. Изнад, редови камења протезали су се дуж тока попут бране на реци, ограђујући дубоке, мирне воде иза. По обали су биле расуте стене. Људи који су нам помагали да усмеримо брод, тзв. пратиоци, чучали су на камењу на обали како би видели страног ђавола и његову шкољку. Други Кинези су стајали тамо где је рукавац био подељен стенама на уске брзаке, веома спретно хватајући рибу, вадећи је из воде мрежама. Одморили смо се заштићени у мирној води и избацили уже за вучу. Тројица мојих момака су искочили на обалу и прихватили га, четврти је стајао на прамцу са куком од бамбуса, лаобан је кормиларио, а ја сам био бескорисно склупчан под тендом. Како је брод кренуо ка отвореној води почели су да вуку. Брод је задрхтао и вода је запљуснула прамац као да ће нас потопити. Очигледно наша тројица нису била довољна. Брод је плесао по брзаку. Момци на броду су узбуђено викали како је уже за вучу заглављено – ухватило се за стену – али се њихови гласови нису чули на 103

обали. Тамо су се освестили уз трзај ужета. Последњи у низу је видео где је проблем и потрчао да ослободи уже, али је било прекасно, јер је брод већ загазио у струју. Капетан је панично махнуо да пусте и већ следећег тренутка смо били цели бачени на водопад. Највиши део трупа заронио је у воду, нагло, али је момак који се ту нашао задржао равнотежу као да је Блондин32, спустио је куку и поскочио да одвеже уже за подизање једра. Талас је потопио предњи део брода и преплавио ме у мојој кућици. Срце ми је стало и, преплашен, почео сам да скидам натопљену одећу. Али, пре него што сам стигао до пола, једро је већ било подигнуто. Оба момка су чудесно преусмерила брод од стене, која би нас, да је било и трена оклевања, разбила на комадиће или сахранила у усковитлано корито које је правила струја, и тако смо, још једним очајничким покушајем, склизнули из опасности у мирне воде. Моји људи су се насмејали од срца. Не знам како су то урадили, али осетио сам велико дивљење према мирној спретности с којом је све обављено. Избацили смо воду из брода, поставили смо још једно уже за вучу – овај пут од прамца како би крма била под контролом, док је други био везан за јарбол, и укључили смо у посаду обученог кормилара. Додатни пратиоци на обали, које смо унајмили за нешто готовине, држали су оба ужета и читав брод је – уз воду која је надирала и пенила под прамцем – био вучен насупрот струји, уз ивицу воде која се протеже реком. Сада смо били у мирним водама на улазу у клисуру Ми Цанг. Два чудесна зида стена, готово под правим углом, велика и снажна попут медитеранске стране Гибралтарске стене, била су савијена један иза другог преко реке. „Дивље су ове литице, ни дрвета а једва влат траве израсте, где ток воде, који се више чује него види, као да је узрујан узалудним покушајима да побегне из свог мрачног и суморног затвора.”33 У самој клисури водена струја је била зауздана и бродови су могли да прелазе од обале до обале без поте шкоћа. Био је језив осећај клизити преко воде без трачка сунца заробљене огромним зидовима од камена. На пешчаном спруду западно од клисуре пристали смо и средили све што је требало. И ту сам стајао и посматрао како џунке нестају низ реку једна за другом, и видео сам истинитост оног што је писао Хоузи, да, како су им јарболи увек спуштени у пролазу надоле, џунке као да „пролазе носећи свој људски терет у вечност”.34 Пред нама је био изузетно висок стрмоглави пад, и морали сте да напнете очи да бисте гледали у том правцу. Ипак, високо, све до врха, Чарлс Блодин (Charles Blondin), чувени ходач по ужету и акробата. (Прим. прев.) Из дела The River of Golden Sand: The Narrative of a Journey Through China Виљем Гила објављеног 1883. године. (Прим. прев.) 34 Из дела Three Years in Western China: A Narrative of Three Journeys Александра Хоузија објављеног 1890. године. (Прим. прев.) 32 33

104

и до саме ивице литице, били су наређани салаши. Сваки делић земље која је била на располагању је обрађиван. Било је тако стрмо да бисте помислили да се оскудна земља сигурно спере с првом кишом и да ту могу удобно да бораве само козе с авантуристичким духом. Мој лаобан, Енже, показујући на ту величанствену масу рекао је Бин су ћао, али да ли су те речи биле име места, или је требало да ми пренесу његов утисак о величанствености призора, или су се тицале опасности поседа високо изнад наших глава, нисам имао начина да знам. Мој лаобан је знао дванаест речи енглеског, а ја дванаест речи кине ског, и то је био сав наш заједнички речник. Морао је бити пажљиво допуњаван знацима и гестовима. Знао сам кинеске речи за пиринач, лепињу, чај, јаја, кинеске штапиће, опијум, кревет, ускоро, колико, угаљ, купус и обичаји. Мој лаобан је умео да каже на енглеском, или пиџин енглеском, храна, број један, не ваља, иди на обалу, седи, ускоро, сутра, шибица, лампа, у реду, један комад и проклетство. Ову последњу која је сматрана егзотичном разумео је као синоним израза „веома добро”. То није био први пут да сам чуо да се речи користе погрешно. Сећам се да сам читао у Сиднеј ском билтену како је један кинески кувар у Сиднеју, када се пријављивао за одређену позицију, наводио газдарици своје несумњиве квалификације и завршио незаборавном изјавом „Мој хлишћански човек мама, мој једе говедину, мој каже проклетство”. Иза нас је било једно мало село. Сељани су сишли да виде странца којег су деца, далеко иза њих, звала Јанг гуици (страни ђаво). Доле, на пе ску, били су остави џунке која је конфискована због кријумчарења соли. Била је пресечена напола. Држава има монопол над сољу и џунке које ухвате у кријумчарењу буду сместа конфисковане. Гуиџоу, на левој обали, био је први град са зидинама на који смо наишли. Ту смо имали бескрајне потешкоће у проласку кроз брзаке и морали смо да прелазимо од једне до друге обале реке неколико пута. Седео сам у броду без одеће, дрхтећи, јер се чинило извесним да ћемо доживети бродолом и нисам желео да се удавим попут пацова. Никад нисам видео хладну одважност какву су имали моји момци, а њихова способност процене била је изванредна. Шуњајући се близу обале, у опасности да дно буде пробијено сваког тренутка, брод би био доведен до тачног места с ког је могуће прећи реку, затим би на трен био уравнотежен с током, а потом, подигнутих једара и са снажним поветарцем, и уз ђаволско веслање мојих људи у кратким потезима по ритму који су давали ударајући стопалима о под, брод би полетео у струју. Кренули смо ка стени у средини реке, промашили је, и срце ми се попело у грло кад сам видео брзак испред нас који нас је вукао. Тада се брод мистериозно заокренуо и склизнуо у заветрину стене. Један од момака је искочио с ужетом с прамца, а остали су веслима 105

и куком усмеравали брод около, све до горње ивице стене, а затим, умирујући га за прелазак, одгурнули су нас поново у заковитлану речну струју и кренули ђаволски брзо ка обали. Стојећи на крми, управљајући крестом и кормилом, са спремном мотком од бамбуса, лаобан је викао и узбуђено ударао о под. Под нама је био хук водопада ка којем је хитала крма брода, поново нам је претило уништење и чинило се да је све готово, када смо тог трена прешли на благе таласе и опет смо били заштићени. И тако је пут текао, моји изврсно вешти људи би увек урадили праву ствар, на прави начин, у право време, с непогрешивом сигурношћу. У брзаку Један, за који се каже да је најгори на реци током зиме, исто као брзак Сидан током лета, тројица момака су се искрцала на обалу како би нас вукли уз ивицу воде – било је очигледно да нису довољни за тај посао. Док смо висили на водопаду, иза стена су се појавили додатни пратиоци и понудили своје услуге. Били су у предности и могли су да се цењкају с нама. Била је то ситуација која је добро позната свим Кинезима – „преговарање о цени након што је свиња заклана”. Али, кад смо пристали на њихове захтеве, ухватили су уже за вучу и провукли нас за трен. И овде, као и на другим опасним брзацима на реци, постављен је званични чамац за спасавање. У питању је брод широке греде, црвене боје. Морнаре плаћају осамдесет у готовини (2 пенија) дневно, а награђују са 1000 у готовини за сваки спашен живот, а 800 у готовини за сваки леш. Клисура Вушан, „Вештичја клисура”, која се протеже од Гуандугоуа до Вушан-сијена, раздаљина од двадесет миља, најдужа је клисура на реци. Право пред нама кад смо излазили из клисуре било је утврђење града Вушан-сијен. Стражарска пагода, са седам спратова и забатима окренутим нагоре, попут обода службеног шешира, била је низводно од града, тако спречавајући да богатство и напредак отеку од града речном струјом. Иза тога био је кратак али стрм брзак. Пред снажан ветар, храбро смо ступили у брзак раширених једара и утврдили шта је јаче, ветар или струја. Али док смо стајали на речној струји дозивајући и призивајући ветар, ветар је утихнуо за трен. Без напона, прамац се залетео у стене, али вода је била плитка и за трен ока двојица момака су искочили и придржали брод. Затим смо се уз помоћ полуга и вуче провукли уз брзак у мирне воде. Ни у једном трену није било забуне, нити погрешног потеза. Слушајући како моји момци брбљају на свом неразумљивом језику замислили бисте хаос, и пропаст, и дивље узбуђење. Гледајући их како делају, били сте сведоци такве хладнокрвности, вештине и одважности какву сте ретко могли да видите. Моји момци су сви били млади. Капетану је било тек двадесет и био је пример физичке грациозности, лица које ће увеселити срце кинеске девојке коју удостоји избора да буде мајка његове деце.

106

Џунке су полако напредовале уз реку. Овде је пут за вучу на левој обали, шездесет стопа изнад тренутног нивоа реке. Босоноги пратиоци, често њих стотину у групи, верали су се по стенама „попут чопора паса у пуном замаху”, сваки држећи везу преко рамена, певајући у хору, док су крме џунки које су вукли често биле четврт миље далеко. Кад би наишао брзак затегли би уже за вучу попут робова. Веза је шкрипала под огромним притиском али је држана чврсто. На самој џунки ударало се ритмично о бубањ и бацане су петарде. Туце мушкараца је дугим бамбусима окованим гвожђем усмеравало пловило даље од стена, и тако су корак по корак пролазили препреке. Упоредите с овом напорном спорошћу брзину џунке која иде низводно. Јарбол је усправљен, замах прамца чудесно сече попут ниског косника, допалубље је прекривено све до средине брода повијеним кровом од простирки, а котурови канапа од бамбуса висе под надстрешницом. Двадесетак или више морнара, радећи стојећки и певајући како би мерили време, управља веслима. Све то док џунка, личећи на модеран пароброд, хита низ брзаке. Гуиџоу-фу, 146 миља од Ичанга, један је од највећих градова на горњем току реке Јангце. Тик пре њега је клисура Фенгсијанг, „кутија за ветар”, где су планине опет исклесане на два дела како би река прошла. То је последња од великих клисура реке Јангце. Напустили смо провинцију Хубеи. Гуиџоу је први град префектуре на који путник наиђе у Сечуану. Зато је лаобан тражио да му дам свој пасош како би га однео на обалу и дао на оверу у магистрату. Док је он био одсутан, два службеника Царине претражила су брод не би ли пронашли забрањену робу. Кад се вратио, морао је да плати мито у станици Царине. Уз гребање куке од бамбуса заобишли смо крме стотину сечуанских џунки, да бисмо опет били ухапшени код брода за прикупљање таксе лиђин35, где је још готовине прешло из руку лаобана у руке надлежних службеника. Поново смо кренули када смо по трећи пут наишли на препреку у виду таксе лиђин, и лаобан је по трећи пут морао да одреши кесу. Након тога дозвољено нам је да наставимо путовање. До краја дана, кад год би се поглед лаобана срео с мојим, он би подигао три прста и жалосно одмахујући главом рекао Гуиџоу хаигуан (царина) не ваља”. А затим би, несумњиво, псовао. Мој бродић био је најмањи на реци. У пловидби је могао да иде у корак са свима осим дугих трајеката или матичних бродова који су пратили велике џунке како би ухватили пратиоце и уже за вучу. Ови бродови имају велико четвртасто једро постављено вертикално на дизалици, и веома су брзи. Међутим, кад су у питању веслање, усмеравање полугама и праћење, били смо победници реке. 35

Посебан тип таксе коју су плаћали трговци у Кини од средине 19. века. (Прим. прев.)

107

Прошли смо Анбинг – красан сеоски градић у пределу испуњеном црвеним брдима и богатим зеленим пашњацима, шумарцима бамбуса и чемпреса, лепим малим сеоским кућама са стрехама и живописним храмовима у дрвеним клисурама. На месту Ђибаци налазе се остаци изузетног насипа изграђеног од огромних блокова клесаног камена постављених на племенити обод природне стене. У камен су дубоко урезани кинески карактери, али је слава прошла и сада је ту свега неколико расутих колиба на месту некада великог града. Река је сада била на најнижем нивоу и свуда где се могао видети песак или шљунак биле су оскудне групе трагача за златом који су испирали грумење у испитцима. Судећи, међутим, по оронулости њиховог окружења, нема страха да ће њихова добит уздрмати равнотежу светског приноса злата.

Поглавље 3. Град Вансијен и путовање од Вансијена до Чонгћинга По дану, првог марта, били смо пред вишеспратном пагодом, чији узвишени положај, заузимајући прилаз граду, доноси срећу граду Вансијен. Лепа је ово земља – богато обрађена чоколадна земља, обронци прекривени сеоским кућама међу бамбусима и кедровима, са свим врстама зелениша у пољима, пресечених јарким линијама жуте репице. Речна струја је била хитра, а вода је била плитка ту где смо пловили, тако да смо стално били насукани на шљунак. Али прошли смо окуку и Вансијен је био пред нама. То је град који је на пола пута између Ичанга и Чонгћинга. Мој елегантни лаобан се обукао у најбољу одећу како би био спреман да изађе са мном на обалу. Био је усхићен својом вештином јер ме је довео до циља тако брзо. „Сампан број један! Проклетство!” рекао је, и држећи подигнуте руке испружио је седам прстију надоле показујући како смо стигли за седам дана. Затим је показао на друге бродове који су пролазили и бројао прстима до петнаест, и знао сам да ми тиме показује како бих, да сам пошао било којим бродом осим његовим, на путу био петнаест дана уместо седам. Изузетно велики број џунки свих врста био је укотвљен уз обалу, прамцем. Многе од њих су биле велика пловила, са труповима попут абердинских клипера. Многе су имале стране заставе, чиме су биле изузете од кинеских такси лиђин, тако хировито наметнутих. Уместо тога, плаћале су пет посто, царину по вредности терета, коју је увела Империјална поморска царина и која је наплаћивана или у Чонгћингу или у 108

Ичангу. Од једне до друге, кукама и веслима, шуњали смо се уз спољне ивице њихових умирених кормила све док нисмо стигли до нашег пристаништа. Ту је на стенама скупина жена прала веш, лупајући издржљиве тканине о камен дрвеним пракљачама. Али престале су с радом кад је страни ђаво, у својој простачкој одећи, закорачио на обалу међу њих. У Вансијену нису били љубазни према странцима у страној одећи. Нисам то знао, па сам изашао на обалу обучен као Европљанин. Никада нисам наишао на тако спонтану добродошлицу као у овом граду. И никад више не желим да имам слично искуство. Искрцао сам се на ушћу малог потока који дели велико утврђење на истоку од још већег града изван зидина на западу. Мој лаобан је био са мном. Прошли смо кроз групу праља. Дечаци и одрпанци који су се мотали око пристаништа видели су ме и потрчали ка мени, вичући Јанг гуици, Јанг гуици (страни ђаво, страни ђаво). Један приповедач је иза тезги окупио публику и за трен се обрео сам, а гомила је пратила мене уз брдо, уз повике и урлике који су били познати осетљивом странцу на најнепријатнији могући начин. Мој снажни момак желео је да покажем свој пасош који је био величине адмиралског амблема, али нисам био толико будаласт да то учиним јер је требало да ме служи још много месеци. Морао сам да ходам уз ту подругљиву бучну гомилу као да уживам у томе. Једном сам стао и обратио им се и, пошто нисам знао кинески, рекао им на благом енглеском како ме њихово понашање наводи на веома ниско мишљење о моралности њихових мајки, и како ме чини резигнираним да промишљам грозничаво окружење у којем ће се обрети након смрти. Такође сам се, позајмљујући кинеску клетву, усудио да изразим своју наду да ће њихове душе када се поново врате на земљу обитавати у телима крмака, јер ми се чинило да су то једина станишта која им приличе. Али моје речи су биле бескорисне. С осмехом на лицу, али бесом у срцу, предводио сам поворку уз поток до каменог моста где ме велики број њих напустио, да би били замењени на другој обали још усхићенијим скупом. Ту сам застао на тренутак у маси која се гуркала да бих погледао узводно, тај јединствени природни мост који је огромна маса стене формирала изнад потока. Видео сам и мост са широким сводом иза, који се простирао од обале до обале у једном племенитом луку, и који је био тако високо изнад воде да су џунке лети могле да пролазе испод њега кад би од кише овај мали поток набујао у широку реку по којој се може пловити. Затим смо се попели стрмом обалом у град и, ушавши прљавом, уском улицом нашли смо се на главном путу. Гомила ме још увек пратила, а радње су остајале празне јер су сви излазили на улицу да ме виде. Прошли смо поред мухамеданске џамије, римокатоличке мисије, градског храма, све до једне кинеске куће где сам увучен у двориште и врата су за мном 109

затворена. Затим сам повучен даље, и схватио сам да се налазим у кући Унутрашње мисије Кине, а да је духовник с коњским репом који ме дочекао на степеницама господин Хоуп Гил. Тада сам сазнао да је моја одећа узроковала окупљање у моју част. Сат времена касније, када сам поново изашао на улицу, гомила је још увек чекала да ме види, али је била разочарана када ме видела сада обученог попут њих. У међувремену сам се пресвукао у кинеску одећу. „Погледајте”, рекоше људи, „странца. Имао је страну одећу, а сада је обучен у кинеску све са репом. Погледајте његов коњски реп, лажан је”. Скинуо сам капу да почешем главу. „Гледајте”, поново су повикали, „његов реп закачен је за унутрашњост капе”. Али престали су да ме прате. У Вансијену су три мисионара Унутрашње мисије Кине, од којих је један из Сиднеја. Мисија је отворена већ шест година и прилично је успешна, или потпуно неуспешна, у зависности од гледишта оног који пита. Господин Хоуп Гил, виши члан мисије, веома је искрен, добар човек, који ради на својим обесхрабрујућим задацима с еланом и посвећеношћу вредним сваке хвале. Он је премиленијалиста и проповеда без престанка широм града, а његове проповеди су искрене и без разлика. Његов метод су Кинези саркастично поистоветили, по једном од њихових познатијих афоризама, са узалудним напорима „слепе птице која насумице кљуца тражећи црва”. Готово сви Кинези у Вансијену чули су ту доктрину, описану мање или више неразумљиво, и сами ризикују ако и даље одбијају да буду спашени. Током епидемије колере тај храбри човек није напустио свој положај. Никад није одбио позив да служи болесне или оне на самрти и, ризикујући сопствени, спасио је многе животе. И шта је његова награда? Он је то радио, кажу Кинези, не зато што је без интереса волео своје ближње, што је несумњиво био разлог, већ како би сакупио заслуге за себе за невидљиви свет који чека након смрти. „Захвалност”, каже овај мисионар, а то мисле многи, „стање је срца или ума, које као да не може да постоји у телу Кинеза”. Ипак, други мисионари ми кажу да нико не може имати живљи осећај захвалности, или искреније показивање захвалности од Кинеза. „Ако се наше речи пореде са крекетањем жаба, ми не обраћамо пажњу на то, већ слободно изражавамо осећања од срца”, тачне су речи које је упутио један захвални кинески пацијент првом здравственом мисионару у Кини. А и сам Кинез ће вам рећи, каже Смит, „да не следи да, само зато што не изражава захвалност, он је не осећа. Кад туп човек прогута зуб, он неће пуно да прича о томе, али све је унутра”. Од свог оснивања 1887. године, Унутрашња мисија у Вансијену вођена је храбром истрајношћу. Нажалост, нема покрштених, али ту је троје обећавајуће „заинтересованих”, чији би прелазак у хришћанство био бржи 110

да је извесније да ће након тога добити посао. Они размишљају на следећи начин: кажу, цитирајући речи које је употребио велечасни Џ. Л. Мејсон на шангхајској конференцији мисионара 1890. године, „ако се страни учитељ брине о нашим телима, учинићемо му услугу и тражити спасење својих душа”. Питање запошљавања покрштених једна је од највећих потешкоћа мисионара у Кини. „Идеја (потекла од будизма) је опште прихваћена у Кини”, каже велечасни К. В. Матир, „то да свако ко постане члан неке секте треба да живи од тога... кад Кинез постане хришћанин он очекује да живи од хришћанства”. Показали су ми једног од тројице заинтересованих. Описали су ми га као најнапреднијег од све тројице у познавању доктрине. Дакле, не желим да будем груб, али морам да кажем да је тај човек био јадни, сироти, одрпани кули, који продаје најобичније брашњаве колаче на расклиманој тезги иза угла код мисије, који не уме ни да чита ни да пише, а веома је скромне, затупљене памети. Јадничак је отац девојчице старе три године, јединице, која је и глува и нема. И постоји страх да га његова љубав према малој изазива да даје наду мисионарима да ће у њему пронаћи први плод свог рада, првог у округу који ће бити спашен њиховим учењем, док он гаји неодређену наду да ће, када страни учитељи буду сматрали да је довољно покрштен, они бити вољни да поврате говор и слух његовом јадном малом детету. Оскудна је то жетва. Након кинеске вечере, мисионари и ја кренули смо у шетњу изван града. У главној улици смо срели групу просјака, сваки од њих с чинијом пиринча и ђубретом и дугачким штапом, са неколико искрзаних дроњака окачених око бедара – то је била најсиромашнија сиротиња коју сам икада видео. То су били градски просјаци који су тек примили свој подневни оброк у вансјенском дому за несрећне. Постоје три такве институције у граду, које помажу сиромашне, и оне се у потпуности финансирају од донација. Каже се да им је просечан годишњи приход 40.000 таела36. Вансијен је веома богат град, са богатим трговцима и великим прометом соли. Овде су и куће велепоседника и власника великих џунки. Сума новца коју становници града усмеравају у приватне добротворне установе је необично велика, чак и за кинески град. Грађанин с најснажнијим осећајем за јавно добро је Чен, један од трговачких принчева Кине чија су пословања ограничена искључиво на производе своје земље. Почевши с приходом од стотину таела, које му је завештао отац, Чен сада има агенте широм царства, а верује се да му његови трговачки послови доносе чисту годишњу зараду од четврт милиона таела. Његово поштење је за пример, а доброчинство 36 Јединица за масу, приближно 50 грама, најчешће се односи на количину сребра. (Прим. прев.)

111

је обогатило провинцију. Усек на стени код клисуре Фенг-сијанг близу Гуиџоу-фуа, где је у чистој стени исклесан пут за пратиоце џунки, урађен је од његовог новца, а каже се да је то коштало стотину хиљада таела. Својим доброчинством Чен није само сакупио заслуге за онај свет, већ је добио награде и на овом свету. Његов син је изашао на магистарски испит за диплому Ханлин, највиши академски степен у царству. Сви у Кини знају да успех на овом испиту зависи од милости Венчанг-ди-ђуна, бога учености (даоистичког) „који из генерације у генерацију шаље свој чудесни утицај земљи”. И како је бог с одобравањем гледао на добра дела која је чинио његов отац, подарио је успех сину. Када се син вратио кући након ове добре среће, сачекали су га испред зидина и увели у град уз краљевске почасти. Његов успех био је победа за град који га је изнедрио. Након кратке шетње били смо изван града, пратећи обележени пут са низом степеница које су ишле уз брдо кроз редове изравнатих површина испуњених свим врстама житарица и бројним маковима. Ту се протеже красан видик на једну од најбогатијих пољопривредних регија у свету. Далеко доле у долини је величанствена породична вила Бијена, једног од најбогатијих земљорадника у провинцији. Даље се види почетак главног пута, поплочаног бедема широког осам стопа, који води стотине миља даље до Ченгдуа, главног града провинције. Овај пут се води као најбољи те врсте у царству. На сваком брду је утврђење. Импозантније од осталих, оно које надгледа град на раздаљини од пет миља, налази се на Брду божанског рођења. Изграђено је, каже Хобсон, за време устанка Таипинг37. Постојало је, кажу мисионари, и пре садашње династије38. Противречне тврдње карактеристичне за ову земљу супротности. Али, било старо тридесет или двеста педесет година, утврђење је сада само место на којем борави гарнизон мирних сељака. Кинези које смо срели љубазно су нас питали „да ли смо појели пиринач” и „куда смо кренули”. Одговарали смо им на питања. Али када бисмо једнако љубазно упитали путника куда он иде, одмахнуо би брадом ка хоризонту и рекао „далеко”. Свратили смо у вилу једног богатог младог Кинеза, коју је недавно наследио, уз 3.000 ари обрадивог земљишта, које му доноси, како су нам рекли, годишњи приход од 70.000 таела. Како газда није био код куће – ван града се са тутором припремао за диплому Ханлин – примили су нас кућепазитељи. Показали су нам лепе гостинске одаје, раскошни позлаћени споменик посвећен прецима, велика дворишта, вртове с баштама.

37 38

Грађански рат који је трајао од 1850. до 1864. године. (Прим. прев.) Династија Ћинг, установљена 1644. године. (Прим. прев.)

112

Лепа је то вила, солидно изграђена од дрвета и камена, са веома детаљно изрезбареним дрвеним решеткама. Било је касно кад смо се вратили у мисију, а већ се смркло кад сам се укрцао на свој мали вупан. Моји момци нису били лењи. Купили су намирнице одличног квалитета и учинили брод много удобнијим. Три љубазна мисионара дошла су да ми пожеле срећан пут уз божју помоћ. Храбри људи! Заслужују бољу срећу од судбине какву су до сада имали. Прешли смо реку и укотвили се изнад града, спремни за полазак рано ујутру. Дан након што смо напустили Вансијен први пут смо морали да тражимо помоћ на путу од једне џунке. Радо су нам је пружили. Уже за вучу нам се истањило и имали смо потешкоћа покушавајући да прођемо опасан брзак међу стенама, кад је поред нас наишла велика вучена џунка. Видевши нашу муку, прикачили су се за нас и извукли нас из опасности. Те ноћи смо се укотвили под Стражарском стеном (Ши-бао-џаи), можда најупечатљивијим обележјем реке. Висока двеста до триста стопа, а у основи широка шездесет стопа, у питању је одвојена стена, вертикално оцепљена од некадашње литице. У југоисточни део уклесана је деветоспратна пагода, а на врху је круна од храмова. Било је изненађујуће како добро моји људи живе на броду. Имали су три добра оброка дневно, увек с пиринчем и пуно поврћа, а често и с мало свињетине. Храна се припремала успут. У те сврхе, имали смо две мале земљане пећи, два тигања и чајник. Свуда дуж реке купус и репа су се могли набавити у великим количинама, јефтино. Бродићи који продају намирнице бродовима, напуњени до врха, пресрећу бродове на путу и нуде нарамак свежег поврћа за износ у бакарној готовини који вреди триосмине пенија. Други бродови продају дрво за огрев, кратке цепанице увезане у мале свежњеве, као и угаљ. Угља свуда има у великим количинама и могу се купити одлични брикети, направљени од мешавине глине и угљене прашине. До краја путовања смо по цели дан пловили кроз предивне сеоске крајеве. Од врхова брда до ивице воде обронци су изравнати у редове равних обрадивих површина. Ту су житарице и обавезни мак, лепи засеоци и напредна мала села. Река, широка пола миље, врвела је од сваковрсних пловила. Далеко у позадини виделе су се планине покривене снегом. Посвуда су колибе од бамбуса, с производима од бамбуса – навојима ужади за вучу, простиркама, корпама и великим сечуанским шеширима широким попут кишобрана. Јутра 5. марта пробудила ме гласна вриска и викање испред нас. Искобељао сам се из кабине и видео огромну џунку која се наднела над нама. У незгодном брзаку им се покидало уже за вучу и огромно пловило се неконтролисано стропоштало боком ка нама. Чинило се да је требало већ 113

да будемо сломљени о стене, и сигурно би се то и догодило да није било врсне вештине морнара на џунки који су, у правом тренутку, извукли своје пловило из опасности. Викали су неповезано, али су радили као један. Тог поподнева били смо код Фенг-ду-сијена, напредне речне луке, једног од главних извора трговине опијумом на горњем току реке Јангце. Следећег дана били смо код Фуџоуа, друге опијумске луке, где је трговина опијумом била још већа него у Фенг-ду-сијену. Налази се на ушћу велике притоке – Гонг-дан-хе, којом могу да плове велика пловила више од две стотине миља. Ту је био усидрен велики број џунки из Фуџоуа, које се по градњи разликују од свих других џунки на реци Јангце. Њихове велике крме искривљене су или заврнуте на четврт ка десној страни брода и пловидба се контролише великим замахом крме а не балансираним кормилом, као код обичних џунки. Наредног дана, након напорног целодневног рада, укотвили смо се изван града Чанг-шоу-сијен. Ту сам платио лаобану 2000 у готовини, након чега је он нешто исплатио својим људима, а затим кротко предложио да се играју карте. Био је на путу да брзо поврати сав новац, кад сам се умешао и рекао им да иду на спавање, јер сам желео да кренемо рано ујутру. Чинило се река постаје шира, дубља и бржа како смо се пели. Пратиоци су, насупрот томе, били све мршавији, ситнији и све више оронули. Осмог марта, четрнаестог дана пута, замало смо избегли фаталну несрећу само дан удаљени од циља. Сутрадан смо стигли безбедно до Чонг ћинга, завршивши готово најбржи забележени пут брзацима реке Јангце. Мој капетан и његова млада посада завршили су путовање у договореном временском року. Са енглеског превела: Јелена Гледић

114

Слика 3. Река Јангце код Донг-ло-сија

Слика 4. Меморијални свод код утврђења Фу-дуо-гуан

115

III. Сусретања: Кина – Србија

Страст узвишеног човека слична је неравнини на драгоценом јаспису, даје му посебну драж. Цао Ђин, 16. век

Форум о развоју издавачке и културне сарадње Кине и Србије

Пут свиле води нас до остварења снова Размена у култури води нас у будућност Сун Шоушан39

(Говор на Форуму о развоју издавачке и културне сарадње Кине и Србије) Поштована заменице министра Ана Вучетић, даме и господо, пријатељи, Веома се радујем што данас имам прилику да на челу Делегације боравим у посети лепом Београду, да учествујем на Форуму о издаваштву и културном развоју Кине и Србије, да се са свим цењеним пријатељима дружим и да разговарамо заједно. Кинези сматрају да људи могу да се нађу заједно ма колико били удаљени, ако међу њима постоји судбинска повезаност. Зато кажемо, судбина нас је повезала и поред раздаљине од преко хиљаду миља. Дозволите ми да овде, у име Кинеске државне управе за медије, издаваштво, филм, радио и телевизију, изразим честитке на одржавању овог Форума, да високим и цењеним гостима и свим пријатељима изразим срдачну захвалност на њиховом присуству овом Форуму. Прошле године кинески председник Си Ђинпинг покренуо је значајну стратегијску иницијативу о изградњи економског појаса дуж Пута свиле и о успостављању Пута свиле преко морских путева у 21. веку, што је на међународној сцени наишло на снажно реаговање и на широко одобравање. Стратегијска иницијатива о „Једном путу и једном појасу” представља пут узајамне користи и обостраног успеха, са намером да се у појасу дуж Пута свиле развија сарадња у области економије и трговине, што је не само потреба за наслеђивањем и ширењем историје и културе, већ такође и неопходан захтев да се даље развијају огромни потенцијали скривени дуж Пута свиле, да се кроз то подстакне мултидисциплинарна 39

визију.

Заменик директора Државне управе за медије, издаваштво, радио, филм и теле-

119

сарадња у економији, политици и културној размени. А у овој размени, размена и сарадња дуж Пута свиле представља једну од најважнијих, те се може рећи да постоје и широк простор и светле перспективе. Како и на који начин да ову велику и значајну стратегијску визију спроведемо у дело, да омогућимо да се овај импозантни план претвори у лепу реалност? Потребно је да се све земље дуж Пута свиле договоре и међусобно толеришу, да сарађују у обостраном интересу, а треба и да чиниоци из разних аспеката унутар Кине међусобно активно сарађују и створе потребну синергију. То управо и јесте један од циљева овог Форума који Кина и Србија организују. Главна тема овог Форума је „Културна баштина Пута свиле и ново стваралаштво”. Ми смо се овде окупили да се заједнички договоримо како да ојачамо размену у издаваштву и култури између двеју земаља и како да изнађемо нове путеве у сарадњи, да истражимо нове канале за јачање размене и сарадње у издаваштву и култури, а ми сматрамо да је за то управо куцнуо прави час и да се то поставља као неопходност.

Излагање Сун Шоушана на Форуму

120

Даме и господо, Кина и Србија гаје дубоко традиционално пријатељство, имају дугу историју сарадње, а културна размена две земље сеже у недоглед и као бујица непрекидно тече напред у бескрај будућности. Пре више од 1.000 година, древни Пут свиле Кину је тесно повезао са Европом. У томе је регион Централне и Источне Европе, због свог специјалног географског положаја, постао важна капија за улаз кинеске робе с копна. Данас, 1.000 година касније, Кина је највећа земља у развоју, управо је заузета подизањем своје економије на виши ниво, иде у сусрет новој етапи реформи и отварања, а земље Централне и Источне Европе су такође постале „новонастале снаге” у развоју европске привреде. Сарадња Кине и Србије сада се налази у кључном периоду почетног успона и кретања ка вишем нивоу. Овога пута предводим Делегацију кинеских издавача у активностима Кине као почасног госта на Београдском међународном сајму књига, а од када сам крочио на тле чудовишне Србије, осетио сам дух блиставе српске културе и ваших приметних успеха и достигнућа, осетио сам прожимање, стапање и сарадњу источњачке и западњачке цивилизације и културе. Уверен сам да су, овде присутни, посленици из културе двеју земаља, представници издавача и пријатељи из медија, истовремено и лични очевици и сведоци традиционалног пријатељства кинеског и српског народа, као што су и учесници и промотери културне размене и сарадње двеју земаља и да имају исте утиске и осећања као и ја. Даме и господо, савремени свет се управо налази у периоду великих трансформација, великог прилагођавања и великог развоја, тренд мултиполаризације света, глобализације светске економије, развија се брзо. У садашњој међународној ситуацији постоји једна тенденција која је веома изражена, а то је да комуникација и дијалог различитих цивилизација и култура све више постаје значајан чинилац у подстицању стабилности у свету, а размена и сарадња између различитих култура све више постаје важна путања за подстрек светској хармонији. Како искористити ту шансу, суочити се са изазовима, подстаћи међусобно упознавање различитих култура, продубити разумевање, поспешити што ширу размену међу различитим културама и остварити прагматичну и конкретну сарадњу, све више постаје важна тема са којом се људи заједнички суочавају. Лично сматрам да јачање културне размене и сарадње постаје један важан начин за подстицај духовне комуникације људи који живе у различитим друштвеним системима, иду различитим развојним путевима и налазе се у неједнаком културном окружењу. 121

Типичан успешан пример за то је узајамно мешање и прожимање кинеске и српске културе. Упоредо са све учесталијим и приснијим узајамним преношењем цивилизацијских тековина и културном разменом, то мешање и прожимање претвара се у нови појас око Пута свиле, као Пут свиле нове епохе, који, пролазећи кроз читаву историју, опстаје од памтивека до данашњих дана, а који поново повезује две удаљене земље са два краја света, једну из Азије, а другу из Европе. Тиме не само да је унапређено познавање и разумевање између народа двеју земаља, него су унети и нови садржаји у размену и дијалог међу различитим цивилизацијама. Даме и господо, У последњих неколико година, упоредо са континуираним развојем односа двеју земаља, кинеско-српска културна размена и сарадња ушле су у досад најбољи период у историји. Кина и Србија су 2009. године успоставиле односе стратегијског партнерства, што је означило улазак кинеско-српских односа у једну нову етапу развоја. У заједничкој изјави Кине и Србије објављеној приликом успостављања односа стратегијског партнер ства, две стране су се сагласиле да наставе да проширују традиционалну сарадњу у области културе, образовања и у другим сферама, са нагласком на развоју туризма, размени у области медија, издаваштва, радија, филма и телевизије. Две стране су се сагласиле да активно подстичу и охрабрују контакте младих и деце, као и народних, невладиних удружења и организација. Августа 2013. године, председник Си Ђинпинг је са председником Републике Србије, Томиславом Николићем, који је тада боравио у посети Кини, потписао „Заједничку изјаву о продубљивању односа стратегијског партнерства између НР Кине и Републике Србије”, чиме су за корак даље додатно ојачани и продубљени односи стратегијског партнерства. Тада је обављена детаљна размена мишљења о међународним и регионалним питањима од обостраног интереса, постигнута је широка сагласност у ставовима и наглашено је да је хумана размена међу људима и у култури један значајан стуб у кинеско-српским односима стратегијског партнерства. У новембру 2013. године, премијер кинеске владе, Ли Кеђијанг, учествовао је на Самиту Кине и 16 земаља Централне и Источне Европе, на којем су вођене исцрпне дискусије о продубљивању односа између Кине и земаља Централне и Источне Европе, и на којем је усвојен план и про грам будуће сарадње. На том самиту је истакнуто да ће се сарадња Кине и земаља Централне и Источне Европе убудуће развијати у складу са „Три принципа” и „Шест предлога”, што подразумева обогаћивање активности из области хумане и културне размене, одржавање редовних Форума о сарадњи и култури између Кине и земаља Централне и Источне Европе, одржавање дијалога о образовној политици, одржавање Форума младих 122

политичара, јачање база података из области знања, као и размену међу медијима. На том Самиту, отпочела је сасвим нова етапа у развоју сарадње између Кине и ЦИЕЗ и отворена су врата са историјским шансама за даљи развој сарадње Кине и ЦИЕЗ. Очигледно је да у последње две године нови састав кинеске владе придаје изузетно висок значај развоју односа Кине и земаља Централне и Источне Европе, међу којима је и Србија. Наступајући овога пута као почасни гост на Београдском међународном сајму књига, за Кину је ово први пут да се у својству почасног госта појављује у региону Централне и Источне Европе, а 2014. године се управо обележава пет година од када су Кина и Србија успоставиле односе стратегијског партнерства, па утолико све ове активности имају још већи значај. Уверен сам да ће и све наше активности у својству почасног госта убудуће додатно учврстити и ојачати односе стратегијског партнер ства између две земље, да ће унапредити пријатељство народа двеју земаља, да ће помоћи продубљивању размене и сарадње у издаваштву са земљама Централне и Источне Европе и да ће бити од великог утицаја и значаја за јачање односа између Кине и ЦИЕЗ, као и за проширење утицаја кинеске културе на ЦИЕЗ и регион Балкана. Проширење размене у издаваштву и култури важна је спона за унапређење међусобног познавања народа двеју земаља и значајан канал за подстицај развоја свеукупних односа Кине и Србије. Да бисмо допринели да односи издавачке и културне размене и сарадње Кине и земаља на Путу свиле, међу којима је и Србија, непрекидно бележе нов развој, сматрам да треба да уложимо заједничке напоре у следећа три аспекта: Прво, треба да проширимо заједничка сазнања о међусобним културама и да концентришемо снаге у култури. Утицај културе превазилази временске оквире, као и државне границе. Култура се обогаћује разменом, а постаје живописнија мешањем. Човек без поверења не може опстати, а што је узајамно поверење дубље простор за заједничка сазнања је већи. Процес развоја људског друштва представља сталан процес континуиране културне размене, мешања, стапања и стварања. У савременом свету сада постоји преко 200 држава и региона, више од 2.500 нација, преко 6.000 разних језика. Само у економском појасу дуж Пута свиле има близу три милијарде становника, са изузетно обимним тржиштем и потенцијалима без премца. И баш те различите нације, људи различите боје коже, људи са различитим историјским и културним наслеђем, сваки на себи својствен начин даје свој значајан допринос прогресу човечанства. И управо су размена и стапање тих различитих култура омогућили људима из различитих држава да спознају богатство различитих култура. Подстицање додатне размене међу различитим културама света, проширење и повећање заједничког сазнања о туђим културама, јачање 123

међусобног поверења међу културама, јачање кохезије и кохеренција снага различитих култура, не само да су жарко стремљење народа дуж Пута свиле, већ су и значајна подстицајна, моторна снага прогреса цивилизације човечанства и развоја мира у свету. Стога ми треба још више да оснажимо дух нашег самоспознања, да проширимо видике, да ојачамо дух толеранције у односу према другим културама. Стојећи на новом историјском полазишту, Кина и Србија треба још више да раде на томе, треба, уз максимално трагање за заједничким схватањима, да искористе снагу културе као мост за потпору дијалогу, размени и фузији двеју култура. Друго, треба да створимо нови механизам размене, да обогатимо садржаје које размењујемо. И Кина и Србија, обе имају дугу историју и блиставу културу, дале су неизбрисиви допринос у разним историјским периодима развоју цивилизације човечанства. То је важан предуслов и разлог, али и неисцрпно извориште за развој културне размене између наше две земље. Данас када се односи наше стратегијске сарадње продубљују, Кина и Србија истражују и успостављају нови механизам културне размене, обогаћују садржаје културне размене, што је за развој укупних односа двеју земаља неопходно и корисно. Наше две земље треба да ставе тежиште на јачање размене у области медија и издаваштва, пошто су информативна и издавачка делатност главне ударне снаге у кинеској културној продукцији, а такође представљају значајне платформе за развој културне размене са другим државама света: Србија такође располаже богатим културним ресурсима, има обилну културну баштину, а област издаваштва управо је значајно средство које чини да се очува та традиција и да се уведу иновације у култури. У контексту и околностима изградње „Економског појаса дуж Пута свиле” и развоја сарадње Кине са земљама ЦИЕЗ-а, кинески и српски посленици у издаваштву и култури треба да очувају наслеђе из прошлости, али да га повежу и отворе нове путеве у будућност, да на бази сумирања ранијих успешних искустава наставе да продубљују стратегијско узајамно поверење, да повећају и ојачају културни идентитет, да наставе да обогаћују културну размену у функцији основне чврсте карике за јачање укупних односа Кине и Србије, да унапреде пријатељство, да стреме и теже заједничким победама како би кинеско-српски односи били испуњени покретачком и виталном снагом. Садашње учешће Кине на Београдском међународном сајму књига, у својству почасног госта, представља конкретан одраз и отелотворење прегнућа за иновацију механизма размене, као и за обогаћивање садржаја који се не разумеју, што је и Кини пружило важну прилику да свеобухватно и на прави начин схвати, вреднује и спо зна драгуље културе разних земаља света, међу којима је и Србија, а са друге стране омогућује и пријатељима из других земаља света, укључујући 124

и пријатеље из Србије, да са блиске дистанце осмотре, осете, сагледају и спознају кинеску цивилизацију, чиме је према њима отворен један значајан прозор кинеске културе. Треће, треба истражити потенцијале за сарадњу и прагматично и конкретно проширити области сарадње. Управо се налазимо у епохи брзог развоја и трансформација, али и у периоду блиске размене и сарадње. Глобализација светске економије непрекидно се развија, нумеричка/тј. дигитална технологија у издаваштву наилази на широку примену, обим продукције и пласмана, односно продаје разних производа различитих цивилизација и култура је у непрекидном порасту и у том смислу је потребно да се између Кине и Србије, као и међу другим земљама, за корак даље, додатно, појача размена и сарадња, како би се заједнички парирало новим изазовима и искористиле нове шансе. Потребно је додатно ојачати интензитет у информативној и издавачкој сарадњи. Кина је велика земља у погледу културе, а такође и велика издавачка сила. Кина је сада на првом месту у свету по укупном тиражу дневних листова, по укупном броју објављених наслова књига и публикација, као и по укупном тиражу истих. По броју објављених дигиталних садржаја налази се на другом месту у свету, а по укупној вредности штампаних материјала на трећем је месту у свету. У 2013. години, кинеска информативна и издавачка продукција остварила је укупан приход од преко 1.800 милијарди јуана (што је око 300 милијарди америчких долара.) Последњих неколико година, информативна и издавачка продукција у Србији такође бележи веома динамичан развој, са веома уочљивим предностима. Кина и Србија у сарадњи и информативној и издавачкој делатности треба да уведу диверсификацију и сарадњу на више канала. Истовремено, треба да јачају сарадњу кроз додатно подстицање комерцијализације ауторских права, не само у сфери међусобне размене и трговине ауторским правима, већ и кроз сарадњу на заједничким издавачким пројектима, али и кроз директан извор штампаних ствари, књига и публикација. Такође је потребно да појачају узајамно издавање кинеских и српских књига на језицима друге стране и да оснаже размену и кооперацију у преводилачким пословима, да и у тим областима истраже нове потенцијале и прошире и повећају обим културне сарадње двеју земаља, као и да гаје и потхрањују оне аспекте сарадње у којима могу да остваре додатну добит и нове профите. Треба да повећамо интензитет инвестирања и комерцијализације у издаваштву и култури, са тежиштем на томе да осмислимо и креирамо низ крупних пројеката у сарадњи који имају стратегијски, али и симболички карактер. Треба да предузмемо даље мере на унапређењу сарадње између великог броја малих и средњих предузећа из ове области, да кроз то ревитализујемо „капиларе” у културној сарадњи двеју земаља. Нарочито је важно да ојачамо сарадњу 125

нових медија и у области нових технологија, да руку под руку отворимо сарадњу у новим видовима културне продукције и индустрије, како би се целокупна сарадња кретала напред и подигла на виши ниво. Лично сматрам да у тој сарадњи постоје огромни потенцијали, да су веома широке перспективе и да заиста може много да се уради. Даме и господо, У савременој епохи, култура све изразитије постаје извориште кохезионе снаге нације и националног стваралаштва, све више постаје значајан фактор свеопште снаге државе. Кина се изјаснила да ће остварити циљ изградње социјалистичке државе са снажном културом, а током 12. петогодишњег плана, да би подстакла динамичан развој и крупан процват у култури, кинеска влада је објавила „Програм ревитализације културне продукције”, а истовремено спроводи у дело „Програмске смернице државе о реформи и развоју културе у периоду 12. петогодишњег плана”, у којем је истакнута потреба остварења 10 главних циљева у реформама и развоју културе, и у којем су јасно дефинисани многи значајни пројекти и зацртане политичке мере у многим аспектима, а посебно је у јачању културне сарадње Кине са иностранством направљен јасан програм и организација. 2014. година је прва година у којој Кина свобухватно продубљује реформе, а то свеобухватно продубљивање подразумева и реформе у области информативне и издавачке делатности и унутар система културе и то је једна од најважнијих области. То је већ практично створило добру прилику за подстицај стратегијској сарадњи, за непрекидно обогаћивање садржаја сарадње, за увођење иновација у сарадњу и за опште подизање нивоа сарадње између Кине и других земаља света, међу којима је и Србија. Влада Кине и Србије, посленици у издаваштву и култури треба да искористе прилику, да искористе моменат и пуни замах и импулс који доноси та ситуација и да се агилно потруде на успостављању још шире, још продубљеније размене и сарадње у области издаваштва и културе. Кина стално истрајава у проширивању свог отварања према свету, изучава и прихвата напредна искуства страних земаља, одувек је срдачно прихватала познате међународне корпорације да са одговарајућим органима из кинеског издаваштва и културе заједно развијају, искоришћавају, шире и преносе све резултате људске цивилизације. Од када је пре 60 година основана нова Кина, а нарочито последњих 30 година од када су започете реформе и отварање, сарадња Кине са разним земљама света у издаваштву и култури ушла је у нову развојну фазу, размена са иностранством у издаваштву и култури у разним сферама се увећава, фузионише, хармонизује и улази у потпуно нову ситуацију. 126

Последњих неколико година, кинеска влада снажно спроводи стратегију изласка издавачке и културних делатности у иностранство. Све је више кинеских издавачких предузећа која поглед усмеравају ка иностраним тржиштима, кинеска издања све више привлаче пажњу наших колега из иностранства. У садашњем тренутку производи кинеске издавачке делатности ушли су у преко 190 земаља и региона. Истовремено, ми придајемо значај прихватању изузетних дела из области културе, из свих земаља света, укључујући и из Србије, и пуном снагом спроводимо стратегију „увођења у Кину”, и сваке године у Кину уведемо на десетину хиљада ауторских права за књиге и публикације, а бестселери који се појаве у разним крајевима света готово истовремено се издају и у Кини. Познато ми је да су многи овде присутни пријатељи, српски издавачи и писци били у Кини, да су читали преводе овде објављених изузетних кинеских дела. У Кини су такође преведена и објављена дела изванредних српских аутора. На пример, овде присутан господин Миомир Удовички био је доскорашњи амбасадор Републике Србије у Кини. Он је један искусни дипломата, који је дуги низ година провео на раду у Кини и веома добро познаје кинеску историју и традицију. Његов роман у аутобиографској форми „Истоку на Запад” још је 2010. преведен на кинески језик и објављен у Кини.40 Поменућу и господина Владислава Бајца, који је познати српски издавач и писац, уредник и преводилац многих књижевних дела. Издавачка кућа Геопоетика, коју је он основао, ужива велику репутацију и популарност код српске публике, а већ је превела и објавила више дела кинеске књижевности, међу којима су и „Бину” и „Живети”. Може се рећи да кинеска влада подржава велике издавачке институције и предузећа из разних земаља света, укључујући и из Србије, да сарађују са кинеским посленицима из издаваштва и културе, да дођу у Кину и ту инвестирају и оснују бизнис, а биће им стављени на располагање повољни услови и добра услуга. Истовремено, ми ћемо и убудуће континуирано преводити на кинески језик још више врсних дела српских изванредних писаца, како бисмо омогућили кинеској читалачкој публици да сагледа богату, разноврсну и шаролику културу Србије. Даме и господо, Србију још називају раскрсницом Европе, пошто повезује Европу и Азију, Блиски исток и Африку и налази се на незаобилазном копненом путу између ових региона. Београд се налази у срцу Балканског полу острва, лежи на ушћу Саве у Дунав, налази се на кључном Дунавском путу Говор је написан када је господин Миомир Удовички формално дао сагласност за учешће на Форуму. Међутим, због неодложних дипломатских обавеза, морао је да одустане од учешћа на овом скупу. (Прим. приређивача) 40

127

кроз Балкан и представља важну спону између Европе и Блиског истока, те има прворазредни стратегијски значај, чак га називају „кључем” Балкана, а у комбинацији развоја економије и издавачких и културних делатности, у подстицају друштвеног развоја, стекао је многа искуства. Београдски међународни сајам књига је највећа изложба књига на Балкану, а истовремено представља значајну манифестацију путем које Србија јача пријатељске односе са свим земљама света. Овај Форум посвећен кинеско-српском развоју у области издаваштва и културе представља значајну активност и за Кину као почасног госта на Београдском међународном сајму књига. Овде су се окупиле угледне личности Кине и Србије, што је важна платформа за подстицај кинеско-српске размене и сарадње у издаваштву и култури. Надам се да ће кроз равноправну размену мишљења свако изнети своје виђење и да ће учесници иницирати много нових идејних варница које ће подстаћи кинеско-српску размену и сарадњу у култури. Такође се надам да ћемо у будућности на међународној издавачкој сцени видети још више нових одраза плодотворне сарадње кинеских и српских аутора и издавача. У садашњем наступу Кине као почасног госта, главна тема и мото је: „Мирисом књига јачамо пријатељство, сарадњом стварамо будућност”, што има за циљ да преко новог Пута свиле, сазданог од издавања кинеских и српских књига и публикација, запише ново поглавље у новоствореној размени и сарадњи двеју земаља у области издаваштва и културе. Е па, дозволите да заједно агилно кренемо у дела и да пригрлимо лепше сутра у размени и сарадњи двеју земаља у области издаваштва и културе. На крају, дозволите ми да од срца пожелим да овај Форум буде успешан. Дозволите ми да искрено зажелим да овогодишњи Београдски међународни сајам књига буде успешан и да све активности које има Кина, као почасни гост, буду у потпуности успешне! Хвала Вам свима! Са кинеског превео: Зоран Ђорђевић

128

Србија – Кина: Издаваштво и културни развој Прошлост и будућност две земље и како оне могу промовисати једна другу кроз културу, културну размену и индустрију издаваштва Владислав Бајац Свака цивилизација и култура састоје се из своје прошлости, садашњости и будућности. Иако све оне заједно чине свеукупне трајне вредности, понеке од култура посвећују посебну пажњу различитим временским периодима. Једне су поносније на своју савремену културу, друге су више посвећене својим будућим визијама од којих су понеке већ међу нама. Но, неке цивилизације имају ту срећу да се састоје од многобројних слојева древне и дубоке прошлости као неке врсте сефа за наслеђе, који се може с времена на време отварати како би одушевио свет својим садржајем. Та бљештава прошлост из сефа није – живот у прошлости. Употреба прошлости не брише садашњост; то је употреба јучерашњице зарад добробити данашњице и сутрашњице. Таква је кинеска култура. То је и начин на који ју је деценијама уназад видела бивша југословенска култура и тако је види и садашња српска. Кина и Србија су делиле сличну политичку прошлост у двадесетом век, те је делимично захваљујући и томе бивша Југославија била прилично добро упозната са кинеском културом; како у доба српске и југословенске краљевине у првој половини двадесетог века тако и у току социјалистичког периода друге половине двадесетог века. То интересовање за кинеску културу било је скромно у бројевима, али веома истрајно. Навешћу неколико примера који илуструју ову тезу о цифрама и по свећености: писац Милош Црњански је 1923. године превео и приредио за оно време веома важну Антологију кинеске лирике, Нобеловац Иво Андрић написао је 1956. године свој Дневник из Кине, а чувени сликар и писац Мића Поповић написао је и нацртао 1971. године Путописни дневник из Кине. Ови примери нису важни само зато што стижу из пера врхунских интелектуалаца, већ и због нашег накнадног разумевања интимистички неодољиве жеље да оставе писане утиске из њима заједничког века о „својој” Кини (Иначе, два последња текста од наведена три објављена су много година после свог настанка). А какви су то тек утисци били? Када их човек чита, 129

схвати да су од свих промотера једне културе најбољи писци, а посебно белетристички писци. Зашто? Па управо зато што, ето и у овим примерима то видимо, нису користили фикцију (иако би се то и овде од њих очекивало) већ су здушно користили фактографију. Но, она је била саздана од њиховог унутрашњег примарног гласа имагинације који их је учинио слободним у истраживању реалности, то јест себе самих. Захваљујући овом маленом парадоксу састављеном од слободе и дисциплине, њихови чланци, предговори, дневници и путописи још увек су непроцењиво важни. Издаваштво у Србији 20. и 21. века које се бави Кином састоји се углавном од књига путописа, тзв. лепе књижевности (и прозе и поезије), историје, политике, филозофије и религије. Иако су писци фикције и у протеклом и у овом веку били и још увек јесу веома важни у размени тзв. самосталне (такорећи free-lance) литературе, оснивање две институције било је одлучујуће важно за будуће ширење кинеске културе у Србији. Прва је било отварање Лектората за кинески језик 1974, које је пратило оснивање Одсека за синологију 1985. године на Београдском универзитету. Други важан догађај, захваљујући влади Кине, било је отварање Института Конфуције у Београду 2006. и у Новом Саду 2014. године. Ових че трдесет година постојања сталног институционалног изучавања кинеског језика и културе у Србији била је врло солидна основа за издаваштво у 20. и 21. веку. У том периоду издавачи су могли да стварају озбиљне планове са универзитетским професорима који су постали први директни преводиоци дела кинеских аутора на српски језик, као и аутори сопствених дела (студија, есеја, речника, уџбеника и других врста научних и школских радова). У исто време они су без прекида подучавали нове генерације младих људи кинеској цивилизацији и језику. Ови универзитетски професори могли би се слободно назвати кинеским „херојима речи”. Груби број до сада објављених наслова о Кини на српском језику процењен је на више стотина. Но, мимо тог броја не треба превидети неколицину часописа који су се бавили Кином и Далеким истоком читавих деценију (Хаику, Културе Истока) и који су објавили на стотине, ако не и хиљаде библиографских јединица. Данас их је нажалост мање, али су ту (Култура, Алманах Института Конфуције). Захваљујући континуираном образовном систему, нарочито у по следњој деценији, у Србији је све више књижевних преводилаца са кинеског на српски језик. Иако ни тај број ни из далека није довољан, ситуација у обрнутом правцу – превођења са српског на кинески језик је још лошија. Иако је Кина дуги низ година школовала студенте за српски јези, променама социо-политичких околности, они су се углавном „загубили” у другим професијама, од новинарства до дипломатије и политике. Књижевност и култура су тиме остале „кратких рукава”. Проблем тако 130

створене асиметрије веома је важан за детектовање: ако нема довољно преводилаца у било ком смеру, крајњи укупан резултат – и у бројевима и у квалитету – није добар. Тиме се осујећује и суштинска, Кинезима омиљена синтагма – међусобна сарадња. Издавачи у Србији данас су јако знатижељнији према светској књижевности и свим културама као што су то били у прошлости. Данас се само оштрије и видљивије међусобно разликују: неки су искључиво тржишно оријентисани (тзв. комерцијални), а неки се баве само висококвалитетном теоријском литературом (тзв. озбиљни). Између ових крајно сти све је мање квалитетног и смисленог простора. Но, за сада, кинеска култура и из овога може да извуче корист. Кина је једна срећна цивилизација јер је створена од још живих састојака Конфуцијанизма, Даоизма и Будизма. Када једна култура размишља о својој будућности, какву год стратегију или политику планирала, она је растерећена већ самом свешћу о неизбрисивом присуству своја три стуба прошлости. Они су ти који кинеској култури гарантују не само постојање прошлости већ и будућности. О тој будућности и практичним потезима за побољшање међусобног упознавања Кине и Србије кроз издаваштво и књижевност морало би се посебно говорити. За сада је довољно поменути да у Кини постоји „Књижевни институт за истраживање преводилаштва” (чијој сам инаугурацији недавно присуствовао у Ћингтаоу, провинција Шандунг), да на Беижиншком универзитету постоје одсеци на којима се изучава и српски језик, да при њему постоји часопис Међународна синологија, да врхунски професори и декани Џанг Сипинг и Ванг Лиди, и не само они, имају добру вољу за оснивањем тимова на обе стране – и у Кини и у Србији – за стварање стратегије о будућој конкретној сарадњи, да је пробуђено интересовање издавача на обе стране, да се кинеска држава све више и видљивије труди ... Наши млађи синолози су спремни, малобројни преводиоци такође, као и сви други потребни за овакву сарадњу. Не заборавимо и (државне) институције културе без којих се овакви пројекти тешко могу реализовати, нити би требало. Ја сам као издавач већ потписао неке Предуговоре у Беи ђингу, а на столу у Београду чекају још неки Уговори. О делима, писцима и ауторима не треба ништа додавати: они су ти око чијих се дела, или боље рећи – књига, све и окреће и они су ти који су одувек били прва и најинтимнија линија сарадње. Њихов и разлог и резултат истовремено. Дакле, иако звучи као флоскула, она то није: сви предуслови су ту, само се треба добро организовати и започети конкретне послове. Шансе не треба пропуштати. Београд, октобар 2014. 131

Учвршћујемо традиционално пријатељство, заједно стремимо новом развоју Пан Каисијунг Поштована госпођо Ана Вучетић, Поштовани замениче министра г. Сун Шоушан, поштовани амбасадоре Ли Манчанг, Даме и господо, Дозволите да вас поздравим и пожелим пријатно поподне! Регион Централне и Источне Европе, узаврео и обећавајући, као и Београд, мени у овим годинама, нису непознати. Ваши филмови, арије из ваших песама, увек ме подсећају на доба моје младости и враћају старе успомене, које су ми веома присне. Веома ми је драго што овде имам прилику да са вама разменим мишљења о отварању сарадње двеју земаља у области издавачке делатности. Дозволите ми, најпре, да вам у кратким цртама са великим поштовањем представим неке основне одлике кинеске издавачке делатности. У Кини има укупно 582 издавачке куће, постоји 9.877 врста листова и часописа. У 2013. години Кина је у издаваштву, штампи и дистрибуцији књига и публикација остварила укупан промет од 1.824,64 милијарде јуана (што је око 235,13 милијарди евра), при чему је укупан профит око 144,02 милијарде јуана (односно 18,56 милијарди евра). У целини гледано, кинеска издавачка делатност се из године у годину стабилно развија и расте, а обим продукције се повећава. У продукцији се истичу три основне тенденције: Прво, у традиционалном издаваштву књига и публикација, пласман и продаја задржавају тенденцију раста; друго, удео новонастале издавачке индустрије, која се претежно ослања на интернет технологије, наставља да се повећава; треће, традиционално издаваштво дневних новина и периодичних публикација показује незнатну тенденцију опадања. У области издавања књига, у 2013. години у Кини је објављено 444.000 наслова, од чега 256.000 нових издања; у издавању књига остварен је промет од 77,08 милијарди јуана, од чега је промет нових издања био 11,86 милијарди јуана. Репринт књига и поновљена издања забележила су раст од 9,6% у односу на претходну годину. Код периодичних часописа, у 2013. години, издато и штампано је укупно 3,27 милијарди примерака, што је у поређењу са претходном годином опадање од 2,3%; при томе је код објављивања књижевних и 132

уметничких листова и часописа забележен пад од 5,9%, а код научних и стручних часописа из области егзактних наука пад је био 4,6%. Укупан промет од продаје листова и часописа износио је 22,2 милијарде јуана, при чему је забележен раст промета од 0,5 процента. У области дистрибуције објављених материјала, остварен је укупан промет од 271,07 милијарди јуана, што је у односу на претходни период увећање од 12,1%, а профит је износио 22,11 милијарди јуана, што представља повећање од 12,8%, гледано у односу на исти период претходне године. Код дигиталних издања остварен је укупан приход од 254,04 милијарде јуана, што је у односу на претходни период повећање од 31,3%, а што је у целој издавачкој бранши заузело 13,9 одсто прихода, што значи да се удео прихода од дигиталних издања повећао за 2,3 процента. У електронским издањима у целој земљи објављено је 250 милиона примерака, што је повећање од 33,7%, а укупно остварен приход био је 1,02 милијарде јуана, уз раст од 10,8%, док је укупан профит износио 280 милиона јуана, при чему је пораст био 21,7 процената. У области штампе, прештампавања и копирања, остварен је промет од 1.109,49 милијарди јуана, уз пораст од 7,1%, што је у поређењу са претходном годином пад од 4,2 процента. Ова делатност је имала највећи удео у приходу читаве издавачке бранше, заузимајући 60,8% промета, али је и ту забележен пад у односу на претходну годину од 1,5 процента. У извозу производа издавачке делатности имали смо следеће резултате: Када се све сабере, у прошлој години укупно је извезено књига, новина, часописа, звучних и видео материјала, електронских и дигиталних издања у 23,874 милиона примерака (штампаних материјала, дискова, касета итд.) што је повећање у односу на претходну годину од 14,3%, вредност укупног извоза била је 104,62 милиона долара, уз повећање од 10,4 процента. Из читаве земље укупно је продато 10.401 ауторско право (од тога од штампаних издања 8.444 ауторска права), са порастом од 11,1% и са порастом удела у укупном извозу за 7,8 процената. Извежена штампана издања су, у поређењу са увозним, повећана у поређењу са 2012. годином, што значи да је претходне године однос извежених и увежених лиценци и ауторских права био 1:1,9, а сада се тај однос смањио на 1:1,7, што значи да Кина, иако и даље више увози ауторска права и лиценце, него што извози, смањује ту разлику и показује тенденцију брзог уходавања са међународним трендовима и иде ка константном развоју извоза. Ваља напоменути да је истовремено очигледан раст угледа и моћи великих кинеских издавачких и медијских кућа у свету. Пословање тих великих издавачких групација повећано је за 13,3%, што значи да је уочљива тенденција очувања континуираног и доброг раста. 133

Ја припадам Кинеској издавачкој групацији (China Publishing Group), која је у Кини најутицајнија код широке публике и у професионалним круговима у погледу штампаних и медијских издања. У 2014. години сврстала се међу „50 најмоћнијих издавачких кућа на земаљској кугли” и то на 14. месту, а у Кини је у издаваштву убедљиво на првом месту. Кинеска издавачка групација обухвата 40 издавачких институција и установа, 96 издавачких предузећа, међу којима је и 117 година стара издавачка кућа Комерцијална штампа (Commercial Press), 112 година стара Џунгхуа књишка компанија (Zhonghua Book Co.), 82 године стара СДX здружена издавачка компанија (SDX Joint Publishing Co.), као и издавачке куће Народна књижевност, затим Народна уметност, Народна музичка издавачка кућа, као и читав низ других чувених издавачких и дистрибутерских институција, које сваке године објаве преко 150 милиона разних наслова књига и публикација. Сваке године закључимо и преко 1.000 разних уговора о откупу и продаји ауторских права. Поред тога, у нашем власништву је и 300 година стара, најчувенија и највећа у Кини антикварница Жунг Бао Чај, која се бави трговином старинама и уметнинама, а поседујемо и највеће извозно-увозно предузеће у области издавачке делатности које се зове Кинеска национална издавачка експорт-импорт групација или корпорација (China National Publications Group), коју ћемо у даљем излагању звати само „Кинеска књига”. Та компанија годишње извезе и увезе преко 200.000 различитих наслова књига и публикација, при чему у увезеним материјалима заузима 62%, а у извозу 30% укупног кинеског извоза и увоза књига и публикација, а иначе и наступ и активности Кине на овогодишњем сајму у Београду у целини је организовала управо ова наша корпорација Кинеска књига. Такође поседујемо и 28 издавачких установа у иностранству, а послујемо са преко 130 земаља и региона. Кина и Србија гаје дубоко традиционално пријатељство, имају дугу историју сарадње, као и дугогодишњу размену у издаваштву. Према непотпуним подацима, у Србији, односно бившој Југославији, још педесетих и шездесетих година прошлог века започето је превођење и објављивање дела кинеске књижевности, културе, филозофије и других, и досад је објављено преко 100 наслова, а запажено је и веома велико интересовање српских издавачких кућа за објављивање дела модерне и савремене кинеске књижевности и уметности, са трендом успона. У Кини је од 1956. почело превођење и објављивање дела из Србије, односно бивше Југославије и досад је објављено преко 100 књига, од којих су издавачке куће Народна књижевност, Комерцијална штампа и СДX здружена издавачка кућа, које припадају нашој групацији Кинеска књига, објавиле 16 дела. Између осталог, издавачка кућа Народна књижевност, која припада нама, објавила је и роман „Масажа” чувеног кинеског писца Би Феијуа на српском језику, а то дело ускоро ће се појавити и у издању издавачке куће Евро Ђунти (Evro Giunti). 134

На тој основи ми почињемо још тешњу сарадњу са српским издавачким кућама. Кинеска издавачка групација има четири значајна ресурса која жели да подели са вама. Једно су богати ресурси у погледу садржаја. Комерцијална штампа, Џунгхуа издавачка кућа, СДХ здружени издавачи, Народна књижевност, Народна уметност и Народна музика, као и издавачка кућа Кинеске књиге и публикације, које су под окриљем Кинеске издавачке групације, све имају веома богате ресурсе у погледу садржаја, ауторских права и извозно-увозних могућности. У свету кинеске издавачке делатности поседујемо значајан утицај и снажне потенцијале у полимеризацији више различитих елемената. Друго, постоје богати канали ресурса. Издавачка кућа Кинеска књига отворила је и преко интернета својеврсну библиотеку под називом CNP-e Reading, или Лако за читање (Easy Reading), која представља својеврсну платформу за приступ дигиталним издавачким материјалима и за размену тих материјала. Од прошле године, када је ова интернет платформа отворена, на њој је сакупљено више милиона дигиталних производа који су доступни за преко 40.000 институција и установа у целом свету, а преко ње се нуде материјали кинеских библиотека, научних институција, ауторска права и директна продаја, као и низ других услуга. Треће су услуге из области језичких ресурса. Под окриљем наше групације, Кинеска преводилачка издавачка кућа развила је на бази интернет технологије својеврсну интелигентну вишејезичку платформу преко свог сајта „Облак превода” и од прошле године, када је сајт постављен, пружа услуге за превођење и нуди преведена дела из разних области. Четврто, ту су наши излагачки ресурси и сајмовски потенцијали. Кинеска књига, која је у оквиру наше групације, изградила је комплетан систем организације и одржавања разних изложби и сајамских манифестација, што је доказала организацијом Беиђиншког међународног сајма књига, организацијом учешћа Кине као почасног госта на многим међународним сајмовима у свету, на којима пружа услуге свим кинеским издавачима и организује њихов наступ и њихове тимове на тим сајмовима. До сада смо успешно организовали наступ Кине у својству почасног госта на осам светских изложби књига и то: на Париском салону књига, Московском међународном сајму књига, Сеулском међународном сајму књига, Франкфуртском сајму књига, Солунском међународном сајму књига, Каирском међународном сајму књига, Лондонском сајму књига, Истанбулском међународном сајму књига, као и на овогодишњем Сајму књига у Шри Ланки и на Београдском међународном сајму књига. Наведена четири ресурса су отвореног типа, подруштвљени су и услужног карактера и ми желимо да их поделимо и са вама. 135

Његова екселенција, амбасадор НР Кине, Ли Манчанг, говори на Форуму

Септембра 2013. године наш председник, Си Ђинпинг, изнео је идеју и концепцију изградње „Економског појаса дуж Пута свиле” која има за циљ да подстакне развој економске и трговинске сарадње земаља и региона дуж читавог Пута свиле, а то је од велике помоћи за додатно преношење историјских и културних вредности, а истовремено ће допринети даљем развоју скривених, огромних потенцијала тих регија и покренути мултилатералну размену у области економије, политике и културе, дати подстрек комуникацији на евро-азијском копну и подстаћи повезивање и контакте и узајамно стапање источњачких и западњачких цивилизација. У складу са целокупном идејом и концепцијом „Економског појаса дуж Пута свиле”, Кинеска издавачка групација управо планира и конципира како да покрене одговарајуће теме и пројекте, а пошто су Србија и друге земље ЦИЕ такође на Путу свиле, уверени смо да ћемо убудуће и у тој области имати много више прилика за сарадњу. Поздрављамо вас и изражавамо добродошлицу да заједно са нама посветите пажњу овим активностима и тежњама, да их заједно развијамо, да имамо обостране користи и да се и сами заједнички развијамо. Хвала вам свима! Са кинеског превео: Зоран Ђорђевић 136

Везе Србија – Кина Младен Весковић За два месеца, 5. јануара 2015, навршиће се 60 година од како су Кина и Србија успоставиле дипломатске односе. Свега шест година након проглашења Народне Републике Кине (1. октобра 1949. године), влада Југославије је, схватајући значај свеобухватне сарадње са Кином као једном од најзначајнијих земаља света, 5. јануара 1955. успоставила пуне дипломатске односе и разменила амбасадоре између Пекинга и Београда. Већ две године након тога, 7. јуна 1957, Влада Федеративне Народне Репу блике Југославије и Влада Народне Републике Кине закључују Споразум о културној сарадњи, који чини правни основ свих каснијих програма културне сарадње између наше две земље. У годинама и деценијама које су уследиле низом билатералних докумената две земље су уређивале и унапређивале међусобне односе, поштујући норме међународног права, али и продубљујући искрено пријатељство и поштовање које спаја наше земље и народе и које није било ничиме нарушено ни у тренуцима немалих историјских искушења које је време доносило и Кини и Србији. Отуда је и овај Форум на којем се срећемо, као и величанствени наступ НР Кине као почасног госта 59. Међународног сајма књига у Београду, заправо очекивани исход једног дуготрајног процеса, за који верујемо да ће и у будућности давати значајне резултате.

Младен Весковић излаже на Форуму

137

С друге стране, имајући у виду чињеницу да је Народна Република Кина једна од најважнијих земаља у савременом свету, званичници Репу блике Србије интензивно сарађују са својим кинеским колегама. Председник Владе, г-дин Александар Вучић, учествовао је на Летњем форуму Давос 10–12. септембра 2014. у Тиенђину, када се сусрео, први пут од ступања на дужност, са председником Владе НР Кине г-дином Ли Кећијангом. Том приликом кинеска страна се сагласила да заједно са Р. Србијом организује самит Кине и земаља Централне и Југоисточне Европе, децембрa 2014. у Београду. У Пекингу и Шенџену, од 13. до 19. маја 2013. године, одржан је први Форум културне сарадње између Кине и 16 земаља Централне и Источне Европе, на којем је учествовао тадашњи министар културе и информисања г-дин Братислав Петковић. Тема форума била је Унапређење практичне сарадње и стварање лепше сутрашњице. Председник Републике Србије г-дин Томислав Николић посетио је 25–29. августа 2013. НР Кину и том приликом је са кинеским председником г-дином Си Ђинпингом потписао и заједничку изјаву о продубљивању стратешког партнер ства. Србија и Кина су 20. августа 2009, током посете тадашњег председника Р. Србије Бориса Тадића Кини, успоставиле стратешко партнерство. Г-дин Ивица Дачић се као премијер сусрео са кинеским премијером Ли Кећијангом 25–26. новембра 2013. у Букурешту на самиту Кина – земље Централне и Југоисточне Европе. Претходни председник Владе Р. Србије, г-дин Мирко Цветковић, посетио је Кину у јуну 2010, а са премијером Веном разговарао је и априла 2012. на самиту Кина – земље Централне и Југоисточне Европе у Варшави. Председник кинеског парламента г-дин Ву Бангуо посетио је јула 2010. Србију, а тадашња председница Народне скупшине, г-ђа Славица Ђукић-Дејановић, посетила је Кину августа 2011. Тадашњи министар спољних послова г-дин Иван Мркић разговарао је, током посете председника Николића Кини, августа 2013. са кинеским министром спољних послова г-дином Ванг Јијем. Тадашњи кинески министар иностраних послова г-дин Јанг Ђијечи посетио је Р. Србију у мају 2011, док је претходни министар спољних послова Србије г-дин Вук Јеремић боравио у Кини у више наврата (априла и јула 2012, октобра и новембра 2011, мај 2010, август 2009, август 2008, септембар 2007). Народна Република Кина је друга економија данашњег света и највећи извозник роба и услуга на свету, што намеће потребу да се, истовремено са изврсним културним и политичким везама, унапреди и економска сарадња. У првих шест месеци 2014. робна размена између Кине и Србије износила је 778 милиона долара, од чега је извоз из Р. Србије износио само 6,2 милиона долара. У 2013. размена је достигла 1,53 милијарди долара, али је извоз из Р. Србије у НР Кину износио само 21,87 милиона долара. Због ове несразмере али и великих неискоришћених потенцијала, 138

привредна сарадња са НР Кином за нашу земљу представља велики изазов, поготово када је реч о креативним индустријама и тржишту идеја на које Србија жели да се укључи. НР Кина има преко 50.000 привредних субјеката који послују у сфери креативних индустрија и по томе је несумњиви лидер на далекоисточном тржишту и главни партнер Р. Србије, па зато и активна сарадња у области креативних индустрија мора имати значајно место у укупној међудржавној размени, као мост који спаја економију и уметничко стваралаштво, с обзиром на то да се у овој обла сти и уз релативно мала улагања и коришћење модерних технологија и у кратком времену могу постићи значајни ефекти. Због тога овогодишњи наступ Кине на сајму књига у Београду, као и Форум на којем учествујемо, треба посматрати као културни догађај првога реда, али и као изузетну прилику да српски и кинески издавачи, графички дизајнери, ствараоци у дигиталним медијима, дистрибутери и штампари буду у директном контакту и размотре све могуће облике међусобне пословне сарадње, али и заједничког наступа на трећој страни. Традиционално добри међудржавни односи и искрено пријатељство које се продубљује путем културне и образовне сарадње додатно ће оснажити заједничко проналажење одговора на изазове који се у свим сферама друштвеног живота постављају пред нас у будућности.

139

Србија – Кина: културне и историјске везе кроз призму преведених и писаних дела Радосав Пушић Шта се дешава када се људи из различитих култура нађу заједно и покушају да изразе идеје, осећања и поделе информације о себи и свету? Тог тренутка започиње оно што зовемо „културна комуникација”. Можемо рећи да комуникација и култура увек иду заједно. Где има неке комуникације има и неке културе. Комуникација је увек културно условљена. Није довољно само разумети обрасце, норме и вредности друге културе, већ је нужно и респектовати их и прихватати као једнако вредне. Култура је различит одговор на исте људске проблеме. Разумети другу културу значи ући у срж њеног живота и погледа на свет људи те културе. Концепти културе тешко могу бити неутрални. Један од битних начина комуникације култура јесте и превођење писаних дела једне културе на језик друге културе. Ако бацимо само летимичан поглед на преведена и писана дела са разних језика света (кинески, енглески, руски, француски, немачки, итд) која представљају кинеску књижевност, историју, филозофију, религију, уметност, друштво, видећемо да је у периоду од 1895. до 2014. године, на простору бивше Југославије, од објављених 250 наслова, 210 књига о Кини објављено у Србији. Само овај податак довољан је да се закључи да је у последњих 120 година српска друштвена и културна сцена била јако заинтересована за све што је везано са кинеским светом. То говори и о несумњивој жељи да се два народа, две културе, разумеју боље, дубље и искреније. Пратећи имена аутора који су заступљени у преводу, долазимо и до садржаја кинеске културе који су највише занимали српску читалачку публику. Да их у неколико речи поменемо. Из древне кинеске ризнице ту су: Лао Ци, Конфуције, Сун Ци, Џуанг Ци, Љу Бувеи, Ли Баи, Ду Фу, Ли Ћингџао, Пу Сунглинг; из периода од 1911. до 1949: Лу Син, Лао Ше, Цао Ју, Мао Дун, Ба Ђин, Цоу Дифан, Динг Линг; од 1949. до данас имамо: Мао Цедунга, Фенг Јоулана, Џанг Сијенлијанга, Хан Шаохунга, Мо Јена, Чу Фуђина, Су Тонга, А Лаија, Ју Хуа, итд. Занимљиво је да су српски војници, који су 1917. године из Русије били стицајем околности преусмерени у Харбин и провели неко време у Кини, написали најзанимљивије путописе о Кини (Суботић, Велимировић, итд.), отварајући тако Кину за очи и мисао Срба оног времена. 140

После Другог светског рата, НР Кина и СФРЈ су у новим историјским околностима започели разговор. Са првим разменама политичких и културних делегација, у Србији се појавило неколико јако занимљивих књига које говоре о Кини. Новинари који су провели неко време у Кини исписују читаве књиге о њој (Стаменковић, Шћекић, Поповић, Шарановић, Ранчић, Новачић). Описујући ондашњи кинески тренутак, проговарају и о древном кинеском наслеђу. Остављају утисак да се вео тајанствености који прати Кину од доба језуитских мисија није изгубио. И наш нобеловац Иво Андрић је после једне такве посете, октобра 1956. године, оставио незаборавне путописне белешке и речи о Кини које вреди поновити: Од Кинеза се може научити како се говори са другим људским створом поштујући човека у њему и у себи, како се сазнаје оно што желиш без питања и насртљивости и казује оно што желиш да кажеш без уст– ручавања и страха од неспоразума.

У Кини се Србија гледа очима политике, историје и економије, тако имамо преводе као што су: Државни органи и институције Jугославије, 南斯拉夫的国家机构, 1957. (Лучић), Наш ослободилачки рат и народна револуција, 南斯拉夫的解放战争和人民革命, 1957. (Јован Марјановић), Московске године 1956–1958. 莫斯科的岁月 (1956–1958) 1980. (Вељко Мићуновић), О социјалистичкој демократији 社会主义民主国家南斯拉夫, 1963. (Јован Ђорђевић), Мемоари Јосипа Броза Тита, 铁托自传: 二十世纪军政巨人百传, 2003, итд. Прва половина 20. века је у односима Кине и Србије била у знаку политичко-економских веза. Ту су се филозофија, уметност и књижевност узимали само као декор који је био неопходан да се употпуни слика једних о другима. Ако занемаримо прве приказе југословенске, а тиме и српске културне и књижевне сцене у часопису Сјаошуо јуебао, по оснивању НР Кине, и почетних иницијатива за успостављањем свестраних односа, уследио је период Културне револуције и захлађења односа. Осамдесетих, у тренутку када се НР Кина одлучила да отварањем према свету поново великим корацима закорачи у тај исти свет, Југославија, односно већим делом Србија, послужили су јој као путоказ и пример изградње социјалистичког друштва и за успешне и за неуспешне подухвате. НР Кина осамдесетих година 20. века шаље бројне делегације својих студената и професора да изуче све аспекте југословенског друштва. Сличне делегације послате су широм света, да сакупе искуства других земаља и да се касније одабере модел који ће најбоље одговарати Кини. Ту је Србија одиграла изузетно важну улогу, јер је као највећа, економски и етнички најсложенија и најзначајнија република бивше Југославије, својим искуством допринела 141

да се усмери ток кинеских друштвено-политичких анализа ка моделу који ће касније кулминирати у крилатици Денг Сјаопинга „једна земља, два система”. Тако се, у складу са кинеским интересовањем, преводе углавном књиге које говоре о друштвено-политичким темама, историја и политика доминирају у тим делима. Балкан: ни „буре барута” ни „зона мира”, 巴尔干既非“火药桶”又非“和平区”, 1982, Ранко Петковић, Теорија цена, 东西方价格理论, 1990, Зоран Пјанић, Теоријске основе друштвене својине, 公有制的理论基础, 1982, Иван Максимовић, Систем делегата Југославије, 南斯拉夫代表制度, 1979, Момчило Зечевић, Раднички штрајкови у Соци јалистичкој Федеративној Републици Југославији од 1958–1969. године, 南斯拉夫社会主义联邦共和国1958年至1969年的工人罢工, 1984, Неца Јованов, итд. Књижевност је ту била на маргинама, као успутна станица пута који је имао другачије циљеве. Кина је углавном знала за Вука Караџића, Његоша, Нушића, Андрића, и касније Павића. Сви други наши писци спорадично су помињани, али без већег трага у кинеском културном бићу. Ако изузмемо чувеног Валтера, и његову готово нестварну улогу у ослобађању Кинеза од неинтересантних ратних филмова из периода Културне револуције, српска култура готово и да није била присутна у кинеском културном бићу. У било којој врсти односа (економских, политичких, спортских, итд.) нужно је схватити у ком правцу иде мисао саговорника. Тек тада је могуће започети смислени дијалог. Са развојем и напретком кинеског друштва, поједине теме се намећу као незаобилазне, тако се кинеска економија, социјализам кинеских боја, модерна кинеска историја, уметност, кинески језик, борилачке вештине, култура чаја, преплитање савременог и традиционалног, појављују као интересантне теме, које све више занимају српску средину. У складу са тим интересовањем, бирају се и књиге које говоре о томе. Књижевност Кине је прво била представљена кратком кинеском причом и савременом поезијом, који на свој посебан начин откривају најдубљу емоцију Кине, тако су се појавиле три збирке: Избор из савремене кинеске поезије, 1994 (обухвата период од 1935. до 1990); Залазак сунца, 2002, која представља кинеску кратку причу и књижевност од 1895. до 1949; Зашто нема музике, 2005, која представља кинеску кратку причу и књижевност од 1935. до 2000. Ове три књиге имале су изузетну улогу у упознавању Кине, општих прилика њене савремене књижевности и емоције модерног кинеског тренутка. У Беиђингу се 1993. године појавила збирка српске поезије под називом Немам више времена, која је кинеској читалачкој публици помогла да се приближи песничком духу српског народа. 142

Овако на прескок поређани преводилачки подухвати у светлу историјских, културних и економско-политичких веза јасно говоре о нераскидивој вези која постоји између преведених књига и друштвених прилика, емоција, интересовања, политичког тренутка и разговора култура наше две земље. Оно што је Андрић записао о свом првом сусрету са Кином вреди још једном поновити: На сваком кораку долази до израза необична питомост, племенитост и права култура срца овог народа. Нисам слутио да се грађевине могу тако распоредити у простору између неба и земље. Кровови од жућкасто зеленкасте ћерамиде таласају се на небу, пресецају или надвисују међу собом у стотину линија и завоја. На махове изгледа да ће тај склад линија и боја сад проговорити и звуком. Али звука нема. На Капији највеће слоге рекао сам сам себи: Буди срећан што си могао у кратком животу све то да видиш и немој ово никад заборавити.

143

Идемо путем који се непрекидно проширује и продужава Лао Ма Наши претходници већ су нам отворили један дугачак пут међусобне комуникације и размене. То је чувени у свету, а записан у историји „Пут свиле”. То је један древни пут. Пре више од две хиљаде година то су били они који су на брду стајали, а више видели од оних под брдом, и отпочели су да пружају кораке и упиру погледе у даљину, ка непознатом. Тај пут се под њиховим ногама продужавао, кораци су постајали крупнији, кренули су од Чанг Ана, да продужавају те кораке и тај пут, све док нису стигли до Римске империје, учинили су да се свет живљења увећа, да се повећа могућност комуникације која је из дана у дан цветала и постајала све просперитетнија, зато што је на златном Путу свиле, дуж тога пута у многим регијама, са различитим индивидуама, прожимала многе културе и повезивала их. Све до данашњих дана, пред нашим очима и даље искрсава призор оних каравана, метежа, гужве и заузетости који на том далеком путу трају. Хвала нашим прецима који су имали дух и пожртвованост да иду у нова отварања, јер, први кораци, којима су они онда крочили, данас су нама путоказ. То је био пут трговаца. Пре више од две хиљаде година, у непрегледним колонама и караванима проносила се разнолика трговачка роба, али се успут успостављала комуникација са тамошњим људима, а трговци, здружени једни са другима, успоставили су важну трговачку линију између Кине и Евро-Азије, и исписали су у светској историји трговине најинспиративније прелепе странице које заслужују сваку похвалу. Према прорачунима економских стручњака и научника, данас преко 70% људи, преко 50% националног дохотка и преко 75% интелектуалних ресурса концентрисано је управо у ширем подручју дуж Пута свиле. У датом тренутку, формирањем „Економског појаса дуж Пута свиле” повезаће се три милијарде људи Евро-азијских региона, што представља огромно тржиште, а такав огроман економски ентитет, са изузетном конкурентском моћи и веома динамичним развојем, има изгледа да подстакне „економски појас дуж пута свиле” да у епохи нове глобализације постане покретачка, моторна снага развоја света, да буде стратегијски центар света и нераскидива спона за развој мира у свету. То је био и пут културе. Древни пут свиле није био само трговачки пут, већ је био и колевка стварања цивилизације, огњиште културне размене. Кина, Вавилон, Персија, Индија и скоро све древне цивилизације 144

које су на човечанство оставиле дубоке трагове и имале огроман утицај на развој древних цивилизација, све су се дуж овог пута изнедривале, рађале, расле, међусобно стапале, у интеракцији усавршавале и у огромној мери подстицале размену између Истока и Запада у области науке и технологије, културе и другим сферама. Пут свиле је кинеску технологију производње папира, барута, штампања и компас, преко арапских региона пренео у Европу, а истовремено је западњачке религије, астрономију, законодавство, историју, медицину и фармацију представио Кини, што је у стварању историје цивилизације човечанства, у историји међуљудске и међудржавне комуникације имало изузетно значајну улогу.

Лао Ма излаже на Форуму

Паралелно са економским контактима и трговинском разменом, упоредо се дешавала и интерактивна комуникација људи из различитих региона, разних нација и држава, упознавали су се међусобно са животним навикама и обичајима других људи, идеолошким схватањима, начином понашања и живљења, верским убеђењима, писмом и језицима, науком и уметношћу и свим другим сферама живљења, уз узајамно схватање, међусобно подстицање, изучавање и коначно стапање различитих култура. То је био пут цивилизације и мирне сарадње. Древни пут свиле био је главна окосница, осовина развоја и стварања историје света, био је и пут дуж којег су се највише и најучесталије дешавали бурни догађаји промена у државама, међу нацијама и када се осврнемо на историју комуникације 145

дуж свиленог пута, приметићемо да у овом случају, за разлику од европског експанзионизма и нападног ширења сопствене цивилизације, никада није било наметања сопствених предности, него је увек у равноправној размени двеју страна добровољно бирано и заједнички дељено оно што је за ту страну у комуникацији прихватљиво и корисно. Цивилизацијска размена, која је трајала хиљадама година, формирала је дуж Пута свиле мултикултурно окружење и мултикултурну цивилизацију, у којој су кристали азијске културе гомилани хиљадама година, размењивани управо кроз дух Пута свиле. Садашње поновно подсећање на дух Пута свиле представља напор да се поново заједнички спозна мултицивилизацијски значај, да се вишезначна схватања система вредности ставе у интеракцију и међусобно изучавање, да се што дубље повежу срца и дух људи, што ће у тим регионима дуж Пута свиле изградити солидну базу код обичних људи и на свеукупном нивоу целог друштва. Заједничка је потреба да владе и назори дуж Пута свиле, усклађено срцем и душом, заштите и очувају тај Пут и омогуће да се комуникација дуж њега одвија несметано и без препрека. Тај Пут нам доноси просперитет, оживљавање трговине, а доноси нам и узајамну толеранцију и обострано поштовање различитих култура и цивилизација. Мир и сарадња су предмет наших заједничких тежњи, прегалаштва, надања и напора. Овим Путем ми треба да наставимо да идемо до краја, да га проширимо и продужимо. Тај Пут иде у широку, светлу и лепу будућност, што подразумева да далеко превазилази уске оквире економске и трговинске сарадње. Последњих неколико година, Кина са Европом успоставља све присније везе, древни Пут свиле, и тиме добија нову виталност, и води и подстиче сарадњу Кине са европским земљама на нове историјске висине. Завршио је прекрасну трансформацију и управо постаје нова жила куцавица цивилизације човечанства, извориште просперитета и трговинске размене. Уз остварење „Економског појаса дуж пута свиле” ми ћемо у култури, науци и технологији, просвети и образовању и многим другим областима, отворити нове просторе за сарадњу и умножити прилике за размену. Ја радим на универзитету и по мом схватању, невезано да ли се ради о продубљивању економске сарадње или о проширивању хумане и културне комуникације међу људима, изградња „Економског појаса дуж Пута свиле” нераскидиво је повезана са неговањем талената и подршком интелектуалних снага, и нипошто се не може одвојити од искрене сарадње у образовању, научно-технолошким истраживањима и комуникацији одговарајућих институција свих земаља које се налазе дуж Пута свиле. Моја жеља је да, уз изградњу „Економског појаса дуж Пута свиле”, исто времено ојачамо сарадњу између високошколских институција и у области 146

образовања и просвете са свим земљама региона, укључујући и Србију. У Кини сада постоји 2.788 високих школа, од којих је обичних школа и факултета 2.491, а укупно имају 34,60 милиона ђака и студената. Сада у Кини има седам милиона студената, а међу њима 300.000 доктораната, и милион и по колега на магистарским студијама. На универзитетима има близу 1,5 милиона сталних професора и предавача. Стога су јачање међусобног разумевања у образовању и просвети, марљива промоција културне размене, јачање размене професора и подршка њиховим заједничким истраживачким пројектима, размена и неговање младих студената, послови који заслужују нашу пажњу и нове напоре и које морамо да погурамо напред. Ми жељно ишчекујемо да овај пут, којим крећемо, и нама у области просвете отвори једну стазу и канал за пролаз. Председник Си Ђинпинг је једном рекао да односи међу државама почивају на блискости људи. А ако ми успемо да одрадимо горенаведену сарадњу, сигурно ћемо задобити одобравање народа и његову подршку, при чему морамо да оснажимо пријатељске контакте међу људима, да унапредимо њихово међусобно познавање и традиционално пријатељство, да створимо чврсту друштвену базу и народну вољу за јачање сарадње. За путовање у будућност потребне су нам младе генерације које треба да истрају на том путу, и зато треба да наше погледе усмеримо на даљину, да усмеравамо и бодримо младе људе да Путем свиле кроче у лепше сутра. Ми жељно очекујемо да буде још више младих аутора, писаца, песника, уметника који ће ићи дуж тог пута, који ће на том путу сусретати људе истог срца, а дуж тог пута ће цветати цвеће и разливаће се опојна песма и смех младих. Са кинеског превео: Зоран Ђорђевић

147

Како политички и економски фактори две земље утичу на културни развој и размену Проф. др Зоран Аврамовић

Односи између култура ПОЈАМ КУЛТУРЕ: Култура се разумева на различите начине. Овде ћемо разликовати два облика у свакој националној култури. Постоји свакодневна култура која посредством одеће, хране, становања, дневног распореда времена у смислу јавно-приватно обликује живот сваког човека. Ову културу разликујемо од стваралачко-уметничке културе која ствараоце (научнике и уметнике) и кориснике великих дела повезује у дубљем осмишљавању живота. РАЗМЕНА КУЛТУРА: Културе су појединачни, самостални, традиционални колективи, више или мање одвојени међусобно. Свака култура има свој одговор на питања постојања човека и друштва. Разлике у начину живота потичу из посебног осећања света, мисаоних образаца и животних идеала као симбола култура. Појединачност култура огледа се и у томе што оне имају сопствени стил познавања људи и животног искуства. Културе се додирују, преузимају, сукобљавају са одређеним степеном утицаја. Може се између култура преносити слово а не дух. Будизам у Индији и Кини имају исте речи, исте обичаје, исте знаке али две различите душе (Освалд Шпенглер у књизи Пропаст Запада). Културни додири међу нацијама могу да буду чинилац развоја, промене, размене, али и наметања (глобализација), притиска, па и ратних разарања. Задржимо пажњу на развоју. Да ли покретаче културног развоја треба тражити у стању привреде, државном поретку, разликама у талентима и способностима, иностраним идејама? Ово питање је увек актуелно а у данашње време поготово. Некада је култура више отворена а некада затворена, својом или туђом политичком вољом (време санкција). Последице поремећаја културне равнотеже са становишта продора иностраног или затварања културног простора оставиће трајне последице на оно што се подразумева под колективним културним идентитетом. Културна размена доводи до одређених промена у култури. 148

Културне промене се разликују и према променама великих размера (велике организације, системи, идеологија, вредности, процеси акултурације) и променама малих размера (језик, понашања, навике).

Европа и Кина у културном огледалу Најпре треба подвући да постоје три Европе у културноисторијском значењу: западнокатоличка, источноправославна, балканско-мешовита. По свом разумевању друштва, природе и човека ове културе релативно се лако препознају. Српска култура припада овом трећем кругу али са снажним везама према источноправославном и контаката са западноевропском. Кинеска култура је, може се рећи, од Марка Пола дошла у додир са европским духом културе. Остварена је размена како у свакодневној тако и стваралачкој култури. Подсећам на утицаје кинеске културе које су примили Гијом Аполинер, Езра Паунд, режисер Ејзенштајн, Паул Кле, Анде Малро. У европској култури културне вредности се историјски обликују око човека који брине о себи. Права, интереси, дужности припадају самодовољном, изолованом појединцу. У кинеској култури појединац је чврсто повезан са друштвом (Конфучије). Културне вредности су друштвено изграђене. Породица је у дословном значењу „ћелија друштва”. (У западној култури све установе су у функцији појединачних захтева и права.)

Срби и Кина – културне сличности и разлике Српска култура – свакодневна и стваралачка – има сличности али и разлике са кинеском. Сличности су: осећајност у понашању и стварању, приврженост колективној слободи као вредности постојања, поштовање традиције, породица као окосница свакодневне културе, висок статус уметности у културном и друштвеном животу. Културна свест се обликује око великих личности дубоке прошлости – Свети Сава и Конфучије. Јак утицај колективних вредности на индивидуалан живот. У Кини –породица, у Србији нација и вера. Разлике: величина географска, популациона из које проистичу друге разлике, економска моћ, језик, удаљеност, виши степен прагматизма 149

у свакодневној култури. Сва учења у Кини имају мисаоно-практични карактер. У Србији преовладава осећајно мишљење у односу на стварни друштвени живот. У српској култури стубови су православна вера и књижевност а у кинеској конфучијанизам као мисао о човеку и друштву. Предност српско-кинеске културне размене – никада нису ратовале и биле у сукобу, што за европске културе није случај. ПУТЕВИ РАЗМЕНЕ: Култура на различите начине обликује људска искуства и тежње. У „начине”, у оно што разликује националне културе, спадају основна значења, материјални преносиоци значења (физички и симболички), социјализација значења или људи културе о којој је реч. Следимо ли Сорокинову теорију културе, сагласићемо се да се свака искуствена друштвенокултурна појава састоји из три дела: значења, инструмента, људи. У материјалне преносиоце значења укључујемо речи, реченице, књиге, образовне установе, институције јавне власти, медије (штампане, радиодифузне, електронске). На трећем месту су људи. „Личност је носилац културних идеала”. Дакле, агенси културне размене су личности, установе (организације), културна јавност, културна дела, државна политика, економско стање. Задржаћемо се на личностима, држави и економији као агенсима културне размене између Кине и Србије. Лична размена: Милош Црњански преводи кинеску поезију 1923. године. Ово је пример традиције без државне културне политике. Црњански као писац самостално одлучује да преводи кинеску поезију. У Паризу 1921. Милош Црњански преводи кинеску поезију. Зашто се, у мору књига европских библиотека, одлучио да преводи лирику ван европских народа – Кинеза? У поговору „Моја антологија кинеске лирике”, који је штампан 1923, преводилачка мотивација Црњанског нешто је сложенија. Без ширег образложења Црњански тврди да су (јапанска) и кинеска лирика имали огроман утицај на европска лирска надахнућа и одмах додаје да је „код нас потпуно непозната” („Моја антологија кинеске лирике”, Поезија, 275). Други разлог за превођење ове поезије Црњански налази у унутрашњој естетској вредности ове поезије. У ствари, реч је о остварењима кинеске културе, које полако „и ми” достижемо. Мислиоци, песници, сликари Далеког истока досегли су врхове „свега прозрачног, мирног, вечног, 150

етеричног”, а тим путем се крећу оне културе у којима је изражена снага „патње, збуњености и збирке” (275). Основне намере Црњанског при састављању антологије биле су „идејне и уметничке”, при чему има на уму „нематеријални израз Лао-Цеа и етерична расположења Ту-Фуа”.

Државни и културни односи Србије и Кине Држава је током већег дела свог постојања увек била значајан чинилац културног и уметничког живота друштва. Једна од њених основних функција је чување и унапређивање културе. Политика је делатност чије се последице деловања тичу свих чланова друштва и која пресудно утиче на правце друштвеног развоја и индивидуалну судбину. Макс Вебер је тврдио да се „на свим подручјима заједничког делања без изузетка појављује најдубљи утицај творевина власти”. Однос државе према садржајима културе и другим питањима ове делатности мора се разматрати кроз призму актуалних односа моћи. Овај однос је саставни део историје сваке националне културе али и односа између култура. Када је реч о односима између држава и њихових култура, заплићемо се у разлике. Културна размена била је условљена политичким односима између држава. Сукоб или хладни односи између држава утицали су на исти однос између култура. Супротно, међудржавна сарадња ширила је простор и за културну размену. Овоме треба додати једну са времену појаву. Односе између држава данас допуњавају разни нивои условљавања унутар државног и друштвеног поретка. Уместо односа држава као субјекта листа се проширује другим чиниоцима. Успешни политички односи отварају путеве економским и културним везама и сарадњи. А успешна политичка сарадња значи одбацивање једностране моћи у односима, претензију на командовање а прихватање достојанства и аутономије међу државама. Појединци, организације и установе лако прелазе границе и остварују контакте, размењују искуства и добијају стваралачке подстицаје. У свакодневној једнако као и стваралачкој култури. Чак и у случају погоршаних политичких односа не треба у то увлачити културу и уметност зато што она има своје циљеве, средства, актере, очекивања. Политички односи Кине и ЕУ разликују се од односа Србије и Кине. Западна политика је у знаку фаустовске културе (Шпенглер). Кинеска нема у својој историјској култури глобалне претензије на моћ. Евроатлантске 151

интеграције у Европи укључују и НАТО савез са водећом улогом САД. Такав однос је увек скопчан са извесним резервама. Србија због најновије прошлости нема намеру да приступи НАТО савезу. Србија се у европској политици издваја самосталношћу и незави сношћу у мери у којој дозвољава реалност. Таква политика државе увек је привлачна за сарадњу. Културна сарадња Кине и Србије биће успешна уколико се државно-политички чинилац разумева без условљавања. Сваки облик размене посредован државом треба да у политичком аспекту поступа слободно и аутономно. Кинеска и српска држава својом културном политиком (правни оквир, финансије, кадрови) подстиче развој културног и уметничког живота. У оквиру државе, важан део културних функција припада министарству културе. Отуда потреба да државни органи одиграју улогу посредника између представника културних институција и стваралаца. Ово тим пре што у савременом друштву уметност и култура постају суштински фактор развоја.

Културна и економска сарадња Периоди духовног (културног) успона не поклапају се са периодима економске и политичке моћи. Савремено друштво је у знаку тржишне привреде, научног знања, глобалне борбе за моћ. Један од основних проблема савременог друштва је одсуство равнотеже моћи чија је последица кршење међународних норми, правила, морала. Глобализација културе нужно доводи у питање културне идентитете малих народа. Тржишни системи пословања шире се великом брзином (глобализација) и нема никакве сумње да ће нова судбина културе бити условљена економским стањем друштва. Како се култура уклапа у промене које диктира тржиште и постиндустријализам? Да ли ће и она бити бачена на тржиште или ће друштво и држава да помажу и охрабрују уметнике и њихово стварање? Постиндустријско друштво широко је отворило врата стресу и несигурности. На стресне облике живота успешно одговара култура јер је то област уживања, унутрашње лепоте и доживљаја. Такође, фрагментаризација и индивидуализација вредности може се макар успорити учествовањем у култури и уметности која тежи „апсолутним” вредностима. Каква је улога културе у савременом друштву? А) култура у постиндустријском друштву, Б) земље транзиције, В) у неразвијеним друштвима. 152

Савремена Кина је у процесу снажног економског развоја. Њена економска снага видљива је и на простору Европе (ЕУ). Кинески производи се шире на тржишту ЕУ. У перспективи, економска размена са ЕУ може да дође у кризу због све веће конкуренције кинеских производа земљама ЕУ. (Кинески увоз у ЕУ је потенцијална опасност.) Сваки могући политички спор одразиће се на економску размену. Србија у том погледу није проблем. Није велика земља просторно и популациона али је отворена за инвестиције, кинеске продавце и кинеску робу. Успешни економски односи Србије и Кине допринеће развоју и размени на нивоу свакодневне и стваралачке културе. Са кинеским привредним присуством (радови на инфраструктури), малим трговинама, у Србији се одвија утицај у начину понашања, хране, одеће. Српски утицај на свакодневну културу Кине, разумљиво, далеко је слабији. У том погледу посебно је значајна улога културног туризма (а сваки туризам има нешто и културе у себи). Али јачање економске сарадње допринеће развоју материјалне основе стваралачке културе. Научници и уметници приликом узајамних посета усвајају идеје, иновације, форме којима обогаћују властита истраживања и уметничко стваралаштво.

Закључак Политички и економски односи између Кине и Србије значајан су допринос културном развоју и размени две земље. Успешнији политички и економски развој две земље биће снажан ослонац за културну размену – стваралаца, установа, уметничких остварења. Култура ће послужити као катализатор друштвених односа између две државе и адаптирања на изазове убрзаног развоја. Успешна економска размена допринеће размени (акултурацији) свакодневне културе. Позитивни политички односи отвориће врата стваралачкој култури (наука, уметност).

153

Кинеска књижевност и ја у свему томе А Лаи Данас ја, као један од ретких кинеских аутора чија су дела преведена на српски језик, долазим овде да са колегама из ове земље, са кинеским књижевним критичарима, као и са широком читалачком публиком попричам о кинеској књижевности и о мојој улози, односно о томе где сам ја заправо у томе, и, морам да признам, нисам нимало опуштен. Пошто долазим из једне од 55 кинеских нација, а успут сам припадник тибетанске националне мањине, осећам још већу обавезу да вам представим како та, многонационална земља успева да из тих многих националности обезбеди заједнички процват књижевности. Кина има укупно 56 нација и националности. Главна, кинеска или Хан нација, обухвата око 92% становништва. Све остале, њих 55, имају статус националности или националне мањине. Лично бих волео да се овај мањински део односи само на број становника, али не и на значај доприноса у култури. Између тих 55 националности постоје драматичне разлике. Најмногољудније националности, као што су Џуанг и Манџурци, имају десетине милиона припадника. Али у Кини су и 22 националне мањине чији број не достиже ни сто хиљада људи, то је укупно 630.000 људи на 22 нације. На кинеском великом копну живи на југу Тибета једна национална мањина – зове се Лоба – и има само 2.000 припадника. Код свих тих националности ситуација је прилично компликована. Неке од њих сличе тибетанској или монголској нацији, начин живота им је исти, вера им је иста, а у историји су имали и компликованих и блиских односа. Има и таквих нација, које, да не живе у истој земљи, можда никада не би дошле у контакт, чак можда никада не би ни знали једни за друге, никада не би имали никакав контакт, нити би могли да добију информације једни о другима. Дозволите да наведем пример, рецимо, нација Менба, која живи на југу Тибета, у једном југозападном ћошку Кине и има само 8.000 људи, и да се упитам какве везе она има са веома удаљеном нацијом на крајњем северу Кине, у крајњем североисточном ћошку земље, коју зову Овенк, и која броји само 6.000 људи. Ето то вам је кинеско стање. Међутим, дешава се данас да њихова деца или рођаци буду на истом универзитету, да уче исте лекције, похађају иста предавања, и могуће је да заједно разговарају или расправљају о томе како то да две нације, које живе у истом времену, у истој држави, и које се суочавају са истим 154

проблемима, са истим изазовима и са истим шансама, све са чиме се суо чава та држава, али и они појединачно, са свим изазовима за њихову културу, заједнички се сучељавају са истим претњама и изазовима. Ако кажемо да су језик и писмо неизоставни ослонац за књижевност, у контексту 55 нација, та се ситуација веома компликује. Неке нације имају своје писмо. На пример, у иностранству су познате нације Ујгурске, Тибетанске, Монголске, Хазачке (или Козачке). Али има много више нација које имају само језик – што ће рећи – говор, немају писмо. Има такође неких нација које су, тек након оснивања НР Кине, захваљујући подршци државе, створиле своје писмо. Има и других нација, које су својевремено имале своје писмо, као на пример Манџурска нација, али су после дуге владавине сопствене династије Ћинг прешле на кинеско писмо и сада се готово сви користе кинеским језиком и кинеским писмом. Национална мањина Хуи, која је исламске вероисповести, од када се формирала, готово да је увек користила кинески (Хан) језик као свој матерњи језик. У тој ситуацији, дефинисана је и савремена књижевност кинеских националних мањина, уз изузеће оних које су имале вековну историју писма или дугогодишњу књижевну традицију оних које су на свом матерњем језику имали своје писце, које су имале своје часописе на сопственом националном језику, публикације и стручне издавачке куће. Велика већина писаца националних мањина углавном се бави литерарним стваралаштвом на кинеском језику. Штавише, многи аутори који потичу из националних мањина имају сопствени матерњи језик и писмо, можда из промотивних или других разлога, прибегавају писању на кинеском званичном језику који је општеприхваћен у целој Кини. И управо због горенаведених разлога, јако је тешко уопштити књижевност националних мањина у Кини на кинеском језику. Главни разлог за то је, наравно, то што је ниво друштвеног и културног развоја разних националности јако различит. Поједине нације имају релативно висок ниво друштвеног развоја, имају дугу традицију у књижевном стваралаштву. Такве нације, природно, изнедре релативно добра дела и писце. А опет, има других нација које су пре него што је основана НР Кина, само 60 година раније, још живеле у племенским заједницама, нису имале своје писмо, нису имале школе преко којих би се преносило знање, а у књижевном стваралаштву постојала је велика празнина. Међутим, после оснивања НР Кине, најпре је успостављен систем образовања у савременом смислу, па је тек онда дошло до стварања њиховог сопственог књижевног стваралаштва. Ето, због тога се дешава да, када се окупе аутори из редова националних мањина, међу њима природно постоји велика разлика и у критеријумима о стваралаштву. 155

Неки изузетни писци не само да стварају дела која су на високом нивоу у савременој кинеској књижевности, него су та дела чак превођена на стране језике и објављивана у иностранству. А има и оних аутора којима је стваралачки ниво јако низак, али у историји књижевности њихове сопствене нације ипак су веома, веома значајни. Тај значај понекада чак превазилази значај општепризнатих најеминентнијих светских стваралаца. То је зато што су они, неретко, прва генерација писаца из те нације, што су у неком смислу утемељивачи писане књижевности и, уопште, литературе те нације. Они углавном стварају и пишу на кинеском језику, али има и оних који чак то раде на језику сопствене нације, који је тек оформљен и недавно добио писмо. Они, у суштини, не настављају и не развијају неко богато културно наслеђе. Они стварају сопствену културу, стварају нешто што ће се касније звати њихова национална култура и традиција. Лично сам управо припадник једне такве компликоване групације. Тибетанска нација, којој припадам, има преко хиљаду година дугу књижевну традицију, а има још и много дужу историју и традицију наративне књижевности. Пре више од 20 година, када сам се тек упустио у књижевно стваралаштво, један српски роман ми је дао изузетну инспирацију. Аутор тог романа зове се Милорад Павић, а ја желим да, без имало оклевања, кажем да је његов роман „Хазарски речник” мене изузетно уздрмао и потресао, а спада у мали број дела која су драстично утицала на моје поимање књижевности. У том, веома успелом тексту осетио сам да у литератури моћ имагинације превазилази лимите овог космоса у којем се налазимо и које и сами тешко можемо да појмимо или их достигнемо. Кинеска књижевност, наравно, има специфичну инспирацију коју јој даје далекоисточна култура и традиција, а истовремено, у овом новом добу, кинеска литература је заузела све отворенију позицију према свету, изучава језике и књижевности других земаља. Штавише, у ресурсима којима располажу и које нуде друге књижевности и друге идеологије, налази заокрете и контрааргументе за сопствене визије, па и у погледу судбине сопствене нације и традиције, укључујући и књижевне традиције. Истовремено покушава да на тај начин оствари дијалог са сопственим народном и са народима целог света. И баш због тога, и мој један роман „Кад се прашина слегне” преведен је на српски језик, што ми је изузетна част и охрабрење. Што се тиче књижевника кинеских националних мањина, више је него очигледно да у условима оријенталне, далекоисточне традиције, у околностима ограниченим на локално, лимитиране културним генима, ипак имамо сопствену малу традицију. Наше удубљивање у истраживање 156

сопствене културе и ново исказивање истовремено представља и покушај да се реформише та мала традиција и да јој се допринесе, али и да се да сопствени допринос великој култури државе у којој смо. Мој данашњи долазак овде такође је једна врста напора и тежње да се то оствари. А када је реч о тако сложеној, тако богатој култури и садашњем стању у литератури, због ограниченог времена, могу само да дам једну једноставну скицу, кроки цртеж, и молим да ми не замерите што је све ово овако једноставно. Ипак, уверен сам у једну значајну ствар – када међу различитим земљама, и поред различитих језика, размена и дијалог писаца са писцима, писаца са читаоцима, једном отпочне, ми немамо разлога да јој дозволимо да стане. То значи да имамо разлога да очекујемо да ће тај посао да се настави и иде напред. Са кинеског превео: Зоран Ђорђевић

157

Посета делегације СФРЈ НР Кини 1974. године Симеон Побулић41 Негде средином 1974. године, на врху државе дошло се до закључка да би требало, с обзиром на спољне околности, кренути у обнову односа са Кином, који су током такозване Кинеске културне револуције пали на ниски ниво. Такође, и положај Југославије у Европи и несврстаном покрету, наметао је подизање односа на ниво који би био сличан односима са САД и СССР-ом. Пресудан утицај на доношење такве одлуке имао је председник СФРЈ Јосип Броз Тито, који је лично одредио циљ посете. Да би се кинеској страни понудио ненаметљив и мање звучан начин за прве разговоре, предложено је да у посету Беиђингу дође скупштинска делегација на челу са Пеком Дапчевићем, потпредседником Скупштине. Делегација је после тога требало да настави пут за Токио, где се одржавало заседање Интерпарламентарне уније. Беиђинг је одмах прихватио тај предлог. Делегација у саставу: Пеко Дапчевић, потпредседник Скупштине Синан Хасани, чланови Већа република, Богдан Црнобрња, Марко Булц и се кретар Југословенске интерпланетарне групе, Симеон Побулић, стигла је у Беиђинг 22. септембра 1974. године. После посете Шангхају и ондашњем Кантону, преко Хонг Конга, делегација је напустила Кину 30. септембра. Домаћини делегацији били су потпредседници Сталног комитета Свекинеске народне скупштине Hsu-Hsiang Chien i Ngapo Ngawang Jigme. Исцрпна размена мишљења о темама од обостраног интереса извршена је са Ju Chang-om, замеником министра спољних послова и његовим помоћницима. Делегацију није примио председник Мао Цедунг јер је у то време већ био озбиљно болестан, као ни председник владе Џоу Енлаи, који је такође био оболео. Уместо њих, делегацију је примио Денг Сијаопинг. После ове посете односи су почели да се развијају на широком плану, с тим што је током повлачења Денг Сијаопинга са високих функција настао известан прекид. Међутим, чим се он поново вратио на власт, наставило се даље са ширењем односа. Симеон Побулић је бивши дипломата у влади СФРЈ. У пензију је отишао као саветник Скупштине СФРЈ за спољну политику, што је у рангу савезног подсекретара. Пре тога обављао је дужност секретара Одбора за спољну политику. Носилац је Ордена рада. 41

158

Ова посета јесте представљала отварање односа са Кином на новим односима, и ниједном после тога нису се појавиле било какве озбиљне тешкоће. мај, 2014.

159

Односи Југославија – Кина Тезе за закључке42 (на основу извештаја делегације Скупштине СФРЈ) – Кинеска политика отварања према иностранству, која је почела по сле обарања Лин Бијаоа, очигледно тежи да створи довољно широк простор за деловање у троуглу великих сила. Америчко-совјетска договарања су непосредан повод и подстицај за такво отварање. У тој политици, Југославија има своје место које за Кинезе, упоредо са развијањем „отварања”, постаје све интересантније. (Отварање намеће Кинезима и тражење полуга сарадње и стварање спољних атрибута заједничког језика са несврстаним земљама). – Кинеску политику према Југославији одређују (и даље) елементи: однос Југославије према СССР-у и утицај Југославије на токове политике несврставања. Мањи значај има фактор – однос Југославије са Западном Европом, али ни то се не сме пренебрегнути, јер је тај део света од посебног интереса за кинеску политику. – Кинезима, из унутрашњих разлога, и даље не одговара југословенски концепт социјализма. Основно је правило: за кинески народ не долазе уопште у обзир расправе који је пут најбољи – најбољи је кинески. До новог друштвеног уређења може се доћи само оружаном борбом – други пут у социјализам не постоји. (Отуда осуда Аљендеове тактике). Праве комунистичке партије су зато само оне које следе и одобравају такав пут. Због тога Кинезима не одговара расправљање о специфичности путева и њиховом посебном уважавању. – Постоји, без сумње, схватање о штетности разматрања туђих идеја у Кини – идеја које се не могу уклопити у њихову свакодневну политику. Али то је и контрадикторно, јер, у односу на СССР, морају да подрже независно одређивање развоја и то да многе земље које спроводе независну политику прикажу као своје пријатеље. „Признавање” југословенског концепта социјализма још неће уследити. – Кинески активни однос према спољњем свету приморава их да се приближе Југославији. То је зрела, хладнокрвна рачуница на основу процена властитих интереса, без обзира на идеолошка размимоилажења. Можда није сувишно истаћи да је идеолошка позиција СКЈ више прихватљива за Кинезе у оној мери у којој објективно садржи „антисовјетизам”. 42

Тезе за закључке директно су прослеђене председнику СФРЈ, Јосипу Брозу Титу.

160

– Кинези су (и због наше унутрашње ситуације – и социјализам и либерализам – мада то нигде не кажу) имали криву слику о нашим односима са СССР-ом. Сада, изгледа (а знак је и пријем наше парламентарне делегације) да су уверени у независан курс наше спољне политике. На основама таквог курса они немају примедбе на наше односе са СССР-ом, мада сумњају да ће Совјети независност Југославије прихватити као сталну константу. Поред тога, њима одговара, ако не отворено, онда притајено, наше стално неповерење према СССР-у. – Према томе, Кинези ће „гутати” наше односе са СССР-ом, као што ће морати да буду спремни да „прогутају” и односе Западне Европе и многих несврстаних земаља са СССР-ом. Колико год би се у кинеско непријатељство према СССР-у уклопило стварање антисовјетског фронта, толико су свесни да ни по којој основи и приступу они нису снага која би могла то да изведе. – Кинези су у троуглу великих сила присиљени да бирају савезништва разних категорија са земљама које су на известан начин у сличном положају као они – са несврстаним земљама. Осим тога, њихов концепт „трећег света” трпи измене и прилагођавања реалностима. Кинезима, из амбиција које потичу из властите величине (а и односа са неким земљама – факторима политике несврставања – не одговара да се поистовете са том политиком). Због тога ће се и даље служити повременим одређивањем степена повезаности са њима у зависности од момента. Али, остаје чињеница да ову политику не могу више да заобилазе. – Куда иде Кина? Кина напреже све своје снаге да задржи и изгради дисциплиновано друштво без значајних материјалних стимуланса, како би се тим путем, који инкорпорира ослонац на властите снаге, обезбедио довољно брз развој. А довољно брз развој подразумева гаранцију потпуне независности и гаранцију заустављања ширења јаза према најразвијенијим земљама. На огромној територији и са огромним бројем становника, то је задатак који се не може упоредити са праксом било које друге земље. Због свега тога, Кинези нису у стању да према иностранству воде отворено или прикривено агресивну политику, као што то чине две највеће силе. (Признање технолошке заосталости) Али, то ни у ком случају не значи да се Кина неће борити свим другим средствима за све већи утицај у свету. – Димензије технолошке заосталости су утврђене чињенице, пренете у свакодневну политику, а и идеолошки усмераване (без чега се у Кини уопште не може). Због тога се свуда ставља акценат на механизацију (пољопривреда, освајање нових индустријских грана, где се стимулишу локална решења која поступним путем треба да доведу до крупнијих објеката). Упоредо се формира нови тип младог стручњака – парола три 161

у једном: кадрови, радници и стручњаци. И политички кадрови су у свакодневној политици усмерени на бригу о производњи и њеној интезификацији. – Строги централизам је основни систем доношења одлука. Међутим, није тешко открити да расте значај револуционарних комитета у провинцијама где главну реч махом воде млади људи. Однос структура: револуционарни комитет – партија није познат. Из понашања људи произлази да је партија једини оквир који све покрива – што не спречава да се у њеном крилу развија локална иницијатива и политички снажни појединци, који су по природи посла више истурени у револуционарним комитетима, а мање у партији. – Кина је учинила велики привредни напредак. То ће у будућности мењати и политику земље, али основни идеолошки концепт неће бити дирнут још дуго времена, мада су прилагођавања стално присутна. Најзад, треба истаћи да је целокупна кинеска политика оптерећена прагматизмом, што се уграђује и у њихове идеолошке шеме. То и њихов начин расуђивања стварају код неупућеног странца привид конфузије. – Односи са спољним светом. Кина не рачуна на сукоб са СССР-ом, али није сигурна да је свака таква могућност искључена. Напротив, то је и једина спољна опасност. Због тога се покушава обезбедити разним начинима. Са Јапаном форсирају односе и покушавају створити извесну спрегу виза-ви „две супер силе”. У Јапану за сада нема политичких снага које би биле против односа са Кином. Но, нема ни таквих снага које би пренебрегавале односе са СССР-ом, иако су присутни значајни проблеми у међународним односима (Курилска острва). Поред тога, изгледа да се на обе стране дошло до закључка да СССР у привредном погледу (сировине) нема ништа више од онога што може да понуди Кини. – Кина се прибојава детанта САД и СССР и види да постоје могућности њихових чврстих аранжмана уз искључење свих осталих. Због тога се у пропаганди и дипломатском утицању јавља теза о суштини совјетског „главног удара”. (Оштрица совјетског напада окренута је ка Европи – оштрица према Кини је само привид). Поред тога, у директном преговарању Кина нема много шта да понуди Американцима. Као једна од карти су Вијетнам (не желе да се у погледу судбине те земље до краја изјашњавају) и Камбоџа (где ситуацију такође држе отвореном). – Западна Европа остаје једно од главних подручја деловања кинеске дипломатије. До добрих односа са овим земљама им је нарочито стало (вероватно је зато и дошло до успостављања односа са Шпанијом). – Кинески интерес према Југославији расте. Треба очекивати конкретне предлоге за појачање и проширење сарадње (политичке консултације, као и шири привредни односи, ширење културне и научне сарадње). 162

Напредак у кинеским размишљањима о Југославији види се у симболима – употребљавање ословљавања „друг”, као и упућивање поздрава Председнику Републике. Ми се вероватно морамо боље организовати за тај посао. Партијски односи не долазе у обзир бар за сада, али обогаћивање билателарних односа може да погодује и таквом приближавању, које је такође својеврсни израз односа са спољним светом. 24. 10. 1974. године

Делегација СФРЈ на пријему код Денг Сијаопинга

163

Разговор делегације Скупштине СФРЈ са Денг Сијаопингом, потпредседником Владе Кине, на дан 24. септембра 1974. године Потпредседник Пинг почео је разговор поздрављањем посете и саветовао нам да обиђемо што више места. Прелазећи на прву тему разговора, приметио је да су сви чланови делегације били војници и каже да се и они припремају за случај рата. Јер „увек се налазимо у стању затегнутости. То није нашом кривицом, али не би било добро ако се не би припремили”. За време шестог специјалног заседања УН срео је Минића, потпредседника СИВ-а и каже да су том приликом имали корисне разговоре. Оцењујући ситуацију у свету рекао је да се на конкуренције два блока наилази скоро у свим деловима света. Иако се на граници Кине налази милион совјетских војника, они се налазе у другом по значају стратегијском положају. И Јапанци и Американци кажу да имају сигурне податке да ће их СССР напасти. Прошле јесени су им рекли да ће их напасти до зиме. После су те рокове продужавали. У том информисању су најагилнији Американци. Пинг каже да совјетска стратегија ствара привид, а притисак врше на Европу – оштрица је усмерена на САД. Ипак се слаже са нама да је наоружање народа важно. Што се тиче Средоземља, Блиског истока и Персијског залива, то треба схватити као део Европе. СССР ако не може да заузме Европу онда може да буде хегемон. Тако се у Европи, на пример, Швајцарска сматра неутралном, чак је и та земља узнемирена, те и они копају склони-шта. То одражава реалност у којој се Европа налази. Положај Југославије је много осетљивији од швајцарског. После првог састанка Никсона са совјетским руководиоцима избио је Октобарски рат на Блиском истоку, а после другог сукоб на Кипру. Говорећи о детанту каже да и Југословени говоре да такво попуштање није стабилно и у тој оцени налазе да имамо нешто заједничко. После Другог светског рата локални ратови никад нису престали. Нема ништа ни од разоружања. Сваког дана повећава се број атомских бомби. Пинг у том склопу поставља питање да ли ће бити успешна конференција о Европској безбедности и сарадњи?

164

Делегација СФРЈ на пријему код Џу Деа

Пеко Дапчевић: Према нашој оцени, у ту конференцију сувише су умешани блокови и према многим питањима има сувише блоковског наступа – укратко – сувише је погађања а мање се мисли на мир. Пинг: Каже да то потврђује да свуда постоји конкуренција два хегемона. Они хоће да попуштање буде такво да ојачају свој положај, Кипар је очигледна потврда. Американци су тамо. Зашто? Зато што су забринути због кокетирања Макариоса са СССР. Американци у ствари хоће да још чвршће држе Кипар. СССР је хтео одмах у почетку да се умеша – прво је подржавао Турску, па онда Грчку. У ствари, Совјети хоће да добију за себе базе у источном Средоземљу. На линији такве политике они подстрекавају сукоб чланица НАТО-а. Закључује да и САД и СССР немају добре намере. Председник Тито је 7. септембра упутио писмо Џу Енлаију. Моли да делегација, по повратку, пренесе усмену поруку Џу Енлаија председнику Титу. Њихов став, каже Денг, у погледу Кипра је јасан. Делимо иста мишљења, тј. да треба сачувати национални суверенитет и независност Кипра. Пошто је то крупан проблем и пошто су и Кипар и Турска и наши пријатељи, желели бисмо да две етничке заједнице и заинтересоване земље реше своје проблеме. У току решавања овог спора треба пазити на мешање великих сила. Што се тиче несврстаних земаља и Југославије, који хоће да помогну у решавању проблема, они то поздрављају. Уједињене нације, нарочито Савет безбедности, учествују у решавању тог 165

проблема, али сматрају да то није у реду. Кина је далеко и може само да износи ставове. Само два члана Савета безбедности који су чврсто повезани испровоцирали су тај проблем. СССР хоће свуда да се меша, па и ту. То је порука и моли да се пренесе. Изразио је жељу да се даље развијају пријатељски односи и да је то заједнички интерес обе земље. Последњих година наши односи се успешно развијају. Што се тиче ситуације у Кини, сада се ради на остварењу три ди рективе Мао Цедунга: – дубоко копати тунеле (склоништа); – нагомилавати житарице; – у међународним односима не претендовати за хегемонијом. Дубоко копамо тунеле у случају рата. То није офанзива, већ дефанзива. Неће послати ниједног војника да врши агресију. Распоред милион совјетских војника на тако дугачкој граници није застрашујућ. На граници од 7.200 км то није ништа. Да би се нешто учинило, треба још два милиона војника. Одакле ће они доћи? Морају доћи из Европе. А то Совјети могу да изведу тек када се осећају сигурни. Ми не видимо да постоји могућност напада у великим размерама. Може да буде појединачних сукоба, а то нема никакве везе са копањем тунела. Тунели су потребни у случају да друга страна буде „луда”. Тунели могу да послуже против атомске бомбе. Ако почне конвенционални рат и тада се могу тунели користити. Због тога, наставиће да у великим градовима копају тунеле. Такође ће наставити и са сакупљањем хране да би имали шта да једу у случају сукоба. У нуклеарном наоружању не представљамо велику снагу (ми смо мали прст). Такође, не можемо да се поредимо са две велике силе у конвенционалном наоружању. Имају у погледу наоружања своје искуство. Са слабијим наоружањем, отели су савременије оружје, истакао је Пинг, а људи уколико имају хране утолико могу да се боре. Због тога треба да имају залихе. Што се тиче међународних односа, бориће се против хегемоније јер то одговара њиховом друштвеном систему – не желе никад да буду велика сила. Неки за њих кажу да су суперсила. Жита имају тек да се прехране, док је ниво индустријске производње низак. Челик производе 27 милиона тона. Тек када буду производили 100 милиона тона челика, могли би бити велика сила. Постићи високу производњу тог нивоа задатак је неколико генерација. То не значи да ће њихови унуци постати суперсила када земља буде развијена. Шта значи да међу државама постоји поредак силе? То значи да државе које претендују да буду хегемони врше агресију против других земаља. Не претендовати на хегемонију има још дубљи значај. То у основи настоје да задрже у васпитању кинеског народа.

166

Раде на томе да се земља постепено развија. У глобалној оцени сматрају да је Кина неразвијена земља трећег света. Да би достигла ниво Западне Европе или Јапана у индустријској технологији, треба им више десетина година. Доследно се придржавају ослањања на властите снаге. Показатељ тога је употреба бицикла. У западном свету се служе аутомобилима. Они иду на четири ноге, а Кинези иду на две. Иду спорије, али сигурније. Дапчевић: Захвалио се на пријатељском излагању светског погледа НР Кине. Верујемо да Кина не жели да буде суперсила. Напоменуо је да је пре доласка овамо био код председника Тита. Рекао му је тада председник да је упутио поруку председнику владе Џу Енлаију. Драго му је што су поруку тако високо оценили. Обећао је да ће пренети одговор. Председник је тада рекао да сматра да су наши односи добри, али сматра да смо изгубили доста времена. Истиче да се малим земљама жури. Мисли да се може надокнадити изгубљено. То много зависи и од НР Кине. Сматра да ипак нема проблема, јер је видео да то и кинеска страна хоће. Имамо развијену размену и можемо да је унапредимо још више. Могли би да уведемо политичке консултације нивоа министара спољних послова. Пинг: Одговорио да не види разлога да се супротстави том мишљењу и каже да су они Југославији у сваком случају дужни – највећи дужници. Наше мишљење узеће у активно разматрање. По завршетку кампање критике Конфуција и Лин Бијаоа, сазваће свекинеску скупштину. После тог сазива желе да што пре узврате посету нашој делегацији. Моли да се пренесу поздрави председника Мао Цедунга, премијера Џу Енлаија председнику Титу, као и жеље за добро здравље и дуг живот. И на крају каже да се појача пријатељска размена. Дапчевић: Далеко смо једни од других, али смо земље аутентичних револуција, изграђујемо земљу на сличан начин и ми изграђујемо социјализам. И Југословени „копају тунел”. То смо одавно започели. У ту сврху имамо систем свенародне одбране. Оружје се налази у селима и фабрикама. Ми такође стварамо резерве на лицу места. Као што се види, и ми немамо илузија о детанту. Национално питање, које је за нас важно пошто смо многонационална земља, решили смо као класно питање. У Кину смо за амбасадора послали човека кога иначе требамо у земљи. Разговор је трајао нешто преко једног часа.

167

IV. Из кинеског пера

Врша је за хватање риба, када једном ухватимо рибу, врша нам више није потребна. Трубе су за хватање зечева, када једном ухватимо зеца, трубе нам више нису потребне. Речи су за хватање смисла, када једном ухватимо смисао, речи нам више нису потребне. Џуанг Ци

Месече Ђија Пингва Месече, што је ноћ тамнија, ти си сјајнији. Нит ватром нит димом опрљен, нити прашином загађен, ниси ли ти велелепно огледало високо између неба и земље постављено? Сваке ноћи се помаљаш, и сваке ноћи си другачији; Неколико дана пун, а онда се окрњиш; Када си пун тако си раскошан, а када си крњ тако несавршен. Схватио сам, Месече. У овом бескрајном свету, постоји радост и жал, које ћеш ти, без разлике, обасјати. Када их обасјаш, жалосни ће ишчекивати да се попуниш, и зуриће у тебе све док им се погледи не замуте. А када се заокруглиш, радосни ће се навелико разочарати, јер ћеш се одмах затим окрњити. Али, еонима такав, ти дружбеник си био толиким људима, да л’ царевима, или профаним сватима, учењацима ил’ сеоској дечурлији. Радосни су се веселили, тужни жалили, прво се веселили, а онда жалили, жалили па изнова веселили... и тако нестајали у тој бескрајној мени, док си ти и даље исти, вечити! Да ли си ти за људе оно стабло ловора које се посећи не може, а они за тебе неуморни Ву Ганг?43 Бесмртном Ву Гангу следовао је дуг живот, мислиш ли да и људи који су тако кратког века свој живот треба да троше на такву работу? Како је то једна недокучива загонетка! Колико је људи одвајкада па до данас покушавало да је одгонетне, а у томе није успело! Или су, биће, због своје тврдоглавости, генерали у ратовима гинули, или дворски чиновници због грубих речи протеста губили главу. Туга и срећа, састанци и растанци, све то је у рукама судбине. Или су се пак, сматрајући да су је проникнули, посвећивали даоистичким техникама44 очувања виталности и самоусавршавању, или једноставно напуштали свет обичних људи и 43 Легенда о дрвосечи Ву Гангу је етиолошка прича у неколико верзија са сизифовском поруком. Ву Ганг је бесмртник који је по казни добио задужење да исече дрво ловора које расте на месецу, дрво би међутим после сваког засецања одмах зарасло, те је Ву Ганг попут Сизифа осуђен на јалов труд. (Прим. прев.) 44 Даоизам (или Таоизам) је древно кинеско филозофско учење које наглашава вођење једноставног живота који је у складу са природом. Временом је ово филозофско учење дивергирало и изродило разне практичне технике (телесне вежбе, вежбе дисања, еликсири) које имају за циљ да омогуће остарење и природну смрт, а у неким легендама и бесмртност. (Прим. прев.)

171

препуштали се чарима природе или замонашивали. Или су те, срдити, грдили, да си узалуд Месец, да залуд светлиш, јер ти, кад је човек задовољан, само оно што је добро јоште бољим чиниш, а кад је тужан само му још више доливаш уље на ватру. Ти си злонамерник с лицем добрице, смирени амбис у коме се даве људски животи. Месече ја знам, неправедно те осуђују, намерно криво тумаче. Ти се свету откриваш јасан и светао. Својим постојањем појашњаваш свет, обичног човека на просветљење упућујеш, да се безброј ствари твом облику приклања, да је све кружно, и да се све циклично завршава! Замисли само, Земља која хита за Сунцем је округла, округла је и њена путања, округао је и кликер којим се деца играју, чак је и путања хитнутог кликера кружна. Круг подразумева покрет, стога се точкови котрљају, а вртлог таласа ковитла. Зар није истоветно и са људима? Испрва мали, човек мора да остари, а када остари он карактером опет наликује деци. Младо и старо су кружно повезане карике. Зима прелази у пролеће, а након пролећне сетве и јесење жетве опет наступа студен. Тигрови једу кокошке, кокошке једу црве, а црви гризу батину која тигру може доћи главе. Без престанка се ниже негација негације, без почетка и краја, једанпут па други пут, једанпут па још једанпут, творе један нови круг. Зато ме неће збунити неуспех, а нећу ни због успеха помахнитати, нити ћу туговати због старости и смрти, као што се нећу радовати ни због рођења детета. Могу ли знати шта сам био пре овога живота? Могу ли знати у шта ћу се преметнути после смрти? Живот, то је све. У животу свега има, радости, и патње, али се и у недаћи крије срећа. Налик на шумски лист, када треба да се родим, ја пупим и олиставам пун полета, зеленим и попримам свој облик, а кад ми дође час опадања, радосно венем, како би из ожиљка који остане за мном поново настао нови лист. Не тражим ја дуговечност, ја само желим да благосиљам мој лепи посао, да растерећен прођем ту своју половину круга дајући све што је у мојој моћи да се оконча то циклично кретање свих ствари на овоме свету. Шта бих ти још, Месече, могао рећи? Заиста јеси велелепно огледало високо између неба и земље постављено. Због тебе сам ја сагледао овај свет, и себе самог. Желим ти да надуго стојиш међ небом и земљом. Желим да и ова моја професија траје занавек. Написано 29. новембра 1981. Спокојно сеоце. С кинеског превео: Бојан Тарабић

172

Снежни дан Сијао Хунг Спавала сам цео дан и због тога не могу поново да заспим. Собица се полако из сиве претворила у црну. Од спавања су ме болела леђа и рамена, а била сам и гладна. Устала сам и упалила светло, поседела мало на ивици кревета, поседела мало и на столици, растресла косу и протрљала очи. Осећала сам се толико усамљено и безнадежно, као да ме је неко бацио у мрачну пећину, без светла, да сама тонем. Иако је соба била мала, мени је деловала као неки напуштени трг, чији су зидови, чинило се, били миљама удаљени од мене. Заправо ништа није имало везе са мном, била сам у ствари толико гладна! Кроз прозор су се чули аутомобили и жамор с улице, али је пролаз код троспратнице био веома тих. Сваки пут када би неко туда прошао усредсредила бих се на бат његових корака. Кожне ципеле с тврдим ђоном јако су одзвањале, а звук женских штикли био је још гласнији и ужурбанији. Понекад би се звукови мушких и женских корака наизменично преплитали све док се не би стопили у једно. Наслушала сам се многих заводљивих звукова из пролаза, али није било потребе да отварам врата и погледам, јер сам знала да се Ланг Хуа још није вратио. Прозорчић је био веома високо, као у ћелији неког затвореника. Подигла сам главу и угледала вртлог снежних пахуљица које су помахнитало провејавале кроз ваздух. Неке су се закуцавале у прозорско окно и, топећи се истог трена, претварале се у капљице, котрљале се и милиле, па је због њих окно било ишарано линијама без икаквог смисла и реда. Зашто пахуље тако лепршају? Питала сам се. То баш нема никаквог смисла! Па зар нисам и ја баш као и те пахуље, без икаквог смисла? Помислих. Седим на столици празних руку и ништа не радим, отворених уста, а ништа не једем. Као нека машина што се закочила. У пролазу се нешто зачуло и мени је срце заиграло. Јесу ли то Ланг Хуаови кораци? Шкрипутање ципела са меким ђоном приближило се вратима. Готово да сам поскочила. Срце ми обузе страх. Мора да се јадничак смрзао! Да ли је са собом кући донео хлеб? Кад сам отворила врата и погледала, тамо је стајао продавац: „Да ли бисте да се претплатите на готову вечеру?” „Колико кошта?”

173

„Шест ђијаоа по порцији45, месечно петнаест јуaна.” „......” Нимало не оклевајући одмахнула сам главом. Као да сам се плашила да ће ме, ако унесе храну, натерати да једем и да платим. Када је продавац отишао, врата су се поново свечано затворила. Сав тај смех и мирис хране који је долазио из других соба нестао је. Та једна врата раздвајала су ме од остатка света. Тек када се Ланг Хуа вратио и својим ципелама с гуменим ђоном згазио на праг, престала сам да маштам о продавчевом послужавнику и прегршти пита с месом, пржених слатких кромпира и свежег хлеба исеченог на велике кришке... Ланг Хуаов постављени капут био је потпуно мокар, а из већ влажних панталона вукло се блато. Ђонови су се пробушили, па су му и чарапе биле мокре. Попео се на кревет да се угреје. Ноге је истурио изван прекривача, а ја сам му једном старом крпом брисала модре промрзлине на стопалима. У тренутку када ми је поставио питање „Јеси ли гладна?” изгледао је као неки тупан, а леђа су му била права. Замало сам се заплакала. „Нисам.” Одговорих. Да бих сакрила поглед, готово да сам загњурила лице у његова смрзнута стопала. Одећа му је била потпуно мокра, па сам ја изашла на улицу да нам купим земичке куване на пари. Из чаша за прање зуба на голом, дрвеном столу куљала је пара. Те чаше су нам правиле друштво док смо јели. Кад смо појели земичке, чинило се као да ћемо се бацити и на бакрењаке са стола. „Да ли ти је било довољно?” Упитао ме је. „Јесте.” Одговорила сам. „Је ли теби било довољно?” Упитала сам затим ја њега. „Довољно.” Узвратио је. У комшилуку је засвирала хармоника. Да ли је то она јадиковала о тешком животу? Како је само тужна била њена мелодија! Попела сам се на сто и отворила прозорчић. Он је био једина спона са остатком света. Кровови, димњаци, пахуље које су падале са тешког и тмурног неба, уличне светиљке, полицајци, аутомобили, улични продавци и просјаци, све се то видело кроз тај малени отвор. Граја је одјекивала са улице. Хармонику из комшилука више нисмо чули. С кинеског превела: Мила Зековић

Ђијао: кинеска новчана јединица, десети део јуана (Прим. прев.)

174

Живот на путу: даље од себе46 Моу Цонгсан Са петнаест сам напустио своје село да бих ишао у средњу школу. Град, у коме је била школа, заправо није био тако различит од села – исте културолошке навике, слично природно окружење – а ипак не само да сам се осећао као да сам напустио дом, већ као да сам отишао некуд далеко. Што није било тако погрешно. Од удобног постојања код куће до заједничког живота у школи заиста је била велика промена. Гледајући уназад, схватам да је то био први, и неопозиви, корак – више није било заједништва породичног живота, више није било природности сеоског живота. Моја породица, моје село, обичаји људи у њему, предели земље – живео сам у хармонији са свим тим петнаест година, попут младе биљке која стоји чврсто укорењена дубоко у земљу, а све време расте, одраста. Био сам једно са својим окружењем, никад нисам осећао да треба да будем негде другде или у неком другом добу, онако како би се осећао изгнаник, привремени посетилац. То хармонично окружење држало ме је укотвљеним, зрачећи стабилност, сталност. Био сам утопљен у то окружење, мој живот био је спојен с њим, преузимајући његове одлике: укотвљено и безбедно постојање, стабилно и непроменљиво. Али промена је дошла. Јединство с окружењем, осећај да имам сидро, стабилну срж свог живота – све је било привремено. Отишао сам и почео да привремено боравим. Гледајући уназад, схватам да се само живот у том хармоничном окружењу – неподељена целина – може сматрати правим живљењем: живело се на начин који је био пригодан стадијуму живота. Кад сам ја у питању, једино сам стварно живео, да тако кажем, током свог детињства и ране младости. Кад сам кренуо у средњу школу мој живот начинио је свој први корак, први окрет, даље од себе. Иако не би требало да се сматра стварним живљењем, постојање овог привременог посетиоца је, у ширем смислу те речи, „живот”. Међутим, у питању је живот на сопствени рачун, трошење животне снаге. Тежи се за предметом који је изван нас самих, у сталној потрази за нечим изван основа живота. С друге стране, право живљење је живљење живота ради, Mou Zongsan, Life on Its Way, Away from Itself, друго поглавље аутобиографије Wushi Zishu објављене 1989. године. Овај превод урађен је на основу енглеског превода Фондације за изучавање кинеске филозофије и културе (Foundation for the Study of Chinese Philosophy and Culture, http://www.fscpc.org/). (Прим. прев.) 46

175

бављење активностима које одржавају живот – живот утопљен у самог себе. Само земљорадник постоји на тај начин, оно што називам „живот по себи”. Већина нас живи на други начин – „живот који је напустио себе” – посвећени стварима које црпе животну енергију, уместо да је учвршћују или увећавају. Кинези су увек величали амбиције својих синова, које пореде са стрелама у лету, ка споља. Истина, треба ићи далеко и циљати високо. Већина нас се држи овог идеала, који нас, узвишен и достојан какав јесте, већ упућује на врсту живљења која троши живот. Но, не можемо сви бити земљорадници, бавити се послом живота. Не можемо сви заувек остати у стадијуму „живота по себи”. И живот мора да напусти себе, иако је то прелазак у „непостојање”. Живљење неке врсте непостојања заиста је противречност – живот у сукобу са самим собом. Чак и ако се не задржавамо на овој противречности, остаје чињеница да је „живљење као напуштање” оно што изазива патњу у нашим животима. Да ли је та патња вредна труда? Да ли постоји, кроз обрте „непостојања”, пут назад ка „животу по себи”? Да ли постоји, осим тога да се постане земљорадник, неки други начин да се укључи у постојање, неки други приступ „животу по себи”? То су кључна питања са којима се треба суочити уколико имамо озбиљан приступ животу. Али пун смисао се неће разумети посматрањем и анализирањем живота са даљине. Нема те количине теоретисања у вакууму, нити паметних увида, који могу дати осећај стварности, стварности која чини живот. Та врста свести долази од егзистенцијалног процеса, саме праксе живљења – а тако ће доћи и одговори. Испрва, кад сам тек стигао у средњу школу, морао сам вредно да радим да бих пратио часове. Али успео сам, иако једва. Енглески и математика су ми заправо веома добро ишли, али не зато што сам имао талента за те предмете. Рурални крајеви су се тада тек отварали, прихватајући посве полагано промене у ваздуху. Енглески и математика су били изван домета већине ђака, па нису били баш заинтересовани. Како сам ја заправо улагао нешто напора, деловао сам способније. Даровит нисам био. Мање-више сам пратио часове математике, чак су ми теме биле фасцинантне, али нисам имао математичку душу, ону врсту бистрог ума који може да се одвоји од свега и дела у чистој логици. Кад су у питању језици – кинески и енглески, а кинески се посебно предавао кроз књижевност – био сам спор у способности да ценим књижевни квалитет (а још спорији у способности да језике вешто користим као алате). Мој став је био – послат сам у школу да учим, треба да покушам најбоље што умем. Морам да научим лингвистичке симболе и кроз њих упијем садржај оног што читам. Тако сам достигао ниво знања који сам тада имао. 176

Тако је за мене учење језика било више да бих постао писмен него да бих овладао књижевношћу. Осећао сам лепоту песама и пасуса које сам читао, али моје дивљење потицало је од опште осетљивости према лепоти ствари, а не од снажне књижевне свести. То јест, нисам ценио књижевност као књижевност, књижевност по себи. Да би се то учинило – да, заиста посветило – треба ући у њен домен, утопити се у њу, спојити живот с књижевношћу. Да је живот „живот по себи” када је у књижевности – то значи имати књижевну душу, коју ја, напокон, немам. Чак и учење кинеског, мог матерњег језика, било је напорна борба. Већи део времена само сам покушавао да не будем превише у заостатку – опет, то је било зато што, како нисам био књижевна душа, нисам имао урођени таленат за књижевне вештине. Осим тога, сваки језик је јединствени симболички систем са сопственом структуром и синтаксом. Научити језик значи упознати се са његовим механизмом, начином на који његови саставни делови међусобно функционишу. Или механизмима – више од једног – јер иако модеран кинески, у писаном облику, личи на свакодневни говор, и даље постоји јаз између говорне и писане форме. И то није све – даље постоји велика разлика између модерног, колоквијалног начина писања и класичног, књижевног стила који се учио у мојој школи. Класични кинески нема пуно везе са говорним и има сопствену граматику и вокабулар. За некога ко је тек напустио приземно, природно постојање у селу, механизам ове стилизоване форме деловао је као потпуно други универзум, у који је изузетно тешко ући. Заправо, било ми је тешко на сваком кораку. Научити да исправно говорим, затим да исправно пишем – сваки корак је укључивао другачији низ правила и захтевао велики напор с моје стране. Говорио сам онако како су говорили људи на селу, што није био примерен говор – вокабулар је био ограничен, реченице често непотпуне. То што би значење некако било пренето било је у великој мери до тона говорника, израза лица и гестикулације, што је у најбољем случају одавало утисак једноставности и искрености. Али сеоском дијалекту ипак је недостајала кохерентна граматика. Кад би био записан – као низ лингвистичких симбола без споредних елемената тона и сл. – то не би био потпун језички систем, механизам који функционише. Да би овај сеоски момак адекватно комуницирао, морао сам да научим један такав механизам, усвајајући граматику стандардног говора. Било је тешко. А још теже кад сам учио да пишем, прво класични а затим и модеран кинески. Заковитлану животну силу мојих дана лутања сада сам морао да усмерим на учење тих механизама, један по један. То искуство – начин на који је моје безоблично постојање морало да се обликује, прилагоди том задатку – оставило је на мене дубок утисак. 177

Моја средња школа је у великој мери и даље била веома традиционална. Један учењак старог кова имао је задатак да нас учи кинески. Углавном нас је учио тако што је разред заједно рецитовао одељке најбољих античких класика, изнова и изнова, све док не бисмо запамтили сваку реч. Циљ је био да нам се усаде у мозак правила класичног кинеског. Али ја заправо то никад нисам успео. Никад нисам у потпуности усвојио тај механизам. Одлике књижевног, ученог писања – умеће изражавања, моћ израза – нису оставиле дубок утисак на мене и нису постале моје одлике. У годинама након средње школе повремено бих саставио фразу-две на класичном кинеском – да, готово инстинктивно, захваљујући образовању које сам стекао – али никад то нисам чинио у покушају да стварам књижевност, то јест књижевно дело по књижевним правилима. Никад нисам био добар у писању нити сам сматрао себе писцем. Ако ништа друго, увек сам осећао велику одбојност према људима којима је превише стало до ученог стила. Они застају на сваком кораку исказа, уживају у њему и процењују његов естетски квалитет – таква претенциозност ми се гади. Оно што ми смета је то што се држе као да су учени, што је различито од тога да заиста имају књижевничку нарав, а ја немам ни то. За мене је изучавање класичне литературе заиста било борба, али ни бављење савременим кинеским није био једноставан задатак. Најпре сам морао да научим да говорим разумљиво. Већ сам поменуо да је на селу народ говорио неком врстом сировог језика – па, дете са села није ни то савладало, а пред странцима бих се усплахирио и завезао би ми се језик. То што сам био далеко од куће значило је да сам морао да стекнем основне вештине комуникације и да почнем да говорим као људи у граду. А касније, кад сам наставио студије у Беипингу47, морао сам да почнем да пишем на модерном, колоквијалном кинеском, што је представљало још један изазов: такозвана народна проза била је заснована на беиђиншком дијалекту, блиском али довољно различитом од оног који се говорио у мојој провинцији. Изазов за изазовом, механизам за механизмом – суочавање са сваким од њих захтевало је од мене свестан напор. Ништа није ишло природно. Ништа није било лако. Сећам се да су већ у средњој школи моји другови из разреда могли да читају популарне романе писане на народном језику. Ја једини нисам умео. Компликованија дела, попут Сна у црвеној одаји или Осветника из мочваре, сам тек почео да разумем кад сам похађао предуниверзитетску наставу на Беиђиншком универзитету. Док нисам дошао у тај велики град нисам био упознат са новинама, те је читање штампе за мене било ново и не тако лако искуство. 47

Тадашњи назив за Беиђинг. (Прим. прев.)

178

Ништа, ништа од тога није дошло без напора, јер безоблично постојање из којег сам потекао, то неформирано, недиференцирано биће, није имало ништа. Опште знање које данашња урбана омладина узима здраво за готово – оно што је за њих здрав разум – мени је недостајало. Тог знања, које људи природно упијају јер су му стално изложени, никад није било у мом животу. Сваки делић свог знања стекао сам тако што бих посветио енергију и пажњу да сазнам. То није био процес природног упијања, већ свесног учења, то јест коришћење моје животне енергије како бих стекао знање. Е сад, с таквим распарчаним приступом, уместо да добијем лепо заокружено знање које би представљало неподељену, хармоничну целину, имао сам незграпне комаде који су ту и тамо штрчали. Поред сваког дела који је вирио била је рупа, празнина – за сваку област знања коју бих покрио била је једна коју бих пропустио. Оно што сам знао, стечено свесним напором, било је нужно ограничено тим истим напором. Области којима сам посветио пажњу знао сам веома добро, а о другим нисам знао ништа. Интегрисано тело знања никад нисам имао. Оно што сам имао били су фрагменти, растављени делови – неизбежан исход свесног учења. Свест може да се истегне само донекле, покривајући неке области, пропуштајући друге, и тако човек остане с познавањем фрагмената – то, схватио сам временом, сигурно задаје муке током живота. Заиста, читавог живота осећао сам да ми недостаје оно што већина људи сматра здравим разумом, општим знањем – веома сам добар у неким стварима, а безнадежан у другим. Пре него што пређемо на моје дане студирања у Беиђингу, желим да се кратко вратим на своје искуство са класичним кинеским. Овладавање њиме за мене је остало мистерија, да, као да постоји неки тајни пут, само ја нисам успео да га пронађем. Често, кад би нам наставник дао писмени задатак, зурио бих у празну страницу и до мене не би дошла ниједна реч. Јесам осећао снажну жељу да се изразим, јер сам имао снажан осећај за одређене врсте расположења (радост приликом одавања почасти прецима, на пример, или усамљеност кад бих био сам у природи), али та осећања и нагон да их искажем били су заробљени у мени. Једном је наш разред добио слободну тему за есеј „Пут у...”. Напокон сам успео да се изразим. Али кад је наставник прочитао оно што сам написао, оцењивао је само језик – начин изражавања, речи – и није видео даље од речи, како би проценио њихов извор – моју интуицију, мој нагон. „Неразговетно”, прокоментарисао је. Како је он рекао, ова тема захтевала је јасне описе крајолика, са повременим украсима у виду живописних детаља. Па, јасан и директан нисам био, нити сам унео довољно конкретних детаља – оно што сам написао било је, сигуран сам, прилично „неразговетно”. 179

Употребио сам фразу „усамљене врбе задржавају залазеће сунце”, коју сам негде прочитао, али нисам могао да се сетим где. Дубоко дирнут лепотом, позајмио сам ту фразу – цитирање ранијих дела било је честа пракса у писању класичних састава – како бих описао расејано дрвеће окупано наранџастом светлошћу. (Тек касније сам схватио да фраза потиче из чувене опере Западна одаја, где изворно пише „Како бих волео, о усамљене врбе, да задржите залазеће сунце (како би овај тренутак трајао вечно)”.) Мој наставник је рекао да та фраза нема смисла. Мени је имала – разумео сам је интуитивно и могао сам да замислим слику расположења које она описује, и био сам сигуран да могу да је употребим. Наставник је заиста погрешио кад је у питању фраза, али имао је право кад је назвао моју прозу „неразговетном”. Узрок неразговетности је управо снажна интуиција коју сам управо поменуо. Та интуиција прожимала је моје дане лутања и била саставни део мог безобличног постојања, тог вртлога енергија и осећања. Наставила је да утиче на мој карактер и видела се у мом писању. И још увек је тако. Данас се моје писање и даље назива „неразговетним” и није разумљиво већини људи – мали број има ту врсту осетљивости, која није строго књижевна, или је немају у толикој мери. Кад људи читају нешто желе да то одмах разумеју, а кад не разумеју буду помало увређени. Коментари попут „неразговетно” или „бесмислено” често долазе до мене. Имам предлог за све нас, да сви будемо мало стрпљивији, отворенији, јер заиста постоји пуно тога што не знамо – не треба увек узимати себе као мерило, понашати се као „Свезналица”, судија који свему одређује вредност. Са деветнаест сам се преселио у Беиђинг, политички и културни центар Кине. Тада сам отишао још даље од куће, урањајући у градски живот баш у време кад је нација била на почетку нове ере. Тог лета кренуо сам на предуниверзитетску наставу на Беиђиншком универзитету. Те јесени, Национална армија је, напредујући од своје базе на југу, заузела бившу цар ску престоницу и преименовала је у Беипинг48. Тако је завршена владавина заповедника војске Беијанг, који су од времена Јуен Шикаја управљали севером Кине. Сада је моћ консолидована у рукама војника са Академије Хуангпу и привремено је Република Кина, која је успостављена седамнаест година раније, 1911. године, била уједињена. Почела је нова ера, која је пред собом имала још много – и још више – невоља. Стигао сам у Беипинг пролећа 1928. године, још увек прилично наиван и неук, једва свестан свега што се дешавало. Чуо сам да је Ванг Гуовеи извршио самоубиство претходног лета, утопивши се у језеру у 48

Што значи северни мир. (Прим. прев.)

180

Летњој палати, а да се Лијанг Ћичао скривао. Истакнута личност науке о класицима, Ванг, посветио је свој живот изучавању античке историје и дешифровању писма на костима за прорицање, дајући огроман допринос нашем знању о кинеским антиквитетима. Али, урањајући у прошлост наше цивилизације, он никад није успео да доспе до сржи – никад није опипао пулс кинеске културе и дошао у контакт с њеном правом виталношћу, њеним животом. Ванг је такође био један од првих који се усудио да крочи у свет Западне мисли, али ни ту није успео да спозна њен основни карактер, дух који стоји иза њеног развоја. У доба када се чинило да се кинеска цивилизација бори за опстанак, мандарински интелектуалац је био изгубљен, несигуран којим путем ће кренути његова култура, али и његов сопствени живот – заправо, без вере да тај пут постоји. Да је био жив, Ванг се сигурно не би приклонио републиканским снагама са југа. У очају, одлучио се за брзи излаз. Та врста самообзира – самостално стилизована елеганција префињеног племена – била је типична за учењаке Вангове генерације. Ширину визије, дубину убеђења потребну да би се суочило са актуелним проблемима они једноставно нису имали. Како да култура преживи? Како да се живи? Озбиљне промене које су довеле до тих питања само су осветлиле то колико су они заправо били одсечени од виталности кинеске културе – њеног духа, њеног живота. Док се Национална армија пробијала ка северу, демократски државник Лијанг Ћичао живео је изолован у Тијенђину. Снажно присутан на политичкој сцени од Стодневне реформе 1898, Лијанг је још једном показао своју чврстину када су 1913. он и његов ученик, војни гувернер Цаи Сонгпо, успешно приморали Јуен Шикаиа да напусти своје снове о монархији. То да је Лијанг имао способност да се сналази у издајничким водама кинеске политике је непорециво. А опет његова визија је углавном била политичка, обимом ограничена на савремена питања – попречна анализа која не задире у корен ствари. Главно решење које је Лијанг понудио тицало се облика владавине – прелазак на уставну монархију у династији Ћинг, а касније доношење устава новоформиране Републике. У том погледу он је представљао веома потребну демократску свест у кинеској политици. Али, како је и он сам накнадно схватио, за довођење демократије у Кину, у датом околностима, био је потребан огроман напор – био је то готово немогућ задатак – те сама политичка визија није била довољна. Улог су била дубља културна, историјска питања. Улог је био живот културе. И тако, око 1920. године, Лијанг се повукао из политике и окренуо академском животу, посвећујући последње године свог живота изучавању класика. Упркос својим прогресивним ставовима, у академском раду остао је у оквирима интелектуалне традиције ере династија Ћинг. Манџурски двор и тамошњи миље оставио је дубок утисак на њега. Ипак 181

је цар Гуангсју, који је био отворен ка реформама, био тај који је препознао његов таленат и поставио га за министра. Истраживања која су постала доминантна за време династије Ћинг биле су студије текстова, филоло шка изучавања (kaoju). Та устајала традиција била је травестија кинеског културног живота. Али Лијанг као да то није схватао. Оно што је било странпутица, последица потиснутости кинеског народа и њиховог духа, њихове виталности, сматрао је исправним путем. На исправан пут, који креће од старих мудраца, а настављају велики конфуцијански мислиоци династија Хан и Танг, и касније доба Сунг и Минг, он никада није крочио. Док год је његов ум био на тај начин замућен, Лијанг није могао да састави сломљену нит великог наслеђа кинеске мисли. Његова академска дела показала су да је био оријентисан ка филологији, исто као други чланови тог префињеног племена – интелектуалаца под покровитељством двора – и, попут њих, он није имао контакта са правом виталношћу кинеске културе. Његов Метод историјског истраживања био је баналан и површан. На крају, његов академски рад ни на који начин није унапредио политичку визију. Уместо тога, открио је недовољно виспрен ум, без увида у културу и филозофске дубине. Истовремено, његова политичка визија, наставак његовог политичког искуства, остаје без корена, изолована од живота културе – укратко, слепа улица. Лијанг је био талентован човек, довољно мудар да схвати колико су велике промене које су се догађале и да се, као одговор на то, залаже за облик власти који би одговарао добу. Али кад је дошло до тражења пута којим ће даље ићи и култура и његов сопствени живот није имао појма. Седамнаеста година Републике, 1928, била је прекретница. Не само што је те године кампања коју је водила Национална армија – касније позната под именом Северна експедиција – срушила заповеднике вој ске Беијанг, већ је дошао крај и читавом једном интелектуалном и политичком миљеу. Нестала је интелектуална доминација учењака огрезлих у филолошкој традицији Ћинга – њихова самосвесна отменост и напорна промишљања били су, као и они сами, остаци царског доба. Али нестала је, такође, и политичка свест, демократски дух, оних који су се борили за промене, људи као што су били Лијанг Ћичао, Сун Јацен49 и Јен Фу50. Испоставило се да је њихов идеал републиканске, уставне власти управо то – површна, пролазна визија.

49 50

прев.)

Први председник Републике Кине. (Прим. прев.) Чувен по преношењу идеја са Запада у Кину, пре свега идеја дарвинизма. (Прим.

182

Заузимање Беипинга од стране Националне армије довело је до ситуације веома сличне оној која ће настати двадесет година касније, када су се комунисти приближавали Нанђингу51. У оба случаја била је то сила против силе. У оба случаја није се заправо назирао мир на видику. Можда су партијски програми били различити, али, у основи, оба случаја одвијала су се на исти начин – насилном револуцијом – и ни један ни други нису направили пут за постизање трајног реда и стабилности, за улазак у период великог мира. Године 1928. тек сам изашао из магловите, лутајуће егзистенције моје младости. Имао сам само општи утисак о превирањима у земљи. Пред крај Грађанског рата приближавао сам се средњем добу. Осећао сам – јасно – дубоки бол. Иако се моје лично стање променило, спољна ситуација ми је оба пута одавала исти утисак, да нешто ту није у реду. Северна експедиција заправо је била заједнички подухват националиста и комуниста, тако да то није био успех само Гуоминданга52, који је тад већ постао шарен. Раније, када је створен од стране револуционарних снага које су срушиле династију Ћинг, Гуоминданг је био чистија организација са чистијим намерама. Године 1924. усвојили су стратегију сарадње са совјетским саветницима и примања чланова Кинеске комунистичке партије у своје редове – потез који им је свакако донео војну снагу коју до тада нису имали. Но, без обзира на то, принципи су компромитовани. Гуоминданг ће касније напустити политику уједињеног фронта, чистећи партију од комуниста, а затим борећи се с њима за контролу над земљом, али никада више нису дошли до јасне спознаје за шта се залажу, да, до самог разлога што постоје. И дан-данас Гуоминданг, настављајући као опозиција на Тајвану, још увек није потврдио – заправо утврдио – своје принципе. Остају збуњени око тога шта је њихова права мисија. Да ли је њихова судбина да буду управо то – партија транзиционог периода, а не они који ће донети прави мир? За чланове партије, младић на ког се могло лако утицати био је права мета коју треба придобити и агресивно обрадити. Иако сам сматрао да су ти људи прилично чудни, део мене привлачиле су њихове идеје и начин живота, јер је то ширило моје видике и инспирисало ме више него ишта пре тога. Ипак, нешто у вези с њима ипак није било како треба. У то време, револуционари сваке врсте – укључујући националисте – заступали су мање-више дијалектички материјализам који је био и званична доктрина Комунистичке партије. Иако нису заправо разумели пун филозофски контекст те идеје. Прихватање – а многи су то прихватали као објективну 51 52

Тада седишту Владе Републике Кине. (Прим. прев.) Националистичка странка, назива се и Гуоминтанг. (Прим. прев.)

183

истину – код њих је било ствар практичности: дијалектички материјализам им је пружао реалистично објашњење друштвених проблема Кине. За Комунистичку партију то је било оправдање за рушење постојећег политичког и економског реда. Гуоминданг није ишао тако далеко. Ипак, и тамо је владао такав начин размишљања. Једном сам чуо како један друг из разреда, члан партије, оптужује неког да је идеалиста – а не материјалиста – и да греши, због тога, кад је у питању то о чему су већ расправљали. Био сам затечен. Зашто је идеалистички приступ нужно погрешан? Још тад сам имао сумње које су ме спречавале да постанем убеђен, попут многих, у непогрешивост материјалистичког погледа на свет. Руку под руку с материјализмом ишла је и веома снажна свест о класама. Пре него што би партија примила новог члана, морали су да провере колико имовине, колико ари земље поседује породица. Само они који долазе из мањих сеоских домаћинстава и који су сиромашнијег порекла су примани. То је био економски детерминизам, чисто и јасно – неспособност да се друго људско биће сагледа на уравнотежен начин, без утицаја неког програма. За Кинезе, судити о особи по њиховом карактеру дуго је била уобичајена ствар – заиста, кроз нашу историју пуно тога је речено и образложено кад је у питању лични интегритет, неговање себе – а сада, одједном, та хуманистичка идеја као да је одбачена, замењена једном неприродном идеологијом. У мом родном крају, међу сељанима, обично нисмо доносили морални суд о некоме на основу површине поседа. Били богати или не, сељаци су увек имали посебно место у кинеском друштву. Заправо, многи учењаци-чиновници који су водили земљу потицали су од сељачке лозе – иако они сами више нису радили у пољу, неки њихов рођак можда јесте, сада или некада у прошлости. Њима пространа рурална залеђина није била само извор хране, већ и место где су могли да пронађу корене сопственог постојања, корене које су делили са земљорадницима. Са осећајем сродства, симпатије и поштовањем – да, тако су сељаци традиционално посматрани од стране свих осталих у друштву, учењака и радника, трговаца и државних министара. Нико, нико не би помислио да примени неку нехуману идеологију засновану на економији како би створио апсурдне, вештачке поделе, и тако изазвао олују друштвеног немира тамо где је није било. Постоји разлика, напокон, између живота који се свакодневно живи и концепата које стварамо умом. Јер људска бића су то што јесу, људскост сеже од топлог до окрутног, од благонаклоног до бруталног. Али борба, која је део живота, није исто што и конфликти изазвани намећући споља нехуману идеологију засновану на економији. У том случају, односи међу људима су преображени – опредмећени – у политичке сукобе. У то време, посматрајући активности чланова партије, осетио сам да се дешава нешто 184

необично – заиста, нешто ново. Ти људи имали су низ апстрактних идеја и желели су да се живот живи по тим идејама. Био сам запањен. Штавише, управо су желели да се умешају у животе сељака, а то је значило да треба убризгати њихову идеологију у саме корене, саме основе кинеског друштва. Тако нешто се никада раније није догодило. Јесте, у прошлости су вођене многе битке, рушене династије, у име сељака. За Кинезе није било већег или бољег циља од спасавања маса од беде. Али бојни поклич правде имао је за циљ ослобађање од патње, веома различито од примене нехумане идеологије како би се направио раздор међу сељацима. Да се живот врати у нормалу – то је био циљ – свакодневни живот, и то не по низу апстрактних идеја. Народ је патио јер се догађало нешто што је узнемиравало њихов ритам постојања и уништавало њихова средства за живот. То су могле бити природне непогоде, попут суша или поплава, које су доводиле до глади, али често су били криви корумпирани службеници и декадентни владари – у сваком случају, немир је потицао од нечег што се догодило у оквиру самог живота, насупрот концептима уведеним споља. Да, чак и кад су невоље биле изазване људима, њихов узрок – корупција и неспособност моћника – и даље је био део живота, исто као што се сматрало нормалним током ствари да се устане против оних који су одговорни за патњу. Неморално понашање мањине узнемирило би природно постојање већине, тако да је исправљање тога, враћање нормалног живота, само по себи било природна ствар – једноставно питање правде. Али та правда која је била једноставна, јасна ствар, сада је постала део идеологије која је коришћена да побуди масе, нарушавајући њихове животе. Идеологија као таква – идеје које владају животом, теорије које обликују стварност – недавно је увезена са Запада, као новотарија која, иако фасцинантна, није одговарала Кинезима, била је у нескладу с нашим устаљеним погледом на живот. Јесте, они који су изазивали комешање нису били без добрих намера, без осећаја за правду. И они су желели да сељаци живе боље. Али њихова идеја о исправљању ствари била је неприродна – обична правда изобличена замршеном идеологијом и претворена у вештачку интелектуалну творевину која је пустошила животе људи. Није више било беде изазване корумпираним службеницима старине, пред нама је била нова врста катастрофе изазване човеком – да, заиста створене од стране човека – коју је направила нова подела ликова, која је сада укључивала омладину, и чланове партије, и интелектуалце. Та модерна, образована класа спремно је преузела оно што је Запад нудио и, као да се хвали новим триком, применила те идеје како би направила сукоб, изазивајући ђавола. Део мене био је веома импресиониран – јер је све то било ново и за мене – али такође сам био и узнемирен. Идеје и поступци тих људи су ми 185

деловали супротстављено хармоничном свету који сам познавао током одрастања – супротстављено не само некадашњем свакодневном начину живота у мом селу, већ томе шта тај живот значи, његовом духу, његовим истинама. Имао сам осећај да ће, како буду ишли даље са својим програмима, пред нама бити још много проблема, а да ће живот људи постајати све тежи. Зато се никад нисам у потпуности слагао с њима, а како је време одмицало све више сам се противио њиховој идеологији. Њихово уобичајено понашање било је екстремно понашање. Поносили су се тиме што су страсни и плаховити због свог револуционарног жара, чак и кад је то значило да се понашају несмотрено, да чикају невоље. То доба је било тако ненормално да, како би био сматран правим револуционарем, човек је морао да искаже своје екстремно левичарско учење – ниси био довољно добар без нужних радикалних особина. Чак и они који се нису понашали радикално говорили су радикално. Често бих чуо како говоре да је тај-и-тај стабилна и постојана личност, што је био саркастичан коментар – јер је по њима бити револуционар било у супротности са стабилношћу и постојаношћу. По мени, ипак, свака револуција мора да има објективну тему – неку вишу сврху изнад субјективне, циљ којем ће се, кад се одреди, чврсто тежити. Револуција не треба да буде ствар личног непријатељства. Но, активисти као да су од тога направили своју тему – политички револт сведен на кампању усмерену ка људима, што рађа нехуманост. Екстремно левичарске тенденције које су тако величали биле су израз психолошког стања вођеног мржњом и непријатељством. У то време сам већ био свестан, иако само у обрисима, да треба да постоји та објективна димензија, али нисам умео да искажем шта би она била, а по томе како су се понашали чланови партије свакако се чинило да они немају јасан циљ – нешто за шта се боре. Ускоро су схватили да немају мету за своје непријатељство, за своју реторику испуњену мржњом. Разлог је било то што Гуоминданг, њихова партија, ипак није била попут комуниста – који су повели свеобухватну класну борбу међу сељацима. Националисти, чија је влада у Нанђингу климаво започела свој рад, брзо су попустили пословним људима и урбаној елити. Након тога су оставили на миру и руралну елиту и престали да покушавају да ускомешају ствари међу сељацима. Све је остало исто, баш како је и било. Чланови партије су сада били суочени са ситуацијом у којој није било пуно простора за њихову мржњу и екстремна гледишта. Многи су утонули у декаденцију, понашајући се као да имају посебан статус налик „барјактарима” (qiren) – израз који се користио за Манџурце, привилеговану групу за време династије Ћинг. Попут изопачених аристократа, ти чланови партије постали су отелотворење најодвратније врсте постојања, коју су други гледали попреко. А кад је у питању нова 186

образована класа – екстремно левичарски интелектуалци и омладина која их је узбуђено пратила – они су залутали још даље, завршивши у екстремним облицима понашања, без и трунке преосталог романтизма. Неки су отишли у подземље и прикључили се Комунистичкој партији. Није да сам ја био имун на ту врсту романтизма. Као што сам рекао, јесам био инспирисан активистима и њиховим идејама – мој ум се отворио, ослободио и кренуо да стреми ка вишим циљевима, да, као никада пре тога. Али за разлику од њих мене није водила мржња, нити сам имао порив да се празним на другим људима. Но, без обзира на то, по први пут откако сам напустио своје село, вртлог енергија, заковитлани хаос који је дефинисао моје тамошње постојање, био је дотакнут и дат му је простор да се искаже, неки правац. Привучен тим новим светом и њиховим иновативним приступима, приближио сам им се и примљен сам „пробно” као члан. Током летњег распуста сам отишао кући – с циљем да организујем сељане у сељачко удружење. Свако вече бих окупљао људе и говорио им о правима народа. Некад бих дуго пешачио како бих одржао састанак у суседном селу. Кад би се састанак завршио, а било је прекасно да пешачим до куће, само бих пронашао неко место, било где, да преспавам. Неисцрпну енергију, живахни дух који сам имао као дете радећу на пољу, сада сам примењивао на политичко окупљање, и открио сам да сам прилично добар у томе, да имам способност да инспиришем људе и градим солидарност. Разлог је био једноставан. Био сам чио, искрен и отворен – још увек сеоски момак. У мом приступу није било ароганције нити самољубља. И не само то, сеоски момак је ипак прочитао неколико књига. Постао је део образоване класе. У очима сељана, неко такав – један од њих који је похађао Беиђиншки универзитет – аутоматски је стицао, по повратку, одређени статус и моћ убеђивања. Али ускоро сам увидео колико је све то било неприкладно. Стајати пред мојом породицом и сродницима – и то старијима од мене – и обраћати им се, озбиљно, са „друже” био је то сувише отуђен, сувише политички и формалан начин понашања. Током једног састанка наједном сам схватио – своје шупље постојање, свој живот који виси у ваздуху, одсечен од свог извора, и полако постаје смежуран. Осетио сам, такође, да је моје безосећајно понашање подвргло моје пријатеље и породицу истој судбини – испразних живота. Како тужно осећање. Чак и данас осећам велику срамоту кад се сетим шта сам радио, као да сам починио најстрашнији злочин. Била је то највећа грешка мог живота. Убрзо сам се повукао из политичких активности. Па шта ако сам оставио чланство у партији на трајној проби, чланство које више нисам желео! Управо у то време партија је нагло почела да мења правац. Што су 187

чланови постајали екстремнији – а многи су постали декадентни – све сам се више осећао отуђеним. Једноставно нисам могао да се уклопим, нити сам то желео. А опет, ту је било једно друго осећање које сам имао кад сам био део, макар накратко, тог таласа романтизма. Без обзира на мој велики стид, не могу да порекнем утицај који је на мене оставио контакт са активистима – мој ум се отворио, ослободио, тежио је вишим циљевима – осећај који је сам по себи имао смисла, значаја. Кад сам први пут чуо чланове партије да један другог ословљавају са „друже”, та реч је одисала искреношћу и верношћу, као и изузетном несебичношћу – последица тога што су се посветили партији, свој живот појединца посветили су заједничком бићу. Та врста посвећености – опредмећивање сопственог постојања, прожимање са нечим што представља више идеале – то је оставило веома дубок утисак на мене. Осетио сам нешто, нешто што никад нисам искусио током безобличног, природног постојања у својој младости. Одједном, међу тим људима, наишао сам на то нешто – тај свети аспекат живота. Свети мудраци о којима сам читао изучавајући класике, снажан морални дух који су неговали код себе, висок ниво врлине који су достигли – све то се чинило далеким попут старих времена у којима су они живели. Сада се чинило као да је недостижно постигнуто, потврђена је могућност да тако нешто постоји, пред мојим очима. Тада сам мислио да кад би начин на који су револуционари причали био прави одраз начина на који су живели – то јест, када би држали до својих речи – да би такве људе заиста требало назвати свецима, или барем веома племенитим душама. У том смислу, романтични дух који је многе повео у револуционарну политику био је више од политичке силе, чији се утицај осећао само у спољном свету. Могао је да иде дубље, и ишао је дубље, улазећи у животе људи, обликујући њихове карактере, побуђујући читаво биће да се бори за идеале. То побуђивање душе – чак и кад би у члану партије довело до решености да се живи несебично – није било тако чисто и свето као што ми се чинило. Тада то нисам схватао, али касније ми је постало јасно да је иза чисте посвећености стајала психолошка збрка, да је оно што се чинило светим заправо био чудовишни хибрид. Несебичност која ме толико очарала потекла је из распомамљене атмосфере и храњена је дивљим романтизмом. Била је део радикалног начина живота у којем је било презрено све што је сматрано нереволуционарним (што је другачије од одрицања од свега и праве лишености жеље). Заиста, била је то несмотреност исто колико и несебичност – неморални став који се родио из дијалектичког материјализма, она врста „неспутаности” која се појављује након што се рашчисте све инхибиције ситне буржоазије. 188

Тих дана, иако нису сви припадали Комунистичкој партији, њихова идеологија била је доминантна. Кад су у питању биле жене и власништво, два главна питања ситне буржоазије, активисти или нису имали интересовања или нису показивали жељу да буду посесивни. Чак и ако је стварност била нешто другачија, по њиховом начину размишљања и по ономе што су причали чинило се да су изнад свега тога. Међутим, одбацивши одлике такозване ситне буржоазије, активисти су такође напустили свој морални оквир. Обично би особа која поседује дате одлике на природан, несвестан начин задржала – а да то и не зна – оно што Кинези називају „срце које познаје праведност и поштовање, поштење и част” (liyilianchi xin). Е сад, та срж моралности, етички импулс који стоји иза инхибиција, нестао је. Активисти су се прочистили, срце је нестало с навикама. Резултат: потпуна несмотреност, она врста коју ствара крута материјалистичка идеологија у доба романтизма. Тај приступ „без ограничења” био је у сржи велика романтична страст. Од самог почетка код чланова партије није дошло до несебичности због моралне свести већ због фанатизма. Штавише, они су промењени спољним силама – њихове душе су побуђене политичким идеалима, радикални дух искован је партијском индоктринацијом – а не сопственим унутрашњим буђењем. Није то био „морал по себи”, етички импулс који долази изнутра, већ позив да себе посвете колективном покрету, да усмере свој живот ка њему, то је оно што је изазвало ту потпуну посвећеност. Била је то нека врста морала – заиста, инструментални морал, као средство за постизање циља, слично начелу части које поштују гангстери како би очували своје срамно постојање. Наравно, кад неко верује у какав објективни идеал, он може да му се посвети, целим бићем. Али та врста личне жртве, уколико је права, не може бити попут неспутаности типичне за материјализам. Уместо тога, њен извор мора бити спонтана морална воља човека. Права моралност иде из срца – срца које познаје праведност и поштовање, поштење и част. Уколико се најпре сачува и негује та срж моралности – као део унутрашњих пракси, унутрашњег живота – тада и само тада се може ослободити егоизма и искрено посветити, постати свето несебичан. Потпуна посвећеност коју сам виђао током тих револуционарних времена није уопште била налик томе, тако да то није била права моралност већ њен привид, није то била права светост већ је само тако изгледало. Била је то приказа, химера нечистог порекла – добро помешано са злом – која ме привлачила. Поистовећивао сам се са том несмотреном несебичношћу због полетног, ослобађајућег утицаја који је имала на мене. Моји видици су проширени – заправо, издигнути – у том окружењу. Изгнани хероји из романа Одметници из мочваре – попут Лин Чонга и 189

Ву Сонга – одишу тим истим узвишеним, романтичним присуством, јер су напустили свет зарад слободнијег живота на планини Лијанг. Мада, у стварности, кад је неспутани романтизам служио материјалистичкој идеологији, резултат је био сасвим супротан слици узвишености и слободе – такво ослобађање спутавало је и гушило, ум који се наводно отварао затворио би се, а узвишени идеали би се показали морално срамним. Кад се све сведе на материјално, не остаје ништа осим гомиле гована. Што несумњиво има и своје привлачне стране, варљиви шарм, као што фатаморгана у пустињи делује попут спасења, да би само још више збунила оног који лута. Како сам и сам до тада имао лутајуће постојање, и како сам још увек у себи носио усковитлане примарне енергије рустичне младости, лако сам био заведен том блиставом фатаморганом, тим снажним, иако лажним, феноменом – велика романтична страст у служби револуционарних идеала. Као што сам рекао, моја личност је имала две стране: једна је уживала у реду и привлачило ју је све оно што је јасно и блиставо, чисто и свето, док је другу вукао хаос и збуњеност, и она је обитавала у магловитом и мистериозном, напуштеном и самотном. Као дете често сам лутао сам у природи, осећајући се „самотно али не само”. Сада ме склоност ка тој врсти магловитих, широких пејзажа, како емотивних тако и психичких, навела да се прикључим покрету. Али никад се нисам уклопио, јер, за разлику од чланова партије, мене није водила идеологија, нити сам имао жељу да идеологију наметнем животу. Заправо, оно што је одржавало моје учешће у тим активностима била је једна страна моје личности, један аспект мог живота, и када сам осетио да се мој живот, да се ја обликујем и присилно уклапам са доктрином, повукао сам се. То нисам могао да поднесем. Но, без обзира, романтизам у мени – који је довео до тога да им се прикључим – такође ми је касније омогућио да препознајем романтизам који је својствен таквим револуционарним покретима. Овај покрет није сасвим обавио свој задатак, а већ је започет други – под вођством Комунистичке партије. У сваком случају, Гуоминданг, који је успешно извео Северну експедицију, већ тад је био шарена скупина без праве мисије – не, то није био револуционарни програм који су прихватили, сасвим кратко. Као да се партија заразила романтичним превирањем тог доба и неко време функционисала у оквиру који јој није сасвим одговарао. Тај радикализам је ускоро одбачен, али националисти нису понудили уместо тога неко здраво, позитивно гледиште које је било нужно за изградњу земље. Јесте, приклонили су се материјалистичком приступу који је тада био модеран, али њихова верзија је била практична, декадентна – идеологија као средство а не као суштинска филозофија или једина права 190

вера. Партија никад није потврдила своје принципе. И тако, иако је ујединио земљу, Гуоминданг постаје слабашан кад је у питању морална снага, а у ширем друштву романтизам остаје доминантан, заиста, постајући за многе мерило истине, основни став према животу и свету. Комунистичка партија ће на крају искористити тај романтизам и преузети заставу револуције (револуционарни романтизам је изворно и потекао од комуниста, те ће га они још једном преузети и развити до крајњих граница). За разлику од Гуоминданга, Комунистичка партија, подстакнута вером, у потпуности је отелотворила радикални, идеалистички дух тог доба – и зато је, на крају, и успела да преузме власт. Што се догодило касније, и о чему ћу говорити кад за то дође време. Моја веза са Гуоминдангом – и моје учешће у револуционарном покрету – завршила се кад сам схватио да се не уклапам, нити да желим да се уклопим. Но, без обзира, и даље сам био зачаран романтизмом – само што су се сад моје усковитлане енергије пребациле на поље идеја, а моја пажња усмерена на писања која су одражавала такав исти дивљи, романтични дух. Почео сам да тражим нешто да читам и изван школе, посебно писања Покрета нове културе, који су настали из студентских демонстрација 4. маја 1919. године. Наједном, осетио сам да се отвара канал, мој ум је био изложен свету нових идеја. Као да је лутајући дух који је мировао у мени поскочио и кренуо напред, право, без кривудања. Мрачни поглед на свет Ву Џихуиа и „Спустите главу из облака” Куријагаве Хакусона. То ширење ума, тај скок интелекта, било је директно проливање моје животне силе из њеног усковитланог, недиференцираног стања – иако, на начин који није укључивао диференцијацију, нити резоновање – на предмете који су одговарали њеној безобличној, лутајућој природи. Привукла ми је пажњу књига под именом Наука и филозофија живота – дебата. Иако нисам разумео цео садржај, већина есеја деловала ми је бледо, осредњег духа. Чак ми је и расправа између Динг Венђијанга и Џанг Ђунмаија, који су започели полемику наука против метафизике, била досадна. Изузетак је био текст Ву Џихуиа „Филозофија живота и поглед на универзум заснован на новој вери”, најдуже поглавље у књизи. То ми је било узбудљиво. Мешавина одважног промишљања и оштре сатире, његова проза имала је дух и сјај и стога ми је деловала заиста ново. Био сам купљен. Вуова снажна личност, као и његов велики таленат, били су јасно видљиви у том есеју. Да, био је то жесток ток – читајући текст осетили бисте огромну животну снагу како надире попут таласа, иде право ка вама, без скретања, без кривудања, талас који се снажно вијуга, и својим хучањем гуши све гласове осредњости. Кажем да није било кривудања јер Ву није био детаљан нити дискурзиван у свом промишљању – кад је и 191

користио логичке маневре, вербалну акробатику, то је било само ради сатире, како би исмевао устаљен начин размишљања. Привлачност његовог писања потицала је више из енергије, израза примарне снаге. Што ми је погодило жицу – мој романтични темперамент био је у складу с његовим, ток моје животне снаге, право из њеног безобличног, недиференцираног облика, срео се с његовим. И возећи се на таласу који је створио Ву, и ја сам гледао с висине на те осредње гласове, и осетио сам да могу да их претекнем, заправо, да сам их већ премашио. Иако нисам све разумео. Њихово кривудаво промишљање – саставни део разлога што сам те ауторе сматрао нижим од себе – још увек нисам успевао да испратим, нисам умео да развежем замршене концепте које су стварали својим детаљним аргументима (искрено, ни сами аутори нису увек знали о чему причају). Но, без обзира на то, под утицајем Вуа био сам сигуран да сам их премашио – за свагда – и, заиста, све ове године нисам се ниједном осврнуо, то јест гледао на те личности као на своје интелектуалне претходнике, извор мог духа. Утицај Вуа на мене, иако снажан, био је привремен. Касније, током живота, изразио сам своје неслагање са свим његовим идејама. Но, у то време, његов снажни карактер веома је утицао на мене, у мом младом уму сви ти гласови осредњости били су угушени његовом риком. Али то је било све – сила, не исправност, продорна личност а не утемељене истине. На крају је проливање животне силе које је дало такав сјај његовом писању довело само до сасвим мрачног погледа на свет, мутног и безобличног попут свог извора. Свакако је то био снажан израз, јако исказивање примарних енергија, што сам лако могао да ценим – јер је и моја сопствена заковитлана животна сила стремила ка споља, посезала за предметима који су одговарали њеној безобличној, лутајућој природи, да, на начин који такође није био баш промишљен. Сила, а не исправност, на основу тога смо се разумели. Касније сам схватио да је Вуов очаравајући романтизам заправо недостатак: док је моје прихватање његових писања била фаза у развоју младог ума, сама дела, која је створио човек његових година и статуса, само су указивала на недостатак дубине, сиромаштво моралног карактера. Ву, упркос свом таленту и упечатљивој личности, није се развио до краја као људско биће. А та површност је, сама по себи, била одраз времена, знак да је наша култура била у опасности. Кинези су тек требали да постану самосвесни као нација – да спознају себе, изграде се – а до тада ће се криза наставити. Дубина Вуовог утицаја на моје размишљање тада била је видљива у стилу писања који сам усвојио – произвољна осећања, груби изрази, потпуна збрка. Намерно бих писао нешто што делује нечувено, чак и 192

апсурдно, све време мислећи да сам само снажан и одважан попут Вуа. Једном је мој отац случајно прочитао нешто што сам написао и јако се разљутио. Строго ме питао шта се то десило са мном. Видевши како се узнемирио, било ме је веома срамота. Само сам успео да промумлам „Тако људи данас пишу”. Чувши то, мој отац је казао да није важно шта је тренутни тренд. „Треба се водити оним што је добро и мењати оно што није. Како то да си изгубио осећај за добро и лоше?” Знао сам да је у праву. И тог трена сам се тргао и постао болно свестан колико сам грешио. Разбацане мисли и осећања, која су махнито трчала унаоколо попут дивљих коња, наједном су се спојили – мој ум се сабрао. Зачуо се поклич и Вуов глас је избледео. Мој отац је својим прекором својеручке зауставио махнити трк тих дивљих коња и избавио мој млади ум од лутања по мрклом мраку подземља романтизма. Снажно надирање таласа које је Вуово писање изазвало код мене изненада је спласнуло. Осећао сам се као да сам се зауставио на одморишту – мој дух је смирен, енергије сакупљене – била је то заиста прекретница у мом животу, која је означила почетак једног другачијег стања ума. Мој отац је био човек од принципа који никад није посустао у својој посвећености исправном путу, јер је имао снажне корене. Од почетка до краја водио је дисциплинован живот, уређено постојање. А није било једноставно на почетку. Кад је мој деда преминуо породица није могла ни да приушти пристојан гроб. Мој стриц, најстарији син, није био тип човека који би преузео вођење породице, док је други стриц, још увек малолетан, био лошег здравља. Мој отац, средње дете, напустио је школу и сам преузео бригу о издржавању породице – било му је осамнаест. Неколико година је управљао одмориштем на путу које му је деда оставио. Свако вече би стизала крда коња и мазги и он је морао да помогне да се смире. Био је то тежак посао, а притисак да се посао брзо обави у тој пометњи био је веома велики – људи и звери, пастири и њихова стада, сви су били једнако жељни одмора. Отац је био физички снажан човек, али је имао и велику унутрашњу снагу која се могла видети по интензитету његовог погледа, као и по мирном, достојанственом начину на који се опходио и према особљу и према муштеријама. У то време репутација „шефа број два”, како су га звали, била је надалеко позната. Отац нам је често говорио да на почетку ни он није знао шта ради, али да је једног дана све постало јасно. Казао је да човек мора да се суочи с животним одговорностима и да прође праве муке – само тако може да се изгради карактер. То увек памтим. Научио је своју децу да воде рачуна о свом тежишту: да буду приземни, с обе ноге на земљи, спремни да раде – никад да не лелујају попут скитница. Нису га никад занимале површне ствари или разметање, нити најновија мода. Отац је био дубоко укорењен 193

у традиционалну кинеску културу. Једна од ствари коју је највише волео да ради било је читање породичних писама државника Ценг Венџенга53, а ноћу би често себи рецитовао одељке из античких класика. Некад бих стао поред њега и слушао – његов одмерен и миран глас – и осетио бих се прочишћеним, чисте душе. Мој отац такође никад није био брзоплет код писања калиграфије – сваки потез био је на месту, елегантно изведен, савршено пуним трагом мастила. Говорио нам је: „Обратите пажњу на то како пишете”. Карактери треба да одражавају снагу. Мастило никад не сме да делује бледо. Начин писања је огледало доброте, или њеног недостатка, што се култивише и сакупља током живота. Отац је био човек чврстих уверења – учења кинеске културе и филозофије била су укорењена у његовом животу. У начину на који је водио рачуна о породици, водио посао – његов живот сједињен са сеоским домаћинством, селом, земљом и народом, да, та хармонична целина његовог окружења – у свему томе биле су остварене вредности које су величали стари мудраци. „У миру са земљом – то је заиста ren54”. Кад неко живи попут мог оца – у миру са земљом и народом – та учења постају опипљива и стварна. Као да су задобила стварно присуство, учења и живљење спојени у једно. Живот мог оца стога је био „живот по себи”. А с временом су његова уверења постала још снажнија – у начину на који је живео било је постојаности, чистоће сврхе. Било је то проактивно, конструктивно по стојање, живот који је подржавао живот, што је отварало простор за још живота. Мој отац је био жив пример да човек може да буде вођен принципима и да тако свету пружи ред и мир. Године око 1928. биле су, међутим, турбулентно време за област Ђијаодонг. Многи – лоши људи свих врста – искористили су хаос и преварили наивне обећањима да ће их заштитити. Мој отац, који није имао ни зрна препредености у себи, није уопште хтео да има посла с њима. Што је било одраз истине, „Они који су исправни остају чврсти и мирни, чекајући оно што им живот пружа. Ситне душе не презају од зла мислећи да ће им то проћи.” Након што је Национална армија заузела Беиђинг, локални чланови партије и бандити окупили су се и опустошили села. Ни наша породица није поштеђена. Безбедносне снаге из оближњег града, у потери за том такозваном револуционарном армијом, опколиле су наше село и мој стриц, очев млађи брат, погинуо је у насиљу које је уследило. Мој бол је био неописив, и иако су чланови партије причали да ће све Познат и под именом Ценг Гуофан, цењени државник и конфуцијанац из доба династије Ћинг. (Прим. прев.) 54 Конфуцијански концепт који се најчешће преводи као човекољубље, хуманост. (Прим. прев.) 53

194

бити надокнађено, већ сам развио снажан презир према њима. Сам призор, њихова арогантна лица – начин на који су ишли унаоколо и плашили сељане, понашајући се као владајућа класа – тако ми се то гадило. Нисам имао контакта с њима откако сам одустао од свог пробног чланства. Сада сам решио да немам више ништа, баш ништа, са њима, чак и ако то значи да треба све да прогутам. Осим тога, отац нам је забранио да с њима имамо контакт, укључујући освету. Отац ми је личним примером показао како треба живети – да, насупрот површним интелектуалцима тог доба, који су се наслађивали својом самозадовољном супериорношћу али заправо нису давали никакав допринос. Нико од њих није имао корене. Нико није живео на начин који би био морално оправдан за њих саме, за народ, за нацију. Тако да нису ни имали шта вредно да кажу. Они су били опортунисти који су се служили ученим језиком како би се изборили за предности и једни против других, а у њиховим рукама је уништен живот наше културе. Раније сам поменуо нову врсту катастрофа које изазива човек – то су били људи који су их узроковали, а Ву Џихуи је био међу вођама банде. Јесте, начин на који је исказивао животну енергију био је импресиван, али ту није било основа нити корена. У поређењу с мојим оцем, чији живот је доказ учења наше културе, Ву је био нико и ништа. Отац је могао својеручке да савлада тај снажни, величанствени талас – да, све те учене речи су се наједном урушиле и видело се да је то само гомила гована, а да је Ву будала, лудак. Волео бих да сви одемо на село и видимо својим очима шта значи живети „живот по себи” и бити доказ истине. Хајде да све промислимо и почнемо испочетка живот с коренима – и да одатле постанемо политичари, мислиоци и професионалци са снажним утемељењем. Само тако ће Кина бити на путу ка светлијој будућности.

195

Вољена домовино моја Шу Тинг Стари оронуо воденични точак на обалама твојих река Који столећима испреда изнурену песму, то сам ја; И чађава рударска лампа на твоме челу, Под којом у тунелу историје лагано опипаваш пут; И смежурaни пиринчани клас; изанђали насип пруге; Уз муљевиту обалу укотвљена дереглија Конопом чврсто везана за твоја плећа, То сам ја – Домовино моја! Беда и жалост, То сам ја. Мучна нада свих твојих покољења, Цвет у рукаву небеске нимфе који миленијумима не вене; То сам ја – Домовино моја! Твој новорођени идеал, Тек ослобођен паучина легенди, то сам ја; Нежни пупољак древног лотоса под копреном снега; Јамица на образу у коју се сместила суза; И тек исцртана ко снег бела стартна линија; Скерлетна зора која надире; То сам ја – Домовино моја! И милијардити део тебе Збир километара твога пространства, то сам ја; Мене, тако сметену, тако замишљену и узаврелу На својим си израњављеним грудима Ти одгајила; И зато Берићет, слободу и славу своју, Из мене црпи; Вољена, – Домовино моја! С кинеског превела: Ана Јовановић 196

V. Научимо кинески језик

Крај прозора је добро слушати шум кише у бамбусовом шумарку. Седећи у сенци, добро је слушати хујање ветра у боровима. Лу Шаојан, 16. век

Кинески карактери као носиоци поезије55 (изабрани одељци) Ернест Фенолоза Моја тема је поезија, не језик, али корени поезије су у језику. Приликом изучавања језика који је по форми толико различит од нашег – као што је кинески са својим писаним карактерима – неопходно је размотрити како на одговарајући начин потхранити те универзалне елементе форме који чине поетику. У ком смислу стих, писан по изгледу хијероглифима, може бити сматран правом поезијом? Може се чинити да поезија, која је попут музике временска уметност – плете своју јединственост наизменичним звучним утисцима, тешко може да се уклопи са вербалним медијумом који се у великој мери састоји од полупиктографских визуелних надражаја. Можда не узимамо увек довољно у обзир чињеницу да су мисли сукцесивне, и то не због пуког случаја или слабости начина на који функционишемо, већ зато што природа функционише сукцесивно. Пренос силе са субјекта на објекат којим се одликују природни феномени одвија се кроз време. Стога и замишљање тог процеса захтева исти временски след. Замислимо да погледамо кроз прозор и да видимо човека. Он изненада окрене главу и активно усмери пажњу ка нечему. Погледамо у том смеру и видимо да му се поглед задржао на коњу. Видели смо, прво, човека пре него што је деловао, затим током деловања, и напокон објекат ка којем је његова активност усмерена. У говору делимо брзи след ових поступака и њихове слике у три основна дела или споја у одговарајућем редоследу, па кажемо: Човек види коња. Јасно је да су ова три споја, или речи, само три фонетска симбола која представљају три дела једног природног процеса. Али подједнако једноставно бисмо могли да означимо ова три стадијума мисли исто тако арбитрарним симболима, који нису засновани на звуку. На пример, помоћу три кинеска карактера: Превод оригиналног дела (Ernest Fenollosa, The Chinese Written Character as a Medium for Poetry) објавила је у целини издавачка кућа Кокоро 2014. године. Изабране одељке преносимо љубазношћу издавача. Преузети су одабрани пасуси у целини, тако да читалац добије увид у Фенолозино виђење кинеског језика. (Прим. прев.) 55

199

Када бисмо сви знали који део менталне слике коња представља сваки од ових знакова, могли бисмо да међусобно комуницирамо цртањем подједнако једноставно као што изражавамо ток мисли речима. Редовно користимо визуелни језик гестова на сличан начин.

Међутим, кинески систем писања је много више од арбитрарних симбола. Заснован је на живописном скраћеном приказу начина на који функционише природа. У алгебри и у говору не постоји природна веза између објекта и знака: све зависи од пуке конвенције. Али кинеска метода прати природну сугестивност. На првом месту стоји човек на своје две ноге. Затим, његов поглед иде кроз простор: смели приказ ногу у трку испод ока. Прилагођена слика ока и прилагођена слика ногу у трку – али незаборавно када их једном уочите. Напокон, ту је коњ који стоји на своје четири ноге. Не само што ови знаци стварају менталну слику подједнако добро као и речи, већ је она много живописнија и много конкретнија. Сва три карактера имају ноге: они су живи. Цела група има квалитет покретне слике. Остављајући на трен по страни форму реченице, погледајмо ближе живописност којом се одликује структура појединачних кинеских речи. Раније форме карактера биле су пиктографске, а чак и при каснијим конвенционалним изменама нису изгубиле много на дражи. Мање је познато, можда, да велики број идеографских корена у себи носи вербалну идеју акције. Може се помислити да је слика природно слика ствари, и да су стога коренске идеје кинеског оно што се у граматици назива именицама. Права именица, изолована ствар, не постоји у природи. Ствари су само крајње тачке, или пре тачке сусрета акција, пресеци деловања, снимци. Исто тако и чист глагол, апстрактно кретање, није могућ у природи. Око види именицу и глагол као једно: ствари у покрету, покрет у стварима, а тако их и кинеско поимање најчешће представља. Форма реченице је наметнута примитивном човеку од стране саме природе. Нисмо ми ти који су је створили – она је одраз временског следа узрочно-последичних односа. Свака истина мора бити изражена као реченица јер је свака истина пренос силе. Тип реченице у природи је бљесак муње. Пролази између два термина, облака и земље. Ниједна јединица 200

природних процеса не може бити мање од тога. Сви природни процеси су, јединично, управо то. Светлост, топлота, гравитација, хемијски афинитет, човек – свима је то заједничко, расподела силе. Јединица ових процеса може се представити на следећи начин: термин од

пренос

силе

термин до

Чини ми се да уобичајене и типичне реченице енглеског, као и кинеског, управо изражавају ову јединицу природних процеса. Састоје се од три нужне речи. Прва означава чиниоца или субјекат од којег чин почиње, друга отеловљује сам потез чина, а трећа указује на објекат, примаоца удара. Стога:

Сељак

меље

пиринач.

Форма кинеске прелазне реченице, као и енглеске (ако се изузму чланови), тачно одговара овој универзалној форми акције у природи. Тако се језик приближава стварима, а снажним ослањањем на глаголе сваки говор се издиже и постаје својеврсна драматична поезија. Вратимо се са кинеске реченице на појединачну писану реч. Како се те речи могу класификовати? Да ли су неке од њих по природи именице, неке глаголи, а неке придеви? Да ли у кинеском постоје заменице, и предлози и везници, као у добрим хришћанским језицима? Мало нас схвата да су у нашем језику те разлике стасале у живом говору, да су још увек живе. Тек кад се јави потешкоћа у одређивању неког необичног термина или кад смо приморани да преводимо на неки веома различит језик, тек тада на трен додирнемо унутрашњу врелину мисли, врелину која топи врсте речи и преобликује их по својој вољи. Чињеница је да готово свака писана кинеска реч изворно управо означава корен значења, а опет није апстрактна. Кинески није лишен врста речи, већ је свеобухватан. Није да речи нису ни именице, ни глаголи, ни придеви, већ су све то заједно, истовремено и увек. Употребом пуно значење може да оде више на једну или другу страну, зависно од становишта, али у свим случајевима песник има слободу да се богато и конкретно служи речима, као природа. Питаћете, како су Кинези могли да изграде велико интелектуално биће пуким писањем цртежима? Обичном западном уму, који је уверен да се мисао бави логичким категоријама и који заправо осуђује способност директне имагинације, овако нешто се чини сасвим немогуће. Ипак, кинески језик је својим необичним материјалима прешао од видљивог ка невидљивом потпуно истим процесима које су користиле све античке расе. Тај процес је метафора, употреба материјалних слика како би се указало на нематеријалне односе. 201

Читава деликатна суштина језика изграђена је на основи метафоре. Апстрактни појмови, када их на то примора етимологија, откривају своје античке корене који су још увек утемељени у директној акцији. Али примитивне метафоре се не рађају из арбитрарних субјективних процеса. Оне су могуће само зато што прате објективне линије односа у самој природи. Односи су стварнији и важнији од ствари које повезују. Силе које стварају савијање грана храста моћно леже у жиру. Сличне линије отпора, које скоро спутавају бујање виталности, руководе и гранањима река и нација. Стога су нерв, жица, пут и финансијска институција само различити канали које за себе пробија комуникација. Ово је више од аналогије, у питању је идентичност структуре. Природа пружа сопствене знакове. Да свет није био пун хомологија, симпатија и идентитета, мисао би била гладна а језик прикован за оно што је очигледно. Не би било моста којим се може доћи од мале истине видљивог до велике истине невидљивог. Не више од неколико стотина корена наших обимних речника могло се бавити директно физичким процесима. Њих релативно једноставно можемо уочити у примитивном санскрту. Они су, готово без изузетка, живописни глаголи. Богатство европских језика је расло, лагано пратећи сложени лавиринт сугестија и афинитета природе. Слагала се метафора на метафору, у квазигеолошким слојевима. Метафора, оно што открива природу, сама је суштина поезије. Знаним се интерпретира опскурно, универзумом буја мит. Лепота и слобода посматраног света служе као модел, а живот је бременит уметношћу. Грешка је претпоставити, као неки филозофи естетике, да уметност и поезија настоје да се баве општим и апстрактним. Ту варку нам је наметнула средњовековна логика. Уметност и поезија баве се оним конкретним у природи, а не редовима одвојених „јединки”, јер ти редови не постоје. Поезија је деликатнија од прозе, јер нам даје конкретнију истину истим обимом речи. Метафора, њено главно средство, истовремено је суштина и природе и језика. Поезија само свесно ради оно што су примитивне расе чиниле несвесно. Главни задатак људи од пера када се баве језиком, а поготово песника, лежи у настојању да осете античке линије напретка. Они морају то да чине како би речи остале обогаћене свим суптилним нијансама значења. Изворне метафоре стоје као нека врста светле позадине, дајући боју и виталност, приморавајући их да се приближе конкретности природних процеса. Шекспир свуда обилује примерима. Зато је поезија најстарија од светских уметности. Поезија, језик и неговање мита су заједно одрасли. Све ово наводим јер на тај начин могу јасно да покажем зашто верујем да кинески писани језик не само што је упио поетску суштину природе и са њом изградио други свет метафора, већ је и – својом веома сликовном 202

видљивошћу – успео да задржи изворну креативну поезију много снажније и много живље од било којег фонетског језика. Погледајмо најпре колико је у метафорама близак срцу природе. Можемо видети како прелази од видљивог ка невидљивом, као што смо видели да се прелази са глагола на заменицу. Задржава примитивни сок, није сечен и исушен попут штапа за ходање. Речено нам је да је тај народ хладан, практичан, механички, буквалан и без трага генија имагинације. То је бесмислено. Наши преци су нагомилане метафоре уградили у структуре језика и у системе мишљења. Језици су данас танки и хладни јер све мање и мање уносимо у њих размишљање. Приморани смо, ради брзине и оштрине, да истањимо сваку реч до њеног најужег обима значења. Чини се да је природа постала мање налик рају, а све више налик фабрици. Задовољно прихватамо вулгарну злоупотребу тренутка. У речницима је замрзнут и овековечен касни стадијум пропадања. Само академици и песници с болом прате уназад нити етимологија и склапају наш језички израз, најбоље што могу, од заборављених фрагмената. Ова анемија модерног језика само је одлично подстакнута слабом кохезивном снагом наших фонетских симбола. У фонетској речи има мало или нимало нечег што би показало ембрионске фазе њеног развоја. На лицу јој се не види припадајућа метафора. Заборављамо да је личност некад значило не душа, већ маска душе. Тако нешто се не може никако заборавити при коришћењу кинеских симбола. Ту кинески показује своје предности. Етимологија је стално видљива. Креативни импулс и процес су задржани, виде се на делу. Након хиљада година, линије стварања метафоре и даље су видљиве, а у многим случајевима заправо су задржане у значењу. Стога реч – уместо да постепено постаје све сиромашнија и сиромашнија, као код нас – постаје богатија и још богатија како време пролази, скоро свесно сијајући. Коришћењем у националној филозофији и историји, у биографијама и поезији, око речи се ствара ореол значења. Она се концентришу око графичког симбола. Памћење их задржава и користи. Чини се да је само тло кинеског живљења уплетено у корене језика. Многобројне илустрације којима су испуњени анали личног искуства, тежње које се преплићу ка трагичном климаксу, морално биће као сама суштина принципа – све то истовремено бљесне у уму као вредности које се негују, гомилањем значења којима фонетски језик тешко може да се нада. Њихови идеографи су што и бојне заставе с мрљама од крви старом борцу. Код нас, песник је једини којем су нагомилана блага речи културе стварна и жива. Поетски језик увек трепери слојевима призвука и везама са природом, али у кинеском је квалитет видљивости метафоре најснажнији. Поменуо сам тиранију средњовековне логике. По тој европској логици, мишљење је нека врста циглане. Мисли се пеку у мале, тврде јединице 203

или концепте. Они се даље слажу у редове по величини, а затим се на њих стављају етикете у виду речи за каснију употребу. Употреба се састоји из бирања неколико цигли – помоћу згодних етикета – и њиховог спајања у неку врсту зида који се зове реченица, коришћењем белог малтера за позитивну везу „јесте”, или црног малтера за негативну везу „није”. Тако можемо да произведемо дивне изјаве попут „Прстенорепи бабун није уставотворна скупштина”. Замислимо ред трешњи. Од сваког дрвета редом узмемо оно „апстрактно”, како се каже, одређени заједнички грумен квалитета које заједнички можемо назвати именом трешња или трешњост. Затим у другу табелу ставимо неколико таквих карактеристичних концепата: трешња, ружа, сутон, рђа, фламинго. Из њих даље апстрахујемо заједничку одлику, разблажену или средњу вредност, и означимо је као „црвено” или „црвеност”. Јасно је да се овај процес апстракције може понављати у недоглед и са свакојаким стварима. Можемо заувек да наставимо да градимо пирамиде разблажених концепата све док не стигнемо до врховног „биће”. Ипак, навели смо довољно да илуструјемо тај карактеристични процес. У основи пирамиде леже ствари, али омамљене. Не могу бити свесне да су ствари све док не прођу кроз слојеве пирамида. Ти пролази горе-доле кроз пирамиду могу се објаснити следећим примером: Узмемо концепт мање разблажености, као што је „трешња”; видимо да је садржан под једним вишим, као што је „црвеност”. Онда нам је дозвољено да кажемо у форми реченице, „Трешњост је садржана у црвености”, или краће „трешња је црвена”. Уколико, с друге стране, не пронађемо наш изабрани субјекат под датим предикатом, користимо црну везу и кажемо, на пример, „Трешња није течна”. Овде бисмо могли да наставимо са теоријом силогизма, али уздржаћемо се тога. Довољно је напоменути да је вичном логичару згодно да испуни свој ум дугачким списковима именица и придева, јер су то природно имена класа. Већина језичких уџбеника почиње таквим списковима. Проучавање глагола је оскудно, јер у таквом систему само један глагол заправо функционише, а то је квазиглагол „јесте”. Сви други глаголи могу се претворити у партиципе и герунде. На пример, „трчати” практично постаје чин „трчања”. Уместо да мислимо директно, „Човек трчи”, наш логичар прави две субјекатске једначине, наиме: Дати појединац садржан је под класом „човек”; а класа „човек” садржана је под класом „ствари које трче”. Чист губитак и слабост овог метода очигледни су и срамни. Чак и у сопственој сфери није могуће мислити о пола онога о чему жели да се мисли. Нема начина да се повежу било која два концепта која игром случаја нису један испод другог и у истој пирамиди. 204

У том систему није могуће представити промену, нити било коју врсту раста. Вероватно је зато концепт еволуције тако касно стигао у Европу. Није могао да дође све док није био спреман да уништи окорелу логику класификације. Много горе од тога, таква логика не може да се бави било каквом интеракцијом или вишеструкошћу функција. По њој, функција мојих мишића изолована је од функције мојих нерава подједнако као од земљотреса на Месецу. Њој су јадне, занемарене ствари у основи пирамида само бројне јединке или пиони. Наука се борила све док није дошла до ствари. Сав посао урадила је из базе пирамида, не са врха. Открила је како су функције повезане у стварима. Резултате изражава у груписаним реченицама које не садрже именице и придеве већ глаголе посебне природе. Права формула за мисао је: Дрво трешње јесте све што оно ради. Сачињено је од повезаних глагола. У основи, ти глаголи су прелазни. Таквих глагола може бити готово бесконачно много. По изразу и по граматичкој форми, наука је у потпуној супротности са логиком. Примитивни људи који су створили језик слагали су се са науком, а не са логиком. Логика је злоупотребила језик који су јој оставили на милост и немилост. Поезија се слаже са науком, а не са логиком. Чим употребимо глагол само као везник, чим изразимо субјекатско припадање, поезија нестаје. Што конкретније и живописније изразимо везе између ствари поезија је боља. У поезији нам је потребно хиљаде активних речи, тако да свака ради све што може да искаже мотив и животне силе. Не можемо исказати богатство природе чистим сумирањем, нагомилавањем реченица. Поетска мисао делује сугестивно, сабијајући максимално значење у један израз, бременит, напуњен и изнутра блистав. У кинеским карактерима свака реч је сама испуњена том врстом енергије. Тачно је да се више не може пронаћи сликовни извор многих кине ских идеографа, а чак и кинески лексикографи признају да комбинације често дају само фонетску вредност. Али сматрам да је невероватно да је тако детаљна потподела идеје икада постојала самостално, као апстрактни звук без конкретног карактера. То је у супротности са законом еволуције. Сложене идеје се јављају само постепено, како расте снага која им пружа потпору. Оскудност кинеских звукова није могла да пружи ту потпору. Такође је незамисливо да је цела листа сачињена одједном, као што се праве комерцијални кодови за шифрирање. Стога морамо веровати да је фонетска теорија великим делом нетачна. Метафора је некада постојала у многим случајевима где је данас није могуће уочити. Многе наше 205

етимолошке везе су изгубљене. Узалудно је сматрати незнање династије Хан свезнањем. Није тачно, како Лег тврди, да изворни сликовни карактери нису могли да досегну далеко у изградњи апстрактних мисли. То је кључна грешка. Видели смо да су наши сопствени језици фигуративним извођењем сви изникли из неколико стотина живописних фонетских глагола. У кинеском се могло изградити и обимније ткање метафоричким компоновањем. Нема те сведене идеје коју није могао да досегне још живописније и још трајније од нас који смо то чинили фонетским коренима. Такав сликовни метод, видео се он у кинеском примеру или не, био би савршен за језик целог света. Са енглеског превела: Јелена Гледић

206

Промишљање о стратегији обучавања локалних наставника кинеског језика Џанг Ђинг Универзитет за медије и комуникацију НР Кине Апстракт: Пратећи економски развој и тенденцију раста кинеског међународног утицаја, „грозница учења кинеског језика и културе” полако захвата целу планету. У том процесу, наставници играју кључну улогу како на плану подучавања језика, тако и на плану ширења кинеске културе. Иако ХАНБАН56 сваке године у свет шаље велики број кинеских професора и волонтера за подучавање језика, тај број ипак није довољан да би задовољио велику потражњу у свету. Стога, посебну важност има подстицање и промовисање обучавања локалних наставника кинеског језика. Овај рад покушава да, на основу анализе досадашњег искуства на овом пољу, продискутује о квалитетима и основним способностима које морају да поседују локални наставници, као и о њиховим предностима и манама, моделима обучавања, итд. Кључне речи: локални наставници кинеског језика, обучавање, квалитет и основне способности

Пратећи економски развој и тенденцију раста кинеског међународног утицаја, „грозница учења кинеског језика и културе” захвата целу планету. У том процесу, наставници играју кључну улогу како на плану подучавања језика, тако и на плану ширења кинеске културе. Да ли они могу тачно да пренесу језичко знање и интерпретирају културне садржаје представља основни услов за њихову квалификацију. Будући да је наставницима кинеског језика нужно да знају како да на прави начин користе наставне материјале, да учествују у писању уџбеника, планирају наставне активности, одабирају одговарајућу наставну методику, очигледно је да им је потребно, с једне стране, солидно стручно знање, а са друге, умеће преношења знања ученицима и отклањање недоумица, као и владање принципима и методама тестирања знања студената, да би на време проценили резултате учења. Можемо рећи да су наставници налик извору, јер њихова стручност директно утиче на квалитет наставе кинеског, као и на резултате ширења кинеске културе. 56 Ханбан, скраћеница назива институције: Кинеска национална канцеларија за промовисање кинеског језика.

207

Када погледамо развојни пут учења кинеског језика као страног ван Кине, лако је уочити да у протеклим деценијама већина наставника кинеског ван Кине није имала стручно образовање и одговарајућу обуку, због чега није ни могла у потпуности да испуни све што је потребно у свом професионалном позиву. Данас, иако Ханбан сваке године у свет шаље професоре и волонтере-наставнике кинеског језика, тај је број далеко мањи од реалне потребе за наставницима кинеског. С друге стране, иако је слање кинеских наставника у свет привремено решило кадровско питање, међутим, иза оваквог потеза крије се и једна неизбежна мана, то је промењивост и неусклађеност наставничког састава. То је, дакле, главни разлог због чега је тешко обезбедити стабилан развој наставничког тима ван Кине, као и узрок који у одређеној мери лоше утиче на ефикасност наставе. Штавише, слање кинеских наставника у свет, дугорочно гледано, није у интересу ширења кинеског језика и културе. Стога, промовисање и подстицање обучавања локалних наставника кинеског језика има посебну важност.

1. Предности локалних наставника кинеског језика Локални наставници кинеског, пре свега, имају велику предност у знању матерњег језика. Они могу у настави, помоћу матерњег језика, својим студентима објаснити градиво и давати потребне инструкције. Они, такође, могу да, на основу разлика између кинеског и матерњег језика, предвиде могуће тешкоће у учењу и тако циљано планирају наставне активности, рационално организују наставне садржаје и вежбања, с акцентом стављеним на одређене тешкоће и проблеме, постижући на тај начин много већу ефикасност у настави. Друго, локални наставници не само да добро познају своју културу, већ препознају и разлике две културе. Тако да они могу, избегавајући могуће конфликте у културној комуникацији, лако пронаћи додирне тачке кроз чију се призму студентима, у интересу успешног обављања наставних активности, представљају Кина и њена култура. Треће, будући да локални наставници добро познају образовни систем и политику своје земље, разумеју и начине учења и навике својих студената, они знају да направе добру стратегију и одабир одговарајуће методе у настави, при чему постижу максималне резултате. Уколико наставници познају и мотиве и циљеве својих студената, они на основу тога могу ефикасно и циљано организовати наставне садржаје у циљу пружања максималне помоћи ученицима. Четврто, професионалност и стручност локалних наставника омогућиће да се постигне стабилност у саставу наставничког тима и да се обезбеди квалитет у настави. Све ће 208

то сигурно допринети континуираном развоју учења кинеског језика као страног, као и промоцију кинеске културе у свету.

2. Тренутни недостаци код локалних наставника кинеског језика Иако локални наставници поседују огромну предност као што смо горе анализирали, међутим, сходно општој ситуацији, констатујемо да постоје ипак и њихове одређене мане. На пример, не поседују темељно знање кинеског језика, као и дубоко разумевање и свеобухватно сазнање о кинеској култури и савременој Кини. Такође, недостаје им систематско образовање и стручно знање о матерњем језику и сопственој култури, нису прошли неопходно стручно усавршавање, а нарочито је приметан недостатак знања о важним педагошким теоријама и о методици наставе. Све те мане, без сумње, ограничавају домете ширења кинеског језика и културе ван Кине.

3. Основне способности које локални наставници кинеског морају да поседују Сваки квалификовани наставник кинеског језика мора поседовати следеће квалитете: 3.1. Језичка способност и компетентност 3.1.1. Добро познавање кинеског језика: темељно, систематско владање кинеским језиком јесте најосновнији захтев за квалификацију локалног наставника кинеског. Знање кинеског језика подразумева владање фонетиком, писмом, лексиком и граматиком, односно свим елементима који чине предуслов доброг знања кинеског. Квалификовани наставник кинеског језика не само што мора да има утемељено знање о кинеском, већ је потребно да поседује и правилан изговор стандардног кинеског језика, као и то да у настави правилно употребљава речи и реченице, по штујући основна граматичка правила. Једном речју, он мора да има добру језичку способност за изражавање на кинеском језику. 3.1.2. Способност за контрастирање двају језика: локални наставник кинеског језика има велику предност, која се огледа у његовом знању матерњег језика, те може у настави, помоћу језика којег сви студенти добро 209

познају, да објасни садржаје лекције. Међутим, није довољно само знати матерњи језик, већ је потребно и имати способност да се он упореди с кинеским. Веома је корисно класификовати разлике и сличности двају језика, тј. одвајати језичке појаве које се јављају у кинеском, али не и у матерњем језику од оних појава које постоје само у матерњем језику. Такође је потребно разликовати оне језичке формације које су готово идентичне у два језика, као и оне које су сличне уз мање или веће степене диференцијације. Сходно таквим анализама и контрастирању разлика и сличности између два језика, наставник може, на основу њихове тежине, направити наставни план тако што ће постепено, у разним стадијумима учења и са јасно постављеним тежиштима, преносити студентима целокупно знање кинеског. 3.2. Културно образовање 3.2.1. Опште знање о кинеској култури и уметничка обдареност: позив професије наставника кинеског језика захтева и знање о кинеској култури. Језик је носилац културе. Ако не познајете културу једног народа не можете добро научити његов језик. Локални наставник кинеског језика треба да упозна кинеску историју, географију, културу и обичаје, јер уколико се у настави јаве поједини језички изрази, чије културне садржаје треба објаснити, у обавези је да то и уради. Наравно, веома је похвално и уколико наставник зна неке уметничке вештине, као што је писање кинеске калиграфије, резање папира, вежбање таиђија, итд. Страни ученици кинеског језика веома су заинтересовани за ове вештине и имају велику жељу да их науче. 3.2.2. Опште знање о интеркултурном дијалогу: претпоставка је да локални наставници добро познају историју и културу своје земље, и да су истовремено свесни и разлика двеју култура. То им омугућава да могу, путем упоређивања, представити кинеску културу, и то тако што ће упозоравати студенте на разлике, и усмеравати их у правцу узајамног поштовања и разумевања, не би ли се тако избегли могући неспоразуми и конфликти у будућем интеркултурном дијалогу. 3.3. Педагошко образовање 3.3.1. Теорије педагогије и психологије: локални наставници нужно треба да владају основним принципима педагогије и психологије, тако да их могу применити у наставној пракси. Ученици кинеског језика ван Кине су свих узраста, веома различитих образовних профила и степена образовања, од деце из вртића до одраслих са факултетским образовањем, тако да је неопходно да наставници имају педагошка знања, као што су дечја педагогија и психологија. 210

3.3.2. Методичка теорија: наставници такође морају имати знање о методици наставе, односно морају владати основним принципима, правилима и методама подучавања наставног предмета, који подразумевају познавање наставног плана и програма, као и бројне везе и односе који постоје између разних предмета, као и њихове комплементарности. 3.3.3. Писање и употребљавање уџбеника: квалификованим наставницима није довољно то што познају уџбенике које користе, већ је потребно да буду оспособљени и за обрађивање и реорганизовање наставних материјала с циљем да се уџбеници на најоптималнији начин употребе у настави. Наставници такође требају бити компетентни да сами пишу одговарајуће уџбенике за посебну циљну групу. 3.3.4. Методе и умеће у настави: локални наставници кинеског језика треба да познају методе које се обично користе у настави, тако да их могу флексибилно примењивати у пракси ради остварења најбољих резултата. Уколико због ограничених услова не могу да се користе ППТ или други помоћни програми, онда се мора захтевати да наставници, под постојећим условима, сами креирају што једноставније али употребљиво наставно средство. 3.4. Ментални и духовни капацитет 3.4.1. Способност за психолошко прилагођавање: наставници треба увек да буду расположени на часу и у раду са студентима. То тражи од њих да на време промене лоше расположење и владају собом и када се суочавају с тешким проблемима у животу или на послу, и да имају позитиван став према свим тешкоћама. 3.4.2. Сналажљивост: у случају када се јави неочекивана ситуација у учионици, наставници треба да остану присебни и да буду смирени, сналажљиви и способни за прилагођавање новонасталој ситуацији, способни да брзо решавају проблеме. 3.5. Истраживачка способност Локални квалификовани наставници кинеског језика треба да умеју да у наставној пракси откривају проблеме који заслужују даље истраживање. Потребно је да се постигне позитивна интеракција између наставних активности и научног истраживања, и то тако што настава подстиче лингвистичко истраживање, а исход таквог истраживања подиже ниво и квалитет наставе. Наставници треба да буду способни да искуства из наставне праксе пренесу у теорију, односно да открију проблеме, и да их затим и решавају. 211

4. Модалитет обучавања локалних наставника кинеског језика 4.1. Претходно стручно-академско образовање Први корак у процесу интензивирања обуке локалних наставника кинеског јесте направити оптимални план и програм за обуку. Потребно је да се, сходно приликама у различитим земљама, утврде разни модели и планови за обуку. Наиме, на основу заједничких проблема које имају наставници из исте земље, треба направити план обуке за њих, који посебан акценат ставља на ове проблеме, а нарочито на оне који се тичу основних способности наставника кинеског. Дакле, можемо да направимо детаљне планове обуке за различите аспекте, нпр. обука за правилан изговор из области фонетике, обука за правопис, прагматику и анализу значења речи из лексикологије, за контрастирање граматика кинеског и матерњег језика, упоређење две културе, курс за специјалне вештине везане за кинеске традиционално-културне садржаје. Ови садржаји и вештине из планова обуке су, на први поглед, једноставни и фундаментални, а истовремено и веома важни и корисни. Они представљају кључне факторе који ће директно утицати на успех њихове будуће наставничке професије. Пракса такође представља веома важну карику у овом процесу обучавања. Путем отворених часова, демо часова, анализе појединих случајева или проблема из наставе, наставне праксе, вођења наставе, као и других сегмената обуке, остварује се циљ да будући наставници упознају начине како се организују часови, како да овладају наставним методама и тактикама које се најчешће примењују у настави, да би касније квалитетно обављали задатке наставника кинеског језика. 4.2. Утврђено континуирано професионално образовање Програм континуираног професионалног образовања пружиће наставницима прилику да се усаврши њихова стручност и обезбедиће им континуирани напредак у свим аспектима који се тичу њиховог квалитета и способности. У оквиру таквог програма, могли би да се организују разноврсни курсеви и семинари, као што су курсеви о новим достигнућима у научном истраживању, семинари на којима се анализирају познати случајеви у настави од стране угледних стручњака, као и разни скупови на којима би се размењивала наставна средства, итд. Дакле, најважније је да наставници буду свесни тога да не смеју бити изоловани и да не смеју а да не прихвате нова знања, већ морају путем континуираног образовања, 212

разменом искустава и ретроперспективног промишљења стално учити и напредовати. Како и на који начин се ефикасно обучавају локални наставници кинеског језика важно је питање са којим се суочавамо и на које морамо што пре да дамо одговор. Још увек смо у фази истраживања, и дуг је пут пред нама. Желимо да нам се придружи што више колега, како би што пре дошли до прихватљивих решења, којима ћемо унапредити наставу кинеског језика.

213

VI. Занимљива Кина

Свим срцем желим да те узмем за руку, И побегнем у правцу ведрог неба и поља, Без страха, без кајања. Свим срцем желим да прикупим сву нежност, Да те неизмерно молећивим погледом Наведем да најзад схватиш. Шу Тинг

Схватање времена и простора у традиционалној кинеској култури Ђин Сијаолеи Свако ко приступи питању кинеског схватања простора и времена лако ће уочити да је оно, по много чему, истоврсно са погледима савремене науке. Нију Хунгбао (Niu Hongbao, 2011) сматра да се једино из угла културне вредносне матрице гради свест о времену, као основни образац на основу којега се обликује свет, нација и индивидуа. Са друге стране, имамо мишљење Дунг Гуанђијеа (Dong Guanjie, 1998) који, упоређујући Кину са културном матрицом Запада, цени да је кинеско културолошко искуство временско. По њему, западно се културолошко искуство, пак, темељи на идеји „простора”. Текст који следи покушај је да се осветли кинеско схватање времена и да се одреди његов значај за кинеску културу.

1. Јединство простора и времена: Небеса су округла, а Земља је правоугаона (天圆地方) По питању спознаје простора и времена раширено је мишљење које је потекло на Западу, а које је опет постало општеприхваћено, што потврђују научници који заговарају принципе когнитивне лингвистике. Обично се наводи да човек нема чуло којим може обухватити и осетити време, тако да се у спознаји времена он нужно испомаже појмовима из познатих домена, као што су: ствари, кретање, простор, итд. Когнитивни лингвисти сматрају да је у развојном току људске историје спознаја простора далеко претходила спознаји времена, тако је и настала чувена метафора „време је простор”. По овој визији, људи су прво почели да описују простор, а тек касније научили да описују време. У познатим језицима света, појам времена је мање-више заснован на пресликавању појмова познатих домена.57 Оваква концептуализација времена утемељена је на традиционалном западном погледу на време и простор. Ту „универзум” указује на постојање простора као и свега што постоји у њему, али нема временско значење. Нију Хунгбао (Niu Hongbao, 2011) наводи да је свест 57

Lakof (1980: 3), Akhundov (1986: 22–23), Dong Guanjie (1998).

217

о времену у западној култури прошао кроз три дуге развојне фазе. Тако се пошло од променљивог света преко бинарне опозиције вечног времена и световног времена, па до модерног погледа на време које се везује за линеарно време и еволутивни развој. Узима се да је у обликовању модерног погледа на време хришћанско схватање времена одиграло кључну улогу. Са једне стране, говори се о бинарној опозицији безвременог Бога и ограниченог, пролазног света људи; а са друге, Бог, који се отелотворио у Исусу, добио је „богољудско лице” ступајући у променљиво време. Са „последњим судом”, васкрсењем и спасењем, јавило се ишчекивање будућности која тек треба да наступи. Тако се од тачке која говори о „пре и после наше ере” почело рачунати време у историјском кретању. Тачније, Исусово страдање описало је једну граничну линију од које се рачуна оно што је било „пре” и оно што је било „после”. Отуда је западни поглед на време већином везан за линеарно време које подразумева и појам онога што тек треба да дође – будућег времена. У древној Кини поглед на универзуме био је једноставан и подра зумевао је да су простор и време једно. За „универзум” постоје следеће речи у кинеском: yuzhou (宇宙), shijie (世界), tiandi (天地); у овим речима карактери zhou (宙), shi (世) i tian (天) су у значењу „време”, док су кара ктери yu (宇), jie (界) и di (地) у значењу „простор”. На основу овога можемо видети да је старокинески космолошки поглед био утемељен на јединству времена и простора. Најизворнија кинеска спознаја о простору и времену изражена је кроз мисао да су „Небеса округла, а Земља правоугаона”. Сви народи света имају митове о почетку света, кроз њих се огледа спознаја и визија универзума и времена. Стари Кинези су то сједињено, нераздвојено стање Неба и Земље, то почетно стање Хаоса, назвали taiji (太极). Даље се каже како је taiji родио два почела liang yi (两仪), описујући тако јин (阴) и јанг (阳). Тако су се раздвојили Небо и Земља. Бројне звезде и планете обједињене су у универзуму који се назива tian (Небо), а земљу на којој живимо назвали су di (Земља). Сунце, Месец и небеска тела се кружно крећу, описујући бесконачан затворен круг; за Земљу се сматрало да је правоугаоног облика, да је стабилна и непокретна. Ода тле је потекла мисао „Небеса су округла, Земља је правоугаона”. Већина научника се слаже да је управо то био најизворнији и најстарији поглед на космос старих Кинеза. Наравно, тешко је одредити ко у том односу долази пре а ко касније. У најмању руку није могуће утврдити да ли је спознаја простора била пре у односу на спознају времена. Са друге стране, поменута метафора „време је простор” није потпуно применљива на спознају времена и простора старих Кинеза. Очигледно је да, ако би се кроз простор спознало време, и време би морало да буде „правоугаоно”, а оно је за старе Кинезе било „кружно”. 218

2. Прати небеско време, крећи се са временом (顺天应时, 与时偕行) У кинеском језику реч за време је shi (时), чији је пиктографски испис састављен из два дела, доле је „сунце”, а горе је „стопало” , што носи значење „стопало Сунца”, „корак Сунца”; стога је „време” у древно време било „кретање Сунца и звезда”, као и ритам тог кретања. У првом етимолошком речнику Кине, Shuo wen jie zi (说文解字), налази се овако срочено објашњење: „Време означава четири годишња доба”.58 Очигледно да је време за древне Кинезе било кретање Сунца и Месеца и небеских тела, а не продужавање или ширење простора. У Кини се карактером „Сунце” (日) означава „дан”, а карактером „Месец” (月) „месец”.59 Ово опет указује да је најранија представа о времену у древној Кини била везана за „Небе ско време”, које се од кретања небеских тела развијало у теорију о јину и јангу, багуа (八卦, осам божанских симбола) и ву синг (五行, пет еволутивних фаза).60 Касније је теорија о јину и јангу, заједно са ву синг, увезала све што постоји на свету, укључујући простор, човека и сваки облик живота. Дакле, кинеска свест о времену била је од самих почетака онтички утемељена61, то је време које се види као комплементарно простору. Кинески језик је веома богат изразима који описују овако виђено време. На пример: за дуготрајност се каже tian lao di huang (天老地荒, /када/ Небеса остаре и Земља опусти); за вечно и непроменљиво стоји tian jing di yi (天经地义, /Не мења се/ Небески налог и Земаљска суштина); за безграничну будућност се каже tian chang di jiu (天长地久, Небеса су бесконачна, а Земља је вечна). Штавише, „Небеско време” (天时) у древној Кини не само да означава „време Васељене”, тј. четири годишња доба или временски след, већ се односи и на још тананији смисао – „вест”, „поруку” (xiaoxi, 消息). У спису Shang shu пише: „Бити послушан налогу Небеса јесте ускладити се са временом и порукама-приликама”.62 У књизи Ји (Књизи промена) пише: „Космос (нам) кроз празно и пуно даје време и поруке/прилике”. Овде се „време” не може свести на нешто друго (укључујући кретање предмета и Xu Shen, Shuo wen jie zi (ed. Fu Jianzi), Zhonghua shuju, 1985. По теорији когнитивне лингвистике, концептуализација времена у овом случају реализована је метонимијом. 60 Неки научници термин ву синг преводе као „пет елемената”. 61 У филозофији, ontic (од грчког ὄν, генитив ὄντος: „од онога што је нешто”) јесте оно што омогућава физичко, реално, или постојећу егзистенцију. Онтичко описује оно што је тако у себи и по себи, као супротност ономе што постоји по нечему или ономе што се придодаје бићима. 62 Shangsu: Ju shu-Jiđi 5. 58 59

219

ствари). Оно се само из себе објашњава својом природом и својим самокреирањем. У старокинеској мисли је ово искушавање „исконског небе ског времена” далекосежно утицало на каснију мисао о „небеском даоу” (天道, tian dao). Књига промена је најстарији спис о теорији времена у старој Кини. Централна мисао овог списа је „ускладити се са током времена” (与时偕行, yu shi xie xing) и „следити налоге Неба, пратити наговештаје времена” (顺天应时, shun tian ying shi). Књига промена указује како на просторне тако и на временске „вести”, „поруке”, „информације”, али је време примарно, прво, водеће. Основна теоријска поставка Књиге промена је теорија о јину и јангу. Јин (- -) и јанг (—) су темељни елементи „осам божанских симбола” (八卦, ba gua); ако из угла облика и структуре карактера погледамо јин (阴) и јанг (阳), они стоје у директној вези са Сунцем (日, ri). Тачније, они су у вези са кретањем које иде ка или од Сунца. Тако се у Књизи промена каже: „Смисао јина и јанга се одређује у складу са Сунцем и Месецом” (阴阳之义配日月),63 док се кретањем „Сунца и Месеца” указује на исходиште „времена” (时, shi). Када се у Књизи промена каже да се јин и јанг примичу своме крају, на тој тачки „краја” они прелазе једно у друго, рађајући „промену”, с тим да се дао промене не да спознати и објаснити, отуда је он имао статус божанства. О њему је најбоље писао Лао Ци. (Zhang, 1999) У Књизи промена се каже да су „један јин и један јанг дао... све је рођено из промена... оно несазнатљиво код јина и јанга је божанско”.64 При томе, четири сјанга (годишња доба), осам гуа (卦, божанских симбола) и 64 гуа су испољавање природе промене јина и јанга. „Они се мешају спајајући круто и меко, енергетски покрећући осам гуа, тако настају енергетска пражњења кроз громове и муње, подстичу се ветрови и кише; кретање Сунца и Месеца, то је једна зима и једно лето.”65 Види се да се у Књизи промена говори о „погодним временским приликама”, о стањима промена која настају променама линија гуа (爻, yao) и које воде до „порука/вести/времена” (时机) и „небеског времена” (天时). Тако да све „божанске слике/симболи” Ји-а говоре о „променама” и „трансформацијама” света. У оквиру 64 гуа сваки гуа има своје „време/поруке гуа”, а тренутак који је описан једном линијом гуа (爻, yao) јесте онај којим је потребно овладати и који треба следити. Неважно је да ли је у питању гуа или јао (爻, линија gua), они носе „срећна” или „несрећна” знамења и то кроз описе „временски ток који иде по свом реду” (shicheng, 时乘); „на време урадити” (jishi, 及时); Књига промена: Xici, 6. Књига промена: Xici, 5. 65 Књига промена: Xici, 1. 63 64

220

„чинити у складу са одређеним временом” (yin qishi, 因其时); „у времену доћи до суште тачке” (shizhong, 时中); „кретати се у складу са временом” (shixing, 时行). Када се сусретнемо са ненаклоњеном ситуацијом, потребно је само да се ускладимо са временом, „небеско време” ће елиминисати невољу и окренути ствар у правцу среће. Али ако се „наруши времен ски след” (wei shi, 违时), „изгуби временски ритам” (shi shijie, 失时节), онда настају невоље и несреће. У Књизи промена „време” је највиши облик живота, „кретати се у складу са временом”, „следити вести-поруке времена”, у људском животу се види као највише судбинско испуњење – божанско стање. У Књизи промена „време” је највиши облик живота, „кретати се у складу са временом”, „следити вести-поруке времена”, у људском животу се види као највише судбинско испуњење – божанско стање. Промене које настају интеракцијом јина и јанга за древне Кинезе не креирају биолошко, природно време, нити је то историјско време, то је по свему „космичко исконско/онтичко време” које је настало променама кроз размену и спајање космичких енергија. Џанг каже да ово „космичко изворно време” или „променљиво време” није ни линеарно ни прости циклични круг, то је ковитлање ћија, које рађа „временски амбијент” (shijing, 时境) и „временску енергију” (shiqi, 时气).66 Може се рећи да оно што су стари Кинези називали „време” (shi, 时), „ускладити се са временом” (shunshi, 顺时), „ићи у склопу са временом” (ying tianshi, 应天时), у ствари јесте „порука/ вести/ времена” (shiji, 时机), „временска енергија” (shiqi, 时气), што указује на променљиви ритам времена, а не на механички проток времена. У старој Кини се на време није гледало као на нешто што се да описати са прошло, садашње и будуће, већ је време била промена „временске енергије” коју је донело преплитање бесконачних космичких почела јина и јанга; човек и сви облици живота су у овој промени „времена”, и отуда је „небеско време” оно које води све што припада свету живота. Овако разумевање времена срећемо и у мудрим увидима Лао Ција. Он на једном месту каже: „Гледано а невиђено зове се малено; слушано а не чуто зове се тихо; пипано а не дотакнуто зове се сићушно. Ово троје је немогуће разлучити, зато их мешамо у једно... То је безобличан облик, неопредмећена предметност; описују га као флуидно. У сусрет му хиташ, лице му не видиш, следиш га, леђа му не назиреш. На даоу древном никле су обликом присутне ствари, ко спозна древни искон мене даоа зна.”67

66 67

Е. Мулдашев, У потрази за градом богова, Београд, 2009, стр. 430–433. Р. Пушић, Лао Ц, Плато, Београд, 2003, стр. 116.

221

Невиђено (yi, 夷), нечуто (xi, 希) и недотакнуто (wei, 微) јесте „безобличан облик, неопредмећена предметност”, и то је нешто чега нити има нити нема, то је нешто неухватљиво и непојмљиво. Па када Лао Ци каже: „Ово троје је немогуће разлучити, зато их вежемо у једно...”, може се разумети и као тројака манифестација времена (будућност, прошлост, садашњост) „вировитог ћија”, која је све обухватила у једно.

3. Теорија о јину и јангу и Пет еволутивних фаза, временизација простора Смисаоно одређење јина и јанга заснива се на принципима промене увида да је „један јин и један јанг дао”. Овако описан дао јесте „онтичко време”. Јин и јанг, као истовремено и тварна и комплементарна почела, могу предстаљати и постојање простора, али они нису самодовољни, они су нужно комплементарни и утичу битно на међусобне промене. У Књизи промена се каже: „Све што је рођено-створено (生生) јесте промена (yi, 易); оно што је задобило свој лик (xiang, 象) јесте Небо (qian, 乾), а оно што поседује свој ритам (fa, 法) јесте Земља (kun, 坤).”68 Ћијен (qian, 乾) указује на Небо и представља „време”; Кун (kun, 坤) указује на Земљу и представља простор. Земља следи ритам Небеса. Ово се узима као основна претпоставка у старој Кини, која указује да је смисао времена које настаје променама јина и јанга важнији од смисла простора који образује постојање јина и јанга. Односно, временски след који се јавио са променама јина и јанга одређује позиције јина и јанга. Пет еволутивних фаза (wu xing五行) јесте пет врста стања која су настала променама јина и јанга, пет њихових природа, пет њихових временских ритмова, где се истовремено ових пет почела одређују и као нешто што постоји у простору. Мислилац из династије Сунг Џоу Дунђи у спису Објашњења мапе Таиђија каже: Промене и сједињења јина и јанга рађају: воду, ватру, дрво, метал, земљу, пратећи ритам пет ћија, по томе се крећу четири годишња доба.69 На основу теорије о јину и јангу и Пет еволутивних фаза, земља се налази у средини, метал, дрво, вода и ватра распоређени су на четири стране света, на четири годишња доба; њихова мена иде у складу са временским променама. Дрво је на истоку, оно је пролеће и рађа ватру, када јанг дође до свог врхунца а јин дође до свог краја, исток се окреће ка југу, пролеће прелази у лето. Ватра рађа Књига промена: Xici, 5. Zhou Dunji, 太极图说。‚Доступно на: http://www1.tf.edu.tw/top/office/knowledge/6-0-9-1, последњи пут посећено: 04. 03. 2014. 68 69

222

земљу, а земља метал, када јанг стигне до врхунца он слаби, када јин дође до најслабије тачке он се полако подиже, правац се мења ка западу, годишње доба се из лета мења у јесен. Метал рађа воду, јанг слаби до крајњих граница, јин долази до крајњих граница, правац од запада иде ка северу, годишње доба се мења из јесени у зиму. Вода рађа дрво, јин достиже врхунац и слаби, јанг је најслабији и расте, тако се од севера креће ка истоку, а 70 из зиме се прелази у пролеће. Тако се један кружни циклус испуњава, а други започиње. У Књизи промена се наглашава да су почетак и крај вођени временом које је настало на основи промена јина и јанга. Време води све промене простора, зато је простор временизован, ово јесте једна од главних особености кинеског културолошког искуства времена и простора. (Dong, 1998) У дугој реци времена, простор је као и време, може се бесконачно делити. Чувени кинески филозоф Ванг Фуџи је у својим коментарима на Књигу промена записао: Универзум је просторан јер је време бесконачно. Бесконачност чини просторност могућом, а просторност може бесконачно да се временизује. Без обзира колико је универзум просторан, он 71 никада не може да превазиђе временску бесконачност. Ова мисао је, на неки начин, потврђена и у модерној науци, наиме, када се брзина приближава светлости, просторно растојање мери се све тлосном годином – јединицом за растојање, што, на неки начин, потврђује да се простор временизовао.

4. Време се бесконачно креће, материја је неуништива Постоје два старокинеска погледа по питању ограничености времена. Већина сматра да је време бескрајно. Џуанг Ци на једном месту каже: Простор је оно што се протеже свуда и нема места где није; Време је оно што се не може ничим прекинути.72 На овај начин се потврђује и бесконачност универзума. Џанг Хен, чувени научник из династије Источни Хан такође каже: „Нема простора који се да ограничити и нема времена које се да прекинути”. Када кажемо „вечно” и „бесконачно”, морамо истаћи да се ово различито тумачи у Кини и на Западу. У Кини је „вечно време”, „бесконачно време” оно што је променљиво и стално у покрету, односно ритам променљивости је вечан. Радосав Пушић, Птица у сунцу, Чигоја, Београд, 2012, стр. 62–65. Dong Guanjie (1998: 27–30). 72 Zhuang Zi, Gengsangchu 庚桑楚, 23. Доступно на: http://www.sophia.net.cn/gu/folder9/2007114/2055.Html, последњи пут посећено: 04. 03. 2014. 70 71

223

У хришћанском дискурсу „вечно” често поприма значење онога што се никада не мења.

5. Јединство Небеса и човека Небеса и човек уплетени су у једно, а „онтичко време” улази у све, обликујући временску особеност свих ствари света, дајући тако свему што је постало временску димензију. На тај начин је „онтичко време” нешто што свако постојеће носи као неку врсту априорног сазнања. Од „небеског времена” се може кренути у свим правцима, оно улази у календар, умеће борења, умеће лечења, архитектуру, уметност, па и у уређење државе и култивисање бића. Huangdi neijing (黄帝内经) је најутицајнија и најстарија књига кинеске медицине. Средишње место у њој заузимају теорије о јину и јангу и Пет еволутивних фаза које карактерише „небеско време” и које су обликовали медицинску теорију о унутрашњим органима, меридијанима, пет кретања и шест ћија. На основу овог мишљења, пет људских органа (срце, јетра, слезина, плућа, бубрези) следе Пет еволутивних фаза: јетра следи дрво, срце ватру, слезина земљу, плућа метал, бубрези воду. Отуда је јетра вођена пролећем, срце летом, слезина дугим летом, плућа јесени, а бубрези зимом. На овај начин унутрашњи органи су временизовани и они између себе имају односе подстицања-рађања (生) и ограничавања-заустављања (克). Све ово стоји у тесној вези са култивисањем здравља и лечењем болести. Ове чудесне кореспонденције говоре нам када у које време треба водити какав живот. Савет је да треба следити временске мене, а уколико се то не чини, такав чин утиче на промену живота тако да он све више постаје хаотичан и неуређен и полако иде ка болесном стању.73 Све у човеку усклађено је са временским током и проток енергије кроз меридијане има своје утврђене законитости. Свака акупунктурна тачка везује се за одређену енергетску и временску димензију космоса. Није свеједно у које време ће се она стимулисати и отворити. Тек са тим знањем могу се лечити болести, култивисати здравље, вежбати тело, одређивати терапија, бирати количина потребних медикамената, итд. Поглед на време Књиге промена утицао је и на старокинески поглед на историју. Тако је чувени филозоф династије Хан, Динг Џунгшу74, теорије о јину и јангу и Пет еволутивних фаза повезао са погледом на Huangdi neijing: Suwen-Liu weizhi da wen. Доступно на: http://ctext.org/huangdineijing/liu-wei-zhi-da-lun/zh, последњи пут посећено: 04. 03. 2014. 74 Dong Zhongshu, 179–104. пре н.е. 73

224

историју и политику. Дунг Џунгшу цени да се свако људско кретање везује за небеске принципе, па се, рецимо, „љубав” (ren, 仁), усклађена са небе ским, принципима, простире свим бићима, обликује их и рађа, негује и ствара, чинећи тако „бескрајну љубав” која сва бића одгаја и чува.75 Небеса и човек су у међузависном односу. Човеково понашање битно утиче на „небеско време”. Тачније, од начина на који човек обликује сопствени живот, како се креће и ради у амбијенту, зависи и начин на који ће „примити” утицаје „небеског времена”. „Небеса и човек су једно” за старокинеску мисао није безлична фраза, пуки језички израз, већ упутство како треба организовати и култивисати сопствени живот. Тек са тим све задобија смисао и постаје вредно живота.

Литература Akhundov, M.G. Conception of Space and Time, Cambridge, MA: MIT Press, 1986. Chen, M. 尚书通论, Beijing: Zhonghua shuju, 1985. Dong, Zh. 春秋繁露 (доступно на: http://gj.zdic.net/archive.php?aid=1092, последњи пут посећено: 07. 03. 2014) Huang, J. „传统中国历史思想中的‘时间’与‘超时间’概念”, Модерна филозофија, 2002, br. 1, 64–73. Huang, Sh. & Zhang, Sh. 周易译注, Shanghai: Shanghai guji chubansh, 1989. Lakoff, G. & Johnson, M. Metaphors We Live By, Chicago: University of Chicago Press, 1980. Lakoff, George & Mark Johnson Philosophy in the flesh: The embodied mind and its challenge to western thought. New York, NY: Basic Books, 1999. Li, Sh. 老子“道德经”楚语考论, Shanxi: Shanxi renmin chubanshe, 1990. Пушић, Р. Птица у сунцу, Београд: Чигоја, 2012. Пушић, Р. Лао Ц’, Београд: Плато, 2003. Qian, Sh. 重广补注黄帝内经素问, Beijing: Renmin weisheng chubanshe, 1963. Књига Шанг 尚书, (доступно на: http://www.guoxue.com/book/shangshu/0005.htm, последњи пут посећено: 04. 03. 2014) Xu, Sh. Shuo wen jie zi (ed. Fu Jianzi), Zhonghua shuju, 1985. Yang, M. “A Cognitive Study of Temporal Metaphors in Chinese”, Journal of Zhaotong Teacher’s College, 2010, 1, 16–19. Zhang, X. „中国古代思想中的天时观”, Shehui kexue zhanxian, 1999, бр. 2, 61–72. Zheng, J. “A Study of Time as Space Metaphor in English and Chinese”, Journal of Anhui University of Technology (Social Sciences), 2009, 3, 85–88. Zhou, D. 太极图说 (Dostupno na: http://www1.tf.edu.tw/top/office/knowledge /6-09-1, последњи пут посећено: 04. 03. 2014) 75

Dong Zhongshu, 春秋繁露: 五行对.

225

Кинеске планине, равнице и котлине (Из књиге: „Све што би требало да знате о кинеској географији”)76 Хималаји Планински венац Хималаја налази се на јужном ободу Ћингхајшко-тибетанске висоравни. Протеже се од Памирске висоравни на западу до велике окуке реке Јарлунг Цангпо на истоку. Тај планински венац, који је у правцу исток – запад дуг 2.450 км и у правцу север – југ широк 200–300 км, има просечну надморску висину од 6.200 м. Хималаје, најимпозантнији и највиши планински венац на планети, сачињава већи број готово потпуно паралелних планинских ланаца. Крећући се од севера према југу, ту спадају: планински ланци Велики Хималаји, Нижи Хималаји и планине Сјивалик. На главном ланцу, Великим Хималајима, више од четрдесет врхова има надморску висину преко 7.000 метара. Највиши врх света, Чомолунгма (Монт Еверест), има надморску висину од 8.844,43 м и смештен је на самој граници Кине и Непала. Он се, попут пирамиде, грандиозно издиже из централног дела Хималаја. За тај врх врло често се каже да је „трећи пол планете Земље”.

Монт Еверест, северна страна 76

主编: 焦华富; 编写人员: 焦华富方觉曙李俊峰赵春雨, 中国地理常识, 北京, 2006.

226

Хималаји су најмлађи планински венац на планети стар свега неколико стотина хиљада година. Интересантно је и то да они још расту увис! На тибетанском језику реч „Хималаји” значи „земља леда и снега”. Врхови висине изнад 7.000 метара оковани су снегом током читаве године. На њима се налази и велики број глечера.

Планина Ћинлинг Укупна дужина планинског венца Ћинлинг износи 1.500 км, а ширина варира од неколико десетина до 200–300 километара у правцу север – југ. Ћинлинг је моћни планински венац с прелепим пејзажима. Планина Ћинлинг, у ужем смислу те речи, означава средишњи део истоименог планинског ланца, тј. део који се налази у централном делу провинције Шаанси. Највиши врх планине Ћинлинг јесте Таибаи, који се налази на надморској висини од 3.767 м. Та планина позната је широм Кине још од древних времена а њен „снегом овенчани врх у јуну месецу” био је једна од осам туристичких атракција Чангана (данашњег Сиана). Друга висока планина, Хуа, иако не прелази 2.000 метара, позната је по окомитим литицама и тешкој проходности. Отуда и потиче изрека да је то „планина преко које води само једна стрма стаза”, те да је реч о„најстрмијој планини у Кини”. Величанствени призор на тој планини пружа пет стрмих врхова гранитног порекла (Источни врх, Западни врх, Јужни врх, Северни и Централни врх) који својим изгледом подсећају на пет латица расцветалог шљивиног цвета. Планински ланац Ћинлинг, попут великог зида који се протеже централном Кином, блокира налете ветра. Зими, он спречава продор леденог ветра са северозапада у јужне пределе земље, чиме се ублажава утицај хладне и влажне струје на југу. У лето, он задржава водену пару коју са собом доноси југоисточни ветар, чиме се знатно смањује количина падавина на северу земље. Стога је планински венац Ћинлинг природна међа између севера и југа Кине и вододелница сливова Жуте реке и Јангцекјанга. Планина Чангбаи се налази у југоисточном делу провинције Ђилин. Чак шеснаест њених врхова има надморску висину већу од 2.500 м. Језеро Тијенчи (Небеско језеро) на врху Баитоу настало је сакупљањем воде у кратеру вулкана. Вода тог језера бистра је попут огледала, док сâмо језеро, онако окружено стрмим планинским литицама, пружа незабораван призор. Планина Чангбаи права је ризница природних богатстава. Клима се мења од подножја планине до њеног врха стварајући величанствене 227

пејзаже. Управо се овде могу наћи у народу добро позната „три блага североистока Кине” — женшен, крзно куне и млади јеленски рогови.

Небеско језеро

Планински венац Тијен Планински венац Тијен дуг је 2.500 км а чине га планински ланци: Западни, Централни и Источни. Западни се налази у Казахстану и Киргистану, док Централни и Источни планински венци хоризонтално пресецају централне делове кинеске аутономне области Синђијанг. Планина Тијен једна је од најважнијих природних међа унутар аутономне области Синђијанг. Делови северно и јужно од ове планине разликују се како по климатским условима тако и по хидрологији, флори, фауни и природним пејзажима. То је такође и област с највећом концентрацијом нових глечера. Вода која настаје топљењем глечера један је од најважнијих извора многобројних речних токова у Синђијангу. Планина Тијен нуди прелепе планинске пејзаже. Куд год поглед досеже могу се видети снегом прекривени врхови с кривудавим глечерима, 228

док густе шуме и теписи зелене траве красе средишње делове планина. У подножју, непрекидни жубор потока и зелене оазе пружају незабораван призор. Величанствена планина Тијен једна је од главних база сточарства аутономне области ујгурске националне мањине Синђијанг.

Планински венац Кунлун Планински венац Кунлун протеже се од Памирске висоравни на западу, преко провинције Ћингхаи, све до северозападних делова провинције Сичуан на истоку земље. Тај ланац, који пролази између Тибета и Синђијанга, подсећа на 2.500 км дугог змаја испруженог на западу Кине. Назива се још и „кичмом Азије”. Планински ланац Кунлун чине Источни, Централни и Западни венац планина. Источни Кунлун се, попут птичје канџе, грана на јужни, цен трални и северни огранак. Планина Бајенкала, која припада јужном огранку, вододелница је сливова Жуте реке и Јангцекјанга.

Планина Кунлун

229

Планински венац Кунлун својим највећим делом има надморску висину од преко 5.000 м, а немали број врхова висок је више од 7.000 м. Сваке године у лето, снег који се отапа с планинских врхова формира безброј бистрих поточића који влаже исушену земљу северозападне Кине и напајају изворе Жуте реке и Јангцекјанга. Планина Кунлун има изузетно хладну климу. На непрекидним ланцима снегом и ледом покривених врхова налази се највећи број глечера у земљи. Врх Музтагата назива се „оцем глечера”. Велики број завојитих глечера, попут змајева од жада, вијуга долином, док су ледњачке куке, ледени водопади и процепи права гозба за очи посматрача. Бројни глечери и нагомилани снег извори су многих река.

Ћингхајшко-тибетанска висораван Ћингхајшко-тибетанска висораван, позната и као „кров света”, простире се на површини од 2.300.000 км² и налази се на просечној надморској висини од преко 4.000 метара. Реч је о највећој висоравни у Кини. Налази се у југозападном делу земље. Ћингхајшко-тибетанска висораван представља типичну планинску висораван. Од севера према југу чине је планине: Ћилијен, Кунлун, Тангула, Гангдиси (Каилаш), Хималаји и други планински венци. Највиши врх на свету, Чомолунгма (Монт Еверест), главни је врх Хималаја. Ниске температуре Ћингхајшко-тибетанске висоравни, непрегледни ланци снегом покривених планина и високопланински глечери огромних површина разлог су што се ова висораван назива још и „резервоаром воде у чврстом стању”. Вода настала топљењем снега и леда није само извор многих великих азијских река, већ је и важан резервоар за наводњавање сушних области у унутрашњости Кине. Ћингхајшко-тибетанска висораван важан је природни пашњак Кине. Трава овде није много висока, али је, због обилатих сунчевих зрака и фотосинтезе, њена хранљива вредност врло велика. Сваког лета и јесени овде се може видети велики број стада говеда и оваца. На паши се, осим јакова, тибетанских коза, тибетанских оваца и бивола пианниу (потомак женке бивола и бика), могу видети и крда монголских газела, антилопа, дивљих волова, азијских дивљих магараца и других дивљих животиња.

230

Висораван Унутрашње Монголије Висораван Унутрашње Монголије налази се у северном делу Кине. С обзиром на то да се простире на површини од 1.000.000 км² и да се налази на просечној надморској висини нешто већој од 1.000 м она је по величини друга висораван у Кини. Висораван Унутрашње Монголије пространа је и благо таласаста. Посматрана из авиона изгледа као море прекривено измаглицом. Плавичасто-зелени пашњаци и пустиње усталасаног песка чине ту висораван једном од ретких области у Кини у којој се природни пашњаци сусрећу с пустињом. Клима Висоравни Унутрашње Монголије изузетно је сува, јер се једна трећина укупне површине под пустињама у земљи налази баш овде. Међу већим пустињама су пустиња Баданђилин (Бадан Јаран), Тенггели (Тенггер), Улан Бухе и Кубући. Кроз централни део Висоравни Унутрашње Монголије протиче Жута река чија је долина у том делу изузетно широка, па се таложе песак и муљ и тако ствара плодна наносна равница. Реч је о равници Хетао, коју народ назива „земљом изван Кинеског зида која је плодна попут оне јужно од Јангцекјанга”. Висораван Унутрашње Монголије познат је природни пашњак. Стихови који кажу „Широким степама где се небо тако плави, а преко траве полегле од ветра, лутају овце и волови” највернији су приказ ових пашњака у прошлости. Међутим, због претераних испаша, али и других разлога, дошло је до повлачења површина под ливадама и ширења пустиње. Кина данас, као важан део стратегије отварања и развоја западних делова земље, спроводи и низ мера за побољшање еколошке средине у овим областима.

Лесна висораван Лесна висораван смештена је јужно од Висоравни Унутрашње Монголије. Протеже се од Кинеског зида на северу до планине Ћинлинг на југу и од планине Таиханг на истоку до планине Ћилијен на западу. Та висораван пролази кроз провинције Ћингхаи, Гансу, Нингсја, Шаанси, Шанси и Хенан. С обзиром на то да се простире на површини од 400.000 км² и да се налази на просечној надморској висини од између 800 и 2.000 метара, по величини представља трећу висораван у Кини. Највећи део територије прекривен је лесом дебљине 50—80 метара. Толико велика 231

површина земље прекривена толико дебелим слојем леса чини ову висораван правим чудом природе. Лесна висораван испресецана је јаругама уздуж и попреко. По начину настанка и конфигурацији тла дели се на висораван Лунгџунг (назива се још и висораван Лунгси), Лунгдуншко-шанбеијшка висораван, висораван Шанси и равницу слива реке Веи (која се назива још и равницом Гуанџунг). Величанствени стубови од земље, јединствени врхови, пећине и народни обичаји тих крајева привлаче туристе из целог света. Спирање воде и ерозија земљишта озбиљни су проблеми Лесне висоравни. Киша спира огромне количине леса директно у Жуту реку, где се он таложи у виду глиба и муља а на површини тла формира велики број јаруга. Истраживања су показала да је, с обзиром на порозност и нетолерантност леса на ерозију, уз честе пљускове као један од главних видова падавина на овим просторима, ерозија неизбежна појава. Због неадекватне експлоатације и претераног обрађивања тла, огољавања површина али и других штетних фактора, губитак воде и ерозија земљишта на овим просторима постали су још озбиљнији проблем. Мерама пошумљавања и претварања обрадивих површина у ливаде влада Кине покушава да стави под контролу овај озбиљан проблем Лесне висоравни. Лес настаје у условима суве или полусуве континенталне климе. Материјал од кога он настаје долази из пустиња далеке централне Азије, пустиње Гоби у Монголији и других пустиња северозападно од ове висоравни. Како је снажни суви северозападни ветар доносио ситне честице настале ерозијом до југоистока, њиховим таложењем је временом настала Лесна висораван.

Јуннанско-гуиџоушка висораван Јуннанско-гуиџоушка висораван налази се у провинцијама Јуннан и Гуиџоу. С обзиром на њену површину од отприлике 400.000 км² и просечном надморском висином од 1.000 до 2.000 м четврта је по величини висораван у Кини. Западни делови Јуннанско-гуиџоушке висоравни су високи а источни ниски. Површина те висоравни прошарана је многобројним речним токовима који су у тим областима усекли мноштво дубоких и стрмих кањона. На простору провинције Јуннан, терен те висоравни прилично је уједначен и чине га углавном мали басени који се налазе између планина. У провинцији Гуиџоу терен је углавном фрагментисан, таласаст и неуједначен, па се зато за тај део висоравни и каже да се у њему „не може 232

саставити ни три лија равног тла” (ли — традиционална мера за дужину, износи 0,5 км, прим. прев.). Басени су прекривени дебелим слојевима плодне земље, што је погодовало развоју пољопривреде. Градови и насеља на висоравни углавном су концентрисани на тим просторима. На Јуннанско-гуиџоушкој висоравни тло је углавном карстног порекла, настало дугорочним топљењем и ерозијом кречњака у условима високе температуре и велике количине падавина. Испод и на површини земље налази се велики број кречњачких пећина, река понорница, сталагмита, камених пупољака, карстних кула и других форми картсног земљишта. Јуннанско-гуиџоушка висораван једна је од области са најтипичнијим и најлепше развијеним облицима карстног тла у свету.

Североисточна равница Североисточна равница највећа је равница у Кини. Смештена је у централном делу североисточне Кине и има површину од 350.000 км². На истоку и западу та равница омеђена је планинским венцима Чангбаи и Велики Синган. На северу је планински ланац Мали Синган, а на југу залив Лијаодунг. Североисточна равница налази се у умереној и умерено топлој зони с карактеристикама континенталне и монсунске климе. Лета су кратка, топла и с обилним кишама, док су зиме дуге, хладне и с мало снежних падавина. У периоду лета и зиме смењују се монсунски ветрови. Североисточна равница позната је по земљи црници која у себи са држи велику количину органских материја, па се каже да се „из њеног грумена ручно може исцедити уље, те да би из суварка који би се посадио у њој могла нићи младица”. Та равница јесте центар производње житарица и соје, као и сточарства у Кини. Под земљом се налазе велике залихе нафте, угља и других руда. Ти простори такође су и центри индустрије гвожђа и челика, машинске и хемијске индустрије и енергетике. Познато нафтно поље Даћинг налази се у северном делу те равнице. Североисточна равница може се поделити на три дела, и то североисточни, који чини алувијална равница Три реке, Хеилунгђијанг (Амура), Сунгхуа и реке Усури. Северни део чини алувијална Сунгхуашко-ненска равница настала од река истих имена и њихових притока, док је јужни део равница слива реке Лијао настала наносима истоимене реке.

233

Севернокинеска равница Севернокинеска равница, која је позната и као равница котлине три реке Хуанг, Хуаи и Хаи, саставни је део велике равнице у источном делу земље. С обзиром на то да се простире на површини од 310.000 км², представља другу низију по величини у Кини. Терен те равнице је уједначен, испресецан мноштвом река и језера. Најважнији речни токови су Жута река, реке Хуаи и Хаи. Због врло погодног саобраћаја и развијене економије, ти простори су још од давнина били центар политичког, економског и културног живота Кине. Главни град Кине, Беиђинг, налази се у њеном северном делу. И други важни кинески градови смештени су у тој равници. У прошлости су ти простори често бивали погођени сушама и поплавама. Тако је и настала изрека „велика киша доноси велику недаћу, мала киша доноси малу, а недостатак кише доноси сушу”. Захваљујући дугогодишњим напорима кинеске владе на плану развоја иригационе мреже, данас овде постоји целовит систем за заштиту од суша и поплава, чиме су из корена измењене прилике у тим областима. Данас је та равница постала позната житница и центар производње памука. Севернокинеска равница типична је алувијална равница настала постепеним таложењем велике количине муља који су наносиле Жута река и реке Хуаи и Хаи.

Равница средњег и доњег тока Јангцекјанга Равница средњег и доњег тока Јангцекјанга простире се дуж обала средњег и доњег тока те реке источно од града Јичанг у провинцији Хубеи. С обзиром на то да се простире на површини од 200.000 км², налази се на трећем месту по величини у Кини. Природна хидрографска мрежа реке Јангцекјанг, као и многобројни вештачки канали који ту област пресецају уздуж и попреко, чине је територијом с најгушћом речном мрежом у земљи. То је такође и област са највећом концентрацијом слатководних језера међу којима су и позната језера Појанг, Дунгтинг, Таи, Хунгце и Чао. Те језерске и мочварне области обилују разноврсним воденим светом. То су области са највећом распрострањеношћу и производњом водених биљних култура у земљи. Производња слатководних животињских врста налази се такође међу првима у земљи.

234

Језеро Дунгтинг

Равница средњег и доњег тока Јангцекјанга важан је центар производње житарица, уља и памука. Непрегледна поља пиринча дају велике приносе. Слатководно рибарство такође је врло развијено, па је та област постала позната као „земља рибе и пиринча”. Та област има велики број становника, густо збијене градове, развијену саобраћајну мрежу и економију. Велики градови као што су: Вухан, Чангша, Нанђинг и Шангхаи, смештени су управо овде.

Таримска котлина Таримска котлина налази се између планина Тијен, Кунлун, Аерђин (Алтун) и Памирске висоравни. С обзиром на то да се простире на површини од око 530.000 км², представља највећу копнену котлину на свету. Ова котлина је са свих страна окружена високим планинама, па је стога клима веома сува. Од обода ка центру она има типичну прстенасту структуру с појасевима шљунка и гобија у спољним деловима и појасом оаза и пустиња у унутрашњости. Обод ове котлине чини појас пустиње Гоби насталог од макадама. Гоби песак је изразито порозан. У лето, песак упије сву количину воде која се овде слије отапањем снега и леда с околних планина, тако да је 235

површина тла увек сува. С унутрашње стране пустиње Гоби налази се велики прстенасти појас оаза. Захваљујући богатству биљног света, бројним каналима који их пресецају уздуж и попреко, мрежи шума и обрадивих поља, економија у оазама је развијена, а људи који насељавају територију ове котлине живе углавном у тим областима. Таримска котлина изузетно је богата резервама природног гаса и нафте.

Пустиња Такламакан Пустиња Такламакан налази се у Таримској котлини. У правцу исток– запад дуга је око 1.000 км, а широка око 400 км у правцу север–југ. С обзиром на то да се простире на површини од око 330.000 км², пустиња Такламакан је највећа пустиња у Кини и друга по величини покретна пустиња у свету. У тој пустињи могу се видети различите пешчане дине чија је висина у просеку преко 100 м, а има и оних које достижу висину и до 200 и 300 м. Пустињска област је јако сува. Некада током читаве године не падне ни кап кише, због чега су животни услови у овој области веома тешки.

Пустиња Такламакан

Раније се сматрало да је реч „тарим” ујгурског порекла и да има значење „њива” или „обрадиво поље”. Међутим, најновија истраживања показала су да реч „тарим” значи „притоке језера и пустиње”. У Таримској котлини налазе се огромне резерве нафте па се зато назива и „нафтним морем”. Последњих година све је већи број научника који долазе у ове крајеве ради истраживања. 236

Џунгарска котлина Џунгарска котлина налази се у северном делу Ујгурске аутономне области Синђијанг, између планина Тијен и Аертаи (Алтај). С обзиром на то да се простире на површини од око 380.000 км², налази се на другом месту по величини у Кини. То је котлина полузатвореног типа с високим источним и ниским западним делом. У средишту те котлине налази се друга по величини пустиња у Кини – пустиња Гуербантонггуте. Ова котлина богата је подземним залихама нафте. Још педесетих година двадесетог века почело се са експлоатацијом чувеног нафтног поља Карамај. Котлина је богата и рудама угља и разних метала, а планина Аертаи (Алтај) на северу позната је по великим залихама злата.

Цајдамска котлина Цајдамска котлина се налази у североисточном делу Ћингхајшко-тибетанске висоравни у провинцији Ћингхаи. С обзиром на то да се простире на површини од 200.000 км², представља трећу котлину по величини у Кини. Дно котлине има просечну надморску висину од 2.600 до 3.000 м, што је чини котлином с највећом надморском висином у овој земљи. Дно ове котлине равно је и пространо, па се људима који аутомобилом или на коњу пролазе овуда чини да су у равници. Велико богатство природних ресурса обезбедило јој је популарни назив „чинија с благом”. Со, нафта, олово, цинк и боракс су „четири велика блага” ове области. Огромне залихе соли, које се процењују на више од шездесет милијарди тона, и преко стотину мањих и већих сланих језера још једна су карактеристика ове котлине. Овде није нимало неуобичајено видети аеродроме или куће изграђене од соли. Реч „цајдам” потиче из монголског језика и значи „слано језеро”.

Сичуанска котлина Сичуанска котлина је нетакнута котлина са свих страна окружена планинама. Просечна надморска висина ове котлине креће се између 300 и 600 м. Четврта је по величини котлина у Кини, најтипичнија по конфигурацији тла, најјужнија по свом положају и с најмањом надморском висином. Налази се у источном делу провинције Сичуан у горњем току реке Јангцекјанг. Има површину од преко 200.000 км². 237

Панде из Сичуана

Климу ове котлине одликују топла лета и благе зиме, мала температурна разлика и велика количина падавина. Зими је овде углавном веома облачно и магловито. У северозападном делу котлине налази се равница дуга 200 км и широка 40—70 км. То је позната Ченгдуушка равница у којој се налази у свету чувена брана Дуђијангјен, која служи за наводњавање овог плодног тла. Ове области су још од древних времена имале развијену пољопривреду и богату производњу, па су зато познате и по имену „земља богатства”. Велики број таласастих брдашаца у унутрашњости Сичуанске котлине формиран је од аранационих шкриљаца пурпурне боје и муља насталог од њих дејством ерозије ветра. Где год поглед досеже виде се пурпурне планине, па се зато у народу ова област назива још и „пурпурним басеном”. Са кинеског превела: Ана Јовановић

238

Рана кинеска историја (Из књиге: „Све што би требало да знате о кинеској историји”)77 Период пре династије Ћин односи се на дуги период који је претходио уједињењу древне Кине под царем Ћин Шихуангом. Око 1.700.000 година пре наше ере преци данашњих Кинеза живели су на територији садашњег округа Јуенмоу у провинцији Јуннан. Овај период се данас уопштено сматра почетком праисторијског друштва у Кини. Око 2070. г. п.н.е. основана је династија Сја. То је иначе била и прва династија у кинеској историји и трајала је више од 400 година. Династију Сија наследила је династија Шанг, која се често назива и династија Јин, пошто је више пута мењала престоницу све док се није коначно сместила у граду Јину, данашњем граду Ањангу у провинцији Хенан, где је владала више од триста година. Династија Шанг била је велика сила ондашњег света и њена владавина трајала је више од петсто година. Та династија нам је оставила у наслеђе бројне драгоцене историјске и уметничке предмете, као што су натписи на костима и корњачином оклопу или различите краљевске бронзане посуде. Трећа династија у кинеској историји била је династија Западни Џоу чија се престоница налазила на територији данашњег Сиана у провинцији Шаанси. Када је касније њена престоница пала у руке освајача из редова мањинских народа, династија Западни Џоу била је принуђена да престоницу премести даље на исток у данашњи Луојанг, провинција Хенан. Стога су је касније историчари преименовали у династију Источни Џоу. Те две династије, Западни и Источни Џоу, заједно су постојале око осамсто година. У каснијим временима историчари су време династије Источни Џоу поделили на два периода: период Пролећа и јесени (770–476. г. п.н.е) и период Зараћених држава (475–221. г. п.н.е). Током периода Пролећа и јесени Кина је била расцепкана на низ сукобљених државица које су временом, све до периода Зараћених држава, прерасле у седам моћних држава. Спроводећи реформе, те државе развиле су феудални друштвени поредак што је утрло пут каснијем уједињењу Кине под династијом Ћин. У контексту светске историје занимљиво је приметити то да док су се цивилизације старог Египта, Вавилона или Индије развијале, 77

主编王恺; 编写人员李华张美霞徐正龙夏小芸钱玉莲, 中国历史常识, 北京, 2006.

239

цивилизација династија Сја, Шанг и Западног Џоуа била је у пуном процвату. Док су грчки и римски градови-државе били у свом пуном сјају, то је било време када су мисао и култура периода Пролећа и јесени и Зараћених држава цветали. Сусретања и процват цивилизација Истока и Запада, у Кини и на простору Средоземног мора, постепено су обликовали два културна центра светске цивилизације.

Најранија појава човека у Кини Јуенмоушки човек – датира од још пре 1.700.000 година, најранији homo erectus пронађен на територији Кине; Лантијенски човек – датира од пре 1.000.000 до 500.000 година, већ је могао да хода усправно на две ноге; Беиђиншки човек – датира од пре 700.000 до 200.000 година, умео је да пали ватру и прави и користи камени алат; Шандингдуншки човек – датира од пре 18.000 година, по изгледу се нимало не разликује од модерног човека. „Ако они обуку наше садашње одело и умешају се међу нас, нико не би на њих обратио посебну пажњу”; Далијевски човек – датира од пре 200 и 300.000 година, прелазни облик од мајмуноликог човека ка античком човеку. Кина није само земља старе цивилизације, већ је и једно од места настанка људске расе. Кина се до дан-данас налази у самом врху по броју откривених палеолитских људских остатака и културних налазишта, међу којима су најважнији Јуенмоушки, Лантијенски, Пекиншки и Шандингдуншки човек. Децембра 1987. археолошки локалитет код Џоукоудијена, место наласка лобање Пекиншког човека, стављен је на Листу светске културне баштине УНЕСКО-а.

Период палеолита или старијег каменог доба Праисторијски човек је користио комаде камена да би исклесао примитивно камено оруђе, те се по том оруђу и читав период назива старије камено доба или палеолит. Палеолит је трајао 2–3.000.000 година. Ондашњи људи живели су бавећи се сакупљањем плодова, ловом и риболовом.

240

Период неолита или млађег каменог доба Пре 8–9.000 година праисторијски људи су већ користили нове врсте каменог оруђа које је било обрађивано, а не клесано. По томе се и овај период назива неолит или млађе камено доба. Ова нова оруђа била су напреднија и практичнија, знатно унапређујући ниво производње и живота. У периоду неолита појавили су се земљорадња и сточарство.

Одакле су потекли преци данашњих Кинеза? Легенда каже да су веома давно Небо и Земља били само хаотична смеса ваздуха, веома налик великом јајету. Човек по имену Пангу узео је џиновску секиру и одсекао Небо од Земље. Стојећи између Неба и Земље, рукама придржавајући Небо, а стопалима додирујући Земљу, он је непрекидно растао у висину тако да је Небо бивало све више и више, а Земља све ниже и ниже. Тако је то трајало 18.000 година. На крају су се Небо и Земља раздвојили за више од 90.000 лија, док је Пангу постао див коме је глава била високо у небесима, а стопала чврсто на земљи. Када је Пангу умро, његове очи су се претвориле у Сунце и Месец, удови у планине, од крви су настале реке, језера и мора, од тетива путеви, од мишића поља, од косе, браде и бркова настале су звезде на небу, док су од коже и маља настали цвеће, трава и дрвеће. Његови зуби и кости претворили су се у сјајне метале, стење, округле и светлуцаве бисере и драго камење, а зној у росу. Мали инсекти на његовом телу чудесно су се преобразили у људе. То је мит о Пангуу који је створио Небо и Земљу, а Кинези су с колена на колено, све до наших дана, преносили овај мит о постанку света.

Пангу

241

Постоје и многи други митови које су антички људи стварали на основу живота праисторијских људи. Такав је мит о Јоучаоу који је људе научио да праве куће на дрвећу, Суижену који их је научио да пале ватру уз помоћ дрвеног длета, Фусију који је људе научио да лове и који је измислио осам триграма (осам комбинација три целе или сломљене линије које су се раније користиле у прорицању), као и мит о Шеннунг који је узгајао житарице и тражио лековите биљке, сам пробајући стотине вр ста трава. Сви су они отелотворење вредноће и мудрости старих Кинеза, симбол античких људи који су победили и преобразили природу.

Преци кинеске нације Кинези често кажу да су потомци легендарних митских царева Јена и Хуанга. Пре више од 4.000 година у долини Жуте реке живела су бројна племена и кланови, а међу њима два најпознатија племена предводили су цареви Хуанг и Јен. У то време је на истоку живело моћно племе Ђиули, на чијем се челу налазио храбри вођа Чијоу. Народ Ђиули имао је најразличитије врсте оружја, храбро се борио и често ратовао са другим племенима. Легенда каже да је Чијоуово племе заратило са царем Јеном како би проширило своју територију. Пошто је цар Јен претрпео пораз, обратио се за помоћ цару Хуангу. Цар Хуанг је још одраније желео да се отараси Чијоуа, па се удружио са царем Јеном. На великом пољу Џуолу (у данашњој провинцији Хебеи) дошло је до одлучујуће битке са Чијоуовом војском. У жару битке изненада су се спустили сумрак и измаглица, ни прст пред оком се није видео. Хуанги је на својим кочијама имао инструмент који је стално показивао југ, па су његови војници знали куда треба да иду и прогоне Чијоуа. На крају је Чијоу био ухваћен и убијен. После битке код Џуолуа избио је сукоб између племенâ цара Хуанга и Јена око првенства међу осталим племенима. Цар Јен је доживео пораз, и од тог тренутка цар Хуанг постао је предводник савеза племена у подручју Централне низије. Временом, језичке, обичајне, производне, животне и друге везе између племена у подручју Централне низије бивале су све јаче, тако да се после дугог мешања и еволуције формирало језгро народа Хуасја. Народ Хуасја је далеки предак народа Хан, језгра кинеске нације. Пошто су цара Хуанга и цара Јена сматрали својим легендарним прецима, прозвали су се њиховим директним потомцима. Све до наших дана народ Хан и сродне националности имају обичај да овако казују. 242

„Три краља и пет царева”: Када је реч о кинеским легендарним митским краљевима и царевима, често се каже да су „три митска краља” били Суижен, Фуси и Шеннунг. „Пет митских царева” су дошли после „три митска краља” и то су били цареви: Хуанг (Жути цар), Џуансју, Дику, Јао и Шун.

Ју Велики кроти поплаву Легенда каже да су се после цара Хуанга појавила три чувена цара: Јао, Шун и Ју. У време владавине цара Јаоа, Жута река се излила и поплавила и уништила многобројна сеоска насеља. Људи су могли да живе само на врховима дрвећа и планина. Поплава је донела људима много несреће. Тада је цар Јао, владар Јеновог и Хуанговог племенског савеза, дао Гуну задатак да заустави поплаву. Гун је направио насипе да је заустави, али у томе није успео. Цар Шун, који је наследио Јаоа на челу савеза племена, погубио је Гуна и поставио Гуновог сина Јуа да настави да се бори са бујицом. Ју је извукао поуку из Гунове судбине, па је, применивши методу дренаже, каналисао воду од поплава тако да тече паралелно с токовима река право у море. Ју је вредно радио и легенда каже да је, док се тринаест година бавио кроћењем поплаве, само три пута прошао поред породичне куће, а да ниједанпут није ушао унутра, све док није успешно завршио задатак. Напослетку је зауставио поплаву, а као знак признања његовом труду људи су га прозвали Ју Велики.

Велики Ју

Због Јуовог успеха у кроћењу река, освојио је народне симпатије, па је Шун одлучио да га именује за наследника, за шта је добио сагласност 243

свих племенских вођа. После Шунове смрти Ју је постао владар племенског савеза. Тек што су се поплаве смириле, вегетација је изнова израсла, а дивље звери почеле да угрожавају народ. Цар Ју је послао људе да науче народ како да обрађује земљу и сакупља жетву. Постепено је живот постајао спокојнији. Цар Ју је заратио и са народом Мијао, спречивши их да се прошире до долине Жуте реке, учврстивши тако доминантан положај народа Хуасја у подручју Централне низије. Са Јуом на челу, снага тог племенског савеза знатно се увећала. Око 2070. г. пре н.е. Ју је основао династију Сја, прву династију у кинеској историји. После његове смрти, наследио га је његов син Ћи, што је изазвало отпор Јоухуовог племена. Пошто је Ћи потукао Јоухуов клан, остала племена су признала његову власт. Од тог времена успостављен је систем наследних владара уместо раније праксе абдикације у корист неке друге особе. Од Јуа до Ђијеа, последњег владара, династија Сја имала је седамнаест монарха који су укупно владали 471 годину. Календар династије Сја одговарао је потребама пољопривредне производње, те се користио веома дуго. Исто тако, владари династије Сја су, имитирајући изглед животиња, направили бронзани котао (динг), што је означило да је Кина коначно напустила камено доба и увелико закорачила у период бронзаног доба. Последњи владар династије Сја, Ђије, био је тиранин, па га је народ брзо омрзнуо. У то доба држава Шанг ојачала је у доњем току Жуте реке, па је силом оружја збацила династију Сја. Око 1600. г. пре н.е. на позорницу је ступила династија Шанг. Систем наслеђивања престола: У старој Кини постојао је систем избора вође племенског савеза. По легенди, када је Јао био на власти, Шуна, којег су остале племенске вође подржале као наследника, претходно је проверио Јао, па је коначно признат за способног човека. Тек тада је престо предат њему.

Краљ Ву напада краља Џоуа Шанг је било старо племе у доњем току Жуте реке. Предак племена Шанг звао се Сје. Њега је, по легенди, мајка родила пошто је прогутала јаје митске птице Сјуен (Црна). У раном периоду племе Шанг се често селило, тако да су током триста година пет пута мењали престоницу. Пошто је цар Пангенг преселио престоницу у Јин (североисточни део Ањанга, данашња провинција Хенан), наступио је период препорода династије Шанг. Током педесет година дуге владавине Вудинга, династија Шанг доживела је свој врхунац. 244

Бронзана посуда Лију динг, династија Шанг

Последњи владар династије Шанг звао се Џоу. Он је био окрутни деспот који је само знао за лични ужитак, нимало се не интересујући за добробит народа. Краљ Џоу гајио је ретке птице и животиње које су му слате из разних крајева, градио је палату Лутаи у којој је чувао небројено богатство, вино је сипано у базене, док је месо качено на дрвеће. Као сурови тиранин, примењивао је различите застрашујуће казне. Једна од тих казни била је паолуо (мучење на врелим стубовима). Бронзани стубови били су прекривани машћу и тако су загревани на ватри. Кажњеници су били приморавани да ходају по њима, али кад нису више могли да стоје од врелине падали су у ватру и умирали у мукама. Таква окрутност краља Џоуа само је убрзала пропаст династије Шанг. У то време у долини реке Веи племе Џоу бивало је из дана у дан све моћније. Џоу је раније била вазална држава династије Шанг. Краљ Џоуа, по имену Вен, желео је да добро управља својом земљом, бринуо се о пољопривреди и добробити поданика, неговао је талентоване људе. Уз помоћ саветника старине Ђијанга, краљ Вен и његов син Ву руководили су политичким и војним пословима. На унутрашњем плану остварили су развој због којег су поданици били срећни и спокојни, док су на спољном плану покорили остала племена и проширили границе. 245

Средином XI века пре наше ере, краљ Ву је ујединио западна и јужна племена и напао краља Џоуа. До одлучујуће битке дошло је код места Мује (у данашњој провинцији Хенан). Војска династије Шанг углавном се састојала од робова. Пошто су они мрзели краља Џоуа, нису се ни борили, већ су се побунили и помогли Вену да уђе у престоницу династије Шанг. Краљ Џоу се спалио, што је уједно био и крај те династије. Придобивши подршку многих племена и државица, краљ Вен је 1046. г. пре н.е. основао династију Џоу, а престоницу је сместио у Хаођингу (на југозападу данашњег Сиана, провинција Шаанси). Тако је отпочео период династије Западни Џоу.

Комплет бронзаних посуда, династија Џоу

„Старина Ђијанг лови рибу на свој начин”: Старина Ђијанг из племена Љу, презивао се Ђијанг, а име му је било Шанг. Друго име му је било Ција, али су га звали и „старина Ванг”. По легенди, седео је покрај реке Веи и пецао, у нади да ће краљ Вен проћи туда и срести га. Држао је штап изнад воде са исправљеном удицом на којој није имао мамац. Док је пецао, говорио је: „Упецајте се, они који желе нека се упецају”. Једном га је краљ Вен приметио и радосно га позвао да му помогне у управљању државом. Од тада људи користе израз „старина Ђијанг лови рибу на свој начин”, да укажу на то како неко чини нешто драговољно.

246

Краљ Џоу осваја Исток Иако је краљ Ву збацио династију Шанг, преостале снаге краља Џоуа биле су још релативно снажне. Због тога су краљ Ву и војвода Џоу, његов брат, одлучили да воде политику којом ће Јин управљати самим собом, односно да Вугенг, син краља Џоуа, настави да управља областима око некадашње престонице Јин. Да би боље контролисао и надзирао Вугенга, краљ Ву је послао три своја млађа брата, Гуана, Цаија и Хуоа, као надзорнике. Они су тада повели и неке своје сународнике да се населе у Јину и околним местима како би боље контролисали Вугенга и припаднике династије Шанг. Само две године после пораза Шанга краљ Ву се разболео и убрзо умро, оставивши млађем брату војводи Џоу (по имену Ђидан) да се брине о његовом сину Сунгу и обавља државне послове. Наследник престола Сунг почео се називати краљ Ченг. Међутим, пошто је краљ Ченг имао само тринаест година и није могао сам обављати државне послове и управљати државом, војвода Џоу је то чинио у његово име. Гуан и Цаи су били веома незадовољни, па су почели да шире гласине да војвода Џоу намерава да узурпира престо. Остаци снага династије Шанг удружили су се са Гуаном и Цаијем и заједнички подигли побуну. Побуњеничке снаге заузеле су територију данашњих провинција Хебеи, Хенан, Шандонг и Анхуи. Династија Џоу се нашла усред веома озбиљне кризе. Суочен са неповољним развојем догађаја, војвода Џоу је стрпљиво објаснио ситуацију Џаоу и другим војводама како би уклонио сваку сумњу са себе и повратио јединство краљевске породице. Окупивши око себе заповеднике са свих страна, лично је повео поход на исток земље. После три тешке ратне године потукао је одметничке снаге династије Шанг. Вугенг и Гуан су погинули, Цаи је био протеран, док је низ побуњених државица на истоку био пацификован.

Врхунска цивилизација бронзе Током династија Шанг и Западни Џоу технологија израде бронзе била је на изузетно високом нивоу. Симуву динг, четвртасти котао, висок је 1,33 м, дугачак 1,1 м, широк 0,78 м и тежак 875 кг. То је највећи пронађени бронзани предмет на свету. Зун, посуда за вино с четири козје главе, такође израђена у династији Шанг, обликована је изванредном умешношћу, те представља један од најбоље израђених предмета од бронзе икада пронађених. 247

Симуву динг

Пет хегемона периода Пролећа и јесени У почетку периода Пролећа и јесени (770–476 п.н.е.) краљевство Џоу поделило се на преко стотину вазалних државица које су се међусобно сукобљавале око контроле над територијом и становништвом. Снажније државе су непрестано гутале слабије, успостављајући тако превласт над другима. Почетком тог периода војвода Хуан од Ћија, војвода Сјанг од Сунга, војвода Вен од Ђина, војвода Му од Ћина и краљ Џуанг од Чуа постали су тзв. „пет хегемона периода Пролећа и јесени”. Ипак, неки историчари сматрају да су пет силника тог периода били војвода Хуан од Ћија, војвода Вен од Ђина, краљ Џуанг од Чуа, краљ Хељу од Вуа и краљ Гоуђијен од Јуеа. У то време Ћи је била богата држава на истоку Кине. Војвода Хуан је, уз помоћ способног саветника Гуан Џунга, успео да спроведе низ реформи у политичкој и економској сфери, развије привреду и оснажи државу Ћи. Он је потукао Шанжунгжане и друга племена мањинских народа, а предводио је и војску осам држава, као што су Ћи, Лу, Сунг и друге, у напад против државе Чу из Централне низије како би осујетио њен продор на север. Војвода Хуан је 651. г. пре н.е. склопио савез с вођама свих држава, док је цар династије Џоу послао изасланике да присуствују овом 248

чину. Тако је отпочео период доминације државе Ћи у подручју Централне низије. После војводе Хуана, војвода Сјанг од Сунга покушао је да преузме његову доминантну улогу, али без много успеха. Након што је постао владар, војвода Вен од Ђина врло брзо је од своје земље направио најмоћнију државу на северу, док је на југу то постала држава Чу. До окршаја две државе дошло је 632. г. пре н.е. Војска Чуа је разбијена, а држава Ђин успоставила је нову доминацију у подручју Централне низије. Ипак, сукоб две државе наставио се још сто година, све док краљ Џуанг од Чуа није потукао армију Ђина и постао вођа међу војводама. С друге стране, иако није успео да се прошири ка Централној низији на истоку, војвода Му од Ћина успео је да на западу покори дванаест држава и постане тамошњи владар. Државе Ву и Јуе налазиле су се у доњем току Дуге реке. Иако не много моћне, и оне су се укључиле у борбу за вођство. Током сукоба држава Ђин и Чу, држава Ву је, у савезу са Ђином, напала и заузела престоницу државе Чу. Потом су Ву и Јуе међусобно ратовали више пута и обе државе су знале да однесу победу, али и да буду поражене. Краљ државе Ву Фучаи је 494. г. пре н.е. поразио државу Јуе, која је тако постала вазал Вуа. Краљ државе Јуе Гоуђијен је после десет година напорних припрема успео да уништи државу Ву и да после похода на север постане последњи хегемон периода Пролећа и јесени. Током овог периода у Грчкој су се појавили градови-државе полиси. Међутим, државе Пролећа и јесени суштински су се разликовале од полиса. Док се у полисима власт грађана постепено развијала, дотле је монархијска власт временом опадала. Велики број полиса укинуо је монархију и спровео директну власт народа, ограничавајући или чак укидајући власт аристократије. Тако су настале најнапредније демократије античког света. Краљ Гоуђијен од Јуеа прошао је кроз велике муке да избрише национално понижење. Будући да је Гоуђијена 494. г. пре н.е. потукао краљ државе Ву, он је после понижавајуће предаје морао да постане слуга свом супарнику. После две године служења пуштен је да се врати кући. Одлучан да се освети, спавао је на лежају од трња, а сваки пут пре јела окусио би жуч, подсећајући се тако горке прошлости. Тада би се упитао: „Да ли ћеш икад заборавити понижење код Куаиђија?” Међутим, никада није заборављао народне невоље, предводио је народ Јуеа да вредно ради и створи моћну државу. На крају је успео да порази државу Ву и оствари своју освету. Касније су људи почели да користе израз „спавати на трњу и окусити жуч” (проћи кроз тешку невољу) да би исказали нечију одлучност да оствари велики успех, добивши тако награду за све оно што је раније пропатио. 249

Седам сила периода Зараћених држава Бројни ратови за време периода Пролећа и јесени знатно су смањили број држава на простору старе Кине. До периода Зараћених држава (475–221. г. пре н.е.) остало их је само седам: Ћи, Чу, Јен, Хан, Џао, Веи и Ћин. Тих седам држава касније су назване „седам сила периода Зараћених држава”. У почетку тог периода, државе Хан, Џао и Веи формирале су савез и заједнички су поразиле снаге држава Ћи, Ћин, Чу и других, поставши тако најмоћније државе у Кини. Касније се тај савез распао, док су временом Ћи и Ћин постајали све снажнији. Средином периода Зараћених држава војска Веија напала је државу Џао. Зато су се они обратили за помоћ држави Ћи. Пошто су трупе државе Веи биле ван своје територије која је остала пуста, велики стратег Сун Бин повео је армију Ћија у напад на престоницу Веија. Чувши да је престоница нападнута и да је ситуација критична, војска Веија се повукла и кренула у помоћ својима. Међутим, на пола пута су улетели у заседу војске Ћија и претрпели жесток пораз. То је била чувена битка у кинеској историји од које је и потекла изрека „спасао Џао тако што је опсео Веи”. Ипак, једанаест година касније држава Веи је напала државу Хан, али је армија Ћија, опет под командом Сун Бина, искористила идентичну тактику као и раније. Армија Ћија је одглумила повлачење. Првог дана су у логору оставили толико казана на логорској ватри да се могла спремити храна за 100.000 војника. Следећег дана их је било за 50.000 војника, а трећег дана за само 30.000. Командант Веија је погрешно закључио да те промене значе да војници Ћија дезертирају у великим бројевима. Зато је изабрао своје најбоље трупе да гоне војску Ћија све до места Малинг (у данашњој провинцији Хенан), где су их из заседе надмоћније противничке трупе потукле до ногу. То је била чувена битка код Малинга. После те две победе држава Ћи је заменила државу Веи на позицији вођства у подручју Централне низије. У позном периоду Зараћених држава, држава Ћин је постајала све моћнија и моћнија. Осталих шест држава нису имале снаге да се појединачно супротставе Ћину, па су одлучиле да се удруже и пруже заједнички отпор. Како би их поразио, Ћин је одлучио да сеје неслогу међу њима, учинивши тако да свака од њих буде ближа Ћину него што су биле између себе. Гледајући сопствене интересе, у кључном тренутку, те државе нису смогле снаге да се удруже, те су тако пружиле одлучујућу шансу држави Ћин. На крају је Ћин једну по једну освојио те државе, свргнуо с власти династију Џоу и коначно ујединио Кину. 250

Шанг Јанг подиже дрвени стуб на јужној капији Како би од Ћина направио моћну и богату државу, војвода Сјао је 356. г. пре н.е. именовао Шанг Јанга да реформише стари систем и спроведе политичке реформе. Шанг Јанг је направио нацрт реформи, али се плашио да му народ неће веровати. Зато је подигао на јужној капији престонице високи дрвени стуб и обећао је награду од десет златника оном ко успе да премести стуб на северну капију. Многи су мислили да се само шали. Шанг Јанг је знао да му народ не верује, па је награду подигао на педесет златника. Људи су поред стуба само причали, али се тек касније појавио човек који га је пренео до северне капије. Као што је био и обећао, Шанг Јанг му је дао педесет златника. То је изазвало пометњу у целој држави Ћин. Тај гест само је потврдио да оно што Шанг Јанг обећа то и уради. Тако је стекао народно поверење и изашао је са планом реформи. Путем његових успешних реформи држава Ћин постала је најмоћнија држава позног периода Зараћених држава.

Конфуције, велики просветитељ Конфуције (551–479. г. п.н.е.) један је од десет светски признатих мислилаца, а његова мисао остварила је огроман утицај на Кину и Источну Азију.

Конфуције

251

Конфуције је био имена Ћију, другог имена Џонгни. Родио се крајем периода Пролећа и јесени у месту Цуоји, држава Лу (југоисток данашњег Ћуфуа, провинција Шандунг). Био је оснивач конфуцијанизма. Он је био велики мислилац. Одредио је појам „љубав” (жен), којим је тражио да владари узимају у обзир жеље свог народа, наглашавајући да власт треба да се са поштовањем односи према људској снази, а не да прекомерно израбљује потчињене. Поред тога, заговарао је владавину људи засновану на моћи принципа, а не на тиранији. Конфуције је био и велики просветитељ. Имао је гесло „образовање за све”. У његово време само су деца из аристократских породица могла да добију образовање, али он је сматрао да сви имају једнако право да се образују, па је примао и подучавао све ученике без обзира на њихово порекло. Конфуције је отворио своју приватну школу, те је тиме разбио монопол власти на културу и образовање. Тврди се да је Конфуције имао више од три хиљаде ученика, од којих су седамдесет двојица постали веома познати. Он је заговарао принцип да сваког ученика треба учити према његовим склоностима. Подучавао је да се „до нове спознаје долази понављањем” и „знаш оно што знаш, оно што не знаш не знаш” (однос према знању мора бити искрен). Поред тога, тражио је од својих ученика да обједине учење и промишљање. Конфуцијеви ученици су његове речи и дела забележили у „Беседама”, што је један од класика конфуцијанске школе. Његово учење обликовало је владајућу идеологију феудалне Кине током две хиљаде година.

Шест класика Постоји шест класичних дела која чине конфуцијански канон: „Књига промена”, „Књига песама”, „Књига ритуала”, „Књига музике”, „Књига историје” и „Анали Пролећа и јесени”. Верује се да је Конфуције лично сакупио и приредио сва ова дела. То је његов трајни допринос развоју кинеске античке културе.

„Стотину школа мишљења” и њихови представници Период Пролећа и јесени и Зараћених држава било је време великих друштвених промена. Друштвене промене подстакле су процват културе. У то време појавили су се многи велики мислиоци, као што су били Конфуције, Лао Ци, Џуанг Ци, Менг Ци, Сјун Ци, Мо Ци, Хан Феи Ци 252

и други. Они су из различитих углова посматрали друштво, постепено формирајући сопствене филозофске школе као што су даоистичка, конфуцијанска, моцистичка и легалистичка школа. Тај период у кинеској историји познатији је под називом „Стотину школа мишљења”. Лао Ци је оснивач даоизма и написао је дело „Књига о даоу и де” (Дао де ђинг). Сматрао је да све ствари имају своју супротну страну, као нпр. срећа и несрећа, постојање и непостојање, живот и смрт, племенито и приземно, горе и доле, снажно и слабо, све су то парови супротстављених страна јединства и могу се преображавати једно у друго. Даоистичка школа има још једног познатог филозофа, Зхуанг Џоуа, познатијег као Џуанг Ци. Он је у књизи „Џуанг Ци” изнео много занимљивих прича кроз које је хтео да покаже своје дивљење према природи.

Лао Ци, насликано у династији Минг

253

Мо Ци је основао моцистичку школу. Заговарао је штедњу, супротстављао се расипању, сматрајући да би племените и талентоване људе требало бирати за краљевске чиновнике. Позивао је људе да воле једни друге и да се супротстављају рату. Најважнији представник легалистичке школе је Хан Феи Ци, који је написао књигу „Хан Феи Ци”. Заговарао је владавину закона који би се спроводили у читавој држави, док би поданици морали да их се строго придржавају. Уколико то не би чинили, према непокорнима би се примењивао систем сурових казни. Заговарао је реформе и био присталица стварања централизоване аутократске власти. Његову теорију је касније усвојио цар Ћин Шихуанг, ујединитељ Кине.

„Вештина ратовања” – прва беседа о војној стратегији „Вештина ратовања” је познато војно дело кинеске класике и најстарије дело о војној вештини на свету. Њен аутор Сун Ву (познат и као Сун Ци) био је изванредан стратег крајем периода Пролећа и јесени. Рођен је у држави Ћи, али се касније преселио у државу Ву. У то доба, да би оствариле доминантан положај, државе су непрекидно покретале ратове, подстичући друштвена превирања. Док је живео у држави Ву, непрекидни сукоби подстакли су Сун Вуа да дубоко промишља и систематизује правила ратовања. После много напора коначно је успео да напише дело о вештини ратовања које је посветио краљу државе Ву. Краљ га је због тога именовао за заповедника својих трупа. Сун Ву је војницима наметнуо строгу дисциплину и био савестан у војној обуци, а једном их је чак предводио против државе Чу. Тако је од државе Ву направио велику војну силу у периоду Пролећа и јесени. „Вештина ратовања” има тринаест поглавља и око шест хиљада карактера. На том ограниченом простору Сун Ву је свеобухватно изнео своје погледе на ратовање. Нагласио је да у рату све треба јасно истражити и добро познавати, и непријатеља и себе, како би победио у многим биткама. Исто тако, непријатеља треба нападати изненада и тамо где му је одбрана најслабија, а противника увек треба тући надмоћним снагама. Сун Ву је нарочито истакао да рат треба да буде последње средство, тек онда када наступи критични моменат, јер је рат велики терет за народ. Неких сто година касније, током периода Зараћених држава, његов потомак Сун Бин даље је разрадио ову теорију и написао је „Сун Бинову вештину ратовања”. 254

„Вештина ратовања” преведена је на енглески, француски, јапански, немачки, руски, чешки и друге језике. Иако је првенствено ово књига о ратовању, она је примењива и на друге области живота, тако да ужива велику славу широм света.

Тридесет шест стратегија У „Вештини ратовања” постоји тридесет шест стратегија којима Сун Ву учи људе правилима ратовања. Он препоручује употребу шпијуна, што се и данас широко користи. Ипак, од тридесет шест стратегија најпознатија је она у којој каже да, уколико је победа немогућа, најбоља стратегија је побећи, што је постало и врло популарна фраза у Кини.

Династија Ћин Период династија Ћин и Хан почео је 221. г. пре н.е. и трајао све до 220. г. наше ере. Династија Ћин била је прва феудална династија која је владала целом Кином, положивши тако темеље уједињене мултиетничке државе. Многе институције основане у овом периоду наставиле су ка сније да користе и други феудални владари. Династија Ћин основана је 221. г. пре н.е. када је цар Ћин Шихуанг, усвојивши низ мера, створио јединствен систем управљања. Царство Ћина постало је прва мултиетничка држава са централизованом аутократском монархијском влашћу. Међутим, тиранска политика угњетавања сељаштва, коју су спроводили Ћин Шихуанг и његов наследник, коначно је довела до избијања сељачког устанка 206. г. пре н.е, који је збацио са власти династију Ћин. Период владавине династије Хан можемо поделити на два дела: Западни и Источни Хан. Лиу Банг је 202. г. пре н.е. основао династију Хан, а престоницу је пренео у Чанган (данашњи Сиан). Тај период у историји је познатији као Западни Хан. Последњих година династије Западни Хан, Ванг Манг је 9. г. наше ере извршио преврат и основао нову династију. Међутим, 25. г. наше ере, искористивши сељачки устанак, припадник аристократије династије Западни Хан, Лиу Сију, обновио је династију Хан и пренео престоницу у данашњи Луојанг, што је био почетак периода династије Источни Хан. И ова династија је коначно збачена с власти после великог сељачког устанка 220. г. наше ере. Током више од четиристо година постојања династије Хан, друштвени развој постигао је бројне 255

успехе, од којих су неки имали далекосежни историјски утицај. Тако се данас име националности Хан, назив кинеског језика, кинеских карактера и културе везују за династију Хан.

Први цар династије Ћин

Током династија Ћин и Хан продуктивност је расла, економија је цветала, национална одбрана се консолидовала, технологија и култура су се развијале, док је велики број изванредних достигнућа постигнут у области медицине, астрономије, геологије итд. У то време појавили су се и многи значајни политичари, мислиоци, стратези, научници, историчари и књижевници. Нарочито је проналазак технологије прављења папира дао огроман допринос светској цивилизацији. У то време, на простору од Средоземног мора, преко Западне Азије ка обалама Тихог океана, од четири велика царства Кина и Рим су играли најважнију улогу. Отварањем Пута свиле, сјајна кинеска култура почела је да утиче на свет, док су постигнућа осталих напредних цивилизација постепено постајала део традиционалне кинеске културе. 256

Ћин Шихуанг, први цар у кинеској историји Тек око 770. г. пре н.е. у западним деловима Кине појавила се држава Ћин. Њена територија је била мала, слаба, те су је остале државе у по дручју Централне низије гледале с висока. Међутим, са Шанг Јанговим реформама – снага јој је стално расла, тако да је на крају постала једна од седам најмоћнијих држава. Око 230. г. пре н.е. краљ Ћина Јингџенг покренуо је велики рат у коме је, за мање од десет година, успео да једну за другом потуче армије држава Хан, Џао, Веи, Чу, Јен и Ћи и да их 221. г. пре н.е. све обједини под својом влашћу. Јингџенг је сањао да ће власт Ћина вечито трајати, па је себи узео титулу „првог цара” (Шихуангди), док би његови наследници били други, трећи и тако у вечност. Због тога је у историји Јингџенг познатији као Ћин Шихуанг, први цар Ћина (259–210. г. п.н.е). Ћин Шихуанг је после уједињења предузео низ мера којима би учврстио своју власт. Формирао је централну владу којом је председавао премијер, Ченгсјанг, који је помагао цару у управљању државним пословима, док су јуши дафу и таивеи управљали бирократијом и војним пословима, а све их је постављао или смењивао лично цар. На локалном нивоу укинуо је административну поделу која је владала од династија Шанг и Џоу и увео поделу на 36 префектура (ђун, касније их је било 40), које су се делиле на округе (сјен). На челу префектура и округа били су начелници које је такође постављао и смењивао директно цар и били су одговорни за управљање народом. Тако је Ћин Шихуанг целокупну власт у држави чврсто концентрисао у својим рукама. После уједињења, он је законе и указе државе Ћин проширио на територију читавог царства, чиме је створен унификовани правни систем. Током периода Зараћених држава није постојао јединствени систем мера и он се разликовао од државе до државе. Ћин Шихуанг је утврдио стандардизовани систем мера за дужину, количину, тежину, чиме је подстакао економски развој. Увео је и јединствену валуту за цело царство на основу новца државе Ћин – округли новчићи с четвртастом рупом у средини – што је помогло економској размени између разних области и националности. Касније династије користиле су тај шаблон за ковање сопственог новца. Ћин Шихуанг је наредио и да се унификују кинески карактери, тако да се појавило поједностављено писмо малог печата које је постало стандардно писмо читавог царства. Касније је настала и поједностављена верзија печатног писма, тзв. званично писмо, стил ли. Савремени карактери, стил каи, развили су се из званичног писма. Стандардизација кинеских карактера даље је унапредила културну размену. 257

Међутим, премијер Ли Си је сматрао да људи, читајући „Књигу песама”, „Књигу историје” и друге старе списе, могу стећи критичке ставове који не би били повољни по власт династије Ћин. Зато је 213. г. пре н.е. предложио да се све књиге, осим оних које се тичу медицине и пољопривреде, а нарочито историјске књиге и књиге разних филозофа, спале без остатка. Ћин Шихуанг је прихватио његов предлог. Наредне године казнио је и све оне који су потајно критиковали диктаторске потезе цара и немилосрдно спровођење казни. Ћин Шихуанг је наставио с прогонима, па је, коначно, више од 460 конфуцијанских учењака живе сахранио. Та два догађаја у историји су позната као „спаљивање књига и сахрањивање конфуцијанских учењака”. Ћин Шихуанг је послао трупе под командом Менг Тијена да потуче Хуне, а да би спречио њихове даље упаде преко границе наредио је изградњу Кинеског зида. На југу је потчинио народ Јуе, проширивши контакте међу разним националностима. Он је испунио велики задатак уједињења, окончавши дуги период међусобних подела. Створио је прву уједињену, мултиетничку, феудалну државу у кинеској историји. Границе Ћиновог царства простирале су се од Тихог океана на истоку до Лонгсија на западу (западно од планина Лунг), и од Кинеског зида на северу до Јужнокинеског мора на југу. Царство је имало више од двадесет милиона становника.

Ратници и коњи од теракоте У марту 1974. године у близини маузолеја Ћин Шихуанга у Линдунгу код Сиана сељаци су, копајући бунар, открили велики број глинених људских фигура у пуној величини. После више од две хиљаде година уснула глинена војска која чува маузолеј цара Ћин Шихуанга појавила се поново пред очима човечанства, поставши тако „осмо светско чудо”. У јами бр. 1, која је и највећа, налази се преко шест хиљада фигура људи и коња распоређених у различите линије и редове.

258

Војници од теракоте Ћин Шихуанга

Те фигуре прављене су на основу стварних људи, при чему свака фигура има различиту одећу и изглед. Имају и различите врсте фризура, положај руку им се разликује један од другог, док су им изрази лица прилично разноврсни. На основу изгледа њихове одеће, израза лица и положаја руку може се утврдити да ли су официри или војници, пешаци, коњаници или стрелци. Ратници од теракоте имају јасан карактер и упечатљиво отелотворују време у ком су настали. Њихово откриће је задивило свет, а од 1987. године налазе се на Унесковој листи светске културне баштине. Са кинеског превео: Јован Чавошки

259

Архитектура старе Кине Увод Архитектура је значајан симбол људске цивилизације. Кина на том пољу поседује изузетна знања и креативност. Од раскошних палата до разноврсних стамбених објеката, од инспиративних павиљона до чудесних пагода и старих мостова – кинески народ већ вековима непрестано ствара архитектонска ремек-дела, пратећи нит своје традиције и усвајајући добре особености других.

Царска палата Царска палата је, најједноставније речено, дом цара и његове породице. Да би исказали врховну моћ и ауторитет царске породице, архитектура и изградња царских палата старе Кине стално су настојали да отелотворе величанственост и раскош.

260

Царске палате старе Кине углавном су се састојале од два дела: у предњем би се цар бавио државним пословима, а у задњем би живео са царицом и конкубинама. Палате су строго аксијално симетрично грађене, а грађевине су са обе стране складно уређене. Непрегледни редови вртова и непрекидни низови одаја одраз су уређености, достојанствености и величанствености царске палате. Већина грађевина у оквиру царске палате покривена је великим искошеним крововима. Та врста крова не само што пружа изузетан естетски доживљај, већ има и заштитну функцију: слојеви широких стреха и истурени углови чине кров закривљеним, тако да усмерава кишницу даље од дрвене конструкције основе грађевине. На углове крова додати су зооморфни украси – да би се палати дала нота мистичности, али и да би додатно причврстили кров и спречили штету од кише. Кровови су обично прекривани глазираним цреповима у златној боји, јер је та боја била симбол царске моћи и само царска породица је смела да је користи. Основна одлика грађевинарства старе Кине јесте коришћење дрвета у изградњи. Греде, стубови, врата, прозори и други делови палате израђени су од дрвета обојеног у црвено – боје среће, изобиља и части. Понегде су површине осликане приказима змајева, феникса, облака, цвећа и других мотива. Јарке боје не само што одражавају раскош и префињеност царске палате, већ и штите дрво од влаге и термита.

261

Хиљадама година кинески цареви нису штедели људску снагу, материјал и новац у изградњи грандиозних палата. Нажалост, већина тих објеката уништена је ратовима. Најочуванија палата данас је Музеј царске палате у центру Беиђинга, тзв. Забрањени град. У питању је највећи дрвени грађевински комплекс на свету, у којем је живело двадесет четири цара династија Минг и Ћинг. Дворана Таихе (Врхунске хармоније) у Забрањеном граду у Беиђингу највећа је дрвена дворана у Кини. Изграђена је на трослојној основи од белог мермера, окружена врсно изрезбареним каменим стубовима и степеницама с мотивима змајева и цвећа. Пут до дворане прекривен је импресивним монолитним камењем у које су уклесани прикази таласа, облака и великих летећих змајева. Забрањени град у Беиђингу је храм величанствености и луксуза, али и музеј архитектонске уметности.

Будистички храмови Кина је земља у којој се практикује више религија. Осим аутохтоног даоизма, из других земаља су пренети будизам, ислам и хришћанство. Даоистичка светилишта називају се гунг или гуан, исламска – џамије, хришћанска – цркве, а у будизму постоје три чувене структуре: храм, пагода и пећински храм. 262

Иако је будизам стигао у Кину из старе Индије, будистичке грађевине у Кини одликују се кинеским духом. Већина старих храмова изграђена је тако да се главна капија налази на почетку централне осе, а с леве и десне стране иза главне капије су звоник и торањ с бубњевима. Прво се на централној оси у низу наилази на дворану Великог небеског краља (посвећену бодисатви Маитреја), затим на главну дворану храма, дворану Махавира (посвећену буди Сакјамуни), а на крају се налази библиотека с будистичким списима. Лево и десно од централне линије грађевине налазе се зграде неопходне за живот монаха: конаци, кухиња и трпезарија. Структура основе, распоред сакралних дворана, кровне конструкције и други аспекти храма грађени су по угледу на величанствену, свечану импозантност царских палата, али с карактеристикама јединственим за будистичку архитектуру. Већина будистичких храмова изграђена је у планинским областима удаљеним од градске вреве. Постоје четири чувене будистичке планине – Вутаи, Емеи, Ђиухуа и Путуо, на којима је концентрисано мноштво будистичких светилишта, попут храмова Фогуанг и Нанчан на планини Вутаи. Храмови Нанчан и Фогуанг изграђени су у династији Танг. Нанчан је најстарији дрвени храм у Кини, а храм Фогуанг је чувен по тзв. „четири чуда“: статуама, муралима, калиграфији и архитектури. Будизам је веома распрострањен у Кини, о чему сведочи велики број храмова изграђених широм земље. Та светилишта симбол су будистичке културе и сведок развоја друштва и успона и пада будизма у старој Кини, па имају велику историјску и уметничку вредност.

Кинески вртови Вртови широм Кине привлаче велики број туриста својим прелепим крајолицима и јединственом архитектуром. Најупечатљивија одлика кинеских вртова јесте наглашена потрага за природношћу. Пејзажне архитекте старе Кине успешно су спојиле природну идилу с вештачким творевинама, омогућавајући посетиоцима да уживају у брдашцима, разноврсном камењу, потоцима, језерима, цвећу и мирисним травама природе – као да путују кроз слику. Архитектонско решење старих кинеских вртова одликује дискретност, динамичност и сложеност. На пример, стазе у врту су вијугаве и воде скривеним, мирним местима; посебна пажња посвећена је сложености просторне целине, тако да се сваким кораком мења крајолик; грађевине унутар врта морају бити утопљене у природну околину, па се праве у више 263

различитих облика; дрвеће, цвеће и траве из сва четири годишња доба узгајају се тако да буду визуелно динамично укомпоновани и да цветају током целе године итд.

Још једна одлика тих вртова јесте то што су уметности калиграфије и сликарства вешто уклопљене у крајолик. На грађевинама се могу видети натписи с калиграфским исписима, стубови са стиховима, осликани сводови, изрезбарене греде и други карактеристични примерци вртне уметности старе Кине.

264

Кинески вртови се грубо могу поделити у две групе: царске вртове на северу и приватне вртове на југу Кине. Царски вртови углавном подражавају најупечатљивије аспекте локалне архитектуре пратећи природни амбијент, као што су планине, реке, итд. Глазирани црепови у златној боји, цинобер црвени стубови, изрезбарени бели мермерни балустери, фино осликане греде – све то одише раскошношћу и лепотом, величанственошћу и грандиозношћу. Најбоље очувани царски вртови су: Летња палата и парк Беихаи у Беиђингу, Царски летњиковац у Ченгдеу и др. Приватни вртови југа Кине углавном се налазе у Суџоуу, Нанђингу, Хангџоуу и Јангџоуу. Познати су вртови Џуоџенг и Лијујуен у Суџоуу, врт Ђичанг у Вусију, врт Гејуен у Јангџоуу и др. Приватни вртови су обично мањих димензија, али су веома вешто пројектовани. Састоје се од брдашаца и језераца који формирају динамичне крајолике, тако да врт одаје утисак природности и спокоја.

Пагоде Пагоде потичу из Индије, а у Кину су стигле с будизмом за време династије Хан. Сам назив на кинеском та потиче од санскртске речи која изворно значи гробница, јер су се у пагодама чували посмртни остаци индијских монаха вишег реда.

265

Пагоде старе Кине представљају комбинацију индијске и кинеске архитектонске уметности, а јављају се у много врста и форми. Што се тиче спољашњости, првобитни квадратни облик се временом мењао, па постоје пагоде с шестоугаоном, осмоугаоном, кружном основом итд. Кад је у питању материјал, пагоде се граде од дрвета, цигли, камена, гвожђа, бронзе или глазираних плочица. Број спратова је обично непаран, а најчешће имају од пет до тринаест. Данас су у Кини најпознатије велика пагода Дивље гуске у Сијану у провинцији Шаанси, Дрвена пагода у округу Јинг у провинцији Шанси, Гвоздена пагода у Каифенгу у провинцији Хенан, Циглена пагода у храму Каијуен у округу Динг у провинцији Хебеи, Лијухејева пагода у Хангџоуу, пагода од глазираних плочица на Сјангшану у Беиђингу итд. Те старе пагоде осликавају дугу историју Кине, као и висок ниво архитектонског умећа.

Дрвена пагода у округу Јинг у провинцији Шанси изграђена је пре око хиљаду година. Броји девет спратова и висока је готово седамдесет метара. То је најстарија и највиша постојећа дрвена пагода на свету. Преживела је седам земљотреса без иједног дрхтаја. 266

Мостови Мостови су један од најважнијих аспеката архитектуре старе Кине. Током више хиљада година, вредни и мудри кинески народ изградио је десетине хиљада инвентивно пројектованих величанствених мостова. Они спајају планине, премошћују реке, омогућавају одвијање саобраћаја, улепшавају пејзаже. Мост је један од симбола старе кинеске цивилизације.

Мост Ба у Сијану, изграђен у династији Хан, најстарији је мост с каменим стубовима у Кини. Дугачак је триста осамдесет шест метара и има шездесет четири лука. Служио је као кључна веза с пространим областима источно од престонице Чангана. У питању је најстарији, најдужи и најграндиознији камени лучни вишебродни мост, који стоји од памтивека. Када би становници Чангана у давнини испраћали рођаке или пријатеље, домаћин би обично отпратио госта до моста Ба и поклонио му гранчицу оближње врбе. То је временом постало локални обичај. Данас је мост Ба обновљен и освежен, што чини околни пејзаж још упечатљивијим. Мост Џаоџоу у округу Џао провинције Хебеи изграђен је пре више од хиљаду четиристо година у династији Суи, и то је најстарији једнолучни камени мост на свету. Пројектовао га је Ли Чун, чувени зидар, уводећи бројне јединствене карактеристике. Овај педесет метара дугачак мост 267

има веома благ нагиб који олакшава прелаз колима и пешацима. Четири лучне рупе на обе стране свода не само што штеде материјал и смањују тежину моста, већ и омогућавају лакши проток воде приликом подизања водостаја. Брижно испројектован и врсно израђен, мост Џаоџоу је и данас чврст и стабилан. Светски чувени мост Лугоу на реци Јунгдинг у предграђу Беиђинга стар је више од деветстотина година. Дугачак је двеста шездесет метара и има више од двеста камених балустера. Најупечатљивији део моста јесу камени лавови исклесани на врху сваког балустера, сви у различитим положајима. Шетајући мостом, посетиоци обично покушавају да изброје колико тачно има лавова. Поред горенаведених, постоји још много познатих мостова старе Кине, као што су: пет лија дугачки мост Пинган у Ђинђијангу у провинцији Фуђијен, мост Луојанг у Ћуенџоуу, затим мост Ђиућу на Западном језеру у Хангџоуу, мост Баодаи у Суџоуу, мост Јудаи у Летњој палати у Беиђингу и др.

268

Кинеска занатска уметност Увод Историја кинеске занатске уметности је веома дуга. Може се рећи да је неолитска грнчарија најранији пример занатске уметности, а након тога су настали префињени предмети познати широм света – бронза династије Шанг, лакирани предмети периода Зараћених држава, свила династија Хан и Танг, вез династије Сунг, cloisonné и порцелан династија Минг и Ћинг и др. Традиционално кинеско занатство познато је по финоћи и високом нивоу израде. Веома је разноврсно и осликава националне и локалне особености. Предмети израђени у Кини одавно су обишли свет, представљајући префињеност и лепоту кинеског занатства.

Тробојна керамика династије Танг Тробојна керамика династије Танг заправо је општи назив за глазирану грнчарију у више боја која је била популарна за време династије Танг. За глазуру су коришћене зелена, плава, жута, бела, окер, браон и друге боје, а назив тробојна односи се на најчешће коришћене – жуту, зелену и окер. Постоји више врста тробојне керамике, али се углавном могу поделити на три, и то људске фигуре, животиње и предмете. Људским фигурама представљени су дворски чиновници, генерали, даме, слуге, слушкиње, уметници, Хуни итд. Од животиња могу се пронаћи коњи, камиле, говеда, овце, лавови, тигрови итд. Што се тиче предмета који се праве, углавном су у питању посуде, прибор за писање и предмети за домаћинство, али је у старој Кини тробојна керамика ретко коришћена као свакодневни или декоративни предмет, већ најчешће као жртвени предмет. Највише се производила у региону централне низије Кине, где су је користили чиновници свих рангова. Приликом израде те врсте предмета, посебно се води рачуна о представљању различитих тонова жуте, окер, зелене, плаве, љубичасте и других боја, како би се постигло раскошно шаренило. У процесу израде и печења глазура природно цури по површини предмета, чиме се може добити још сложенији и лепши ефекат, па зато не постоје два потпуно идентична примерка тробојне керамике. 269

Уметничка израда тробојне керамике из династије Танг говори о животу и духу тог времена. На пример, снажни и достојанствени војници, фигуре небеског краља, крупни и ухрањени коњи и камиле – све то указује на државну моћ и просперитет династије Танг, а пуначке фигуре жене показују да је то био образац лепоте у време династије Танг. Та разноврсна тробојна керамика у блиставим бојама представља јединствено уметничко благо Кине.

Порцелан На енглеском језику реч china (Кина) има два значења – може да се односи на кинеску нацију или на порцелан. Запад је веома рано почео да повезује порцелан с Кином, јер је техника израде управо тамо изумљена. Производња порцелана развијена је на основу техника израде грнчарије. Ако се рачуна од појаве првог примитивног порцелана у династији Шанг, има историју дугу више од три хиљаде година.

Техника производње порцелана брзо се развијала након периода династије Источни Хан. У сваком следећем историјском периоду појављују се чувене радионице које производе порцелан јединствених карактеристика и у мноштву нових форми. Посебно су вредни предмети израђени од порцелана из династије Танг, и то плавог, који се производио у радионици 270

Јуе у провинцији Џеђијанг, и белог, који се производио у радионици Синг у провинцији Хебеи. Предмети израђени у династији Сунг од белог порцелана, из радионице Динг у провинцији Хебеи, порцелана Ђун, који се производио у истоименој радионици у провинцији Хенан, и плавог порцелана, из радионице Лунгћуен у провинцији Џеђијанг, непроцењиве су вредности. У династији Сунг, плави порцелан из радионице Лунгћуен почео је да се извози у многе земље света. Само колекција истанбулског музеја у Турској садржи више од хиљаду експоната од тог порцелана произведених у династијама Сунг и Јуен и почетком династије Минг.

Након династије Јуен, порцеланска индустрија у Ђингдеџену у провинцији Ђијангси доживљава процват. Овај град постаје познат као престоница порцелана. Порцелан из Ђингдеџена је танане лепоте, а посебно су цењени предмети с плавим цвећем78, тзв. пастелни порцелан79, светлуцави порцелан с плавим цвећем80 и предмети од порцелана дебљине Беле боје с плаво осликаним цвећем. По угледу на кинеске традиционалне сликарске технике, на предмет од белог порцелана прво се нанесе мотив, затим се он обоји и након печења на високој температури порцелан добија блиставу боју. 80 Прави се тако што се прво у тело порцеланског изратка урежу рупице у облику пиринча, а затим се на осталим деловима ослика плаво цвеће. Након тога, предмет се глазира и пече. 78 79

271

љуске јајета81. Познати морепловац Џенг Хе из династије Минг, који је седам пута опловио југоисточну Азију и север Африке, са собом је носио управо порцелан с плавим цвећем. У каснијем развоју производње појавило се још неколико светски чувених центара с карактеристичном техником израде, као на пример: Лилинг у провинцији Хенан, Тангшан у провинцији Хебеи, Шиван у провинцији Гуангдунг, Цибо у провинцији Шандунг итд.

Предмети од кинеског порцелана нису само практични и лепи за свакодневну употребу, већ су и изузетно вредне уметнине. Од династија Хан и Танг, ти предмети се у великим количинама извозе широм света, истовремено ширећи и технологију израде.

Cloisonné Светски позната, јединствена техника украшавања металних предмета cloisonné настала је у Беиђингу и на кинеском се зове ђингтаилан. Cloisonné се некад назива и само емајл, а кинеско име састављено је од назива периода династије Минг, када је техника доживела врхунац – период Ђингтаи (владавине цара Даицунга, 1450—1457), и речи плаво – лан, по боји која се најчешће користила у декорисању. 81 Та врста порцелана је танка попут љуске јајета. На прозирној површини порцеланског изратка осликавају се различити цветни мотиви.

272

Да би се добио фино украшен предмет у техници cloisonné, обично је потребно проћи више од тридесет поступака. Занатлија прво изради бакарну вазу, посуду, кутију, тањир или други предмет, затим наноси мотив на предмет користећи бакарне нити танке попут влати косе, а онда се живом одвојени делови мотива испуњавају глазуром различитих боја. Након четири до пет печења, предмет се полира и позлаћује и тако напокон настаје предиван, разнобојан уметнички предмет. Откад је настала, та јединствена кинеска техника, cloisonné, највише се користила за украшавање царских палата у династијама Минг и Ћинг. Кинеска техника cloisonné освојила је прво место на светској изложби – ЕКСПО, одржаној 1904. године у америчком граду Ст. Луис. Данас најстарији очувани предмети урађени том техником потичу из периода Сјуенде династије Минг (1426—1435). Техника cloisonné може се применити на драгоцене вазе, посуде, кутије и друге вредне уметнине, али и на вазе за цвеће, лампе, табакере, флаше за пиће, прибор за чај и друге употребне предмете. Ова кинеска техника данас је потпуно одомаћена широм света.

273

Лепезе Лепезе су направљене да људи лети могу да се расхладе свежим налетима освежавајућег ваздуха, али су у Кини од давнина добиле и уметнички карактер. Кинеске лепезе одликују се јединственим националним духом. Лепезе су се први пут појавиле у Кини пре око три хиљаде година за време династија Шанг и Џоу. Постоји пуно врста лепеза, на пример папирне, свилене, лепезе од листа тестерасте палме, перја, дашчица бамбуса итд. Што се тиче облика, могу бити правоугаоне, округле, у облику цвета шљиве или бегоније, сунцокрета итд.

Најупечатљивија карактеристика кинеских лепеза јесте исписивање поезије и осликавање лица лепезе. Још од давнина, многи познати кинески калиграфи и сликари уживали су у стварању изврсних, предивних лепеза. У Кини је најраспрострањенија склопива лепеза, која је згодна за ношење и елегантна. Најпознатије су лепезе из Хангџоуа, чији се костур обично прави од племенитих материјала. Светски чувене црне папирне лепезе, лепезе од сандаловине и лепезе од слоноваче изврсни су примери те кинеске занатске уметности.

274

Змајеви (Фенгџенг) Змајеви су измишљени у Кини, а некада су се звали и папирни орао, соко и слично. Каже се да је пре више од две хиљаде година чувени вешти занатлија Лу Бан направио свраку од бамбуса која је могла да лети, а у периоду Пет династија човек по имену Ли Је изумео је папирног орла којег је пуштао помоћу канапа. Касније су Кинези почели да на главу орла стављају жице које су под налетима ветра испуштале звукове налик кинеској цитри гуџенг. Од тада се летећи змај у кинеском језику назива фенгџенг – цитра на ветру. Змајеви су некада коришћени и у војне сврхе и за преношење порука.

Чувена места у којима се производе змајеви су Беиђинг, Тијенђин, Веифанг у провинцији Шандунг, Нантунг у провинцији Ђијангсу, Јангђијанг у провинцији Гуангдунг, итд. Да би се направио змај, прво се направи костур од бамбуса, затим се он прекрије папиром или свилом, и напокон се површина ослика. Потребна је велика занатска вештина да би се израдио добар змај и посебно умеће да се он пусти да слободно лети по небу. Постоји више врста летећих змајева – у облику животиња, попут птица, звери, инсеката, риба и других. Најчешће се праве у облику ластавице, лептира и орла. Постоје и они у облику митолошких ликова, попут Краља 275

мајмуна. Такође се праве и змајеви састављени из више делова, у облику стоноге или змаја, који изгледају посебно упечатљиво док плешу по небу. Пошто је пуштање змаја веома здрав облик физичке активности, оно је веома популарно и широм света. У Кини је пуштање змајева и разонода и спорт, а лепо украшени змајеви често се користе и као зидни украси. Данас се кинески змајеви могу наћи у Јапану и у многим земљама југоисточне Азије, Европе и Америке, где су веома омиљени. Последњих неколико година у Веифенгу у провинцији Шандунг организује се годишњи међународни фестивал змајева, јер је Кина домовина змајева.

Лампиони Лампиони се у Кини називају и осликане светиљке – хуаденг. У време Празника пролећа, Фестивала лампиона и у другим посебним приликама, на свакој кући широм урбаних и руралних делова Кине могу се видети окачени лампиони. Лампион је сачињен од дрвеног или металног оквира прекривеног папиром или танком свилом. Неки лампиони су осликани мотивима из старих прича, а некад се на њих лепи резани папир.

276

Постоји много врста лампиона. На пример, ту су велики црвени царски лампиони који се каче у време празника, затим лампиони с покретним фигурама, а деци омиљени су у облику петла, лава, златне рибице, лотоса, купуса, корпе с цвећем и других биљака и животиња. Каже се да у Фошану у провинцији Гуангдунг постоје и необични лампиони на којима су мотиви осликани сусамом, па се за њих каже да су „јестиви лампиони“. Данас се током празника у Кини увек одржавају и фестивали лампиона, на којима се могу видети разноврсне традиционалне форме, али и лампиони израђени модерном технологијом. Осим тога, у градовима северне Кине, као што је Харбин, сваке зиме се одржава фестивал леда – праве се велике ледене скулптуре грађевина, љупких животиња и митских вила, које под блиставим, прозрачним и разнобојним светлом лампиона делују као земља чуда.

Вез Вез је чувена традиционална кинеска рукотворина стара више од три хиљаде година. На свили или платну везу се разноврсни мотиви и шаре свиленим, финим вуненим или памучним концем. У Кини постоји пуно врста веза, а четири најпознатије потичу из провинција Ђијангсу (пре свега из Суџоуа), Хунан, Гуангдунг и Сичуан.

277

Вез из Суџоуа има историју дугу више од две хиљаде година. Везиље су умеле да помоћу више од четрдесет техника и више од хиљаду различитих врста конаца извезу разноврсне мотиве цвећа, птица, животиња и вртова. Тај вез је изузетно префињен с предивно осликаним мотивима. Најпознатији рад је везено кудраво маче, којем се цакле очи као да је живо. Пошто је други назив провинције Хунан Сијанг, вез произведен у тој провинцији назива се вез из Сијанга. И вез из Сијанга почео је да се израђује пре више од две хиљаде година. Пошто су у изради учествовали и сликари, тај вез се одликује карактеристикама традиционалног кинеског сликарства. Постоји изрека „Маче се извезе у Суџоуу, а тигар (се извезе) у Хунану“, која живо описује да су снажни и жестоки лавови и тигрови најпознатији вез из Сијанга. Пошто је други назив провинције Гуангдунг Јуе, вез произведен у тој провинцији назива се вез из Јуеа. Вез из Јуеа има традицију дугу барем хиљаду година. Одликује се живим бојама и уређеним мотивима, од којих су најчешћи змај и феникс. Позната дела тог стила су Стотину птица одаје почаст фениксу и Параван девет змајева. Пошто је други назив провинције Сичуан Шу, вез произведен у тој провинцији назива се вез из Шуа. Вез из Шуа био је познат још пре више од хиљаду година. Помоћу више од хиљаду техника, везу се слике цвећа, птица, риба и инсеката, као и пејзажи и портрети. Позната традиционална дела су Хибискус и шарани, Петао и петлова креста, итд. 278

Осим та четири чувена веза, познати су и специфични стил ђинг из Беиђинга, стил оу из Венџоуа и стил гу из Шангхаија, као и вез националности Мијао. Вез је веома омиљен и користи се како за украшавање одеће, прекривача, јастучница, чаршава и других употребних предмета, тако и за стварање драгоцених уметничких предмета.

Свила Кина је прва земља на свету у којој се правила свила. Како легенда каже, супруга Жутог цара Леицу изумела је узгајање свилених буба и технологију намотавања и ткања свиле. Археолози сматрају да је кинеска технологија ткања влакана од чаура свилених буба стара најмање четири хиљаде година. Свила је од давнина основни материјал од којег се правила одећа за племићке породице, као и важан извозни производ. У старој Кини постојало је више врста свиле. Пре више од две хиљаде година, чувени дипломата династије Хан, по имену Џанг Ћијен, отворио је Пут свиле који је водио ка западној Азији и Европи и тако је овај предивни материјал почео да се преноси у многе земље света. Кинеска свила је била веома популарна на Западу – наводно је у првом веку наше ере један римски цар отишао на представу у свиленој одећи и изазвао праву сензацију међу публиком. Од тада су сви желели да имају одећу од кине ске свиле, а Кина је постала позната као земља свиле. Свила оплемењује живот, а имала је и значајну улогу у стварању пријатељских односа између Кине и света.

Батик и плаво бојено памучно платно Батик и плаво бојено памучно платно су стари кинески занати бојења и штампања платна. Процес прављења батика је следећи: прво се на белом платну насликају шаре или контуре цвећа, птица, риба или инсеката, затим се све то испуни топљеним воском помоћу посебног ножа, и кад восак очврсне платно се потопи у индиго плаву боју. Кад се платно обоји до жељене нијансе, оно се осуши и затим прокува како би се отклонио восак. Тако се добија платно плаве боје с јасним белим мотивима. Пошто је восак склон пуцању, деси се да боја продре у пукотине, па су на белим шарама видљиве веома танке плаве линије које платну дају неочекивано занимљив изглед. 279

Батик може бити једнобојан или шарен. Неке кинеске националности користе четири или пет боја за прављење богато шареног платна, а батик се често користи за прављење националних ношњи, прекривача, шалова, трака и других предмета с етничким мотивима. Плаво бојено памучно платно је такође једна врста плаво-белог платна које се прави широм Кине. Израђује се тако што се претходно направљеним резаним папиром прекрије бело платно, а затим се преко њега прелије смеса отпорна на боју направљена од креча, сојиног брашна и воде. Након тога, оно се потапа у индиго плаву боју. Са осушеног платна изгребу се остаци смесе отпорне на боју и тако настаје плаво-бела тканина. Овом техником може се направити платно с белом основом и плавим мотивима, или с плавом основом и белим мотивима. Памучно платно се обично осликава мотивима цвећа, ликова или народних легенди. Од њега се праве одећа, прекривачи, завесе, застори, појасеви итд. Батик и плаво бојено памучно платно, рукотворине с израженим националним карактеристикама, освајају све већу популарност у модерним урбаним срединама.

Резани папир Многи странци воле кинески резани папир јер је у питању предиван и префињен занат који се одликује јединственим источњачким духом. Резани папир омогућава људима да осете прави дух живота и да уживају у веселој атмосфери. Прављење резаног папира заправо је претварање комада папира црвене или друге боје у украсни мотив или шару помоћу маказа или ножа. Ова народна занатска уметност стара је више од две хиљаде година и веома је популарна у Кини. У Кини резани папир углавном праве жене у руралним областима. Мотиви које оне израђују углавном представљају оно што сеоско становништво највише воли, жели и оно што окупира њихов свакодневни живот – живина, домаће животиње, усеви, цвеће, птице, мала деца, мотиви из локалних опера, симболи среће, итд. Углавном се користе током кинеске Нове године и других празника и свечаних прилика. Постоји више врста резаног папира подељених по месту на које се ставља или прилици у којој се користи – резани папир који се лепи на прозоре, резани папир који се лепи изнад врата, затим зидни, плафонски, свадбени, резани папир за лампе, итд. Такође се користи и као основа за вез. Свежина и лепота резаног папира увесељавају и усрећују живот обичног народа. 280

Резани папир може бити једнобојан – једноставан и сведен, или вишебојан – раскошан и шарен. Како се у Кини обичаји разликују од места до места, различите области имају различите стилове. Познат је резани папир за прозоре из провинције Шаанси, резани ликови из опера из округа Веи у провинцији Хебеи и основе за вез националних мањина с југа Кине. Разнолик и разноврстан резани папир је рукотворина која улепшава живот. Кинески резани папир уврштен је на Листу светске културне баштине УНЕСКО-а.

Резбарење жада Резбарење жада једна је од најстаријих резбарских техника Кине. Алатке за обраду појавиле су се још крајем неолита, а за време династија Шанг и Џоу резбарење жада постало је посебно занимање. Предмети од жада су се тада користили у ритуалима и као украси и накит. Жад је одувек високо цењен, а у старој Кини је био симбол врхунског квалитета и обележје врлине. Резбарење жада заправо је техника претварања комада камена у префињени уметнички предмет. Занатлија на основу различитих боја и природних карактеристика жада проучава и промишља могућности обраде и тек након пажљивог планирања приступа изради дела. Постоји пуно врста предмета који се израђују том техником, а најчешће су то људске фигуре, посуде и предмети с мотивима птица, животиња, цвећа и сл. Такође се праве мањи предмети, попут брошева, прстења, печата, украса итд. Висок ниво резбарске технике може се видети у Музеју царске палате у Беиђингу – дело од резбареног жада под именом Ју зауставља поплаву високо је двеста двадесет четири и широко деведесет шест центиметара, а тешко више од пет хиљада триста килограма. Најпознатија места у којима се резбари жад су Беиђинг, Шангхај, Гуангџоу, Лијаонинг, Ђијангсу, Синђијанг итд. Кинески предмети израђени том техником веома су омиљени широм света.

281

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(510) АЛМАНАХ Института Конфуције у Београду = Confucius Institute in Belgrade Almanach / главни уредник Радосав Пушић. – Год. 1, бр. 1/2 (2009)– . – Београд (Студентски трг 3) : Филолошки факултет, 2010– (Београд : Чигоја штампа). – 24 cm Два пута годишње ISSN 2217–2181 COBISS.SR–ID 174919436