EkoNEC/ Vrste biljaka i životinja značajnih za zaštitu prirode u EU

Vrste biljaka i životinja značajne za zaštitu prirode u Evropskoj uniji

Subotica, 2014.

Izdavač Udruženje za zaštitu i razvoj okruženja i graditeljskog nasleđa - Protego Uređivački odbor Miloš Popović, Dimitrije Radišić, Saša Rajkov, Milan Ružić, Dragiša Savić, Marko Šćiban i Aleksandar Simović Urednik izdanja dr Gabor Mesaroš Lektura i korektura Saša Rajkov i Ljiljana Dulić Mesaroš Likovna oprema Miloš Popović Priprema za štampu dr Gabor Mesaroš

ISBN 978-86-88607-02-5

Tiraž 1000 Štampa Štamparija Printex Subotica

Adresa izdavača Udruženje za zaštitu i razvoj okruženja i graditeljskog nasleđa - Protego Matije Korvina 9 24000 Subotica E-mail: oﬃce@protego-org.org

Predgovor Očuvanje biološke raznovrsnosti, sprečavanje i usporavanje nestajanja i ugrožavanja divljih biljnih i životinjskih vrsta i njihovih prirodnih staništa kao osnovnih komponenti genetskog, specijskog i ekosistemskog diverziteta, je prioritet zaštite prirode na globalnom nivou. Najveću opasnost za gubitak biodiverziteta predstavlja gubitak prirodnih staništa, prekomerno korišćenje prirodnih resursa i klimatske promene koje ubrzavaju započete procese narušavanja funkcionisanja biosfere. Očuvanje divljih vrsta biljaka i životinja i priroritenih tipova staništa značajnih za zaštitu biodiverziteta, važno je kako za same vrste tako i za nas, jer nam pruža ekosistemske usluge u vidu izvora hrane, sirovina, smanjuje efekte sve više izraženih klimatskih promena i omogućava naš opstanak. U cilju očuvanja ukupne biološke raznovrsnosti doneseni su brojni međunarodni ugovori, od kojih Bernska konvencija o zaštiti divlje flore i faune (Convention on the Conservation of European Wildlife and Natural Habitats, Bern, 1979), Bonska Konvencija o zaštiti migratornih vrsta (Convention on the Conservation Migratory species of Wild Animals, Bon, 1979) i Konvencija o biološkoj raznovrsnosti (Convention on Biological Diversity, 1993) direktno regulišu pitanje zaštite vrsta i ekosistema na globalnom i regionalnom nivou. Na globalnom, regionalnom i lokalnom nivou izdvajaju se vrste od značaja za zaštitu prirode, proglašavaju zaštićena područja, uspostavljaju ekološke mreže radi povezivanja zaštićenih područja značajnih za očuvanje biološke raznovrsnosti i preostalih priroritetnih tipova staništa koja zauzimaju sve manje površine ,a prostorno su udaljena i usitnjena. Evropska unija se 2001. godine obavezala da će štititi biološku raznovrsnost i zaustavi njen gubitak u Evropi do 2020. godine. Radi očuvanja divlje flore i faune i njihovih prirodnih staništa na području EU uspostavljena je ekološka mreža Natura 2000. NATURA 2000 utemeljena na Direktivi o staništima (Council Directive 92/43/EEC of 21 May 1992 on the conservation of natural habitats and of wild fauna and flora) i Direktivi o pticama (Council Directive 79/409/EEC of 2 April 1979 on the conservation of wild birds), koji predstavljaju najodređenije propise u cilju očuvanja vrednih stanišnih tipova i vrsta za države članica EU. Države su u obavezi da koordiniraju svoje aktivnosti na očuvanju prirode bez obzira na administrativne ili političke granice. Države članice EU obavezne su da proglase mrežu NATURA 2000 na svojoj teritoriji, uspostave odgovarajući način upravljanja i sistemski prate stanje svakog pojedinog staništa i vrste koji se nalaze u prilozima navedenih Direktiva, kao i da redovno dostavljaju izveštaje o njihovom stanju Evropskoj komisiji. Izveštaji o monitoringu predstavljaju osnovu za praćenje uspešnosti sprovođenja programa NATURA 2000. Program NATURA 2000 je naučno utemeljen, zakonski sprovodljiv i pri upravljanju se uvažavaju interesi i dobrobiti ljudi koji u njima žive. Napori zaštite prirode u Republici Srbiji usmereni su na ispunjavanje obaveza u okviru priprema za pristup Evropskoj uniji (EU). Najveća od njih odnosi se na uspostavljanje ekološke mreže NATURA 2000. Kada se steknu uslovi da Srbija postane članica EU, naša bogata biološka i predeona raznovrsnost postaće deo evropske ekološke mreže NATURA 2000, uz obavezu da sprovodimo navedene Direktive. Deo odredbi ovih direktiva sadržan je u Zakonu o zaštiti prirode („Službeni glasnik RS“, 36/2009, 88/2010, 91/2010). Kao i druge članice EU, Srbija će za ekološku mrežu

III

NATURA 2000 predložiti svoja područja značajna za očuvanje ugroženih biljnih i životinjskih vrsta i stanišnih tipova. NATURA 2000 je osnovni program zaštite prirode u EU sa ciljem da se očuva ili ponovo uspostavi povoljno stanje više od hiljadu ugroženih i retkih vrsta, kao i oko 230 prirodnih i poluprirodnih staništa, uspostavljanjem sveobuhvatne ekološke mreže najvažnijih područja očuvane prirode. Do sada je u ekološku mrežu NATURA 2000 uključeno oko 30 000 područja koja zauzimaju 20 % teritorije EU, što je čini najvećom mrežom očuvanih područja u svetu. Divlje vrste i staništa nevedeni u prilozima Direktiva, mogu biti obuhvaćene Natura 2000 staništima, koja se zavisno od grupisanja izdvajaju i proglašavaju kao Natura 2000 područja. Neke od tih vrsta i staništa žive i kod nas. Nadam se da će ova publikacija dati potstrek stručnoj i naučnoj javnosti da svoja istraživanja usmere na proučavanje divljih vrsta ﬂore i faune, kao i njihovih prirodnih staništa od značaja za zaštitu prirode Evrope, u cilju prikupljanja naučnih podataka koji će poslužiti za uspostavljanje EU ekološke mreže Natura 2000 u Republici Srbiji. dr Biljana Panjković Pokrajinski zavod za zaštitu prirode Novi Sad

Uvod Odlukom Evropskog saveta od 28. juna 2013. godine o početku pristupnih pregovora sa Republikom Srbijom i sazivanjem prve Međuvladine konferencije, otvoreno je novo poglavlje u odnosima Srbije i Evropske unije. Pregovaračkim okvirom, usvojenim krajem 2013. godine od strane Evropskog saveta, definisana su načela, sadržina i procedure pregovaranja, tokom kojih će se od Srbije zahtevati da naznači svoju poziciju u odnosu na pravne tekovine EU i da prosleđuje relevantne informacije o napretku koji postiže u ispunjavanju postavljenih merila. Pravne tekovine EU zadiru u vrlo širok spektar oblasti pa je pregovaranje podeljeno u 35 poglavlja. U okviru svakog od predviđenih poglavlja pregovori se vode oko specifičnih pitanja, po posebnoj učestalosti sastanaka na nivou resornih ministara i timova koji se imenuju za pojedine oblasti. Pitanja koja se tiču zaštite prirode nalaze se u okviru poglavlja 27 pod nazivom „Životna sredina i klimatske promene“. Dosadašnji izveštaji Evropske komisije o ostvarenom napretku Srbije u oblasti životne sredine nisu ohrabrujući i sve procene govore da će to poglavlje biti najobimnije i najzahtevnije za punu implementaciju pravnih tekovina EU. Zaštita prirode je Nacionalnom strategijom Republike Srbije za aproksimaciju u oblasti životne sredine prepoznata kao poseban sektor za koju će se morati izraditi posebna strategija transpozicije EU zakonodavstva u naše zakonodavstvo i obezbediti uslovi za punu implementaciju direktiva EU koje se tiču zaštite prirode i korišćenja prirodnih resursa. Pitanja koja se tiču zaštite prirode u EU regulišu dve direktive – Direktiva o pticama i Direktiva o staništima. Shodno članu 4. Direktive o staništima formirana je evropska mreža zaštićenih područja Natura 2000 sastavljena od dva tipa područja: Specijalna zaštićena područja, uključena prema Direktivi o pticama i koja služe za zaštitu retkih i ugroženih vrsta ptica i Specijalna područja zaštite, čije formiranje nalaže Direktiva o staništima sa ciljem očuvanja drugih biljnih i životinjskih vrsta i tipova staništa. U Evropskoj uniji je u cilju dugoročnog opstanka najvrednijih i najugroženijih vrsta i staništa preciziran postupak i definisani kriterijumi za imenovanje područja u jedinstvenu evropsku mrežu – Natura 2000. Natura 2000 mreža danas se proteže u 27 zemalja članica (postupak nominovanja Natura područja za Hrvatsku je u toku) i sadrži preko 26 hiljada zaštićenih područja na površini od oko 117 miliona hektara. Zaštita divljih vrsta i njihovih staništa regulisano je i Bernskom konvencijom koju je Srbija potvrdila 2008. godine. Ova konvencija nalaže državama potpisnicama zaštitu čitavog niza vrsta biljaka i životinja, kao i potrebu nominacije područja u jedinstvenu evropsku mrežu zaštićenih područja, Emerald mreža. Natura 2000 mreža i Emerald mreža nisu koliziji. Kriterijumi (vrste i tipovi staništa) izdvojeni kao značajni za zaštitu, kao i metodologija nominacije područja, skoro su u potpunosti harmonizovani. U suštini, direktive o prirodi i Natura 2000 mreža predstavljaju primenu Bernske konvencije unutar zemalja članica Evropske unije. Srbija će se u oblasti zaštite prirode u bliskoj budućnosti suočiti sa više izazova. Jedan od njih je svakako mapiranje područja od interesa za EU i popis vrsta koje će biti zaštićene. Nominacija područja za Natura 2000 mrežu podrazumeva prikupljanje vrlo obimne dokumentacije o potencijalnim područjima, koja uključuje stanje populacija vrsta biljaka i životinja (i tipova staništa) koje se pominju u prilozima Direktive o pticama i Direktive o staništima. To je vrlo ozbiljan i obiman zadatak koji će tražiti angažovanje najšireg kruga stručnih i naučnih organizacija i pojedinaca. Svoje mesto u

procesu upoznavanja biološke raznovrsnosti Srbije i oceni prirodnih vrednosti pojedinih područja trebalo bi da nađe i civilno društvo. Značajan broj vrsta koje se pominju u direktivama mogu se, uz samo malo instrukcija, relativno lako prepoznati u prirodi. Prirodnjačka fotograﬁja postaje sve rašireniji hobi i među pojedincima koji nemaju formalno biološko obrazovanje. Ali, da bi efekti posmatranja bili upotrebljivi, svi moraju da dobiju posebne instrukcije ‒ koje su to vrste biljaka i životinja značajne za procenjivanje prirodnih vrednosti nekog područja i koji su to podaci sa terena koji su potrebni za upotpunjavanje dokumentacije za eventualnu nominaciju. Cilj ove publikacije je da najširem krugu pojedinaca i organizacija, koji imaju redovne kontakte sa prirodom, pruže elementarne informacije i instrukcije o vrstama biljaka i životinja čije prisustvo može da kandiduje određeno područje za zaštitu, uključujući i nominaciju u Natura 2000 mrežu. Želja nam je da ovom publikacijom upoznamo najširu javnost sa vrstama koje žive kod nas, a prepoznate su kao značajne za očuvanje biološke raznovrsnosti na evropskom nivou, i da ukažemo na potrebe, mogućnosti, pa čak i međunarodne obaveze za njihovu zaštitu. Takođe, želeli bismo da podstaknemo svakog pojedinca, koji značajan deo svoga slobodnog vremena provodi u prirodi, da iskoristi savremene tehničke mogućnosti da svoje susrete sa predstavnicima naše ﬂore i faune zabeleži i da ih podeli sa stručnom javnošću i drugim zaljubljenicima prirode. Uređivački odbor Subotica, jul, 2014.

Evropska legislativa o prirodi Zakonodavstvo Evropske unije odnosi se na širok spektar pitanja, uključujući i biološku raznovrsnost, poljoprivredu i šumarstvo, ribarstvo, zagađenje vazduha, upravljanje otpadom i ublažavanje efekata klimatskih promena. EU ima ključnu ulogu u razvoju politike i zakona koji štite životnu sredinu i osiguravaju uslove za održivi razvoj zemalja članica. Ovo realizuje kroz konkretne ciljeve usmerene ka očuvanju biološke raznovrsnosti sa zakonodavnom zaštitom ključnih staništa i vrsta. Globalni ciljevi očuvanja biološke raznovrsnosti implementiraju se kroz niz zakonskih mera na nacionalnom nivou svake države ali, deﬁnisane su jasne obaveze država članica da ovu zaštitu usaglase sa politikama na evropskom nivou i da njeni efekti budu merljivi za prirodu EU. Zemlje članice EU imaju zajedničku pravnu nadležnost – podela odgovornosti – u oblikovanju i sprovođenju zakonodavstva koje se tiče životne sredine. Način korišćenja kopnenih i morskih resursa u EU deﬁnisan je čitavim nizom neobavezujućih instrumenata politike, kao što su strategije, programi i planovi aktivnosti koje zemlje članice ugrađuju u svoju nacionalnu legislativu. Ipak, svaka država članica je u obavezi da periodično daje dokaze i izveštaje o realizaciji zajedničkih obaveza i zajedno sa vladama drugih država članica aktivno učestvuje u razvoju politike, dogovaranju i sprovođenju zakonodavstva EU.

Direktive EU usmerene ka zaštiti prirode U odnosu na biljni i životinjski svet i pitanja koja se tiču očuvanja prirode, Evropski savet je usvojio dve ključne direktive: • Direktiva 2009/147/EC o zaštiti divljih ptica (Direktiva o pticama) i • Direktiva 92/43/EEC o zaštiti prirodnih staništa i divlje faune i flore (Direktiva o staništima). Ove direktive predviđaju zaštitu životinjskih i biljnih vrsta od evropskog značaja, uključujući i tipove staništa u kojima žive, kroz uspostavljanje mreže zaštićenih područja pod nazivom Natura 2000. Nekoliko direktiva koje je usvojio Savet Evropske unije ima indirektan uticaj na unapređenje i zaštitu prirode. Važna direktiva koja je vezana za vode je Okvirna direktiva o vodama (92/43/EEC) kojom se na nivou EU definiše okvir za delovanje članica na području politike voda. Usvojena je oktobra 2000. godine i pruža opsežan pregled vodnih ekosistema i aktivnosti koje su usmerene ka upravljanju vodama s krajnjim ciljem da se postigne dobar status svih vodnih tela u EU do 2015. godine. Direktiva o odgovornosti za životnu sredinu u vezi s prevencijom i uklanjanjem štete u životnoj sredini (2004/35/EC) ili Direktiva o ekološkoj odgovornosti (kako se ova Direktiva skraćeno zove) ima za cilj da omogući da oni koji proizvode štetu u životnoj sredini (voda, zemljište i priroda) budu legalno i finansijski odgovorni za eventualne štete. Direktiva je usvojena aprila 2004. i pravnu važnost ima na incidente i štete koje su nastale nakon roka za transpoziciju u zakone država članica koji je istekao 30. aprila 2007.

Direktiva o zaštiti divljih ptica Direktiva Evropske unije o zaštiti divljih ptica (Directive 2009/147/EC of the European Parliament and of the Council of 30 November 2009 on the conservation of wild birds; u daljem tekstu Direktiva o pticama) predstavlja najstariji i jedan od najznačajnijih dokumenata u propisima Evropske unije iz oblasti zaštite prirode. Usvojena je 1979. godine kao odgovor na rastuću zabrinutost zbog opadanja brojnosti populacija autohtonih evropskih divljih vrsta ptica usled gubitka staništa, zagađenja i neodržive eksploatacije. Takođe, ona je rezultat usvojenog stava da su sve divlje ptice, od

kojih su mnoge migratorne, zajednička baština svih članica EU i da njihova zaštita zahteva međunarodni pristup. Zaštita područja i vrsta koju propisuju Direktiva o pticama i Direktiva o staništima predstavlja najznačajnije instrumente za zaštitu prirode i biodiverziteta. Zaštita vrsta sprovodi se na teritoriji svih zemalja članica i uključuje zaštitu samih jedinki, kao i zaštitu područja razmnožavanja i odmora. Mere koje podrazumevaju zaštitu područja i zaštitu vrsta dozvoljavaju određene izuzetke pod jasno deﬁnisanim uslovima. Takođe, oba instrumenta su komplementarna i svrha im je da kroz zajedničko delovanje osiguraju povoljan status zaštite za sve vrste od interesa za Evropsku uniju. Učinkovita primena člana 5 Direktive o pticama (odnosno člana 12 Direktive o staništima) zahteva jasan, precizan i direktan prenos odredbi Direktiva u zakone svih zemalja članica. Mere koje zemlje članice primenjuju u cilju sprovođenja odredbi obe Direktive moraju da budu usklađene sa načelom očuvanja i unapređenja statusa zaštite vrsta i stanišnih tipova.

Zaštita staništa evropskih divljih ptica Gubitak i degradacija staništa prepoznati su u Direktivi o pticama kao najveće pretnje za evropske divlje ptice. Stoga je velika pažnja posvećena zaštiti staništa ugroženih i migratornih vrsta, naročito kroz uspostavljanje funkcionalno povezane mreže područja posebne zaštite za očuvanje vrsta ptica i migratornih vrsta (Special Protected Areas – SPA; u daljem tekstu SPA). Od 1994., SPA područja, zajedno sa posebnim područjima za očuvanje staništa i vrsta (Special Areas of Conservation – SAC; u daljem tekstu SAC) čine integralni deo ekološke mreže Natura 2000. Brojni primeri širom Evropske unije pokazuju da je primena odredbi Direktive o pticama uspešno doprinela zaštiti i unapređenju populacija velikog broja vrsta ptica. Opravdanost Direktive o pticama potvrđena je dodatno 2007. kada su u naučnom časopisu Science objavljeni rezultati istraživanja koji pokazuju da je primena Direktive u zemljama članicama omogućila značajno poboljšanje stanja populacija najugroženijih vrsta ptica. Jedan od zaključaka ovog članka je i da su rizici od nestanka najugroženijih vrsta smanjeni pretežno zahvaljujući SPA područjima. Prema Direktivi o pticama, sve divlje vrste ptica u Evropskoj uniji su zaštićene. Područja zaštićena kao SPA područja, zajedno sa SAC područjima, međusobno se dopunjuju i sa više različitih pristupa štite biološku raznovrsnost unutar ekološke mreže Natura 2000. Rezultati monitoringa pokazuju da mreža Natura 2000 područja ima pozitivni efekat na divlje ptice i vrste sa priloga Direktive o staništima. U okviru primene odredbi Direktive o pticama, svaka država članica dužna je da odredi najpovoljnija i najznačajnija područja za ptice i da ih automatski proglasi SPA područjima. SPA područja zatim automatski postaju deo ekološke mreže Natura 2000. Identiﬁkacija i određivanje granica SPA područja moraju da budu u potpunosti zasnovani na naučnim kriterijumima, kakvi su npr. prag od 1 % populacije ranjive vrste ili vlažno stanište od međunarodnog značaja za migratorne vodene ptice. Države članice imaju pravo na odabir najpodesnijih kriterijuma, ali moraju da ih u potpunosti primene i to na način koji osigurava da će sva najznačajnija područja za ptice (u smislu broja područja i njihove površine) biti proglašena SPA područjima. Na osnovu informacija koje obezbeđuju zemlje članice, Evropska komisija odlučuje da li je broj i površina predloženih SPA područja dovoljan za stvaranje koherentne mreže za zaštitu ranjivih i migratornih vrsta. Podaci o posebnim SPA područjima prosleđuju se Evropskoj komisiji u vidu Standardnih formulara sa podacima.

Zaštita evropskih divljih vrsta ptica Značajan deo biološke raznovrsnosti Evropske unije čini i preko 500 vrsta divljih ptica čije se populacije susreću sa ozbiljnim i dugoročnim pretnjama. Urbanizacija i širenje mreže saobraćajnica

narušavaju staništa ptica, dok intenziviranje poljoprivrede (posebno povećana upotreba pesticida), šumarstva i ribarstva umanjuju dostupne izvore hrane. Kontrola lova je neophodna kako bi se sprečio njegov negativan uticaj na populacije. Prema najnovijim podacima, oko 43 % evropskih ptica ima nepovoljan status zaštite, tj, njihove populacije u Evropi su ugrožene. Međunarodni pristup i zasnovanost na naučnim saznanjima čini Direktivu o pticama ključnim oruđem u borbi za očuvanje prirode i postizanje održivog razvoja. Odredbe Direktive o pticama zabranjuju aktivnosti koje direktno ugrožavaju ptice, kao što su nekontrolisan lov i hvatanje, uništavanje njihovih gnezda, uzimanje jaja, kao i dodatne aktivnosti kao što su trgovina pticama i delovima njihovih tela (sa nekoliko izuzetaka). Ove zabrane se mogu delimično ublažiti za vrste koje se pominju u Prilogu III. Direktiva prepoznaje lov kao legitimnu aktivnost i pruža niz mera upravljanja u okviru lovstva koje bi trebalo da osiguraju njegovu održivost. Ove mere omogućavaju zabranu lova u periodu najveće ranjivosti ptica, kakvi su period seobe, razmnožavanja ili podizanja mladunaca, a obavezuju zemlje članice da zabrane sve vidove neselektivnog i masovnog ubijanja ptica. Direktiva podržava istraživanja ptica koja podupiru zaštitu, upravljanje i korišćenje svih vrsta koje Direktiva pokriva. Direktiva o pticama sadrži ukupno pet Priloga. Prilozi Direktive o pticama su u više navrata prilagođavani kao odgovor na nova naučna saznanja, tehničke mogućnosti, kao i proširenja Evropske unije. Poslednje izmene Priloga desile su se nakon priključenja Bugarske i Rumunije Uniji. Upravljanje u okviru lovstva se pokazalo jednim od najkontroverznijih elemenata Direktive. Evropska komisija je, zajedno sa stručnjacima iz zemalja članica i glavnim interesnim grupama, pripremila smernice koje omogućavaju održivost lova i usklađenost te delatnosti sa odredbama Direktive o pticama, a Evropski sud pravde daje njihovu konačnu interpretaciju. Za staništa 192 vrste ugroženih ptica, uvrštenih u Prilog I Direktive o pticama, potrebno je sprovesti posebne mere zaštite. Za neke od globalno ugroženih vrsta koje se redovno pojavljuju u Evropskoj uniji, izrađeni su i posebni akcioni planovi zaštite. U okviru koncepta održivog lovstva, Direktiva o pticama dozvoljava lov na određene vrste, navedene u Prilogu II, pri čemu je izrađen plan upravljanja populacijama 13 vrsta čiji se status smatra nepovoljnim.

Izveštavanje o primeni Direktive o pticama Izveštavanjem o primeni odredbi Direktive o pticama najviše se bave član 12 i član 9. Član 12 se tiče opštih obaveza izveštavanja zemalja članica prema Evropskoj komisiji. U njemu se zahteva da zemlja članica izveštava o napretku načinjenom u primeni Direktive o pticama. Ovi izveštaji su zasebni u odnosu na Godišnji izveštaj o izuzecima kojim se bavi član 9. Mali broj aktivnosti, koje Direktiva o pticama inače zabranjuje (navedene u članovima 5-8), dozvoljen je putem izuzetaka u vrlo speciﬁčnim ili problematičnim situacijama koje se mogu pojaviti. Mogućnosti za korišćenje takvih izuzetaka su ograničene. Izuzeci moraju biti u skladu sa glavnim ciljevima Direktive o pticama i mogu se primenjivati samo u speciﬁčnim uslovima opisanim u članu 9. Zemlje članice nisu dužne da konsultuju Evropsku komisiju prilikom primene izuzetaka, ali su obavezne da o svim izuzecima izveštavaju Evropsku komisiju kroz Godišnje izveštaje o izuzecima.

Direktiva o pticama u Srbiji U Srbiji je tokom perioda približavanja Evropskoj uniji načinjeno više koraka ka primeni odredbi Direktive o pticama. Odredbe Direktive u velikoj meri su implementirane u set zakonskih odredbi iz oblasti zaštite prirode (Zakon o zaštiti prirode, Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva, Uredba o ekološkoj mreži, Zakon o divljači i lovstvu). Značajnu pomoć u dizajniranju budućih SPA područja daje uspešno sproveden projekat

identiﬁkacije međunarodno značajnih područja za ptice (IBA) (Puzović et al 2009). Tokom 2010. godine, ornitolozi iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije, Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, Lige za ornitološku akciju i još nekoliko NVO odredili su ukupno 81 preliminarno SPA područje. Takođe, tom prilikom izrađene su i preliminarne referentne lista vrsta ptica sa Priloga I Direktive o pticama (ubrojeno ukupno 85 vrsta) i za migratorne vrste u Srbiji (43 vrste).

Direktiva o zaštiti prirodnih staništa i divlje flore i faune Direktiva Evropske unije o zaštiti prirodnih staništa, divlje flore i faune (Council Directive 92/43/ EEC on the Conservation of natural habitats and of wild fauna and flora; u daljem tekstu Direktiva o staništima) usvojena je 1992. godine. Zajedno sa Direktivom o pticama, Direktiva o staništima predstavlja pravne temelje za zaštitu prirode u Evropskoj uniji. Ona predviđa i omogućava formiranje zaštićenih područja koja čine deo Natura 2000 mreže, ali omogućava i specifične mere zaštite za određene biljne i životinjske vrste na nivou Evropske unije. U dodacima Direktive istaknuto je preko hiljadu retkih, ugroženih i endemičnih vrsta biljaka i životinja, kao i oko 230 retkih i karakterističnih tipova staništa po prvi put ciljano stavljenih pod zaštitu. Kao takva, predstavlja najambiciozniju i najsveobuhvatniju inicijativu za zaštitu prirode u Evropi. Direktiva o staništima je snažan instrument za zaštitu populacija vrsta i staništa u Evropskoj uniji. Sadrži niz dodataka (Prilog I do VI), koji pre svega pobrojavaju staništa i vrste od značaja za zaštitu u EU. Zemlje članice dužne su da proglase područja za zaštitu staništa navedenih u Prilogu I i vrsta u Prilogu II Direktive. Ova područja (Special Areas of Conservation – SAC; u daljem tekstu SAC) ulaze u sastav Natura 2000 mreže zaštite prirode. Sa druge strane, za vrste sa Priloga IV potrebno je preduzimanje posebnih mera za očuvanje njihovih populacija. Zemlje članice dužne su da vrše monitoring konzervacionog statusa vrsta (Prilog II, IV i V) i staništa (Prilog I), kako u okviru Natura 2000 područja, tako i van njih. Podaci dobijeni ovakvim monitoringom objedinjuju se na nivou biogeografskih regiona. Evropska unija prepoznaje devet biogeografskih regiona, kao jedinstvenih kombinacija vegetacije, klime, topografije i geologije. Ovakav pristup omogućava lakšu proveru trendova u zaštiti vrsta i staništa, kao i zastupljenosti i celovitosti Natura 2000 mreže zaštićenih područja, pod sličnim prirodnim uslovima i nezavisno od političkih i administrativnih granica. Područje Srbije se prostire na području tri biogeografska regiona: panonski, kontinentalni i alpski. Sve zemlje članice EU su u obavezi da na svakih šest godina podnose izveštaj o statusu populacija svih vrsta sa njihove teritorije, navedenih u Direktivi. Evropska komisija može primeniti sankcije nad zemljama koje ne ostvare ciljeve Direktive. Direktiva o staništima osmišljena je da zaštiti vrste i staništa od značaja za zaštitu u EU, tj. ona staništa i divlje vrste koje su ugrožene ili veoma retke. Ali njihov status može se tokom vremena promeniti na bolje (npr. kao rezultat mera preduzetih pod okriljem Direktive) ili na gore (npr. kao posledica intenzivnih poljoprivrednih aktivnosti). Stoga Direktiva o staništima predviđa mogućnost dopune i izmene Priloga, ali samo nakon dovoljno dugih vremenskih intervala i ovakve izmene zahtevaju jednoglasnu odluku Saveta Evrope. Liste vrsta takođe mogu biti usklađene sa promenama u taksonomiji i sistematici. Sa procesom proširenja EU i pristupanjem novih članica, vrši se i dopuna Direktive o staništima novim vrstama i tipovima staništa od značaja za zaštitu. Podršku u sprovođenju Direktive o staništima na nivou EU pruža „Komitet za staništa”, koji obuhvata predstavnike svih zemalja članica, kao i Evropske komisije. Ovaj komitet uključuje i „Naučnu radnu grupu za staništa”.

Natura 2000 mreža Sa preko 26.000 do sada proglašenih područja, Natura 2000 predstavlja najveću mrežu zaštićenih područja na svetu. Njeno formiranje predviđeno je Direktivom o staništima, a u cilju dugoroč-

nog opstanka najvrednijih i najugroženijih vrsta i staništa u Evropi. Obuhvata područja proglašena na osnovu Direktive o staništima (SAC) i Direktive o pticama (SPA). Potrebno je istaći da Natura 2000 nije sistem strogih prirodnih rezervata gde su onemogućene sve ljudske aktivnosti. Zapravo, ona podržava održivi razvoj i integrisano upravljanje, na način koji čuva i podržava prisutne vrste i staništa, ali i održava stabilnost ekosistema u celini. Vrednost mnogih područja unutar Natura 2000 mreže zasniva se upravo na dosadašnjem načinu upravljanja, pa je važno osigurati nastavak takvih aktivnosti i u budućnosti.

Odabir i proglašenje Natura 2000 područja Proces odabira i proglašenja područja koja će ući u sastav Natura 2000 na osnovu Direktive o staništima odvija se u nekoliko faza. Prvi korak preduzimaju zemlje kandidati, koje na osnovu isključivo ekoloških, naučnih kriterijuma vrše odabir područja (proposed Sites of Community Importance – pSCI) od značaja za zaštitu vrsta i staništa navedenih u Direktivi o staništima. Politički, ekonomski ili infrastrukturni interesi ne smeju uticati na odabir područja i deﬁnisanje njihovih granica. Ovako formirana nacionalna lista potencijalnih Natura 2000 područja, zajedno sa pratećim podacima i mapama, zemlje kandidati šalju Evropskoj komisiji. O predloženoj listi se diskutuje na posebnom forumu pod nazivom biogeografski seminar, u kojem učestvuju predstavnici države predlagača liste, predstavnici organizacija civilnog i akademskog sektora, a rad seminara moderiraju stručnjaci iz Evropskog tematskog centra o biološkoj raznovrsnosti (European topic center on biological diversity). U skladu sa usvojenim zaključcima sa jednog ili više biogeografskih seminara, lista potencijalnih Natura 2000 područja se po potrebi vraća na doradu. U saradnji sa zemljama članicama, različitim organizacijama i nezavisnim stručnjacima, Evropska komisija vrši odabir područja (Sites of Community Importance – SCI) za konačnu listu. Odabrana područja treba značajno da doprinose očuvanju staništa i vrsta navedenih u Direktivi o staništima, odnosno njihovom vraćanju u povoljno konzervaciono stanje. Pored toga, treba da doprinose povezanosti Natura 2000 mreže i očuvanju biodiverziteta na nivou biogeografskih regiona. Konačni korak u proglašenju SAC područja podrazumeva formalnu zaštitu područja od strane zemalja članica i sprovođenje mera u cilju očuvanja, odnosno restauracije područja do povoljnog konzervacionog statusa. Formalno proglašenje ostvaruje se nacionalnom legislativom, a najkasnije šest godina od formiranja konačne liste područja. Proglašena SAC područja zajedno sa SPA područjima za zaštitu ptica čine jedinstvenu Natura 2000 mrežu na nivou Evropske unije.

Obaveze zemalja članica za Natura 2000 područja U okviru Natura 2000 područja, zemlje članice moraju obezbediti sledeće: • izbeći aktivnosti koje mogu značajno poremetiti vrste ili staništa zbog kojih je područje uvršteno u Natura 2000 mrežu, • preduzeti odgovarajuće mere za očuvanje ili vraćanje „povoljnog konzervacionog statusa“ vrsta i staništa, tamo gde je to neophodno. Pored navedenog, Natura 2000 područja treba da budu zaštićena od novih projekata ili promena u korišćenju zemljišta, a koji bi mogli ozbiljno ugroziti prirodne vrednosti područja, osim ukoliko postoji preovlađujući javni interes za njihovo sporovođenje i u odsustvu alternativa, ali uz obezbeđenje odgovarajućih kompenzacijskih mera. Način ispunjenja navedenih obaveza je na zemljama članicama, pri čemu treba uzeti u obzir ekonomske, društvene, kulturne, kao i regionalne i lokalne karakteristike područja.

Zemlje članice imaju obavezu izveštavanja, na svakih šest godina, o koracima i merama preduzetim u cilju očuvanja i vraćanja povoljnog konzervacionog statusa vrsta i staništa u Natura 2000 područjima.

Finansiranje Natura 2000 mreže Efikasno upravljanje i obnova područja u Natura 2000 mreži zahteva značajna ulaganja. Evropska komisija izvršila je procenu potreba za finansiranjem Natura 2000 mreže – ona za 27 država članica iznosi 5,8 milijardi eura godišnje. Iako glavna odgovornost za finansiranje Natura 2000 leži na državama članicama, član 8. Direktive o staništima eksplicitno ističe potrebu sufinansiranja aktivnosti na zaštiti prirode od strane Evropske komisije. Ne postoji poseban fond za finansiranje Natura 2000 mreže, nego su mere i prioriteti koji podrazumevaju održavanje, restauraciju, unapređenje zaštite i/ili sistema upravljanja zaštićenim područjima i vrsta od značaja za zajednicu ugrađeni u čitav niz strukturnih i drugih fondova Evropske unije. Procenjeno je da su finansijska izdvajanja iz fondova EU za Naturu 2000 u periodu 2007. – 2013. bila između 550 – 1.150 miliona eura godišnje. Pošto na evropskom nivou ne postoji namenski fond za Natura 2000, ove brojke trebalo bi posmatrati samo kao grubu aproksimaciju. Međutim, one pokazuju da je EU sufinansiranjem u pomenutom periodu pokrila samo 9-19 % od procenjenih potreba za finansiranjem mreže. Konstatovano je da je ovaj nivo finansiranja nezadovoljavajući i da bi u narednom periodu trebalo nastojati povećati obim učešća EU u sufinansiranju programa usmerenih na zaštitu prirode kroz unapređenje i proširenje evropskih finansijskih instrumenata. (Dimitrije Radišić, Saša Rajkov)

Članice EU u razdoblju 2014. – 2020. podršku za realizaciju projekata koji su usmereni ka zaštiti prirode mogu tražiti od sledećih evropskih fondova: • Evropski poljoprivredni fond za ruralni razvoj (European Agricultural Fund for Rural Development – EAFRD); • Evropski fond za ribarstvo (European Fisheries Fund – EFF); • Evropski fond za regionalni razvoj (European Fund for Regional Development – ERDF); • Evropski socijalni fond (European Social Fund – ESF); • Kohezijski fond (Cohesion Fund); • Evropski ﬁnansijski instrument za životnu sredinu (European Financial Instrument for the Environment – LIFE); i • Okvirni program za istraživanje i inovacije (Framework Programme for Research and Innovation – Horizon 2020).

Politika EU o biološkoj raznovrsnosti u meunarodnom kontekstu Pored obaveza koje proizilaze iz članstva u EU, države imaju i svoje nacionalne obaveze prema životnoj sredini nastale potvrđivanjem multilateralnih sporazuma na globalnom i regionalnom nivou. Uobičajeni oblik sporazuma između država kojima se regulišu različite oblasti od međunarodnog značaja su Konvencije. Konvencije predstavljaju legalni okvir koji, po potpisivanju, svaka država kroz proces potvrđivanja (ratifikacija) ugrađuje u nacionalno zakonodavstvo. Zemlja koja potvrdi određenu konvenciju postaje tzv. Ugovorna strana konvencija i može, u skladu sa mehanizmima definisanim svakom pojedinačnom konvencijom, da učestvuje u njenom radu, bilo na plenarnim sednicama ugovornih strana, bilo učešćem u radnim grupama koje se formiraju po raznim specifičnim temama. Najznačajnije konvencije koje su usmerene ka očuvanju prirodnih staništa i divljih vrsta i koje je Republika Srbija potpisala i potvrdila su: • Konvencija o močvarama koje su od međunarodnog značaja, posebno kao prebivalište ptica močvarica (Ramsar, 1971), • Konvencija o međunarodnom prometu ugroženih vrsta divlje faune i flore - CITES (Vašington, 1973),

• • • • • • • •

Konvencija o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja (Bon, 1979), Konvencija o očuvanju evropske divlje ﬂore i faune i prirodnih staništa (Bern, 1979), Konvencija o biološkoj raznovrsnosti (Rio de Žaneiro, 1992), Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o promeni klime (Nju Jork, 1992), Konvencija o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine (Pariz, 1994), Konvencija Ujedinjenih nacija o borbi protiv dezertiﬁkacije )Pariz, 1994), Evropska konvencija o predelu (Firenca, 2000) i Okvirna konvecija o zaštiti i održivom razvoju Karpata (Kijev, 2003)

Konvencija o močvarama koje su od međunarodnog značaja, posebno kao prebivalište ptica močvarica - Ramsarska konvencija Močvare spadaju među najproduktivnije ekosisteme na svetu. One su važni centri biološke raznovrsnosti jer obezbeđuju uslove za opstanak velikog broja ptica, sisara, gmizavaca, vodozemaca, riba i beskičmenjaka. Kroz ribarstvo, poljoprivredu i turizam močvare pružaju značajne ekonomske koristi lokalnom stanovništvu, a kao izvor pitke vode i druge usluge ekosistema u značajnom delu sveta jedini su uslov za opstanak ljudske populacije. Međutim, usled obimnih regulacija vodotokova, zagađenja, preteranog iskorištavanja, uticaja invazivnih vrsta, i/ili drugih faktora, močvare spadaju među najugroženije ekosisteme na svetu. Konvencija o močvarama koje su od međunarodnog značaja, posebno kao prebivalište ptica močvarica (Ramsarska konvencija), je jedan od najstarijih međunarodnih ugovora koji se tiče zaštite prirode. Usvojena je 2. februara 1971. godine u iranskom gradu Ramsaru, a dan usvajanja konvencije proglašen je Međunarodnim danom zaštite močvara. Uredbom o ratiﬁkaciji Konvencije o močvarama koje su od međunarodnog značaja, posebno kao prebivalište ptica močvarica („Službeni list SFRJ, Međunarodni ugovori“, 9/77) Srbija je preuzela obavezu da se stara o područjima koja se nalaze na listi Ramsarske konvencije. U Srbiji se na listi međunarodno značajnih vlažnih područja nalazi deset prirodnih dobara, a utvrđena je preliminarna lista od 68 potencijalnih ramsarskih područja u Srbiji.

Konvencija o međunarodnom prometu ugroženih vrsta divlje faune i flore – CITES Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje faune i flore (CITES konvencija) usvojena je 1973. godine u Vašingtonu. Cilj Konvencije je da se međunarodna trgovina divljim vrstama biljaka i životinja, njihovim delovima i derivatima, kontroliše kroz sistem izdavanja uvoznih i izvoznih dozvola i da se smanji negativan uticaj trgovine na divlje populacije ugroženih vrsta, odnosno da se spreči ilegalna trgovina i neodrživo korišćenje priodnih resursa na globalnom nivou. Preko 30.000 vrsta biljaka i životinja je zaštićeno CITES konvencijom. Sve zaštićene vrste navedene su u Dodatku I, II ili III, u zavisnosti od stepena ugroženosti određenih vrsta međunarodnom trgovinom. Republika Srbija je jedna od ukupno 180 država potpisnica ovog međunarodnog sporazuma (Savezna Republika Jugoslavija je ratifikovala Konvenciju 2001. godine), i u kontinuitetu sprovodi odredbe ovog međunarodnog ugovora kroz niz nacionalnih propisa, koji su čak i strožiji od same konvencije zbog usaglašavanja propisa sa Evropskom unijom.

Konvencija o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja Migracija je prirodni fenomen koji se ogleda u tome što se jedinke određenih vrsta periodično kreću između područja koja nastanjuju u različito doba godine. Migratorne vrste životinja moraju

imati bezbedne i pogodne uslove za opstanak ne samo u periodu reprodukcije, nego i na područjima na kojima provode određeni period godine, kao i duž njihovih migratornih puteva. U ovom promenljivom svetu pritisak ljudi na staništa koje koriste migratorne vrste je sve veći, kao i pritisak na same jedinke u migraciji – lov, incidentna stradanja itd... Međunarodna saradnja na zaštititi vrsta koje redovno prelaze nacionalne granice je od ključne važnosti, stoga je u Bonu 1979. prihvaćena, a 1985. godine stupila na snagu Konvencija o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja (Bonska konvencija). U sklopu Konvencije nalaze se dodaci sa listama vrsta za koje je nadležna Konvencija. Detalji oko praktičnih aspekata zaštite pojedinih vrsta se realizuju različitim tematskim pravnim dokumentima koji mogu da budu u vidu pravno obvezujućih sporazuma (npr. Sporazum o zaštiti afričko-evroazijskih migratornih ptica močvarica – AEWA, Sporazum o zaštiti evropskih populacija slepih miševa – EUROBATS) ili u vidu manje formalnih instrumenata kao što su Memorandumi o razumevanju (npr. Memorandum o razumevanju o zaštiti i upravljanju srednjeevropskom populacijom droplje – Otis tarda). Srbija je Bonsku konvenciju potvrdila 2007 godine (Zakon o potvrđivanju Konvencije o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja, „Službeni glasnik RS, Međunarodni ugovori“, 102/2007), ali nije potpisala ni jedan Sporazum ni Memorandum koji se tiče zaštite neke od konkretnih migratornih vrsta.

Konvencija o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa Konvencija o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa je usvojena 1979. godine u Bernu (Bernska konvencija), a na snagu je stupila 1982. godine. Glavni ciljevi Konvencije su da se osigura očuvanje i zaštita divljih biljnih i životinjskih vrsta i njihovih prirodnih staništa navedenih u Dodacima I i II Konvencije, poveća saradnja između ugovornih strana i da se reguliše iskorišćavanje nekih vrsta (uključujući migratorne vrste) koje su navedene u Dodatku III. U tom smislu Konvencija nameće obaveze ugovornim stranama da učine sve da se zaštiti više od 500 biljnih i više od 1.000 životinjskih vrsta kao i značajan broj tipova staništa. Takođe, državama koje su potvrdile Konvenciju preporučuje se da preduzmu korake za predlaganje i zaštitu tzv. Područja od specijalnog interesa za zaštitu, čija bi funkcija bila očuvanje populacija vrsta i tipova staništa navedenih u Dodacima I i II Konvencije, a koja se mogu naći na teritoriji date države. Ta područja treba da, zajedno sa sličnim područjima drugih država, formiraju jedinstvenu mrežu zaštićenih područja – Emerald mreža. Sve članice EU su potvrdile Bernsku konvenciju, ali svoje obveze iz Konvencije ostvaruju putem primene Direktive o pticama i Direktive o staništima EU. Razlike u listama vrsta i staništa koje se nalaze na dodacima Bernske konvencije i pomenutih direktiva kao i metodologije nominovanja područja u Emerald odnosno Natura 2000 mrežu, vremenom su skoro u potpunosti uklonjene. U tom smislu se može reći da je Emerald mreža jedinstvena mreža zaštićenih područja u Evropi ali se ona u zemljama članicama EU zove Natura 2000 mreža. Razlika se ogleda samo u tome što su u zemljama EU detaljnije definisani mehanizmi praćenja stanja prirodnih vrednosti zaštićenih područja, definisan je sistem izveštavanja o stanju i unapređeni su mehanizmi upravljanja i finansiranja zaštićenih područja. Razlika između ove dve mreže je i u tome što je u EU jasnije definisana i odgovornost za stanje populacija zaštićenih vrsta i staništa za svako pojedinačno područje u Natura 2000 mreži, što uključuje i jasne posledice za eventualne negativne trendove.

Srbija je Bernsku konvenciju potvrdila 2007 godine (Zakon o potvrđivanju Konvencije o očuvanju evropske divlje ﬂore i faune i prirodnih staništa, „Službeni glasnik RS, Međunarodni ugovori“, 102/2007).

Emerald mreža za Srbiju Emerald je evropska ekološka mreža za očuvanje divlje flore i faune i njihovih prirodnih staništa u onim zemljama koje nisu članice EU. Ova mreža područja proteže se širom Evrope, od Kanarskih ostrva do Kavkaza, i od Turske do Laponije. Pokrenuta je 1998. godine od strane Saveta Evrope, kao deo rada u okviru Bernske konvencije. Sastavljena je od Područja od posebnog interesa za očuvanje (Areas of Special Conservation Interest – ASCIs) na teritoriji svih potpisnica Konvencije. Emerald mreža funkcioniše uporedo sa programom Natura 2000 u Evropskoj uniji. Pilot projektom „Uspostavljanje Emerald mreže u zemljama jugoistočne Evrope“, realizovanog 2005. i 2006. godine od strane Zavoda za zaštitu prirode Srbije pod koordinacijom Biološkog fakulteta u Beogradu, izvršena je identifikacija vrsta i staništa i predložena lista vrsta sa spiskova Bernske konvencije koje su značajne za Srbiju, kao i izbor i opis potencijalnih područja koja bi trebalo ući u Emeraldm mrežu. Od ukupno 61 predloženog potencijalnog „Emerald“ područja detaljno je obrađeno šest područja (9,83 %). U proteklom periodu održana su dva seminara (biogeografski seminari) na kojima su, prema predviđenoj metodologiji, a uz koordinaciju Evropskog centra za biološku raznovrsnost iz Pariza, predstavnici državnih, akademskih i nevladinih organizacija analizirali podatke na osnovu kojih je pripremljen predlog mreže, vrsta po vrsta, stanište po stanište. O svim zaključcima se vodio detaljan zapisnik koji je nakon usaglašavanja sa učesnicima zvanično usvojen i dostavljen svim relevantnim nacionalnim, akademskim i nevladinim organizacijama. Generalno govoreći, područja koja se nalaze u predlogu Emerald mreže za Srbiju su zadovoljila kriterijume da budu nominovana za kandidat-područja za Emerald mrežu ali je konstatovano i da za značajan broj vrsta i tipova staništa nije predložen dovoljan broj područja koji bi obezbedio koherentnost mreže i efikasnu zaštitu.

Konvencija o biološkoj raznovrsnosti Biološka raznovrsnost predstavlja kombinaciju životnih oblika i njihovih interakcija na svim nivoima organizacije života (geni, populacije, vrste, ekosistemi) koja je omogućila da Zemlja postane jedinstveno mesto za opstanak ljudske vrste. Međutim, biološka raznovrsnost je izložena ozbiljnim pretnjama (uništavanje i degradacija staništa, zagađenje vode, vazduha i zemljišta, klimatske promene i naseljavanje vrsta u područja u kojima ih nije bilo) koje sve u krajnjoj konsekvenci dovode do osiromašenja biološke raznovrsnosti. Gubitak biološke raznovrsnosti utiče na zalihe hrane, mogućnosti za razvoj turizma i rekreacije, izvore lekova i energiju. Smanjen biodiverzitet takođe ometa normalno funkcionisanje biosfere. Shvativši značaj biološke raznovrsnosti za dugoročni opstanak ljudske populacije na planeti i svesni opasnosti i rizika kojima je opstanak te raznovrsnosti doveden u pitanje, rukovodstva najvećeg broja država sveta su na Svetskom samitu u Rio de Žanieru, juna 1992. godine usvojila jedinstveni dokument – Konvenciju o biološkoj raznovrsnosti. Konvencija je na snagu stupila u decembru 1993. godine i predstavlja prvi međunarodni ugovor koji treba da osigura pravni okvir za očuvanje biološke raznovrsnosti na globalnom nivou. Konvencija je postavila tri glavna cilja:

• očuvanje biološke raznovrsnosti, • održivo korišćenje njenih komponenti, • fer i pravičnu podelu dobrobiti koje proizlaze iz korišćenja genetskih izvora. Neke od najvažnijih komponenti konvencije odnose se na mere i podsticaje za zaštitu i održivo korišćenje biodiverziteta, regulisanje pristupa genetskim resursima, pristup i razmena tehnologija, uključujući i biotehnologije, tehničku i naučnu saradnju, procenu uticaja, obrazovanje i podizanje svesti javnosti, obezbeđivanje finansijskih sredstava i izveštavanje o napredku u sprovođenja Konvencije na nacionalnom nivou. Od država potpisnica Konvencije se očekuje da izrade i sprovedu nacionalne strategije i akcione planova za očuvanje, zaštitu i unapređenje biološke raznovrsnosti. One takođe moraju da realizuju tematske programe usmerene ka očuvanju ekosistema i rešavanju problema koji su prepoznati u odredbama Konvencije. Kao dopuna Konvencije o biološkoj raznovrsnosti januara 2002. godine usvojen je Kartagena protokol o biološkoj sigurnosti. Ovaj dokument, koji je stupio na snagu u septembru 2003. godine, ima za cilj da obezbedi sigurno rukovanje, prevoz i korišćenje živih modifikovanih organizama koji su nastali kao rezultat primene modernih biotehnologija, a koji mogu da imaju negativan uticaj na biološku raznovrsnost, uključujući i opasnosti po ljudsko zdravlje. Na desetoj konferenciji članica Konvencije o biološkoj raznovrsnosti održanoj u oktobru 2010. u Nagoji, Japan, članice su usvojile nekoliko značajnih dokumenata koji preciziraju i definišu realnije rokove za ostvarivanje ciljeva na planu očuvanja i korišćenja biološke raznovrsnosti na planeti: • Nagoja Protokol o pristupu genetičkim resursima i pravednoj i ravnopravnoj podeli dobrobiti koje proističu od njihovog korišćenja i • Strateški plan Konvencije za period 2011. – 2020. godine i Aiči ciljevi. Cilj Nagoja Protokola je obezbeđivanje uslova za poštenu i pravednu podelu prednosti koje proizlaze iz korišćenja genetskih izvora, uključujući i prikladan pristup genetskim izvorima kao i prenos odgovarajućih tehnologija, uzimajući u obzir sva prava nad tim izvorima, čime se doprinosi očuvanju biološke raznovrsnosti i unapređuje njeno održivo korišćenje. Novim Strateškim planom Konvencije za period 2011. – 2020., zajedno sa listom od 20 ciljeva (nazvani Aiči ciljevi) grupisanih u pet strateških oblasti, žele se stimulisati „…efektne i hitne akcije na zaustavljanju gubitka biološke raznovrsnosti kako bi se osiguralo da do 2020. godine ekosistemi budu otporni i dalje pružaju osnovne usluge, i time obezbede raznovrsnost života na planeti i daju doprinos ljudskoj dobrobiti, kao i iskorenjivanju siromaštva….“. Ovi ciljevi predstavljaju kompromis između težnje za rezultatima na globalnom nivou uz istovremeno obezbeđivanje i fleksibilnog okvira za definisanje nacionalnih i regionalnih ciljeva. Potpisnice Konvencije su pozvane da postave svoje ciljeve unutar ovog fleksibilnog okvira, uzimajući u obzir svoje nacionalne potrebe i prioritete. U skladu sa preporukama 10. sastanka Konvencije o biološkoj raznovrsnosti, održanog u Nagoji 2010. godine, Evropska komisija je prihvatila Strategiju za zaustavljanje gubitka biološke raznovrsnosti i usluga ekosistema u EU do 2020. godine. Nova strategija je usvojena nakon što je Evropskoj komisiji i njenim institucijama postalo jasno da cilj postavljen 2001. u Geteborgu, koji glasi „da se zaustavi pad biološke raznovrsnosti u EU do 2010.“, nije ostvaren. Strategija sadrži novu viziju: „...do 2020. godine, biološka raznovrsnost u Evropskoj uniji i ekosistemske usluge koje pružaju – njen prirodni kapital – zaštićeni su, cenjeni i prikladno obnovljeni za istinske vrednosti biološke raznovrsnosti kao i za njihov doprinos ljudskom blagostanju i ekonomskom prosperitetu, a čime se izbegavaju katastrofalne promene u prirodi uzrokovane gubitkom biološke raznovrsnosti...“ Strategija sadrži šest ciljeva i 20 akcija. Ciljevi Strategije su:

• Puna implementacija evropske legislative koja se tiče zaštite prirode, • Bolja zaštita ekosistema i šira upotreba zelene infrastrukture, • Više održive poljoprivrede i šumarstva, • Bolje upravljanje ribljim resursima, • Efikasnija kontrola invazivnih vrsta, • Veći doprinos zaustavljanju gubitka biološke raznovrsnosti na globalnom nivou. Srbija, kao buduća članica Evropske unije će svakako morati da nađe načina da svoje zakonodavstvo i praksu usaglasi sa ciljevima definisanim ovom Stategijom. Legalni okvir kojim se odredbe pomenutih konvencija i protokola ugrađuju u nacionalno zakonodavstvo Srbije su: Zakon o potvrđivanju Konvencije o biološkoj raznovrsnosti („Službeni list SRJ, Međunarodni ugovori”, 11/2001) i Zakon o ratifikaciji Kartagena protokola o biološkoj zaštiti uz konvenciju o biološkoj raznovrsnosti („Službeni list SRJ, Međunarodni ugovori”, 16/2005). Srbija je potpisala Nagoja protokol 2011. godine, ali do danas on odgovarajućim zakonom nije potvrđen.

Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o promeni klime Konvencija je usvojena u Njujorku u maju 1992. godine, a potpisana na svetskom samitu u Rio de Žaneiru iste godine. Konvencija je stupila na snagu marta 1994. godine. Osnovni cilj Konvencije je „…postići stabilizaciju koncentracija gasova staklene bašte u atmosferi na nivou koji će sprečiti opasno antropogeno delovanje na klimatski sistem. Taj nivo treba da se ostvari u vremenskom okviru dovoljno dugom da omogući ekosistemima da se prilagode na klimatske promene, da se ne ugrozi proizvodnja hrane i da se omogući nastavak ekonomskog razvoja na održiv način...“. U skladu sa principom o zajedničkoj ali izdiferenciranoj odgovornosti, a posebno odgovornosti razvijenih zemalja u dosadašnjem globalnom zagrevanju atmosfere, odredbama Konvencije jasno su razgraničene obaveze zemalja u razvoju, zatim zemalja sa prelaznom ekonomijom i industrijski razvijenih zemalja. Taj princip dosledno je primenjen i u Protokolu iz Kjota koji je usvojen 1997. godine, a stupio je na snagu februara 2005. Ovaj protokol je dodatak Konvenciji o klimatskim promenama, i u njemu se jasnije deﬁnišu mehanizmi smanjivanja emisije ugljen-dioksida i još pet gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Glavna razlika između Protokola i Konvencije je ta da Konvencija podstiče industrijalizovane zemlje da stabilizuju emisije gasova staklene bašte, a Protokol ih obavezuje da to urade. Srbija je, kao pravni naslednik Savezne Republike Jugoslavije, koja je Okvirnu konvenciju UN o promeni klime potvrdila 1997. godine (Zakon o potvrđivanju Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o promeni klime, sa prilozima, „Službeni list SRJ, Međunarodni ugovori“, 2/97), članica Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama od juna 2001. godine i potvrdila je Kjoto protokol (Zakon o potvrđivanju Kjoto protokola uz Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime, „Službeni glasnik RS“, 88/2007 i 38/2009). Srbija ima status ne-Aneks I zemlje odnosno, pripada zemljama koje nemaju kvantiﬁkovane obaveze smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte u okviru Kjoto protokola, već samo opšte obaveze koje proističu iz Konvencije. Međutim, kao buduća država članica Evropske unije, Srbija će morati da transponuje politiku EU u nacionalno zakonodavstvo u oblasti energije i klime.

Konvencija o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine Konvencija o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine usvojena je 1972. godine i njom su uspostavljeni Komitet i Fond za svetsku baštinu koji deluju

od 1976. Konvencija je jedinstveni međunarodni instrument kojim se pokušavaju zaštititi i kulturne i prirodne vrednosti nekog područja. Da bi bili uključeni u Listu svetske baštine, lokaliteti moraju biti od izvanredne univerzalne vrednosti i ispunjavati makar jedan od deset kriterijuma za selekciju. Postoji i preliminarna lista (tentative list), odnosno popis dobara koja svaka država potpisnica namerava da razmotri za nominaciju na Listu svetske baštine. Značajan aspekt ove Konvencije je da ona prepoznaje predeo, u okviru kojeg su se različite istorijske, kulturne, biološke i druge vrednosti razvile tokom ljudske istorije, i uspostavlja sistem jedinstvene zaštite. Kao pravni naslednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije Srbija je preuzela obaveze koje proizilaze iz Zakona o ratiﬁkaciji Konvencije o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine („Službeni list SFRJ, Međunarodni ugovori“, 8/74). U Srbiji se na listi Svetske baštine nalaze četiri područja i sva spadaju u kategoriju kulturnih dobara. Zavod za zaštitu prirode Srbije je izradio stručnu osnovu predloga nominacije dva prirodna dobra za upis u listu svetske prirodne baštine: Nacionalni park „Šar-planina“ i Spomenik prirode „Đavolja varoš“.

Evropska konvencija o predelu Želeći da daju novi instrument posvećen isključivo zaštiti, upravljanju i planiranju svih predela u Evropi, države članice Saveta Evrope u Firenci 20. oktobra 2000. godine potpisale su konvenciju kojom se nastoji da se odgovori želji javnosti da uživa u predelima visokog kvaliteta i da se obnove predeli koji su dominirali evropskim prostorom u predindustrijsko doba. Predeli koji su predmet ove Konvencije obuhvataju područja koja se mogu smatrati izuzetnim, ili su bila izuzetna i za koje je potrebna restauracija da bi povratila svoje vrednosti, u seoskim, gradskim i prigradskim područjima evropskih država. Glavni cilj Konvencije je da promoviše očuvanje, upravljanje i planiranje predelima i da unapredi saradnju na evropskom nivou po pitanjima koja se tiču predela. Narodna skupština Republike Srbije 2011. godine potvrdila je Evropsku konvenciju o predelu (Zakon o potvrđivanju Evropske konvencije o predelu, „Službeni glasnik RS, Međunarodni ugovori“, 4/2011).

Okvirna konvencija o zaštiti i održivom razvoju Karpata Maja 2003. godine u Kijevu, na petoj Ministarskoj konferenciji „Životna sredina za Evropu“, ministri zaštite životne sredine Češke Republike, Mađarske, Poljske, Rumunije, Slovačke Republike, Srbije i Crne Gore i Ukrajine, potpisali su Konvenciju o zaštiti i održivom razvoju u regionu Karpata (Karpatska konvencija). Konvencija teži unapređenju kvaliteta života, jačanju lokalnih ekonomija i zajednica kroz obezbeđivanje uslova za očuvanje i vraćanje jedinstvenih, retkih i tipičnih prirodnih kompleksa i objekata rekreacije, kao i objekata druge važnosti koji su smešteni na području Karpatskog regiona. Sedam zemalja potpisnica Konvencije obavezale su se „…da će da vode sveobuhvatnu politiku i saradnju u cilju zaštite i održivog ravoja Karpata sa namerom da se, između ostalog, poboljša kvalitet života, ojačaju lokalne privrede i zajednice i očuvaju prirodne vrednosti i kulturno nasleđe…“ kroz integrisani pristup upravljanju zemljišnim resursima, očuvanje i održivo korišćenje biološke i predeone raznovrsnosti, usaglašeno prostorno planiranje, održivo i integralno upravljanje vodama/rečnim basenima, održivu poljoprivredu, održivi transport i infrastrukturu, održivi turizam, čistiju industriju i energetiku, očuvanje i promociju kulturnog nasleđa i tradicionalnih znanja, … podizanje svesti, obrazovanje i unapređenje učešća javnosti u procesu donošenja odluka. Srbija je Karpatsku konvenciju potvrdila 2007. godine (Zakon o potvrđivanju okvirne konvencije o zaštiti i održivom razvoju Karpata, „Službeni glasnik RS, Međunarodni ugovori“, 4/2011).

Konvencija o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine (Arhuska konvencija) Arhuska konvencija je usvojena 25. juna 1998. godine na četvrtoj Konferenciji „Životna sredina za Evropu“ u gradu Arhusu (Danska). Ona je međunarodni sporazum kojim su povezana prava koja se tiču životne sredine i ljudska prava. Cilj usvajanja Arhuske konvencije je zaštita prava svakog pojedinca, sadašnjih i budućih generacija na život u životnoj sredini adekvatnoj njegovom zdravlju i blagostanju. Arhuska konvencija je međunarodno-pravni instrument za zaštitu životne sredine koja sadrži tri grupe pravila koji se odnose na: • prava građana na dostupnost informacijama, • prava građana da učestvuju u donošenju odluka o životnoj sredini i • pristup pravosuđu u slučaju da su prethodna dva prava narušena (pravna zaštita). Narodna skupština Republike Srbije usvojila je 12. maja 2009. godine Zakon o potvrđivanju Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine, odnosno potvrdila je Arhusku konvenciju („Službeni glasnik RS, Međunarodni ugovori“, 38/09).

IUCN Crvena lista ugroženih vrsta™ IUCN Crvena lista je najmerodavniji izvor informacija o statusu očuvanja biljaka, životinja i gljiva u svetu. Zasniva se na objektivnoj metodologiji za procenu rizika od izumiranja vrsta u slučaju odsustva mera zaštite. Vrste su svrstane u jednu od osam kategorija ugroženosti na osnovu primene kriterijuma u vezi sa veličinom, strukturom i rasprostranjenošću populacija i populacionim trendovima. Vrste koje su označene kao Krajnje ugrožene (CR), Ugrožene (EN) ili Osetljive (VU) se smatraju ugroženim. IUCN Crvena lista pruža neophodne informacije o ekološkim potrebama vrsta, staništima, ugrožavajućim faktorima sa kojima se vrste suočavaju i merama zaštite koje je potrebno preduzeti u cilju smanjenja ili sprečavanja rizika od izumiranja. Do sada je procenjen status više od 70,000 vrsta a cilj je da do 2020. godine bude procenjeno najmanje 160,000 vrsta. IUCN Crvena lista ugroženih vrsta je rezultat saradnje između IUCN-a i brojnih partnerskih organizacija. (www.iucnredlist.org) IUCN, Međunarodna unija za zaštitu prirode, je najstarija i najveća ekološka organizacija na svetu sa preko 1,200 članica koje čine vlade i NVO, i gotovo 11,000 volontera stručnjaka u 160 zemalja. IUCN Programska kancelarija za jugoistočnu Evropu promoviše dobro upravljanje i održivo korišćenje prirodnih resursa i biodiverziteta, i podržava inicijative koje čuvaju biološku raznovrsnost i upravljaju ekološkim sistemima za dobro ljudi i prirode. (www.iucn.org/southeasterneurope) Nacionalni i međunarodni pravni okvir koji reguliše zaštitu prirode vrlo je kompleksan i višeslojan. U proteklom periodu u Srbiji su urađeni značajni koraci na harmonizaciji naše legislative sa svetskim trendovima u ovoj oblasti ali, ostalo je još jako mnogo otvorenih pitanja i neusklađenosti između različitih resora koji koriste prirodne resurse. Vreme koje dolazi nosi velika iskušenja jer kriza koja traje već duže vreme povećava pritisak na prirodne resurse. Civilno društvo u narednom periodu mora da odigra značajnu ulogu u promociji principa održivosti ali i da ukazuje na potrebu doslednog sprovođenja međunarodnih obaveza. Nadalje, izrada Natura 2000 mreže zaštićenih područja za Srbiju predstavljaće ogroman zadatak za celo društvo. Organizacije civilnog društva pokazale su da imaju i snage i želje i kompetencije da se aktivno uključe u taj proces. (Gabor Mesaroš)

Vrste od značaja za zaštitu prirode Evrope Evropa se odlukuje bogatstvom divljih biljaka i životinja. Mnoge od njih su jedinstvene za ovaj kontinent i ne žive nigde drugde u svetu. Na žalost, i u Evropi su divlje vrste sve više u opasnosti. Nedavna procena stanja populacija oko 6000 evropskih vrsta, urađena od strane Međunarodne unije za zaštitu prirode (IUCN), pokazala je da je čak oko 25% evropskih životinjskih vrsta ozbiljno ugroženo. Direktiva o pticama i Direktiva o staništima su pravni temelji na kojima se zasniva zaštita prirode u EU. Zajedno, ovi instrumenti od država članica zahtevaju osiguranje povoljnog statusa zaštite za blizu 500 vrsta biljaka i preko 700 vrsta životinja. Neke od tih vrsta žive i kod nas. Priključivanjem EU i naša država će biti u obavezi da o njima vodi računa na način kako je to regulisano u pomenutim Direktivama.

Više biljke Nekada je Srbija važila za područje sa veoma očuvanom prirodom ali, na žalost, to više nije tako. Nema sumnje da je priroda Srbije i dalje bogata i raznovrsna, ali osiromašenje biološke raznovrsnosti je i nas zahvatilo, i određen broj biljaka i životinja trenutno ima status iščezlih vrsta. Nekontrolisano iskorišćavanje prirodnih resursa, izlovljavanje, zagađivanje i uništavanje prirodnih staništa u proteklom periodu dovelo je do iščezavanja više biljnih i životinjskih vrsta. Klimatske promene samo ubrzavaju već započete procese. Tako, na primer, poslednja preostala populacija srcolisnog žabočuna ili kaldezijeve vodene bokvice (Caldesia parnassifolia), koja je vrsta iz Priloga II Direktive o staništima, nekada je rasla u Grabovačkoj bari kod Obrenovca i danas je isčezla iz Srbije. Njenu sudbinu deli i kritično ugrožena stepska vrsta, klimava žalﬁja (Salvia nutans), koja je bila poznata jedino sa Fruške gore, a gde više nije potvrđena. Listi se pridružuju ranije izumrli kragujevački slez (Althaea kragujevacensis), vranjski slez (Althaea vranjensis), moravski orašak (Trapa annosa) i bezčekinjasta udovičica (Scabiosa achaeta) – globalno iščezle vrste, jer je celo područje njihovog rasprostranjenja bilo unutar naših granica, tako da su nestankom zauvek izgubljene iz svetskog genofonda. Poslednjih decenija nestalo je još dvadesetak vrsta koje u okolnim zemljama još žive samo zahvaljujući strogoj zaštiti. Među njima treba istaći močvarnu hajdučicu (Achillea ptarmica), za koju se smatra da ju je poslednji put u prirodi zabeležio Josif Pančić, i koja je nestala najverovatnije isušivanjem močvarnih livada u plavnim područjima velikih reka. Tu je i pančićeva grahorica (Lathyrus pancicii) sa Suve planine, čiji se jedini dokazni primerak čuva u herbaru ovog velikog prirodnjaka u Institutu za botaniku u Beogradu. U Srbiji, na Kopaoniku i Staroj planini nekad je rastao i trajnocvetni jedić (Aconitum anthora). Nekadašnji stanovnik Vlasine, plava jesenovka (Polemonium caeruleum) je nestankom sa tog lokaliteta takođe iščezla iz Srbije. JediSalvia nutans (Foto: User:Koswac) no stanište niške žutilovke (Genista nyssana) bilo je na brdu

Gorica kod Niša, koje je uništeno postepenim širenjem naselja. Jedna od skorije nestalih vrsta je đerdapska lala (Tulipa hungarica), koja je pre potapanja usled izgradnje brane na Dunavu, nastanjivala Đerdapsku klisuru. Poslednji živi primerci banatskog šafrana (Crocus banaticus), nestalog takođe usled podizanja nivoa Dunava, čuvaju se u Botaničkoj bašti „Jevremovac“ u Beogradu.

Mesto biljaka u evropskom sistemu zaštite prirode Biljke predstavljaju verovatno najvažniju kariku u sistemu zaštite koja je definisana evropskom legislativom o prirodi. One su osnovni graditelji staništa u kojima se nastanjuju ostali organizmi, i na neki način su preduslov života većine njih. Tako, na primer, bez prisustva biljke hraniteljke nekog leptira, na tom staništu neće biti ni njegovih gusenica, a verovatno ni odraslih jedinki. Raznovrsnost biljaka je važan faktor za očuvanje bilo kojeg dela prirode i dobar pokazatelj stanja nekog područja. Ukoliko je raznovrsnost biljaka veća, i raznovrsnost životinjskog sveta je veća. Uprkos mestimično značajnoj destrukciji, priroda Srbije je generalno još dobro očuvana. Višedecenijska ekonomska kriza usporila je najveće investicije koje ruše sve pred sobom i koje, pored ekonomskog napretka koji obećavaju, mogu da ugroze čitave regione, pa i ljudske resurse. Pohlepan odnos prema prirodnim resursima ne samo da nije moralan, već na duže staze nije ni ekonomski opravdan. Dovoljno je pomenuti primer Stare planine gde objekti za čiju su izgradnju uništena neka od poslednjih tresetišta u Srbiji, ne mogu da obezbede ni osnovnu rentabilnost i gde je posao našao vrlo mali broj lokalnih stanovnika. Balkansko poluostrvo je poznato po florističkoj raznovrsnosti: oko 11.000 vrsta viših biljaka koje žive na ovom prostoru predstavlja 70 % ukupne flore Evrope, što ovo područje svrstava među žarišta biodiverziteta na planeti. Za Balkansko poluostrvo ne postoje precizni podaci o broju ugroženih biljnih vrsta. Generalno se smatra da je to negde između 2,6 % (Albanija) i 11,4 % (Grčka) od vrsta koje žive na tom području. Međutim, prema Crvenoj Knjizi (Stevanović, 1999 i 2002; Bilz et al. IUCN, 2011) flora Srbije ima i do 20 % ugroženih taksona. Najugroženije biljke u Srbiji, osim izolovanih endemičnih i tercijarnih, tzv. postglacijalno reliktnih vrsta, jesu tzv. specijalisti, biljke koje zahtevaju posebne uslove da bi preživele. Svi znamo kako su neke korovske biljke otporne i uspešne zahvaljujući prilagodljivosti i sposobnosti širenja semenjem ili izdancima. Ali to je samo relativno mali broj vrsta, dok mnoge druge opstaju samo u posebnim uslovima: u senci žbunastih i drvenastih biljaka, samo na višim nadmorskim visinama ili samo na zaslanjenim podlogama itd. Ove biljke danas sve teže opstaju bez posebne pomoći čoveka, bez tzv. aktivne zaštite, što znači bez mera upravljanja koje direktno utiču na pozitivan status ugrožene vrste, i stalni monitoringa njihovih populacija.

Adenophora liliifolia (Foto: Tamaš Hudak)

Aldrovanda vesiculosa (Foto: M. Stanković)

Vrste biljaka od posebnog značaja za EU u Srbiji Od preko 500 vrsta biljaka koje se pominju u Prilozima II, IV i V Direktive o staništima, u Srbiji živi blizu 40 vrsta. Izdvajamo najpre aldrovandu (Aldrovanda vesiculosa). To je drezgolika biljka bez korena, koja živi slobodno plivajuće u vodi, i to samo u nezagađenim eutrofnim barama i mrtvajama. Pored staništa, specifična je i po načinu života: hrani se sitnim beskičmenjacima koje hvata posebnim zamkama. Aldrovanda je u Srbiji bila poznata samo sa područja Obedske bare, iako je nekada nalažena i na području samog grada Beograda (u močvarnoj šumi Makiš), a do nedavno je i smatrana izumrlom u Srbiji. Srećom, najnovija istraživanja su dovela do pronalaženja populacije na Zasavici (Stanković, 2007), koja je danas verovatno jedino njeno nalazište. To je globalno ugrožena vrsta koju može da sačuva samo pažljivo planirana zaštita. Žlezdasti zvončić (Adenophora liliifolia) je vrsta koja je na dobrom putu da nestane iz Srbije, pa bi ga valjalo bolje štititi i bez čekanja na obaveze koje proističu iz pridruživanja EU. To je višegodišnja biljka visoka 50-100 cm, mirišljavih, bledoplavih cvetova koji vise u obliku metličastog grozda. Male su šanse da ovu biljku ugledate na rubu šume ili na livadama gde je nekad rasla, u spontanom je nestajanju i zbog toga je kritično ugrožena. Poznat je samo sa Tare i iz Ibarske doline, gde opstaje malobrojna populacija. Jedna od panonskih vrsta iz priloga Direktive o staništima koja živi i kod nas je peščarski šafran ili peščarski mrazovac (Colchicum Colchicum neapolitanum neapolitanum). To je ljupka biljka peskova, kod nas zastupljena (Foto: Tamaš Hudak) samo u Deliblatskoj peščari, Selevenjskoj pustari i na Titelskom bregu. Cveta pre listanja u jesen, u septembru-oktobru, a listove donosi u proleće. Broj svetlo ružičastih do ljubičastih cvetova može iznositi 1-10, ponekad i više. Lako se može pomešati sa običnim mrazovcem (Colchicum autumnale), koji se potencijalno može pojaviti na istom staništu. U Srbiji je zbog retkosti strogo zaštićen. Naučni naziv mu je nedavno izmenjen, a stari, Colchicum arenarium, prisutan je u literaturi, pa i na prilozima Direktive o staništima. Žuta lincura (Gentiana lutea) sve više je ugrožena zbog branja iz prirode kao lekovite biljke i stoga je stavljena u Prilog V Direktive o staništima, a u Srbiji je zaštićena Pravilnikom o zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta (Prilog II). Da bi se genom ove biljke sačuvao, Katedra za fiziologiju biljaka Instituta za botaniku i Botaničke bašte „Jevremovac“ Biološkog fakulteta u Beogradu i Odeljenje za fiziologiju biljaka Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ već niz godina uspešno rade na exsitu zaštiti ove i drugih vrsta lincura (Gentiana spp.) metodom invitro kulture ćelija i tkiva. I jedna malo poznata vodena paprat se našla u prilogu Direktive o staništima. To je četvorolisna raznorotka (Marsilea quadrifolia). Na prostranim privremeno-plavnim područjima Vojvodine, u muljevitim bara- Marsilea quadrifolia (Foto: D. Savić)

ma i mrtvajama ponegde još rastu njene kolonije, koje mogu da nastanu i od jedne jedinke vegetativnim rastom dugačkog rizoma. Četiri, tačnije dva naspramna para listića, rastu na tankim i dugim drškama. Tokom letnjih suša periodično završi na tlu, gde preživljava u suvozemnom obliku. Dugovečni karanﬁl (Dianthus diutinus) je panonski endem čijoj lepoti se sve manje nas može diviti – na krajnjem je rubu nestajanja. U Srbiji jedina njegova nalazišta razasuta su u severoistočnoj Srbiji, na Podunavskim peskovima, ali je mali broj egzaktno potvrđenih podataka. Nekada je živeo i u Vojvodini, u tamošnjim peščarama, ali kako pišu naši autori (Živković, T. et al. 2000) opstale su samo „male enklave nekada velikih prostora... peščara. Svi ovi peskoviti predeli su od početka XIX veka pošumljavani ili pretvarani u voćnjake i vinograde. Na taj način je antropogenim delovanjem došlo do promene ekoloških uslova sredine i postepenog povlačenja autohtone ﬂore sa ovih staništa... Zbog toga je stavljanje navedenih područja pod zaštitu primarni uslov za njihov opstanak i očuvanje regionalnog i globalnog biodiverziteta“. Pančičev pelin (Artemisia pancicii) je endemit čiji je svetski areal ograničen samo na nekoliko stepskih staništa na području Vojvodine, Austrije, Mađarske i Češke. Kod nas preživljava samo u Deliblatskoj peščari. Kritično je ugrožena vrsta na rubu globalnog izumiranja. Na prilozima Direktive stoji kao prioritetna vrsta, stoga Srbija ima posebne obaveze da je sačuva.

Prilog I Direktive o staništima i zaštita biljnih zajednica Više biljke predstavljaju osnovu i u Prilogu I Direktive o staništima koji se odnosi na speciﬁčne tipove staništa. U tom prilogu pominje se preko 200 tipova biljnih zajednica koje su značajne za prirodu u Evropskoj uniji. Staništa koja su najosetljivija i najbrže nestaju u Srbiji su stepska i slatinska staništa. Ona trpe snažan pritisak širenja intenzivne ratarske proizvodnje, iako često nemaju kapaciteta za uzgoj kultura nego pre za razvoj ekstenzivnog stočarstva. Trendom komasacije koju privatizacija samo pospešuje, stvaraju se makroparcele, uspostavljajući „predeoni“ element koji se s pravom naziva agrarna pustinja. Ogromne monokulture gutaju i salaše, i atarske puteve i travnate međe, i živice i poljozaštitne pojaseve. Jedno od najugroženijih staništa Srbije – prema našoj proceni – jesu šume. Na ogromnim područjima, pa i u već zaštićenim dobrima, nastaju goleti, što pospešuje eroziju i dodatno ugrožava ekosisteme. Čista seča je Zakonom o šumama (Sl. gl. RS 30/10, 93/12) dozvoljena samo u određenim uslovima, ali terenska praksa nam pokazuje da se ona primenjuje često, i to na velikim površinama, tako da šuma ne može da se regeneriše. Nestaju kako privatne tako i državne stare šume, što direktno preti da ugrozi i opstanak visokoplaninskih borealnih vrsta životinja – detlića, sova, tetreba i velikih zveri kao što je ris – koje direktno zavise od starih šumskih sastojina. Stoletne šume u Srbiji rapidno nestaju i sa zaštićenih područja, jer su upravljači prirodnim dobrima većinom šumska gazdinstva, koja deluju primarno po politici direktne ekonomske dobiti, dok su mere Tipovi staništa u Prilogu I Direktive o staništima grupisaaktivne zaštite prirode i razvoj alternativnih ni su u devet grupa: 1. Obalska i zaslanjena staništa, oblika korišćenja prostora (kao što su eko2. Peščane dine na morskim obalama i kopnene dine, turizam ili pašnjačko stočarstvo) negde na 3. Slatkovodna staništa, kraju prioriteta. Priključivanje EU je šansa 4. Vrištine i žbunjaci umerene zone, za promenu. Ako Srbija uspostavi Natura 5. Skleroﬁlne šikare (matoral), 2000 mrežu kako treba, zaštita određenog 6. Prirodne i poluprirodne travne formacije, tipa staništa podrazumevaće i uspostavlja7. Izdignute tresave i močvare, nje održivih načina korišćenja šuma, koje 8. Kamenita staništa i pećine i se inače po našem mišljenju trenutno nera9. Šume. cionalno eksploatišu. Kao primer mogu da

Adenostyles alliariae (Foto: Jožef Hamar)

Utricularia sp. (Foto: J. Dožai)

Ramonda nathaliae (Foto: S. Rajkov)

Dianthus diutinus (Foto: Tamaš Hudak)

nam posluže šume našeg autohtonog crnog bora (gočskog, drinskog i krimskog), koje spadaju u prioritetno zaštićenu asocijaciju pod brojem 9530 ‒ Submediteranske crnogorične šume sa endemskim vrstama crnog bora. Crni bor nije direktno naveden kao vrsta na Prilozima II i IV Direktive o staništima, ali će ipak biti zaštićen ukoliko se u Natura 2000 mrežu kandiduju područja sa šumama crnog bora. Ista stvar se odnosi i na bor krivulj (Pinus mugo) koji se javlja u sastojinama pod kodnim brojem 4070. Naše autohtone šume gorskih smrča odgovaraju zajednicama pod brojem 9410 ‒ Vaccinio-Piceetea, tako da smrča na taj način indirektno ulazi u vrste zaštićene EU legislativom, što može da obezbedi pristup fondovima koji su namenjeni ﬁnansiranju održivog staranja Natura 2000 područja. U tom slučaju „čista seča“ se više neće moći pravdati besparicom. Kao primer vrste koja se pominje u Prilogu I Direktive o staništima, a nema je na ostalim prilozima, može se izdvojiti sladun (Quercus frainetto). Njega opisuju kao ediﬁkatora zaštićenog staništa pod kodnim brojem 9280 - Šume sladuna. Ova vrsta hrasta u Srbiji nije zaštićena, ali ćemo implementacijom EU legislative kao država morati proporcionalno da izdvojimo jedan deo i njegovih šuma za zaštitu.

Vrste biljaka koje karakterišu staništa iz Priloga I Direktive o staništima Iz prethodno iznetog, jasan je koncept zaštite viših biljaka definisan Direktivom o staništima. U mnogim slučajevima neke vrste nisu zaštićene direktno kao vrste iz Priloga II i IV, ali su ipak indirektno zaštićene putem staništa koja se štite Prilogom I Direktive. Vrste koje su indirektno zaštićene kroz staništa mogu se pronaći u detaljnim opisima staništa u Uputstvu za identifikaciju staništa (Interpretation Manual of European Union Habitats). Ovo uputstvo je važan prateći dokument u kome su opisane bliže karakteristike svih staništa iz Priloga I, uključujući i tzv. edifikatorske vrste koje daju karakter određenoj biljnoj zajednici. Stoga se i te vrste mogu tretirati kao „vrste od posebnog značaja za zaštitu“. Dobar primer takve vrste je lepen (Adenostyles alliariae), planinska vrsta koja obrazuje specifičnu zonalnu biljnu zajednicu koja je dom mnogih drugih vrsta, većinom reliktnih. A pošto je ona karakterna vrsta tog staništa – koje se vodi pod naučnim imenom Adenostylion alliariae – svrstana je u tip staništa pod brojem 6430 ili „hidrofilne visoke zeleni“. Taj tip reliktne sveze opstao je samo na teško pristupačnim, nekošenim planinskim ledinama, i štiti ga legislativa na celokupnom području Unije gde taj tip „hrama prirode“ još uopšte postoji. Naime, ako se bliže sagleda, ovo je jedno od retkih od ljudske ruke još netaknutih staništa. Opis kaže da ovde nema ispaše, pasu samo alpski sisari, divokoze, mrmoti i jeleni. Takođe, na substratu kamenjara ovog tipa ne može da naraste šuma, osim poneka niska breza, tako da biljke mogu da uživaju u bogatoj osvetljenosti, koja je neophodna za opstanak na hladnim visinama gde se dugo zadržava sneg. Nadalje, biljke od gorske, tzv. fiziološke suše, čuva voda koja se cedi kroz točila i stvara stalnu vlažnu mikroklimu. Znači, iako lepen nije na listi naznačen kao zaštićena vrsta, on je zaštićen zajedno sa celom biljnom asocijacijom kojoj je edifikator. Ovo je u skladu sa visokim stepenom organizovanosti u prirodi, gde su svi organizmi određenog područja vezani jedni za druge, i ni jedan od njih ne može opstati sam za sebe. Da bi se ekosistem održao, potrebna je prisutnost svih faktora, a u tome su biljke nezamenjive. One su najprikladniji „opisivači“ staništa, što je i osnov same fitocenologije, nauke o biljnim zajednicama, koju indikativno koristi Prilog I. Primer edifikatorske vrste bio bi i vodeni orašak (Trapa natans) – još jedan predstavnik flore kojeg može da zadesi ista sudbina kao već pomenutog srodnika sa Morave, koji je izumro. Vodeni orašak za sada još u većem broju pokriva površinu naših kanala i mrtvaja, posebno u Vojvodini. Osetljiv je na organska zagađenja, naročito na povišenu koncentraciju natrijuma u vodi, pa je u većem delu Evrope zbog zagađivanja iščezao. Nekada je služio kao narodna hrana, jer se njegov trnoviti plod može mrviti u brašno i od njega praviti hleb. Iako vrsta sa priloga Bernske konvencije, nije pomenut u Direktivi o staništima, zajedno sa mešinkama (Utricularia sp.), žabogrizom (Hydrocharis morsusranae), lokvanjićem (Nymphoides peltata) i ostalim plutajućim biljkama ima šansu da bude sačuvan u okviru staništa br. 3150 (Magnopotamion-Hydrocharition). Trapa natans (Foto: D. Savić)

Poseban primer su i stepske vrste koje cvetaju u rano proleće. Gorocvet (Adonis vernalis) je zaštićen domaćim zakonodavstvom, na listi Karpatske konvencije stoji sa statusom VU (ranjiv) i nalazi se na listi CITES konvencije. Velika sasa (Pulsatilla grandis) s druge strane kod nas nije zaštićena, ali se navodi na dodacima Bernske konvencije i Direktive o staništima. Prva se nalazi u opisu staništa broj 6210 ‒ suvi pašnjaci tipa Festuco-Brometalia, a druga pod brojem 6190 ‒ panonski pašnjaci tipa Stipo-Festucetalia. Stoga su obe vrste predstavnici ﬂore travnatih pustara, staništa koja je apsolutno zabranjeno uništavati. Ovakve speciﬁčnosti svakako treba uzeti u obzir prilikom pripreme dokumentacije za predlog Natura 2000 mreže kako bi se maksimizirali pozitivni efekti zaštite.

Doprinos Srbije prilozima Direktive o staništima Da bi se sumirali kritično ugroženi biljni taksoni potreban je velik broj podataka sa terena i redovan monitoring stanja populacija. Prema podacima kojima trenutno raspolažemo smatra se da u Srbiji neposredno preti izumiranje najmanje pedesetak vrsta biljaka! Procenjuje se da blizu 20 % ﬂore Srbije danas spada u kategoriju ugroženih vrsta. Većina naših ugroženih vrsta se ne pominje u prilozima Direktive o staništima. Procedura pristupanja Srbije EU omogućava da se predlože i neke vrste i staništa koje bi se, po priključenju EU, uključile u priloge Direktive o staništima i time postale vrste i staništa od interesa za zajednicu. Ovo je važno napomenuti i zbog toga što se u procesu priključivanja može stvoriti lažna slika da Srbija treba da razmišlja samo o nekolicini reprezentativnih vrsta za koje nas obavezuje postojeća Direktiva. U stvarnosti na stotine biljnih vrsta u našoj zemlji je ugroženo i ne smemo ih zanemariti – to je naša direktna odgovornost i trebalo bi iskoristiti i evropske mehanizme za obezbeđivanje njihovog opstanka. Flora Srbije je veoma bogata, ali to ne bi trebalo da se uzima olako, jer pojedine biljne vrste koje navodi Preliminarna Crvena Lista (Stevanović, 1999 i 2002) nisu formalno zaštićene ili njihove populacije nisu praćene i obezbeđene od daljeg uništavanja. Ima i vrsta čiji status je u Srbiji nepoznat (DD), navode se samo neprovereni stari lokaliteti, pretpostavlja se da nestaju ili se polemiše da su već iščezle. Takođe, u Srbiji živi značajan broj endemičnih vrsta biljaka koje potencijalno mogu naći svoje mesto u prilozima Direktive o staništima, počev sa slavnom omorikom (Picea omorika). Pored nje, vredi pomenuti i derventanski različak (Centaurea derventana), Košaninov različak (Centaurea kosaninii), Milanov čistac (Stachys milanii), čistac pčeliju travu (Stachys anisochila), krupnocvetni pucavac (Silene macrantha), manastirski pucavac (Silene monachorum), Oliverov pucavac (Silene oliverae), Boisierovu rutvaču (Haplophyllum boisserianum), rtanjsku metvicu (Nepeta rtanjensis), Pančićev odoljen (Valeriana pancicii), pukotinski odoljen (Valeriana saxatilis), malkolmovku (Malcolmia orsiniana), nišku žutilovku (Genista nissana), Pančićevu kandilku (Aquilegia pancicii), srpski zvončac (Edraianthus serbicus), srpski kukurek (Helleborus serbicus), srpsku lalu (Tulipa serbica), serpentinsku mlečiku (Euphorbia serpentini), golocvetnu mlečiku (Euphorbia glabriﬂora), karpatski luk (Allium victorialis), karpatski šuškavac (Pedicularis hacquetii), đerdapski zvončić (Campanula carpatica), peščarsku peruniku (Iris arenaria) ili Natalijinu ramondu (Ramonda nathaliae). Od svih naših endema u prilozima Direktive o staništima pominju se samo srpska ramondija (Ramonda serbica) i banatski božur (Paeonia banatica). Na stručnjacima je odgovoran zadatak da procene koje od vrsta, čiji je opstanak u suštini naša odgovornost pred građanima i budućim pokolenjima, treba predložiti za proširenje priloga Direktive o staništima, i time odgovornost za stanje njihovih populacija preuzeti i pred evropskim institucijama. Nadamo se da će priroda Srbije od pridruživanja EU samo dobiti, jer je svakoj državi od prioriteta da sačuva svoje nacionalno blago, na korist svih, pa i međunarodne zajednice. Priroda mora imati fer tretman, pošto nema svog zagovornika u parlamentu, a bila je tu pre nas. Evropska praksa zaštite prirode nije idealna ali je pokazala da može da se sa deklarativnih pređe i na praktične aspekte održivog korišćenja prirodnih resursa. (Jožef Dožai)

Mekušci (Mollusca) U Srbiji i neposrednom okruženju živi preko 900 vrsta mekušaca, a pripadaju školjkama (Bivalvia) i puževima (Gastropoda). Školjki imamo dvadesetak, slatkovodnih puževa blizu 130, dok suvozemnih puževa na teritoriji Srbije ima preko 750 vrsta – brojka koja je verovatno i veća, jer je grupa nedovoljno istražena, a u regionu ima mnogo više poznatih vrsta. Jedan od razloga zašto je potrebno istraživati mekušce jeste upravo činjenica da se o toj grupi i dalje malo zna, dok se njihova staništa sve više sužavaju i mnogi od njih nestaju pred našim očima. Puževi koji imaju kućicu najlakše se identiﬁkuju na osnovu njenih razmera i drugih karakteristika. Stoga se o prisustvu većeg dela vrsta može zaključiti već i na osnovu sasušenih kućica u bilo koje doba godine. Onaj ko želi da se bavi istraživanjem mekušaca, najbolje je da krene u jesen ili u proleće, i to po kišnom vremenu, kada masovno izlaze iz svojih skrovišta na listove, mahovinu, kamenje. Mnoštvo kućica vodenih puževa naći ćemo i na obali u pesku ili u nanosu koji izbacuju talasi. Lista mekušaca u Direktivi o staništima sadrži 41 evropsku vrstu, što je samo jedan manji deo ugroženih vrsta u Evropi. Ta selektivnost bila je tema kritika u struci ‒ smatra se da ova grupa u startu nije bila detaljno obrađena, stoga novi podaci o distribuciji zahtevaju posebnu pažnju. „... Pitanje je da li je imenovanje vrsta i staništa u listu komponenata biološke raznovrsnosti od ‘interesa za zajednicu’ (community interest) bilo zasnovano na prethodnom detaljnom vrednovanju regionalnih obrazaca biodiverziteta, ili je selekcija urađena na osnovu već postojećih nacionalnih ad hoc listi...“ (Dimitrakopoulos et al., 2004 u Vardinoyannis K., Zookeys, 2012). Na prilozima Direktive o staništima, nalazi se nekoliko vrsta koje žive i kod nas. Među njima je slatkovodni puž Anisus vorticulus (Prilog II/IV), pužić malih dimenzija ‒ svega 0,5-1 x 3-7 mm. Kućica mu je tanka, diskoidna i nešto konkavna. Nastanjuje stajaće i sporotekuće vode bogate barskim rastinjem, na čije listove polaže jaja. Ima ga širom Evrope, ali je zbog eutroﬁkacije i biološkog osiromašenja staništa sve više proređen. Zahteva kristalno čistu vodu bogatu kiseonikom i kalcijum

Anisus vorticulus (Foto: Francisco Welter-Schultes)

Vertigo angustior (Foto: Francisco Welter-Schultes)

karbonatom, kao i stabilan barski ekosistem, bez mnogo naglih promena. Zbog specifične ishrane potrebna mu je raznovrsnost plutajućeg rastinja sa kojeg sakuplja alge. Osim izmena u samim staništima, njegovom nestajanju doprinosi i trend isušivanja prirodnih bara i mrtvaja u cilju obezbeđivanja novog obradivog zemljišta. Theodoxus transversalis (Prilozi II i IV) je sitan rečni puž, veličine 4-6 x 6-8 mm. Oblik mu je levkast kao kod ostalih vrsta, ali mu je kućica ukrašena sa tri tamne uzdužne pruge. Živi u rekama, na kamenju, gde se hrani Unio crassus (Foto: Francisco Welter-Schultes) algama sa njihove površine. Najčešći je u Dunavu, Dravi i Tisi, kao i u njihovim pritokama, ali se javlja fragmentarno, u malim subpopulacijama (Solymos, P. et al. 2011). Tačan razlog nestajanja ove vrste nije poznat, iako se zna da preferira vodu bogatu kiseonikom, pa se njegovo mestimično nestajanje povezuje sa pogoršanim kvalitetom vode (Nordsieck, R.; molluscs.at). U Dunavskom slivu ugrožava ga i širenje konkurentnih invazivnih vrsta (npr. Theodoxus fluviatilis). Utvrđivanje statusa ove vrste dodatno otežava činjenica da su njena zastupljenost i stanje populacija na većem delu areala – pa i u Srbiji – potpuno nepoznati. U mnogim zemljama nema novijih pouzdanih nalaza. Ove dve pomenute vrste vodenih puževa u Srbiji nisu zaštićene. Treća vrsta koja se nalazi u prilozima Direktive, i koja živi u Srbiji, je kopneni pužić Vertigo angustior. On je zbog retkosti već zaštićen u Srbiji. Jedan je od najmanjih puževa, veličine svega 2 x 1 mm. Njegova kućica ima 5 ili 6 navoja, a specifična je po tome što je, za razliku od drugih vrsta, zavijena ulevo. Ovu vrstu gubimo zbog nestajanja stepskih žbunastih staništa i nedirnutih vlažnih livada. Važno je pomenuti još jednu vrstu mekušaca naših voda, a to je rečna školjka Unio crassus. Nalazi se u prilozima Direktive o staništima, a na crvenoj listi IUCN kategorizovana je kao VU (ranjiva). U Srbiji je zaštićena kao strogo zaštićena divlja vrsta. Specifičnog je oblika, sa kućicom koja je u odnosu na druge vrste oblija i naraste nešto manja nego kod srodnih vrsta: 40-70 x 25-45 mm. Boja joj je tamnozelena do žutosmeđa, a površina ljušture je pokrivena gustim koncentričnim brazdama. Hrani se filtriranjem organskih materija i mikroorganizama koji lebde u vodi. Preferira sporo tekuće vode, pre svega kanale, ali ga ima i u rekama, a ponegde i u većim jezerima. Balkansko poluostrvo, zbog svog specifičnog geomorfološkog i klimatskog položaja, sačuvalo je i mnoštvo endemičnih vrsta puževa. Srbija ima najmanje 200 subendema, stenoendema, reliktnih endema, balkanskih i dinarskih endema, koji su većinom retki, lokalizovani i predstavljaju posebno bogatstvo faune. Nažalost, istraženost tih vrsta je nedovoljna, slabo publikovana, a njihova brojnost i rasprostranjenje jedva poznati – često se navode sa statusom DD („nedostajući podaci“). Srbija ima veliku odgovornost da te vrste sačuva od izumiranja i da prilikom pristupanja EU, iskoristi mogućnost predlaganja novih vrsta mekušaca kao proširenje priloga Direktive o staništima. Od preko 50 slatkovodnih i oko 180 kopnenih mekušaca, naših endema, kao primer naveli bismo sledeće: Plagigeyeria montenigrina, Radomaniola curta, Terranigra kosovica i Islamia bunarbasa, zatim pužića Emmericia expansilabris, koji živi samo u toplim kraškim izvorima, kao i balkanskog živorodnog puža (Viviparus mamillatus); kao slatkovodne stenoendeme Bythinella pesterica i Belgrandiella serbica. Od suvozemnih endemita prisutnih u Srbiji posebno bismo istakli sledeće: Renea kobelti, Abida secale, Chondrina spelta serbica, Alinda biplicata balcanica, Alinda elegantissima pirotana, Balea pancici, Pseudalinda serbica, Vestia ranojevici, Bulgarica pavlovici, Alopia pancici, Macedonica pirotana, Delima montenegrina, Soosia diodonta, Cochlostoma auritum, Virpazaria adrianae, Cattania trizona balcanica i Chilostoma serbica. (Jožef Dožai)

Slatkovodni rakovi (Crustacea: Astacidae) Slatkovodni rakovi iz porodice Astacidae predstavljaju najkrupnije pokretne beskičmenjake u slatkovodnim ekosistemima Evrope, gde dominiraju u zajednici dna. Imaju značajnu ulogu u očuvanju stabilnosti ekosistema i dobri su indikatori očuvanosti staništa. Prepoznatljivi su po debelom i čvrstom spoljašnjem skeletu (oklopu) i krupnim kleštima. Veoma su dugovečni i tokom života prolaze kroz niz presvlačenja. Nakon svakog presvlačenja novi skelet je mek, omogućava rast, ali ih i čini veoma ranjivim u ovom periodu. Aktivni su pretežno noću, dok su im preko dana potrebna skloništa. Stoga često kopaju čitave galerije u obalama ili se sakrivaju ispod kamenja i među potopljenim korenjem. U slučaju opasnosti beže unazad, koristeći pritom snažnu repnu lepezu. Izraziti su svaštojedi ‒ hrane se algama, mekušcima, mrtvim biljem i opalim lišćem, vodenim rastinjem, ikrom, mrtvom ribom, ali i drugim rakovima. Na jesen, kada voda zahladi, mužjaci izlaze i preko dana u potrazi za ženkama. Ženke brinu o potomstvu i pod trbuhom čuvaju oplođena jaja, ali i mlade rakove izvesno vreme nakon izleganja. U zavisnosti od vrste i ekoloških uslova, polnu zrelost dostižu nakon 2 do 4 godine. U Evropi se slatkovodni rakovi koriste tradicionalno u ishrani, počev od sveštenstva u Srednjem veku. Još uvek se smatraju za delikates u mnogim zemljama, uz intenzivnu eksploataciju iz prirode. Ipak, danas najveći udeo u ovoj eksploataciji čine alohtone vrste. Upravo unošenje alohtonih invazivnih vrsta slatkovodnih rakova u vodena staništa predstavlja jedan od značajnih ugrožavajućih faktora po autohtone vrste u Evropi. Pored toga što direktno ulaze u kompeticiju sa autohotnim vrstama slatkovodnih rakova, pomenute invazivne vrste donose sa sobom i račiju kugu, na koju su one same otporne. Ovo gljivično oboljenje koje izaziva Aphanomyces astaci, desetkuje autohtone vrste, a naročito rečnog raka (Astacus astacus). Krajem XIX i tokom XX veka račija kuga desetkovala je populacije autohtonih vrsta rakova u velikom delu Evrope. Sa druge strane, o posledicama epidemije račije kuge na prostorima naše zemlje ne postoji dovoljno preciznih podataka. U Srbiji su od invazivnih vrsta rakova za sada zabeležene samo dve: Orconectes limosus i Eriocheir chinensis. Pregrađivanje i regulacija vodotoka i druge slične intervencije, kao i zagađenje vode, posebno pogađaju populacije slatkovodnih rakova. Iako su u Srbiji u nešto boljem položaju nego u zapadnoj Evropi, od 60-tih godina prošlog veka niz različitih faktora kao što su hidromorfološke promene staništa, zagađenje, ilegalan lov, račija kuga, kao i introdukcija alohtonih, invazivnih vrsta rakova imali su negativan uticaj na populacije autohotnih vrsta. U Srbiji su prisutne tri autohtone vrste slatkovodnih rakova – rečni rak (Astacus astacus), dunavski rak (Astacus leptodactylus) i rak kamenjar (Austropotamobius torrentium). Od navedenih, rečni rak (Astacus astacus) se danas nalazi u najne-

Astacus astacus (Foto: D. Savić)

Austropotamobius torrentium (Foto: S. Rajkov)

povoljnijoj situaciji. Javlja se u istočnim, centralnim i severnim delovima Evrope. Živi u čistim potocima, rekama, ali i jezerima, u brdskim i planinskim predelima do 800 m nadmorske visine. Procenjeno je da se područje koje naseljava u Srbiji od 60-tih godina prošlog do početka ovog veka smanjilo za preko 65 %. Neki od faktora koji su doveli do ugroženosti rečnog raka u našoj zemlji su zagađenje, fragmentacija staništa i izolacija populacija, bolesti, kao i kompeticija sa dunavskim rakom (A. leptodactylus). Potočni rak ili rak kamenjar (Austropotamobius torrentium) užeg je rasprostranjenja, koje obuhvata delove centralne i jugoistočne Evrope. Nešto je sitniji od rečnog raka i retko prelazi dužinu od 10 cm. Karakterističan je stanovnik hladnih, brzotekućih potoka i reka šumskih planinskih predela, do čak 1.500 m nadmorske visine. Ovakvi za sada očuvani vodotoci u Srbiji predstavljaju značajno utočište za potočnog raka na evropskom nivou. S obzirom na veličinu, rak kamenjar nije eksploatisan u komercijalne svrhe poput drugih vrsta slatkovodnih rakova. Kako su i rečni i potočni rak strogo zaštićeni u Srbiji, eksploatacija za sada nije u većoj meri uticala na njihovo stanje i ugroženost. Pored Priloga V Direktive o staništima, u kom se nalaze ove dve vrste slatkovodnih rakova, potočni rak je naveden i u Prilogu II, što zahteva i proglašenje područja u okviru Natura 2000 mreže za njegovu zaštitu. (Saša Rajkov)

Vilinski konjici (Odonata) Kao veoma upadljivi, harizmatični insekti relativno laki za prepoznavanje, vilinski konjici dobijaju sve veću pažnju kako na polju nauke i zaštite prirode, tako i u široj javnosti, među fotograﬁma i ljubiteljima prirode. Predstavljaju poseban red insekata – Odonata, koji obuhvata dve vidno različite grupe vilinskih konjica. Pravi vilinski konjici (Anisoptera) su većinom znatno krupniji, robusnije građe i sa dva para jakih, širokih krila koja drže raširena u mirovanju. Sa druge strane, vodene device (Zygoptera) su znatno nežnije, slabijih, uskih krila koja po sletanju uglavnom sklope iznad tela. Do sada je opisano preko 5.900 vrsta vilinskih konjica širom sveta, od čega najveći broj živi u tropima. U Evropi je zabeleženo tek nešto ispod 140 vrsta, dok je u Srbiji poznato oko 65. Preci vilinskih konjica su bili jedni od prvih organizama koji su se vinuli u vazduh. Danas oni vode dvojni život ‒ u vodi kao larve, i u vazduhu kao odrasle jedinke. Prilikom metamorfoze u odraslog insekta napuštaju vodu, ostavljajući za sobom prazne larvene košuljice (tzv. egzuvije) na priobalnom rastinju, kamenju i sl. koje nam ukazuju na prisustvo i brojnost vrsta. Najveći deo života provode na vodenim staništima ‒ od najrazličitijih tipova stajaćih voda (kao što su ritovi, močvare, privremene i stalne bare, zaslanjena jezera, tresave), preko sporih ravničarskih reka, pa sve do brzih planinskih vodotoka i hladnih izvora. Hrane se kao grabljivice tokom čitavog životnog ciklusa, ali su ujedno i plen drugim beskičmenjacima, ribama, vodozemcima, pticama i predstavljaju značajnu kariku u lancu ishrane. Različite vrste zahtevaju odgovarajući sklop vegetacije ‒ akvatične, priobalne i terestrične, za polaganje jaja, razvoj larvi i život odraslih, letećih formi. I ﬁzičko-heCordulegaster heros (Foto: D. Savić) mijske karakteristike same vodene sredine

uslovljavaju prisustvo vrsta i njihovu brojnost. Stoga vilinski konjici mogu biti dobri pokazatelji stanja i promena u vodenim, ali i okolnim terestričnim ekosistemima. Osnovni razlog ugroženosti vilinskih konjica su svakako promene u vodenim staništima i njihov nestanak. Kroz pregrađivanje, isušivanje i druge melioracione i hidrotehničke radove na površinskim vodama, zagađenje vode i ubrzanu eutroﬁkaciju, promene u vodenoj i priobalnoj vegetaciji i niz drugih faktora, došlo je Gomphus ﬂavipes (Foto: D. Savić) do lokalnih izumiranja i pada brojnosti mnogih vilinskih konjica u Evropi. Od 16 vrsta navedenih u Prilozima II i IV Direktive o staništima, šest je do sada pouzdano zabeleženo u Srbiji. O rasprostranjenju, pa i samom prisustvu u Srbiji za nekoliko vrsta sa priloga Direktive o staništima i dalje se jako malo zna. Neke od njih su do sada zabeležene na samo jednoj ili nekoliko lokacija u našoj zemlji (Leucorrhinia caudalis, Leucorrhnia pectoralis, Ophiogomphus cecilia). Prisustvo Aeshna viridis, vrste severnog rasprostranjenja usko vezane za bare gusto obrasle testericom (Stratiotes aloides), još uvek je pod znakom pitanja.

Stanovnici stajaćih voda Veći deo vrsta vilinskih konjica u Evropi naseljava gotovo isključivo stajaće vode, a među njima su i Leucorrhinia caudalis i Leucorrhinia pectoralis. Ovi upečatljivi vilinski konjici, belog čela i crne osnovne boje tela, lete rano, krajem proleća i početkom leta. Na njihovo prisustvo i brojnost može negativno uticati unošenje riba, koje menjaju sastav vodene vegetacije ili se direktno hrane larvama. L. caudalis nakon 70-tih godina prošlog veka na bari Reva kod Beograda, više nije zabeležena u Srbiji. Južni obod njenog rasprostranjenja u Evropi čine područja oko velikih nizijskih reka ‒ Dunava, Save, Tise, Drave. Tu naseljava stare rukavce, mrtvaje, kopove šljunka i druge stajaće vode obrasle ﬂotantnim i submerznim rastinjem, poput lokvanja (Nymphaea alba, Nuphar luteum) i mresnjaka (Potamogeton spp.). Da li područja poput Gornjeg Podunavlja, Koviljsko-Petrovaradinskog rita i drugih pružaju utočište L. caudalis u Srbiji, za sada ostaje nepoznanica. L. pectoralis je najjužnijeg rasprostranjenja od vrsta iz ovog roda u Evropi, i u Srbiji je beležena izrazito lokalno. Njena staništa su plitke mezotrofne do eutrofne bare, umereno obrasle vodenom vegetacijom i često tamne boje vode od treseta.

Stanovnici tekućih voda Manji broj vilinskih konjica na evropskom kontinentu je specijalizovan za tekuće vode, a ovo je naročito karakteristično za predstavnike porodice Gomphidae, Ophiogomphus cecilia i Gomphus ﬂavipes. Prepoznatljivi su po žuto do zelenkasto-crnom telu i široko razdvojenim očima. Njihove larve se ukopavaju plitko u dno, gde žive nekoliko godina. Veliki deo podataka o rasprostranjenju u Evropi potiče upravo od larvi pronađenih u rekama, kao i košuljica na njihovim obalama. Odrasli se mogu naći daleko od vodenih staništa u kojim su se razvili. Tako vrstu Gomphus ﬂavipes možemo često u velikom broju sresti duž velikih ravničarskih reka, Dunava, Save i Tise u Srbiji, gde već krajem proleća košuljice prekrivaju obale. Odrasli mogu zalutati i u okolne gradove.

Coenagrion ornatum (Foto: S. Rajkov)

Lestes macrostigma (Foto: S. Rajkov)

Daleko manje poznata od G. ﬂavipes u Srbiji je Ophiogomphus cecilia, upadljive zelene boje grudi. Zabeležena je pre više od jednog veka kod Bele Crkve, dok se jedini savremeni navodi o prisustvu ove vrste nalaze u Studiji zaštite SRP „Karađorđevo“ i Zaštićenog staništa „Bara Trskovača“ (Pokrajinski zavod za zaštitu prirode, 2011). Pretežno naseljava pliće i brže deonice reka sa peskovitim dnom, a ženke polažu jaja na mestima gde peščani sprudovi izbijaju na površinu. Vrste koje naseljavaju male vodotoke, kao linearna, često međusobno izolovana staništa, podložnije su negativnim uticajima čoveka – Cordulegaster heros, Coenagrion ornatum. Cordulegaster heros je karakterističan za senovite šumske potoke i manje reke brdskih i planinskih predela. Sa dužinom tela ženki od blizu 10cm, predstavlja jednog od najvećih vilinskih konjica u Evropi Za prisustvo ove vrste potrebna je očuvanost šumskog sklopa, čista, protočna voda bogata kiseonikom i sitan sediment u koji ženke polažu jaja. Larve provode čak 3 do 5 godina života plitko ukopane ili na samoj površini sedimenta. Za razliku od prethodne vrste, Coenagrion ornatum je stanovnik otvorenih brdskih predela i dolina. Ova vodena devica naseljava osunčane plitke potoke, izvorišta i male kanale, sa stalnim prilivom sveže vode. Odrasli se po izvaljivanju ne udaljavaju mnogo od vodenih staništa, što vrstu čini dodatno ranjivom. Uglavnom borave u delovima sa gustim, nižim emerznim rastinjem, kao što je bobur (Berula erecta), ježinac (Sparganium erectum), vodena metvica (Mentha aquatica) i dr.

Potrebna zaštita Prema procenama Međunarodne unije za zaštitu prirode - IUCN-a, navedene vrste danas nemaju status ugroženih na Evropskom nivou, kako zbog odgovarajućih mera zaštite, tako i zbog boljih saznanja o njihovom rasprostranjenju i statusu populacija. Sa druge strane, postoji nekoliko vrsta u Evropi, prisutnih i u Srbiji, koje su ugrožene i imaju status ranjivih (VU) te stoga zaslužuju zaštitu kroz evropske pravne okvire (Lestes macrostigma, Cordulegaster insignis, Sympetrum depressiusculum). (Saša Rajkov)

Pravokrilci (Orthoptera) Sa preko 20.000 do sada opisanih vrsta u svetu, pravokrilci su jedna od najvećih i najvažnijih grupa biljojedih insekata. Predstavljaju poseban red insekata, koji u Evropi obuhvata skakavce (podred Caelifera) i zrikavce, popce i rovce (podred Ensifera). Žive na kopnu, sa dugim nogama prilagođenim za skakanje. Stanovnici su različitih tipova staništa, od stepa, preko livada, kamenjara, vlažnih staništa, pa sve do pećina. Dugi, zadebljali prednji par krila pruža se duž abdomena i štiti lepezasto

sklopljeni drugi par. Razlikujemo ih na prvi pogled po antenama, koje su kod skakavaca kratke, dok kod zrikavaca i drugih Ensifera prelaze dužinu tela. Pored toga, skakavci su većinom brzo pokretni, aktivni danju i hrane se biljkama. Ensifera su češće noćne životinje, dobro kamuﬂirane ili prikrivene mimikrijom, a pored biljojeda, ima i svaštojeda, ali i grabljivih vrsta. Ova grupa polaže pojedinačna jaja u biljke ili u tlo, dok skakavci koriste legalicu kako bi ukopali veći broj jaja u komore pod zemljom. Nimfe spolja podse- Saga pedo (Foto: D. Savić) ćaju na odrasle, osim po nerazvijenim krilima i polnim organima. Odrasli nekih vrsta pravokrilaca imaju zakržljala krila ili su čak beskrilni, pa može biti teško razlikovati ih od nimﬁ. Mnoge vrste imaju sposobnost da proizvode i registruju zvuk, koji im služi u udvaranju i raspoznavanju predstavnika svoje vrste. Zvuk proizvode stridulacijom, tj. trenjem prednjih krila jedno o drugo (Ensifera), ili dela zadnjih nogu o prednja krila (Caelifera). Mikroskopska građa ovih delova tela, kao i karakteristike pesme mužjaka su u mnogim slučajevima jedini način na koji naučnici mogu prepoznati vrstu. Ograničena saznanja o rasprostranjenju, statusu populacija, ali i ekologiji velikog broja vrsta pravokrilaca predstavlja veliki problem u proceni njihove ugroženosti i zaštiti. Direktiva o staništima obuhvata mali broj vrsta spram ukupnog broja prisutnih na prostoru EU. Od pravokrilaca do sada zabeleženih u Srbiji, tri vrste se nalaze u Prilozima II i IV Direktive o staništima, dok je jedna navedena samo u Prilogu IV. Jedan od najvećih insekata u Evropi, koji dostiže i do 12 cm dužine, je Saga pedo. Ovo je beskrilna, grabljiva vrsta zrikavca, koja lovi noću. I preko dana se konstantno kreće, kroz terene sa optimalnom vegetacijom, pa je i gustina populacija obično mala. Razmnožava se partenogenetski – ženke polažu neoplođena jaja, dok su mužjaci izuzetno retko beleženi. Imaju jednu generaciju u toku godine, a mladi se izležu na proleće. Rasprostranjen je od Pirineja, kroz celu jugoistočnu Evropu, do zapadnog Sibira i Kavkaza. U Evropi je ugrožena nestankom otvorenih travnatih i žbunastih staništa kroz sukcesivno obrastanje, ali i pošumljavanje. Nalazi se u Prilogu IV Direktive o staništima i zahteva poseban pristup zaštiti. Kako bi se osigurao njen opstanak potrebne su odgovarajuće mere kroz tradicionalno upravljanje područjem ‒ košenje i ekstenzivnu ispašu, ali i uklanjanje drvenastog rastinja. U Srbiji je do sada poznata sa Deliblatske peščare i još par lokaliteta u brdskom području. Preostale tri vrste su ograničenog rasprostranjenja, koje obuhvata prostore jugoistočne i centralne Evrope. Ovde spadaju neke od najmanje poznatih zaštićenih pravokrilaca na njihovom celokupnom arealu, Pholidoptera transsylvanica i Paracaloptenus caloptenoides. Zrikavac Pholidoptera transsylvanica endemičan je za jugoistočnu Evropu, sa centrom rasprostranjenja u Rumuniji. Odrasli se pojavljuju na leto. Staništa koja naseljava se umnogome razlikuju duž njegovog areala – od tresava u Rumuniji, do nižeg, žbunastog rastinja bukovih šuma u Slovačkoj. Druga slabo poznata vrsta sa Direktive o staništima je skakavac Paracaloptenus caloptenoides. Tipska podvrsta se javlja u jugoistočnoj Evropi, ali uz reliktne populacije i na severu, u Slovačkoj, Austriji, Mađarskoj, Rumuniji i Moldaviji. Naseljava peskovita i kamenita suva travnata staništa. Prezimlja-

va u stadijumu jajeta. Odrasli se pojavljuju na leto, imaju samo mala, zakržljala krila kojim ne proizvode zvuk. Zabeležen je na većem broju lokacija u Srbiji, u okolini Beograda i na planinama južno od Save i Dunava. Jedan od najraznovrsnijih rodova pravokrilaca na prostorima Evroazije je Isophya. Obuhvata preko 90 vrsta koje se po spoljašnjem izgledu ne razlikuju lako. Jedna od njih, Isophya costata, je u Srbiji tek nedavno otkrivena na području Subotičke peščare i Selevenjskih pustara. EnIsophya costata (Foto: S. Ivković) demična je za Karpatski basen i predstavlja postglacijalni relikt. Naseljava uglavnom stepska staništa. Odrasli se pojavljuju najranije od svih predstavnika u regionu, već tokom marta. Uz noćnu aktivnost i skriven način života ove vrste, tek od nedavno su prikupljena preciznija saznanja o njenoj ekologiji koja su od posebnog značaja za odgovarajuće mere zaštite. Novootkrivene populacije u Srbiji su veoma male i predstavljaju najjužniji obod rasprostranjenja između Dunava i Tise. Ipak, nije isključeno da male populacije postoje i u bližem okruženju, pa čak i drugde u Vojvodini. Postoji veći broj vrsta pravokrilaca u Srbiji koje po svom uskom rasprostranjenju i/ili ugroženosti zaslužuju posebnu pažnju. Pančićev skakavac (Pyrgomorphella serbica) je samo jedan od mnogih endemskih pravokrilaca koji karakterišu Balkansko poluostrvo, pa tako i Srbiju, i čija zaštita je potrebna na međunarodnom nivou kroz Direktivu o staništima. Donedavno poznat samo iz Srbije (uglavnom sa močvarnih područja duž Save), zrikavac Zeuneriana amplipennis je poslednje decenije otkriven i na nekoliko lokacija duž donjeg toka i delte Dunava u Rumuniji. Pyrgomorphella serbica (Foto: D. Savić) Današnje rasprostranjenje upečatljivog, krupnog crnog zrikavca, Bradyporus dasypus, uglavnom je ograničeno na Balkansko poluostrvo, iako je u XIX veku zabeležen i u Mađarskoj. Sa druge strane, široko rasprostranjena vrsta zrikavca u Centralnoj Aziji, Gampsocleis glabra, u Evropi ima iscepkan areal i populacije su u opadanju. Svakako da prilikom proširenja priloga Direktive o staništima posebno treba razmotriti i pećinske vrste zrikavaca iz roda Troglophilus, isprekidanog i ograničenog rasprostranjenja u Srbiji. (Saša Rajkov)

Dnevni leptiri (Lepidoptera) Latinski naziv leptira je Lepidoptera, što u prevodu znači „ljuspokrilci“ i jasno oslikava njihovu zajedničku osobinu. Naime, krila svih vrsta leptira prekrivena su ljuspicama, po čemu se ovi insekti izdvajaju od ostalih. Do sada je poznato preko 170.000 vrsta, pa čine jednu od najbogatijih grupa insekata. U Direktivi o staništima nabrojano je 16 vrsta dnevnih leptira koje se sreću i u Srbiji. Dnevni leptiri su značajni indikatori stanja životne sredine, pošto brzo reaguju i na najmanje promene staništa. Procenjuje se da pad brojnosti populacija leptira i broj izumrlih vrsta u zemljama

zapadne Evrope premašuje onaj kod ptica ili biljaka. Očuvanjem staništa leptira štitimo i celokupan biodiverzitet određenog područja. Pored toga, leptiri predstavljaju atraktivnu i dobro izučenu grupu insekata koja privlači pažnju velikog broja ljudi. Zbog toga je jednostavnije osmisliti potrebne mere zaštite, ali i uključiti što više dobrovoljaca u praćenje stanja njihovih populacija. Tokom odrastanja, svaka vrsta leptira je usko vezana za jednu ili više biljaka čijim se listovima ili plodovima hrani gusenica. Odrasli leptiri se hrane nektarom, u čemu su manje izbirljivi. Mnoge vrste iz porodice plavaca tokom životnog ciklusa stupaNymphalis vaualbum (Foto: M. Popović) ju u određene zajednice sa mravima. U tome prednjače leptiri mravnici (Maculinea spp.) za čiji opstanak je neophodno prisustvo tačno određene vrste mrava iz roda Myrmica. Zbog toga, kada razmišljamo o očuvanju leptira, moramo taj zadatak posmatrati u širem kontekstu. Moramo sačuvati i pospešiti razvoj biljaka kojima se hrane gusenice, obezbediti nektar za odrasle i povećati broj mravljih zajednica ukoliko to vrsta zahteva. Radi očuvanja raznovrsnosti dnevnih leptira određenog područja, potrebno je napraviti mrežu povoljnih staništa tako da jedinke mogu slobodno prelaziti iz jednog u drugo. Najeﬁkasniji način za uspostavljanje ovakve mreže je podsticanje tradicionalne poljoprivrede kojom se održavaju male parcele i međe. Unutar tako uređenog krajolika postoji mozaik raznovrsnih, međusobno povezanih staništa, koja obezbeđuju opstanak brojnim vrstama organizama. Time se rešava i problem prekomerne upotrebe pesticida, koji predstavlja jedan od najznačajnijih ugrožavajućih faktora za većinu vrsta insekata.

Vrste koje treba štititi od zarastanja staništa (vrste livada i kamenjara) Najveći deo naših dnevnih leptira su livadske vrste. One žive na svim tipovima travnatih staništa, od nizija do najviših vrhova planina. Ovde smo svrstali leptire koji naseljavaju kamenjarsku vegetaciju, stepske predele, peščare, suve i vlažne livade i planinske pašnjake. Iako postoji ogromna razlika u svim navedenim staništima, faktori koji ugrožavaju opstanak leptira na njima su slični. Livade su prelazni tip vegetacije i brzo prerastaju u šumska staništa ukoliko se ne održavaju duži niz godina. Na napuštenim livadama brojnost i raznovrsnost leptira često je veća nego na livadama koje se stalno kose. Međutim, u poslednjim stadijumima, pri prelasku livade u šumu, leptira gotovo da nema. Zbog toga je, na duže staze, zarastanje livada ozbiljna pretnja opstanku mnogih vrsta. S druge strane, i prekomerno košenje ili ispaša velikih stada domaćih životinja negativno utiče na diverzitet leptira. Ovakvi predeli imaju manji broj biljnih vrsta, koje često ne uspeju da cvetaju, a pored toga su i podložni eroziji koja ispira površinski, hranljivi sloj zemljišta. Ogroman problem za dnevne leptire je i modernizacija poljopri- Najznačajnije vrste koje nastanjuju livadska staništa su: vrede, kao što je slučaj u Vojvodini • Aurinija, Euphydryas aurinia (Rottemburg, 1775), i u plodnim dolinama. Ovde je ve• Uskršnji leptir, Zerynthia polyxena ([Denis & Schiﬀerm.], 1775), ćina zemljišta pretvorena u obradi• Apolon, Parnassius apollo (Linnaeus, 1758), ve površine pod monokulturama, • Pegavi mravnik, Maculinea arion (Linnaeus, 1758), dok se ostatak livada ukrupnjava i • Močvarni mravnik, Maculinea teleius (Bergsträsser, 1779), kosi ujednačeno iz godine u godi• Paklenac, Lycaena helle (Dennis & Schiﬀermüller, 1775), nu. Pojačana je i upotreba insekti• Bavijus, Pseudophilotes bavius (Eversmann, 1832), cida koji mogu dospeti na livade i • Planinski plavac, Polyommatus eroides (Frivaldszky, 1835). ugroziti insekte koji tu žive.

Maculinea teleius (Foto: M. Popović)

Maculinea arion (Foto: M. Popović)

Parnassius apollo (Foto: M. Popović)

Euphydryas aurinia (Foto: M. Popović)

Najeﬁkasnije rešenje za očuvanje livadskih vrsta leptira leži u podsticanju tradicionalne poljoprivrede. Umerena ispaša, održavanje širokih međa između parcela i košenje malih površina u različitim vremenskim periodima obezbedilo je opstanak velikom broju leptira tokom duge istorije razvoja ljudske civilizacije. Međutim, modernizacija društva sa sobom nosi promene načina života, pri čemu se stanovništvo seli u gradove, a proizvodnja hrane se povećava. Postavlja se pitanje: „Kako sačuvati leptire u takvim okolnostima?“ U napuštenim krajevima potrebno je povremeno čišćenje zaraslih delova staništa košenjem, ispašom ili sečom žbunaste vegetacije i drveća. Ukoliko se livade ne bi održavale na ovaj način, došlo bi do značajnih promena. Staništa močvarnog mravnika bi prerasla u trsku, a staništa paklenca bi zamenila kleka. Zna se da je apolon postao redak u nekim delovima zapadne Srbije i susednim državama usled napuštanja i obrastanja planinskih livada i kamenjara. Uskršnji leptir je „seoska“ vrsta, zavisna od održavanja ruderalnih staništa, voćnjaka, vinograda i livada duž reka. Populacije aurinije se razvijaju na vlažnim staništima u planinama, Gornjem Podunavlju i oko Đerdapa. Posebno su osetljive nizijske populacije koje su danas svedene na sporadične močvarne livade. Slična je i situacija sa pegavim mravnikom. Populacije ovog leptira koje se prehranjuju majčinom dušicom daleko su osetljivije na zarastanje staništa, dok su one koje se hrane vranilovom travom brojnije u Srbiji i bolje podnose promene staništa. Nešto je bolja situacija sa planinskim plavcem, čija staništa na kamenjarima teže obrastaju usled suše i velikih temperatura. Druga krajnost je prekomerno iskorišćavanje livada. Ukoliko je glavni problem prekomerna ispaša, potrebno je ograničiti broj grla domaćih životinja ili omogućiti da životinje pasu na većoj površini koja do tada nije bila korišćena. Upotrebu pesticida treba sprovoditi u skladu sa propisanim pravilima i izbegavati rasipanje otrova na livadama. Ukoliko se velike livade kose modernom

mehanizacijom, to se može vršiti tako da se manji fragmenti livade kose u različitim periodima godine. Pored toga, moguće je ostaviti nepokošene pojaseve duž parcela koji obezbeđuju opstanak brojnim biljnim i životinjskim vrstama. Ove mere su od posebnog značaja za mravnike, a posebno močvarnog mravnika. Njegova prirodna staništa su danas potpuno izmenjena, pa opstanak ove vrste u potpunosti zavisi od čoveka.

Vrste koje treba čuvati održavanjem šumskih čistina (šumske i šumsko-livadske vrste) Iako je najveći broj vrsta dnevnih leptira vezan za livade, jedan deo njih zavisi od šume. Gusenice tih leptira se obično hrane listovima drvenastih biljaka ili zeljastim biljkama koje rastu u šumi. Međutim, odrasli stadijumi se hrane nektarom, pa posećuju cvetove različitih vrsta biljaka na okolnim livadama. Po pravilu, šumske vrste dnevnih leptira beležimo u proređenim šumama, na livadama, čistinama i duž šumskih puteva. Za većinu vrsta su posebno pogodne starije i kvalitetnije šume, dok su guste, izdanačke šume većinom nenaseljene. Glavni problemi sa kojima se susreću šumske vrste je gubi- Najznačajnije vrste leptira šumskih staništa su: • Maturna, Hypodryas maturna (Linnaeus 1785), tak staništa usled nelegalne seče • Mrki mnogobojac, Nymphalis vaualbum (Denis & Schiﬀer., 1775), i pretvaranja šumskih ekosiste• Panonski prelivac, Apatura metis Freyer, 1829, ma u obradive površine, livade • Apolončić (mnemozine), Parnassius mnemosyne (Linnaeus, 1758), i urbani pejzaž. Većina preosta• Šiljati mlinar, Leptidea morsei (Fenton, 1882), lih šuma u Srbiji je izdanačkog • Lopinga, Lopinga achine (Scopoli, 1763). tipa i gustog sklopa, a nastale su čistom sečom velikih površina. Pravilno gazdovanje bi podrazumevalo postojanje određenog broja starih stabala i održavanje šumskih proplanaka koji obezbeđuju opstanak zeljastim biljkama (hraniteljkama leptira). Gazdovanje šumama treba vršiti na održiv način. Izdanačke šume su previše guste, zarasle i nepristupačne za leptire. Pored toga, one nemaju ni ekonomski značaj kakav imaju prirodne šume, pa ih treba prorediti i polako vraćati u prirodno stanje. Od posebnog je značaja održavanje šumskih puteva i čistina unutar starih šuma koje su najznačajnije za očuvanje dnevnih leptira. Takve čistine nekada su nastajale prirodno, usled pada starih stabala i požara, a danas nastaju prevashodno uticajem čoveka. Za maturnu je neophodno očuvati šumske čistine unutar mešovitih šuma sa jasenom. Mrki mnogobojac naseljava stare šume hrasta i bukve, ali je za njegov opstanak neophodna blizina vlažnih šuma vrbe i topole kraj potoka. Panonski prelivac je vezan za šume bele vrbe kraj naših velikih reka koje

Hypodryas maturna (Foto: M. Popović)

Parnassius mnemosyne (Foto: M. Popović)

brzo nestaju. Šiljati mlinar naseljava uglavnom pojas hrastovih šuma, gde prati šumske čistine obrasle grahorom. Apolončića srećemo na livadama kraj svih tipova šuma obraslih mlađom (Corydalis spp).

Vrste koje treba čuvati održavanjem vodnog režima (močvarne vrste) Jedan deo leptira se usko specijalizovao za život kraj vode, duž močvara, tresetišta, potoka i reka. Ova staništa su često plavljena, pa mnoge močvarne vrste poseduju adaptacije kojima prevazilaze poplave. Većina gusenica močvarnih vrsta hrani se zeljastim biljkama vlažnih staništa. Odrasli leptiri se retko sreću dalje od zamočvarenih terena. Močvarni tereni su među najugroženijim ekosistemima današnjice. Čovek je isušio veći deo vlažnih staništa izgradnjom kanala i jaruga za odvodnjavanje. Sprovođenjem vode u kanale i betoniranjem rečnih korita onemogućeno je plavljenje širokih ravnica duž reka. Ogromna prostranstva močvara u Vojvodini, u okolini Negotina i kraj reka u Srbiji su danas pretvorena u obradive površine. Veliki deo vode se gubi obešumljavanjem. Brojne vrste koje nastanjuju močvare su nestale ili su ograničene na male izolovane fragmente povoljnih staništa. One su danas među najugroženijim i potpuno su zavisne od pomoći čoveka. Radi očuvanja navedenih vrsta moramo sprečiti dalje isušivanje vlažnih terena. Ovo je od izuzetnog značaja i za opstanak čoveka, ako se zna da je voda jedan od najdragocenijih resursa današnjice. Podzemne vode su se u okolini Subotice tokom poslednjih decenija povukle nekoliko metara, a količina padavina u Istočnoj Srbiji je opala za gotovo stotinu milimetara na godišnjem nivou. Da bi sačuvali vlažna staništa moramo dozvoliti izlivanje reka iz svojih korita i zabraniti isušivanje najznačajnijih staništa. Potrebno je sačuvati šume jove, vrbe i topole duž naših reka i obezbediti povezanost preostalih močvarnih delova kako bi vrste mogle nesmetano da se kreću između susednih staništa. Očuvanje močvarnih vrsta je kompleksan zadatak, pošto se većina njih može svrstati u još neku kategoriju. Tako je za paklenca i močvarnog mravnika potrebno održati i livadska staništa od zarastanja i sprečiti njihovo isušivanje. Za panonskog Lycaena dispar (Foto: D. Savić) prelivca je neophodno očuvati šume bele vrbe u Gornjem Podunavlju, gde je jedini sigurno potvrđeni lokalitet ove vrste. Jedina močvarna vrsta koja se redovno sreće kod nas je veliki dukat, koga nalazimo u prirodnim i poluprirodnim staništima duž svih tipova vodenih površina. Najugroženiji leptir kod nas je staroplaninska bolorija (Boloria eunomia (Esper, 1799)), reliktna, močvarna vrsta, koja opstaje u okolini Babinog Zuba još od perioda nakon ledenih doba. Danas su njena staništa devastirana kaptiranjem izvora i direktnim uništavanjem za potrebe razvoja turizma. Ovakva sudbina izgleda da neće zaobići ni paklenca, drugu reliktnu vrstu iz istog perioda, pošto se preko njenih staništa planira izgradnja staza za potrebe skijališta. Među močvarnim vrstama, najznačajnije su: • Veliki dukat, Lycaena dispar (Haworth, 1803), • Močvarni mravnik, Maculinea teleius (Bergsträsser, 1779), • Paklenac, Lycaena helle (Dennis & Schiﬀermüller, 1775), • Panonski prelivac, Apatura metis Freyer, 1829.

Lycaena helle (Foto: M. Popović)

Boloria eunomia (Foto: M. Popović)

Vrste za koje je neophodno sprovesti detaljnija istraživanja (retke i/ili regionalno iščezle vrste) Rasprostranjenje jednog broja vrsta u Srbiji je prava nepoznanica. One su Najznačajniji leptiri za koje su potrebna detaljna istraživanja su: zabeležene u ranijim naučnim radovi• Lopinga, Lopinga achine (Scopoli, 1763), ma naših kolega, ali ti nalazi nisu po• Rumeni žutać (zanovetak), Colias myrmidone (Esper, 1781), tvrđeni u novije vreme. Zbog toga su • Šiljati mlinar, Leptidea morsei (Fenton, 1882), staništa i ekologija ovih vrsta potpuno • Bavijus, Pseudophilotes bavius (Eversmann, 1832). nepoznati i prvi korak u njihovoj zaštiti je detaljnije istraživanje. Lopinga je zabeležena u šumama blizu Majdanpeka, koje su i danas dobro očuvane. Iako je od tada proteklo gotovo osamdeset godina, potrebno je proveriti da li se vrsta još uvek sreće kod nas. Slična situacija je i sa šiljatim mlinarom, koji je nađen na Fruškoj gori, ali izgleda da se danas više ne sreće na ovim prostorima. Rumeni žutać je verovatno iščezla vrsta kod nas, pošto se povukao sa većeg dela evropskog areala. Izumro je u većini država koje je ranije nastanjivao i zadržao se samo na nekoliko povoljnih fragmenata stepskih staništa. Dosadašnji nalazi bavijusa u Srbiji su uglavnom nepouzdani. Jedan deo nalaza potiče sa Kosova i ne može se proveriti, dok su nalazi u ostalim krajevima najverovatnije rezultat pogrešne identiﬁkacije. Ipak, ne možemo potpuno isključiti prisustvo ove vrste kod nas jer se leptir sreće u susednim Pseudophilotes bavius (Foto: M. Popović) državama. (Miloš Popović)

Tvrdokrilci (Coleoptera) Tvrdokrilci, ili bube kako ih drugačije zovu, su svakako najbrojnija grupa živih organizama na planeti Zemlji. Do sada je poznato blizu 400.000 vrsta, što predstavlja više od 20 % svih do sada poznatih vrsta živih organizama. U Evropi se zna za preko 30.000 vrsta, a za Srbiju je evidentirano nešto malo više od 5.000 vrsta. Veličina im se kreće od 0,4 mm do čak 17 cm. Zajednička osobina svih tvrdokrilaca je prvi par krila – tzv. pokrilca, koja su zadebljala, izgubila funkciju letenja i služe kao zaštita mekanom trbuhu. Sistem za disanje se otvara u prostor između trbuha i pokrilaca, što

Rosalia alpina (Foto: B. Taloši)

Morimus asper funereus (Foto: D. Savić)

Pilemia tigrina (Foto: N. Rahme)

Cerambyx cerdo (Foto: D. Savić)

Cucujus cinnaberinus (Foto: D. Savić)

Carabus variolosus (Foto: M. Popović)

sprečava nekontrolisani gubitak vode i omogućava im opstanak i u vrlo sušnim uslovima. Drugi par krila je opnast i značajnom broju vrsta omogućava let. Rasprostranjeni su svuda u svetu i mogu da se nađu u praktično svim tipovima životnih zajednica. Mnogi su mesojedi i aktivno love svoj plen dok su drugi biljojedi i hrane se različitim delovima biljaka: listovima, plodovima, cvetovima, mladim izbojcima, čak i živim ili mrtvim drvetom. Neki se hrane organskim materijalom u raspadanju. Uprkos velikom broju poznatih vrsta, na listama Direktive o staništima pominje se samo 38 vrsta od kojih 15 živi i u Srbiji.

Jedan od najatraktivnijih stanovnika Ksilofagni tvrdokrilci hrastovih šuma u Od vrsta koje se pominju na listama Direktive o staništima značajan broj se tokom nekog Srbiji je jelenak (Lu- od razvojnih stadijuma hrani mrtvim drvetom canus cervus (Linna- (ksilofagne vrste). Opstanak ovih vrsta direkeus, 1758)). Narod- tno zavisi od količine i kvaliteta mrtvog drveta no ime je dobio od kojeg u šumama, zbog intenzivnog šumarstva, granatih izraštaja na ima sve manje. Zbog osetljivosti na promene u glavi mužjaka koji u životnoj sredini, sastav vrsta i stanje populacija stvari predstavljaju ksilofagnih tvrdokrilaca sve više se koriste kao indikatori zdravstvenog stanja šumskih zajedjako razrasle čeljusti. nica (European Red List of Saproxylic BeeOvi izraštaji su kod tles, IUCN 2010). Moderna šumarska praksa ženke znatno manji, u Evropi propisuje obavezu ostavljanja starih ali ni kod njih nema- uspravnih stabala i formiranje gomila od ostaju funkciju u ishrani. taka seče drveta u sastojinama (a ne njegovo Ovi blagi džinovi se iznošenje ili uništavanje). sokohrane lizanjem soko hrastovi ispuštaju na mestima ozlede ili bolesti. Razrasle čeljusti kod va koje hras mužjaka predstavljaju oružje u borbi za ženke. Odrasli insekti se pojavmužj lljuju od kraja maja sve do početka avgusta. Vrlo su aktivni u predveččerje kada ih možemo primetiti kako lete okolo. Ženke jaja polažu u sstara, oborena stabla i panjeve hrasta, gde se razvijaju larve hraneći se drvetom. Larve prolaze kroz više razvojnih stupnjeva, što može da traje mrtvim drv godina, nakon čega se ulutkavaju, metamorfoziraju i u kasno proleće od 4 do 6 go odrasli. izleću od Jedna neobična vrsta tvrdokrilca, koja kao i jelenak pripada grupi vvrsta sa lepezastim antenama (Scarabeiformia), iz porodice buba zlata (Cetonidae), je Osmoderma eremita (Scopoli, 1763). Vrlo je retka u Evropi jer se javlja samo u onim područjima koja nisu pod uticajem celoj Ev eksploatacije drveta. Razvijaju se u šupljinama mrtvih uspravnih stabala različitih vrsta lišćara. Čak i odrasli insekti mogu ostatak svog života da provedu u ovakvim šupljinama, koje napuštaju samo tokom noći. Iz tog razloga ovu vrstu u Evropi zovu – buba pustinjak. Mužjaci ispuštaju speciﬁčan feromon koji ima miris kože i koji pomaže lakše pronalaženje partnera. Novija genetička istraživanja ove vrste u Evropi pokazuju jasne razlike između pojedinih populacija i stoga neki naučnici smatraju da je Osmederma eremita ustvari kompleks nekoliko različitih vrsta. Prema tim istraživanjima kod nas živi vrsta O. barnabita Motschulsky, 1845. Kod nas se javlja sporadično u brdsko planinskom predelu i konstatovan je jasan trend njenog nestajanja sa nekih područja gde je regiOsmoderma eremita (Foto: A. Simović) strovana između dva svetska rata.

Nekoliko vrsta tvrdokrilaca značajnih za zaštitu prirode u Evropi pripadaju porodici strižibuba (Cerambycidae). Od ostalih tvrdokrilaca strižibube se razlikuju po izduženom telu i dugim antenama, koje kod nekih vrsta mogu biti i do dva puta duže od tela. Ako se uznemire, većina strižibuba proizvodi karakterističan zvuk ‒ striži. Larve se razvijaju u mrtvom drvetu ili raznim delovima zeljastih biljaka. Karakteristični predstavnik naših listopadnih šuma u brdsko-planinskom području Srbije je alpska strižibuba (Rosalia alpina (Linnaeus, 1758)). Nastanjuje planinske delove srednje i južne Evrope, delove Male Azije, južni Krim, Kavkaz i Jermeniju. Larva se razvija u starim stablima bukve, mada je na jugu Evrope razvoj larve moguć i u brestu, grabu, lipi, kestenu i drugim lišćarima. Odrasle jedinke se mogu videti od juna do avgusta na sveže posečenim deblima bukve i drugih lišćara, a ponekad i u letu visoko u krošnjama drveća. Upkros svojoj veličini, koja može da varira od 15 do 38 mm, teško je uočljiva. Karakteristična sivo plava boja tela sa tamnim mrljama se izvanredno utapa u podlogu,kao što je npr. kora bukve. Druga atraktivna strižibuba naših šuma je bukova strižibuba (Morimus asper funereus Mulsant, 1862), koja veličinom od 30 do 38 mm spada među krupnije vrste u Srbiji. Rasprostranjena je po celoj jugoistočnoj Evropi. Larve ove vrste se obično razvijaju u bukvi ili hrastu, mada se može naći i u deblima četinara. Odrasle jedinke se mogu naći u junu i julu na panjevima i stablima, gde traže mesta za polaganje jaja. Jedna retka vrsta strižibube, Pilemia tigrina (Mulsant, 1851), rasprostranjena je samo na području Panonskog basena, a kod nas je nađena samo na nekoliko lokaliteta. Vrlo malo se zna o njenoj biologiji. Pouzdano je utvrđeno samo da se larve hrane korenovima Barelijerovog volujka (Cynoglottis barrelieri). Detaljne analize ove vrste kao i njene biljke hraniteljke, ukazuju da naseljava livadske i pašnjačke zajednice na suvim lesnim staništima stepskog karaktera, koja su u centralnoj Evropi razvojem intenzivne poljoprivrede skoro u potpunosti nestala. Ocene stanja populacije ove vrste u Evropskoj uniji, od strane Evropske agencije za zaštitu životne sredine, su za poslednjih 10 godina vrlo nepovoljne. Iako je vrlo atraktivno karmin crveno obojen i veličine i do 15 mm, tvrdokrilac Cucujus cinnaberinus (Scopoli, 1763) retko se može videti. Naime, i larva i odrasli insekt najveći deo svog života provode ispod kore listopadnog drveća, najčešće topole i vrbe. Izvanredno su prilagođeni za ovaj način života jer im je telo spljošteno i omogućava im kretanje u uskom prostoru između kore i drvenastog dela stabla. I u stadijumu larve i odraslog insekta vode grabljivi način života. Hrane se larvama i odraslim oblicima drugih zglavkara koji se mogu naći ispod kore. Kod nas se javlja u Vojvodini, uglavnom u plavnim područjima reka ‒ Dunava, Tise, Tamiša. Očuvanje vodenih ekosistema je prepoznato kao važan zadatak za zaštitu prirode u Evropi, pa se na listama Direktive o staništima nalazi i značajan broj vodenih biljaka i životinja. Pominju se i dve vrste vodenih tvrdokrilaca, od kojih se jedna javlja i kod nas. Reč je o vrsti iz porodice gnjuraca (Dytiscidae), Graphoderus bilineatus (De Geer, 1774). Spada u grupu gnjuraca srednje veličine i odrasli insekti dostižu dužinu od oko 15 mm. Gornja strana tela je smeđecrvena, tamna, dok je donja strana znatno svetlija – crvenkasto žuta. Mužjaci, kao i kod ostalih predstavnika potporodice Dytiscinae, na prednjim nogama imaju pijavke kojim se tokom parenja pričvršćuju na pokrilca ženki. Staništa ove vrste su veće stajaće vode čije su plitke obale obrasle bogatom vegetacijom. Kod nas je ova retka vrsta nalažena na plavnom području Dunava i Save, ali samo na onim mestima koja se nakon povlačenja vode ne isušuju u potpunosti i gde uspevaju ﬂotantne biljke poput lokvanja (Nimphea alba, Nuphar luteum) i testerice (Stratiotes aloides). Obale stajaćih i tekućih voda su mesta bogata različitim vrstama tvrdokrilaca. Na obalama brdskih i planinskih potoka i drugim vlažnim staništima u blizini tekućih i stajaćih voda, može se naći vrsta Carabus variolosus Fabricius, 1787. Pripada porodici trčuljaka (Carabidae). Veličina tela odraslog insekta kod ove vrste se kreće od 20 do 33 mm. Iako nije pravi vodeni insekt, može se videti čak i kako hoda pod vodom. Nekada je bio rasprostranjen širom centralne i južne Evrope, ali danas

su populacije ovog interesantnog trčuljka sve siromašnije. To je svakako rezultat uništavanja vodene vegetacije i staništa u neposrednoj blizini površinskih voda. Carabus hungaricus Fabricius, 1792 je rasprostranjen na otvorenim staništima ruskih i ukrajinskih stepa, Karpatskog basena i u nizijskim delovima srednje Evrope. Ova tipično stepska vrsta je kod nas nalažena u Banatu, na Carabus hungaricus (Foto: B. Taloši) peskovitim pašnjacima. Njen opstanak je ugrožen, a u nekim zemljama je potpuno nestala. Na dodacima Direktive o staništima nalazi se i jedan broj vrsta koje, sudeći po literaturnim izvorima, žive kod nas, ali nema dovoljno preciznih podataka o njihovom rasprostranjenju. To su Stephanopachys substriatus (Paykull, 1800), Carabus hampei Kuster, 1846, Rhysodes sulcatus (Fabricius 1787), Bolbelasmus unicornis Schrank, 1789 i Phryganophilus ruﬁcollis (Fabricius, 1798). Tek će dodatna istraživanja u budućnosti moći da ukažu na pravo stanje i perspektive njihovih populacija kod nas. U Srbiji živi i nekoliko vrsta tvrdokrilaca koje se ne nalaze na dodacima Direktive, ali po svim kriterijumima zaslužuju da budu na njima. U procesu pripreme dokumentacije za Natura 2000 mrežu u Srbiji ovim vrstama bi trebalo posvetiti posebnu pažnju. Na primer, Tentyria frivaldszkii Kraatz 1865, stanovnik stepskih i šumo-stepskih područja sa otvorenim peskovima, javlja se samo kod nas na Deliblatskoj i Ramsko-Golubačkoj peščari, ili vrsta Apsis albolineata (Fabricius 1792), koja se javlja na tipičnim stepskim zajednicama sa koviljem i rasprostranjena je šire na području Karpatskog basena, u jugoistočnoj Evropi i području Kakvaza. (Gabor Mesaroš)

Apsis albolineata (Foto: D. Savić)

Tentyria frivaldszkii (Foto: D. Savić)

Ribe (Pisces) Ribe predstavljaju najstariju i danas najbrojniju grupu kičmenjaka na planeti. Sa preko 30.000 opisanih vrsta do danas, predstavljaju preko polovine svih poznatih živih vrsta kičmenjaka. Ujedno su i jedna od najslabije proučenih kičmenjačkih grupa, pa se i dalje godišnje opiše oko 300 novih vrsta za nauku. Iako slatke vode zauzimaju manje od 1% zapremine ukupne vode na planeti Zemlji, njih naseljava oko 40% do danas opisanih vrsta riba. Ovo je posledica izuzetne raznolikosti slatkovodnih staništa i međusobne razdvojenosti kopnenih voda nepremostivom preprekom, kopnom.

Smatra se da Evropu naseljava preko pet stotina slatkovodnih vrsta riba, od kojih se oko stotinu zatiče u vodama Srbije. Od 99 trenutno evidentiranih vrsta riba u Srbiji, 39 vrsta se pominje na prilozima Direktive o staništima. Ove vrste se svrstavaju u osam različitih porodica od kojih su neke međusobno značajno evolutivno udaljene. Ipak, ove vrste kao takve oslikavaju raznovrsnost riba Srbije, a ujedno i čine sastavni deo reprezentativne evropske ihtiofaune. Bitno je napomenuti da 11 od ovih 39 vrsta nosi neki od tri statusa ugroženosti na IUCN crvenoj listi (VU ‒ ranjiva, EN ‒ ugrožena, CR ‒ kritično ugrožena). Iako zbog odsustva viličnog aparata i parnih peraja većina stručnjaka paklare (Petromyzontidae) ne smatra pravim ribama, one jesu udaljena grupa kičmenjaka koja je predmet proučavanja ljudi koji se bave ribama, i u nekom širem smislu jesu ribe. Ovu drevnu grupu nastalu pre svih ostalih riba, danas predstavlja nekolicina vrsta u svetu. Zbog svog jedinstvenog načina života one su jedna od najslabije proučenih grupa. Naime, sve paklare karakteriše larvalni stadijum koji se naziva amoceta. Larvalni period života paklare provode zarivene u podlogu. Naučnici još nisu uspeli da postignu konsenzus oko toga koliko pojedine vrste provedu u sedimentu pre metamorfoze u odrasli stadijum. Amoceta i odrasla jedinka se značajno razlikuju i na samim larvama veoma je teško odrediti o kojoj se vrsti radi. Na osnovu načina života odraslih jedinki paklare se dele na parazitske i neparazitske. Parazitske vrste se hrane ribama i krupnim beskičmenjacima, pričvršćujući se uz pomoć oralnog diska za telo plena i sisajući njegove telesne tečnosti. Među njima su dunavska paklara (Eudontomyzon danfordi Regan, 1911) i rečna paklara (Lampetra ﬂuviatilis (Linnaeus, 1758)), koje se zatiču u našim vodama. Za razliku od njih, neparazitske se u odraslom stadijumu ne hrane i njihov osnovni cilj je razmnožavanje. Tokom procesa razmnožavanja sve paklare podnose krajnju žrtvu i koriste sve unutrašnje organe kao materijal za stvaranje što većeg broja jajašaca, te posle samog perioda razmnožavanja ugibaju. Neke od paklara provode dobar deo svog života u morima, a kad polno sazru migriraju u slatke vode kako bi se mrestile. Jedna od njih je i morska paklara (Petromyzon marinus Linnaeus, 1758), koja može da dostigne dužinu preko jednog metra. U našim vodama se zatiče 6 vrsta paklara i sve se nalaze na prilozima Direktive o staništima. Jesetrovke (Acipenseridae) predstavljaju jednu od starih grupa pravih riba Katadromne i anadromne vrste Ribe naseljavaju dve veoma različite vodene sredine. Jedna su ko- koje se nisu mnogo menjale posledpnene vode (reke, jezera, bare, močvare...), dok je druga sredina njih nekoliko desetina miliona goslana voda (svetska mora i okeani). Razlika u salinitetu predstavlja dina. Za ove, uglavnom anadromne nepremostivu barijeru za većinu vrsta riba i stoga se u ova dva sta- ribe‚ koje naseljavaju vode severne ništa sreću različite vrste. Ipak, one koje su uspele da premoste ovu hemisfere, smatra se da su postojale drastičnu razliku nazivaju se katadromnim i anadromnim vrstama zajedno sa dinosaurusima. Većina od i možemo ih zateći kako u rekama, tako i u morima. Katadromne nekoliko desetina preostalih živih vrvrste su one koje se razmnožavanju u morima, a odrastaju i polno sazrevaju u slatkim vodama, dok anadromne polno sazrevaju u sta, je ugrožena izgradnjom velikog slanim vodama, a potom migriraju u reke i jezera radi razmnoža- broja brana na rekama koje naseljavavanja. Mnoge od ovih vrsta su se zbog svog speciﬁ;nog životnog ju. Pored toga, intenzivni ribolov ovih ciklusa zatekle na IUCN crvenoj listi, jer usled izgradnje brana vrsta zarad najcenjenijeg kavijara svai regulacije vodotokova ne uspevaju da izvrše osnovnu funkciju kako je doprineo smanjivanju veličine svakog živog organizma, produženje vrste. Kao takve Direktiva prirodnih populacija do minimuma. o staništima ih prepoznaje kao jedne od veoma bitnih vrsta za Jesetrovke su lako prepoznatljive po formiranje Natura 2000 područja i uvrštava ih u svoje priloge. Sve katadromne i anadromne vrste koje se zatiču na teritoriji Srbije su svojoj primitivnoj spoljašnjoj građi. Nemaju krljušt na površini tela, koja svrstane u neki od priloga Direktive o staništima. je pokrivena sa 5 redova koštanih plo-

Lampetra ﬂuviatilis (Foto: Tiit Hunt)

Eudontomyzon mariae (Foto: Boris Levin)

ča, repno peraje je asimetrično (kao kod ajkula), a rostrum je najčešće izdužen sa ustima postavljenim sa donje strane. Od 6 vrsta koje se zatiču u Srbiji, jedna se nalazi u Prilogu II, dok je preostalih 5 u Prilogu V Direktive o staništima. Jedina, a ujedno i najsitnija jesetrovka, koja ceo svoj životni ciklus obavlja u našim vodama, je kečiga (Acipenser ruthenus Linnaeus, 1758). Sve ostale vrste polno sazrevaju u moru i Dunav koriste kao područje za mrest. Jedna od njih je i moruna (Huso huso (Linnaeus, 1758)) koja može da dostigne dužinu do 8 metara i masu preko 3.000 kilograma. Kada migriraju uzvodno radi mresta, najčešće se zatiču u glavnom toku Dunava i njegovim većim pritokama. Retko zalaze u manje reke ili stajaće vode. Nažalost, ovi drevni džinovi su prava retkost u Srbiji, jer zbog izgradnje HE Đerdap veoma mali broj ovih riba uspeva da prođe uzvodno i izmresti se. Ukoliko se ne bude aktivno radilo na zaštiti ovih veličanstvenih riba koje su nadživele i dinosauruse, moraćemo uskoro veliki broja vrsta proglasiti izumrlim.

Acipenser ruthenus (Foto: A. Bajić)

Haringe (Clupeidae) su porodica riba brojna vrstama i naseljavaju slobodnu vodu svih svetskih mora sem Antarktika. Ovo je jedna od najznačajnijih porodica riba za komercijalni ribolov u svetu. Iako većina vrsta živi u morima, mnoge ipak ulaze u kopnene vode radi ishrane i mresta. Mnogi ribolovci u Srbiji ne znaju da se kod nas mogu naći dve vrste haringi. Dunavska haringa (Alosa caspia (Eichwald, 1838)) i crnomorski sleđ (Alosa immaculata Bennet, 1835) su dve anadromne vrste haringi koje su se pre izgradnje HE Đerdap često nalazile u glavnom toku Dunava i većim pritokama. Crnomorski sleđ u proleće migrira i do 1.600 km od ušća Dunava sve do Mađarske, gde se mresti u glavnom toku reke. Posle mresta se vraća u more, dok mlađ odrasta u plavnim zonama i početkom jeseni kreće na migraciju put mora. Dve pomenute vrste se nalaze u Prilozima II i V Direktive o staništima. Jednu od najbrojnijih slatkovodnih porodica riba, sa preko 40 vrsta registrovanih u Srbiji, predstavljaju šarani (Cyprinidae). Sreću se u svim tipovima staništa, od planinskih reka i potoka do

Rhodeus sericeus (Foto: A. Bajić)

Aspius aspius (Foto: Karel Jakubec)

plavnih zona i močvara u nizijskim delovima Srbije. Ipak, karakteristični su prvenstveno kao ribe donjih tokova reka i u ravničarskim vodenim staništima su dominantni i po broju vrsta i po biomasi. Najprepoznatljivija karakteristika šaranskih riba je odsustvo zuba u vilici i prisustvo ždrelnih zuba. Od vrsta koje se sreću kod nas, 11 se pominje u prilozima Direktive o staništima. Jedna od tipičnih vrsta je bucov (Aspius aspius (Linnaeus, 1758)) koji se sreće na dosta različitih staništa u Srbiji. Poseban je po tome što je jedna od retkih šaranskih vrsta riba koja aktivno lovi i hrani se drugim ribama. Plotica (Rutilus virgo (Heckel, 1852)) se sreće na nešto višim nadmorskim visinama, u brdskim rekama kao što je Drina. Gavčica (Rhodeus sericeus (Pallas, 1776)) je jedinstvena po tome što svoja jaja polaže unutar školjki roda Unio. U Vojvodini je prirodna retkost, dok se južno od Save i Dunava često sreće u stajaćim i tekućim vodama. Pored njih, na prilozima Direktive o staništima nalaze se i tri vrste krkuša (rod Romanogobio), koje imaju jedan par brkova i usta koja su okrenuta na dole, pa se prvenstveno hrane sa podloge. Vijuni (Cobitidae) svoj narodni naziv duguju izduženom tankom telu i načinu plivanja po kome izgleda kao da se uvijaju dok se kreću kroz vodu. U Srbiji se zatiču četiri vrste i sve se nalaze u Prilogu II Direktive o staništima. Ove male ribe su uvek vezane za samu podlogu i retko se mogu videti kako plivaju više iznad dna. Najčešće se hrane sitnim beskičmenjacima ﬁltriranjem same podloge, a plen prepoznaju sa više pari brkova koji se nalaze oko usnog otvora. Sabanejewia aurata (De Filippi, 1863) ili zlatni vijun se najčešće nalazi u vodama sa šljunkovitom podlogom i nešto većim nadmorskim visinama. Cobitis elongatoides Bacescu & Mayer, 1969 i Cobitis elongata Heckel & Kner, 1858 se najčešće zatiču na peskovitim podlogama u koje se često i zakopavaju tokom dana kako bi izbegli grabljivice. Čikov (Misgurnus fossilis (Linnaeus, 1758)) se zatiče na muljevitim podlogama u barskim i močvarnim ekosistemima. Za razliku od drugih vijuna koji imaju tri para brkova, čikov ima pet pari brkova i uz pomoć njih pronalazi svoju hranu u muljevitom dnu. Engleski naziv ove ribe je weather loach (vremenski vijun), jer je veoma osetljiv na promene atmosferskih prilika i u prošlosti

Misgurnus fossilis (Foto: A. Bajić)

Cobitis elongatoides (Foto: A. Bajić)

Cobitis elongata (Foto: A. Bajić)

se koristio za predviđanje vremenskih nepogoda. Vrste rodova Misgurnus i Cobitis mogu često da se zateknu u vodama sa malo kiseonika, jer mogu da gutaju atmosferski vazduh iz kog izdvajaju kiseonik uz pomoć izuzetno prokrvljenog crevnog sistema. Grgeči su porodica riba koja spada u red Perciformes. Ovaj red, sa preko 10.000 poznatih vrsta (što čini više od trećine živih vrsta riba), spada u najraznovrsniju grupu kičmenjaka. U našim vodama se sreće 8 vrsta od kojih se četiri nalazi na prilozima Direktive o staništima. Ove ribe karakteriše prisustvo dva leđna peraja koja mogu biti srasla ili razdvojena, dobro razvijeni zubi u vilici i prisustvo ktenoidnih (nazubljenih) krljušti. Šrac (Gymnocephalus schraetser (Linnaeus, 1758)) je endem dunavskog sliva i razlikuje se od srodnih vrsta po tri uzdužne crne pruge na boku tela. Balonijev balavac (Gymnocephalus baloni Holcík & Hensel, 1974) se osim u Dunavu, zatiče i u slivovima Dnjepra i Dnjestra. Pored njih tu su još i veliki i mali vretenar (Zingel zingel (Linnaeus, 1766) i Zingel streber (Siebold, 1863)) koji se najlakše razlikuju po debljini repne drške - kod malog vretenara ona je izuzetno tanka. Ove ribe najčešće obitavaju pri dnu velikih reka i njihovih pritoka. Sve četiri vrste pomenute na prilozima Direktive o staništima su mikropredatori beskičmanjaka dna i riblje mlađi. Pastrmke (Salmonidae) su stanovnici hladnih planinskih reka bogatih kiseonikom. U evropskim vodama to su vrste koje se mogu sresti na najvećim nadmorskim visinama, u najmanjim i najhladnijim potocima. I pored toga, nije im strano da zađu i u ravničarske predele, mada retko. Pastrmke se najlakše prepoznaju po masnom (adipoznom) peraju, koje je locirano između leđnog i repnog peraja, i pegama raspoređenim po celom telu. Od 9 vrsta koje su zabeležene u Srbiji četiri se pominju na prilozima Direktive o staništima. Mladica (Hucho hucho (Linnaeus, 1758)) predstavlja najveću evropsku vrstu pastrmki, a ujedno je i endem dunavskog sliva. Prepoznatljiva je po svom relativno velikom masnom peraju i spljoštenijoj glavi u odnosu na ostale pastrmke. Mladica ima jedinstvenu obojenost. Naime prednji deo tela obojen je sivo dok zadnji može biti od svetlo crvene do bordo boje. Ova riba može da dostigne dužinu od preko 1,5 m i masu preko 50 kg i kao takva aktivno lovi druge vrste riba. U Srbiji se sreće u Drini i njenim pritokama. Zajedno sa mladicom, ista staništa naseljava i lipljen (Thymallus thymallus (Linnaeus, 1758)), koji se može prepoznati po poludonjim ustima i izuzetno velikom leđnom peraju. Lipljen za razliku od mladice retko dostiže dužinu od preko 50 cm i hrani se prvenstveno larvama insekata. Peš (Cottus gobio Linnaeus, 1758) je jedini predstavnik familije Cotidae u našim vodama. Najčešće se sreće sa pastrmkom u visokoplaninskim potocima, ali može da se nađe i na manjim nadmorskim visinama u većim rekama kao što je Drina. Ipak, ova riba je jako osetljiva na zagađenje i nedostatak kiseonika, tako da se neće sretati u vodama koje trpe veće zagađenje. Po spoljašnjem obliku je lako prepoznatljiv jer nema krljušti, ima dva leđna peraja i izrazito velika grudna peraja. Obojenost često varira u zavisnosti od podloge. Mužjaci peša do izleganja čuvaju jaja koja je položila ženka. Ova vrsta, koja retko dostiže veličine preko 15 cm, ima redukovan riblji mehur i stoga se drži podloge gde se i hrani beskičmenjacima dna.

Zingel streber (Foto: A. Bajić)

Sabanejewia aurata (Foto: A. Bajić)

Romanogobio albipinnatus (Foto: A. Bajić)

Umbra krameri (Foto: A. Bajić)

Crnka (Umbra krameri Walbaum, 1792), jedini je predstavnik porodice Umbridae u Evropi a ujedno je endem dunavskog sliva. Ova mala riba koja ne dostiže veličinu preko 12 cm, smatra se jednim od najbližih rođaka štuke. Kao što joj i sam narodni naziv kaže, crnku prepoznajemo po tamnoj obojenosti, ali i velikoj glavi u odnosu na ostatak tela i zaobljenom repnom peraju. Naučni naziv crnke, umbra (lat. senka), takođe lepo opisuje ovu vrstu, jer se ona gotovo uvek drži nekog zaklona i van pogleda radoznalih očiju. U pitanju je stanovnik nizijskih stajaćih voda (bara, močvara, plavnih zona...), gde obitava krećući se između vodenog rastinja i hraneći se vodenim insektima i sitnim ribama. Ovaj minijaturni grabljivac ima par jedinstvenih prilagođenosti na način života koji vodi. Naime, crnka se često kreće talasastim pokretima dugačkog leđnog peraja, i na taj način može neopaženo da se prikrade plenu. Pored toga crnka ima sposobnost gutanja atmosferskog vazduha i izdvajanja kiseonika uz pomoć izuzetno prokrvljenog ribljeg mehura. ovako može da preživi duži vremenski period čak i ako bara u kojoj se nalazi presuši. (Aleksandar Bajić)

Vodozemci (Amphibia) Kao što im i ime govori, vodozemci su grupa životinja koja je tesno vezana za vodu. Najveći broj vrsta ceo život ili barem deo života provodi u vodi ili u njenoj blizini. Odrasle jedinke imaju pluća i udišu atmosferski vazduh ali ipak, većina vodozemaca može da razmenjuje gasove sa spoljašnjom sredinom preko kože. U larvenom stadijumu najveći broj vrsta živi u vodi gde gasove sa okolinom razmenjuju kroz škrge. Zbog svojih speciﬁčnih osobina vodozemci su vrlo osetljivi na zagađenja i u vodi i na suvom, pa predstavljaju rane pokazatelje negativnih promena koje se događaju u okolini. U svetu je poslednjih decenija zabeleženo značajno opadanje populacija vodozemaca i procenjuje se da je bar trećina poznatih vrsta izložena opasnosti od istrebljenja, mnogo više nego kod bilo koje druge grupe kičmenjaka.

Faktori ugrožavanja populacija vodozemaca su mnogostruki. Najvažniji je svakako nestanak i degradacija vodenih staništa kroz izmenu i razaranje autohtonih predela na širokim prostorima, što dovodi do fragmentacije staništa i izolacije malih populacija, koje više ne mogu opstati samostalno. Značaj zaštite vodozemaca davno je uočen, pa se od 91 do sada poznate vrste vodozemaca u Evropi, na listama Direktive o staništima pominje čak 72, od kojih 17 vrsta živi i u Srbiji.

Repati vodozemci (Caudata) Vodozemci se obično dele u dve velike grupe: repati vodozemci i bezrepi vodozemci. Mrmoljci, zajedno za daždevnjacima, su kod nas najpoznatiji predstavnici repatih vodozemaca. Imaju dug rep koji im zajedno sa izduženim oblikom tela daje „gušteroliki“ izgled, pa ih stoga neki laici nazivaju „vodeni gušteri“. Larve mrmoljaka žive u vodi i imaju spoljašnje škrge koje prilikom metamorfoze gube i prelaze na disanje plućima. Nakon metamorfoze napuštaju vodu i ostatak godine provode na okolnim šumskim i/ili otvorenim staništima. Tokom toplih i suvih perioda godine danju se najčešće skrivaju u stelji, ispod kore ili na drugim vlažnim mestima, a u potragu za hranom izlaze samo noću. Od vrsta mrmoljaka koje se pominju na listama Direktive o staništima kod nas je zabeleženo četiri: Triturus cristatus (Laurenti, 1768) – veliki mrmoljak, Triturus karelinii (Strauch, 1870) – dugonogi mrmoljak, Triturus dobrogicus (Kiritzescu, 1903) – podunavski mrmoljak i Triturus carnifex1 (Laurenti, 1768) – glavati mrmoljak. Po spoljašnjem izgledu sve su međusobno jako slične i samo dobar stručnjak može ih pouzdano razlikovati. Ranija sistematika je ove vrste posmatrala kao podvrste jedinstvene vrste Triturus cristatus i u prethodnim verzijama lista za zaštitu evropskih vrsta životinja je navođena samo ova vrsta. Novija genetička istraživanja su ukazala na razlike između podvrsta koje se mogu tumačiti kao razlike na nivou posebnih vrsta pa su u skladu sa tim izvršene i odgovarajuće korekcije u listama za zaštitu, u koje su sada zasebno uvrštene sve vrste koje pripadaju tzv. cristatus kompleksu. Od svih vrsta ovog kompleksa glavati mrmoljak je u Srbiji najšire rasprostranjen: naseljava njen zapadni, jugozapadni, jugoistočni i južni deo. Sa dužinom tela do čak 18 cm, glavatom mrmoljku je i po veličini vrlo sličan podunavski mrmoljak. Kod nas se podunavski mrmoljak javlja u panonskom delu Srbije, zatim u dolini Velike Morave do Jagodine i ravničarskim predelima istočne Srbije. Dugonogi mrmoljak naseljava malo područje u jugoistočnom delu zemlje i relativno uzak deo centralne Srbije, dok se veliki mrmoljak kod nas javlja samo u šumama u pobrđu Banata u graničnom pojasu sa Rumunijom, kao i planinsko-kotlinskom delu istočne Srbije. Drugi karakteristični predstavnici repatih vodozemaca su daždevnjaci. U Prilogu IV Direktive o staništima pominje se crni ili alpski daždevnjak ‒ Salamandra atra (Laurenti, 1768). Daleko je manji od svog bliskog rođaka, šarenog daždevnjaka, i kao što mu i ime kaže, boja njegove kože je potpuno crna ili tamno smeđa, bez tragova žutih pruga, mrlja ili pega. Kod nas naseljava hladne, vlažne alpske livade i krševe najviših predela planinsko-kotlinskog dela jugozapadne Srbije. Mogu se naći na visinama do čak 3.000 metara i aktivni su uglavnom noću. Ženka crnog daždevnjaka rađa samo dva mladunčeta. Oni celu larvenu fazu provode u telu majke i rađaju se već kao potpuno preobražene jedinke, koje odmah dišu na pluća.

Žabe (Anura) Najbrojnija i najraznovrsnija grupa vodozemaca su žabe, prepoznatljive po karakterističnoj građi – kratkom telu, zadebljalim vrhovima prstiju, istaknutim krupnim očima i odsustvu repa. Zahvaljujući svojim dugim, snažnim nogama poznati su kao vešti skakači i plivači. Lako se kreću po kopnu, ali im koža zbog svoje polupropusnosti mora stalno biti vlažna. Hrane se raznim letećim insektima, 1

Po rezultatima novijih istraživanja, a koja je prihvatila većina stručnjaka, T. carnifex ne živi u Srbiji, već vrsta T. macedonicus

Triturus carnifex - ženka (Foto: A. Simović)

Triturus carnifex - mužjak (Foto: A. Simović)

crvima i mekušcima koje vrebaju i aktivno love. Poznate su po oglašavanju mužjaka, od kojih neke vrste imaju čak i rezonatorske kese pomoću kojih se zvuci koje proizvode pojačavaju. Pesma predstavlja bitnu osobinu za pronalaženje partnera i komunikaciju između mužjaka. Razmnožavanjem su vezani za vodu, gde se odvija i parenje i metamorfoza. Mukači (Bombinatoridae) su porodica sitnih žaba spljoštenog tela i jarko obojenog trbuha. Ta obojenost potencijalnim napadačima ukazuje na njihovu otrovnost. Aktivne su danju i u vreme parenja i polaganja jaja mogu da se jave masovno kada naseljavaju svaku, pa i najmanju lokvicu. Od 5 vrsta žaba iz ove porodice koje se pominju u prilozima Direktive o staništima, dve vrste žive i kod nas. To su crvenotrbi mukač ‒ Bombina bombina (Linnaeus, 1758) i žutotrbi mukač ‒ Bombina variegata (Linnaeus, 1758) koji se razlikuju, pre svega, u boji trbuha. Crvenotrbi mukači se kod nas javljaju severno od reke Save i Dunava i oko Velike Morave, dok je žutotrbi mukač uglavnom rasprostranjen južno od Save i Dunava, uz izuzetak Fruške gore u Vojvodini. Zelena krastača ‒ Pseudepidelea (=Bufo)2 viridis (Laurenti, 1768), jedna je od najčešćih vrsta žaba širokog rasprostranjenja u Srbiji. Osim ravničarskih naseljava i planinske predele. Često se može naći i daleko od vode, pa čak i u najurbanizovanijim sredinama. Iza očiju nalaze se uočljive nakupine otrovnih žlezda u obliku kratke pruge ‒ parotidne žlezde. One luče otrovan sekret koji služi za odbranu od neprijatelja. Bombina variegata (Foto: D. Savić) Jedna od najmanjih žaba u Evropi je gatalinka ‒ Hyla arborea (Linnaeus, 1758), dostiže dužinu tek do 5 cm. Boja tela sa gornje strane može da varira od žućkaste do gotovo smeđe, ali je najčešće zelena. Na bokovima se uočava crna pruga koja počinje od nosnog otvora, nastavlja se preko oka i bubne opne i završava u osnovi zadnjih nogu. Noge su dobro razvijene, a opne za plivanje su slabo izražene. Na vrhovima prstiju uočavaju se proširenja u obliku jastučića koji služe za bolje prianjanje za podlogu. Mužjaci su manji od ženki i imaju mehur za pojačavanje zvuka. Od žaba koje naseljavaju našu zemlju, gatalinka verovatno provodi najviše vremena van vode. Najčešće se viđa na mestima gde ima dosta vegetacije, u travi, žbunju i na drveću. Teško ju je primetiti, jer se bojom tela stapa sa okolinom. U Srbiji je široko rasprostranjena. Neobičnu i jako specijalizovanu porodicu žaba čine češnjarke – Pelobatidae. Svoje narodno ime dobile su zato što u slučaju opasnosti iz kožnih žlezda luče sekret sa mirisom belog luka. Veći deo života provode van vode. U vodi se nalaze samo u vreme parenja i polaganja jaja. Punoglavci odmah 2

Po najnovijoj nomenklaturi ime ovog roda je Bufotes (Frost, Darrel R. 2014. Amphibian Species of the World: an online reference. Version 6 (25. jun 2014.)

nakon metamorfoze napuštaju vodu i odlaze u okolna područja. Građa tela pokazuje određene sličnosti sa krastavim žabama, međutim, na zadnjim nogama sa unutrašnje strane nalazi se orožnali kožni nabor u obliku ašova pomoću kojeg se brzo zakopavaju u rastresitu podlogu. Takođe, za razliku od krastavih žaba kod kojih je zenica horizontalna, oči češnjarki su sa vertikalnim zenicama. Mužjaci nemaju rezonatorske kese. Aktivne su noću, a preko dana žive skrivene u podlozi i rupama pa se retko viđaju. Od tri vrste ove porodice koje se Hyla arborea (Foto: D. Savić) nalaze u prilozima Direktive o staništima, dve žive i kod nas. Obična češnjarka ‒ Pelobates fuscus (Laurenti, 1768) šire je rasprostranjena i naseljava Vojvodinu i dolinu Morave. Sirijska ili istočna češnjarka ‒ Pelobates syriacus (Boettger, 1889) nešto je krupnija od obične češnjarke i kod nas se javlja samo sporadično, i to u jugoistočnom delu Vojvodine i centralnoj i istočnoj Srbiji. Iz porodice pravih žaba (Ranidae), od sedam vrsta koje se pominju u prilozima Direktive o staništima, tri vrste žive i kod nas. Šumska žaba ‒ Rana dalmatina (Fitzinger, 1838), kako joj i ime kazuje, izuzev sezone parenja, živi skoro isključivo van vode, pretežno po listopadnim, vlažnim šumama. Spada u grupu mrkih žaba i uglavnom se hrani noću, mada pri povećanoj vlažnosti lovi i tokom dana. Druga vrsta iz grupe mrkih žaba, vrlo slična šumskoj, je grčka žaba ‒ Rana graeca (Boulenger, 1891). Vrat joj je tamnije boje sa karakterističnom svetlom linijom u sredini. Njeno prirodno obitavalište su okoline reka i potoka u višim predelima, poput umerenih šuma, brdskih i planinskih pašnjaka. Naseljava zapadni, jugozapadni, jugoistočni i južni deo planinsko-kotlinske oblasti, kao i delove centralne i istočne Srbije. Mala zelena žaba ‒ Pelophylax (=Rana) lessonae (Camerano, 1882) je sa leđne strane uglavnom zelena, maslinasta ili skoro smeđa, posuta tamnim mrljama. Kod mužjaka se u vreme parenja duž leđa jasno uočavaju linije svetlo zelene ili žućkaste boje. Ima kraće zadnje noge od drugih zelenih žaba i manje vremena provodi u vodi. Ipak, uvek se nalaze u blizini manjih i plićih vodenih basena, bara, močvara, stajaćica okruženih šumom, ali i u većim barama i ivičnim zonama plitkih jezera, u ravnicama i srednjem pobrđu. Hrani se zglavkarima, insektima i njihovim larvama. U Srbiji se Pelobates fuscus (Foto: G. Mesaroš) javlja pretežno u Vojvodini. (Gabor Mesaroš)

Gmizavci (Reptilia) Reptili su kičmenjaci, koji ili imaju četiri funkcionalna ekstremiteta, ili poput zmija, potiču od četvoronožnih predaka ali savremene vrste nemaju noge. Za razliku od vodozemaca, gmizavci nemaju larveni stadijum vezan za vodu. Većina gmizavaca nosi jaja, ali postoje vrste koje na svet donose žive mladunce. Jaja gmizavaca su okružena zaštitnim membranama koje sprečavaju gubitak vode, što im omogućava razmnožavanje bez prisustva vode i naseljavanje suvih područja. U Evropi

žive predstavnici tri velike grupe gmizavaca: gušteri, zmije i kornjače.

Rovaši (Scincidae) Rovaši su porodica guštera koji svojim izduženim telom i repom podsećaju na predstavnike pravih guštera (porodica Lacertidae). Međutim, rovaši poseduju i čitav niz speciﬁčAblepharus kitaibelii (Foto: D. Savić) nih osobina koje ih jasno odvajaju od ostalih guštera. Trup iza male glave se ne sužava u vratni deo, a noge su male, kod nekih vrsta su prednje ili oba para nogu potpuno zakržljali. Jedna od osobina rovaša je i da se rado ukopavaju ili zavlače u rupe, po čemu su i dobili ime. Premda je porodica rovaša u svetu veoma brojna, u Evropi je zastupljena sa samo nekoliko vrsta prisutnih u toplim, suvim šumskim i šumostepskim područjima. Uglavnom su aktivni danju, ali vode prilično skriven način života i nije ih lako uočiti. Od 7 vrsta koje se pominju u prilozima Direktive o staništima, samo jedna se može naći i kod nas. Kratkonogi gušter ‒ Ablepharus kitaibelii (Bibron & Bory de Saint-Vincent, 1833), je jedini predstavnik rovaša u Srbiji. Dostiže dužinu do 15 cm, uključujući i rep. Telo je sa gornje strane bronzanosmeđe i glatko sa vrlo kratkim nogama. Nemaju pokretne očne kapke i aktivni su tokom celog dana kada love razne zglavkare i sitne puževe. Vrsta je rasprostranjena u istočnoj i jugoistočnoj Evropi do jugozapadne Azije. U Srbiji je široko rasprostranjena i naseljava pretežno suva staništa otvorenog tipa, kao što su hrastove šume, suvi proplanci i livade, do 1.500 m nadmorske visine.

Pravi gušteri (Lacertidae) Porodica pravih guštera obuhvata vrste male do srednje veličine ‒ do 9 cm izuzimajući rep, koji je skoro uvek duži od trupa i koji u slučaju opasnosti mogu da odbace. Aktivni su danju, sa snažnim nogama, dugim prstima i jakim kandžama, kojima se uspešno veru po kamenitim ili drvenim podlogama. Glava, kao i stomak su im prekriveni krupnijim krljuštima. Mužjaci su često krupniji, jarkih boja, pogotovo u doba parenja. U odnosu na ženke mužjaci imaju i snažniju glavu i nešto duži rep u odnosu na trup. Nastanjuju različite tipove staništa: ivice šume, šumske proplanke, krčevine sa grmljem ili stepska staništa i livade, čak i u visokoplaninskom području. Ali, bez obzira gde žive, uvek se nalaze na mestima koja su dobro osunčana i otvorena i na kojima mogu da se sunčaju i pronalaze plen. Pravi gušteri su aktivni grabljivci, hrane se pretežno beskičmenjacima, čak i letećim insektima, koje uspevaju da uhvate zahvaljujući svojoj agilnosti i oštrom vidu. Od 34 vrste pravih guštera koje se pominju u prilozima Direktive o staništima Evropske unije, pet vrsta živi i kod nas. Livadski gušter ‒ Lacerta agilis (Linnaeus, 1758) je robustan gušter sa kratkom glavom, snažnim udovima i zdepastim telom. Mužjaci ove vrste ističu se smaragdno-zelenom ili zeleno-žućkastom bojom bočne strane tela, koja je kod ženki manje upadljiva ‒ uglavnom braonkasta. Livadski gušter je rasprostranjen u celoj Evropi, izuzev većeg dela Skandinavskog poluostrva i većeg dela južne Evrope. U Srbiji je čest i naseljava travnata otvorena staništa u nizijskom i brdskom području. Svojom dužinom do čak 50 cm, veliki zelembać ‒ Lacerta trilineata (Bedriaga, 1886) je naš najveći gušter. Leđna strana tela odraslih jedinki je jednolično zelene boje, sa ravnomerno raspoređenim sitnim tamnim mrljama. Trbušna strana tela, uključujući i grlo, je limun žute boje. Rasprostranjen je u jugoistočnoj Evropi duž Jadranske obale, južnim delovima Balkanskog poluostrva, na obalama Crnog mora u Bugarskoj i Rumuniji i u Maloj Aziji. Naseljava područja sa značajnim me-

diteranskim uticajem kao što su makije, mediteranske i submediteranske livade i peščane obale sa oskudnom vegetacijom, ali može se naći i na područjima sa značajnim uticajem poljoprivrede kao što su oranice, pašnjaci, plantaže i/ili seoski vrtovi. Kod nas je ova impozantna vrsta registrovana samo na nekoliko lokaliteta u najjužnijim delovima zemlje. Zelembać ‒ Lacerta viridis (Laurenti, 1768) je krupan gušter koji zajedno sa repom može da naraste i do 40 cm, od čega rep može biti duplo duži od trupa. Lacerta viridis (Foto: D. Savić) Mužjaci imaju veću glavu i jarko zelenu boju sa redovima sitnih pegica koje su u zadnjem delu tela više izražene. Kod odraslih mužjaka grlo i vrat su tirkizno-plave boje, što je u vreme parenja posebno upadljivo. Ženke su vitkije od mužjaka, ujednačenije boje, često sa dve do četiri svetle pruge oivičene tamnim pegama duž bokova. Trbušna strana tela kod oba pola je svetlo zelene boje. Ova vrsta preferira toplija staništa sa niskom i gustom vegetacijom. Hrani se uglavnom insektima i drugim beskičmenjacima, ali može da pojede i voće, sitnije guštere, jaja i mladunce ptica, pa čak i sitne glodare. Vrsta je rasprostranjena u centralnoj i jugoistočnoj Evropi sve do Ukrajine i zapadne Turske na istok. U Srbiji su zelembaći česti svuda na toplim osunčanim travnim formacijama ili suvim šumskim prosecima i šibljacima. Zidni gušter, Podarcis muralis (Laurenti, 1768), je u Evropi široko rasprostranjen, sa arealom koji se proteže kroz centralnu, južnu Evropu (izuzimajući mediteranska i atlantska područja Pirinejskog poluostrva), Balkansko poluostrvo, sve do Male Azije. Introdukovan je i u severnu Ameriku. To je vitak gušter veličine do 24 cm, sa dugim repom i dobro razvijenim nogama. Krljušti su sitne, a boja i šare na leđima u različitim delovima areala jako varira. Za jedinke koje žive u Srbiji je karakteristična smeđe-mrka boja leđne strane tela, sa po jednom tamnom širokom prugom duž svakog boka, dok je trbušna strana tela bledo ili jarko narandžasta i kod mužjaka uvek izraženija nego kod ženki. U Srbiji je ova vrsta veoma rasprostranjena i naseljava sva prirodna i izmenjena staništa koja imaju makar i malo kamenite podloge i dovoljno sunčeve svetlosti i toplote u toku dana. Stanovnik suvih, pretežno ravničarskih staništa otvorenog tipa je stepski gušter ‒ Podarcis tauricus (Pallas, 1814). Globalno rasprostranjenje ove vrste je neobično jer se sastoji iz dve, kako se čini, izolovane celine. Jednu čine centralni delovi Panonske nizije, a drugu južni i jugoistočni delovi Balkanskog poluostrva sve do poluostrva Krim. Područja na kojima je ova vrsta registrovana u Srbiji zahvataju i jednam i drugi deo areala vrste. Populacije iz severnih i istočnih delova Vojvodine pripadaju centralno-evropskom delu areala, a populacije sa područja jugozapadne, južne, jugoistočne i istočne Srbije, odnosno južnog i istočnog Banata, pripadaju balkanskom delu areala.

Zmije (Serpentes) Zmije su grupa gmizavaca sa ljuskama koju karakteriše poseban način kretanja oslanjanjem na rebra, što je dovelo do potpunog nestanka nogu ili su one svedene na nefunkcionalne ostatke. Na osnovu uporedne anatomije, među naučnicima postoji saglasnost da zmije potiču od guštera, a sporenja se vrše oko toga od koje grupe potiču i u kom periodu je došlo do odvajanja zmija od guštera. Od 24 vrste zmija koje se pominju u prilozima Direktive o staništima, u Srbiji živi sedam vrsta.

Većina evropskih vrsta zmija kao i skoro sve vrste koje naseljavaju Srbiju pripadaju porodici smukova (Colubridae), koje se odlikuju krupnijim glavenim krljuštima od krljušti u ostatku tela, relativno dugim repom, okruglim zenicama kod većine vrsta i po sredini podeljenom trbušnom ljuskom iznad analnog otvora. Aktivne su pretežno danju, i ne poseduju otrovne žleze i Dolichophis caspius (Foto: A. Simović) zube pogodne za injekciranje otrova u telo žrtve. Stepski smuk Dolichophis (=Coluber) caspius (Gmelin, 1789) je snažna i veoma krupna zmija koja uobičajeno naraste do 140-160 cm, ali nisu retki primerci dužine i preko 2 metra. Najkrupniji do sada registrovan primerak ove vrste imao je 2,5 metra u dužinu što je stavlja među najkrupnije evropske vrste. Aktivni su uglavnom tokom dana i nisu otrovni. Glava je sa telom spojena debelim vratom. Leđna strana je kod mladih zmija sivo-smeđa sa posebnim šarama koje su u početku vrlo izražene, a vremenom nestaju. Kod odraslih jedinki su ljuske na leđnoj strani po sredini nešto svetlije od rubova, što celoj zmiji daje neobičan izgled. Trbušna strana je svetlo žute ili bele boje. Hrani se sitnim sisarima, ali i pticama, gušterima, ponekada i drugim zmijama. Uznemirena, ume da bude vrlo agresivna i da prvo napadne uljeza i tek nakon toga potraži spas u begu. Rasprostranjena je na Balkanskom poluostrvu, delovima istočne Evrope i uskom delu Male Azije. Svuda je retka, usled širenja poljoprivrede i izgradnje guste saobraćajne mreže, gde često stradaju od vozila. Smukulja ‒ Coronella austriaca (Laurenti, 1768), je vrsta rasprostranjena pre svega u zapadnoj, severnoj i srednjoj Evropi ali se javlja sve do Dalekog istoka i severnog Irana. Oba pola prosečno narastu do dužine od oko 60 cm. Vrlo su retki krupniji primerci. Imaju okrugle zenice i osnovna boja tela je najčešće mrka, nekad sivkasta ili crvenkasta s dva reda malih nejasno istaknutih tamnih mrlja duž leđa. Niz nejasnih tamnih mrlja se nekad proteže i duž bokova. U nekim slučajevima, parovi mrlja mogu biti sjedinjeni duž leđa ostavljajući utisak cik-cak šare koja je vrlo karakteristična za naše otrovnice. Trbušna strana tela je sivkasta, svetlo mrka ili riđkasta, često posuta sitnim pegicama. Na vrhu glave imaju tamnu mrlju koja podseća na krunu, od čega im i potiče latinski naziv Coronella (lat. corolla – mala kruna). Relativno široka tamna pruga proteže se od svake nosnice iznad oka duž glave malo preko vrata. Hrane se manjim životinjama, posebno drugim gmizavcima. Da bi savladali krupniji plen često se obavijaju oko njega ali, za razliku od pravih udava, zapravo ne ubijaju ovom metodom. Raširena je u celoj Srbiji i naseljava pretežno suva staništa nizijskih područja, ali u južnim delovima Srbije može se naći i na većim nadmorskim visinama i u vlažnijim i relativno hladnijim staništima. Obični smuk ‒ Zamenis longissimus (Laurenti, 1768) (=Elaphe longissima) je evropska neotrovnica koja naraste do oko 2 metra dužine. Zovu ga još i Eskulapov smuk i ima velikog značaja u starogrčkoj i rimskoj mitologiji i simbolici izvedenoj iz nje. To je zmija koja se obmotava oko štapa starogrčkog boga medicine Eskulapa. Za razliku od mladunaca koji pokazuju vrlo živu obojenost, odrasle jedinke su dosta ujednačeno obojene, od maslinasto žute preko mrko-zelene do skoro potpuno crne. Naseljava centralne delove Evrope od atlantske obale do Crnog mora i Kavkasko područje. Kod nas naseljava veći deo Srbije, ali pretežno staništa zatvorenog sklopa, kao što su bukove ili bukovo-hrastove šume.

Četvoroprugasti smuk ‒ Elaphe quatuorlineata (Lacepede, 1789), je vrlo krupna neotrovna zmija koja može narasti i preko 2,5 metra. Odrasli su žućkasto smeđe boje s četiri tamne pruge duž tela, po čemu i nosi speciﬁčno ime. Odrasle jedinke karakteriše i tamna linija koja se dijagonalno proteže od ivice oka do ugla usana. Za razliku od odraslih jedinki, mladunci imaju niz tamnih četvorougaonih mrlja duž svetle leđne strane tela i po nekoliko uzdužnih redova istovetnih tamnih mrlja na bokovima, tako da podsećaju na šaru šahovske ploče (ljudi ih uglavnom mešaju sa otrovnicama dok su mlade). Rasprostranjena je na Apeninskom i Balkanskom poluostrvu, i to pretežno u njihovim zapadnim i južnim delovima. Kod nas se javlja samo na krajnjem jugu na granici sa Makedonijom, u područjima pod snažnim uti- Elaphe longissima (Foto: D. Savić) cajem mediteranske klime. Ribarica ‒ Natrix tessellata (Laurenti, 1768) je naša tipična vodena neotrovna zmija kod koje odrasle jedinke mogu da izrastu nešto više od 1 m dužine. Ženke su uvek nešto krupnije od mužjaka. Boja tela varira od smećkaste ili sivkasto-zelene do gotovo crne, sa tamnim mrljama na leđima. Trbuh je ponekad živo obojen u žutu ili narandžastu, sa crnim mrljama raspoređenim kao na šahovskoj tabli. Široko je rasprostranjena. Živi na Apeninskom poluostrvu, u srednjoj i jugoistočnoj Evropi i većim delovima centralne Azije, sve do Kine. Najveći deo života provodi oko vode i ishrana joj je skoro isključivo sastavljena od riba. U Srbiji se javlja svuda gde postoje pogodna vodena staništa.

Ljutice (Viperidae) Porodica ljutica je jedina porodica otrovnih zmija čiji predstavnici naseljavaju Evropu. U odnosu na vrste sa drugih kontinenata, evropske vrste su relativno male veličine. Gotovo sve ljutice imaju krljušti sa izdignutom oštricom po sredini (grebenom), uspravne zenice, zdepasto telo sa kratkim repom i, usled otrovnih žlezda, trouglastu glavu koja se naglo sužava u vratnom delu. Tipično, ljutice su dnevne životinje i svoj plen čekaju u zasedi, kojeg velikom brzinom ujedaju i kroz šuplje očnjake ubrizgavaju otrov u telo žrtve. Otrov prevashodno negativno utiče na krvni sistem žrtve, razarajući krvne sudove. Od pet vrsta ljutica koje se pominju u prilozima Direktive o staništima, dve vrste žive i kod nas. Poskok ‒ Vipera ammodytes (Linnaeus, 1758) je naša otrovnica svima poznata po svom karakterističnom roščiću na vrhu nosa i cik-cak šari na leđima. Rasprostranjena je po celom Balkanskom poluostrvu, a u Srbiji se javlja svuda južno od Save i Dunava, na mestima gde postoje toplija i suvlja staništa kao što su proređene hrastove šume, livade prošarane kamenjarima, kanjoni i klisure, mešovite hrastovo-bukove šume. Šargan ‒ Vipera ursinii (Bonaparte, 1835) je najmanja ljutica Evrope. Naraste do 60 cm, pri čemu su ženke veće od mužjaka. Boja leđne strane tela je čokoladno-smeđa sa širokom tamnijom cik-cak šarom koja se proteže duž sredine leđa. Naseljava visokoplaninske livade i pašnjake južne Francuske, zapadne Italije i Balkanskog poluostrva. U istočnoj Evropi je nizijska vrsta, jer naseljava

netaknute stepske delove Panonske nizije i istočne Evrope. U Srbiji je prisustvo šargana utvrđeno na samo nekoliko lokaliteta na Prokletijama i Šar planini.

Kornjače (Testudines) Kornjače su gmizavci vrlo speciﬁčne građe koju karakteriše koštani oklop koji obavija i štiti njihovo telo. Ovaj oklop kod najvećeg broja vrsta sastavljen je od rožnatih ploča. Postoje suvozemne, slatkovodne i morske kornjače. Od 11 vrsta kornjača koje se pominju u prilozima Direktive o staništima Evropske unije, tri vrste se mogu naći i kod nas. Naš najpoznatiji i jedini predstavnik vodenih kornjača je barska kornjača Emys orbicularis (Linnaeus, 1758). Barske kornjače su tipični stanovnici stajaćih ili sporotekućih voda, gusto obraslih vodenom vegetacijom. Svojom obojenošću, koja je uvek vrlo tamna i manje-više posuta žutim mrljama ili trakama, savršeno se uklapa u svoju okolinu. Na zadnjim nogama se nalaze plovne kožice što ovoj vrsti omogućava veoma brzo i spretno plivanje. Vode grabljiv način života hraneći se drugim manjim kičmenjacima kao što su žabe, mrmoljci Emys orbicularis (Foto: Lj.D. Mesaroš) ili sitnije ribe, ali i mekušcima, larvama insekata, a rado će se pogostiti i na leševima krupnijih kičmenjaka. Ženke jaja polažu na pogodna mesta na obali u blizini vode. Zbog hidromelioracijskih zahvata širokih razmera koji su izvršeni u proteklih 50-ak godina, svuda u Evropi je ugrožena. U Srbiji je pretežno nizijska vrsta, ali se može naći i u pogodnim staništima u brdsko-planinskom delu Srbije do približno 1.000 m nadmorske visine. Suvozemne kornjače imaju snažan ispupčen oklop i uglavnom su prilagođene na život u sušnim i toplim predelima ‒ suvim listopadnim šumama, šibljacima, makiji, vinogradima i voćnjacima. Za razliku od barske kornjače, pretežno su biljojedi. Vrlo su dugovečne. Polnu zrelost dostižu tek sa 12-13 godina, a u jednom leglu najčešće polažu oko 5 jaja. Šumska kornjača ‒ Testudo hermanni (Gmelin, 1789) je rasprostranjena sporadično u mediteranskoj Evropi, od Španije do evropskog dela Turske. U njenim zapadnim delovima javlja se pretežno u blizini morskih obala, dok se na Balkanskom poluostrvu mogu naći i duboko u kontinentalnom delu. Kod nas je mestimično česta u suvim i proređenim hrastovim šumama u brdskom području, ali je nalažena i na livadama, voćnjacima, vinogradima, čak i na oranicama. U Srbiji je rasprostranjena južno od Save i Dunava, izuzev njenog zapadnog dela. Ugrožena je narušavanjem njenih prirodnih staništa, ali i sistematskim izlovom za nelegalnu trgovinu sa kolekcionarima u zapadnoj Evropi. Vrlo slična šumskoj kornjači je grčka kornjača ‒ Testudo graeca (Pallas, 1814) koja se u Srbiji nalazi na samom severnom rubu njenog prirodnog areala rasprostranjenja. Ova vrsta je široko rasprostranjena u mediteranskom području od Španije i Alžira, preko jugoistočnog Balkana i Male Azije, pa sve do centralne Azije. U Srbiji je zabeležena samo na nekoliko lokaliteta na njenom krajnjem jugu. (Gabor Mesaroš)

Ptice (Aves) Globalno ugrožene vrste Među globalno ugrožene vrste ptica spadaju vrste kojima prema IUCN-u preti neposredna opasnost od izumiranja, odnosno spadaju u kategorije izumrlih u divljini (EW), kritično ugroženih (CR), ugroženih (EN) i ranjivih (VU) ili su skoro ugrožene (NT). U svetu je 2014. godine 2.196 vrsta označeno ovim kategorijama, dok je u našoj zemlji zabeleženo prisutvo 15 takvih vrsta. Među vrstama sa navedenim kategorijama pojedine više nisu prisutne u Srbiji ili su prisutne neredovno, tako da je nemoguće formirati Natura 2000 područja koja će realno doprineti njihovoj zaštiti. Sve globalno ugrožene vrste nalaze se u Prilogu I Direktive o pticama i njihova zaštita, kao i zaštita njihovih staništa predstavlja konzervacioni prioritet. Guska crvenovoljka (Branta ruﬁcollis) Guska crvenovoljka gnezdi se u severnom Sibiru, na poluostrvu Tajmir i u manjem broju na poluostrvima Gidan i Jamal. Selica je koja migrira uskim koridorom kroz Aziju i istočnu Evropu do zapadnih obala Crnog mora. Deo ptica zimuje u Panonskoj niziji. Staništa u kojima se gnezdi su tundre u priobalju i oko reka. Zimu provodi na stepskim i poljoprivrednim područjima u ravnicama i priobalju reka i jezera, gde se okupljaju zajedno sa ostalim vrstama gusaka. Gnezda gradi na zemlji, često u blizini gnezda ptica grabljivica (snežne sove ili severnog sokola) koje agresivno brane svoju teritoriju od predatora kao što su polarne lisice. Hrani se travama i drugim biljkama. Predstavlja globalno ugroženu vrstu, čija se brojnost smanjuje usled klimatskih promena, prekomernog lova i stradanja tokom seobe. U Srbiji se guska crvenovoljka povremeno viđa u manjem broju u periodu seobe i zimovanja, najčešće na tradicionalno važnim okupljalištima gusaka. Tokom perioda jesenje seobe i zimovanja (od oktobra do februara) u Srbiji se gotovo svake godine beleži po nekoliko posmatranja ove vrste. Guska crvenovoljka je najčešće beležena na području SRP „Slano Kopovo“, ali i na drugim lokalitetima na kojima se druge vrste gusaka okupljaju u velikom broju. Na žalost, na osnovu nalaza prepariranih jedinki u privatnim Branta ruﬁcollis (Foto: Игорь Николаевич) kolekcijama, poznato je da je poslednjih godina bilo slučajeva ilegalnog odstrela ove globalno ugrožene vrste na više lokaliteta u Srbiji. Kao osnovna mera zaštite preporučuje se zabrana lova i upotrebe pesticidima tretiranih semena industrijskih biljaka na najznačajnijim okupljalištima gusaka u Srbiji. Patka njorka (Aythya nyroca) Areal patke njorke obuhvata istočnu Evropu, Podunavlje, kao i veći broj srazmerno izdvojenih područja uz obale Sredozemnog mora, u centralnoj Aziji, Bliskom Istoku, Maloj Aziji i severnoj Africi. Selica je. Deo evropske populacije zimu provodi u Mediteranu, dok većina ptica zimuje u Africi i južnoj Aziji. Nastanjuje plitka jezera, bare i močvare sa bujnom vegetacijom i malim površinama otvorene vode. Hrani se pretežno vodenim biljkama, ali i vodenim beskičmenjacima. Predstavlja globalno ugroženu vrstu čija brojnost opada usled nestanka odgovarajućih staništa na koja je usko prilagođena, kao i usled prekomernog i u praksi neselektivnog lova. Evropska populacija naglo opada, tako da patka njorka danas ima status ranjive vrste u Evropi.

U Srbiji se vrsta gnezdi uglavnom u severnom, ravničarskom delu zemlje. Populacija se procenjuje na između 680 i 990 parova, uz umereno rastući populacioni trend. Najznačajnija gnezdilišta su na ribnjacima Potamišja, na Carskoj bari, Labudovom oknu i većim šaranskim ribnjacima u Vojvodini. Najznačajnija gnezdilišta južno od Save i Dunava su Zasavica i ribnjak Mala Vrbica. Za uspešno gnežđenje vrsta zahteva vodena staništa sa razvijenom vegetacijom, kakva često pronalazi Aythya nyroca (Foto: Ištvan Balog) na delovima ribnjaka koji se ne koriste intenzivno. U Srbiji je zabeleženo više slučajeva ilegalnog lova iako se radi o strogo zaštićenoj vrsti. Mere zaštite trebalo bi da budu usmerene ka zaštiti najznačajnijih vlažnih područja na kojima se ova vrsta gnezdi, kao i na potpunu zabranu lova na patke na lokacijama najznačajnijim za gnežđenje i okupljanje patki njorki u periodu seobe. Krstaš (Aquila heliaca) Krstaš je rasprostranjen u delovima istočne, jugoistočne i centralne Evrope, kao i u većem delu centralne Azije i delovima Male Azije. Odrasle ptice su uglavnom stanarice, dok se mladunci najčešće sele ili lutaju tokom zimskog perioda. Naseljava stepska i šumostepska staništa na različitim nadmorskim visinama, a prisutan je u mozaičnim poljoprivrednim područjima. Gnezda gradi na drveću, a u novije vreme i na dalekovodnim električnim stubovima. Hrani se uglavnom sisarima i pticama srednje veličine (tekunica, hrčak, zec, vrane, golubovi i sl.), dok zimi rado jede leševe krupnih životinja. Ugrožen je zbog nestajanja pogodnih staništa, ilegalnog ubijanja i krađe jaja, trovanja pesticidima i stradanja tokom seobe.

Aquila heliaca (Foto: Pekka Fågel)

Krstaš se do druge polovine 20. veka gnezdio na više lokacija u Vojvodini, severozapadnoj i južnoj Srbiji u nizijskim i brdskim predelima (Fruška gora, Deliblatska peščara, Vršačke planine, Cer, okolina Vranja, Kosovo i Metohija i dr.). Naglo opadanje populacije dogodilo se krajem 20. veka, tako da se u prvoj deceniji 21. veka ukupan broj gnezdećih parova procenjivao na svega 3-4, pri čemu su jedine poznate lokacije gnežđenja bile na Fruškoj gori. Poslednjih godina otkriveno je još nekoliko lokacija gnežđenja krstaša (na krajnjem severu Banata i u Braničevskom okrugu), dok je na još nekoliko mesta posmatran u periodu gnežđenja. Čini se da se populacija veoma polako oporavlja, verovatno zahvaljujući porastu populacije u susednoj Mađarskoj, gde su intenzivne mere zaštite dale rezultate. Ipak, krstašu u Srbiji još uvek preti neposredna opasnost od izumiranja. Slučajevi krivolova nad grabljivicama u Srbiji su učestala pojava, dok se populacije tekunica, kao značajnog plena vrste i dalje smanjuju. Kao i druge grabljivice koje se povremeno (naročito zimi) hrane leševima i krstašu preti neposredna opasnost od namernog ili nenamernog trovanja. Siva vetruška (Falco vespertinus) Gnezdeći areal sive vetruške obuhvata Panonsku niziju, istočnu Evropu i deo umerenog pojasa Azije do reke Jenisej na istoku. Selica je. Zimu provodi u podsaharskoj Africi. Vrsta je usko vezana za stepska i šumostepska staništa, a prihvata i poljoprivredna područja sa očuvanim pašnjacima, livadama ili stepskim fragmentima na kojima lovi. Jaja polaže u stara gnezda vrana. Najčešće formira kolonije unutar kolonija gačaca (Corvus frugilegus). U ishrani su najzastupljeniji krupni insekti, sitni sisari i gušteri. Vrstu ugrožavaju nestanak stepskih staništa, smanjenje brojnosti gačaca, intenzivna upotreba insekticida i stradanje tokom duge seobe. U poslednjim decenijama populacija je pretrpela veliki pad brojnosti koji se i dalje nastavlja. Populacija sive vetruške je u poslednjim decenijama 20. veka doživela naglo opadanje sa procenjenih 250-350 na svega 100-150 gnezdećih parova. U ovom periodu sve poznate lokacije Falco vespertinus (Foto: K. Paunović) gnežđenja nalazile su se u Vojvodini, gde se vrsta postepeno povlačila iz južnih delova Bačke i Banata. U Sremu je potpuno nestala. Iz istočne i južne Srbije nestala je sredinom 20. veka. Smatra se da je glavni razlog nestajanja sive vetruške smanjivanje površine prostranih pašnjaka i livada na kojima se hrani. Pored toga, glavni graditelj gnezda koja sive vetruške zauzimaju – gačac, doživeo je naglo opadanje populacije u poslednjih nekoliko decenija. Mnoge kolonije gačaca koje su se preselile iz šumaraka u poljima u parkove i drvorede u naseljima, za sada ne predstavljaju adekvatnu zamenu za nekadašnja gnezdilišta sivih vetruški. Poslednjih godina populacija sive vetruške ponovo raste i trenutno se procenjuje na 235-262 gnezdeća para, delimično zahvaljujući merama zaštite. Na velikom broju povoljnih mesta u Vojvodini postavljene su namenske kućice za gnežđenje vrste, a populacija se redovno prati. Ipak, velika opasnost po opstanak sive vetruške predstavlja dalji nestanak pašnjaka, stepskih i slatinskih fragmenata koji se često pretvaraju u oranice ili zemljište neke druge namene, kao i prekomerna upotreba pesticida u poljoprivredi. Opasnost predstavlja i seča stabala u preostalim zabranima, drvoredima i šumarcima okruženim pašnjacima ili poljoprivrednim kulturama.

Stepski soko (Falco cherrug) Stepski soko rasprostranjen je u Panonskoj niziji, malom delu Balkanskog poluostrva, stepskim područjima istočne Evrope i centralne Azije do istočne Mongolije i Kine na istoku, kao i u delovima Male Azije, Kavkaza, Bliskog i Srednjeg istoka. Veći deo ptica se tokom zime pomera u južnije predele, ka Africi i južnoj Aziji. Naseljava šumostepske, stepske i poljoprivredne predele, u ravnicama, dolinama velikih reka ili na visoravnima. Gnezdi se na drveću, dalekovodnim stubovima i policama na liticama, a gnezda otima od vrana, gavrana i drugih krupnijih ptica. Hrani se manjim sisarima (tekunice, hrčci, voluharice i sl.), pticama srednje veličine (golubovi, vrane i sl.) i gmizavcima. Malobrojna evropska populacija još uvek naglo opada, a vrsta je globalno ugrožena usled nestajanja povoljnih staništa, intenziviranja poljoprivrede, trovanja Falco cherrug (Foto: Marek Szczepanek) pesticidima, ubijanja i krađe jaja i mladunaca. U drugoj polovini 20. veka, populacija stepskog sokola uspešno se oporavljala nakon pada koji je sredinom veka doživela u celoj Evropi. U prvoj deceniji 21. veka procenjivana je na 50-60 parova, od kojih su gotovo svi bili skoncentrisani u Vojvodini. Srbija je bila dom drugoj po veličini populaciji u Evropi. Povećanje brojnosti pripisivalo se adaptaciji vrste na gnežđenje na dalekovodnim stubovima, kao i prelasku na ishranu svugde prisutnim voluharicama i golubovima. U prvoj deceniji 21. veka gotovo svi parovi gnezdili su se u gnezdima gavrana i sivih vrana na dalekovodnim stubovima u poljoprivrednim područjima širom Vojvodine. Na žalost, poslednjih godina uočava se nagli pad brojnosti koja je prema poslednjem cenzusu procenjena na svega 15-20 parova. I pored činjenice da su u Srbiji sprovedene neke mere zaštite koje su u Mađarskoj dale jako dobre rezultate (postavljanje platformi za gnežđenje), negativni faktori nisu zaustavljeni (ubijanje, krađa jaja, prekomerna upotreba pesticida). Smatra se da je ilegalno ubijanje vrste od strane golubara glavni uzrok dovođenja stepskog sokola na ivicu istrebljenja. Više nego bilo koja druga vrsta, stepski soko će u budućnosti biti ugrožen postavljanjem vetroparkova, koji su najčešće locirani u poljoprivrednim područjima u blizini dalekovoda na kojima se vrsta gnezdi. Jarebica kamenjarka (Alectoris graeca) Jarebica kamenjarka rasprostranjena je na većem delu Balkanskog poluostrva, u Alpima, na planinama centralnog dela Apeninskog poluostrva i na Siciliji. Stanarica je. Staništa su joj pre svega osunčani planinski kamenjari i klisure, uglavnom iznad gornje šumske granice. Gnezda smešta na tlu, krijući ih u prizemnoj vegetaciji. Hrani se semenjem, plodovima, listovima i pupoljcima biljaka, insektima i drugim beskičmenjacima. Ugrožava je prekomeran lov, zarastanje ili degradacija odgovarajućih staništa i introdukcija srodne turske kamenjarke (Alectoris chukar). U Srbiji je redovna gnezdarica klisura i planinskih kamenjara, a populacija se procenjuje na Alectoris graeca (Foto: FokusNatur) 950-1.350 parova. Od tog broja, većina se gnezdi

na Kosovu i Metohiji. Prethodne procene bile su nešto veće (1.000-1.500 gnezdećih parova), pa se smatra da je populacija vrste u poslednjih nekoliko godina u naglom opadanju. Trenutno, najznačajnije populacije naseljavaju kamenjarske pašnjake Stare planine, Suve planine, Svrljiških planina, Rtnja, Tupižnice i više planina u zapadnoj Srbiji, dok su Prokletije i Šar-planina najznačajnija područja na Kosovu i Metohiji. Smanjenje brojnosti vrste pripisuje se pre svega obrastanju kamenjarskih pašnjaka usled depopulacije seoskog stanovništva i smanjenja stočnog fonda. U Srbiji je od strane lovačkih udruženja na nekoliko mesta introdukovana turska kamenjarka, a njen uticaj na populaciju jarebice kamenjarke nije poznat. Takođe, izvesno je da preostalu populaciju jarebice kamenjarke ugrožava krivolov. Do nedavno se vrsta nalazila na listi lovne divljači. Deo staništa značajnih za jarebicu kamenjarku u Srbiji ne uživa nikakvu zaštitu i ne nalazi se na listi Međunarodno značajnih područja za ptice (IBA), što ih čini osetljivim na promenu namene prostora u budućnosti. Velika droplja (Otis tarda) Velika droplja rasprostranjena je na Pirinejskom poluostrvu, u severozapadnoj Africi, u delovima centralne i istočne Evrope, Male Azije, Bliskog istoka i centralne Azije. Uglavnom je stanarica, uz izražena lutanja, dok se pojedine populacije zimi pomeraju ka jugu. Staništa su joj stepska područja, pri čemu veliki deo populacije naseljava mozaične poljoprivredne predele sa očuvanim stepskim, livadskim i pašnjačkim fragmentima. Gnezda gradi na tlu, sakrivena u visokoj travi ili poljoprivrednim kulturama. Hrani se semenjem i drugim biljkama, insektima i drugim beskičmenjacima (značajni naročito u periodu podizanja mladunaca) i ređe malim kičmenjacima. Predstavlja globalno ugroženu vrstu čija populacija opada usled nestajanja staništa zbog intenziviranja poljoprivrede, trovanja pesticidima i stradanja prilikom seobe i lutanja. Krajem 19. i početkom 20. veka, velika droplja se gnezdila u većem delu Vojvodine, u okolini Niša i Prokuplja, u Stigu i Negotinskoj krajini na preostalim stepskim fragmentima. Smatra se da je u tom periodu samo na teritoriji Vojvodine živelo preko 1.000 jedinki ove vrste koja je do Drugog svetskog rata predstavljala lovnu divljač. Tokom 20. veka, populacija je naglo opala tako da se u Srbiji poslednjih decenija jedina staništa vrste nalaze u severnom Banatu. Populacija se trenutno procenjuje na svega 15 jedinki. Iako je veliko područje stepskih i slatinskih pašnjaka severnog Banata danas zaštićeno kao specijalni rezervat pod nazivom „Pašnjaci velike droplje“, populacija je i dalje u opadanju i vrsti preti direktna opasnost od izumiranja. Pored realne dileme da li je mala populacija koja naseljava rezervat uopšte biološki održiva, postoje i brojni drugi zaštitarski problemi. Povremeno trovanje jedinki pesticidima, prisustvo brojnih predatora jaja i mladunaca u rezervatu, kao i otvorena pitanja vezana za upravljanje i korišćenje prostora na koja nema pravog odgovora, opstanak vrste u Srbiji čine krajnje neizvesnim. Zaštita velike droplje nalazi se u žiži interesovanja ornitologa u Srbiji, a formirano je i Udruženje za zaštitu velike droplje. Otis tarda (Foto: Ištvan Balog)

Modrovrana (Coracias garrulus) Modrovrana je rasprostranjena u južnoj i istočnoj Evropi, zapadnim delovima centralne Azije, na Bliskom istoku, u Maloj Aziji i u delu severne Afrike. Selica je. Zimu provodi u podsaharskoj Africi. Staništa su joj mozaični predeli sa otvorenim travnatim površinama, stepe i otvorene ravnice u rečnim dolinama. Gnezdi se u dupljama starih stabala, lesnim odsecima i šupljinama u zidovima. Hrani se uglavnom krupnim insektima (skakavci, tvrdokrilci i sl), malim Coracias garrulus (Foto: Oto Sekereš) gmizavcima, vodozemcima i sisarima. Ugrožena je nestajanjem staništa usled intenziviranja poljoprivrede, smanjenjem broja stabala sa odgovarajućim dupljama, intenzivnim korišćenjem pesticida i stradanjem na seobi. Brojnost populacije modrovrane na gotovo celom arealu, uključujući Evropu, u naglom je opadanju. Vrsta je dovedena na ivicu nestanka u većini zemalja severoistočne i centralne Evrope. Modrovrana je krajem 19. i početkom 20. veka u Srbiji bila obična vrsta, prisutna u odgovarajućim staništima u ravnici i pobrđu širom zemlje. Takva situacija zadržala se do druge polovine 20. veka, kada je brojnost počela naglo da opada i kada je populacija u Srbiji svedena na svega 60-75 parova. Verovatno su glavni razlozi bili intenziviranje poljoprivrede uz pojačanu upotrebu pesticida, uništavanje livada i pašnjaka, a zabeleženi su i slučajevi krivolova. U Vojvodini je glavni negativni faktor bio nestanak starih stabala sa dupljama u kojima se vrsta gnezdila. Početkom 21. veka, u Vojvodini je ostalo svega 10-15 parova. Nakon toga, na severu Vojvodine započinje odlučni program zaštite koji je podrazumevao postavljanje veštačkih kućica na odgovarajućim lokacijama – najčešće na stablima i banderama u blizini hranom bogatih livada i pašnjaka. Ispostavilo se da su modrovrane rado prihvatale veštačke kućice. Populacija je u ovom regionu relativno brzo porasla na oko 150-160 parova, dok se areal polako širi ka jugu, trenutno dosežući do Potamišja. Čini se da u Srbiji južno od Save i Dunava populacija i dalje opada. Manji broj parova prisutan je u dolinama Šumadije, Pomoravlja i Timočke krajine. Nešto više parova još uvek nastanjuje stepolike predele oko Negotina i Kladova. Iako u ovom delu Srbije, zahvaljujući prisustvu drveća, zemljanih, peščanih i lesnih odseka, modrovrana ima gde da se gnezdi, populacija još uvek opada usled drugih faktora, kao što su intenziviranje poljoprivrede i upotreba pesticida. Takođe, postavljanje kućica namenjenih modrovrani u Srbiji južno od Save i Dunava tek je u začecima, pa se ozbiljniji rezultati još uvek ne vide. Iako je Srbija trenutno jedna od retkih evropskih zemalja u kojima populacija modrovrane raste, opstanak vrste još uvek nije osiguran i gotovo potpuno zavisi od sprovođenja mera aktivne zaštite. Istočna šarena muharica (Ficedula semitorquata) Istočna šarena muharica se gnezdi u južnim i jugoistočnim delovima Balkanskog poluostrva, u delovima Male Azije, područja Kavkaza i Bliskog istoka. Selica je. Zimu provodi u istočnoj Africi. Staništa su joj očuvane listopadne, ređe mešovite šume sa starim drvećem. Najčešće naseljava šume hrasta, bukve i graba u pobrđu i brdsko-planinskim predelima, dolinama reka i većim parkovima. Van perioda gnežđenja zadržava se u večito zelenim šumama i u šumama oko reka. Gnezdi se u dupljama drveća, najčešće napravljenim od strane detlića. Hrani se pretežno insektima koje hvata u letu. Ugrožena je zbog ubrzanog nestajanja pogodnih šumskih staništa širom areala. Ficedula semitorquata (Foto: M. Popović)

U Srbiji istočna šarena muharica predstavlja novootkrivenu gnezdaricu brdskih i planinskih područja na jugu zemlje. Gnežđenje vrste utvrđeno je tek 2011. godine, kada je grupa ornitologa iz Srbije i Bugarske pronašla vrstu na planinama Dukat i Kozjak. Na Kozjaku, koji je deo Predela izuzetnih odlika „Dolina Pčinje“, otkriveno je više parova. Prema najnovijim procenama, u Srbiji se gnezdi 100-150 parova. Na žalost, već prilikom otkrića gnežđenja bilo je jasno da je opstanak vrste na jugu naše zemlje ugrožen usled nekontrolisane seče i uništavanja starih šuma. Čak i prastare bukove i mešovite šume Kozjaka nisu pošteđene neadekvatne i čak ilegalne eksploatacije drveta. Istočna šarena muharica je veoma osetljiva na degradaciju staništa, pa je u budućnosti neophodno detaljnije istražiti rasprostranjenje vrste u Srbiji, kako bi se zaštitili i spasili fragmenti očuvanih, starih šuma koje naseljava.

Šumske vrste ptica Među šumske vrste ptica ubrajaju se vrste koje se u listopadnim, četinarskim ili mešovitim šumama gnezde ili u njima provode ceo životni ciklus. Generalno, šumski ekosistemi su veoma složeni i u njima se nalazi veliki broj vrsta koje zauzimaju tačno određene ekološke niše i imaju značajno mesto u funkcionisanju ekosistema. Budući da je za čoveka drvo značajna sirovina, većina šuma Evrope se u manjoj ili većoj meri eksploatiše ili održava, što dovodi do poremećaja u ekološkoj ravnoteži. Različite vrste ptica veoma različito reaguju na poremećaje u šumskim ekosistemima – pojedine naseljavaju i potpuno degradirane ili plantažne šume, dok je većina vrsta osetljiva na narušavanje šumskih staništa i nastanjuje samo šume sa minimalnim intervencijama. Najugroženije su vrste koje se gnezde u dupljama u starim stablima, kojih nema dovoljno u šumama koje se eksploatišu ili održavaju. Natura 2000 predviđa posebne mere upravljanja u šumama naseljenim osetljivim vrstama ptica. U nastavku je prikazano nekoliko osetljivih vrsta šumskih staništa koje nalazimo na teritoriji Srbije, a koje su uvrštene u Prilog I Direktive o pticama. Leštarka (Bonasa bonasia) Leštarka je rasprostranjena u šumskim područjima centralne, istočne i severne Evrope, u brdskoplaninskim predelima Balkanskog poluostrva i u umerenom pojasu Azije do obala Tihog okeana. Staništa su joj guste četinarske i mešovite šume (retko listopadne) sa razvijenim spratom prizemne vegetacije, često u blizini močvara. U južnoj Evropi je prisutna u brdsko-planinskim šumama. Gnezda smešta na tlu, sakrivena u stelji i vegetaciji. Hrani se semenjem, bobicama, pupoljcima, iglicama četinara i beskičmenjacima. Populacija leštarke u Srbiji procenjuje se na 1.5002.200 gnezdećih parova, od čega se otprilike jedna četvrtina gnezdi na Kosovu i Metohiji. Smatra se da populacija blago raste. Pored kosovskih Prokletija i Šar-planine, najveće populacije nastanjuju jugozapadnu Srbiju (Taru, Goliju, Zlatibor, Zlatar, Jadovnik, Mokru goru, Kamenu goru i dr.). U istočnoj Srbiji je u većem broju prisutna na Staroj planini i planinama oko Đerdapske klisure. U manjem broju se gnezdi na Rtnju, Tupižnici, Valjevskim planinama, Dubašnici, Kopaoniku, Goču, Vlasinskom platou i još nekoliko planinskih masiva. Uglavnom je prisutna u očuvanim četinarskim i mešovitm šumama. Osetljiva je na intenzivno šumarstvo i uznemiravanje, koje je prisutno i u zaštićenim prirodnim dobrima koja naseljava. Deo Bonasa bonasia (Foto: K. Paunović)

područja koje vrsta nastanjuje ne uživa nikakvu zaštitu, a neka od njih se još uvek ne nalaze ni na listi Međunarodno značajnih područja za ptice, što ih čini osetljivim na promene prostora u budućnosti. Gaćasta kukumavka (Aegolius funereus) Gaćasta kukumavka rasprostranjena je na širokom području umerenog pojasa Azije, na velikom delu Skandinavskog poluostrva i u severoistočnoj Evropi, dok u centralnoj i južnoj Evropi naseljava četinarske šume u planinskim predelima Alpa, Karpata, Tatri, Pirineja, Balkanskog poluostrva, Male Azije i Kavkaza. Aegolius funereus (Foto: K. Paunović) Stanarica je. Staništa gaćaste kukumavke su različiti tipovi četinarskih šuma, od ravnica do visokih planina. Gnezdi se u dupljama drveća, često napravljenim od strane crne žune. Hrani se pretežno voluharicama i drugim sitnim sisarima, kao i malim pticama. U Srbiji se brojnost gaćaste kukumavke procenjuje na 260 do 340 parova, od čega se oko 50 parova gnezdi na Kosovu i Metohiji. Smatra se da je populacija stabilna. Prethodne procene bile su manje, što se pre može objasniti nedovoljnom istraženošću planinskih predela Srbije nego porastom broja parova. Gaćasta kukumavka je u Srbiji tokom poslednjih nekoliko godina nešto intenzivnije istraživana uz primenu odgovarajuće metodologije. Danas je poznato da su najveće populacije smeštene na Kopaoniku, Zlataru i Mokroj gori, zatim Goliji, Jadovniku, Ravnoj gori kod Prijepolja, Murtenici i na još nekoliko manjih planinskih masiva. Najgušće populacije u Srbiji gnezde se u visokoplaninskim smrčevim šumama, dok se u nešto manjem broju vrsta gnezdi u mešovitim šumama smrče, jele, bukve i drugih vrsta. Kao gnezdarica duplji, gaćasta kukumavka je izuzetno osetljiva na degradaciju i uklanjanje starih stabala iz šumskih staništa, što je u Srbiji prisutno čak i u nacionalnim parkovima. Na više lokacija u Srbiji na kojima je vrsta pronađena poslednjih godina uočena je intenzivna seča šume. Određenu pretnju predstavlja i razvoj ski turizma u planinskim predelima. Neka od značajnih područja za gnežđenje vrste nisu zaštićena i nemaju status Međunarodno značajnih područja za ptice (IBA), što ih čini dodatno ranjivim. Na više lokacija u zemlji zaštita se sprovodi kroz postavljanje kućica za gnežđenje. Pored boljeg upoznavanja sa veličinom populacije i rasprostranjenjem vrste u Srbiji, potrebno je formirati mrežu šumskih područja pod strogim režimom zaštite u kojima će eksploatacija drveta biti potpuno zaustavljena ili svedena na minimum. Planinski detlić (Dendrocopos leucotos) Planinski detlić je rasprostranjen u šumskim područjima istočne Evrope, na Alpima, Pirinejima, Karpatima i planinama Balkanskog poluostrva, kao i u umerenom pojasu Azije do obala Tihog okeana. Stanarica je. Staništa su mu stare i izuzetno dobro očuvane mešovite i planinske listopadne šume sa obiljem starog i trulog drveća. Gnezda gradi u dupljama u stablima drveća koje sam pravi. Hrani se pretežno larvama insekata koje nalazi ispod kore drveća. Od svih evropskih vrsta detlića, planinski je najosetljiviji na degradaciju staništa jer naseljava isključivo šume u kojima nema šumarskih aktivnosti. Planinski detlić je u Srbiji jedna od najmalobrojnijih vrsta detlića čija se populacija procenjuje na 650-1.000 parova, od čega se 150 do 200 gnezdi na Kosovu i Metohiji. Iako su ranije procene bile manje, smatra se da populacija zapravo lagano opada, dok je veći broj parova posledica bolje istraže-

nosti planinskih predela Srbije tokom poslednjih godina. Prisutan je uglavnom na planinama u jugozapadnim i istočnim delovima Srbije. Populacija je najbrojnija na Staroj planini, Tari, Goliji i prostranim šumama između Đerapa na severu i Rtnja na jugu. Staništa su mu dobro očuvane, stare mešovite i listopadne šume, najčešće zajednice sa bukvom, jelom i smrčom u brdsko-planinskim predelima. Dobar deo lokaliteta na kojima je prisutan planinski detlić nalazi se u okviru zaštićenih prirodnih dobara, ali zaštita često nije adekvatna jer se drvo eksploatiše i iz šuma koje se nalaze u prirodnim dobrima van uskih zona stroge zaštite. Neka područja koja vrsta naseljava ne uživaju nikakvu zaštitu. U cilju očuvanja populacije planinskog detlića, potrebno je formiranje mreže šumskih područja pod strogim režimom zaštite u kojima eksploatacija i održavanje šuma Dendrocopos medius (Foto: K. Paunović) potpuno odsustvuju. Srednji detlić (Dendrocopos medius) Areal srednjeg detlića obuhvata centralnu Evropu, Pirineje, Balkansko poluostrvo, Kavkaz i deo Male Azije. Stanarica je. Gnezdi se u starim svetlim listopadnim šumama, posebno hrastovim i grabovim, voćnjacima i mozaičnim predelima od ravnica do planinskog pojasa četinara. Jaja polaže u duplje u drveću koje sam pravi. Ishrana se sastoji od insekata i larvi koje pronalazi ispod kore drveća. Evropska populacija je stabilna, iako je vrsta osetljiva na intenziviranje šumarstva i fragmentaciju šumskih staništa. U Srbiji se populacija srednjeg detlića procenjuje na 10.000-15.000 parova, od čega se na Kosovu i Metohiji gnezdi 1.000 do 2.000 parova. U Vojvodini se većina populacije gnezdi u očuvanim mešovitim šumama sa hrastom na području Fruške gore, Bosutskih šuma, Obedske bare, Vršačkih planina i Deliblatske peščare, dok se manji broj parova gnezdi u plavnim šumama uz reke. U Srbiji južno od Save i Dunava široko je rasprostranjen u listopadnim šumama od ravnice do planinskih područja, s tim da je najbrojniji u listopadnim šumama u kojima dominiraju hrastovi, a manje brojan u planinskim bukovim i mešovitim šumama. Prisutan je u šumama uz reke, starijim voćnjacima i većim zabranima. Gustine populacije najveće su u očuvanim, starim šumama. Veliki deo populacije nalazi se van zaštićenih prirodnih dobara i IBA područja, što otežava sprovođenje šumarskih praksi povoljnih za opstanak vrste.

Vrste ptica poljoprivrednih staništa Poljoprivredna staništa čine veliki deo Evrope, a njih naseljava ili povremeno posećuje veliki broj vrsta ptica. Deo vrsta se prilagodio životu u poljoprivrednim staništima i danas u potpunosti zavisi od njih. Većina vrsta nastanjuje područja sa poljoprivredom niskog intenziteta, gde se zemljište obrađuje na tradicionalan način ili bez upotrebe teške mehanizacije, velikih količina veštačkih đubriva i pesticida. U takvim predelima nalaze se i za ptice (ali i druge vrste) veoma vredna staništa kao što su livade košenice, stari voćnjaci, maslinjaci i sl. Nažalost, većina vrsta koje naseljavaju poljoprivredna staništa danas beleže nagli pad brojnosti usled intenziviranja poljoprivrede. Natura 2000 područja koja čuvaju predele na kojima se sprovodi poljoprivreda niskog intenziteta predstavljaju

utočište za mnoge vrste, a razvijen je i čitav set mera koje stimulišu poljoprivredne prakse koje doprinose zaštiti ugroženih vrsta ptica. U nastavku je prikazano nekoliko vrsta koje su prisutne i u poljoprivrednim područjima u Srbiji, a zaštićene su Prilogom I Direktive o pticama. Prdavac (Crex crex) Gnezdeći areal prdavca obuhvata veći deo Evrope (osim Apeninskog poluostrva, delova Britanije, Skandinavskog, Balkanskog i Pirinejskog Crex crex (Foto: Maciej Szymanski) poluostrva), kao i velik deo umerenog pojasa Azije. Selica je. Zimu provodi u podsaharskoj Africi. Staništa su otvoreni i mozaični tereni sa visokim travama, najčešće vlažne livade, tresave, obodi močvara, mozaična poljoprivredna područja i sl. Prisutan je na različitim nadmorskim visinama, od ravnica do gornje šumske granice. Gnezda gradi na tlu, sakrivena u vegetaciji. Hrani se različitim beskičmenjacima (insekti, gliste, puževi, pauci i sl.), delovima biljaka i retko žabama i drugim malim kičmenjacima. Ugrožava ga nestajanje pogodnih travnatih staništa usled intenziviranja poljoprivrede. U Srbiji se populacija prdavca procenjuje na 1.240-1.870 parova, od čega se na Kosovu i Metohiji gnezdi 120-150 parova. Smatra se da je populacija stabilna. U Vojvodini se prdavac gnezdi na manjem broju lokaliteta (šire područje Deliblatske peščare, Vršačke planine i pašnjaci na severu Banata). Južno od Save i Dunava prisutan je u brdsko-planinskim predelima i dolinama sa prostranim livadama. Najgušće populacije zabeležene su na Vlasinskom platou, Pešterskoj visoravni, Rtnju, širem području Zlatara, Jadovnika i Dragačeva, a vrsta je prisutna širom brdskih predela istočne, zapadne i južne Srbije. Glavna staništa vrste, livade sa visokim travama, sve više su potisnuta intenziviranjem poljoprivrede. Sa druge strane, deo livada zarasta u žbunje usled izostajanja košenja i povremene ispaše. Na livadama u Srbiji se prilikom košenja za sada slabo sprovode mere predostrožnosti koje za cilj imaju zaštitu vrsta koje se gnezde ili skrivaju u travi. Dobar deo značajnih staništa prdavca u Srbiji nalazi se van zaštićenih prirodnih dobara, zbog čega je otežano sprovođenje mera zaštite. Pirgasta grmuša (Sylvia nisoria) Gnezdeći areal pirgaste grmuše obuhvata istočnu i delove centralne, južne i severne Evrope, kao i veliki deo centralne Azije i šireg područja Kavkaza. Selica je. Zimu provodi u istočnim delovima podsaharske Afrike. Naseljava mozaična i otvorena staništa sa gustim žbunjem, na livadama, zaraslim voćnjacima, šumskim čistinama, stepskim fragmentima i sl. Gnezda gradi u niskom žbunju. U periodu gnežđenja hrani se pretežno insektima, paucima i drugim manjim beskičmenjacima, dok u periodu jesenje seobe rado jede bobice biljaka. Populacija pirgaste grmuše u Srbiji relativno je slabo istražena. Prema najnovijim procenama, u Srbiji se gnezdi 7.200 do 11.800 parova (od čega na Kosovu i Metohiji 1.000-2.000), a smatra se da je populacija u blagom porastu. Brojnost je ranije bila prilično podcenjena usled nedovoljne istraženosti. U Vojvodini je vrsta brojna u jugoistočnom BaSylvia nisoria (Foto: Artur Mikołajewski) natu, a naročito na Deliblatskoj peščari, dok je južno od Save

i Dunava uočljivo brojnija u istočnoj nego u zapadnoj Srbiji. Područja u kojima su pronađene najveće populacije su pobrđe Stare i Suve planine, Timočka i Negotinska krajina. Ipak, vrsta je redovna gnezdarica veoma raširenih mozačnih poljoprivrednih predela u pobrđu, u kojem su živice i međe od trnjine, gloga i drugih vrsta grmlja prisutne između njiva i zapuštenih livada. Iako su staništa pirgaste grmuše u Srbiji trenutno veoma zastupljena, moguće je da će ona u budućnosti nestajati usled intenziviranja poljoprivrede ili potpunog zarastanja u šikaru i mladu šumu. Trenutno, najznačajnija staništa vrste južno od Save i Dunava nalaze se van zaštićenih prirodnih dobara ili na njihovim obodima, što onemogućava upravljanje u cilju zaštite. Jedino IBA proglašeno na osnovu populacije pirgaste grmuše (uz još nekoliko vrsta) je Deliblatska peščara. U Srbiji postoji više područja koja bi na osnovu gnezdećih populacija vrste mogla dobiti status IBA. Sivi svračak (Lanius minor) Sivi svračak rasprostranjen je u južnoj i jugoistočnoj Evropi, Maloj Aziji, na Bliskom istoku i delovima centralne i zapadne Azije. Selica je, zimu provodi u podsaharskoj Africi. Staništa su mu livade, pašnjaci, stepe, slatine ili mozaična poljoprivredna područja sa drvoredima, šumarcima, žbunjem ili voćnjacima. Gnezda gradi na drveću ili žbunju. Hrani se krupnim insektima (skakavci, tvrdokrilci, vilini konjici), ređe drugim sitnim životinjama (sitni sisari, gušteri i sl.). U Evropi preovladava trend umerenog opadanja populacije, što je verovatno posledica nestajanja staništa usled intenziviranja poljoprivrede i prekomerne upotrebe pesticida. Populacija sivog svračka u Srbiji procenjuje se na 730-1.120 parova, od čega se na Kosovu i Metohiji gnezdi 50 do 80 parova. Smatra se da populacija blago opada ili stagnira. Sivi svračak je u malom broju prisutan širom ravničarskog dela zemlje, kao i u dolinama, kotlinama i niskom pobrđu. Najveća populacija vrste nalazi se na severu Vojvodine, gde se vrsta najčešće beleži u zabranima, drvoredima, voćnjacima i usamljenim stablima okruženim livadama, pašnjacima, ali i intenzivno obrađivanim zemljištem. U Srbiji južno od Save i Dunava najbrojniji je u Negotinskoj i Timočkoj krajini, u dolini Velike i Južne Morave, Preševskoj dolini i pirotskoj kotlini. U tom delu zemlje najčešće nastanjuje najniže, zaravnjene delove dolina i kotlina, sa očuvanim livadama i usamljenim stablima. Pad brojnosti u Srbiji pripisuje se in- Lanius minor (Foto: K. Paunović) tenziviranju poljoprivrede, koje ozbiljno ugrožava staništa vrste. Veći deo populacije sivog svračka gnezdi se van zaštićenih prirodnih dobara, pa je i upravljanje njegovim staništima i populacija otežano. Takođe, u Srbiji je svega jedno IBA proglašeno na osnovu populacije sivog svračka (uz još nekoliko vrsta). U budućnosti je potrebno formirati mrežu poljoprivrednih područja od značaja za ovu vrstu, gde će biti moguće sprovođenje određenih mera zaštite, kao što je održavanje livada. Vinogradska strnadica (Emberiza hortulana) Vinogradska strnadica se gnezdi u većem delu južne i istočne Evrope, manjem delu centralne Evrope, u Maloj Aziji, na Kavkazu i u delu centralne Azije. Selica je. Zimu provodi u podsaharskoj Africi. Naseljava otvorena staništa u kojima se nalaze livade, stepe i pašnjaci sa živicama, šumarcima ili pojedinačnim drvećem i žbunjem, kao i mozaična poljoprivredna područja u ravnicama, pobrđu i na nižim planinama. U nekim delovima južne Evrope, gnezdi se i na otvorenim staništima u planinskim predelima. Gnezda gradi blizu tla, sakrivena u žbunastoj vegetaciji. Hrani se semenjem

biljaka, insektima i drugim beskičmenjacima. Populacija u Evropi naglo opada zbog nestajanja staništa usled intenziviranja poljoprivrede. Populacija vinogradske strnadice u Srbiji procenjuje se na 32.000-47.000 parova, od čega se na Kosovu i Metohiji gnezdi 5.000-6.000 parova. Populacija naizgled blago raste. U Vojvodini je gnezdarica pobrđa Fruške gore, jugoistočnog Banata i delova Posavine. U ravnicama i pobrđu Srbije južno od Save i Dunava predstavlja široko rasprostranjenu vrstu, mada je izgleda nešto brojnija istočnoj i jugoistočnoj Srbiji. Najveće populacije gnezde se u pobrđu Stare planine, u Negotinskoj i Timočkoj krajini, Preševskoj dolini Emberiza hortulana (Foto: K.Paunović) itd. Najradije naseljava otvorenija poljoprivredna područja sa malo drveća i žbunja na kojima su prisutne zapuštene njive i livade. Takva staništa prisutna su u velikom delu Srbije, ali su, nažalost, slabo zastupljena u zaštićenim prirodnim dobrima i IBA područjima. Relativno mali deo populacije nalazi se u predelima u kojima postoje osnove za upravljanje staništima na način koji odgovara vinogradskoj strnadici. Vrsta je izuzetno osetljiva kako na intenziviranje poljoprivrede i nestajanje livada i zaparloženih njiva, tako i na njihovo preterano obrastanje u žbunje usled potpunog izostanka korišćenja. Za očuvanje vrste potrebno je formirati mrežu područja sa poljoprivredom niskog intenziteta i merama upravljanja pogodnim po staništa vinogradske strnadice.

Vrste ptica vodenih staništa Ptice vodenih staništa su odavno prepoznate kao dobar indikator stanja vodenih ekosistema, koji, zbog svoje važnosti za čoveka, predstavljaju jedan od najznačajnijih činioca životne sredine. Vodeni ekosistemi obezbeđuju usluge poput prečišćavanja vode koju koristimo za piće, prirodnu regulaciju poplavnih talasa, predstavljaju izvor ribe i značajna područja za rekreaciju. Ptice na odličan način ukazuju na stanje vodenih ekosistema – pojedine vrste su zavisne od očuvanih i raznovrsnih zajednica riba koje ih nastanjuju, neke se gnezde samo na privremenim staništima (peščani i šljunkoviti sprudovi, odseci u obali) koja stvaraju samo neukroćene i neuništene reke, a neke zahtevaju prostrane bare sa raznovrsnom vegetacijom, čiji je značaj u prečišćavanju voda i sprečavanju poplava izuzetan. Vodene ptice su i veliki turistički potencijal jer su upečatljive, a mnoge vrste se okupljaju u spektakularnom broju, te privlače veliki broj turista-posmatrača ptica. Većina vrsta ptica vodenih staništa su u Prilogu I Direktive o pticama, dok se određeni broj vrsta smatra lovnom divljači. U nastavku je prikazano nekoliko vrsta koje naseljavaju različite tipove vodenih ekosistema u Srbiji, a nalaze se u Prilogu I Direktive o pticama. Mali vranac (Phalacrocorax pygmaeus) Rasprostranjenje malog vranca je ograničeno na Panonsku niziju, slatkovodna staništa istočnog jadranskog priobalja, Balkana, Male Azije, Mesopotamije, kaspijskog, aralskog i crnomorskog sliva. Uglavnom je stanarica. Na pogodnim zimovalištima okuplja se u velikom broju. Nastanjuje slivove velikih reka i jezera, hranu traži u barama, Phalacrocorax pygmaeus (Foto: M. Popović)

ribnjacima, mrtvajama i sličnim staništima. Gnezdi se kolonijalno u trsci i na drveću. Hrani se uglavnom sitnom ribom. Do nedavno je smatran globalno ugroženom vrstom čija je populacija značajno smanjena zahvaljujući meliorativnim zahvatima i smanjenjem vodenih površina. U novije vreme evropska populacija umereno raste usled primene mera zašite. Populacija malog vranca u Srbiji počela je ubrzano da raste od poslednje decenije 20. veka. Trenutno, populacija se procenjuje na 900 do 1.600 parova, sa velikim oscilacijama. Najveće kolonije u Srbiji nalaze se u Dubovačkom ritu, na ribnjaku Mala Vrbica, Carskoj bari i ribnjaku Bečej, dok su manje kolonije formirane na nekoliko lokacija u Potamišju, Podunavlju i Posavini. Područja na kojima se mali vranac gnezdi u Srbiji su prostrana barska staništa bogata ribom, a na njima se po pravilu nalaze značajne kolonije nekoliko vrsta čaplji. Tokom zime, najveći broj jedinki se zadržava duž tokova velikih reka, pre svega Dunava. Najveće noćilište vrste nalazi se na Adi Ciganliji u Beogradu gde se zimi okuplja i preko 6.000 jedinki. Iako je populacija u porastu, mali vranac još uvek predstavlja ranjivu vrstu. Pojedinih nepovoljnih godina populacija naglo opada, a manje kolonije potpuno nestaju. Vrsta je osetljiva na nestajanje povoljnih vodenih staništa, paljenje trske i nagle oscilacije vodostaja. Takođe, učestali su slučajevi krivolova, posebno na ribnjacima gde se brojnost srodnih velikih vranaca (Phalacrocorax carbo) ponekad reguliše ubijanjem jedinki. Čapljica (Ixobrychus minutus) Čapljica se gnezdi u južnim i centralnim delovima evropskog kontinenta, južnoj i zapadnoj Aziji, Africi, Madagaskaru, Australiji i Okeaniji. U Evropi je tipična selica koja zimuje u podsaharskoj Africi. Nastanjuje različita, pre svega nizijska vodena staništa sa dobro razvijenom priobalnom vegetacijom (bare, močvare, jezera, ribnjaci, kanali i dr.). Gnezdi se pojedinačno u trsci ili priobalnom žbunju. Hrani se sitnom ribom, vodozemcima i vodenim beskičmenjacima. Ugrožava je pre svega nestanak vodenih staništa, ali se dosta uspešno prilagođava različitim veštačkim vodenim ekosistemima. U Srbiji je čapljica redovna gnezdarica stajaćih voda većeg dela zemlje. Populacija u Srbiji se procenjuje na 2.700-3.500 parova, od čega se na Kosovu i Metohiji gnezdi 20-50 parova. Prisutna je širom Vojvodine, na gotovo svim jezerima, ribnjacima, barama, akumulacijama, peskarama i uz kanale različite veličine. Najveće populacije prisutne su na prostranim vodenim staništima sa tršćacima, kao što su Carska bara, Palićko i Ludaško jezero, ribnjaci u Potamišju, Bečejski ribnjak, Dubovački rit i dr. U Srbiji južno od Save i Dunava prisutna je na manjim jezerima, ribnjacima i pozajmištima šljunka na kojima je razvijena priobalna vegetacija. Najznačajnija gnezdilišta u tom delu zemlje su ribnjak Mala Vrbica, Zasavica i šljunkare u Pomoravlju. Iako je populacioni trend označen kao rastući, vrstu ugrožava učestalo paljenje trske u proleće, u periodu gnežđenja. Za zaštitu vrste, važno je formirati mrežu očuvanih vodenih staništa. Ixobrychus minutus (Foto: M. Popović) Bela roda (Ciconia ciconia) Areal bele rode obuhvata centralnu i južnu Evropu, Malu Aziju, Bliski istok, deo centralne Azije i deo severne Afrike. Zimu provodi u podsaharskoj Africi i Indiji. Poznata je po gnežđenju u ljudskim naseljima (na zgradama, električnim stubovima i sličnim objektima), dok se uglavnom hrani na vlažnim livadama, pašnjacima, stepama, močvarama, ali i na poljoprivrednim površinama. Hranu čine insekti, gmizavci, vodozemci, sitni sisari i ptice koje lovi na zemlji. Ugrožena je usled nestajanja povoljnih vlažnih i travnatih staništa, a često strada od sudara sa električnim vodovima ili tokom seobe. Evropska populacija je u blagom porastu.

Populacija bele rode u Srbiji procenjuje se na oko 1.250-1.420 parova, od čega se na Kosovu i Metohiji gnezdi 30-50 parova. Smatra se da je populacija stabilna. Većina parova gnezdi se u naseljima Vojvodine. Najveće koncentracije gnezdećih parova nalaze se u Potamišju i Potisju, delovima Podunavlja i Posavine, u naseljima okruženim prostranim vlažnim livadama, pašnjacima i površinama redovno plavljenim od strane reka. Južno od Save i Dunava, bele rode se gnezde u ravnicama u Mačvi, uz Veliku, Zapadnu i Južnu Moravu, u Preševskoj dolini, Ciconia ciconia (Foto: K. Paunović) Stigu, Braničevu, Negotinskoj krajini i dr., dok se jedna populacija gnezdi u selima Pešterske visoravni. Nekada su se rode najčešće gnezdile na plastovima slame i na krovovima kuća, dok se danas sve češće gnezde na električnim stubovima, što povremeno izaziva probleme na elektromreži usled kojih često stradaju mladunci i sama gnezda. Rode često nisu dobrodošle na krovovima i dimnjacima kuća, odakle ih vlasnici sve češće teraju. Jedan od vidova pomoći rodama je postavljanje veštačkih platformi za gnežđenje na električnim ili drugim stubovima, što se pokazalo kao veoma eﬁkasna mera. Pored stradanja gnezda, bele rode ugrožava gubitak povoljnih lovnih staništa – najčešće livada i močvara, koje sve više nestaju usled intenziviranja poljoprivrede. Belobrka čigra (Chlidonias hybridus) Belobrka čigra naseljava delove centralne, istočne i južne Evrope, centralne i istočne Azije, Bliskog istoka, Male Azije, severne i južne Afrike. U Evropi je selica. Staništa su joj ravničarski vodeni ekosistemi (bare, močvare, mrtvaje, ribnjaci, kopovi peska i sl.) sa površinama otvorene vode i delovima obraslim plutajućom vegetacijom na kojima smešta gnezda. Gnezdi se kolonijalno. Hrani se sitnom ribom, žabama i vodenim beskičmenjacima. Brojnost evropske populacije je promenljiva. U Srbiji se populacija belobrke čigre procenjuje na 2.750-4.150 i u porastu je u toku poslednjih decenija usled izgradnje velikog broja šaranskih ribnjaka koji predstavljaju veoma povoljno gnezdilište za vrstu. Južno od Save i Dunava, belobrka čigra se gnezdi na ribnjaku Mala Vrbica uz Dunav u blizini Velikog Gradišta. U Vojvodini je prisutna na barama i većim ribnjacima širom pokrajine, a kolonije često menjaju lokaciju i veličinu. Ipak, ubedljivo najznačajnije gnezdilište belobrke čigre predstavljaju šaranski ribnjaci u gornjem i srednjem Potamišju. Populacija vrste u velikoj meri zavisi od postojanja i načina upravljanja prostranim šaranskim ribnjacima. Potrebno je na određenim delovima ribnjaka dozvoliti razvijanje vodene vegetacije na kojima čigre prave gnezda, dok uznemiravanje na tim delovima treba redukovati. Važno je izbeći nagle promene vodostaja u toku gnezdeće sezone. Značajno je i očuvanje šaranskih ribnjaka koji povremeno bivaju napušteni, nakon čega kao vodena staništa brzo propadaju. Važno je očuvati prirodne bare na kojima se čigre gnezde. Uslovi gnežđenja koji odgovaraju belobrkoj čigri odgovaraju čitavom nizu vodenih ptica, kao što su patka njorka (Aythya nyroca), riđoglava patka (Aythya ferina), Chlidonias hybridus (Foto: K.Paunović) ćubasti gnjurac (Podiceps cristatus) i druge vrste.

Vodomar (Alcedo atthis) Vodomar naseljava veći deo Evrope osim dela Skandinavskog poluostrva, delove centralne, istočne i južne Azije, Bliskog istoka, Male Azije i severne Afrike. Severne populacije zimi se pomeraju ka jugu. Staništa su mu različiti vodeni ekosistemi, pre svega rečice i stajaće vode bogate sitnom ribom kojom se hrani i u čijoj se blizini nalaze strme obale. Ribu lovi u plićacima spektakularnim zaranjanjem u vodu. Gnezdi se u rupama koje kopa u zemljanim odsecima. Brojnost populacije u Evropi je promenljiva. Populacija vodomara u Srbiji procenjuje se na 2.700-4.000 parova, od čega se na Kosovu i Metohiji gnezdi 300 do 500 parova. Populacija se smatra Alcedo atthis (Foto: Andreas Trepte) stabilnom. Rasprostranjen je širom zemlje, uz reke i potoke, kanale i pojedine stajaće vode. U velikoj meri zavisi od očuvanosti dinamike reka jer su mu za gnežđenje neophodne strme obale koje nastaju prilikom jačih prolećnih vodostaja na mestima gde tok nije u potpunosti regulisan. Ugrožen je intenzivnim razvojem sistema hidroelektrana u Srbiji koje menjaju izgled reka (pre svega manjih) i onemogućavaju nastanak pogodnih mesta za gnežđenje vodomara. Mestimično je ugrožen usled zagađenja vodenih staništa koje dovodi do osiromašenja ribljeg fonda. Veći deo populacije vodomara nalazi se van zaštićenih prirodnih dobara i IBA područja, što otežava upravljanje i održavanje staništa. U Srbiji je neophodno unaprediti zaštitu reka i staništa uz njih, kako na malim, tako i na velikim vodotocima. Sprovedene mere treba da budu okrenute očuvanju prirodne dinamike vodenih tokova koji u određenoj meri oblikuju predele, što je značajno za očuvanje više vrsta ptica kao što su žalar slepić (Charadrius dubius), bregunica (Riparia riparia), mala čigra (Sterna albifrons), vodenkos (Cinclus cinclus) i druge.

Krupne grabljivice Dnevne grabljivice i sove u prirodi zauzimaju mesto na vrhu lanca ishrane, odnosno, imaju ključnu ulogu u održavanju brojnosti njihovog plena, odnosno ravnoteže ekosistema. Položaj na vrhu ekosistema ih čini izuzetno ranjivim jer su prve koje plaćaju cenu poremećaja ravnoteže koja dovodi do smanjenja brojnosti njihovog plena. Većina dnevnih grabljivica i sova se zbog svoje osetljivosti nalazi u Prilogu I Direktive o pticama. Posebno su ugrožene najkrupnije vrste. Ti vrhunski predatori ili strvinari, često zahtevaju ogromne teritorije sa prirodnim staništima, velike količine dostupne hrane, speciﬁčne uslove za gnežđenje i odsustvo uznemiravanja od strane ljudi. Pored toga što je takve uslove često teško ispuniti u svetu u kojem dominira čovek, grabljivice ugrožavamo i na razne dodatne načine kao što je ubijanje, zarobljavanje, trovanje i dr. Srećom, neke od tih vrsta popularne su u širokoj javnosti koja pristaje da se uključi u njihovu zaštitu. Na žalost, neke od njih nisu toliko popularne, pa je njihov opstanak još neizvesniji. Belorepan (Haliaeetus albicilla) Belorepan je rasprostranjen u većem delu istočne, centralne i severne Evrope, kao i u velikom delu severne i centralne Azije. Uglavnom je stanarica. Naseljava strme morske obale, priobalje velikih jezera i plavna područja oko velikih reka, uglavnom u ravničarskim predelima. Gnezda gradi na visokom drveću (najčešće u očuvanim plavnim šumama) ili na stenama uz morske obale. Hrani se uglavnom različitim vrstama riba i vodenih ptica (liske, patke i dr.), a redovno jede i mrtve životinje (naročito zimi). Ugrožen je zbog nestajanja staništa (isušivanje vlažnih područja i narušavanje šum-

skih ekosistema), smanjenje izvora hrane, trovanja pesticidima i povremenog ilegalnog ubijanja i krađe jaja. U Srbiji je belorepan doživeo nagli oporavak populacije tokom poslednjih nekoliko decenija. Krajem 19. veka bio je brojna gnezdarica u ravničarskim delovima zemlje, da bi u drugoj polovini dvadesetog veka bio doveden na ivicu izumiranja. Krajem 1970tih u Srbiji se gnezdilo svega 14-18 parova. Populacija od tada počinje da raste, da bi dostigla današnju brojnost koja se procenjuje na 112-139 parova. Smatra se da je oporavak populacije posledica izgradnje velikog broja šaranskih ribnjaka koji su veoma povoljno hranilište za belorepane. Takođe, belorepan se sve češće uspešno gnezdi u sađenim šumama klonske topole koje su na mnogo mesta zamenile plavne šume. Najveći broj parova belorepana gnezdi se na širem području Gornjeg Podunavlja i u Posavini (Bosutske šume i Obedska bara). Iako se većina parova gnezdi u Vojvodini, Haliaeetus albicilla (Foto: Surub) belorepan se polako širi prema jugu, nastanjujući područja uz veće reke, ribnjake i akumulacije. U zimskom periodu, veći broj belorepana okuplja se na nekim od šaranskih ribnjaka (Svilojevo, Mostonga, Ečka i dr.) gde se hrane mrtvim i bolesnim ribama i vodenim pticama. Belorepani zimi redovno svraćaju na hranilišta za lešinare na Fruškoj gori, Deliblatskoj peščari i drugim mestima u Vojvodini. Glavni ugrožavajući faktori za belorepane u Srbiji su trovanje i seča stabala u šumama gde se nalaze gnezda. Poslednjih nekoliko godina u Srbiji se dogodilo više slučajeva trovanja belorepana koji su se hranili leševima životinja zatrovanih furadanom. Posledice po populaciju su drastične. Sa druge strane, u šumama u kojima se belorepan gnezdi šumarski radovi se često ne obustavljaju na vreme što dovodi do napuštanja gnezda usled uznemiravanja. Zabeleženo je i nekoliko slučajeva krađe jaja i mladunaca. Beloglavi sup (Gyps fulvus) Beloglavi sup je rasprostranjen na Pirinejskom i Balkanskom poluostrvu, Korzici, Kipru, Maloj Aziji, Kavkazu, delovima centralne i jugozapadne Azije i delovima centralne Afrike i Arabijskog poluostrva. Uglavnom je stanarica, a jedinke lutaju na širokom prostoru. Naseljava klisure, kanjone i planinske vence u mediteranskim, submediteranskim, polupustinjskim i stepskim područjima. Gnezda gradi u potkapinama i policama na liticama. Hrani se isključivo leševima krupnih i srednjih sisara, uključujući mrtve domaće životinje (goveda, ovce, koze, konji i dr.). Ugrožen je zbog smanjivanja izvora hrane (smanjenje brojnosti divljih krupnijih sisara i promena načina uzgoja stoke), kao i zbog trovanja vukova i drugih predatora, izgradnje vetroparkova i dr. Beloglavi sup je poslednja preostala vrsta lešinara koja se gnezdi u Srbiji, dok su crni lešinar (Aegypius monachus), bela kanja (Neophron percnopterus) i bradan (Gypaetus barbatus) nestali kao gnezdarice tokom 20 veka. Kao i ostali lešinari, beloglavi sup je u drugoj polovini 20. veka bio doveden na ivicu opstanka u Srbiji, najviše usled masovnih akcija trovanja vukova. Smanjenju brojnosti doprinelo je i smanjenje stočnog fonda, posebno broja grla na slobodnoj ispaši, čiji su leševi predstavljali glavni izvor hrane lešinarima. U Srbiji se tokom 1970-tih gnezdilo svega 20-30 parova. U tom periodu započelo se sa aktivnom zaštitom, pre svega sa otvaranjem hranilišta na kojima su odlagane mrtve životinje kojima se beloglavi supovi hrane u blizini postojećih hranilišta. Mnogo se radilo i na animiranju lokalne zajednice koja je beloglavog supa počela doživljavati kao važan deo svog okruženja. Danas je populacija porasla na 135-141 par, koji se gnezde u kanjonima Uvca, Trešnjice i Mileševke i čine najznačajniju populaciju na Balkanskom poluostrvu. Ptice sa navedenih lokacija hranu traže po širokom prostranstvu balkanskih planina i visoravni, najviše u jugozapadnoj Srbiji, ali lutaju i na mnogo

veće udaljenosti, čak do Izraela i Poljske. Danas je beloglavi sup primer uspešno zaštićene vrste. Ipak, opasnost od trovanja pojedinih jedinki postoji i dalje, a potencijalnu pretnju predstavlja izgradnja vetroparkova na planinskim područjima u Srbiji. Buljina (Bubo bubo) Buljina je rasprostranjena na većem delu evropskog kontinenta (osim ravničarskih delova centralne i zapadne Evrope i delova Gyps fulvus (Foto: K. Paunović) Skandinavskog poluostrva), u Maloj Aziji, na Bliskom istoku i u vrlo širokom području umerene i centralne Azije do obala Tihog okeana. Stanarica je. Naseljava veoma različita staništa, koja joj pružaju mogućnosti za gnežđenje i ishranu: klisure, kanjone, planinska područja, stepe i polupustinje, šume, morske obale i dr. Gnezdi se u zaklonima u stenama, na tlu, povremeno na ruševinama starih građevina, lesnim odsecima i dr. Ishrana je vrlo raznovrsna i sastoji se pretežno od sisara i ptica (u Evropi su najzastupljeniji glodari, ježevi, zečevi, vrane, vodene ptice, male i srednje ptice grabljivice, druge vrste sova itd.). Populacija buljine u Srbiji procenjuje se na 380-530 gnezdećih parova, od čega se 50-80 parova gnezdi na Kosovu i Metohiji. Smatra se da brojnost blago raste, mada je populacija ipak slabo istražena budući da se radi o noću aktivnoj vrsti skrivenog načina života, koja se uglavnom gnezdi na nepristupačnim lokacijama. U Vojvodini su jedina gnezdilišta Deliblatska peščara i Vršačke planine, dok se južno od Save i Dunava gnezdi po klisurama i kamenjarima pobrđa i brdsko-planinskih predela. Najbrojnija je u istočnoj i jugozapadnoj Srbiji. Neretko se gnezdi relativno blizu ljudskih naselja. Buljinu u Srbiji izuzetno ugrožava krivolov. Slučajevi ilegalnog odstrela redovna su pojava. Buljine se ubijaju zbog straha i sujeverja, obračuna lovaca sa grabljivicama kojima se pripisuju daleko precenjene štete na divljači i domaćim životinjama, ali i iz čiste zabave. Takođe, u Srbiji je veoma prisutna krađa jaja i mladunaca koji se ilegalno prodaju zoološkim vrtovima i privatnim kolekcionarima. Buljine su osetljive na razvoj intenzivnog saobraćaja, kao i na izgradnju vetroparkova u blizini gnezdilišta. Značajan deo populacije gnezdi se na lokacijama van zaštićenih prirodnih dobara, što znatno otežava sprovođenje mera zaštite. Potencijalna pretnja, uočena u zemljama u okruženju, može biti i nekontrolisani razvoj turizma i ekstremnih sportova koji uključuju penjanje po stenama na kojima se buljina gnezdi. U cilju očuvanja buljine, ali i drugih grabljivica, potrebno je sprovesti odlučnu borbu Bubo bubo (Foto: M. Popović) protiv krivolova, uz strožu zaštitu staništa koje naseljavaju.

Vrste ptica koje se u Srbiji zadržavaju samo tokom seobe i zimovanja Zaštita ptica selica verovatno je najzaslužnija za pokretanje zaštite vrsta na međunarodnom nivou, kakav je slučaj i sa mrežom Natura 2000. Mnoge vrste nakon gnežđenja prelaze na hiljade kilometara kako bi stigle do mesta na kojima provode nepovoljan period godine. Usput se radi ishrane i predaha zadržavaju na svojim odmorištima. Mesta na kojima ptice provode nepovoljan period godine

ili odmorišta duž njihovog selidbenog puta podjednako su značajna za njihov opstanak kao i mesta gde se razmnožavaju. Zbog toga su ptice selice posebno osetljiva grupa – osetljive su na promene u gnezdilištima, odmorištima i krajnjim destinacijama. Zaštita migratornih ptica zbog toga je jedan od prioriteta predviđenih Direktivom o pticama. U nastavku su prikazane dve vrste koje se u Srbiji ne razmnožavaju, ali se međunarodno značajan broj jedinki zadržava na pojedinim Grus grus (Foto: K. Paunović) lokalitetima u našoj zemlji. Ždral (Grus grus) Ždral naseljava severne delove Evrope, umerenu i severnu Aziju. Selica je koja zimu provodi u Africi i na Mediteranu. Gnezdeća staništa su močvare i tresave okružene četinarskim šumama. Prilikom seobe veliki broj primeraka zadržava se na ustaljenim odmaralištima duž migratornih puteva (plitka jezera, močvare i sl.), gde ptice uglavnom provode noć, dok se tokom dana hrane po okolnim poljoprivrednim površinama i otvorenim staništima. Gnezda gradi na zemlji, sakrivena u vegetaciji. Hrani se raznovrsnom hranom biljnog porekla i sitnim životinjama. Ugrožen je nestankom staništa, ali i ubijanjem (posebno prilikom seobe, na Bliskom istoku i u zemljama Mediterana), kao i trovanjem pesticidima. U Evropi populacija naglo raste zahvaljujući uspešnom sprovođenju mera zaštite. U prošlosti je ždral bio gnezdarica tresava Vlasinskog jezera, koje su danas u velikoj meri uništene podizanjem nivoa jezera. Danas, ždralovi su u Srbiji redovno prisutni u periodu seobe, kada se mogu sresti u svim delovima zemlje. Evropski značajna migratorna stanica ždralova je plitko i zaslanjeno jezero Slano Kopovo kod Novog Bečeja, na kojem se tokom jesenje seobe na noćenju okuplja i do 20.000 jedinki. Odatle ždralovi uglavnom migriraju prema jugozapadu, do kraških polja u Dinarskim planinama, odakle odleću ka Italiji i severnoj Aﬁci. Pored Slanog Kopova, ždralovi se u nešto većem broju zadržavaju na još nekoliko slatinskih područja kao što su Rusanda, Okanj, pašnjaci oko Čoke, Mokrina i dr., dok se tokom dana hrane na poljoprivrednim staništima širom Vojvodine. Određeni broj ždralova svake godine prezimljuje u Srbiji. Iako je ždral strogo zaštićena vrsta, u Srbiji je poslednjih nekoliko godina zabeleženo više slučajeva ilegalnog odstrela. Takođe, povremeno se dešavaju slučajevi trovanja usled konzumiranja semena tretiranog pesticidima, među kojima je naročito opasan furadan. Slatinski pašnjaci koji su veoma značajni za ishranu i odmor ždralova sve češće se legalno ili ilegalno preoravaju i pretvaraju u poljoprivredno zemljište. Mali ronac (Mergellus albellus) Mali ronac gnezdi se u severoistočnoj Evropi (delovi Skandinavskog poluostrva) i severnoj Aziji, u zoni tajgi. Veći deo populacije zimuje u priobalnim i slatkovodnim staništima centralne Evrope, crnomorskog i kaspijskog priobalja. Poslednjih godina zabeležen je sve veći broj jedinki koje zimu provode na Baltičkom moru. U periodu gnežđenja naseljava bistre reke i jezera okružene tajgama. Gnezda gradi u dupljama u drveću (često napravljenim od strane crne žune). Hrani se malim ribama, vodenim insektima i drugim beskičmenjacima.

U Srbiji je mali ronac redovna zimovalica. U toku zimskih meseci javlja se na većim rekama, kanalima i jezerima. Najznačajnija zimovališta nalaze se u donjem toku Dunava, nizvodno od Beograda. Na području Labudovog okna okuplja se tokom pojedinih godina do 6.000 jedinki, dok je na području Đerdapske klisure beleženo do 4.000 jedinki, što navedene lokaMergellus albellus (Foto: Dick Daniels) litete čini zimovalištima malog ronca od međunarodnog značaja. Veliki broj primeraka okuplja se i na Dunavu, rukavcima i jezerima nizvodno od HE „Đerdap I“. Najznačajnija pretnja za malog ronca u Srbiji je ilegalni lov. Pojedine jedinke stradaju usled namernog ili slučajnog odstrela tokom lova na druge vrste pataka. Takođe, učestalo uznemiravanje od strane lovaca na mestima okupljanja, koja su popularna i poznata lovišta na patke i guske, može da ostavi veoma negativne posledice po preživljavanje ptica tokom hladnih zimskih meseci. Mali ronci redovno stradaju i od davljenja u ribarskim mrežama. U cilju zaštite vrste, potrebno je u potpunosti zabraniti lov na najznačajnijim lokacijama na kojima bi, takođe, trebalo smanjiti intenzitet ribarenja uz pomoć mreža. (Dimitrije Radišić)

Sisari (Mammalia) Sisari su grupa životinja koju odlikuje izuzetna raznovrsnost, nastala kao posledica prilagođavanja na različite uslove spoljašnje sredine. Zajednička karakteristika za sve vrste sisara su mlečne žlezde ženki koje služe za dojenje mladih. Čest razlog ugroženog opstanka je gubitak staništa i direktno ugrožavanje od strane ljudi. Na spiskovima Direktive o staništima među sisarima se nalaze sve vrste malih šišmiša (Microchiroptera) i kitova (Cetacea), kao i tridesetak drugih koje pripadaju redovima bubojeda (Insectivora), glodara (Rodentia), mesojeda (Carnivora) i papkara (Artiodactyla). U našoj zemlji živi ukupno 37 vrsta sa priloga Direktive o staništima, iz redova glodara, mesojeda, papkara i šišmiša, uključujući veliki broj malih šišmiša, a još 19 vrsta se pominje u Prilogu III Konvencije o očuvanju evropske divlje ﬂore i faune i prirodnih staništa.

Mali šišmiši (Microchiroptera) Malim šišmišima (Microchiroptera) pripada većina šišmiša u Evropi. Naziv su dobili po malom rastu. Svi evropski mali šišmiši hrane se insektima i koriste eholokaciju kako bi se snašli u prostoru

Rhinolophus ferrumequinum (Foto: D. Savić)

Pipistrellus kuhlii (Foto: D. Savić)

Barbastella barbastellus (Foto: D. Savić)

Plecotus auritus (Foto: D. Savić)

i pronašli plen. Veliki broj vrsta migrira i nekoliko hiljada kilometara daleko, i na putu se susreće sa brojnim problemima koji prete njihovom opstanku, kao što su vetroturbine. Opstanku velikog broja vrsta evropskih šišmiša prete gubici mesta gde se danju mogu bezbedno sakriti. Među njima su i duplje drveća kojih je sve manje, budući da se veliki broj šuma sastoji iz mladih stabala. Male šišmiše takođe ugrožava i uznemiravanje u zaklonima kao što su pećine, usled razvoja turizma. Nestanak plena i pesticidi u plenu (insektima) predstavljaju važan razlog smanjenja broja ovih životinja. Svi mali šišmiši Evrope nalaze se u prilozima Direktive o staništima, kao vrste koje je važno strogo zaštititi, a čija zaštita podrazumeva i strogu zaštitu njihovih staništa.

Mediteranski potkovičar (Rhinolophus eryalee) Mediteranski potkovičar zastupljen je u Mediteranskom basenu, severnoj Italiji, Francuskoj, na Balkanu, kao i u Mađarskoj i Slovačkoj. Njegov opstanak je obično vezan za pećine, velike podrume i ostale prostrane podzemne prostore u kojima prezimljava i gde je temperatura tokom godine konstantno oko 10 stepeni. Obično život provede u radijusu od 50-ak kilometara od mesta rođenja. Lovi insekte različitih veličina, obično u šumama i šikarama. Kao i svi šišmiši iz grupe potkovičara, ima kožnu tvorevinu na nosu u vidu potkovice sa listolikim izraštajima. Kod mediteranskog potkovičara ovaj izraštaj je naročito izražen. Tonovi koje proizvodi su vrlo visoki. Ne postoji dovoljno saznanja o razmnožavanju ove vrste. Poznato je da mladi primerci obično budu spremni za letenje u avgustu. Brojnost ove vrste u sporom je opadanju, zbog uznemiravanja u pećinskim staništima, a sa druge strane zbog korištenja pesticida koji se mogu naći u insektima koje lovi.

Bekstenov šišmiš (Myotis bechsteinii) Bekstenov šišmiš je rasprostranjen u velikom delu Evrope, ali nigde nije česta vrsta. Uglavnom živi u šumama, gde obično naseljava duplje drveća. U zimski san pada obično u oktobru i novembru na temperaturama između 3 i 7 stepeni i u to vreme se često može naći u grupama, u podrumima i tunelima, dupljama drveća... Ovo je šišmiš srednje veličine, vrlo dugih ušiju, sa 9 brazdi, što ga čini prepoznatljivim u odnosu na druge pripadnike roda. Krzno mu je srednje dužine, sivo smeđe boje u bazi, a crvenkasto na leđima. Uglavnom živi pojedinačno. Ženke se okupljaju samo u vreme donošenja mladih, između aprila i maja do juna i početka jula, u grupe od 30-ak jedinki. Hrani se noćnim leptirima, mušicama, komarcima i drugim insektima. Obično mu je oglašavanje vrlo tiho, pa ga nazivaju i „šaptajući šišmiš“. Ova vrsta je vezana za matično stanište i jedinke retko pređu radijus od 35 km od mesta rađanja. Pretnja opstanku ove vrste je nedostatak starih stabala u šumama, čije duplje uglavnom naseljava, pa je i jedna od mera zaštite postavljanje veštačkih drvenih kućica.

Divokoza (Rupicapra rupicapra) Divokoza naseljava centralnu i južnu Evropu i Malu Aziju. Postoji nekoliko podvrsta, a u našoj zemlji je zastupljena Rupicapra rupicapra balcanica ili balkanska divokoza. Kod nas se nalazi na Tari, Mokroj Gori, Prokletijama, Koritniku i Šar-planini. Šezdesetih godina prošlog veka divokozom je naseljen i deo područja nacionalnog parka Đerdap, a osamdesetih i lovišta u okolini Zlota (Gačić & Malinić, 2010). Divokozu karakterišu kratki kukasti rogovi koje ne odbacuje i koji rastu celog života. Prisutni su kod oba pola, ali su kod ženki nešto slabije razvijeni. Dlaka divokoze je leti svetlo, a zimi tamnobraon boje sa belim Rupicapra rupicapra (Foto: Bernie) površinama sa donje strane tela. Težina ove životinje iznosi od 28 do 45 kg, a životni vek je obično između 15 i 30 godina. Živi u krdima koja predvode starije ženke, dok se mužjaci priključuju za vreme sezone parenja. Isključivo je dnevna životinja (Ceranić 2003). Stanište ove vrste su uglavnom teško pristupačni planinski, kameniti tereni. Obično naseljava donje delove pašnjaka i uski pojas šume neposredno ispod njih. Hrani se travom koja raste između kamenja, žbunjem, iglicama četinara, pupoljcima drveća, lišajevima, mahovinama i dr. Za sada se populacija ove vrste u Srbiji, bez Kosova i Metohije, procenjuje na 500 – 600 jedinki, a glavna pretnja njenom opstanku je krivolov3.

Divlja mačka (Felis silvestris) Divlja mačka, sa nekoliko podvrsta, rasprostranjena je u većem delu Afrike i Evrope, u jugozapadnoj i centralnoj Aziji, Indiji, Kini i Mongoliji. U Srbiji se velika populacija divlje mačke nalazi u podunavskim šumama, ali se pretpostavlja da je mnogo šire rasprostranjena. Krzno divlje mačke je sivo-braon, prošarano prugama, sa dobro deﬁnisanim crnim prstenovima na repu koji je ujednačene debljine. Duž leđa nalazi se pruga crne boje, koja ne dopire do repa, što je razlikuje od pitome mačke. Zbog gušćeg krzna i često znatnog uvećanja mase tokom zime, divlja mačka generalno izgleda krupnije od domaće. Prosečna masa mužjaka je 5 kg (negde i 7 kg), a ženke 3,5 kg. Staništa divlje mačke su pretežno listopadne i mešovite Felis silvestris (Foto: Michael Gäbler) šume, primorska žbunasta vegetacija, ritovi, stepe, pustinje... Ne naseljava visokoplaninske predele i zimzelene šume i mesta na kojima je sneg tokom godine dubok, jer se na takvom terenu otežano kreće. 3

Rasprostranjenje i faktori ugrožavanja na globalnom nivou zasnivaju se na podacima Međunarodne unije za zaštitu prirode – IUCN (http://www.iucnredlist.org)

Hrani se uglavnom glodarima i zečevima. Ređe lovi ptice, pustoši gnezda ili hvata sitniji plen kao što su gušteri, a ponekad i ribe. Mužjak zauzima teritorije nekoliko ženki. Ženka se pari jednom godišnje i nakon nešto više od dva meseca na svet donosi 3-4 mladunca (Nowell & Jackson, 1996). Za brojnost ove vrste može se reći da je u opadanju, ali o njoj postoji vrlo malo podataka u našoj zemlji i regionu. Glavnu pretnju opstanku evropske divlje mačke predstavlja ukrštanje sa domaćom mačkom, pri čemu nastaju hibridi koje je po izgledu teško razlikovati od pravih divljih mačaka. Takođe, domaće mačke prenose bolesti na divlje srodnike, što je jedan od razloga pada njihove brojnosti, pored velike smrtnosti na saobraćajnicama, kao i usled lova i smanjenja prirodnog staništa. Iako je usled širokog rasprostranjenja označena kao poslednja briga (LC), navedeni uzroci ozbiljno ugrožavaju opstanak prave evropske divlje mačke (Nowell & Jackson, 1996).

Evroazijski ris (Lynx lynx) Evroazijski ris je rasprostranjen od dela zapadne Evrope, preko borealnih ruskih šuma, do krajnjeg istoka Azije, zatim na Tibetu, delovima Kine, centralnoj Aziji. U Srbiji su prema ranijim podacima beležena pojavljivanja risa u tri područja: istočno, dolinom Dunava, Morave, Nišave, Jerme i na Staroj Planini, u južnom Banatu na Deliblatskoj peščari, zapadno, na planini Tara, Mokroj Gori, Uvcu i Zlataru, a južno na Kosovu i Metohiji. Za južnu i istočnu populaciju se osnovano pretpostavlja da su deo karpatske i balkanske populacije, od kojih karpatska ima status podvrste, dok vezano za balkansku populaciju postoje suprotna Lynx lynx (Foto: D. Savić) mišljenja i mali broj dokaza o tome da li se radi o posebnoj podvrsti. Za nalaze iz zapadne Srbije nije poznato da li pripadaju Dinarskoj (koja predstavlja introdukovanu karpatsku populaciju 1973. godine u Sloveniju odakle se širi kroz Hrvatsku i Bosnu), ili Balkanskoj populaciji. Skoriji podaci o risu u Srbiji dostupni su samo za Karpatsku populaciju koja je stabilna sa blagim rastom i procenjuje se na 30-40 primeraka. Stanje balkanske populacije u susednim državama (Albaniji i Makedoniji) je u opadanju, pa je upitno prisustvo risa na Kosovu i Metohiji. Evroazijski ris ima duge noge, kratak rep, a na vrhu njegovih trouglastih ušiju nalaze se duže dlake. Boja krzna mu je uglavnom siva sa žutim ili crvenkastim paležom, na kojem se nalaze manje, veće ili rozetaste tufne, ali koje kod nekih životinja mogu odsustvovati zavisno od njihovog geografskog porekla. Masa evroazijskog risa uglavnom se kreće između 12 i 35 kg. Mužjaci su teži od ženki, a težina jedinki raste idući ka severnim i istočnim delovima Evrope. Stanište risa uglavnom je „netaknuta divljina“ dalje od ljudskih naselja. U Evropi njegova distribucija umnogome je vezana za šumovite predele, gde žive usamljenim načinom života. Mužjaci imaju veće, a ženke manje teritorije koje se retko preklapaju sa teritorijama drugih ženki. Ris je isključivo mesožder i lovac. Na njegovom jelovniku se mogu naći sitne životinje, ali i mlađe i slabije jedinke krupnijih vrsta, poput ritskog jelena. U svom spektru ishrane preferira sitnije papkare kao što su srne i divokoze, a veoma često lovi i zečeve. Nedovoljno je proučen uticaj evroazijskog risa na svoj plen, ali pojedina istraživanja upućuju da on može biti značajan, posebno kada se radi o srna-

ma. Risovi se pare u februaru i martu. Nakon do dva i po meseca, ženka donosi na svet obično 2-3 mladunca. Oni ostaju sa majkom oko 10 meseci. Ženke su polno zrele sa 2 godine, a mužjaci sa 3. Trenutno su glavni razlozi povećane smrtnosti ove vrste krivolov i stradanje na putevima. U našoj zemlji gotovo da nisu zabeležene štete na domaćim životinjama koje je naneo ris. Još uvek ne postoji dovoljan broj podataka, niti organizovano praćenje stanja populacije risa, pa se ne može jasno reći sa kojim se pretnjama ona suočava kod nas. Pretpostavlja se da je krivolov bitan faktor, a potencijalnu pretnju predstavlja i inicijativa lovaca da se ris stavi na spisak lovnih vrsta. Ris je skoro ugrožena (NT) vrsta po IUCN-u, a kod nas je strogo zaštićen.

Vidra (Lutra lutra) Rasprostranjenje evroazijske vidre proteže se na zapadu od Irske i Portugala, do Japana na istoku. Na teritoriji Srbije uglavnom je široko rasprostranjena, ali nedostaju podaci o zastupljenosti duž toka Dunava i Velike Morave, na području Južne Srbije i velikog dela Vojvodine (Paunović & Milenković 1996). Vidra je zagasito smeđe boje, a sa donje strane tela je uglavnom bela. Ima najgušću dlaku među sisarima, koja zadržava vodonepropusnost duže vreme u slatkoj vodi nego u slanoj. Ovo joj ograničava rasprostranjenje u primorskim ekosistemima umerene klime (Kruuk H., 2006). Prosečna masa ženki vidre je 7 kilograma, a mužjaka 10. Evroazijska vidra vodi usamljen način života. Ženke i mužjaci su u kontaktu samo za vreme pa- Lutra lutra (Foto: Tony Hisgett) renja. Teritorije nekoliko ženki spajaju se u grupnu teritoriju, unutar koje se nalazi i osnovna teritorija ženke i njenih mladunaca. Mužjaci imaju ogromna dnevna kretanja koja dostižu i do 80 km i preklapaju se sa dnevnim kretanjima i teritorijama nekoliko ženki (Kruuk H., 2006). Mlade vidre dolaze na svet u različito doba godine, što zavisi od dostupnosti resursa (Chanin P., 2003). Vidra se u Evropi hrani prvenstveno ribom, ali i vodozemcima i rakovima. Brojnost vidri u Evopi za sada je u blagom padu, dok kod nas nema podataka o brojnom stanju ove vrste.

Mrki medved (Ursus arctos) U prošlosti mrki medved bio je jedan od najšire rasprostranjenih kopnenih sisara na planeti. Danas odsustvuje u Severnoj Africi, Meksiku, većem delu SAD, kao i Bliskog Istoka. Njegova distribucija je u Evopi ograničena na veći deo Skandinavije, Kareliju, Baltik, Karpate, Dinarsko-Pindsku oblast, Abruco, Alpe, Pirineje i Kantabriju. Veći deo evropskih populacija je mali i fragmentisan. Medved je sisar snažne građe, sa kratkim repom i krznom koje je uglavnom smeđe boje sa nijansama neznatnog raspona koje variraju zavisno od sezone i prostora na kom se nalazi. Ima snažne kandže na prednjim nogama kojima obično iskopava korenje biljaka, dok su zadnje noge oslonjene čitavom površinom stopala na tlo. Težina mužjaka kreće se između 150 i 300 kg, a ženki između 100 i 200 kg. Pare se u periodu između maja i jula, a mlade na svet donose između januara i februara. Ženke obično rađaju 1 do 4 mladunca i to svake treće do četvrte godine. Mrki medved je svaštojed, i u njegovu ishranu ulaze bobice i drugi plodovi, trava, med, lešine, ali njegova ishrana zavisno od

dostupnosti plena može biti manje ili više karnivorna. Plen mogu činiti ribe, papkari, ali i domaća stoka. Medvedi žive usamljeno, a međusobno komuniciraju putem sekreta i drugih tragova prisustva. Ženke sa mladuncima se drže podalje od mužjaka, koji su skloni ubijanju i proždiranju mladih. Staništa mrkog medveda veoma se razlikuju po svojim karakteristikama. Na severu su to tundre, u pojedinim delovima Azije stepe, dok se veoma često, naročito u Evropi, nalazi u lišćarskim i mešovitim šumama, a manje u četinarskim, uglavnom u manje pristupačnom planinskom terenu gde je uticaj ljudi mali. Produktivnost i gustina populacije prilično se razlikuju među regionima, a mnogo zavise od dostupnosti resursa u staništu. Dinarske i Karpatske populacije karakterišu veliUrsus arctos (Foto: Karl af Geijerstam) ka gustina i reproduktivni uspeh. Statusu mrkog medveda u Evropi kao skoro ugrožene vrste po IUCN-u doprinosi jaka ruska populacija. Stanje se značajno razlikuje kada se posmatraju ostale populacije u Evropi, na osnovu kojih možemo zaključiti da se radi o kritično ugroženoj do ranjivoj vrsti sa nepovoljnim trendom. Glavni razlozi ugroženosti su krivolov i degradacija i fragmentacija staništa. Takođe, sve veći broj medveda strada na putevima i prugama. U našoj zemlji se njegova populacija procenjuje na 60 primeraka. Zaštićen je trajnim lovostajem, ali je populacioni trend opadajući. Veći broj akcija zaštite usmeren je na staništa sa malim i ugroženim populacijama. Akcije koje se sprovode mogu ići u nekoliko smerova, kao što su smanjivanje konﬂikta između ljudi i medveda putem menadžmenta deponija (koje mogu biti razlog njihovog približavanja ljudskim naseljima), novčane kompenzacije za učinjenu materijalnu štetu, ograđivanje košnica, nabavka pastirskih pasa, angažovanje rendžerskih patrola, edukacija, restauracija staništa i pojačavanje hranidbene baze putem sađenja pojedinih divljih biljnih vrsta ili prihranjivanjem. Kroz menadžment koridora i reintrodukciju može se postići povećanje komunikacije među populacijama. Ipak, u velikom delu njegovog današnjeg areala ne postoji adekvatan monitoring koji bi dao informaciju o efektima konzervacionih mera.

Evroazijski hrčak (Cricetus cricetus) Evroazijski hrčak je rasprostranjen od zapadne, centralne i istočne Evrope, do Kazahstana i obala reke Jenisej u Rusiji. Kod nas je zastupljen uglavnom u Vojvodini. Ovaj glodar je naročito karakterističan po trobojnom krznu. Sa leđne strane je smeđe sive boje, na Cricetus cricetus (Foto: Agnieszka Szeląg)

bokovima isprekidano bele, dok je stomak delom crn. Ima kratak rep. Obično je aktivan noću i u sumrak. Kopa rupe u zemljištu, ponekad dubine i preko dva metra, u kojima pre zime skladišti hranu. Pada u delimični zimski san između oktobra i maja, tokom kojeg se budi s vremena na vreme kako bi se hranio i rasporedio hranu u skladištu. Prirodno naseljava stepe i šumostepe, ali se dobro prilagodio životu u blizini čoveka, pre svega na njivama i u baštama, gde nekada može biti i brojniji. Hrani se uglavnom biljnom hranom, pre svega travama, ali i raznim vrstama detelina. Koristi sve biljne delove u ishrani. Nanosi štete usevima, ali najčešće žitaricama. Retko se hrani i insektima, jajima ptica, sitnijim glodarima i njihovim potomstvom. U leglu obično ima 5-8 mladih, dva do tri puta u godini. Kada su povoljni uslovi, u pojedinim godinama brojnost hrčkova može znatno narasti, ali se ipak veliki broj jedinki nikada ne nalazi na jednom mestu. Razlog tome je što je hrčak izuzetno agresivna i teritorijalna životinja, i izuzev majke sa mladuncima teško je videti više jedinki zajedno. Iako savremena poljoprivreda obezbeđuje mnogo više hrane u pojedinim delovima godine u odnosu na prirodno stanište, postoje i brojni problemi zbog kojih se brojnost ove vrste u Evropi smanjuje. Sejanje useva koji ne obezbeđuju dovoljno zaklona tokom sezone parenja (kukuruz), monokulture koje sazrevaju jednovremeno, eﬁkasna mašinska žetva koja malo hrane ostavlja na polju, rano oranje strnjišta kao značajne hrane za mlade životinje, duboko oranje koje uništava sistem rupa, navodnjavanje koje izaziva davljenje, trovanje otrovima, neki su od glavnih problema sa kojima se suočava ova vrsta, kao posledica moderne poljoprivrede. Akcije koje se sprovode sa ciljem zaštite ove vrste svode se na smanjenje pomenutih faktora (EU Wildlife and Sustainable Farming project 2009).

Tekunica (Spermophilus citellus) Tekunica je sitan glodar rasprostranjen u centralnoj i jugoistočnoj Evropi. Naseljava stepska staništa, sa niskom travom. Kod nas je mestimično zastupljena u Vojvodini, ali i u jugoistočnoj Srbiji na Staroj Planini, Vidliču, Vlasini i Besnoj Kobili. Telo tekunice je cilindričnog oblika i prilagođeno podzemnom načinu života. Živi u kolonijama i kopa sisteme tunela, gde noći i zimuje. Uglavnom je biljojedna životinja i hrani se sočnim delovima i mladim biljkama, korenjem i semenima. Sporadično u sastav ishrane mogu ući i Spermophilus citellus (Foto: D. Savić) neki insekti ili jaja ptica koje se gnezde na zemlji. Tekunica se vrlo retko hrani ratarskim kulturama izuzev ponekad lucerkom, a štete koje tom prilikom nanese su zanemarive. Krajem leta metabolizam tekunica se usporava i one povećavaju telesnu masu. Od avgusta do oktobra starije jedinke prve, a mlađe poslednje padaju u zimski san. Pare se jednom u toku godine i to odmah nakon hibernacije, od kraja marta do kraja aprila. Vreme bremenitosti ženke traje 30 dana (od kraja aprila do kraja maja). Intenzivna poljoprivredna proizvodnja, industrijalizacija i urbanizacija u drugoj polovini prošlog veka dovele su do uništavanja stepskih ekosistema za koje su tekunice vezane. Iscepkanost preostalih površina pod stepama onemogućila je kontakt među populacijama ove vrste. Prestankom napasanja

stoke na stepskim terenima dolazi do zarastanja u žbunje i visoku travu. Rosa koju sakuplja visoka trava i žbunje kao i drveće na kom se okupljaju ptice grabljivice dovodi do povećanja smrtnosti tekunica. Kod nas se ove pojave nastavljaju što vodi smanjenju brojnosti ove vrste i njenoj sve većoj ugroženosti (Ćosić 2007). Mere koje se preduzimaju u cilju očuvanja tekunice su održavanje stepskih pašnjaka košenjem i podsticanjem stočarstva, razmnožavanje u zatočeništvu i njihov povratak na prirodno stanište i praćenje stanja.

Evroazijski dabar (Castor ﬁberr) Evroazijski dabar je glodar koji je nekada nastanjivao skoro čitavu Evropu i veliki deo Azije. Lovljen zbog krzna, mesa i svojih žlezda, od ranog srednjeg veka do početka dvadesetog veka opstao je u okviru osam populacija. U Evropi je do danas opstao u Belorusiji, Francuskoj, Luksemburgu, Nemačkoj, Norveškoj i Rusiji. Ponovo je naseljen u većinu evropskih zemalja. Početkom prošlog veka, na tlu današnje Srbije poslednji dabar je ulovljen u blizini Beograda. Ponovo je naseljen u Srbiju 2004.-2005. u okvire rezervata „Zasavica“ i „Obedska bara“. Do danas se proširio duž reka Drine, Save, Tamiša, Dunava i Tise. Pretpostavlja se da se njegovo širenje nastavlja (Ćirović et al., 2009). Dužina odraslog dabra kreće se od 70 do 100 cm, a težina od 15 do 35 kg. Ovo je najveći evropski, i jedan od najvećih glodara u svetu. Vrlo karakterističan izgled daju mu pljosnat rep i plovne kožice koji služe boljem kretanju u vodi. Ima duge i snažne sekutiće narandžaste boje pomoću kojih grize debla i grane. Teritoriju obeležava sadržajem posebnih žlezda. Ovo je životinja koja deo svog vremena provodi u vodi, a deo na obali reka, kanala, jezera i drugih vodenih ekosistema. Gradi brane slažući drveni materijal na gomilu koja može preprečiti deo vodotoka. Na takav način stvara mali bazen u koji može bezbedno da pobegne od vrsta koje je love. Ovakvi bazeni vrlo su važni za mrest riba, pa je zbog toga dabar vrlo bitna vrsta u prirodi. Ishrana dabra zimi se sastoji od mladog drveća vrbe, jasike i breze, dok se leti uglavnom hrani biljkama koje rastu u vodi. Dabrovi često mogu naneti štete voćnjacima uz reke, zbog čega mogu biti na meti ljudi. Sprečavanje ilegalnog ubijanja dabrova vrlo je važno kako bi se osigurala brojnost dabrova na nekom području. Ponovno vraćanje u vodotokove Evrope sprovodi se sa ciljem da se spreči njegova ugroženost. Mužjaci i ženke žive zajedno čitavog života. Jednom godišnje dobijaju mlade u periodu između januara i februara. Odrasli par zajedno sa mlađim i starijim potomstvom čini porodičnu grupu koja se najčešće sastoji od 10 do 17 jedinki 4. Brojnost dabra u Evropi se povećava. ((Milovan Ilićć)

Castor ﬁber (Foto: Philipp Blank) 4

http://www.lhnet.org/eurasian-beaver/

Dodatak 1. Pregled vrsta ptica znaajnih za zaštitu prirode u EU Objašnjenje oznaka kolona: B1, B2A, B2B, B3A i B3B - Prilozi Direktive o pticama; R.6. - Rezolucija broj 6. Bernske Konvencije; Br3 - Prilog III Bernske Konvencije; Sr1 i Sr2 - Prilozi I i II Pravilnika o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva.

Vrsta

Accipiter brevipes (Severtzov, 1850)

B2A

B2B

B3A

B3B

R.6.

Br3

Sr1 +

Accipiter gentilis (Linnaeus, 1758)

Accipiter nisus (Linnaeus, 1758)

Acrocephalus arundinaceus (Linnaeus, 1758)

Acrocephalus melanopogon (Temminck, 1823)

Acrocephalus paludicola (Vieillot, 1817)

Acrocephalus palustris (Bechstein, 1798)

Acrocephalus schoenobaenus (Linnaeus, 1758) Acrocephalus scirpaceus (Hermann, 1804)

Aegithalos caudatus (Linnaeus, 1758)

Aegolius funereus (Linnaeus, 1758)

Aegypius monachus (Linnaeus, 1766)

Alauda arvensis Linnaeus, 1758

Alcedo atthis (Linnaeus, 1758)

Alectoris graeca (Meisner, 1804)

Sr2

+ +

Anas acuta Linnaeus, 1758

Anas clypeata Linnaeus, 1758

Anas crecca Linnaeus, 1758

Anas penelope Linnaeus, 1758

Anas platyrhynchos Linnaeus, 1758

Anas querquedula Linnaeus, 1758

Anas strepera Linnaeus, 1758

Anser albifrons (Scopoli, 1769) +

Anser brachyrhynchus (Baillon, 1833) +

+ + +

+ +

Anser fabalis (Latham, 1787) Anthus campestris (Linnaeus, 1758)

Anser anser (Linnaeus, 1758)

Anser erythropus (Linnaeus, 1758)

+ +

Anthus cervinus (Pallas, 1811)

Anthus pratensis (Linnaeus, 1758)

Vrsta

B2A

B2B

B3A

B3B

R.6.

Br3

Sr1

Anthus spinoletta (Linnaeus, 1758)

Anthus trivialis (Linnaeus, 1758)

Apus apus (Linnaeus, 1758)

Apus pallidus (Shelley, 1870)

Aquila chrysaetos (Linnaeus, 1758)

Aquila clanga Pallas, 1811

Aquila heliaca Savigny, 1809

Aquila pomarina C. L. Brehm, 1831

Ardea cinerea Linnaeus, 1758

Ardea purpurea Linnaeus, 1766

Ardeola ralloides (Scopoli, 1769)

Arenaria interpres (Linnaeus, 1758) Asio flammeus (Pontoppidan, 1763)

Aythya ferina (Linnaeus, 1758)

Aythya fuligula (Linnaeus, 1758)

Aythya marila (Linnaeus, 1761) Aythya nyroca (Guldenstadt, 1770)

Bombycilla garrulus (Linnaeus, 1758)

Bonasa bonasia (Linnaeus, 1758)

Botaurus stellaris (Linnaeus, 1758)

+ +

Branta canadensis (Linnaeus, 1758)

+ +

Branta bernicla (Linnaeus, 1758)

+ +

Branta leucopsis (Bechstein, 1803)

Branta ruficollis (Pallas, 1769)

Bubo bubo (Linnaeus, 1758)

Bubulcus ibis (Linnaeus, 1758) Bucephala clangula (Linnaeus, 1758) Burhinus oedicnemus (Linnaeus, 1758)

+ +

Buteo buteo (Linnaeus, 1758)

Buteo lagopus (Pontoppidan, 1763)

Buteo rufinus (Cretzschmar, 1827)

Calandrella brachydactyla (Leisler, 1814)

Calandrella rufescens (Vieillot, 1820)

Calcarius lapponicus (Linnaeus, 1758)

Sr2

Vrsta

B2A

B2B

B3A

B3B

R.6.

Br3

Sr1

Calidris alba (Pallas, 1764)

Calidris alpina (Linnaeus, 1758)

Calidris ferruginea (Pontoppidan, 1763)

Calidris minuta (Leisler, 1812)

Calidris temminckii (Leisler, 1812)

Carduelis cannabina (Linnaeus, 1758)

Carduelis carduelis (Linnaeus, 1758)

Carduelis flammea (Linnaeus, 1758)

Carduelis flavirostris (Linnaeus, 1758)

Carduelis hornemanni (Holboell, 1843)

Carduelis spinus (Linnaeus, 1758)

Carpodacus erythrinus (Pallas, 1770)

Caprimulgus europaeus Linnaeus, 1758

Casmerodius albus (Linnaeus, 1758)

Catharacta skua Brunnich, 1764

Certhia brachydactyla C.L. Brehm, 1820

Certhia familiaris Linnaeus, 1758

Cettia cetti (Temminck, 1820)

Charadrius dubius Scopoli, 1786

Charadrius hiaticula Linnaeus, 1758

Charadrius alexandrinus Linnaeus, 1758

Chlidonias hybridus (Pallas, 1811)

Chlidonias leucopterus (Temminck, 1815) Chlidonias niger (Linnaeus, 1758)

Chloris chloris (Linnaeus, 1758) Ciconia ciconia (Linnaeus, 1758)

Ciconia nigra (Linnaeus, 1758)

Cinclus cinclus (Linnaeus, 1758) Circaetus gallicus (Gmelin, 1788)

Circus aeruginosus (Linnaeus, 1758)

Circus cyaneus (Linnaeus, 1758)

Circus macrourus (S. G. Gmelin, 1771)

Circus pygargus (Linnaeus, 1758)

Cisticola juncidis (Rafinesque, 1810)

Sr2

Vrsta

B2A

B2B

B3A

Clamator glandarius (Linnaeus, 1758)

B3B

R.6.

Br3

Clangula hyemalis (Linnaeus, 1758)

+ +

Columba livia Gmelin, 1789

Columba oenas Linnaeus, 1758

Columba palumbus Linnaeus, 1758

Coracias garrulus Linnaeus, 1758

Sr2

+ +

Coccothraustes coccothraustes (Linnaeus, 1758)

Sr1

+ +

Corvus corax Linnaeus, 1758

Corvus cornix Linnaeus, 1758

Corvus frugilegus Linnaeus, 1758

Corvus monedula Linnaeus, 1758

Coturnix coturnix (Linnaeus, 1758)

Crex crex (Linnaeus, 1758)

+ +

Cuculus canorus Linnaeus, 1758

+ +

Cygnus columbianus (Ord, 1815)

Cygnus cygnus (Linnaeus, 1758)

Cygnus olor (Gmelin, 1803)

Delichon urbica (Linnaeus, 1758) Dendrocopos leucotos (Bechstein, 1803)

Dendrocopos major (Linnaeus, 1758) Dendrocopos medius (Linnaeus, 1758)

Dendrocopos minor (Linnaeus, 1758)

Dendrocopos syriacus (Hemprich & Ehren., 1833)

Dryocopus martius (Linnaeus, 1758)

Egretta garzetta (Linnaeus, 1758)

Emberiza calandra Linnaeus, 1758

Emberiza cia Linnaeus, 1766

Emberiza cirlus Linnaeus, 1758

Emberiza citrinella Linnaeus, 1758

Emberiza hortulana Linnaeus, 1758

Emberiza melanocephala Scopoli, 1769

Emberiza schoeniclus (Linnaeus, 1758)

Eremophila alpestris (Linnaeus, 1758)

Erithacus rubecula (Linnaeus, 1758)

Vrsta

Falco biarmicus Temminck, 1825

Falco cherrug Gray, 1834

Falco columbarius Linnaeus, 1758

Falco naumanni Fleischer, 1818

Falco peregrinus Tunstall, 1771

Falco subbuteo Linnaeus, 1758

Falco tinnunculus Linnaeus, 1758

B2A

B2B

B3A

B3B

R.6.

Br3

Sr1

Falco vespertinus Linnaeus, 1766

Ficedula albicollis (Temminck, 1815)

Ficedula hypoleuca (Pallas, 1764) Ficedula parva (Bechstein, 1794)

Ficedula semitorquata (Homeyer, 1885)

Fringilla coelebs Linnaeus, 1758

Fringilla montifringilla Linnaeus, 1758

Fulica atra Linnaeus, 1758

Galerida cristata (Linnaeus, 1758)

Gallinago gallinago (Linnaeus, 1758) Gallinago media (Latham, 1787)

+ +

Garrulus glandarius (Linnaeus, 1758)

+ +

Gallinula chloropus (Linnaeus, 1758)

+ +

Gavia arctica (Linnaeus, 1758)

Gavia immer (Brunnich, 1764)

Gavia stellata (Pontoppidan, 1763)

Glareola pratincola (Linnaeus, 1766)

Glaucidium passerinum (Linnaeus, 1758)

Grus grus (Linnaeus, 1758)

Gypaetus barbatus (Linnaeus, 1758)

Gyps fulvus (Hablizl, 1783)

Haematopus ostralegus Linnaeus, 1758

Haliaeetus albicilla (Linnaeus, 1758)

Hieraaetus fasciatus (Vieillot, 1822)

Hieraaetus pennatus (Gmelin, 1788)

Himantopus himantopus (Linnaeus, 1758)

Hippolais icterina (Vieillot, 1817)

Sr2

Vrsta

Hippolais olivetorum (Strickland, 1837)

B2A

B2B

B3A

B3B

R.6.

Br3

Sr1

Hirundo daurica Linnaeus, 1771

Hirundo rustica Linnaeus, 1758

Ixobrychus minutus (Linnaeus, 1766)

Jynx torquilla Linnaeus, 1758 Lanius collurio Linnaeus, 1758

Lanius excubitor Linnaeus, 1758 Lanius minor Gmelin, 1788

Lanius senator Linnaeus, 1758

Sr2

Larus argentatus Pontoppidan, 1763

Larus cachinnans Pallas, 1811

Larus canus Linnaeus, 1758

Larus fuscus Linnaeus, 1758

Larus marinus Linnaeus, 1758

Larus melanocephalus Temminck, 1820

Larus minutus Pallas, 1776

Larus ridibundus Linnaeus, 1766

Limicola falcinellus (Pontoppidan, 1763) Limosa lapponica (Linnaeus, 1758)

+ +

Limosa limosa (Linnaeus, 1758)

Locustella fluviatilis (Wolf, 1810)

Locustella luscinioides (Savi, 1824)

Locustella naevia (Boddaert, 1783)

Loxia curvirostra Linnaeus, 1758

Lullula arborea (Linnaeus, 1758)

Luscinia luscinia (Linnaeus, 1758)

Luscinia megarhynchos C. L. Brehm, 1831

Luscinia svecica (Linnaeus, 1758)

Lymnocryptes minimus (Brunnich, 1764)

Melanitta fusca (Linnaeus, 1758)

Melanitta nigra (Linnaeus, 1758)

Melanocorypha calandra (Linnaeus, 1766)

+ +

Mergus merganser Linnaeus, 1758

Mergus serrator Linnaeus, 1758

Vrsta

B2A

B2B

Merops apiaster Linnaeus, 1758

B3A

B3B

R.6.

Br3

Sr1

Milvus migrans (Boddaert, 1783)

Milvus milvus (Linnaeus, 1758)

Monticola saxatilis (Linnaeus, 1758)

Monticola solitarius (Linnaeus, 1758)

Montifringilla nivalis (Linnaeus, 1766)

Motacilla alba Linnaeus, 1758

Motacilla cinerea Tunstall, 1771

Motacilla flava Linnaeus, 1758

Muscicapa striata (Pallas, 1764)

Neophron percnopterus (Linnaeus, 1758)

Netta rufina (Pallas, 1773)

Nucifraga caryocatactes (Linnaeus, 1758)

+ +

Numenius arquata (Linnaeus, 1758)

Numenius phaeopus (Linnaeus, 1758)

Numenius tenuirostris Vieillot, 1817

Nycticorax nycticorax (Linnaeus, 1758)

Oenanthe hispanica (Linnaeus, 1758)

Oenanthe oenanthe (Linnaeus, 1758)

Oriolus oriolus (Linnaeus, 1758)

Otis tarda Linnaeus, 1758

Oxyura leucocephala (Scopoli, 1769)

Pandion haliaetus (Linnaeus, 1758)

Panurus biarmicus (Linnaeus, 1758)

Parus ater Linnaeus, 1758

Parus caeruleus Linnaeus, 1758

Parus cristatus Linnaeus, 1758

Parus lugubris Temminck, 1820

Parus major Linnaeus, 1758

Parus montanus Conrad von Baldenstein, 1827

Parus palustris Linnaeus, 1758

Passer hispaniolensis (Temminck, 1820)

Passer montanus (Linnaeus, 1758)

Pelecanus crispus Bruch, 1832

Sr2

+ + +

Vrsta

Pelecanus onocrotalus Linnaeus, 1758

B2A

B3A

B3B

R.6.

+ +

Phalaropus fulicarius (Linnaeus, 1758) +

Phasianus colchicus Linnaeus, 1758 +

Phoenicopterus roseus Pallas, 1811

Philomachus pugnax (Linnaeus, 1758)

+ +

Phoenicurus ochruros (S. G. Gmelin, 1774)

Phoenicurus phoenicurus (Linnaeus, 1758)

Phylloscopus collybita (Vieillot, 1887)

Phylloscopus sibilatrix (Bechstein, 1793)

Phylloscopus trochilus (Linnaeus, 1758)

Pica pica (Linnaeus, 1758)

Picoides tridactylus (Linnaeus, 1758)

Picus canus Gmelin, 1788

Platalea leucorodia Linnaeus, 1758

Plectrophenax nivalis (Linnaeus, 1758) Plegadis falcinellus (Linnaeus, 1766)

Pluvialis apricaria (Linnaeus, 1758)

Pluvialis squatarola (Linnaeus, 1758)

Podiceps auritus (Linnaeus, 1758)

Porzana parva (Scopoli, 1769)

Porzana porzana (Linnaeus, 1766)

Porzana pusilla (Pallas, 1776)

Prunella collaris (Scopoli, 1769)

Prunella modularis (Linnaeus, 1758)

Ptyonoprogne rupestris (Scopoli, 1769)

Pyrrhocorax graculus (Linnaeus, 1766)

Pyrrhocorax pyrrhocorax (Linnaeus, 1758)

Pyrrhula pyrrhula (Linnaeus, 1758)

Sr2

Phalacrocorax carbo (Linnaeus, 1758)

Phalaropus lobatus (Linnaeus, 1758)

Sr1

Petronia petronia (Linnaeus, 1766)

Phalacrocorax pygmeus (Pallas, 1773)

Br3

Perdix perdix (Linnaeus, 1758) Pernis apivorus (Linnaeus, 1758)

B2B

Vrsta

B2A

Rallus aquaticus Linnaeus, 1758 Recurvirostra avosetta Linnaeus, 1758

B2B

B3A

B3B

R.6.

+ +

Br3

Sr1

Regulus ignicapillus (Temminck, 1820)

Regulus regulus (Linnaeus, 1758)

Remiz pendulinus (Linnaeus, 1758)

Riparia riparia (Linnaeus, 1758)

Rissa tridactyla (Linnaeus, 1758) +

Scolopax rusticola Linnaeus, 1758

+ +

Saxicola rubetra (Linnaeus, 1758)

+ + + +

Serinus serinus (Linnaeus, 1766)

Sitta europaea Linnaeus, 1758

Sitta neumayer Michahellis, 1830

Somateria mollissima (Linnaeus, 1758)

Sr2

Stercorarius longicaudus Vieillot, 1819

Stercorarius parasiticus (Linnaeus, 1758)

Stercorarius pomarinus (Temminck, 1815)

Sterna albifrons Pallas, 1764

Sterna caspia Pallas, 1770

Sterna hirundo Linnaeus, 1758

Streptopelia decaocto (Frivaldszky, 1838)

Streptopelia turtur (Linnaeus, 1758)

Strix uralensis Pallas, 1771

Sturnus roseus (Linnaeus, 1758)

+ +

Sturnus vulgaris Linnaeus, 1758

Sylvia atricapilla (Linnaeus, 1758)

Sylvia borin (Boddaert, 1783)

Sylvia cantillans (Pallas, 1764)

Sylvia communis Latham, 1787

Sylvia curruca (Linnaeus, 1758)

Sylvia melanocephala (Gmelin, 1789)

Sylvia nisoria (Bechstein, 1795)

Tachymarptis melba (Linnaeus, 1758) Tadorna ferruginea (Pallas, 1764)

Vrsta

B2A

B2B

Tadorna tadorna (Linnaeus, 1758)

B3A

B3B

R.6. +

Tetrao urogallus Linnaeus, 1758

Tetrax tetrax (Linnaeus, 1758)

+ +

Tringa erythropus (Pallas, 1764)

+ +

Tringa nebularia (Gunnerus, 1767)

Sr1 +

Tichodroma muraria (Linnaeus, 1758)

Tringa glareola Linnaeus, 1758

Br3

+ +

Tringa ochropus Linnaeus, 1758

Tringa stagnatilis (Bechstein, 1803)

Tringa totanus (Linnaeus, 1758)

Troglodytes troglodytes (Linnaeus, 1758)

+ +

Turdus iliacus Linnaeus, 1766

Turdus merula Linnaeus, 1758

Turdus philomelos C. L. Brehm, 1831

Turdus pilaris Linnaeus, 1758

Turdus torquatus Linnaeus, 1758

Turdus viscivorus Linnaeus, 1758

Upupa epops Linnaeus, 1758

+ +

Vanellus vanellus (Linnaeus, 1758)

+ +

Sr2

Dodatak 2. Pregled vrsta biljaka i životinja (osim ptica) znaajnih za zaštitu prirode u EU Objašnjenje oznaka kolona: H2, H4 i H5 - Prilozi II, IV i V Direktive o staništima; R.6. - Revidirani Prilog Rezolucije broj 6. Bernske Konvencije; B3 - Prilog III Bernske Konvencije; Sr1 i Sr2 - Prilozi I i II Pravilnika o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva. * - prioritetne vrste prema dodatku II Direktive o staništima. + - alohtone vrste u Srbiji.

Vertebrata – kičmenjaci Mammalia - sisari Vrsta

Barbastella barbastellus (Schreber, 1774)

R.6.

Sr1 +

Canis aureus (Linnaeus, 1758)

*Canis lupus (Linnaeus, 1758)

+ +

Capreolus capreolus (Linnaeus, 1758)

+ +

Castor fiber Linnaeus 1758

Cervus elaphus Linnaeus, 1758

+ +

Cricetus cricetus (Linnaeus, 1758)

Sr2

+ +

Crocidura leucodon (Hermann, 1780)

Crocidura suaveolens (Pallas, 1811)

Dryomys nitedula (Pallas, 1778)

Felis silvestris Schreber, 1775

+ +

Glis glis (Linnaeus, 1766)

Lutra lutra (Linnaeus, 1758)

Lynx lynx (Linnaeus, 1758)

+ +

Martes foina (Erxleben, 1777) Martes martes (Linnaeus, 1758)

Meles meles (Linnaeus, 1758) Miniopterus schreibersii (Kuhl, 1817)

+ +

Muscardinus avellanarius (L., 1758)

Mustela erminea Linnaeus, 1758

Vrsta

R.6.

Mustela nivalis Linnaeus, 1766 Mustela putorius Linnaeus, 1758

Sr1

Myotis bechsteinii (Kuhl, 1817)

Myotis blythii (Tomes, 1857)

Myotis capaccinii (Bonaparte, 1837)

Myotis daubentonii (Kuhl, 1817)

Myotis emarginatus (E. Geoffroy, 1806)

Myotis myotis (Borkhausen, 1797)

Myotis mystacinus (Kuhl, 1817)

Myotis nattereri (Kuhl, 1817)

Neomys anomalus Cabrera, 1907

Neomys fodiens (Pennant, 1771)

+ +

Nyctalus leisleri (Kuhl, 1817)

Nyctalus noctula (Schreber, 1774)

Pipistrellus kuhlii (Kuhl, 1817)

Pipistrellus nathusii (Keys. & Blas., 1839)

Pipistrellus pipistrellus (Schreber, 1774)

Plecotus auritus (Linnaeus, 1758)

Plecotus austriacus (Fischer, 1829)

Rhinolophus blasii Peters, 1866

Rhinolophus euryale Blasius, 1853

Rhinolophus ferrumequinum (Schr., 1774)

Rhinolophus hipposideros (Bech., 1800)

Rupicapra r. balcanica Bolkay, 1925

Sciurus vulgaris Linnaeus, 1758 Sicista subtilis (Pallas, 1773)

Sr2

+ +

Vrsta

Sr1

Sorex alpinus Schinz, 1837

Sorex araneus Linnaeus, 1758

Sorex minutus Linnaeus, 1766

Spermophilus citellus (Linnaeus, 1766)

R.6.

Suncus etruscus (Savi, 1822)

+ +

Ursus arctos Linnaeus, 1758

Vespertilio murinus Linnaeus, 1758

+ +

Vormela peregusna (Guldenst., 1770)

Sr2

Reptilia â&#x20AC;&#x201C; gmizavci Vrsta

R.6.

Sr1

Ablepharus kitaibelii (Bibron & Bory, 1833)

Algyroides nigropunctatus (Dum. & Bib., 1839)

Anguis fragilis (Linnaeus, 1758)

Coronella austriaca (Laurenti, 1768)

Cyrtopodion kotschyi (Steindachner, 1870)

Darevskia praticola (Eversmann, 1834)

Dolichophis caspius (Gmelin, 1789)

+ +

Elaphe quatuorlineata (Lacepede, 1789)

Emys orbicularis (Linnaeus, 1758)

Lacerta trilineata (Bedriaga, 1886)

Lacerta viridis (Laurenti, 1768)

Natrix natrix (Linnaeus, 1758)

Natrix tessellata (Laurenti, 1768)

Platyceps najadum (Eichwald, 1831)

Podarcis erhardii (Bedriaga, 1882)

Podarcis muralis (Laurenti, 1768)

Podarcis tauricus (Pallas, 1814)

Testudo graeca (Pallas 1814)

Sr2

Vrsta

Testudo hermanni (Gmelin, 1789)

Vipera ammodytes (Linnaeus, 1758)

R.6.

Vipera berus (Linnaeus, 1758)

Vipera ursinii (Bonaparte, 1835)

Zamenis longissimus (Laurenti, 1768)

Sr1

Zootoca vivipara (von Jacquin, 1787)

Sr2

Sr1

Amphibia â&#x20AC;&#x201C; Vodozemci Vrsta

R.6.

Bombina bombina (Linnaeus, 1758)

Bombina variegata (Linnaeus, 1758)

Bufo bufo (Linnaeus, 1758)

Pseudepidalea viridis (Laurenti, 1768)

Hyla arborea (Linnaeus, 1758)

Pelobates fuscus (Laurenti, 1768)

Pelobates syriacus (Boettger, 1889)

Pelophylax kl. esculentus (Linnaeus, 1758)

Pelophylax lessonae (Camerano, 1882)

Pelophylax ridibundus (Pallas, 1771)

Rana dalmatina (Fitzinger, 1838)

Rana graeca (Boulenger, 1891)

Rana temporaria (Linnaeus, 1758)

Salamandra salamandra (L., 1758)

+ +

Salamandra atra (Laurenti, 1768)

Lissotriton vulgaris (Linnaeus, 1758)

Mesotriton alpestris (Laurenti, 1768)

Triturus carnifex (Laurenti, 1768)

Triturus cristatus (Laurenti, 1768)

Triturus dobrogicus (Kiritzescu, 1903)

Triturus karelinii (Strauch, 1870)

Sr2

Pisces â&#x20AC;&#x201C; ribe Vrsta

Acipenser ruthenus Linnaeus, 1758

Acipenser stellatus Pallas, 1771

+ +

*Acipenser sturio Linnaeus, 1758

R.6.

Sr1

Sr2 +

+ +

Alburnus chalcoides (Guldenstadt, 1772) (=Chalcalburnus chalcoides (Gulden., 1772))

Alburnus albidus (Costa, 1838)

Alosa caspia (Eichwald, 1838)

Alosa immaculata Bennet, 1835

Aspius aspius (Linnaeus, 1758)

+ + +

+ +

Ballerus (=Abramis) ballerus (Linnaeus, 1758)

Ballerus (=Abramis) sapa (Pallas 1814)

Barbus peloponnesius Valenci., 1842

Chondrostoma nasus (Linnaeus, 1758)

Cobitis elongata Heckel & Kner, 1858

Cobitis elongatoides Bacescu & Mayer 1969 (=Cobitis taenia)

+Coregonus peled (Gmelin, 1789)

Cottus gobio Linnaeus, 1758

Eudontomyzon danfordi Regan, 1911

Eudontomyzon mariae (Berg, 1931)

Eudontomyzon vladykovi Oliva & Zanandrea, 1959

Gymnocephalus baloni HolcĂk & Hensel, 1974

Gymnocephalus schraetser (L., 1758)

Hucho hucho (Linnaeus, 1758)

Huso huso (Linnaeus, 1758)

Lampetra fluviatilis (Linnaeus, 1758)

Lampetra planeri (Bloch, 1784)

+ +

Vrsta

R.6.

Leucaspius delineatus (Heckel, 1843) Misgurnus fossilis (Linnaeus, 1758)

Sr1

+Neogobius (=Gobius) fluviatilis (Pallas, 1814)

Pachychilon pictum (Heckel & Kner, 1858)

Pelecus cultratus (Linnaeus, 1758)

Petromyzon marinus Linnaeus, 1758 Rhodeus sericeus (Pallas, 1776) (= Rhodeus sericeus amarus)

Sr2

Gobio (=Romanogobio) kessleri (Dybowski, 1862)

Gobio (=Romanogobio) uranoscopus (Agassiz, 1828)

Gobio (=Romanogobio) vladykovi (Fang, 1943)

Rutilus pigus (lacepede 1803) (=R. virgo (Heckel, 1852))

Sabanejewia aurata (De Filippi, 1863)

Salmo marmoratus Cuvier, 1829

+Scardinus graecus ( Stephanidis, 1937)

Siluris glanis Linnaeus, 1758

+Syngnathus abaster (Risso, 1826)

Leuciscus (=Telestes) soufia (Risso, 1827)

Thymallus thymallus (Linnaeus, 1758)

Umbra krameri Walbaum, 1792

+ +

Vimba (=Abramis) vimba (Linnaeus, 1758)

+ +

Zingel streber (Siebold, 1863)

R.6.

Sr1

Zingel zingel (Linnaeus, 1766)

Arthropoda â&#x20AC;&#x201C; zglavkari Crustacea - rakovi Vrsta

Astacus astacus (Linnaeus, 1758) *Austropotamobius torrentium (Schr., 1803)

Sr2

Insecta - insekti Coleoptera – tvrdokrilci Vrsta

R.6.

Sr1

Bolbelasmus unicornis Schrank, 1789

Carabus hampei Kuster, 1846

Carabus hungaricus Fabricius, 1792

Carabus variolosus Fabricius, 1787

Cerambyx cerdo Linnaeus, 1758

Cucujus cinnaberinus (Scopoli, 1763)

Graphoderus bilineatus (De Geer, 1774)

Lucanus cervus (Linnaeus, 1758)

Morimus asper funereus Mulsant, 1862

*Osmoderma eremita (Scopoli, 1763)

*Phryganophilus ruficollis (Fab., 1798)

Pilemia tigrina (Mulsant, 1851)

Rhysodes sulcatus (Fabricius 1787)

*Rosalia alpina (Linnaeus, 1758)

Stephanopachys substriatus (Pay., 1800)

Sr2

+ +

Lepidoptera - leptiri H2

Vrsta Apatura metis Freyer, 1829

R.6.

Arytrura musculus (Ménétriés, 1859)

Colias myrmidone (Esper, 1781)

Dioszeghyana schmidtii (Diósz. 1935)

Eriogaster catax (Linnaeus, 1758)

Euphydryas aurinia (Rottemburg, 1775)

Hypodryas (=Euphydryas) maturna (Linnaeus, 1758)

Euplagia quadripunctaria (Poda, 1761)

Leptidea morsei (Fenton, 1882)

Lopinga achine (Scopoli, 1763) +

Sr1 +

+ +

Lycaena dispar (Haworth, 1802)

+ +

Sr2

Vrsta

R.6.

Lycaena helle (Denis & Schiff., 1775)

*Nymphalis vaualbum (Den. & Schiff., 1775)

Sr1

Parnassius apollo (Linnaeus, 1758)

Parnassius mnemosyne (L., 1758)

Maculinea (=Phengaris) arion (Linnaeus, 1758)

Maculinea (=Phengaris) teleius (Bergstrasser 1779)

Polyommatus eroides (Frivaldsky, 1835) =Polyommatus eros (Ochsenheimer, 1808)

Proserpinus proserpina (Pallas, 1772)

Sr2

Pseudophilotes bavius (Eversmann, 1832)

Zerynthia polyxena (Den. & Schiffer., 1775)

+ +

Odonata – vilin konjici Vrsta

Coenagrion ornatum (Selys, 1850)

Cordulegaster heros Theischinger, 1979

R.6.

Sr1

Sr2

+ +

Gomphus flavipes (Charpentier, 1825)

Leucorrhinia caudalis (Charpentier, 1840)

Leucorrhinia pectoralis (Charpentier, 1825)

Ophiogomphus cecilia (Fourcroy 1785)

Vrsta

Isophya costata Wattenwyl 1878

Paracaloptenus caloptenoides (Watt., 1861)

Pholidoptera transsylvanica (Fischer, 1853)

Orthoptera – skakavci i zrikavci

Saga pedo (Pallas, 1771)

R.6.

Sr1

Sr2

Gastropoda, Mollusca - mekušci Vrsta

Anisus vorticulus (Troschel, 1834)

Theodoxus transversalis (C. Pfeiffer, 1828)

Vertigo angustior Jeffreys 1830

Unio crassus Philipsson, 1788

100

Sr1

+ + +

+ +

Sr2

Plantae â&#x20AC;&#x201C; biljke Vrsta

Adenophora liliifolia (L.) Ledeb. ex DC.

Aldrovanda vesiculosa L.

Angelica palustris (Besser) Hoffm.

Arabis scopoliana Boiss.

Armoracia macrocarpa (Waldst. & Kit.) Kit. ex Baumg.

R.6.

Sr1

Sr2

Artemisia eriantha Ten.

*Artemisia pancicii (Janka) Ronniger

Asplenium adulterinum Milde

Caldesia parnassiifolia (L.) Parl.

*Cerastium dinaricum G. Beck & Szysz.

Cirsium brachycephalum Juratzka

Colchicum arenarium Waldst. et Kit.

Crambe tataria SebeĂłk

Cypripedium calceolus L.

*Dianthus diutinus Kit.

Dianthus serotinus Waldst. & Kit.

Fritillaria montana Hoppe ex W. D. J. Koch

Galanthus nivalis L.

Gentiana lutea L.

Gladiolus palustris Gaudin

Himantoglossum caprinum (Bieb.) Sprengel

Huperzia selago (L.) Bernh. ex Schrank & C. F. P. Martius

101

Vrsta

Iris humilis subsp. arenaria (Waldst. et Kit.) A. et D.Löve

Klasea lycopifolia (Vill.) Á. Löve & D. Löve

R.6. +

Sr1

Liparis loeselii (L.) Rich.

Sr2

Lilium jankae A. Kerner Lindernia procumbens (Krocker) Philcox

+ +

Lycopodium alpinum L.

Lycopodium annotinum L.

Lycopodium clavatum L.

Lycopodium complanatum L. Marsilea quadrofolia L.

Narcissus angustifolius Curt (= N. poeticus subsp. radiiflorus)

Paeonia officinalis ssp. banatica (Rochel) Soó

Paeonia tenuifolia L.

Pulsatilla (=Anemone) pratensis L.

Pulsatilla grandis Wend.

Ramonda serbica Pančić

+ +

Ruscus aculeatus L. Scilla litardierei Breistr.

Spiranthes aestivalis (Poiret) L. C. M. Rich.

+ +

Tozzia carpatica Wol.

Tulipa hungarica Borbás

102

Sadržaj

Predgovor Uvod

Evropska legislativa o prirodi Direktive EU usmerene ka zaštiti prirode (S. Rajkov, D. Radišić) ..............................7 Politika EU o biološkoj raznovrsnosti u međunarodnom kontekstu (G. Mesaroš) ...12 Pregled vrsta znaajnih za zaštitu prirode Evrope Više biljke (J.Dožai) ................................................................................................20 Mekušci (J. Dožai)...................................................................................................27 Slatkovodni rakovi (S. Rajkov) .................................................................................29 Vilinski konjici (S. Rajkov) ......................................................................................30 Pravokrilci (S. Rajkov) .............................................................................................32 Dnevni leptiri (M. Popović) .....................................................................................34 Tvrdokrilci (G. Mesaroš) ..........................................................................................39 Ribe (A. Bajić) .........................................................................................................43 Vodozemci (G. Mesaroš)...........................................................................................48 Gmizavci (G. Mesaroš) .............................................................................................51 Ptice (D. Radišić) .....................................................................................................57 Sisari (M .Ilić) .........................................................................................................75 Dodatak 1. Pregled vrsta ptica znaajnih za zaštitu prirode u EU..................................... Dodatak 2. Pregled ostalih vrsta znaajnih za zaštitu prirode u EU ................................

103

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 581.9(497.11) 591.9(497.11) VRSTE biljaka i životinja značajne za zaštitu prirode u Evropskoj uniji / urednik Gabor Mesaroš. - Subotica : #Udruženje za zaštitu i razvoj okruženja i graditeljskog nasleđa #Protego, 2014 (Subotica : Printex). - 104 str. : ilustr. ; 24 cm Tiraž 1000. ISBN 978-86-88607-02-5 a) Флора - Србија b) Фауна - Србија COBISS.SR-ID 288035847