”Ноктурно за двадесети век” (есеј)

Pristupi

Marko Kosti} NOKTURNO ZA DVADESETI VEK

Goran Goci}, Posledwa stanica Britanija, Laguna, Beograd, 2017.

Nema mira‌ Obijesni gone mirne.

I ne samo obijesni. Mirni dremqive, dremqivi zaspale. Zaspali mo`da mrtve?

Mirko Bo`i} Novi roman Gorana Goci}a Posledwa stanica Britanija ~ini se komplikovanijim od prethodnog romana Tai. Izgleda da piscu nije bilo lako da ispri~a svoju istoriju niti da odredi adekvatnu formu za svoj rukopis. Recenzent je u jo{ nezavidnijoj poziciji jer sve to mora da obavi po mogu}stvu u nekoliko pasusa. Ovaj prikaz je, naime, tako i zapo~eo, kao klasi~na recenzija, ali se zavr{io kao neka vrsta nastavka kwige o kojoj govori.

Iako stilski i tematski zahtevna za ~itawe, kwiga Posledwa stanica Britanija, puna formalnih inverzija, sadr`i i re{ewa za probleme koje je zadala. Ona tra`i ~itala~ki pristanak, ali pru`a i katarzi~ni rastanak, pismeni raskid jedne naporne karmi~ke veze, izlaz iz emocionalno obavezuju}eg sporazuma koji je sa publikom uspostavila. Tankim kwigoveza~kim koncem, u posledwem trenutku, autor izbavqa ~itaoca iz Minotaurovog lavirinta u kojem je, gotovo na silu, dr`ao wegovu pa`wu.

Prate}i roman u sledu wegovih stilskih transformacija, svoj tekst sam podelio na tri dela: 1. Opisni deo, koji tretira okvir pri~e i tehni~ka sredstva kojima se autor slu`io; 2. Analizu zna~ewa sa-

112 / Poveqa

dr`aja, kao i prikaz motiva koji karakteri{u kriti~ku anga`ovanost dela; 3. Asocijativno tuma~ewe, u kojem svoju intepretaciju kwige poredim s onim {to autor nudi ~itaocu u obliku stilske implikacije.

O ~emu zapravo govori roman Posledwa stanica Britanija? To nije lako odgonetnuti. Da bismo to odgovorili, potrebno je re}i ne{to o wegovoj komunikativnosti. Iako ne preza od podila`ewa niskim strastima, ova kwiga nije laka za ~itawe. Od protestnih tonova upu}enih bur`oaskom dru{tvu, do infantilnih ma{tarija inspirisanih otporom nacionalnih mawina prema matici britanskog ostrva, u kwizi ima isuvi{e vulgarnosti i neprijatnosti da bi mogla da pro|e kao lako {tivo. Iako objavqena u aktuelnom trenutku emigrantske krize u Evropi, u toku rekapitulacije populizma i neoliberalizma, ovo nije kwiga o Bregzitu niti je politi~ki roman u dnevnopoliti~kom smislu re~i.

Iako su glavni likovi mu{karci koji uglavnom pi{u jedni o drugima i svu pa`wu usmeravaju na sebe, ovo nije delo ma~oisti~ke epske poetike. I pored opisa boemije, skitni~arewa, bestijalnosti i ekscesnih ispada samozvanih umetnika, ovo nije ni bitni~ki roman.

Iako je krcata opisima zakonskih prestupa, ovo nije ni kwiga kriminalisti~kog `anra. Iako se junaci kwige bave snimawem eksperimentalnih dokumentaraca i u tome postaju relativno uspe{ni, i pored mnogih filmskih endnota, ovo nije kwiga o filmu. Iako je koncipirana sli~no kao Goci}eva studija Endi Vorhol i strategije popa, u kojoj autor asocijativno opisuje povezanost teme sa istorijom kulture u {irem smislu, ovo naravno nije ni teorijska kwiga. Iako se citiraju pisci kao {to su @an @ene i Harold Pinter,1 wihova politi~ka skandaloznost i formalni egzibicionizam, ovo nije roman {oka niti apsurda. Pa {ta je onda?

Karakteri u {amanskom transu Vreme doga|awa radwe romana Posledwe stanica Britanije bar je podjednako va`no kao i topos po kom je naslovqen. Iako u pri~i ima vi{e vremenskih tokova, glavna osa zapleta doga|a se na prelasku iz 1

Ova kwiga neodoqivo podse}a na atmosferu kratkih drama Harolda Pintera, a najvi{e na Stanicu Viktorija, u kojoj je Pinter o{tro kritikovao vladavinu Margaret Ta~er, kao i poziciju emigranata u Engleskoj osamdesetih. Sude}i po wemu, `ivot u Britaniji tada je bio gori nego u Jugoslaviji. Ali Pinterov stil, za razliku od ove kwige nije upu}en na razvoj likova, ve} na otelotvorenu parodiju bezli~nih predstavnika sistema i wihovog nasiqa. Kod Pintera, stvarno nasiqe je ubla`eno gluma~kom inscenacijom, a kod Goci}a preokretom u psihologiji lika i saose}awem prema neprijatequ, gde se mogu prepoznati klasi~ni uticaji ^arlsa Dikensa, pre svih iz Bo`i}ne pri~e i romana Nikolas Niklbi.

Pristupi / 113

osamdesetih u devedesete, malo pre i posle ru{ewa Berlinskog zida, i govori o nekoliko slu~ajnih prijateqa, evropskih emigranata koje je sudbina dovela sa Kontintenta na Ostrvo, ka zaposedawu jednog skvota2 u londonskom predgra|u.

Likove }e povezati jo{ jedan zajedni~ki imeniteq. Iako vrlo razli~itih obrazovawa i karaktera, amaterski ili ne, oni }e strastveno po~eti da se bave konceptualnom umetno{}u. Kraj Berlinskog zida utica}e na ceo geopoliti~ki svet. Ali ovi mladi qudi u procesu sazrevawa, oseti}e te posledice na indirektnije i intrigantnije na~ine. U Posledwoj stanici Britaniji promeni}e se, neprimetno, prvo wihova psiholo{ka, potom dru{tvena, a onda i wihova medijska svest.

Roman sadr`i obiqe likova, u fokusu radwe su wih petorica, ali prepiska izme|u glavne dvojice preovla|uje romanom. To su Antonio, sitni kriminalac sa Sicilije u egzistencijalnim problemima, i Gordon, mladi pesnik iz Srbije u krizi identiteta. Ovi novotalasni avanturisti, unakrsnim pogledima na sebe i druge, „kubisti~kim” ta~kama gledi{ta, opisa}e jedno pro{lo vreme i se}awe na neku drugu Evropu, koju je savremena kultura izgleda potisnula ka nesvesnom.

Koriste}i za pomenutu dvojicu „ispovedni~ki” stil prvog lica, a za ostale likove prvo lice mno`ine, tre}e lice jednine i tre}e lice mno`ine, kola`no kombinuju}i forme kao {to su anegdota, biografija, poezija, proza, teorija i publicistika, opisuju}i sebe i druge, Gordon Goran (za{to ga Londonci zovu Gordon, boqe pro~itati u romanu), upozna}e sebe preko drugih, druge preko sebe, sebe sa drugima i sve zajedno sa ~itaocima.

Glavna zamerka romanu je to {to razlika izme|u pripoveda~kih tehnika kojima su, u prvom licu, oblikovana dva lika, nije dovoqno potcrtana. Antonio i Gordon, iako likovi razli~ite elokvencije, umnogome se jezi~ki razlikuju, iako me|u wima ima i znatnih sli~nostima. Antonio koristi lajtmotive i kra}e re~enice, ali to nije dovoqno da bismo ih jasno razlikovali. Da bi ova dva rukopisa u~inio preglednim, trebalo je da ih pisac potpuno stilski razdvoji, da Antoniov rukopis bude toliko suprotan Gordonovom da se to mo`e i grafi~ki primetiti (mo`da s vi{e onomatopeja, znakova intepunkcije, praznina u tekstu?). Ne{to kao razlika izme|u Majakovskog i Pasternaka. Ovako, u ve} komlikovanoj radwi koja junake ~as spaja, ~as razdvaja, pratimo wihovo tehni~ko spajawe i razdvajawe na proizvoqnim mestima, {to stvara ose}aj asinhroniteta, koji ote`ava razumevawe pri~e.

2

Skvotirawe je stanovawe bez vlasni~ke dozvole. Ponekad su u zapadnim gradovima, skvotovi prerastali u prave dru{tvene centre. Ovde je bio taj slu~aj.

114 / Poveqa

Pored narativnih prekida koji mogu zbuniti ~itoaca i stilskih proizvoqnosti koje ga mogu odvratiti od ~itawa, kwiga ima funkciju koja mo`e opravdati svaki wen problem i pripoveda~ku trapavost.

U woj je naime, sve promenqivo. Ona je puna psiholo{kih, eti~kih i estetskih korekcija pa samim tim ~ini da je percepcija ~itaoca podlo`na promenama. U ovoj kwizi pisac je istovremeno i recenzent svog teksta, a ~italac pozvan na wegovu egzegezu. U woj se mewa stil, mewa se kvalitet, mewa se vreme, mewa se karakter, mewa se dr`ava, mewa se gramatika, mewa se identitet, mewa se jezik, mewa se nacija, mewa se status svih junaka u radwi.

Ovaj metamorfni koncept je, poput Ovidijeve istoimene poeme,3 toliko neuhvatqiv da izmi~e celovitom utisku i svo|ewu na prost ge{talt. Ali ono {to ostaje dosledno, to su opisi dru{tvenih pomerawa, sociologija doga|aja koja pokazuje u vremenu ono {to junaci/pisci nisu uspeli u prostoru. Kao {to je na po~etku pro{log veka Valter Bewamin tvrdio da }e zablude na{ih vizija ostvariti memorijski arhiv budu}nosti, Goci}eve zablude na kraju tog veka, vi{e nam govore od wegovih uspe{nih poentirawa.

Uvodno, ovaj roman govori o periodu pre Berlinskog zida, u jednoj zemqi na vrhuncu neoliberalne ekonomije, sa emigrantima na vrhuncu hladnoratovske anarhije. Ta istorijska granica zapravo oslikava uspon i pad dvadesetog veka, pa }e i roman pokazati razli~ite oscilacije u toku ~itala~kog vremena. Izme|u cinéma vérité-a i igranog dokumentarizma otkriva se statusni realizam ovih junaka, koji }e vremenom nadma{iti wihove pobuweni~ke motive i od wih napraviti kapitaliste svojih se}awa, {tedqive skribomane koji ne `ele da im se bace stari tekstovi, kao ni stare misli. To pisca Antonija ~ini svojevrsnim akcionarem, a pisca Gordona, bankarem ovih memorijskih investicija. Antonio daje Gordonu svoj rukopis u zakup, a stranice ove kwige Gordon daje Antoniju na kredit. Wihovi ra~uni }e u toku vremena biti a`urirani, potom likvidirani, i na kraju ponovo revidirani.4 Goci} }e u toku postupka shvatiti da se ne nalazi u sredini filma ve} u sredi{tu literature, u zemqi [ekspira, tamo gde su vizuel3

Berninijeva maniristi~ka skulptura Apolon i Dafne inspirisana je pri~om iz Metamorfoza. Zanimqivo je da je [ekspir u sli~no vreme kada i Bernini tako|e bio inspirisan Ovidijem.

4 Ovo mo`e ~initi pisca lewim u kontekstu visokog kvaliteta, ali roman time dobija na „tajmingu”. Kada kriterijumi ~itaoca padnu, tada i prose~no napisan deo izgleda boqe nego {to jeste kada se posmatra samostalno. To se u pozori{tu zove organizacija ritma (odnosa akcenta i intervala) i opravdano je u kontekstu trajawa dramskog vremena: lo{eg materijala treba da bude vi{e nego dobrog, da bi dobro bilo nagla{eno.

Pristupi / 115

ni utisci prolazni, a promene izme|u ~inova presudne. Zato wegovi prvobitni utisci jewavaju a tekstualna kalkulacija postaje sve obimnija. Ova kwiga mo`da i nije toliko za ~itawe koliko za brojawe: i mnoga poglavqa naslovqena su samo po brojnim pridevima.

Glavni motivi prve polovine kwige su Gordonova osvetoqubivost okrenuta prema engleskoj nadmenosti i Antoniov nesputani libido uperen prema tamo{woj `enskoj telesnosti. Ti motivi, tobo` ukoreweni u autenti~nosti wihove prirode, promeni}e mesto u wihovom sistemu vrednosti kako oni svoje ideale bude preusmeravali suprotno od ciqeva ka kojima su prvobitno stremili – od carpe diem ka panta rhei.

Iza ovih katarzi~nih ose}awa prona}i }emo, pokrivene pau~inom, `enske likove, napisane u off-u, kao kariku koja nedostaje animalno podstaknutim junacima. Ove Penelope i Antigone, `ene emigranata, najve}e su `rtve romana, toliko da ih i nema u glavnim ulogama, ima ih samo u snovima, elipsama i sporednoj memoriji, u peripateti~nim akcentima drame, onako kako ih je definisao Aristotel. Ima onog ~ega u stvari nema, i obrnuto.

Zato se i Gordonova, u po~etku omra`ena Britanija, vaspostavqa kao nepravedno zaboravqeno `ensko lice. Tako }e i postupci ovih mu{karaca, kako devedesete budu zamenile prethodnu deceniju, postati mawe obesni a vi{e saose}ajni, mawe dokumentarni a vi{e realisti~ni, mawe predatorski a vi{e humani, mawe pinterovski a vi{e dikensovski, mawe intuitivni a vi{e diskurzivni, mawe anarhi~ni a vi{e liberalni, mawe antropocentri~ni a vi{e heliocentri~ni, mawe elizabetanski a vi{e viktorijanski, mawe u ~istom filmu5, a vi{e u lutkarskom pozori{tu.

Kao u Kafkinom Procesu, ali sa spoznajom da nisu u ulozi glavnog junaka ve} nasilnih islednika, ovi likovi ne mewaju samo svoj predmet identifikacije, ve} i predmete opozicije sada tra`e na dru5

^ist film je avangardni pravac teorije i prakse sedme umetnosti, pre svega usmeren ka vizuelnoj prirodi filma. Posle pada Berlinskog zida ova struja nije vi{e bila toliko popularna i postala je pomalo demode na evropskim festivalima. Osamdesetih je bilo gotovo nemogu}e re}i da film nije vizuelna umetnost, a da ne budete javno ismejani. Ve}e su bile {anse da Srbi odlete na Mars, nego da }e Petpara~ke pri~e Kventina Tarantina osvojiti „Zlatnu palmu” u Kanu, a B horor Gilerma Del Tora „Zlatnog lava” u Veneciji.

Uop{te gledano, `anrovska teorija, za razliku od koncepta ~istog filma, ne po~iwe od vizuelnog (monta`nog) ure|ewa prostora, ve} od dramskog (scenaristi~kog) ure|ewa vremena. Da dodam da je Goci} pisao i za publikaciju posve}enu `anrovskom filmu Svetlo u tami, koja je po~etkom devedesetih naprivala veliku promenu u ovda{woj filmskoj teoriji, i koja je mnogo pre Tarantina najavila promene koje }e se dogoditi u svetskoj kinematografskoj praksi. Goci} je ovu fazu karijere ostavio za neki drugi kredit.

116 / Poveqa

goj strani. Posle pada Zida, oni zati~u sebe kao potpuno demodirane artiste, samosa`aqivo uverene da se nalaze na praznim baterijama svoje mladosti. A zapravo se nalaze u produ`enoj adolescenciji dvadesetog veka, koji je prvo dizao moral svim svetskim ekstremistima, pa je potom tu moralnu visinu zamrznuo Hladnim ratom.

Najneutralnija ali i najhladnija od svih, Jugoslavija, federacija Ju`nih Slovena, bila je primer dru{tva nesvesnog svog kompleksa vi{e vrednosti (dobila je jedinog „Oskara” za film o tome – animirani Surogat Du{ana Vukoti}a). Ni ostali „ju`wa~ki” junaci ove kwige6 nisu bili svesni svog emocionalnog automatizma, svog dobro}udnog nasiqa, svoje tolerancije na alkohol, uvereni da nisu tirani ve} `rtve, da je zavi~aj mesto wihove pripadnosti, a London mesto wihovog otu|ewa, oni nisu shvatali u kakvom se transu nalaze. Bili su u „{amanskom” transu dvadesetog veka, koji je silom a`daje mobilisao toliko zemaqskih ratnika da je uspostavio op{tu naviku `ivota s visokim ulogom. I taj `ivot je, nekim ~udom, kao u sredwovekovnoj romansi, jedno vreme prolazio bez te`ih posledica.7 Hegelijanac Aleksandar Ko`ev ka`e da su „o neravnopravosti robovlasni{tva posledwi obave{teni robovlasnici”.8 Tako su i na{i junaci posledwi obave{teni o svom gospodarskom rakursu, kao kada kraji{nik na kowu ne prime}uje svog kowu{ara ili kad jugoslovenski turista ne prime}uje ma|arskog radnika na pumpi. I tu shvatamo o ~emu govori ova kwiga, ona je Goci}eva studija o nasiqu, o nasiqu jednog veka i wegovom posledwem nokturnu – iz prve ruke.

Dru{tvena kritika: Osamdesete kao godine opasnog `ivqawa Poput nekog silexije iz {kolskog dvori{ta, zloduh pro{log veka i daqe pla{i globalno dru{tvo svojim istorijskim prisustvom, pa se malo ko usu|uje da prijavi svoj strah i prekvalifikuje ga iz svojstva navike u kategoriju poreme}aja. Kao da nema mnogo spremnih da taj 6

Salvatore \ulijano Sicilijanac jedan je od likova koji se spomiwu u Antoniovom tekstu. Mo`da kwi`evno najboqi odlomak kwige je taj u kojem je efektno prepri~an \ulijanov `ivot, sukob s fa{istima, potom sa komunistima, pa sa sopstvenom „familijom”. ^esto spomiwan u popularnoj kulturi pro{log veka, \ulijano spada u one heroje na ~ije koleteralne `rtve ne obratite pa`wu, kada ~ujete mistifikovane pri~e o wima. U ovom prepri~avawu to nije bio slu~aj.

7 Goci} vi{e puta spomiwe uticajnu kwigu sredwovekovnih bajki Pentamarone \anbatiste Bazilea. Mislim da ne zna da se film nastao ekranizacijom ove kwige u re`iji Matea Garonea nedavno prikazivao u na{im bioskopima. Preporu~ujem.

8 Kwiga se zove Nacrt za jednu fenomenologiju prava, Izdava~ka kwi`arnica Zorana Stojanovi}a, 2012.

Pristupi / 117

vek prebace u novi memorijski folder – kao {to je Xojs uradio s devetnaestim ili Pu{kin sa osamnaestim vekom – i da raskrste sa avangardama koje to vi{e nisu. Naprotiv, izgleda da danas ima vi{e autora koji napadaju ekologiju novog nego zaga|iva~e pro{log, pa je Goci}eva Posledwa stanica Britanija redak primer kritike duha, ideologije i kulturnog saobra}aja dvadesetog veka.

Ovaj roman je reakcija na jedan preafektirani period pro{losti, svedo~anstvo da je revoluciju pove}ane energije u pro{lom, zamenila revolucija smawenog libida u novom veku. Gordon, iako pomalo nalik Uliksu, ipak nije Xojs – ali ni novi vek nije kao prethodni. Kao vek tehnologije interneta, novog dru{tvenog radijusa i komunikacione distance, ovaj vek, fizi~ki gledano, donosi mnogo ni`e avanturisti~ke ciqeve od prethodnog. Estetski neprivla~an vek, u kome je mawe primerno biti bioskopski junak a vi{e kablovski detektiv, mawe uli~ni protestant a vi{e digitalni bibliotekar, sadr`i „{trebersku revoluciju” koja se vidi samo pod lupom, mi{em i mikroskopom. Vek u kome pla{qivi ekscentrici, zahvaquju}i internetu, kona~no mogu da se me|usobno razmno`avaju, a da ne pla}aju traumatski ceh socijalizacije s lokalnim atleti~arima.

Frojd9 je pisao kako je svaka li~nost u sazrevawu sklona da zamrzi ono stawe u kome se prethodno nalazila. Ako li~nost napreduje ka slede}oj fazi razvoja, ona }e postajati svesnija biv{ih prekr{aja, pa }e odjednom prethodno u`ivawe shvatati kao kaznu, seksualnost kao silovawe, a gurmanstvo kao kanibalizam. Zato junaci ove kwige ne u`ivaju u samospoznaji. Ta spoznaja je gorka, jer tek u woj uvi|amo, koliko je nama (wima) sada boqe nego pre. Toliko da nismo sigurni da li pre|a{weg iskustva treba da se odreknemo, ili pak da nastavimo da `ivimo u duhu prevazi|enog doba.

Tako je i Gordonova analna faza u razvoju donosila vi{e u`ivawa nego sada{wi statusni komfor. I pisac je u dilemi: novi status ili pro{la sloboda? I zato, u ve}inskom prostoru kwige Posledwa stanica Britanija pobe|uje skvoterska sloboda, ali u mawinskom fini{u Goci}ev preokret – wegov novi ja, koji se starog se}a samo sa nostalgijom. Sadr`aj ove kwige tako ispada mawe va`an od endnota sabranih na kraju kwige, a endnote opet, mawe va`ne od Bele{ke o autoru, gde autor s kraja prevazilazi svoju autenti~nost s po~etka.

A onda ponovo ukrug – u potrazi za izgubqenim Goranom.

U jednom poglavqu Posledwe stanice Britanije Goci} pi{e o svom iskustvu ratnog novinara na frontu devedesetih, na granici Srbiji i Hrvatske. On }e tu ispovediti svoje veliko ose}awe straha 9

Frojd ovu tezu iznosi u najmawe dve kwige, Totem i tabu (Neven, 2014) i Nelagodnost u kulturi (Rad, 1988).

118 / Poveqa

pred minobaca~kim granatama koje padaju svuda unaokolo. Na prvi pogled, ovo je predvidiv psiholo{ki opis ~oveka koji reaguje na opasne doga|aje u neposrednoj blizini. Ali u kontekstu celog romana, ovaj opis predstavqa sasvim druga~iju spoznaju. Naime, ~italac uvi|a da pisac ovde ose}a strah prvi put, a da je do tad ose}ao samo refleksni, dru{tveno stimulisani bes. Kako nije ose}ao strah dok skvotira s nepoznatim qudima u stanu bez kqu~a, gde je borba za opstanak surova, eufori~nost nadma{uje bezbednost, a intuicija logiku? Tamo gde se kriminal podrazumeva, a za spontanost bez granica bespogovorno navija? I to ne spada u razlog za paniku, ve} za zabavu?!

U svesti junaka koji nije nikakav prekaqeni ratnik, ve} mladi pesnik? Zar je potreban rat da bi takav ~ovek osetio strah? [ta je tek s bezrazlo`nim strahovima, urbanim fobijama i invidualnim paranojama? Da li sve to spada u luksuz? I kada se tako naprasno i kolektivno izgubila stidqivost?

Ako je jedino rat jednak strahu, onda taj rat nema traumatsku ve} terapeutsku osobenost. Tako nam Goci}, u preokretu kwige, retrospetkivno otkriva osamdesete (a ne devedesete) kao godine opasnog `ivqewa. On, u stvari, ne ispoveda kako je nasiqe te{ko podnosio, ve} kako ga je suvi{e lako trpeo. Kako smo svi svoje i na{e nasiqe lako podnosili na krilima podignutog morala, ne primetiv{i `rtve koje se nalaze s druge strane hladnog zida. Po{to se taj zid sru{io, teror nije postao ve}i, ve} smo mi teror po~eli da podnosimo te`e, odnosno da ose}amo kako je to biti `rtva.

I doslovno, nasiqe u Jugoslaviji nije po~elo, kako bi rekla na{a gra|anska klasa, devedesetih – ve} na Kosovu, mnogo ranije. U Jugoslaviji u kojoj su partizani, poput vojske Isisa, davali deci vatreno oru`je, potom snimali filmove o tome pa ih pu{tali deci, gde su militantne parade odr`avane prazni~no (iako nema rata), protestni mitinzi bili dnevni rutinski ~in, marksizam tuma~en kao politi~ka praksa, a ne kao ekonomska teorija.

Pa sve do disidentskih osamdesetih, kada je dru{tvo postalo mo}nije od dr`ave, medijski kult pokojnog diktatora samo pove}avao bipolarnu frustraciju nacije, vesti o Foklandskom ratu do~ekane sa seksualnim uzbu|ewem, kontrakultura postala dominatnija od akademskih titula, urbani seksizam se smatrao beneficijom suprotnog pola, umetnost shvatala kao ~itawe izme|u redova, muzi~ka prava velikodu{no pqa~kala (najvi{e britanskih bendova), sve glasnije `urke postale mesta za fizi~ki snala`qivu inteligenciju,10 a pu10 Ba{ taj sloj dru{tvene inteligencije }e svoje mawe obrazovane sledbenike iz devedesetih kasnije optu`iti za ratno hu{kawe. Mnogi od wih }e ~esto biti zastupqeni na radiju B92 i TV Studio B.

Pristupi / 119

blicisti~ka prepiska i kwi`evni saloni postali su kategorije za demodirane gubitnike i najstaromodnije levi~are.

Sve to nisu bile ratoborne devedesete ve} ratoborne osamdesete na ~ijem kraju stoji poetski militarizam svih poratnih generacija: i atomski sleva i atomski zdesna biva sabran namagnetisanim polom Goci}eve generacije. Danas, kada su ovi kriterijumi, ne samo dru{tveno ve} i pravno izmeweni, da li se se}amo trenutka kada smo plovili u suprotnom smeru, u smeru Across the Universe, ali u verziji grupe Lajbah?

Kako je pro{li vek ulazio u neoliberalni klimaks, zapravo je i zapadna kultura po~ela da li~i na ju`wa~ku utehu. Zato i scene romana s londonskim pankerima otkrivaju pank pokret kao dru{tvenu promenu u Britaniji, ali s druge strane, kao prirodan nastavak dru{tvenog poretka u Jugoslaviji. To {to je Englezima kultura – za nas je priroda. Zato ovo nije kwiga o razlici u mentalitetu, nego o razlici u sanitetu.

Posebno je va`no poglavqe u kojem Goci} pi{e o avangardnoj grubosti jugoisto~nih migranata: Slovena, Balkanaca, katolika i pravoslavaca, ~ak i prete~e doma}ih anarho-disidenata Du{ana Makavejeva, u odnosu na pristojnost tamo{weg protestantskog javnog mwewa. Goci} dovodi u pitawe ne samo provokativnost ve} i duhovitost na{eg bihejviorizma, koji usled zasi}ewa i iscrpqenosti, kao da fino}i salonskog zapada danas ustupa ulogu avangardne mawine.

Mo`da posle svake nekontrolisane ekspona`e, upravo ona modalna jezi~ka lucidnost svojstvena Englezima postaje modernija od „pozitivnog” ludila i „prirodne” `eqe za {irewem telesnog uticaja u dru{tvu. Ako je civilizacija posle Hladnog rata, iz talasa revolucionarnog uzbu|ewa stupila u stawe postkoitusne depresije, onda je logi~no da te`wa za ravnopravno{}u danas zamewuje izvikanost ~e`we za slobodom, a profili na mre`ama, zahvaquju}i svojim kompjuterskim avatarima, pronalaze za{titu od dejstva oslobo|enih nagona i vladavine zakona ja~eg.

Medijske asocijacije: Od komjutera do kompjutera Svojim memorijskim opozivima, Posledwa stanica Britanija tuma~i morfolo{ku razliku izme|u sada{wosti, pro{losti i pro{le budu}nosti. Taj raskorak zaista iznena|uje, on zbuwuje i samog pisca, toliko da ta drama podeqenog hroni~ara, postaje i wemu istinski uzbudqiva.

Wegove zablude su tolike, da on na kraju shvata da nisu samo wegove, da je krivicu za wih morao da nosi u pro{lom, ali ne i u novom veku.

120 / Poveqa

Teret jedne zadu`ene dr`ave, uobra`enog dru{tva, nabe|enih autoriteta, plagijatorskih medija i obesnih, mada ne i krivih, potomaka. Jedine dr`ave na svetu koja je promovisala anglosaksonsku kulturu preko generacija koji ne znaju engleski jezik. Dr`ave, koju je, ispostavi}e se, s razlogom napustio, kao i mnogi nezaposleni mladi qudi koji su engleski jezik znali boqe od svojih prozapadnih roditeqa i moralno podobnijih kolega.

I kako pi{e o svojim i tu|im promenama, on ulazi u raspravu sa svojim se}awima, pa od protagoniste svog `ivota postaje bibliotekar svojih tekstova. Wegov skvot sada deluje samo kao jedan kvadratni metar kojeg }e zameniti mnogi brojevi stranica u ovoj kwizi. [to mawe bude disao punim plu}ima, vi{e }e pisati o atmosferskim pritiscima koje je jedva pre`iveo. [to je fizi~ki pasivniji, bi}e pacifisti~ki anga`ovaniji, {to du`e bude zadr`avao dah, to }e biti boqi navigator svoje poruke u boci. I kako gube svoje feudalnu orijentizaciju, junaci Posledwe stanice Britanije postaju svesni istorije svog slu~aja. Oni, takore}i, nisu vi{e robovi, ve} slobodni zidari javnog prostora.11 Wihova usmena zavodqivost bi}e pisano zavedena, wihova uslovna neza{ti}enost bi}e za{ti}ena zakonom o autorskim pravima.

Oni }e se i mediolo{ki promeniti. Implicitno, roman govori i o uticaju tehnologije na wihovo dru{tvo. Gordon, komjuter, vrati}e se u Srbiju i kupiti kompjuter, a Antoniovo podzemqe zameni}e wegova sicilijanska zemqa. Ove promene ubrza}e wihovo prise}awe, koje verovatno ne bi bilo dovoqno za kwigu bez pomo}i ra~unara.

Zahvaquju}i internetu, sam pojam dru{tvene okoline mewa svoje mesto u `ivotu likova. Donedavno, ta okolina je ovim junacima predstavqala ceo svet. Sada se piscu sopstveno okru`ewe otkriva kao no}na stra`a izme|u wega i ostatka sveta. Sada prijateqsko ube|ivawe nekim daqim posmatra~ima pre mo`e delovati kao reketa{ko ucewivawe. Pobuna protiv okru`ewa, koja je nekada izgledala kao na{ inat prema celom svetu, sada deluje kao odbrana tog sveta od napada lokalne grupe pobuwenika, koju li~no poznajemo.

Kontakt na daqinu, ba{ onaj koji je od Britanije napravio imperiju i pre interneta, omogu}io je da rezultati dru{tvenog rada budu pru`eni na uvid nepristrasnim svedocima. Ranije smo morali da verujemo prijateqima kada sude o na{em statusu, da je za na{e dobro kada nas kritikuju, da ne sumwamo u mudru bliskost onog koji nas kudi 11 [ekspirov Globe Theater je navadno projektovao mason, Xon Bajrom, tako da moja stilska figura ima vi{estruku namenu. Da li je neko drugi iz kwige Posledwa stanica Britanija mason, ne znam. Da citiram samog Goci}a: „Ne `elim da znam.�

Pristupi / 121

ili hvali pred na{im o~ima. Kao u plemenskoj zajednici, teritorijalna uslovqenost qudi, nemogu}nost da napuste jedni druge, omogu}avala je istinoqubivost u me|usobnom procewivawu, pa je ono {to se zaista mislilo bilo va`nije od onog {to se javno govorilo, a istina o sopstvenom karakteru smatrana je dostojanstvenijom od poze kojom `elimo da se predstavimo.

Na vrhuncu tog elitisti~kog raspolo`ewa, na beogradskim ulicama osamdesetih, vizuelna pristrasnost nadma{ila je literarnu objektivnost. Ko je boqe „video” telepatsku stvarnost smatrao se dru{tvenim sudijom, inaugurisan kolektivnom promocijom nezvani~nih vrednosti. A te su sudije zapravo bili pojedinci s boqom prostornom orijentacijom, rentijerskim vidokrugom i zauzetim centralnim parkingom. To nije bila perfidna manipulacija la`ima ve}, naprotiv, surova manipulacija istinom o tome ko poseduje dru{tvenu mo}.12 Dana{wi ditigalni foto-albumi i spomenari, personalno transmitovani ka globalnom saobra}aju, ~ine i kalifa i {egrta, i kadiju i raju, skupa podlo`nim proceni, kao kada u Velikom bratu lepo vidimo ko je me|u uku}anima glavni, ali logi~no brojimo glasove publike koji tvrde suprotno. Goci}, nekada na periferiji va`nosti, kriti~kom distancom prevazilazi neizbe`nost svog iskustva, pa wegova biografija u Posledwoj stanici Britaniji nije vi{e igra sudbine, ve} autorski izbor iz arhivske, da ne ka`em ribarske, mre`e.

I kako je u mogu}nosti da bira i bude izabran u odnosu ponude i potra`we saradnika, i kako stilom pisawa prelazi sa superlativa na 12

Za uspostavqawe tog mehanizma uslov je – spontana gu`va na teritoriji doma}ina. Kao {to diktator podsti~e ideologiju, a vlasnik rente podsti~e spontanost, tako doma}in mo`e postati centar pa`we slu~ajno, odnosno u stawu da uspostavi mo} pod {irim politi~kim izgovorom, u ime kolektiva. Naravno, nema svako iste teritorijalne i telesne prednosti, pa zato one i utvr|uju klasne odnose. Antropolozi Rene @irar i Pjer Klastr tvrde da igra slu~aja odgovara fizi~ki ja~im i prostorno orijentisanijim pojedincima jer spontani pravci kretawa nose najve}u verovatno}u da }e onog neizbe`no situiranijeg zadr`ati u centru dru{tvene pa`we. [to je vi{e proizvoqnih kretawa u jednom prostoru, izvesno je da }e najve}i broj pogleda biti usmeren ka subjektu koji je fizi~ki upadqiviji i teritorijalno utvr|eniji. Kada meteorolog ka`e: „Danas je lepo vreme, pro{etajte se gradom”, vi{e }e od toga profitirati restoran u centru nego onaj na periferiji. Kao {to u plemenskom dru{tvu {amanske vizije tobo` kontroli{u duhovi predaka a ne sam {aman, pa za plemenski rat nije odgovoran on nego prizvani duh, tako i pozivawe na zajedni~ki interes i op{te dobro, jeste podesno za o~uvawe nasle|ene hijerarhije i uspostavqawe vlasti. Za svaku osobu je logi~no da `eli da bude u centru pa`we a da to nije tra`io, jer tako mo`e da izbegne odgovornost za svoje postupke, a da istovremeno osvoji odre|enu mo}. Pored antropologije, i teorija drame nudi povod za ovo razmi{qawe, razradom pitawa dru{tvenog centra pa`we.

Mo`e se ne{to od toga pro~itati kod Stanislavskog, kao i kod kwi`evnog teoreti~ara, praksisovca Hansa Roberta Jausa.

122 / Poveqa

komparativ, tako se kopernikanskim obrtom pribli`ava pravim zvezdama. I zaista, u raspletu romana, od svih otpadnika koje je tamo upoznao, oni statusno ispod ~ak i wegovog niskog nivoa, posta}e uspe{niji od svih ostalih likova u kwizi. Toliko uspe{ni da je wihova stranica na Vikipediji du`a od Goci}eve hronike o wima.

Ova statusna drama, poput Andersonovog Ru`nog pa~eta, pokaza}e svoj naknadni sjaj dok }e weni po~etni efekti bledeti, nalik Maksvelovoj meri entropije ili Darvinovom principu selekcije. U kwi`evnosti, to se zove klasi~ni realizam: papirni govor tr`i{ta, ekonomija pisanog sadr`aja u kojem taktika pobe|uje ofanzivu, ugovor nadma{uje poverewe, gol u gostima neutrali{e prednost doma}ina, a scenska mimetika istrajava nad ritualnim plesom svakodnevice. To je famozna literarna javnost u kojoj jezik nije sastavni deo `ivota, ve} je `ivot sastavni deo jezika. Tamo daleko, gde Britanija jeste posledwa stanica, ali to je stanica Viktorija.

Pristupi / 123