Muzičke recenzije

Christine and the Queens - “Redcar les adorables étoiles (prologue)”

(Because)

Héloïse Letissier, koja nastupa pod imenom Christine and the Queens i iz albuma u album smišlja novi identitet i imidž u pravom smislu te reči, ovog puta je odlučila da nastupa kao Redcar. Nakon smrti svoje majke 2019. otišla je u Los Anđeles i tamo je u više navrata videla crvena kola, pa je odlučila da to bude njena nova umetnička persona. Héloïse se na ovom izdanju manje fokusira na hitove (skoro da ih i nema), a više na koncept. Ona je želela da sarađuje s hip-hop producentom Mikeom Deanom, koji je radio s poznatim imenima poput Kanyea Westa, Beyoncé, FKA Twigs i The Weeknda. Opet, njihov zajednički proizvod zvuči potpuno drugačije u odnosu na ono što je producirao za pomenute izvođače. Melanholični elektropop, koji se oslanja na osamdesete, obavijen je tugom zbog gubitka bliske osobe.

Arctic Monkeys - “The Car”

(Domino)

Sedmi studijski album indi-rok benda Arctic Monkeys, nazvan jednostavno “The Car”, njihov je najozbiljniji do sada. I oni, kao i francuska koleginica Redcar, napuštaju hitove koji će im doneti (nažalost, minimalnu) zaradu na striming servisima zarad koncepta, u čemu su se već oprobali na svom prethodnom izdanju “Tranquility Base Hotel and Casino” iz 2018. Njihov zvuk sada neodoljivo podseća na Father John Mistyja, potpuno suprotno od energičnih rok hitova s kojima su postali poznati. Bivši bubnjar grupe Fleet Foxes verovatno ih je podsetio da mogu biti jednako cinični i ako uspore ritam. Kao svoju inspiraciju navode i rok legende poput Davida Bowieja i Jarvisa Cockera, kao i soul pevače Isaaca Hayesa i Curtisa Mayfielda. Ipak, trebaće vam snaga volje i upornost da odslušate album ako niste verni fanovi.

Ana Eraković

Dry Cleaning - “Stumpwork”

(4AD)

Njihov dream pop debi iz 2021. “New Long Leg” bukvalno nas je oduvao svojom interpretacijom rok zvuka devedesetih, a novi album “Stumpwork” jednako je zanimljiv, iako na momente zvuči više kao skup B-strana i nedovršenih demo snimaka nego kao sledeći korak u karijeri. Možda zbog male vremenske razlike između ova dva izdanja. Da li je u pitanju pritisak izdavačke kuće da se izbaci nova muzika što pre ili nešto treće, tek “Stumpwork” je snimljen odmah po izlasku njihovog prvenca. Objavljivanje albuma u tako kratkom roku retko kad se pokaže kao pametan i uspešan potez, čak i za pop zvezde koje pesme naručuju poluspremljene, ali Dry Cleaning su izgleda toliko talentovani i inspirisani da za njih tzv. kletva drugog albuma ne postoji. Svaka pesma je bolja od prethodne - od uvodne “Anna Calls from the Arctic”, koju odmah potom prate “Kwenchy Kups” i “Gary Ashby” o odbegloj kornjači.

Shygirl – „Nymph“

(Nuxxe, Because Music)

Blane Muise je dvadesetdevetogodišnja muzičarka iz Londona, koja nastupa pod imenom Shygirl. Njena muzika je miks R&B-ja, popa, elektronike i repa i najviše podseća na ono što radi FKA Twigs. Na sceni je prisutna od 2016, kad se udružila s producentom koji se predstavlja kao Sega Bodega, nakon čega su zajedno osnovali izdavačku kuću “Nuxxe”. Osim njega, na njenom debiju radili su i poznati producenti poput Mure Mase (pesma “Coochie (a Bedtime Story)”), kao i Arca (pesma “Come for Me”). Obe pesme su objavljene kao singlovi i postale svojevrsni hitovi, a bitno je pomenuti i pesme “Firefly” i “Nike”. Njen EP iz 2018. “Cruel Practice” dobio je samo pohvale, pa je i album “Nymph” dočekan oberučke. Shygirl, srećom, nije razočarala svojim prvencem, donoseći prepoznatljivi milenijalski klupski zvuk - elektronika prožeta zaraznim refrenima i obavijena dimom melanholije. Dobro je znati da ima pevačica spremnih da eksperimentišu s novim zvukom i pomeraju granice kako svoje muzike, tako i kompletne mejnstrim scene. Album je savršen za tmurne zimske dane, usamljene večernje šetnje i još usamljenije noćne izlaske. U godini koja je donela uglavnom osrednje i loše albume, Shygirl je pravo osveženje i tračak nade na savremenoj muzičkoj sceni.

Okay Kaya - “SAP”

(Jagjaguwar)

Za razliku od njenih ranijih izdanja, kad je manekenka Kaya Wilkins, poznata i kao umetnica i muzičarka Okay Kaya, tugovala u samoći, sada je daleko manje zatvorena i nedostupna. Na albumu ima nekoliko gostiju, uglavnom manje afirmisanih muzičara kao što je i ona sama, sa izuzetkom Adama Greena u pesmi “In Regards to Your Tweet”. Ipak, kao i ranije, Kaya je melanholična, blago cinična i sarkastična i rešena da pruži svoje viđenje i kritiku savremenog društva u vidu alternativnog popa. U pesmi “Jolene from Her Own Perspective” ona uzima referencu na čuvenu pesmu pevačice Dolly Parton i obraća joj se iz perspektive glavne junakinje Jolene. Okay Kaya je bila i ostala idealni saundtrek za tmurne zimske dane. Iako je mogla biti još jedna manekenka u nizu koja precenjuje svoj muzički talenat, ipak je uspela da se dokaže kao pevačica i kompozitorka, a ne nedostaju ni pohvale kritike.

Fred Again… – “Actual Life 3 (January 1 - September 9 2022)”

(Atlantic Records)

Britanski producent Frederick John Philip Gibson, koji se predstavlja kao Fred Again…, imao je dugu i bogatu karijeru iza scene (najpoznatiji je kao autor R&B hitova Eda Sheerana) pre nego što je odlučio da se oproba i kao izvođač. Ovo je njegov treći studijski album, koncipiran kao neka vrsta zvučnog dnevnika, tako da prati određeni period njegovog života, kao što i sam naslov kaže. Pesme uglavnom imenuje po svojim prijateljima i poznanicima. Njegov miks hausa i alternativnog R&Bja pokazao se kao dobitna kombinacija ne samo za izvođače s kojima je radio već i za njegovu solo karijeru, a možemo slobodno reći da autori klupske muzike polako preuzimaju mejnstrim scenu, bar onaj njen kvalitetniji deo. Od pesama će se nesumnjivo izdvojiti “Eyelar (shutters)” i “Delilah (pull me out of this)”, koja sempluje mladu američku producentkinju 070 Shake.

Joji - “Smithereens”

(88rising Music / Warner Records)

Prošle su tačno dve godine kako je nekadašnja YouTube zvezda, a sada muzičar Joji objavio svoj hvaljeni album “Nectar”. Sada slušamo njegovo treće studijsko izdanje “Smithereens”, podeljeno u dva dela - kako sam kaže, prvi deo su introspektivne balade, a drugi deo alternativni R&B, tj. lo-fi pop, kako ga sam vidi. Ovo izdanje ima daleko manje producenata u odnosu na prethodno, a sam Joji je potpisao tek polovinu pesama. Album zvuči kao da pevač želi da pridobije veću publiku generičkim baladama kakve možete čuti na radiju i u tržnim centrima, i u tim situacijama se povlači kao autor, što se opet jasno čuje jer su pesme koje on sam potpisuje daleko bolje i originalnije od onih koje je prepustio drugima. Joji nesumnjivo ima muzički talenat, koji bi mogao biti nepovratno izgubljen ukoliko odluči da postane pop zvezda, što, znajući njegovu jutjubersku prošlost, ne bi mnogo iznenadilo.

Phoenix - “Alpha Zulu”

(Glassnote)

Nakon pet godina francuski kraljevi indi-elektropopa objavili su svoj sedmi studijski album “Alpha Zulu”, koji su u potpunosti producirali sami i snimili tokom pandemije 2020, u studiju koji se nalazi u Luvru. Oni ovog puta imaju samo jednog gosta, i to Ezru Koeninga, vođu benda The Vampire Weekend, u pesmi “Tonight”. On se, očekivano, savršeno uklopio u njihov zvuk. Njihov muzički izraz nije se bitno promenio u odnosu na ranija izdanja, ali oni su indi-pop sastav koji sebi ne postavlja nemoguće ciljeve, već samo želi da objavi što više hitova za plesanje. U nešto više od pola sata, koliko traje ovaj optmistični album, ubacili su i pesmu “Identical”, prvobitno objavljenu kao saundtrek za film “On the Rocks”, koji je režirala Sophia Coppola. “Alpha Zulu” definitivno neće pokoriti radio-stanice onako kako su činili njihovi prethodni albumi i singlovi poput “1901” i “Lisztomania”, jednostavno jer je vreme kad je njihov zvuk bio aktuelan prošlo, ali će se sigurno uvući u plejliste milenijalaca čiju mladost je obeležio. Phoenix se više nego ikada oslanjaju na sintpop osamdesetih, ali najveća inspiracija bio im je tragično preminuli Philippe Zdar iz benda Cassius, koji je producirao njihova prva tri albuma.

Szun Waves - Earth Patterns

(The Leaf Label)

Londonski trio, koji čine elektronski producent Luke Abott, saksofonista Jack Wyllie i bubnjar Laurence Pike, predstavlja džezerski ekvivalent retro futurizmu, koji je danas prisutan svuda u pop kulturi, a ponajviše u Netfliksovom talasu omaža osamdesetim, uspešno započetom planetarnom hit serijom “Stranger Things”. Ovde je reč o veoma ozbiljnoj trojci koja se nadovezuje na elektronskiju struju britanske džez scene, te kroz produkcijske zahvate i famozne sintove, u duhu već pomenute dekade, provlači uzbudljiv i istovremeno pitak savremeni džez. Produkcijski veoma bogat zvučni zapis nije tu da prikrije eventualnu neiventivnost muzičara, već se nameće kao integralni činilac ukupne zvučne slike, ravnopravan sa saksofonom ili bubnjevima. Jedan od džez albuma koji u najboljoj meri odražavaju pop kulturni duh epohe.

Jakob Bro / Joe Lovano – Once Around The Room: A Tribute To Paul Motian

(ECM Records)

Album nakrcan vedetama ECM zvuka i posvećen legendarnom bubnjaru Paulu Motianu dobitna je formula za uspeh. Jakob Bro je jedan od najinventivnijih gitarista današnjice u naponu snage, a legendarni saksofonista Joe Lovano sve više traga za eliksirom mladosti svirajući s mlađim muzičarima, van sopstvene zone komfora. Obojica su svirala s Motianom, a ovde u formaciji “duplog trija”, s dva basa i dva seta bubnjeva, oživljavaju njegov duh na autentičan način. Ovo je u neku ruku spoj starog ECM-a, koji je sedamdesetih doneo osoben pristup fri džezu, skandinavski atmosferičnog, kao i onog današnjeg, koji nadilazi ove nekadašnje kalupe.

Nikola Marković

Esbjörn Svensson - HOME.S.

(ACT Music)

Nije nepoznat fenomen inflacije „iznenadno otkrivenih, retkih“ snimaka muzičara nakon njihove smrti, naročito u svetu pop i rok muzike. Esbjörn Svensson je džez muzičar, ali po sličnoj matrici njegov dugogodišnji izdavač “ACT Music” već skoro 15 godina objavljuje raznorazne snimke benda E.S.T., od posthumno spakovanih studijskih albuma do kompilacija i vinilnih reizdanja. Čak i u takvim okolnostima “novi” album muzičara preminulog 2008. prilično je iznenađenje, pa još u solo piano kontekstu, atipičnom za Svenssonovu karijeru. Kvalitet mahom kratkih komada je neujednačen, ali je prepoznatljivo svensonovski, melodičan i poletan, emotivan i liričan. Ljubitelji lika i dela jednog od najvećih švedskih džez muzičara svih vremena imaće razlog za zadovoljstvo.

Uusi Aika - Uusi Aika

(We Jazz Records)

Hteo sam da napravim bend koji bi bio na neki način povezan s fri džezom, ali s jasnim melodičnim pristupom“, kaže finski saksofonista Otto Eskelinen opisujući nastanak benda Uusi Aika, novog otkrovenja iz ove sve uzbudljivije džezerske zemlje. Već s prvim taktovima čujemo odjeke bračnog para Coltane: saksofon poseduje karakterističan Johnov spiritualni uzlet, dok su kompozicije tako aranžirane da prizivaju istočnjačke uticaje prisutne u albumima koje je Alice snimala ranih sedamdesetih. Ali Eskelinenova muzika je mnogo više od toga, što se manifestuje i kroz njegovu naklonost duvačkom instrumentu šakuhači (vrsta japanske flaute), kombinovanje alt saksofona, alt klarineta i klavira. Pijanista Johannes Sarjasto svira i sintove, odnosno harmoniku, a Antero Mentu kao pridruženi član u epskom finalu albuma “Henget” svira citru. Tako ovaj četvoročlani bend uspeva da zvuči neverovatno raskošno i raznovrsno u sedam numera, predstavljajući unikatan i veoma melodičan spiritual-free-world-jazz. Dodatna vrednost albuma je i topla produkcija, koja slušaoca zvučno smešta tik uz instrumente, kao da se nalazite u istoj sobi, na probi ili intimnom sešnu s muzičarima.