Б Е С К РА Ј Н И , П Р О З Н И К Р У Г
Горан Гоцић
Словенац Оца је Братац Британац пронашао на Одељењу геријатрије Градске болнице, слабог и прикованог за постељу, али ипак пробуђеног из вишедневног боравка између доле и горе, неодлучног између својих радости на овом свету и хладно срочене позивнице са оног. На себи је имао стару, похабану пиџаму; дрес код који му је претио био је свечано црно одело. На свом врхунцу, отац је био шармантан и самоуверен човек, али сад је морао да се упиње да остави тај утисак. Био је добронамеран према знанима и незнанима. Одавао је поверење, што је био кључ његовог успеха; умео је да буде неодољив, нарочито ако би се питао лепши пол. Али шећер у крви ником више није говорио да је отац сладак; сада се окренуо против њега и његове привлачности: сасвим га је истопио, истрошио, дотукао, загорчао; исцедио је из њега снагу и пркос, постепено му одузевши сећања. Очеве успомене су се задржале само у контурама, као кад спазимо фигуру у измаглици: не разазнајемо јој ни црте лица ни одежду, али по покретима и аури слутимо ко је и колико нам значи. Богови су га можда некад са зебњом ишчекивали. Златне рибице су му испуњавале жеље. Ближњи који су живели окружени властитим заблудама помогли су му да издржи у својим: да испуни циљеве, да издржи робовање, да пронађе сврху. Али шта је крајњи исход? Као да га међу својима није било предуго; као да су га у међувремену преболели. Као да су, један по један, пошто је престао да им приноси жртве, престао да им пркоси, ближњи престали да га примећују. Исто је важило и за Братца Британца. Отац га је приметио тек кад се исекао и крварио; девојка га је приметила тек кад се спаковао и отишао; Мамона и полубрат су га приметили тек кад му је отац нешто дао; пријатељи су га приметили тек кад је затреперио на телевизијским екранима на туђем језику; мајка га још није приметила. А сад, кад је стајао пред њима сабран, јак, потентан, жив? То није било довољно. Био је заборављен. Био је одсутан. Био је етикетиран и стављен /36/
Powered by TCPDF (www.tcpdf.org)
КЊИЖЕВНИ МАГАЗИН 226
у фиоку. Као да је упао у процеп. Као да је поново постао невидљив. Као да је био лутка Кен. Као да се изметнуо у четврту димензију. Као да је требало да их додатно увери у своје постојање. Братац није био сигуран да ли га је отац препознао – тај је процес додатно отежао својим варварским шишањем на нулу. – Знаш ко сам ја? – кушао је остатке очевог памћења. Отац је панично клизио очима по његовом лицу, пребирао по мозгу и тражио излаз. Био је параплегичар од кога траже да преплива реку. И као да се стидео своје немоћи. – Ти си Словенац – бубну на крају отац. – Словенац? – понови Братац, сада већ сигуран да је отац луд као шишмиш. – Да. Хтео сам да ти дам српско име. Твоја мајка, Црногорка, запела је да ти да словеначко. – А тако – рече смиреније Братац. – Ето, видиш да знам – рече отац. Отац је био далеко од срчаности и строгости на коју га је навикао, али се из петних жила трудио да задржи гард који му је измицао. То је у тренутној ситуацији било дирљиво. Деменција га је погодила тешко, али не потпуно; држао се мелодија јер је заборавио речи, сећао се личности, али не и њихових имена. Можда је очев ноћни сточић требало да украси незаборавак, званични цвет државе дементних. Братцу је промена деловала нестварно, нарочито у светлу једне анегдоте са очевих студија. Шта год би га професор питао, он би кренуо да везе од речи до речи како пише у уџбенику. Професор би га сваки пут прекидао; умео је да препозна штребере. – Седмица, колега. Колико дуго сте спремали испит? – Упишите ми оцену па ћу вам рећи. – Професор нашврља датум и потпис и пружи му индекс. – Једном сам прочитао. Отац је помало нервозно и преопширно, премда врло маштовито, објаснио Братцу свој историјат болести. Он заправо није ни имао срчани удар, рекао је, што неодговорно тврди конзилијум лекара, већ је потпуно здрав и осећа се одлично. Није било ника-