Roberto Benigni

O kvalitetu filma svedoči i sedam nominacija za Oskara 1999, od kojih je pobedio u kategorijama za najbolji strani film, najbolju filmsku muziku i najbolju mušku ulogu, čime je Benigni postao prvi glumac van engleskog govornog područja kome je ovo uspelo. Takođe, ostaće upamćen i njegov govor prilikom dodele nagrade, gde je, u svom prepoznatljivom komičnom maniru, skakao po stolicama u publici. Po drugi put kad je izašao da preuzme nagradu za najboljeg glumca, izjavio je u šali da je “već potrošio sav engleski”, pa je u nedostatku bolje zahvalnice citirao Danteovu “Božanstvenu komediju”. Benigni navodno ovo klasično delo zna napamet i po njemu je osmislio svoj, u Italiji veoma popularan, performans “Tutto Dante”, koji izvodi već desetak godina. “La vita è bella” je, pored “Amélie” i “Das Leben der Anderen”, proglašen za jedan od tri najznačajnija evropska filma. Na talasu popularnosti nakon dodele Oskara, Benigni je dobio i svoju zvezdu na Bulevaru slavnih, a njegovo, zasad poslednje, pojavljivanje u Holivudu bilo je u ostvarenju Woodyja Allena iz 2012. “To Rome with Love”.

Povratak u Evropu

Benigni je te 1999. ostvario izuzetan uspeh i sa evropskim blokbasterom “Astérix & Obélix contre César”, kao rimski provincijski guverner koji želi da svrgne Cezara. Film “Pinocchio” iz 2002, koji je režirao i u kome je, uprkos svojim godinama, glumio glavnu ulogu, bio je i ostao najskuplje ostvarenje u istoriji italijanske kinematografije. Iako je u Italiji ostvario značajan uspeh i dobio brojne nagrade, u Americi ga nisu dobro prihvatili ni kritičari ni publika, a Benigniju je čak dodeljena i Zlatna malina za najgoreg glumca. Tri godine kasnije snimio je “La tigre e la neve” o ratu u Iraku, koji takođe spada među najskuplja italijanska ostvarenja, nadajući se uspehu koji je imao sa “La vita è bella”, ali je on ponovo izostao. Od tada nije režirao niti napisao ijedan film, a do danas nema ni zvaničnih najava da možemo očekivati neki u skorijoj budućnosti. Ipak, Benignijev iznenadni povratak kao glumca u hvaljenom ostvarenju “Pinocchio” režisera Mattea Garronea, u kome igra Geppetta, bio je jedan od lepših događaja ove godine.

Odlazak poslednje šansonjerke

Pevačica, glumica, balerina i muza Juliette Gréco bila je inspiracija mnogim svojim savremenicima, od filozofa Jean-Paula Sartrea, pa sve do kompozitora Sergea Gainsbourga, koji su pisali o njoj i za nju. Ana Eraković

Juliette Gréco je imala sve samo ne jedanaest godina postala balerina u ču- Muza egzistencijalizma dosadan život, o kojem bi mogao biti venoj Operi Garnije. Juliette se zahvaljujući angažmanu u snimljen odličan film. Napuštena od S početkom Drugog svetskog rata one se Komunističkoj omladini družila s najveroditelja, sama od svoje 16. godine, po- vraćaju na jug Francuske, gde se njena ćim intelektualcima i umetnicima svoga stala je jedna od najvećih pevačica dva- majka priključuje Pokretu otpora. Kad vremena - režiserom Jeanom Cocteauom desetog veka. Međutim, uprkos njenoj je 1943. uhapšena, sestre beže nazad u (koji ju je angažovao za film “Orphée” popularnosti i jedinstvenom, prepoznat- Pariz, gde ih sustiže i zarobljava Gestapo. 1950), filozofom Jean-Paulom Sartreom ljivom vokalu, ona je na sve gledala kao Njene majka i sestra ubrzo su odvede- (koji je, navodno, lik pevačice u svojoj trina puku slučajnost i nikada joj nije bilo ne u koncentracioni logor Revensbruk, logiji “Putevi slobode” zasnovao na njoj) jasno kako se to sve baš njoj desilo, kao dok je Juliette, zahvaljujući tome što je i piscima Borisom Vianom, Albertom da nije bila sigurna ni da zaslužuje svu bila maloletna, posle nekoliko meseci u Camusom i Jacquesom Prévertom, pa je tu slavu, jer je nije jurila, ona joj je dolazi- zatvoru puštena na slobodu. Kako u Pa- tako dobila nadimak “muza egzistencijala sticajem pukih okolnosti. Možda zato rizu nije poznavala nikoga osim glumi- lizma”. što nije sama stvarala svoju muziku, a ce Hélène Duc, koja joj je svojevremeno Zahvaljujući svojoj muzičkoj karijeri, možda zato što je jednostavno bila takve držala časove, ona odlazi da stanuje kod Gréco je imala i priliku da se upozna s prirode. nje. Tamo će ostati sve do 1945, kad su se Milesom Davisom, s kojim je i kratko bila njena majka i sestra vratile iz logora. Me- u vezi, ali ta ljubav je bila bez budućnosti Počeci đutim, ubrzo će sestre po ko zna koji put jer su njihove karijere bile u različitim drJuliette Gréco rođena je u Monpeljeu 1927, biti prepuštene same sebi kad se njihova žavama, a pre svega zbog rasnih pitanja. ali, kako otac nije bio preterano prisutan, majka odseli za Indokinu. Čak su i The Beatles, tačnije McCartney a majka je odbacivala smatrajući je greš- Gospođa Duc je upisala mladu Juliette na i Lennon, bili inspirisani njom, što je kakom, ona je odrastala sa babom i dedom časove glume i ona je ubrzo dobila svoju snije preraslo u pesmu “Michelle”. u Bordou. Međutim, kad su oni preminu- prvu ulogu u pozorištu, bila je i voditeljka li, majka odlazi s njom i njenom starijom radijske emisije posvećene poeziji, a već Pevačka karijera sestrom u Pariz, gde je Juliette sa samo 1949. počela je da nastupa u kabareima. Sartre je rekao da Juliette “ima već milion nenapisanih pesama u glasu”, pa su njihovi zajednički prijatelji Boris Vian i Jacques Prévert odlučili da joj pomognu da počne profesionalno da se bavi pevanjem. Oni su joj napisali nekoliko tekstova, a za muziku su se obratili Josephu Kosmi. Ostalo je istorija, ali, kako u to vreme nije bilo albuma, ostala je više zapamćena po pesmama koje su pre nje izvodili šansonjeri poput Jacquesa Brela, Georgesa Brassensa, Léa Ferréa. “La Javanaise” i “Accordéon” Sergea Gainsbourga i Prévertove “Les feuilles mortes” i “Je suis comme je suis” ostaće zapamćene u njenoj interpretaciji. Njen prepoznatljivi stil izvođenja, u kome nekad recituje, nekad peva, u pratnji veoma malo instrumenata, i to najčešće harmonike, obeležio je epohu zajedno s numerama poput “Coin de rue”, “Jolie môme”, “Sous le ciel de Paris” i “Bonjour