илустрованакњижевност
ИСТИНЕ И ЗАБЛУДЕ ГОРАНА ГОЦИЋА
У потрази за колевком слободе Пише МИЛА МИЛОСАВЉЕВИЋ
Н
акон романа “Таи” који га је овенчао престижном Ниновом наградом, Горан Гоцић се огласио новим романом под називом “Последња станица Британија” који се пре неколико месеци појавио у книжарама. У новој Гоцићевој књизи сицилијански емигрант Антонио прича о свом боравку у Британији осамдесетих година, о крађама у продавницама и животу у напуштеним зградама јужног Лондона. Његови саборци с маргине – Лука, избацивач у ноћном клубу, Горан, будући новинар и Иван, политички емигрант из Прага – нашли су се у центру историјских збивања. Из њихове перспективе напето пратимо две последње деценије 20. века: успон лондонске уметничке сцене, пад Берлинског зида, шок убрзаног доласка неолиберализма, одјеке далеких ратних фронтова. Написана бритким, избрушеним стилом, с јаким емотивним набојем, роман “Последња станица Британија” ставља обичне људе у центар интересовања јер је у њиховим исповестима лако препознати универзалност наших тежњи. Како и када сте одлучили да напишете роман „Последња станица Британија“? Како се „издвојила“ тема емиграције? - То би било занимљиво питање за писце који су измишљали фантастичне светове. Оно што мене занима је како је Џејмс Балард одлучио да напише роман „Судар“ или како се Станислав Лем определио баш за тему обрађену у „Соларису“? У мом случају ситуација је кудикамо очигледнија: пишем у првом лицу и бестидно рабим догађаје из властите биографије. Вратио сам се у 2001. годину. У британским градовима Рединг и Лондон сам провео пет година. Али, држим да тема емигрирања на Запад заслужује елаборацију тек данас, када су јасне и позитивне и негативне истине о њему.
Како погледати у властити неуспех и победити славу која напада једног писца, колико мука може да поднесе један људски живот и зашто је Запад скинуо беле рукавице само су неке од тема којима се овај књижевник бави у својој интимној исповести, роману „Последња станица Британија”
Ваш роман красе живописни ликови људи који су напустили домовину у потрази за бољим животом пригрливши чврсто Лондон као обећани рај. У којој мери је ова књига аутобиографска, будући да сте и сами пре три деценије делили судбину својих сада књижевних јунака? - Размишљам да ли су моји јунаци напустили домовину у потрази за бољим животом. То би се можда могло рећи за генерацију Титових гастарбајтера. Чини ми се да су моји јунаци били бар донекле свесни да их у Британији чека заправо гори живот од оног на који су навикли, али с већим могућностима да га промене на боље. „Последња станица Британија“ јесте аутобиографска. То је вероватно моја најличнија књига. Писана је о питањима која ме се највише тичу, уз великодушну дозу фанатизма. Кажете да је Ваше емигрантско искуство било надасве трауматично, што се додуше огледа и у самом роману. Наши читаоци пак, претпостављам, желе да знају у чему је суштина те Ваше трауме? - Данас емигранти с Блиског истока и северне Африке пролазе кроз вишегодишње одисеје како би само стигли на одредиште. Неке од њих сам упознао и саслушао њихове животне приче: ilustrovana.com
› 45