Muzičke recenzije

London Grammar - “Californian Soil”

(Ministry of Sound Recordings)

Britanska trojka London Grammar je obećavala tako mnogo kad se 2009. pojavila sa svojim melanholičnim popom na debiju “Settle” elektronskog dvojca Disclosure. Njihov EP “Metal & Dust” i debi “If You Wait” definitivno su bili među najboljim izdanjima te 2013. Međutim, već sledeći album “Truth Is a Beatiful Thing” nije doneo baš ništa novo i na njemu praktično da nema zabeleženih hitova. Njihovo treće izdanje “Californian Soil”, koje sada slušamo, čini se još manje interesantnim i predstavlja puko ponavljanje istog zvuka, koji smo čuli toliko puta da je praktično neslušljiv. London Grammar kao da imaju problem da snime nešto što neće ličiti na sve njihove ranije pesme i sve ono što je zvučalo originalno i neponovljivo kad su se pojavili, sada zvuči istrošeno i usiljeno, a već prežvakana tema feminizma nimalo im ne pomaže u tome.

Flying Lotus - “Yasuke”

(Warp)

Od saundtreka za Netfliksovu anime seriju “Yasuke” zaista se nije očekivalo mnogo osim da bude upravo to - pozadinska muzika za crtani film o samuraju afričkog porekla koji ima zadatak da zaštiti misterioznu devojčicu. Međutim, kad odgovornost za taj saundtrek dodelite Flying Lotusu, koji teži perfekcionizmu u svemu što radi, dobijate odličan (mahom) instrumentalni album. Tradicionalna japanska muzika spaja se s džezom, hip-hop bitovima, elektronikom i počinje da živi svojim životom potpuno nezavisnim od uloge koja joj je prvobitno dodeljena, kao još jedan u nizu odličnih albuma iza kojih stoji Steven Ellison. Instrumentalne numere samo u nekoliko navrata prekidaju Flying Lotusov prijatelj Thundercat u “Black Gold”, Niki Randa u “Hiding in the Shadows” i “Between Memories”, kao i Denzel Curry u “African Samurai”.

Ana Eraković

Girl in Red - “If I Could Make It Go Quiet”

(AWAL)

Dvadesetdvogodišnja Norvežanka Marie Ulven Ringheim, koja se predstavlja kao Girl in Red, iznenada je privukla pažnju javnosti svojim debijem “If I Could Make It Go Quiet”, koji je, pored njenog dugogodišnjeg saradnika Matiasa Telleza, producirao i brat Billie Eilish - Finneas. Zato i ne čudi što album zvuči kao rokerskija kombinacija Billie i aktuelnih pop trendova, pa teško da je namenjen bilo kome van tinejdžerske populacije. Sama Marie ne može da se pohvali ni glasovnim ni autorskim sposobnostima, koje bi osigurale ozbiljan razvoj njene muzičke karijere, već više deluje kao neko ko je u pravom trenutku bio na pravom mestu da popuni popriličnu rupu u muzičkoj industriji ozbiljno uzdrmanoj ograničenjima koja je nametnula pandemija. Uprkos tome, album dobija izuzetno visoke ocene kritičara, čime je njen zadatak u budućnosti samo otežan.

Rostam - “Changephobia”

(Matsor Projects)

Rostam Batmanglij je još 2016. najavio da odlazi iz svog matičnog benda Vampire Weekend. Nažalost, on je bio važna karika u grupi, koja je svoje najveće uspehe ostvarivala upravo dok je on bio jedan od članova. Već 2017. godine objavio je svoj samostalni debi “Half-Light”. Od tada je radio kao producent na albumima mladih nada poput Clairo i već etabliranih bendova poput Haim i razvio svoj prepoznatljiv zvuk. Međutim, čini se da je daleko bolji kao producent i autor nego kao izvođač, jer sve što napiše za druge postiže veći uspeh od onoga što slušamo na njegovim albumima. Tako i na albumu “Changephobia” pesme pate od nedostatka različitosti, kako među sobom, tako i u odnosu na one koje je radio za druge izvođače. Izdvajaju se možda samo vampireweekendovska “Kinney” i haimovska “Bio18” u džez maniru. Ipak, Rostamu se mora odati priznanje što je, uprkos svim trendovima u pop i indi muzici, uspeo da ostane jedan od najoriginalnijih autora, s prepoznatljivim muzičkim izrazom, koji radije sam postavlja trendove nego što ih prati. Dok se muzičari polako bude iz svog pandemijskog sna, “Changephobia” ostaje retko zanimljiv album u opštoj pustoši ne samo kvaliteta već i izdanja koja zaslužuju našu pažnju.

St. Vincent - “Daddy’s Home”

(Loma Vista)

Annie Clark, poznatija kao St. Vincent, izgleda se više ne pronalazi u indi-roku, pa je odlučila da se oproba kao Prinsova reinkarnacija, što praktično nikada nikome nije pošlo za rukom iako je bilo nebrojeno pokušaja. U nadi da će joj pomoći da se udalji od svog prepoznatljivog muzičkog izraza, po drugi put joj pomaže producent Jack Antonoff, zaslužan za njeno prethodno izdanje “Masseducation”, kao i poslednja dva albuma Lane Del Rey. I da, kao što pretpostavljate, pojedine pesme zvuče kao nešto što nije bilo dovoljno dobro za "Norman Fucking Rockwell!" ili “Chemtrails Over the Country Club”. Nažalost, agresivni glas Annie Clark se daleko manje uklapa u senzualne melodije koje komponuje Antonoff, pa ceo album zvuči kao velika improvizacija kako u muzičkom smislu, tako i u karijeri St. Vincent, koja očigledno ne želi više da umetničari, već da se približi široj publici.

Kindred The Family Soul – „Auntie & Unc”

(Independent)

Uprva tri minuta i deset sekundi, koliko traje uvodna “Break It Down”, imate utisak da se neki stari veterani neosoul scene bude i ponovo pronalaze inspiraciju, spremni da uzdrmaju afroamerički mejnstrim. Međutim, kako album odmiče, shvatate da je to bila samo puka slučajnost i da verovatno slušate nešto što je davno napisano, a tek sad snimljeno. Bračni par Fatin i Aja, koji se još od 2003. predstavljaju kao Kindred The Family Soul, objavio je svoje sedmo studijsko izdanje, koje traje jedva nešto više od dvadeset minuta. Vredne pomena su jedino “I Believe” i “Black Love Story”, dok ostale pesme zvuče kao da dvojac nije siguran ni u kom je tačno žanru, ni zašto uopšte objavljuje album, već samo koristi trenutak sveopšteg afrocentrizma da podseti publiku na svoje davno zaboravljeno postojanje.

Shelley FKA DRAM - “Shelley FKA DRAM”

(Empire, Atlantic)

R&B pevač Shelley Marshaun Massenburg-Smith, koji se ranije predstavljao kao DRAM, objavio je svoj drugi album, na kome zapravo najavljuje promenu ne samo svog pseudonima već i načina života. Nažalost, uprkos svom neospornom talentu i brojnim izdanjima koja ima iza sebe, često je delovalo kao da svojoj muzici ne prilazi dovoljno ozbiljno. Istina je da se Shelley sve vreme samo borio sa zavisnošću, koja je konačno dovela do rehabilitacije i stvaranja ovog albuma. Kad se zaista posvetio muzici, njegov zvuk podseća na R&B s kraja devedesetih i početka dvehiljaditih i jasno se vidi koliko potencijala ima kao autor i kao izvođač. Na albumu su dominantne ode ženama, a tu su i gošće poput pevačice Summer Walker, veteranke Erike Badu i dobitnice Grammy nagrade H.E.R. Ukoliko vam se pesma “Something About Us” učini poznatom, to je njegov mali omaž Daft Punku.

L'Impératrice – „Tako Tsubo“

(Microqlima)

Sada već kultni francuski sint-pop bend L'Impératrice vraća se nakon dve godine u velikom stilu s tek drugim albumom “Tako Tsubo”, čiji naziv se prevodi kao “sindrom slomljenog srca”. Pevačica Flore Benguigui peva uglavnom na francuskom, osim u pesmama “Submarine” (koja je već postala svojevrsni hit), “Off to the Side”, “Voodoo?” i “Digital Sunset”. L'Impératrice su inicijalno počeli kao instrumentalni bend sastavljen od muzičara koji su svirali klasiku, džez i rok. Međutim, ubrzo su shvatili da, ukoliko žele širu popularnost kakvu imaju njihovi sunarodnici La Femme, na primer, moraju naći i vokal, pa je Flore svojim talentom i harizmom ispunila taj zadatak više nego dobro. Oni su se savršeno uklopili u svojevrsnu elektropop renesansu kroz koju francuska mejnstrim muzika prolazi u poslednjih desetak godina, a možemo ih slobodno nazvati i naslednicima, sada već pokojnog, Daft Punka. Uprkos svom nazivu, melanholičnim stihovima i tvrdnjama pevačice da je ceo album inspirisan njenim prošlogodišnjim raskidom “Tako Tsubo” nam donosi osunčane melodije savršene za predstojeće i svako naredno leto. L'Impératrice vas ne obavezuju ni na šta osim da uzmete svoje omiljeno piće i zaplešete uz disko-fanki ritmove pariske šestorke.

Lars Danielsson Liberetto – “Cloudland”

(ACT Music)

Ugodinama nakon tragične smrti švedskog pijaniste Esbjörna Svenssona, njegov zemljak Lars Danielsson nametnuo se kao verovatno vodeće ime izdavačke kuće “ACT Music”, muzičar koji će najbolje istaći vrednosti ovog izdavača: džezersku melodičnost i virtuoznost u kombinaciji s pop/rok senzibilitetom savremenog trenutka. To je učinio s postavom Liberetto, kojoj je početni zamajac dao pijanista Tigran Hamasyan, a u današnjoj verziji je vodeće ime trubač Arve Henriksen. Nakon nekoliko albuma ova postava, kroz sve svoje transformacije i nadogradnje, zvuči podjednako uigrano i utegnuto u preciznim kompozicijama i aranžmanima i podjednako promišljenim improvizacijama. Dvanaest numera u radiofoničnom formatu ne dužem od pet-šest minuta čini ovaj album pristupačnim i starim ljubiteljima Danielssonovog dela i potencijalnim početnicima u svetu džeza i instrumentalne muzike.

Charles Lloyd & The Marvels – “Tone Poem”

(Blue Note Records)

Upoodmaklom dobu života kad većina (preživelih) džez muzičara sabira utiske, objavljuje kompilacije i ide na revijalne turneje na konto stare slave, legendardni saksofonista Charles Lloyd kao da zvuči sve mlađe i vitalnije. Ova renesansa započela je albumima “Rabo de Nube” i “Mirror” pre 10-15 godina, kad je okupio ekipu mladih lavova, a traje i danas, kad ovaj veteran ima 83 godine i snima treći album s postavom The Marvels. Nadahnut amerikanom i bluzom, s maestrom Billom Frisellom na “običnoj” i Gregom Leiszom na pedal-steel gitari, Lloyd rastavlja i sastavlja prepoznatljive teme poznatih muzičara (Ornettea Colemana, Theloniousa Monka, Leonarda Cohena), preokreće ih i vraća u “prvobitan položaj”, poigrava se s njima, ali uvek s najdubljim mogućim razumevanjem i poštovanjem.

Nikola Marković

Stephan Micus – “Winter’s End”

(ECM Records)

Nemački multiinstrumentalista Stephan Micus snimio je preko 20 albuma za ECM u one-man show maniru, nasnimavajući na ovim izdanjima po nekoliko više ili manje egzotičnih instrumenata sa svih strana sveta. Jedan je od onih muzičara sa izrazito stabilnom i pouzdanom karijerom, koji ne iznenađuje, ali i ne izneverava svoje verne fanove. “Winter’s End” je tako još jedan album zavidnog kvaliteta u dugom nizu srodnih Micusovih izdanja, unikatnih world music eskapada na granici avangarde i eksperimenta. Uprkos nasnimavanjima, ovaj muzičar je izraziti individualac i minimalista, pa se ne trudi da zaseni slušaoca izobiljem zvuka, već delikatnošću izraza. Kroz 12 muzičkih komada dominiraju flaute (egipatska, japanska, indonežanska...), ali i horski vokalni pasaži sa snažnim spiritualnim nabojem.

Apneseth Trio – “Lokk”

(Hubro Music)

Erlend Apneseth je za kratko vreme postao jedan od najinteresantnijih norveških muzičara mlađe generacije. Nakon veterana Nilsa Oklanda, danas je možda i najpoznatiji izvođač na norveškoj violini (hardfingele) u žanrovskim koordinatama džeza i ambijentalne muzike. Dosadašnju karijeru je vezao za izdavača “Hubro Music”, poznatog po eksperimentalnim i neobičnim žanrovskim krosoverima, pa je i svoja prva izdanja na ovoj etiketi snimao u tom duhu. Pomalo neobično za skandinavske prilike, gde ovakvi muzičari ostaju dosledni izvornom senzibilitetu, Apneseth je vrlo brzo postao veoma pitak i pristupačan (narodski rečeno: komercijalizovao se), uz zavidnu i učestalu produkciju novih izdanja. Njegove kompozicije danas jesu pitke, uglavnom imaju jednostavne i pamtljive melodije, uz visoku i upeglanu produkciju, ali isto tako funkcionišu perfektno u svojim zadatim koordinatama. Na albumu “Lokk” to podrazumeva delikatno umeće aranžiranja u pop formatu, vešto koketiranje sa elektronskim bitovima, semplovima i postprodukcijskim ukrasima, uz nekoliko energičnih hitova koji mogu odlično da legnu u vožnji kolima ili uz odvrtanje do daske u vašoj sobi. U ranim tridesetim ovaj muzičar je već maestralno ovladao svim tehničkim – i suštinskim - aspektima muzičkog zanata.

Srđan Ivanović Blazin' Quartet - “Sleeping Beauty”

(Moonjune Records/Coolabel)

Kad je bubnjar Srđan Ivanović 2012. objavio album “Jalkan Bazz” sa svojim Blazin’ Quartetom, bio je (tek) uspešan modernizator etno-džeza sa ovih prostora. U međuvremenu je autorski evoluirao i kroz Nikolov-Ivanović Undectet i kroz stilsko odmicanje od balkanskih referenci ka širokom polju savremenog džeza na bazi postbapa i neofjužna. Blazin’ Quartet tako danas zvuči dosta drugačije nego pre devet godina, čemu doprinose i personalne promene u sastavu. Ako bismo izdvojili nekog pojedinca, to bi ovde bio grčki trubač Andreas Polyzogopoulos, koji povremeno asocira na Ibrahima Maaloufa, a na momente zvuči kao veteran ECM etikete. A tu je i zvezda francuske džez scene, flautista Magic Malik. Heroj iz senke je sam Ivanović kao pouzdan i odmeren aranžer, kome je bendovski kontekst muzike ispred samodopadljive virtuoznosti.

Hashima – “Starry Night”

(Odradek Records)

Ambiciozni projekat Hashima beogradskog gitariste Igora Miškovića pre nekoliko godina se tematski lepo nadovezao na trasu koju su utabali Eyot i Fish in Oil, odlazeći još dalje u široke teritorije onoga što zovemo avangardnim džezom. Mišković je tokom tih godina težio pretencioznosti u kompozitorsko-aranžerskom izrazu, koja nije nužno korespondirala s taktičko-tehničkom potkovanošću njega kao autora i članova njegovog benda. Na izdanju “Starry Night” bend kao da malo spušta loptu, pa i najbolji komadi (uvodna “Glaciers” i “Dance No. 1” s fantastičnim gostom Gianlucom Petrellom na trombonu) više duguju postroku i sinematičnom viđenju njujorškog downtown zvuka iz devedesetih i ranih dvehiljaditih. Do kraja izdanja čujemo Miškovića i u vokalnoj ulozi, kao dalji dobrodošao razvoj Hashime ka jednom od mogućih originalnih zvučnih ishodišta.

Taxi Consilium - “The Essential Sunday Gloom”

(PMG Jazz)

Na ovim prostorima nikada nije bilo previše džez ili fjužn bendova koji bi se usudili da prave ozbiljne i ozbiljno dugačke numere. Već i sama činjenica da je Taxi Consilium na ovom albumu snimio komade “A John Wayne Movie Was On...” od 16 minuta i “Buffalo Mating Manoeuvre” od čitavih dvadeset, a da oba zvuče sasvim suvislo i fokusirano, zaslužuje visoku ocenu. Dodatni kudos ide i za klarinete Blagojča Tomeskog kao atipičan vodeći duvački instrument u ovdašnjim žanrovskim formacijama. U dva najduža/najbolja komada kao da slušamo nekakvu balkansku verziju Roba Mazureka u alternativnoj dimenziji, gde je ovaj muzičar umesto odlaska u Sao Paulo formirao Skopje Underground – tamo gde se susreće hipnotička repeticija sa spiritualnim džezom, fjužnom, filmskom muzikom i još koječime. Da su i samo ovoliko snimili (a na albumu su još četiri korektne numere), zaslužili bi značajnu slušalačku pažnju.

Jasna Jovićević Quinary – “Sounding Solitude”

(The State51 Conspiracy/Mascom Records)

Još pre desetak i više godina Jasna Jovićević je eksperimentisala sa sastavima u kojima gudači igraju značajnu ulogu. Nakon nekoliko studijskih izdanja autorske muzike, ispostaviće se da je upravo ovo format u kome se multiinstrumentalistkinja iz Subotice (muzički) najudobnije oseća - ili barem tako zvuči. Nominalno iz fioke “avangardnog džeza”, ona je danas i više od toga, u dobroj meri zahvaljujući sveobuhvatnom prožimanju njenog interesovanja za jogu i psihologiju sa onim striktno muzičkim. Na izdanju “Sounding Solitude” autorka je takva nastojanja i jasno eksplicirala, koncipirajući album kao suočavanje sa životom u pandemiji i izolaciji, a kroz Kibler-Rosov model tugovanja i pet stadijuma koji čine tematsku okosnicu većine kompozicija. Na „Sounding Solitude" uz Jasnu Jovićević (saksofoni, flauta, spejsdram, vokal) sviraju violinista Filip Krumes, violončelistkinja Ivana Grahovac, kontrabasisti Milan Nikolić i Daniel Mor. U najboljoj tradiciji evropske džez avangarde, koja flertuje sa savremenom kamernom kompozicijom, Jasna je muzičarka iz Srbije čiji rad (ne samo na ovom albumu) ponajviše korespondira s globalnim žanrovskim trendovima. Ona pronalazi lep balans između tvrde improvizacije i pitke međuigre s gudačima, bivajući istovremeno i pristupačna i autorski beskompromisna.