Краљевачки
ДНЕВИНК
Четврта седница седница Комеморативна Скупштине Скупштине града града Краљева
ОКТОБАР 20 У великој сали зграде градске управе на дан 14. октобра сваке године одржава се комеморативна седница Скупштине града у знак сећања на невине цивилне жртве које су 1941. године стрељане као одмазда за губитке немачких окупационих снага у борбама које су тих дана вођене у околини Карљева. Овогодишњој комеморацији поред Радослава Павловић, саветника за културу и изасланика председника Србије Томислава Николића, присуствовали су и граоначелник Карљева Драган Јовановић, начелник Рашког управног округа Матеја Мијатовић, пред-ставници Српске православне цркве, војске, полиције, Жандармерије, народни посланици, одборници, гости из 2
братских градова, преживели са стрељања и други гости. После одавања поште минутом ћутања присутнима се обратио председник Скупштине града Сретен Јовановић. У пригодном уметничком програму учествовали су Раде Кубуровић, који је на труби извео композицију „Зарудела зора на Морави“, и глумац Миломир Недељковић казивањем одломака из песме Братислава Милановића „Анђео са Грдичке косе“. О анђелу је говорио песник Милош Милишић. Након комеморативне седнице испред зграде градске управе формирана је колона која је улицом Октобарских жртава кренула према гробљу стрељаних.
012.
Недеља, 14. котобар
3
Сретен Јовановић, председник Скупштине града
ЗАБОРАВ ЈЕ ОПАСАН Памтимо ли? Памтимо ли? Или се само присећамо? Питањем које постави наш суграђанин и познaти књижевник Горан Петровић почећу ово своје обраћање данас, 14. октобра 2012. године. Седамдесет и једну годину после оних стравичних дана када су помахнитале хорде немачке фашистичке солдатеске, крвавог краљевачког октобра, живота лишили, за сада побројаних, 2.190 цивила, међу којима је велики број био жена и деце, од којих је најмање 102 било млађе од 18 година. Цивили, Kраљевчани и избеглице које су се понадалe да су ту на обалама Ибра, Мораве и Рибнице нашлe привремени спас од вихора рата, жртве су безумља донетог на бајонетима оних који су заговарали своје право да читав свет уређују по свом нахођењу и свом вредносном систему у коме места за друге другачије није било. Краљево се тих октобарских дана пре седамдесет једну годину крвљу својих житеља обавезало на вечну борбу за слободу, за слободнији и праведнији свет, у коме неће бити могуће своје вредности другима наметати, па чак и оружје за то користити. За нама су, на срећу, године када смо, нажалост, знали сами себи наметати вредности које нису могле схватити да су анђели испод Грдичке косе жртве безумља и нетолеранције, а не страшан догађај око кога није смело бити дилема, различитог схватања, па и односа. У тим и таквим временима дешавало нам се да они бивају страдали а не жртве јер ми, њихови потомци, Богу хвала не сви, заузети свакодневицом, заборављали смо да их чешће помињемо, дозвољавали смо да се
4
њихова вечна кућа под Грдичком косом скрнави на разне начине. Зар нам је довољан само овај дан да их се сећамо, да их помињемо, да им се за душу Богу помолимо? Није, наравно, тако, и тако не треба да буде. Посебно смо морално одговорни за све што јесмо и што треба да чинимо како би наши потомци, они најмлађи, знали шта се октобра 1941. године тачно деслио ту, под Грдичком косом, у Краљеву! Не смемо првенствено због њих да, вођени уским, пролазним, политичким интересима, скрнавимо истину о њиховом страдању, њиховој жртви да слободни стичемо шансу као њихови потомци, да сопственим разумом на време разазнамо све оно што нам се може вратити са вредностима налик онима које су те 1941. године на својим бајонетима носили они који стигоше и до Краљева, жељни наметања свега свог и по сваку цену. Заборав је управо због тога опасан што, хтели ми или не, отвара врата могућем повратку најгорег заоденутог у тоге разних заводљивих боја испред којих допире јека слаткоречивих, опијајућих речи, нудећи лажна решења и одговоре на изазове свакодневице. Данас смо овде зато што памтимо, зато што знамо да су анђели под Грдичком косом жртве за које ће имати ко Богу помолити и сада, а и када нас ововременских не буде било, а имаће ко да их се сећа све док Краљева буде! Нека им је вечна слава и Бог душу нека им прости!
5
6
7
8
9
10
11
Између 14. и 20. октобра 1941. године у локомотивској хали Железничке радионице у Краљеву заточене су хиљаде цивила који су у групама од по неколико десетина извођени да би били ликвидирани у знак одмазде за губитке које је немачка војска доживела у борбама које су првих дана октобра вођене око Краљева. Према наредби немачке команде за смрт једног немачког војника стрељано је сто, а за рањеног педесет Срба. Према најновијим истраживањим историчара овде је уморено преко 2000 људи, а Краљевчани су се на својеврсном часу историје окупили да страдалницима одају пошту и још једноме сете најважнијег и најстрашнијег догађаја у историји града. После освећења камена темељца спомен собе, по интонирању државне химне „Боже правде“, коју је извео градски хор „Црвчанин“, венце на хумке стрељаних положили су представници политичког и јавног живота републике и Краљева. У име председника Србије венац на коме пише „Невиним жртвама зла председник Републике Србије Томислав Николић“ положио је изасланик и саветник за културу председника Радослав Павловић. Одмах за њим један од оних који су преживели стрељање Мирослав Аранђеловић још једном је, по полагању венца, пољубио пресечено мермерно стабло које симболизује насилно и пре времена прекинут живот. У име града Краљева венац су положили градоначелник Драган Јовановић и председник Скупштине Сретен Јовановић, а у име Рашког управног округа Матеја Мијатовић. После пуковника Милића Станића, команданта Друге бригаде Копнене војске венце су положили представници Полицијске управе Краљево, Жандармерије, Удружења потомака стрељаних, братских градова Горажда и Марибора, удружења, установа, фабрика, политичких и других организација. Након почасног плотуна припадника Друге бригаде Копнене војске и обраћања Радослава Павловића и Драгана Јовановића, парастос жртвама су по традицији служили су свештеници Епархије жичке, а затим глумци Краљевачког позоришта извели сценски ораторијум „Анђео са Грдичке косе“.
12
13
14
15
ПОСТАВЉЕН КАМЕН ТЕМЕЉАЦ ЗА СПОМЕН СОБУ
16
18
19
Радослав Павловић, саветник председника Републике Србије Томислава Николића за културу Даме и господо, поштовани пријатељи, драги Краљевчани, На овом месту велике туге и сведочанства, на месту где су Краљево и Србија платили скупу цену у борби против нацизма, преносим вам најискреније саосећање и поштовање председника Републике Србије господина Томислава Николића за жртве терора, стрељане овде, крвавих октобарских дана од 15. до 20. октобра 1941. године. Због наше будућности морамо да будемо посвећени националној историји и чувању сећања на убијене на ледини покрај Фабрике вагона - нека се злочин никада не понови. Овде је стрељано 2.190 људи, у граду који је те године бројао 3.000 домова. Краљево је један од највећих ратних страдалника у Европи и место које сведочи о жртвама које је овај град дао у борби против нацизма. Ми као народ имамо људску, историјску и цивилизацијску обавезу да чувамо сећање на њих, да их никад не заборавимо. Србија је окренута помирењу и будућности, али је и дубоко посвећена традицији и историји. Ово гробље треба да остане гробље, овде не сме да се игра голф и напасају коњи. Обавеза је Краљева и Републике Србије да ово стратиште буде достојно величине жртве. Нека ово место следећи октобар дочека онако како приличи. Нека је слава жртвама.
20
21
22
Драган Јовановића, градоначелник Краљева
Дуже од седам деценија, од октобра нема важнијег и тужнијег месеца у Краљеву. Октобра 1941. године под Грдичким брдом ископана је гробница, жива рана града на Ибру. У њој је закопано хиљаде Краљевчана и несрећника који су, бежећи од прогонитеља, уточиште нашли између Ибра и Мораве. Овде их је, међутим, сустигао куршум који још увек лута и тражи жртву. Зна ли нишанџија у шта погађа када промаши мету? У ону незацељену, живу, рану која се отвара и на његовом телу. У ону која не зараста. Нишанећи у другога, убилац, заправо, циља и у своје груди. Метак увек погађа двојицу. Оног коме је намењен и оног који повлачи обарач. Нацисти су у октобру 1941. под Грдичком косом бесомучно пуцали у Краљевчане и избеглице. Смртно су ранили две, три… хиљаде људи. Још их пребрајамо. Није лако избројати мртве. Смрт је варљива. Не умире онај ко остави за собом порода. Овде се одувек сабирало срцем, па је и збир убијених - несамерљив. Изговорио је, већ, врли писац да жртве нису жртве, већ само страдали, ако нема потомока. Ако нема оних који ће их спомињати, помолити се за њихову душу. Тај се и запитао: „Уистину, колика је ова, или нека друга жртва, ако је потомци нису свесни. Памтимо ли? Или се само присећамо...“ Исус Христос, Бог наш прштања и љубави заповеда: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас проклињу, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и прогоне...“ Разуме се да је то тешко нама оваквим какви јесмо који не љубимо ни пријатеље, ни најближе своје, заборављајући да је мржња рана која разједа нашу и душе наших ближњих. Требало би мрзети зло у грешнику, не грешника, злочин, не злочинца. Божјег Сина разапели су на Голготи, Краљево је разапето овде, под страдалним, Грдичким брегом. То страшно место морамо и поштовати и волети. То страшно место јесте најчвршћи камен у темељу Краљево. И доњег и горњег града. Нека је лака земља страдалницима који овде почивају. Нека живи Краљево.
23
25
26
26
Милош Милишић, координатор Комисије за обележавање 14. октобра
ПОВРАТАК ДОСТОЈАНСТВА - За време опела на Спомен гробљу фудбалери Слоге играли утакмицу на оближњем стадиону. - На дан одржавања комеморативне седнице испред зграде градске управе пет свадби Не би требало да постоји никаква сумња да је 14. октобар најважнији и најстрашнији датум у историји Краљева и да је лагерско гробље, односно Гробље стрељаних 1941. најважније и можда најсветије место у граду. После демократских промена, октобра 2000. године ,тадашње локалне власти су у Краљеву већ од следеће промениле начин обележавања 14. октобра. Највећи број оних који су годинама уназад долазили на простор тадашњег Спомен парка, да одају пошту невиним жртвама нацистичког терора, престао је да долази на комеморацију, а парастосима, које су на овом месту држали свештеници Српске православне цркве, присуствовали су само рођаци стрељаних. - Намера садашњих градских власти је била, и мислим смо у томе и успели, да пре свега вратимо достојанство том датуму и месту и да покушамо да народ, нарочито младе, вратимо на то место. Међу онима који су у међувремену досељени у град много је младих који о томе готово ништа не знају – каже координатор Комисије за обележавање 14. октобра Милош Милишић. Организатори овогодишњег обележавања трагичних догађаја, коме је после дугог низа година присуствовао и велики број младих, посебно истичу запањујућу тишину којом су најмлађи Краљевчани пратили својеврсни час историје. Четрдесетак година уназада готово да нико није урадио ништа на месту које се сада зове Гробље стрељаних. Пројекат који је
давне 1971. године направио београдски архитекта Спасоје Крунић, а који никада није довршен у потпуности, подразумевао је и изградњу капеле на овом простору. Камен темељац за изградњу коначно је постављен 14. октобра ове године, а лопате првог бетона уградили су изасланик председника Србије Томислава Николића Радослав Павловић, саветника председника за културу, и градоначелник Краљева Драган Јовановић. Иако је у оквиру коалиције која чини већину у локалном праламенту постојала сагласност за подизање капеле било је и великог противљења оних од којих се то није очекивало, посебно појединих јавних предузећа. Поред сумње да ли треба, или не, градити капелу на Спомен гробљу, било је несугласица и око тога да ли то треба радити на предложени начин. - Моје разочарање је утолико веће што су одређене сумње биле баш код људи који припадају нашој коалицији. Међутим, пошто добра идеја и добри људи, упркос свим потешкоћама, по некој божјој промисли победе увек, ми смо кренули у градњу капеле. Направљен је ископ, па крећемо у изградњу темеља. Свештеници Жичке епархије су извршили освећење камена темељца, а мислим да ће до идућег 14. октобра тај објекат бити завршен – објашњава Милишић. Од првобитне немере да то буде капелна црква која би имала олтарску преграду, и где би могло да се богослужи, одустало се, па је на простору Спомен гробља почела градња
27
меморијалне Спомен собе која ће се касније уредити на начин да у њој може и да се богослужи. На зидовима у унутрашњости објекта биће исписана имена свих познатих жртава, којих је, према најновијим истраживањима 2190. Истраживања се настављају па ће, када се дође до нових података, списак бити проширен. Очекује се да ће на ово место долазити они који осећају потребу да се поклоне сенима жртава, да запале свеће и купе одређене фигурине које ће их подсећати на ово место. - Намера нам је да у догледно и оградимо простор који је на мети вандала, наркомана и лопова. Роми из оближњег насеља ту напасају коње, спортске екипе одржавају кондиционе припреме. Одржана је и једна смотра паса, што говори да је то место потпуно деградиранао. За мене то је светилиште, а ми
28
смо га својом небригом претворили у светогрђе. Изглед тог места је образ читавог града и сваког житеља тог града, а то желимо да променимо - каже Милишић. Према оценама многих који су присуствовали обележавању, или путем телевизијског преноса пратили оно што се дешавало на Спомен гробљу, уверени су да је овом датуму враћено достојанство што даје нов подстрек да се настави истим путем. - Велики труд је уложен и ја сам задовољан начином на који је то урађено. Било је одређених пропуста које ћемо исправљати, а мислим да се припремање и обележавање тог датума мора спроводити 365 дана у години, а не само петнаестак дана у октобру. Иако постоје одређени проблеми комуналне природе, тај дан треба да буде у короти, у тузи. У згради градске управе тога дана је било заказано пет венчања, на стадиону
Слоге играна је утакмица. Иако свестан да се не може видети све, кад сам видео публику на стадиону следио сам се – прича Милишић. Да би се предупредиле све ситуације које би могле да дођу у супротност са основном идејом Скупштини града ће бити предложено да 14. октобар прогласи даном жалости. Одговорност зашто то није раније учињено пребацује се на неке раније власти са уверењенм да би се то десило да је сличан злочин учињен и у највећем граду на свету, иако је Краљево у односу на мегаполисе само зрно песка на морском жалу. Изостанак правилног односа према овом датуму, жртвама и месту на коме су страдале у наредном периоду треба елиминисти формирањем одговарајућег тела које би се свих 365 дана у години бавили уређењем и одржавањем меморијалног простора. Првобитни пројекта из 1971. године пред-
виђао је низ објеката на површини од око педесет хектара са тријумфалном капијом која би повезивала Споменик отпора и победе са простором гробља стрељаних. Ограђене хумке и амфитеатар представљају једва тридесетак процената реализације целокупног пројекта. За довршетак су неопходна огромана средства која град, посебно у условима економске кризе и свега што га притиска, сигурно никада неће бити у ситуацији да обезбеди. - Али оно што се може треба радити. Треба уредити место да никога не буде срамота због његовог изгледа, да онај ко дође из белог света, или суседног града може тамо да оде и сазна шта се догодило. Треба, пре свега, изграђивати и свест код људи, не само младих, о важности и значају тог места – каже на крају Милош Милишић, координатор Комисије за обележавање 14. октобра.
29
Утисци
СУДАР ИДЕОЛОГИЈА НА СПОМЕН ГРОБЉУ Доајен краљевачког глумишта Миломир Недељковић, који је у више наврата, као аутор или извођач, учествовао у обележавању 14. октобра, верује да су сви учесници реализације сценског ораторијума „Анђео под Грдичком косом“ коректно обавили свој део посла. На основу избора делова истоимене књиге направљенаје добра драматизација и тако потврђена здрава и квалитетна идеја која је, кроз мисаоно и емотивно преиспитивање приче, афирмисала осећај да се на месту данашњег Спомен гробља догодила насилна смрт многих невиних грађана Краљева. Онима који су за то компетентни оставља да, на основу објективне анализе, процењују у коликој мери је степен извођења, које је несумњиво оставило јак утисак на посетиоце, био добар. - Програми који су раније прављени имали су за циљ афирмацију политичких идеја. У том смислу политика је користила све капацитете који су били могући, капацитете других република из целе државе. Тадашњи назив Спомен парк требало је да се претвори у простор за Окттобарске свечаности, са једног стварног и бруталног догађаја ствар је пренета на идеологију окупљања, дружења и љубави. У крајњем случају то није лоша идеја. Она је имала задатак да нам склони визуру са бруталности, и последица те бруталности, и да занемари сам чин геноцида над нашим народом. Ми млађи смо, нажалост, у томе учествовали и сносимо одговорност за то. Али, то је био концепт читаве државе и идеологије која је ту држава организовала и водила. Дакле, немоћни смо били да ту било шта спречимо – прича Недељковић. Промењени концепт обележавања 14. октобра има за циљ да подсети на саму суштину догађаја, а парастос је суштински духовни контакт са догађајем и жртвама тог догађаја. У
30
српској традицији има за циљ да се одслуша молитва, упали свећа и човек подсети на онога због кога је дошао, што је потпуно легитиман чин. Да ли изван тога треба правити додатне апликације којима се подстиче саосећање за тим људима, то питање треба посматрати са два аспекта. - Култура, поготово поезија, не сме да ћути о томе и то је прворазредно питање. У том смислу ја бих радо видео програм 13. октобра увече у сали позоришта, којим је поезија, музика, сликарство, читав корпус културног осећања идеје ангажован да се посвети том догађају. На самом гробљу треба одржати парастос и послати поруку. Какву поруку то је тема о којој можемо да разговарамо. Пошто је Србија препуна тих стратишта програм треба организовати тако да сваке године друго буде централно место, да са тог места држава и народ пошаљу духовну и политичку поруку, а да се у помену и Ниш, и Крагујевац, и Краљево, и Београд, и Шабац и Нови Сад. Не треба их заборатвити, али не треба сваке године организовати 20 таквих догађаја и на свих 20 да буде присутна држава – каже Недељковић. У нека давна времена октобарске свечаности у Краљеву трајале су по седам дана, што је имало димензију дијаметрално супротну данашњој. Иако верује да то није било исправно, био је учесник и креатор тог и таквог програма који, како каже, никада није изашао из оквира идеје самог гробља. Сваке године на стратишту су гости из неке друге републике бивше Југославије правили програм који је само делимично био повезан са самим догађајем. Правили су га као општу културну манифестацију, као политички концепт, у којој постоји и некакав однос према стрељању. Многе од изговорених речи, реченица и ста-
вова били су усмерени на нешто сасвим друго, на братство и јединство, на мир, што је иначе била добра идеја, али није имала никаквог значаја. - Била је једна демагошка флоскула, која је замагљивала саму суштину, а сама суштина је управо геноцид који су извршиле јединице у којима се говорило језиком сличним српском. О томе се веома много ћути. Шта то значи сличним српском? Некада се то звало једним језиком, а данас је то подељено. Зашто се није изучавало ко су људи који су говорили препознатљивим језиком као убице пред жртвама. Зна се ко их је довео. Довео их је Немац, али они су то урадили не само овде. Они су то урадили и у Крагујевцу, и у неким селима у околини Краљева и Чачка. Постоји село на путу Мрчајевци-Кнић у којем су 102 младића између 19 и 25 година бацили у бунар. Постоји једно готово занемарљиво и дискретно обележје, као подесћање на оно шта су урадили у налету око 14. октобра. Сада се отвара низ питања у којима се каже да нема смисла вадити из архива и афирмисати оно за шта се зна тачно ко је урадио. То треба ставити на увид времену, историји – каже Недељковић. Капелу, која ће имати спомен музејску димензију, дорадио је аутор споменичног комплекса, архитекта Спасоје Крунић. Она ће посетиоцима пружити непосредну визуелну информацију о дешавањима на овом месту октобра 1941. године, по угледу на слична места у свету. Имена свих стрељаних, која ће после више од седамдесет година бити на овај начин доступна јавности, додатно ће употунити слику о страдалима. Обавезу да то учине пропустиле су бројне генерације оних који су у неком претходном времену одређивали политику града, а са њом и однос према недужним жртвама из октобра 1941. године. Они који су дошли много касније затекли су такву информацију а, опет из иделошких разлога, читавом догађају давали мањи значај „желећи да кажу Европи како смо ми то заборавили и опростили, што није у реду“. Али, потребно је да се питање лагерског гробља до краја врло прецизо дефинише завршетком капеле и ограде око читавог комплекса.
32
- Читава Мачва, Срем, Семберија у Првом и Другом светском рату чишћени су као метлом. Тамо је 3000 људи побијено, а ми нисмо знали ништа о томе. Зато и говоримо о једној централној концепцији. Зашто иду Јајинци посебно, Сајмиште посебно, Нови Сад посебно. Ми још не знамо шта се све дешавало у Војводини, и шта су све Мађари радили тамо. Све је са мртвима стављено под лед, и то није поштено. Треба све изнети на површину као што су сада врло мудро у Телевизији Србије обрадили балканске ратове који представљају епопеју, фантазију у једном моралном и ратничком погледу. Многи српски научници, и не само српски, откривали су имена људи који су убијани у Косовској Митровици као у лову на фазане. Тако су радили по целој земљи гдегод је било периферног српског живља. Немци су овде то урадили као што су урадили у Нишу и Крагујевцу, а помоћ им је дала војска која је говорила језиком препознатљивим Србима. Треба то тачно истражити и рећи, у јединици под командом генерала и поручника Мацијовича били су људи одатле и одатле.
33
Агенција за визуелне комуникације „АРТ“