Горан Гоцић Немаш шансе, матори
Није ни чудо да НИН-ова награда изазива овако страсне реакције. Она је једина међу свим домицилним књижевним титулама способна да ствара звезде, производи каријере, генерише бестселере Одувек ми је изгледало макијавели-
стички да човек пре него што зашиљи оловку већ размишља о последицама - слави, пласману, приходима, угледу, наградама, тиражима. Оскар Вајлд се не би сложио. За разлику од њега, који је постао славан пре него што је почео да објављује, задовољавао сам се великим трудом и сићушним достигнућима: да ми X изда књижицу, Y удели тезгицу или да ме кржљаво српско тржиште рада упрегне на неко уредничко месташце. Немаш шансе, матори, рекли су ми. Па да, били су у праву: ни на један од набројаних деминутива нисам могао да рачунам: били су ретки попут појављивања Јетија. Зани-
Горан Гоцић дипломирао је англистику у Београду и магистрирао медије и комуникације у Лондону. Добитник више награда за есеје. Објавио студије Енди Ворхол и стратегије попа и Емир Кустурица: Култ маргине. НИН-ову награду добио је за свој први роман Таи 2013. године. 48 НИН/24/12/2015.
мљиво је да са студијама о Ворхолу и Кустурици, на које су потрошени позамашне количине напора, времена, замаха и енергије, ни ја ни моји издавачи се нисмо сетили да конкуришемо за какве фондове или, не дај боже, награде. Немаш шансе, матори, рекли смо себи. Излазили смо на тржиште са уверењем да ће квалитет кад-тад доћи по своје. Чак и у Србији. Мој први роман писан је такође ван свих владиних и невладиних јасли и продајних алгоритама, без угађања тржишту, ван добитних формула које израчунавају шта жирији награђују, шта фондације воле, на шта читаоци падају. Таи је настао у извесној невиности. И трансу. Био је поштеђен не само агресивне рекламе, већ и било какве наде инвестиране у књижевну славу. Растао је без охрабрења чак из најужег круга. Напротив, сви су се толико чудили мом списалачком заокрету да сам се побојао да ће мој лирски испад можда разочарати малобројну публику коју сам с тешком муком стекао. А маторци никад нису ни имали шансе. Две године касније, 2012, роман је био завршен. Један велики издавач га је одбио - такорећи са чуђењем. Речено ми је да је рукопис сувише есејистички, смео по форми и да су они наклоњенији класичној нарацији. Али ви сте објавили радикалније и експерименталније романе, констатовао сам, наводећи неколико примера.
Да, али то су страни романи. Домаћи морају да буду конвенционално приповедани. Такорећи старомодни. То, наводно, публика жели. Ко спроводи овакву политику велика је штеточина. Држим да публику не треба потцењивати. Зато сам се обратио Владиславу Бајцу, издавачу старог кова. Напола у шали, Бајац ме је упозорио да по правилу не објављује прве романе кад су у питању старији људи, што је само пристојнија формулација оног немаш шансе, матори. Кад је прочитао рукопис, он је страсно реаговао на њега. Али чак је и његова одважна Геопоетика на српску пијацу кренула опрезно, са свега седамсто примерака првог тиража. Кажу да је књижевних награда у Србији неколико стотина, што значи да их има више него добрих писаца. Та хипертрофија можда јесте подстицај за писање, ту незахвалну работу, увек у потрази за верификацијом и охрабрењем. И писци, а не само тенисери, воле да буду победници. А кад су у питању такозване велике награде, ту је гужва највећа, а победника мало. Очекивања су пречесто изневеравана. Рефрен и тада гласи немаш шансе, момче и немаш шансе, матори. Истинско изненађење за све, а
понајвише за мене, била је награда „Милош Црњански“ за Таи. Стуштила се као гром из ведра неба и скаменила аутора 17. децембра 2013. За њу се не конкурише. Нисам се изненадио зато што је производ лош, па не заслужује хвале и ловорике, већ зато што је мој прозни испад, већ критикован због своје ексцентричности, ипак препознат на насилно конзервираној српској сцени. Трочлани жири у којем су седели угледни професори књижевности донео је одлуку без помпе, притисака, политике и месијанства. Међу бившим добитницима су се нашли понајбољи српски аутори - Борислав Пекић и Душан Ковачевић.
зоран лончаревић
нинови лауреати: у првом лицу
Био сам затечен. Ја? Држао сам да је Таи, у најбољем случају, камеран, дирљив текст за малобројне образоване и сензибилне душе. Али Таи се још пре тога отео и мени и својој намењеној судбини и почео да шурује с публиком. Имао је властите, прилично велике планове и на то нисам ни могао, ни желео да утичем. Нико није био кадар да га заустави у походу на читаоце. Таи је био као адолесцент који се буни против родитеља јер све боље зна од њих. И још је почео да осваја награде. Догађаји су му дали за право већ недељу дана касније. Шири избор за НИН-ову награду објављен је 24. децембра 2013. Лицитација је кренула. Била је, по обичају, гласна: о НИНовој награди се дискутује месецима пре и после доделе, многи јој препоручују своје услуге, а сви јој се - некад у Југославији која нам данас изгледа тако велика, а данас у Србији, Црној Гори и Републици Српској - надају и диве. Мучени Скендер Куленовић је доживео инфаркт када су му јавили да је добио НИН-ову награду, а потом скрушено признали да је у питању грешка. Александар Гаталица је у једном моменту непосредно пре доделе од узбуђења изгубио свест. Није ни чудо да НИН-ова награда изазива овако страсне реакције. Она је једина међу свим домицилним књижевним титулама способна да ствара звезде, производи каријере,
генерише бестселере. Човек може да буде циник или мистик, можда се већ обогатио или доживео сатори, али кад му одозго запрети нешто попут ореола највеће националне медаље за литературу - он, хтео-не хтео, почне да спекулише и договара се са судбином. У јануару 2014. и даље је скепса у вези с романом Таи преовладавала и утишавала повремене егзалтиране реакције. Неко ко је тада био спреман да стави један евро на кладионицу, зарадио би више стотина. Мој пријатељ, писац и власник књижаре „Беополис“ Александар Николић рекао ми је нешто у стилу немаш шансе, матори. Чак је у афекту обећао да ће се осунетити ако Таи уђе у најужи избор. Упркос његовом чврстом уверењу и нежној кожици, 8. јануара је објављено којих се пет романа разматра за награду. Међу њима је био и Таи. Улози су порасли, али Таи ни тада
није постао фаворит: сви су с великим уверењем типовали на Аркадију Милете Продановића. Опет је звонио онај исти рефрен о пропуштеним шансама и поодмаклим годинама. Био сам попут баба-девојке, не претерано заинтересоване за удају, којој право у руке лети бидермајер. Дирљиву сам ствар чуо од самог Продановића, чији је роман добио два, а мој три гласа током последњег
састанка жирија: Теби је та награда била потребнија него мени. У стилу Куленовића и Гаталице, мало је фалило да бризнем у плач док сам на додели читао свој исповедни говор. Беседа се необично допала Ивици Дачићу. Сада се моја жеља да дођем до шире публике коначно остварила. Човек се некако затвори у еснафски, жанровски, фаховски гето - или га други закључају у њега - и тешко налази излаз. Колико год сам радио на квалитету, остајао је тај невидљиви плафон за „паметне“, академски интониране књиге. Ексцеси се дешавају, али су ретки. Чуда су могућа, али нам измичу. После НИН-ове награде, међутим, небо се отворило. И срца. И медији. И новчаници. Прогнозе за роман који добије ову награду су најмање 10.000 продатих примерака - без обзира на агилност издавача и квалитет штива. Током помпе и церемоније у медијима, турнеје од укупно шездесет две локације и још две награде приде, људи су почели да ме тапшу по рамену, упућују значајне погледе и питају за савет. Али читајући рукопис, то ми нико није прорекао. Таи је био последица суочења са утопијама. Под утицајем једног путовања у Азију, и биографија и уверења су ми биле пољуљане, протресене, ако не и окренуте наглавце, а хемисфере, мождане и географске, помешане. Моја упорно скривана емоционалност и роман Таи пуштени су заједно у свет и више није било повратка. И ма како то чудно и неоствариво било, још желим да верујем како мој врхунац и даље лежи негде испред. Али Таи као да још није рекао своју последњу реч и склопио корице: у међувремену је преведен на енглески, у току је превод на шпански језик, а прошао је и два круга престижне Књижевне награду Даблин. Немаш шансе, матори, рече ми један реалистичан пријатељ. н и н НИН/24/12/2015. 49