Субота 8. август 2020. година LXIV, број 17 Први број је објављен 14. априла 1957. године
02
ПРЕИСПИТИВАЊА Летњи распуст на екрану
03
ОМАЖ ПЕКИЋУ Писац с више живота
06
КОРОНА И ЊУЈОРШКЕ ГАЛЕРИЈЕ Ипак се окреће
09
ИМУНОЛОГ БОРИСЛАВ КАМЕНОВ Болест непозната, али организам познат
КУЛТУРА УМЕТНОСТ НАУКА
О љубави и хришћанству Говорљубавиједоменљубавника,опсесијаромантика,темазапеснике: каоданеприличимесијамаитеолозима.Овидругисуповодомљубави билинеобичнотихиинеартикулисани,готовоконстернирани кадимсеонапомене.Љубиближњегсвогакаосамогсебе. ’Оћу,оче,чиммибудешпоказаокакосеторади ОГЛЕД ГоранГоцић
ИлустрацијаДраганЈовановић
ад кажемо да тај-и-тај „има љубави”, као да дати критеријум наткриљује све остале. Као да нас носи најдаље и мисли најукрупњеније кад судимо о неком божјем рабу. Не знам ни за један други израз о генералном ставу према свету који је ближи хришћанском схватању. У религији изгледа нема места за појам љубави: као да нам јака осећања – а мржња и љубав редовно надјачавају остала – помућују перспективу на свечану светковину религиозности, на побожни мир и сабраност које у религији тражимо. Љубав је нешто што затичемо у срцу пре и независно од било каквих религиозних иницијација, учења, ритуала, начела, осећања, заповести или догми. Њено постојање налазимо у сваком бићу (чак и онима која не знају шта је организована религија). Дајемо је и добијамо не очекујући награду. Укратко, она држи свет на окупу. Рекло би се, напротив, да од јаких страсти и емоција тражимо спас и смирење у молитви и религији. Једини изузетак је хришћанство. Једини Христос од љубави прави доктринарно питање. Постојевера,нада иљубав,алијељубавнајвећаодњих. Зашто? Како? Како сместити то космичко осећање у религијску праксу? Који сегмент религије захтева испољавање љубави? Каква је то љубав коју хришћанство проповеда? Тај ми се хришћански захтев увек чинио посве ексцентричним. Да ли је љубав могућа осовина религије? Генерално, није. У религији може да буде искуствености и саветодавања, саосећаја и трпељивости, можда чак саучесништва и братства, али она нити трпи каква интимна и интензивна осећања, нити их пропагира. Напротив, све су религије ангажоване око стишавања страсти и ограничења либида, све су усмерене ка успостављању и одржавању сексуалних табуа, дакле извесног зауздавања страсти и емоција. Ако цркве уопште почивају на некој емоцији, најпре би се рекло да су то кривица и њен ритуални лек, опроштај.
К
светитељке имале су сличне пориве и осећале једнако интензивне страсти кад је у питању Христос. Да ли је то та хришћанска љубав? Славимо те подвижнике у цркви, али ми сами, у властитом искуству ретко успевамо да тако бурно и веродостојно стапамо заљубљеност и побожност. Данас смо склони да овај интензитет осећања ставимо у фиоку фанатизма. Доктринарно питање љубави у свакодневном практиковању хришћанства ипак остаје да лебди неразрешено.
Фатална грешка
Кад сам се докопао Ничеа, затекао сам у његовим књигама рашчараног хришћанина који констатује клиничку смрт Творца. Он ламентира над празнином која по том чину настаје. Ниче попут детета очајава над читавим светом склупчаним покрај мртвог родитеља, кога неуспешно покушава да реанимира, да оживи, да затрпа рупу која зјапи, да Бога препозна другде (у усавршеном потомству?), да за себе створи Бога још лепшег и старијег. Ниче се диви Грцима, надахњује зороастријанцима, обитава у славнијој прошлости, која мора да је била невиније и аутентичније религиозна, кад је његова данашњица била тако вулгарна, тако рашчарана, тако неверна, тако лицемерна. Тако лишена љубави. Ниче је тиме сажео дух епохе која долази. И он и она траже уточиште и поуку у старим учењима, у изворнијем и суровијем односу између човека и Творца. Али као да за тим односом више жуди него што му полази за руком било каква рестаурација, попут данашњих сујеверних атеиста и несигурних агностика. Сви делују неутешно. Као да свима недостаје љубави. Није проблем у појединцу Ничеу: његова скепса и сумња у Бога као и презрив однос према хришћанској љубави преовладавају чак и у самој цркви. Ниче напипава ту велику тему, али индиректно, ламентирајући над несавршенством самих хришћана, и схватајући хришћанску љубав као врсту болећивости и слабости. Потом сам от крио хри шћан ски оријентисаног швајцарског филозофа Денија де Ружмона. Отрежњујући Светитељи као изузетак је један пасаж у којем констатује да је Ни сами хришћански свештеници хришћанство уништило грчку софими нису много помогли са сувислим стикацију гледе љубави. Грци су праупутствима и образложењима. Пред вили јасну дискриминацију између питањем љубави делују муцаво, збу- различитих врста и подврста наклоњено и немоћно. Спремно понавља- ности. Разликовали су не само ерос ју ту заповест, али као да ни сами не (сексуално узбуђење према коме) и знају шта она заиста подразумева и не агапе (милосрђе, несебичну оданост Богу) – које је Јован Нови Богослов умеју најбоље да је спроведу у дело. С Христом интензивно саосећамо. тако ефектно спојио у целину – већ Али говор љубави је домен љубавни- и филију (накло ност, при јатељску ка, опсесија романтика, тема за пе- љубав), сторги (љубав међу крвним снике: као да не приличи месијама сродницима) и тако даље. Клајв Луи теолозима. Ови други су поводом ис има књигу Четириљубавипосвељубави били необично тихи и неар- ћену само томе. Христос је та фино профилисана тикулисани, готово констернирани кад им се она помене. Ретко су кро- и заправо врло разнородна осећања чили изван најопштијих флоскула јер смело удружио. Тек овако ојачани и говорећи о љубави сви доспевамо на сједињени у синтетичну љубав према склизак терен. Љубиближњегсвогакао свету, ова иначе дифузна и подељена самогсебе. ’Оћу, оче, чим ми будеш по- осећања могу да победе наша несавршенства. Овде хришћанство прилази казао како се то ради. Изузетак су светитељи који су љу- будизму: равномерна и уравнотежена бав проповедали делима, а уверења љубавпремасвету аналогна је будиплатили животима уместо да их до- стичком усмрћивању страсти. Циљ и казују цитатима. Можда најједин- једне и друге јесте да достигнемо споственији доживљај Бога описује Све- кој, да се стопимо с апсолутом, да зати Јован Нови Богослов, који је љубав личимо на битак: речју, да постанемо према њему описао као занос и гро- бесмртни. Наставак на другој страни зницу блиску еротској. Малобројне
8. август 2020. kulturni.dodatak@politika.rs 02 Субота
ПРЕИСПИТИВАЊА
Летњи распуст на екрану Тешкојеотетиседистопијској асоцијацијикојуизазивасликадеце даноноћноприкованезаекран, ајошјетеженепитатисе какоћеизгледатисвет којитадецабудуградила. Далићетобитисветбезсећања
БОЉАПРОШЛОСТ
АлександраПавићевић вих дана смо из медијског извештавања могли да сазнамо оквирне планове просветних власти Републике Србије у вези с организацијом нове школске године у условима продужене пандемије. Ђаци ће, изгледа, у школу ићи мало стварно, а мало виртуелно. Млађи би требало да седе у правим школским клупама, док ће они старији бити „осуђени” на екран. У њиховим животима он већ увелико замењује живо искуство сусрета, дружења и оних „ризичних”, али толико важних „уличних” лекција. Занимљиво је да се за овакво или онакво решење углавном наводе технички разлози – за млађе – проблеми породичне организације чувања деце током радног времена родитеља, а за старије проблеми недостатка простора за безбедно одржавање наставе „уживо”. О психолошком значају одрастања унутар вршњачке групе, о заједничкој спознаји и савладавању граница, о процесу личне идентификације у односу на ауторитете и на окружење, чини се да нико не говори. Барем не јавно. Тешко је отети се дистопијској асоцијацији коју изазива слика деце даноноћно приковане за екран, а још је теже не питати се како ће изгледати свет који та деца буду градила. Да ли ће то бити свет без сећања? Чега ће се сећати они који неће бити у прилици да се гуркају у реду испред учионице, беже са часова, пуше у сакривеним ћошковима школског дворишта, уживају у доколицом освећеном времену летњег распуста проведеног код баке, у крају с другарима, с екипом на мору? Како ће изгледати ти летњи распусти после којих не долази нови сусрет, нове љубави, нове приче које постају трајни капитал успомена узидан у оно кључно, животно људско одређење – ко сам и ко желим да будем?
О
Распуст број један Мирис врућих кифлица простире се кроз цело двориште, све до капије у Милетићевој улици. Бака седи испред куће, на хоклици типичне, банатскозелене боје. Чека да се појавимо на врху авлије. Прво грдња што каснимо, па онда пољупци и загрљај у којем тонем у њено пуначко тело. Мирише на мешавину домаћег сапуна и теста свеже умешене штрудле која још увек нараста поред врућег шпорета. Овај ради пуном паром: на једној рингли чами супа из које вире пилеће ноге, на другој већ готов и поклопљен цушпајз од тиквица – да се не охлади, на трећој џезва за кафу – само што није. У рерни цврчи
Наставак са прве стране Тако нисмо добили неки аморфни амалгам, меланж, потпури свега набројаног, већ сасвим нов квалитет и ново осећање – универзалну хришћанску љубав и толеранцију, неку врсту опште, неограничене емпатије која не зна за дистанцу, не прави разлику између себе и других, наших и њихових, пријатеља и непријатеља, ближњих и странаца, па чак и хришћана и нехришћана, већ све и сваког прима право у топли загрљај. Тек ово осећање доноси смирење од страсти. Братство међу људима је могуће. Безусловна наклоност према незнанцу је могућа. Неговање и исцељење болесника, заштита слабијих, заљубљеност, сажаљење, доброчинство, побожност и оно што осећамо према животињама: све је у бити једно исто позитивно осећање радости којим тријумфујемо над
КУЛТУРА УМЕТНОСТ НАУКА Powered by TCPDF (www.tcpdf.org)
кокошка опкољена кромпиром и по неком сувом шљивом – да замирише. Док се не зна ко се с киме грли и ко кога шта пита, бака прича с мамом. Ћућоре о ситним проблемима, јер нити мајка кћерку нити кћерка мајку жели да оптерећује оним мало већим. Деда се диви татином новом ауту – наранџасти рено 4, а деца ослобођена родитељске пажње, одлазе на омиљено забрањено место. На дну дворишта, степенице се спуштају кроз мрачне подрумске волтове према Бегеју. Колале су по том дворишту разне приче о дављеницима који шетају около и маме невеште пливаче. Тата користи општи метеж и „напада” ванглу с крофнама. – Немој да се пре ручка налопаш тих крофни! – мами ништа не промиче. – Боже, девојко, пусти га да једе! – брани га бака – Мушкарац мора да буде јак – укључује се деда – кад сам ја био у рату...
– Која Јелкица? – пита мајка своју сестру, па украде моменат да се продере: – Децо, немојте на Бегеј! – Нећемо! – лажемо. Хоћемо, али не смемо. Још увек се убеђујемо ко треба први да крене. – Па, Јелкица, Тривина снаја што је оставила мужа и отишла с Мађаром, који је живео поред Живине куће и био заљубљен у Илинку, Стевину сестру... – Мацо, дођи да процедиш супу! – довикује бака из кујне. – Остави више те крофне! – мама губи стрпљење када у кујни затиче тату. – Како може паша?! – позива се он на теткиног мужа. – А Стевина сестра била лепа, висока, али је после нагло пропала када јој се брат обесио – тетка не посустаје. Цело двориште бруји од тог животворног ћаскања. Преплићу се мисли и реплике, без реда и поретка, а опет у савршеном складу. На трпе-
ћеница: СФРЈ, КПЈ, СКОЈ, АФЖ, ОРА, ОУР, СОУР, па смо и ми морали да смислимо своју. С њом смо себи деловали некако озбиљније. Прокламовани циљеви ДКС-а били су да води рачуна о чистоћи травњака око зграде и да за старије укућане обавља куповину. Одржано је током тог лета неколико „састанака” са само једном тачком дневног реда: ко ће да иде у куповину за комшију с трећег спрата који нас је увек дочекивао у пиџами и љут што смо га пробудили. Но, како хуманитарни рад није био превише узбудљив, одлучили смо да оснујемо посебну јединицу (ПЈ) ДКС-а, под називом СДК. Нисмо имали појма шта значи ова скраћеница, али је звучала моћно. А моћ нам је била неопходна јер је СДК замишљена као тајна дружина која помаже људима у невољи. А тог лета је било много невоља – бежали смо од паса из старе напуштене циглане, од власника воћњака у којем смо се снабдевали јабукама, од пролазника који се „упецао” на новчаник везан најлонским концем, на чијем другом крају су чучали чланови дружине.
Распуст број три
Из породичног албума
Како ће изгледати ти летњи распусти после којих не долази нови сусрет, нове љубави, нове приче које постају трајни капитал успомена узидан у оно кључно, животно људско одређење – ко сам и ко желим да будем Наша вриска за тренутак им одвлачи пажњу. – Децо, дођите да узмете кифлице! Правимо се да не чујемо. Гуркамо се код улаза у подрум. – Ко ће први? – Ја нећу! Иди ти! – Не смем! – Кукавица јеца! – Нисам! Ти си! За то време за асталом тетка почиње уобичајену танатолошку хронику. – А је л’ знаш да је Јелкица умрла?
бесом, мржњом, увређеношћу, себичлуком, уништењем и коначно смрћу: све спада у љубав којом приступамо свету и, самим тим, спасавамо га. Овај модификован, универзализован однос према љубави – оригинални допринос хришћанства религији – одувек сам сматрао фаталном грешком хришћанске доктрине, тачку где се хришћанство не само евидентно огрешујеодавноустановљену функцијурелигије већ и извесно постаје утопија. Како доћи до те тачке? Како довести себе у то стање? И заиста, ако погледамо историју религије, ниједна догма пре хришћанске не само да није стављала љубав на централно место него се није ни усудила да је разматра у теолошком контексту. Љубав се нашла на непријатељском терену, не више на постељи заљубљених, не на породичном ручку, већ у самој цркви, у њеним заповестима, у њеној тежњи ка савршенству, на
Издаје:Политикановинеимагазинид.о.о. Директор:МираГлишић-Симић. В. д. главног и одговорног уредника: ЖаркоРакић. Уредник Додатка:МаријаЂорђевић. Графички дизајн:ИлијаМилошевић. Телефон:330-1746Факс:3373-393 Електронско издање:www.politika.rs
зу стиже врела супа. Наједаред се све утишава. Чују се само звуци кашика које ударају у порцеланске тањире, сркање вруће супе и усисавање резанаца који се тегле низ браду. И ми смо се утишали. Седимо на врху степеница низ које не смемо да се спустимо, а кроз отворена тешка врата подрума вири крајичак мутне реке.
Распуст број два У једном београдском предграђу тринаесторо деце из комшилука оснива ДКС – Дечји кућни савет. Било је то време звучних и важних скра-
њеном олтару такорећи, у срцу њеног учења – дакле тамо где је обично не затичемо и не препознајемо.
Крај је осмог разреда. Нас три најбоље другарице сакупљамо новац за летовање те оснивамо „БАП сервис за спремање станова”. Опет скраћеница, само сада са значењем – састављена од првих слова наших презимена. Дајемо оглас у Политици и посао заиста креће. Прво, огроман празан стан у Хиландарској улици. Симпатичним комшијама који нас виде кроз прозор „продајемо” причу да се усељавамо. Спремање траје неколико дана, током којих и ми верујемо у ову малу лаж. После тога нас ангажује човек који има децу нашег узраста. Толико је потресен нашом предузимљивошћу да нас задржава неколико дана да с њиме спремамо зимницу и за то нас добро плаћа. Мислим да никада у животу нисмо опрале више краставаца и жутог парадајза. Крећемо на море. Док родитељи мисле да смо у Сутомору, ми ауто-стопом путујемо до Задра да посетимо старијег брата у војсци. Спавамо по плажама и код другара у камповима. Слобода коју осећамо нема граница, као ни то лето током којег живимо тинејџерски сан. У писменом задатку из српског језика, с традиционалном јесењом темом Како сампровеолетњираспуст, неке детаље о том сну ипак смо прећутале. Захваљујући овим, као и свим осталим распустима којима су се мериле наше (школске) године, ово лето дочекали смо донекле спремни да стање принудне изолације лечимо унутрашњим пу товањима. Бележимо успомене, разговарамо, маштамо, чувамо наше микросветове од навале безнађа. Имамо за то доста „штофа” стеченог током много проживљених живота. Међутим, не могу а да се не вратим на оне клинце с почетка текста. Многи од њих овог лета нису отишли ни код бабе и деде, ни у село, ни на море. И дружење у парку је постало ризично. На јесен неће кренути у школу. Питам се од чега ће бити саткани њихови микросветови. Да ли ће их уопште имати или ће их заменити глобалном сликом о стварности коју ће будуће генерације гледати кроз једини прозор своје со¶ бе – велики шарени екран?
ни однос између енергије и материје. Љубав је безусловно позитиван став који заузимамо наспрам света. Љубав је најбезболнији пут да сви Закони емпатије постанемо месије. И ту се појављује И опет ме је један писац навео да те- ново схватање континуитета: христирам већ усвојено негодовање пре- шћанство нас уверава како би рема тој чудној идеји. Аутор зачудо ни- флекс на сваку ускогрудост требало је ни теолог, ни филозоф: у питању је да буде успостављање паралелне шируски исцелитељ Сергеј Николајевич рокогрудости, да свака малодушност Лазарев. За њега је љубав једноставно треба да роди великодушност, свака једном засвагда успостављени енергет- усамљеност треба да роди потребу за ски закон пресудан за устројство и ег- блискошћу, свака негативна емоција зистенцију не само живих бића већи треба да се укроти и уступи место једнеживематерије, самог свемира. При- нако јакој, позитивној. Ми инстинктивно бирамо и опресуство и одсуство љубави одређује наш енергетски проток и устројава живот- дељујемо се, хвалимо и оспоравамо, ну енергију, па самим тим и наш жи- одобравамо и негодујемо, али хришћанство уместо тога нуди свеопвотни пут у најдословнијем смислу. Тек ту, код једног Руса, у инквизи- ште прихватање. Сама способност торском смислу јеретика јер верује у да практикујемо љубав – пазите сад реинкарнацију, затичем баш онакву – чак и према људима, бићима и предљубав каква је обећана хришћанством метима којинамсенинајмањенесвиђа и какву сам Христос проповеда, а рет- ју бит је хришћанске доктрине. Најзанимљивије је што је Лазарев ко је или никад не препознајем код декларисаних верника, галамџија кад су до овог сазнања дошао чисто емпиобичајне, ритуалне и неважне ствари у ријски, бавећи се исцељивањем паципитању – па чак и код самог свештен- јената: на закључак о љубави довела ства. Иста сила узрокује привлачност га је терапеутско-лекарска пракса. Он између мушкарца и жене, даје способ- је установио да свака наша негативност да опраштамо чак и својим крв- на емоција – гордост, бес, грамзивост, ним непријатељима, те ствара креатив- злонамерност, мржња – било мисли-
ма, речима или делима, ствара енергетске деформације на нама самима, те шаље информацију у етар која утиче на материјални свет. По Лазареву, енергијом космоса строго владају закони емпатије и они спонтано неутралишу и одстрањују све ентитете који се противе базичним божјим заповестима. Слобода мишљења и делања постоји, али енергија која нас окружује спонтано деградира и у коначном свођењу, приморава на самоуништење све што је окренуто деструкцији, што се опредељује за зло, што се огрешује о космичке законе – најпре онај о ширењу безусловне љубави. Учење Лазарева ми се не чини као прозелитистичка иницијатива. То није пропаганда једног декларисаног хришћанина. Делује ми да је Лазарев дошао до ових сазнања независно, властитим путем. У питању је животна епифанија и поука једног иницираног човека на преласку из медицине у исцељење, из материјалног у духовни, из привременог у вечни, из скептичног у божји свет. Знамо дакле шта нам је чинити. Али тек кад спознамо значење и покушамо да спроведемо у дело Христово учење о љубави, схватамо колико ¶ је тешко бити хришћанин.