F20.13 19.02.2014.-07.03.2014. IzloĹžbeni hol Narodne banke Srbije Nemanjina 17 Beograd
Zašto sam se odlučila da pomognem Stefana Savić U maju 2010.godine sa kolegom Dragoljubom Petrovićem, posetila sam prvi put „Padinjak”, kako se popularno zove bolnica za psihijatriju Dr Laza Lazarević u Padinskoj Skeli. Iako je bio otvoreni dan za medije niko se osim nas dvoje iz „Danasa” - ja sa foto-aparatom a on sa beležnicom - nije pojavio. Dočekali su nas studenti psihologije koji su čistili dvorište bolnice, sadili cveće, farbali zidove. Oni spadaju među retke ljude voljne da pomognu pacijentima u „Padinjaku”. Kasnije je Dragoljub naslovio tekst „Bolnica na kraju grada”, a meni se činilo da je bolnica na kraju sveta. „Padinjak”, a iza njega jedna velika praznina. Do „Padinjaka” se ne stiže tako lako. Čovek treba da je ozbiljno teskoban da bi tamo dospeo. Ili da je ozbiljno rešen da bi se odvažio da tamo ode. Čak i oni čija su deca, roditelj ili rođaci tamo. Ne samo zato što je bolnica prilično udaljena od grada, već zbog neponovljivog osećaja koji vas obuzme čim ugledate kapiju. Stegne vas nekakav grč, spolja i iznutra, i ne pušta. U vas se useli jak i užasno neprijatan osećaj kojeg ne možete lako da se oslobodite. Do „ Padinjaka” se ne stiže tako lako. S pacijentima niko ne želi da razgovara, da igra lopte. Niko da ih uteši. Oni su nemoćni, a mi ih se bojimo. Do „Padinjaka” se ne stiže tako lako. Mnogim korisnicima usluga dnevne bolnice čak i karta za gradski prevoz predstavlja finansijsko opterećenje. Do „Padinjaka” se ne stiže tako lako. Ali kad jednom do njega dođete, pa i slučajno, postoje samo dva puta – jedan da se nikada više tamo ne vratite, a drugi da pomognete. Ja sam se odlučila za ovaj drugi.
Srpska sirova fotografija: „Autsajderi“ iz psihijatrijskih bolnica Goran Gocić
Ideja o umetnosti kao terapiji i osobi koja pati od mentalnog poremećaja kao umetniku potiče s kraja XIX veka. Zapravo, inicijativa je došla upravo od jednog pacijenta. Sigmund Frojd i Jozef Brojer lečili su izvesnu Bertu Papenhajm, i ona je predložila da svoje probleme pretoči u priče i čita ih naglas. Terapeuti su ovo prihvatili. Tako je, po samom Frojdovom priznanju, iz jednog lečenja slučaja histerije oko 1892, rođena psihoanaliza.1 Na istom, nemačkom govornom području, ali nešto zapadnije, u Švajcarskoj, lekari u psihijatrijskim ustanovama primetili su da su neki od pacijenata opsesivni crtači. Psihijatra Valtera Morgenthalera u sanatorijumu u Bernu gde je radio jedan od njih je toliko dojmio da je 1921. napisao studiju o njemu – Mentalni bolesnik kao umetnik: Adolf Velfli.2 Godinu dana kasnije, Nemac Hans Princhorn završio je studiju u Hajdelbergu Umetnost mentalno obolelih3, gde je analizirao crteže deset osoba koje pate od šizofrenije. Princhornova kolekcija ima oko 500 radova. U Srbiji je paralelne napore načinio profesor Ljubomir Erić u Institutu za mentalno zdravlje koji je osnovan šezdesetih godina XX veka. On je pionirski koristio crteže pacijenata u našoj psihijatrijskoj praksi i sakupio vlastitu kolekciju, koja se sastoji od nekih 600 radova.4 Crtanje i slikanje se danas smatra za integralni deo terapije kad je reč o mentalnim oboljenjima, naročito kod pacijenata koji nisu dovoljno obrazovani ili rečiti. Rečju, umetnost kao stvaralački proces, i ona pripovedačka i ona vizuelna, ima nemalu moć isceljenja.
Vrednovanje umetnosti autsajdera No u sledećoj fazi razvijanja ove ideje, primećeno je da i sama umetnost nastala u ovakvom procesu, dakle umetnost osoba sa mentalnim poremećajem kao rezultat, ima određena otrežnjujuća, ako ne i isceljujuća svojstva. To neprestano pretvaranje latentnog u manifestno stanje kod nekih ljudi daje impresivne rezultate. Možda i ne treba imati izvanserijsku intuiciju da bi se osetilo kako smo u ovakvim slučajevima u prisustvu nečeg izuzetnog, nekakve posebne vrste svedočenja, jednog izdvojenog, i neretko veoma dirljivog, ugla gledanja na svet. Razlog zašto su rukotvorine, pre svega crteži i slike pacijenata čuvani, isprva od strane njihovih lekara, bio je terapijski. No nekolicina je čuvala srodne rukotvorine jer su u njima naslućivali prometejsku borbu s bolešću, osećali u njima nekakvu sirovu energiju. Jedan će čovek, po zanimanju umetnik, proslaviti takvu praksu. Izgleda da je francuski slikar Žan Dibife, posle višedecenijskog traganja uzduž i popreko stilova skovao vlastiti umetnički koncept usred svetske apokalipse 1942. godine. Ovaj pobunjenik protiv apolonskog reda, ljubitelj grube teksture, grube forme i grubih slikara, bio je prvi znameniti pokrovitelj umetnika koji su dolazili iz samoće, zatvora i psihijatrijskih bolnica. Bisere Dibifeove kolekcije, koja je vremenom postala internacionalna, činili su radovi šizofreničara, prestupnika, lutalica, neobrazovanih ili nestručnih ljudi koji nisu studirali slikarstvo niti gubili vreme u školama. Sada je izgledalo ne samo da umetnost može da pomogne autsajderima i pacijentima, već da i autsajderi i pacijenti mogu da asistiraju umetnosti koja se povremeno udaljava od autentičnosti i ugađa tržištu, postaje rutinska i komercijalna.
Srpski slikari autsajderi
Čitava srpska umetnička scena gaji upadljivu paralelnu liniju. Naime, postoji dihotomija na koju je naša publika osetljiva – pojam stvaralaštva koje pristiže iz baze, kao kod naivaca, sirovih umetnika i umetnika autsajdera. Baza je donekle alergična na didaktičnu umetnost koja im se kroz soc-realizam dugo nametala i još nameće „spolja“, iz centara moći, odozgo. Ti centri su bili i ostali instruktivni u pogledu ideologije, agresivni u pogledu propagande, naporni u pogledu utopije. Nepatvorena publika, pak, ima entuzijazma za priče koje dolaze, bar prividno, „iz njenih redova“, ili, kako je rečeno, odozdo. Ona je ulepšana ličnom opsesijom i inicijativom, a ne centralizovanim diktatom. Što se tiče slikara iz Srbije, izgleda da ne manjkamo u onima koji bi potkrepili Dibifeovu tezu. Najglasovitija srpska verzija sirove ili autsajderske umetnosti, dolazi u liku i delu Save Sekulića Samuka i Ilije Bašićevića Bosilja, koji su rođeni početkom XX veka, i tri decenije mlađeg Vojislava Jakića. Njihovi stilovi su ne samo bazičniji i originalniji nego što je to bio slučaj sa standardizovanim manirom naivnih slikara u Hrvatskoj i Vojvodini, odakle su potekla prva dvojica, već u svakom smislu izvorniji i nepatvoreniji. Sasvim u skladu s Dibifeovim pravilima o neiskvarenosti kulturom i obrazovanjem, Samuka je otac naučio samo da čita i piše. On nije imao ni dan škole, dok je Bosilj završio četiri razreda i nije bio sklon da nastavi školovanje. Sličan je slučaj i s Jakićem, premda je on bio najartikulisaniji u ovom trijumviratu. Bosiljeva ulja često su slikana u rascepljenoj, takoreći šizoidnoj dvostrukosti – tako što je radio sa obe strane podloge, ali i tako što su njegove figure ljudi i životinja „dvolične“ kako je govorio, naslikane s po dva suprotno okrenuta profila.
Isti običaj je imao i Samuk, s tim da je on s jedne strane platna slikao, a s druge pisao stihove. Dijagnostičar bi verovatno našao najviše patologije u aberacijama i izraslinama na telima koja su plod Samukove mašte. Samukovi radovi najviše podsećaju na slike zatočenih po ustanovama za mentalno obolele. I njegova ambicija da izrazi „vezu među svim živim bićima“ poklapa se s osećanjem sveta nekih osoba koje pate od šizofrenije.5 Na crtežima Jakića, pak, oseća se zagušenje figurama, nedostatak prostora kao u radovima Adolfa Velflija. Jakić tipično otelotvoruje fenomen utrpavanja prostora, akutnog straha od praznine koji prepoznajemo u izrazu horror vacui. U poređenju s njima, Bosilj bezmalo deluje kao konvencionalan naivac – sličan, na primer, nepismenom američkom crncu Bilu Trejloru koji je dobar deo života proveo kao rob pre nego što je osetio potrebu da slika. Tokom kolektivizacije zemlje u Jugoslaviji prema staljinističkom modelu pedesetih godina XX veka, Bosilju, koji je tada već prevalio šezdesetu, oduzeto je imanje. Od šoka, on je isprva zanemeo, a zatim započeo kompulsivno da slika. Ova strast ga nije napuštala do kraja života. Za sobom je ostavio veliki opus od dve hiljade dvodimenzionalno i naivno interpretiranih biblijskih, folklornih i istorijskih motiva. Tako je prisilna kolektivizacija u drugoj Jugoslaviji imala bar jedan pozitivan efekat. Na kraju je Bosilj ušao u antologije sirove umetnosti, a Jakić i u Dibifeovu strogo selekcionisanu kolekciju.6 U Beogradu je Paviljon Cvijete Zuzorić bio najnaklonjeniji ovakvim izložbama i radovima, te su u njemu našle mesto retrospekcije Bosilja, austrijskih sirovih umetnika i sličnih projekata. U Jagodini postoji i Centar za naivnu i autsajdersku umetnost koji poseduje obimnu i, za razliku od Dibifeove, širokolepeznu kolekciju u kojem je mesto našlo na desetine srodnih stvaralaca iz Srbije i regiona. Pored svoje stalne postavke, Centar organizuje izložbe i štampa monografije.
Srbija i sirova fotografija „Sirova“ fotografija je takođe prisutna u Srbiji, nekad sasvim svesno, kroz radove umetnika kao što je Miloš Tomić, ili kroz kolekcije kao što je ona Vladimira Perića Talenta. To, u navedenom kontekstu, nije nikakvo iznenađenje. No naš povod za izložbu je kudikamo drugačiji. Njime se vraćamo na inicijative lekara poput Morgenthalera ili Erića. Radionica u kojoj su nastali izloženi radovi organizovana je sa članovima udruženja korisnika psihijatrijskih službi „Duša“ i „Videa“, uz pomoć Ministarstva kulture Republike Srbije. Trinaest polaznika – članova ova dva udruženja – samostalno su se prijavili za ućešće u ovom projektu, i gotovo svima je fotografija nov i praktično neisproban medijum. U nekim slučajevima, polaznici nisu želeli da otkriju identitet javnosti, i ta je želja poštovana. No većina je, upravo obrnuto, žudela da ostavi trag, da se izrazi, da eksponira svoj svet kroz objektiv i da se eksponira kroz datu vizuelnu formu. Oni su pristupili radionici strastveno i sa entuzijazmom, poput nabrojanih primera među sirovim slikarima. Polaznici radionice dobili su, u pet predavanja, osnovne informacije o fotografiji i korišćenju opreme, što je danas gotovo sasvim demokratizovana veština koju praktično svako poseduje ili misli da poseduje – poput upotrebe kompjutera ili vožnje automobila. No u izboru motiva, trenutka, atmosfere i svega ostalog što čini fotografiju – polaznici su bili prepušteni sebi. Upravo je to bio cilj radionice. Ideja, dakle, nije bila da predavači pouče polaz nike i nauče ih hitro „dobro skovanoj“ fotografiji. Upravo obrnuto – ideja je bila da polaznici, u dugotrajnom i teškom procesu egzorciranja svojih psihičkih problema, nas pouče, da nam dočaraju svoju tačku gledišta, da nam pruže toliko traženi drugačiji ugao gledanja na stvari. Postalo je moguće da nas postide ili zadive u medijumu koji je toliko zastupljen,
profesionalno i amaterski, da je, izgleda, teško bilo koga njime pokrenuti, nadahnuti, inspirisati. Fotografija ovde mapira, eksponira njihov položaj u društvenoj realnosti više nego što nam nudi lepe ili uzbudljive prizore. I zaista, polaznici su u više navrata i postideli i zadivili predavače Vesnu Mićović, Mihaila Vasiljevića te vođu projekta Stefanu Savić svojom lucidnošću, idejama i rešenjima. Nadamo se da će deo te fascinacije preko ove izložbe dopreti do publike. Nadamo se, takođe, i da će deo dobre namere koja je iskazana ovim skromnim projektom dospeti ne samo do blagonaklonih posmatrača, već i pojedinaca koji će u njemu naći inspiraciju i podsticaj za slične, veće i izdašnije podržane poduhvate. Bez nekakvih neumerenih ambicija da proglasimo smesta fotografske polaznike i njihove radove u okviru jedne skromne radionice istorijskim, analogijskim ili makar vanredno značajnim, napomenućemo još samo jednu činjenicu. Ovo je prvi – a pretpostavljamo ne i poslednji – pokušaj da se terapijski i izložbeni model, koji je već osvedočen u drugim oblastima, zajednički testira u domenu fotografije. Izrazićemo još jednu nadu: da je to samo početak obnavljanja pažnje prema našim sugrađanima koje smo skloni da zapostavimo. Frojd, Sigmund i Brojer, Jozef Studije o histeriji (Studien über Hysterie, 1895) Čigoja štampa, Beograd 2004. Morgenthaler, Walter Madness and Art: The Life and Works of Adolf Wölfli (Ein Geisteskranker als Künstler: Adolf Wölfli, 1921) University of Nebraska Press, Linkoln 1992. 3 Prinzhorn, Hans Artistry of the Mentally Ill: A Contribution to the Psychology and Psychopathology of Configuration (Bildenerei der Geisterkranken, 1922) Springer-Verlag, Njujork/Beč 1995. 4 Erić, Ljubomir Psihoanaliza i psihopatologija likovnog izraza Arhipelag, Beograd/Muzej naivne i marginalne umetnosti, Jagodina 2010. 5 Videti primeri koje iznosi Vilhelm Rajh [Analiza karaktera (Charakteranalyse, 1948) Naprijed, Zagreb 1987]. 6 Za detalje videti Bašičević, Ivana Svet po Iliji, Fond Ilija & Mangelos, Novi Sad 2009. 1 2
Aleksandar
Darko
Marina
Marko
Milan
Milesa
Nenad
Nikola
Peda
Sanja
Slobodan
Tanja
Vesna
Koordinatorka projekta: Stefana Savić Psihološkinja/saradnica: Maša Božović Predavači/ce: Vesna Mićović, Mihailo Vasiljević i Stefana Savić Dizajn: Šejma Prodanović Hvala: prof. Aleksandru Dimitrijeviću, prof. Ljubomiru Eriću, Vesni Mićović, Mihailu Vasiljeviću, Dragoljubu Petroviću, Šejmi Prodanović
Realizaciju projekta i izloĹžbe pomogli: