илустрованакњижевност
ИСТИНЕ И ЗАБЛУДЕ ГОРАНА ГОЦИЋА
У потрази за колевком слободе Пише МИЛА МИЛОСАВЉЕВИЋ
Н
акон романа “Таи” који га је овенчао престижном Ниновом наградом, Горан Гоцић се огласио новим романом под називом “Последња станица Британија” који се пре неколико месеци појавио у книжарама. У новој Гоцићевој књизи сицилијански емигрант Антонио прича о свом боравку у Британији осамдесетих година, о крађама у продавницама и животу у напуштеним зградама јужног Лондона. Његови саборци с маргине – Лука, избацивач у ноћном клубу, Горан, будући новинар и Иван, политички емигрант из Прага – нашли су се у центру историјских збивања. Из њихове перспективе напето пратимо две последње деценије 20. века: успон лондонске уметничке сцене, пад Берлинског зида, шок убрзаног доласка неолиберализма, одјеке далеких ратних фронтова. Написана бритким, избрушеним стилом, с јаким емотивним набојем, роман “Последња станица Британија” ставља обичне људе у центар интересовања јер је у њиховим исповестима лако препознати универзалност наших тежњи. Како и када сте одлучили да напишете роман „Последња станица Британија“? Како се „издвојила“ тема емиграције? - То би било занимљиво питање за писце који су измишљали фантастичне светове. Оно што мене занима је како је Џејмс Балард одлучио да напише роман „Судар“ или како се Станислав Лем определио баш за тему обрађену у „Соларису“? У мом случају ситуација је кудикамо очигледнија: пишем у првом лицу и бестидно рабим догађаје из властите биографије. Вратио сам се у 2001. годину. У британским градовима Рединг и Лондон сам провео пет година. Али, држим да тема емигрирања на Запад заслужује елаборацију тек данас, када су јасне и позитивне и негативне истине о њему.
Како погледати у властити неуспех и победити славу која напада једног писца, колико мука може да поднесе један људски живот и зашто је Запад скинуо беле рукавице само су неке од тема којима се овај књижевник бави у својој интимној исповести, роману „Последња станица Британија”
Ваш роман красе живописни ликови људи који су напустили домовину у потрази за бољим животом пригрливши чврсто Лондон као обећани рај. У којој мери је ова књига аутобиографска, будући да сте и сами пре три деценије делили судбину својих сада књижевних јунака? - Размишљам да ли су моји јунаци напустили домовину у потрази за бољим животом. То би се можда могло рећи за генерацију Титових гастарбајтера. Чини ми се да су моји јунаци били бар донекле свесни да их у Британији чека заправо гори живот од оног на који су навикли, али с већим могућностима да га промене на боље. „Последња станица Британија“ јесте аутобиографска. То је вероватно моја најличнија књига. Писана је о питањима која ме се највише тичу, уз великодушну дозу фанатизма. Кажете да је Ваше емигрантско искуство било надасве трауматично, што се додуше огледа и у самом роману. Наши читаоци пак, претпостављам, желе да знају у чему је суштина те Ваше трауме? - Данас емигранти с Блиског истока и северне Африке пролазе кроз вишегодишње одисеје како би само стигли на одредиште. Неке од њих сам упознао и саслушао њихове животне приче: ilustrovana.com
› 45
илустрованакњижевност ››› чини вам се да су оне напросто немогуће, да људско биће није
сковано да преживи толике муке. То су истинске трауме. За мене лично вероватно најтрауматичнији аспекат емиграције лежи у мом ривалству с оцем. Отац је у позним годинама пребацио посао у Баварску. Из моје перспективе, проблем је био што се његов модел предузетничког успеха наметао као једини могући. Где је ту дилема? Покушавао сам да постигнем нешто друго: да се образујем, да проникнем у британска схватања, да преузмем читаво британско искуство. Стога мој сукоб са оцем није био генерацијски или карактерни или едиповски: то је најпре био судар вредности. Сходно мом искуству, сва четири јунака романа „Последња станица Британија“ стварају свој простор у сукобу с очевима. Поврх тога, они се не уклапају у нову домовину, не остварују каријере, не стичу имовину и, коначно, не постају пристојни средњокласни Британци, чему емигранти махом теже. Поглед на свој неуспех они покушавају да замажу ступањем на алтернативну сцену и прихватањем другачијих вредности: одбијањем да раде, варањем система, бављењем квазиуметношћу, стварањем властитог кружока, олајавањем Британаца, речју, ковањем сопствених правила према којима они нису последњи, него први. Тај приступ животу је истовремено безбрижан и трауматичан. Док сте се љуљали на клацкалици отићи или остати, да ли сте замишљали себе као писца у окружењу туђег језика? - Мој пријатељ из Ниша, писац Зоран Ћирић, никад није био у Америци, а деценијама говори, пише и пророкује о тој земљи. Исто је радио и Карл Мај, пишући о имагинарном простору Запада, који је умео да буде дивљи. Ја не морам да замишљам такву ситуацију: живео сам у окружењу туђег језика и знам како то изгледа. Отишао сам у Британију 1986. као апсолвент енглеског. Тек је требало да проговорим. Али та прича има хепиенд: на крају је туђ језик постао мој. Конфисковао сам га. Овладао сам у међувремену њим боље него већина Енглеза и објавио силу текстова и есеја на енглеском. У једној књизи појављујем се уз Џона Пилџера и Харолда Пинтера. Једну своју монографију написао сам на том језику. Моје књиге и текстови се могу наћи у централној и другим библиотекама на Острву, чак сам и члан једног британског удружења писаца. Шта је онда пресудило да се вратите? - Па поново приватни и породични разлози, који су увек дубоко ирационални, често трауматични и стога пресудни за наше одлуке. Али, када бих рационализовао свој повратак – што сам покушавао у више наврата – рекао бих нешто слично Александру Зиновјеву кад је говорио о свом повратку у Русију. То није више онај Запад из времена Хладног рата, она колевка слободе, онај излог изобиља. Запад је скинуо своје беле рукавице. Сада, када више нема алтернативу, не покушава да буде хуман, сладак и допадљив; отворено коље вола за кило меса и не крије своју бескрајну ароганцију, бескрупулозност и похлепу. Зашто сте, бирајући место где ћете да одете у својој раној младости, одабрали баш Лондон? - Моји преци су такође били емигранти. Мој црногорски прадеда је завршио у рудницима Аљаске. Српски интелектуалци
46 ИЛУСТРОВАНА ПОЛИТИКА / 27. МАРТ 2018.
из Србије и Аустроугарске су тежили Бечу, Краљевска војска је изабрала Чикаго, гастарбајтери генерације мог оца ишли су у индустријске центре југозападне Немачке, сликари наравно у Париз. Лондон је био зборно место моје генерације. То се и накнадно потврђује. С многим пријатељима – као што су редитељи Александар Давић и Мира Ердевички, писци Дуле Недељковић и Јован Гверо, архитекта Милош Тодоровић – живео сам паралелно у Лондону а да се тамо никад нисмо срели. Поред тога, будући да је једини језик којим сам како-тако владао био енглески, одлазак у Лондон ми је изгледао практичније него емиграција у Кејптаун или Бризбејн. Лондон је и митски град, препун праве и алтернативне историје, град литературе, музике и позоришта. Тамо су одлазили Гурђеф, Црњански, Витгенштајн, Кјубрик, Иги Поп и други моји јунаци. Били су дошљаци попут мене. Али све је ово вероватно накнадна рационализација: заправо никад нисам имао добар разлог кад сам путовао. Лутање и радозналост били су довољна мотивација, нарочито тада кад ми је било двадесет четири. Да ли се након Нинове награде нешто променило у Вашем личном и професионалном животу? - Чини вам се, у тренутку тријумфа, да сте постали члан неког ексклузивног клуба; али колеге попут Јосића-Вишњића и Радослава Петковића су ме сместа демантовале. Чини вам се у години турнеје да сте истински славни, да ће публика остати заувек с вама; али и даље морам да објашњавам ко сам чак и људима чија је професија култура.
Белешка о писцу Горан Гоцић (55) је новинар, уредник, филмски аутор, преводилац, књижевник и академски професор. Његове је радове објавило или емитовало тридесетак медијских кућа на дванаест језика, између осталих дневници Борба, Политика и Индипендент; телевизијске станице РТС и Канал 4; магазини Екран, Сајт & Саунд и други. Гоцић је дипломирао енглески језик и књижевност (Филолошки факултет у Београду, 1991), а магистрирао медије и комуникације (Лондонска школа економије и политичких наука, 1999). Написао је есеје за двадесет два зборника и четири студије. То су Енди Ворхол и стратегије попа , Желимир Жилник: Изнад црвене прашине , Како убити Бетовена: Болест у загрљају културе и Емир Кустурица: Култ маргине. Најуспешнија је ова потоња, коју је двонедељник Обсервер изабрао међу пет филмских књига године у Великој Британији.
илустрованакњижевност Чини вам се да се послодавци у будућности неће усудити да вас покраду; али клијент за кога сам прошле године писао колумне одбија да ми плати. Чини вам се да ће наредне књиге такође бити бестселери; али после романа “Таи” вратио сам се на своје старе тираже. Чини вам се да ћете задобити малко ауторитета макар код ближњих; али мама ми и даље дели савете чак и око писања. Ваш роман је сав у сликама, поприлично филмичан. Да ли сте размишљали о могућности да га екранизације? - Слажем се да ту има и филма и филмичности. И пар пријатеља редитеља је приметило исто што и Ви. Али лепе жеље су једно, а реалност друго, колико год били склони да их бркамо. Могу да о томе размишљам колико хоћу, да замишљам да сам Мајкл Крајтон, али не може се правити рачун без крчмара. Нисам сигуран ни да ли бих имао живаца да властите романе, на које сам потрошио толико времена, адаптирам за сцену или екран, чак и кад би ми то неко озбиљно понудио. Имате ли неке посебне ритуале кад стварате, пишете? - Чуо сам за једног колегу из Немачке који док пише облачи јако узане фармерке. Пруст је био познат по томе што је заменио ноћ за дан: платио је тај каприц кратким животом. Дуго сам и сам гајио сличне подвижничке ритуале. Рецимо не бих пио, јео или спавао док не напишем неку пројектовану целину. Изнуривање и зауздавање тела свакако носи у себи осећање егзалтације и тријумфа. Постоји и обрнут ментални пут до измењених стања, који су гајили Бароуз или Мика Оклопџић: затрпати чула. Али временом схватите да ни аскеза ни стимуланси не дају резултате по себи. Балзак би остао Балзак и да су га скинули с кафе; дилетанту не помажу ни литре. Зидање моста до властитог унутрашњег света може бити посве једноставно. Ко су Вам књижевни узори? - Будући да никад нисам планирао да постанем романсијер, нисам ни имао књижевне узоре. Читање романа, уз мало часних изузетака, дуго ми је изгледало као губљење времена. Постојали су додуше писци којима сам се дивио, попут Кафке, Храбала, Сабата, Пекића, Женеа или Бернхарда, али се никад нисам усудио да неког од њих имитирам. Тешко је бити бољи Достојевски од самог Достојевског. У прози сам стигао до властите душе такорећи кратким спојем, практично без напорног ослобађања од терета идеологије и идола. С есејистиком и поезијом сам почео раније и ту је ситуација другачија. У теорији сам се увек дивио Ролану Барту и та фасцинација ме није напустила: и данас тежим есејистици и новинарству који су на граници литературе. Меклуана, Ека, Бодријара и многе друге сам својевремено гутао, али ми данас не изгледају тако инспиративно као некад. Међу песницима сам имао доста узора и још им се нисам сасвим отргао: Витман, Растко Петровић, Робер Деснос, Блејк, Загајевски. Вероватно се моје поклоништво и види из збирке поезије коју сам објавио прошле године. На чему тренутно радите? - Ова година је посебна по томе што ће у њој изаћи пет књига у Србији, Чешкој и Кини на којима је моје име. Радио сам их у разним својствима: као уредник
или као писац предговора и есеја. То се никад раније није десило. Треба да изађе ускоро и моја студија „Како убити Бетовена: болест као стил“, један необичан поглед на историју масовне културе 19. и 20. века. У питању је књига која се, као и „Последња станица Британија“ дуго кувала и у коју полажем много вере. n
ilustrovana.com
47