Juliette Gréco

Tristesse”, koju izvodi u istoimenom filmu snimljenom po romanu Françoise Sagan. Juliette je sebe uvek smatrala više interpretatorkom nego muzičarkom, jer nikada nije sama pisala svoje pesme. Ipak, obožavali su je i neki od najtalentovanijih izvođača tog vremena, poput operske dive Marije Callas.

Filmska karijera

Budući da je bila popularna tokom ekspanzije francuske kinematografije i novog talasa, Juliette Greco se pojavila u više od trideset filmova, među kojima su i neka ostvarenja najpoznatijih režisera tog vremena. Pored pomenutog “Orphée” iz 1950. autora Jeana Cocteaua, glumila je i u filmu “Quand tu liras cette lettre” Jean-Pierrea Melvillea iz 1953, “Elena et les hommes” Jeana Renoira iz 1956, “L’Amour à la mer” Guya Gillesa iz 1964. i “Le Far West” Jacquesa Brela iz 1973. U svojoj glumačkoj karijeri stigla je i do Holivuda, svidevši se američkom glumcu Melu Ferreru, koju ju je angažovao u filmu “The Sun Also Rises” iz 1957. Plenila je svojom pojavom i prepoznatljivim stilom, oblačeći se u crnu, često mušku garderobu, što je kasnije postalo sinonim za francusku avangardu i inspirisalo mnoge rokenrol izvođače koji će stupiti na scenu decenijama kasnije. Juliette Gréco je išla na turneje širom sveta od početka svoje karijere pedesetih godina prošlog veka, pa sve do 2015, kad

je u svojoj 88. godini održala oproštajnu turneju “Merci”, u kojoj se zahvalila svojoj publici i time se zauvek udaljila sa scene. Poslednjih godina je živela daleko od očiju javnosti, na relaciji Pariz - San Trope, a preminula je u svojoj kući na Azurnoj obali 25. septembra ove godine.

Džezerska odiseja od Niša do Dalekog istoka

„Kad prođe ova situacija s pandemijom, glavni fokus će biti Amerika. Sada su nam se otvorila vrata, i mislim da možemo da uradimo velike stvari.“ Nikola Marković

Seća li se neko festivala Umbria Jazz-Balkanic Windows, koji je bio aktuelan „nultih“ godina u Beogradu? Na jednoj od koncertnih večeri pod ovom etiketom, u Kulturnom centru Grad, 2009. predstavilo se nekoliko mladih domaćih džez bendova, među kojima se našao tada novi i potpuno anonimni sastav Eyot iz Niša. Pored puke geografske decentralizacije, njihov nastup je doneo i stilski odmak u odnosu na tadašnje beogradske džez trendove. Premda je u tom trenutku Eyot bio bend u kreativnom povoju, lako se razaznalo da rade nešto sasvim drugačije od onoga što smo slušali i gledali po džez klubovima - autorski i svirački impuls na tragu Esbjörna Svenssona, s prstohvatom postroka i veoma zrelo uklopljenim melosom i ritmikom balkanskog područja. Kreativnu crtu bendu davao je (i daje) pijanista i kompozitor Dejan Ilijić, dok i ostatak kvarteta svih ovih godina doprinosi kako unikatnim individualnim stilovima sviranja, tako i primetnom homogenošću u zvuku kakva krasi dugovečne sastave. Slađan Milenović na gitari boji zvuk benda atmosferičnim efektima poput Terjea Rypdala, Marko Stojiljković daje toplinu i ritmičku čvrstinu svojom bas-gitarom, dok je Miloš Vojvodić prava „ljudska ritam mašina“, koja muziku Eyota uvodi iz diskretnih tema u epska krešenda. Nakon pet zajedničkih albuma i 12 godina sviranja u nepromenjenom sastavu intuitivno razumevanje među članovima je podignuto na najviši nivo. „Upoznali smo se do te mere da međusobno znamo sve pojedinačne karakteristike, prednosti, vrline i mane, mogućnosti. Kad donesem temu, nekad i celu ideju na probu, tačno znamo šta će svako od članova i na koji način da doprinese u njenom razvijanju. Onda sledi takozvano instant komponovanje, gde kroz zajednički rad i snimanje proba dolazimo najpre do oblika, a zatim ga punimo sadržajem dok intuicija ne kaže da je to to. Često je greška dovela do konačnog rešenja, ili snimljeni trenutak ludila. Iako ja stojim iza svih kompozicija, ovo je delo velikog timskog rada“, objašnjava Dejan Ilijić za Hi-Files magazin. Koliko god da su zablistali na brisanom prostoru domaće džez scene, bilo je teško predvideti da će vrlo brzo doživeti veliki uspeh i u inostranstvu – pre svega na (za srpske džezere) tradicionalno negostoljubivom globalnom koncertnom tržištu. Premda Eyot još nije stigao do prvoligaških evropskih festivala kao što su North Sea ili Umbria Jazz, može se podičiti brojnim nastupima širom Evrope i sveta, pa i na egzotičnim džez lokacijama, poput Rusije, Kine, Južne Koreje ili Dubaija. „Azijska turneja 2012. i ruska 2018. godine su najluđa iskustva za ceo život. Upečatljivih anegdota ima puno, verovatno ću napisati knjigu jednog dana. Mogu da pomenem situaciju kad smo svirali u Ufi, zatim odmah krenuli za