Горан Гоцић
ПОСЛЕДЊА СТАНИЦА Братство, Хакни 1998.
М
ожда ми и јесмо били уљези, јесмо били маргиналци, јесмо били сиромаси; можда јесмо били недодирљиви, јесмо били суновраћени, јесмо били последњи; можда јесмо били на ивици – егзистенције, беса и дневног светла, ивици плача – јесмо били на рубу пропасти, јесмо презадужени појединци, јесмо из држава у дужничком ропству. Нас су представљали као јужњаке с малим ј, источњаке с малим и, парије с великим П, Европљане који се у Европу не рачунају. Можда су били у праву. То је било онда. А сада? Пробасмо све да продремо тамо. Бејасмо све одреда: и ништаци и физикалци и клошари, shoplifteri и маоисти и сквотери, испробани и пропали уметници, недорасле копије својих очева. Остасмо овековечени на неразвијеним и лоше развијеним фотографијама, подекспонираним и изгребаним филмовима. Јер потичемо из земаља у развоју које су остале кржљаве, из сиротињских економија које су вежбале али се никад нису довољно напумпале и набилдовале. Долазимо из киви краљевина и република трулих банана, са фалш поднебља и из других, трећих и трећеразредних светова, воћних и сочних али избушених и разрушених полуострва, пуклих земаља, пуких провинција, покорених племена, оклеветаних народа. А докле смо стигли? Докле? Само до Британије. Ми бејасмо емигранти и остасмо то занавек, азиланти па смо и остарили као азиланти. Азили су светлуцали али нису отварали врата, обећане земље нису испуниле обећања. И још: били смо бегунци, људи другокласни, склони прљавим пословима, изложени понижењу и ништењу. И још: људи нискокалорични, нижеразредни, краткорочни, склони маштању, приморани на чекање, изложени потцењивању. Али сви смо ипак имали чим да се слудимо, у чије шаренило да бленемо кад се уморимо од чекања, кад нам се код куће смучи, рачуни стигну, зеленаши почну да прете, кад црвени и црни почну наизменично да хапсе и пребијају, рулет постане несношљив. Ипак смо сви имали где да се денемо кад чемер наступи. О који клин да се окачимо кад нас нечија бесна и наоружана фаланга пресретне, специјалци построје и затворе обруч, жамор рата се огласи, рафали и експлозије почну да рују земљу око нас. Ипак смо имали камо да се запутимо кад град прокрчи поља, глад закрчи црева и запрети упорним трајањем. Сви смо ипак имали у чему да се давимо, за чим да чезнемо, чему да се радујемо, куда да бежимо, који хоризонт да ишчекујемо кад разбијачи обећају да ће нас разбити, избацивачи да ће нас избацити, силоватељи да ће нас заскочити, детективи да ће нас пронаћи, џелати да ће нас погубити; кад се напросто све окрене против нас. /8/
КЊИЖЕВНИ МАГАЗИН/бр. 187–192
Јер ми јесмо из ратних подручја, из опсадних стања, ванредних ситуација, угрожених енклава. Ми јесмо расељени, јесмо расањени, јесмо избегли, јесмо бесправни и јесмо можда и безвредни. Јесмо свикли на ратовање, на несаницу, на историју, али ипак нисмо добацивали ни до вести, а камоли до хероизма, нисмо добацивали ни до сутра, а камоли до првог, нисмо добацивали ни до таворења, а камоли просперитета. Maybe, just maybe – понављали смо у себи рекламне слогане Националне лутрије као молитву, укрштајући средњи прст и кажипрст. Али остасмо заувек на леру, на резерви, близу нуле, вечити почетници. Последња станица се устајала. Имала је хронични мањак свеже крви и послушног особља. Последња станица се одаљила. Ипак смо пристизали, како смо знали и умели, из пасивних економија, дакле оскудице, дакле сиромаштва, дакле голотиње и камена, с голе и камените земље. Али смо опстали. Али смо издржали. Али смо преживели. Сви смо притом ипак имали коме да се пожалимо, пред ким да испружимо руку, под чијим прозором да закукамо кад нам грамзивост тешко падне на плећа, олује униште тешко напабирчену сетву, лопови разнесу имовину, пирамидалне банке измаме уштеђевину, свега дође довде, доовде. Сви смо ми ипак имали коме да плачемо на рамену када парамилитарне формације завладају, наша ствар закуца на наша врата, рука осуши или још горе, почне да броји и записује наше грехе. Та нада се зове Запад. Сви смо ми, пре или касније, били у тако незавидној ситуацији да је логична помисао била само промена ситуације набоље. Према Западу. Вера у нови почетак живела је тамо далеко преко мора и планинских венаца, дубоко на плитком Западу, на северу Запада, тик испод подношљивог живота, на дну врха света. Позивали смо се на поредак и законе – ма како та нада била варљива, пут скуп и опасан, почетак неизводљив, нови господари шкрти и окрутни, слобода слабо гарантована, а закони крти, и стога склони осипању, кршењу, ерозији, променама. Имали смо ми трећесветски авантуристи, ми храбри гастарбајтери, ми поштени криминалци, ми бесне домаћице, ми очајни физикалци одувек за чим да посегнемо, макар у тренутку самозаваравања: за волшебним Западом, за кулама и градовима, за привредним чудом. За либерализмом, капитализмом и спојем између њих. Имали смо жеђ за протестом, ако не за протестантизмом, потребу за севером, ако не за хладноћом, жељу за првим светом, другом шансом, трећом срећом, четвртим каналом. Наш будући тријумф имао је мирис Запада. Макар у туштој имагинацији, савлађивали смо ми мигранти дуге пруге, бескрајне маршуте, плаве гробнице, избијали на чело Истока, а затим галантно пропуштали Западњаке да нас престигну, да нас засене, да испадну паметнији, да делују племенитије. Пред нама су редом ускрса-