MagazIN 130 by Kraljevski MagazIN

МАГАЗИН Година II * Број 130 * 17. август 2014. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевски

МАГАЗИН 17.8.2014.

Други међународни фестивал краткометражног филма Србија Грчка Француска Немачка Шпанија Турска Хрватска

Велс Куба Холандија Италија Иран Малта Канада

Финска Тајван Индија Пољска Бангладеш Македонија Аргентина

МАГАЗИН

17.8.2014.

Експозе мандатара за састав Владе Србије Александра Вучића (14)

ЉУБАВ И ВЕ Настојаћемо да припадници наших оружаних снага буду што присутнији у најразличитијим мировним мисијама у региону и широм света, да наше знање и велико искуство од војне обуке до војне медицине искористимо на најбољи могући начин помажући друге земље, народе, штитећи безбедност и развијајући мировну политику. - Србија није ничија колонија и ничија прћија. - Као мала земља поносних грађана умећемо да чувамо своју слободу, бранимо свој интегритет и право на сопствени политички став и доношење суверених одлука. - Према последњем истраживању УНХЦР-а из 2010. године, процењује се да 1,3% популације није уписано у матичну књигу рођених. - Према попису становништва из 2011. године у Србији живи око 13% припадника националних мањина са преко 30 различитих националних идентитета

РА У СРБИЈУ Р

ади испуњења Националне стратегије за борбу против корупције 2013–2018. оформићемо снажан координациони процес који ће довести до њеног пуног испуњења. Посветићемо се и јачању превенције корупције кроз јачање органа надлежних за ову област и измену Закона о Агенцији за борбу против корупције. Већ током јуна биће донет и Закон о заштити узбуњивача, који ће заштити грађане спремне да пријаве уочену корупцију у вези са радом који обављају. Наш циљ је да затворимо сва преговарачка поглавља пре 2018. године. То значи да бисмо до тада усагласили и ускладили наше законе и процедуре са стандардима Европске уније. Чинећи

то, отворићемо се за велики број нових инвестиција. Земља која затвори сва поглавља може имати приступ значајном износу средстава из претприступних фондова. То је новац који се може искористити да се унапреде све службе и инфраструктура Србије. А ми желимо да следећој влади оставимо могућност коришћења тих фондова, ради добробити свих грађана земље. Влада Србије ће, такође, учинити искрен напор како би промовисала добру вољу и здраве односе са свим земљама и владама у региону. Ова сарадња биће заснована на узајамној сагласности у вези са територијалним интегритетом сваке земље и на унапређењу економских веза. Као први знак тога, одлучио сам да моја прва

званична посета ван земље буде Босни и Херцеговини. Истовремено, Србија ће развијати најближе односе са Републиком Српском, у складу са Дејтонским споразумом и чувати интересе нашег народа у складу са највишим нормама међународног јавног права. Јака Србија значи и увек стабилну Републику Српску. Србију ћемо изградити као земљу мира. Настојаћемо да припадници наших оружаних снага буду што присутнији у најразличитијим мировним мисијама у региону и широм света, да наше знање и велико искуство од војне обуке до војне медицине искористимо на најбољи могући начин помажући друге земље, народе, штитећи безбедност и развијајући мировну политику.

17.8.2014.

МАГАЗИН

Ова влада ће, такође, промовисати добре везе са осталим земљама у Европске уније и остатком света. Недавни немири и сукоби између Истока и Запада не иду у прилог Србији. Када се наши пријатељи међусобно сукобљавају, ми ту не видимо прилику да нешто добијемо. Србија не жели да буде део тих тензија. Србија никада неће моћи да одустане од пријатељства са Руском Федерацијом, а не би било ни морално. Желимо да унапређујемо нашу економску сарадњу, како са Русима, тако и са Американцима, Кинезима и свим другим народима и државама света. Србија није ничија колонија и ничија прћија. Као мала земља поносних грађана умећемо да чувамо своју слободу, бранимо свој интегритет и право на сопствени политички став и доношење суверених одлука.

Потписивањем Бриселског споразума, Србија се определила за пут мира, сарадње и преговора. Као никада у претходним деценијама Србија је своју политику према питању Косова и Метохије одредила јасно и без недоумица. Руковођена Уставом и упорном, стрпљивом борбом за очување Срба на Косову и Метохији, Србија је испунила све преузете обавезе и доказала да је поуздан и сигуран партнер. Срби на Косову и Метохији су нашу политику препознали и ја им захваљујем на поверењу и храбрости без које не би било могуће спровести договорено и радити на новим договорима. Формирање Заједнице српских општина, рад на обједињавању и постизању заједничког става целокупне Српске заједнице о свим животним и политичким питањима који одређују живот Срба на Косову и Метохији, наставак

материјалне помоћи која се неће мењати нити умањивати, чиниће корпус задатака којима ће се бавити влада. Наставак бриселског дијалога и процес нормализације живота на Косову и Метохији један је од приоритета владе и истински интерес Срба на Косову и Метохији. Србија посебно инсистира на отпочињању преговора о имовини и очувању културне и црквене баштине на Косову и Метохији. Политика према Косову и Метохији одређена је и непроменљива, нема и никада неће бити признања Косова и Метохије као независне државе а решење за свако питање тражиће се и пронаћи у оквиру дијалога вођеног под окриљем Европске уније. Овако одређена политика је већ издржала пробу времена и ова као и свака будућа влада нити ће је мењати нити ће од ње одустати. Срби на Косову и Метохији знају да је ово њи-

хова влада и да сваки потез који повлачи то ради уважавајући политичку реалност и водећи рачуна о интересима читаве државе Србије. Србија као мултиетничка и мултикултурална земља свесна је да је заштита мањинских права нераскидиво повезана са очувањем мира и стабилности земље. Такође је дубоко свесна да она има право и обавезу у односу на сопствено становништво и да као демократска држава мора да садржи механизме заштите мањине од злоупотреба већинске власти. Према попису становништва из 2011. године у Србији живи око 13% припадника националних мањина са преко 30 различитих националних идентитета. Оваква разноликост друштва свакако може представљати велико културно богатство за државу, али само ако држава има праву поли-

тику интеграције, односно ако добро управља интеграционим процесом који ће спречити конфликт и изградити друштво равноправности. При томе, морамо бити свесни опасности, за наше грађане припаднике националних мањина, од уласка у замку изолације. Неопходно је, али нимало лако направити баланс између степена одвојености који је неопходан за слободно изражавање и развој специфичности припадника националних мањина и успостављања веза између различитих заједница међусобно и њихових веза са друштвом у целини. Наиме, не смемо дозволити да мањинске заједнице међу собом и са друштвом у целини немају никакву интеракцију, односно да се друштво састоји од мноштва паралелних заједница. Неопходно је да сви чланови друштва преузму свој део одго-

ворности за његово функционисање. Припадници мањинских заједница ће преузети ту одговорност ако им буде омогућен једнак приступ јавним добрима и услугама и ако им се пруже једнаке шансе, јер је то начин да припадници националне мањине имају снажан осећај припадности држави чији су грађани. Србија као демократска држава дубоко поштује мултикултуралност своје заједнице и то сматра предношћу када је у питању њен развој. Она не жели да буде земља која само реторички даје подршку признању мањинских права. Зато континуирано ствара услове да свака мањинска заједница аутономно уређује остваривање права у областима културе, образовања, обавештавања и службене употребе језика и писма преко својих националних савета.

17.8.2014.

МАГАЗИН

Као што нам је познато, национални савети националних мањина су као институционални облик самоуправе националних мањина уведени у правни поредак наше земље 2002. године доношењем Закона о заштити права и слобода националних мањина, а усвајањем Закона о националним саветима националних мањина 2009. године први пут су детаљно уређени начин избора и надлежности националних савета. Први избори за националне савете, у складу са одредбама тог закона, су одржани 6. јуна 2010. године, а ове године би требало да се одрже нови избори. Досадашња примена и анализа закона показале су низ проблема и слабости. Ради отклањања уочених слабости влада ће као један од првих закона предложити Народној скупштини на усвајање Закон о национа-

лним саветима националних мањина који ће унапредити поступак избора и конституисања националних савета. Следећи задатак ове владе је да одредбе Закона о националним саветима националних мањина, које је Уставни суд у јануару ове године прогласио неуставним, усклади са Уставом. Наравно при томе ће се посебно водити рачуна да се очува достигнути ниво права припадника националних мањина. Иако су поједини припадници националних мањина имали бојазан да ће се наведеном одлуком Уставног суда њихова права умањити, ту одлуку треба тумачити правно-филигрански и на тај начин и приступити измени легислативе којом се уређују права националних мањина. Посебну пажњу влада ће посветити унапређењу положаја Рома кроз доследно спровођење Стратегије за уна-

пређење положаја Рома. Један од важних циљева у вези са применом Стратегије јесте побољшан приступ Рома основним правима. Ова влада је свесна проблема да поједини грађани Србије нису уписани у матичну књигу рођених или немају решено неко друго право из личног статуса, као што су право на лично име, држављанство, пријаву пребивалишта или личну карту. Разлози за то су различити, од оних који се односе на стање социјалне угрожености тих лица, њихово незнање и неукост до оних који су последица миграција и генерацијски нерешених статусних питања. Према последњем истраживању УНХЦР-а из 2010. године, процењује се да 1,3% популације није уписано у матичну књигу рођених. Ова влада ће уложити напоре у из-

налажењу и имплементацији најделотворнијих решења за превазилажење овог проблема с циљем да до краја 2015. године сви грађани Србије имају лична документа. Посланици, данас сте чули много амбициозних циљева које је влада поставила пред себе, много закона и прописа које планирамо да донесемо. Лако је гласати за законе и реформе у влади и скупштини, а далеко је теже постарати се да се они спроведу у свакодневном животу. Нећемо зажмурити пред тим проблемом. Основаћемо посебан владин тим који ће се звати Јединица за имплементацију пројеката (деливерy унит), која ће одговарати министру финансија и мени како бисмо се постарали да одлуке које влада доноси, суштински буду проведене у живот. Поштовани грађани, поштовани посланици, поштовани министри,

Изговорено је довољно речи. Сада је време да почнемо да радимо. Људи ван ове сале нестрпљиво чекају да виде како своје речи претварамо у дела и радње. Овде нису у питању само наши животи, већ и животи будућих генерација. Надам се да ћемо за четири године стајати у овој сали и осврнути се на оно шта смо урадили и осећати понос. Понос што смо служили својој земљи, понос што смо успели да водимо наш народ кроз тешка времена и почели са трансформисањем наше економије у модерну и функционалну, а владавину права коначно загарантовали и обезбедили свим нашим грађанима. Мој кабинет радиће управо за интересе грађана, с намером да направимо њихов живот бољим, вреднијим, смисленијим, за нашу државу да буде стабилна, да сви грађани буду поносни на њу, да буде цењена и препозната

као земља са којом вреди сарађивати, у коју вреди долазити, у коју вреди улагати и у којој вреди живети. Да се вратимо почетку, љубави и вери у Србију. Само из велике љубави се може направити један знак који све говори, као што је то урадио Милтон Глејзер правећи најпрепознатљивији глобални знак I LOVE NY са срцем уместо речи. Желим да на крају мандата доживим да неки таленат из Србије направи сличан знак који ће описати колективно стање свести у Србији, али и друштвене прилике које су битно боље него што су данас. Ја верујем у Србију и желим да резултати буду обележје рада наше владе, којима ћемо се сви у овој земљи поносити, а они из окружења и из света ће то ценити и показивати поштовање према нашој земљи.

Након сто дана актуелне Владе Србије

МАГАЗИН

17.8.2014.

OБЕЋАНО : ИС

СПУЊЕНО = ? Својеврстан парадокс политичког живота Србије је сазнање да се у последње две године три пута процењује учинак првих сто дана једне владе. - Последње две године, у зависности од тога како се рачуна, рад Владе Србије обележила су три или четири министра привреде, два министра финансија, три нацрта Закона о планирању и изградњи, два нацрта Закона и раду. - У Закону о раду нису дефинисане неке битне ствари као што је лизинг радне снаге и статус агенција за запошљавање као битан сегмент за привреду, али и незапослене. - Поред укидања 138 у прошлој години у Србији и даље постоји 384 парафискална намета, па се и даље плаћају дупле таксе за исту ствар

МАГАЗИН

17.8.2014.

настојању да открије како невладине организације, експерти и медији оцењују досадашњи учинак о напретку и отвореним кључним питањима у областима економије, борбе против корупције, здравства и просвете Балканска истраживачка мрежа је организовала јавну дебату сто првог дана након избора актуелне Владе Републике Србије. Дебата је организована у оквиру мониторинг пројекта Мера Владе, у коме се оцењује у којој мери и на који начин се реализују предизборне најаве и обећања странака које чине Владу. Мера Владе прати ток реформи у областима које су грађани издвојили као кључне за лични и друштвени напредак, а са циљем иницирања веће политичке одговорности, транспарентности и ефикасности у њиховом спровођењу. Својеврстан парадокс политичког живота Србије је сазнање да се у последње две године три пута процењује учинак првих сто дана једне владе. Сазнање да то у најмању руку није нормална ставр повод је питање у чему се разликовало све оно о чему највиши представници власти причају две године након што је 27. јула 2012. године место премијера преузео Ивица

Дачић. Обећања дата пред изборе, и приликом формирања Владе, углавном су у домену дугорочних реформских политика и стратешки постављених циљева, које би требало да реше одређене трајне проблеме који нису ни настали због поплава. Зато се поплаве ни не могу користити као изговор за нешто што није или неће бити урађено, а планирано је и обећано. Борба против корупције, просвета, здравство и значајан део економске и фискалне политике морају бити само прилагођени новим околностима, али никако и заборављени или стављени у други план услед промењених околности. Последице поплава могу бити релативно брзо отклоњене, док последице дугорочне кризе и одсуства реформи не могу бити тако брзо решене. Као увод у дебату послужио је филм, какав раније владе нису радиле, из кога се види да је прича фокусирана на економске теме.

Национална алијанса за локални економски развој годинама настоји да Србију учини атрактивном за инвеститоре, а колико томе доприноси рад последње владе процењује Јелена Бојић подсећањем да су њен рад током последње две године, у зависности од тога како се рачуна, обележила три или четири министра привреде, два министра финансија, три нацрта Закона о планирању и изградњи, два нацрта Закона и раду. Тренд је настављен и током сто дана актуелне владе сталном изменом прописа, новим нацртима и предлозима и новим људима на челу различитих министарстава. Све то је генератор велике нестабилности у очекивањима од владе што је највећи проблем функционисању привредног окружења. Привреда је од ове, а и претходне, владе тражила измену закона о раду, планирању и изградњи, убрзано издавање грађевинских дозвола, интензивнију борбу против сиве економије уз ефикаснији рад инспекцијских служби,

укидање парафискалних и других намета који оптерећују привреду, пре свега оних који се односе на плате и доприносе везане за њих. Ништа мање важним у Националној алијанси за локални економски развој не оцењују ни завршавање процеса приватизације, и уређења процеса стечаја, како би се јавне финансије ослободиле за већа улагања у оно што је суштина привредног развоја. Један од сегмената односи се и на подстицаје који би требало да се дефинишу. Нови састав владе довео је до преласка Закона о инспекцијском надзору из Министарства правде под ингеренцију Министарства државне управе и локалне самоуправе што је утицало да нацрт још није угледао светлост дана. Посебним недостатком свих закона оцењује се изостанак јавних расправа и раних увида у њихове нацрте и концепте, па и даље није познато шта ће којим од њих бити предвиђено. Усвојени су закони везани за државне службенике, који имају везе са Законом о инспекцијском надзору и начином стимулације државних службеника у смислу спречавање. Сем тога није урађено ништа иако се једним од приоритета сматра контрола регуларних привредних субјеката, али и борба

против сиве економије у којој је један од главних сегмената инспекцијски надзор. Најмање годину дана се борба против сиве економије помиње као приоритет владе, а како напори да се уочи напредак нису дали резултате ово је једна до највећих замерки везаних за доношење системских закона који се и даље очекују. И док су у Закон о планирању и изградњи унета побољшања везана за успостављање процедуре којима се брже долази до грађевинских дозвола и олакшавање конверзије која је до сада блокирала само грађење и Закону о раду нису дефинисане неке битне ствари као што је лизинг радне снаге и статус агенција за запошљавање као битан сегмент за привреду, али и незапослене. Привреда тражи и утврђивање репрезентативности како организација које учествују у преговарању тако и синдиката, а иако их у Србији има 24 хиљаде они на прави начин не репрезентују ставове запослених. Национална алијанса за локални економски развој је установила да, и поред укидања 138 у прошлој години, у Србији и даље постоји 384 парафискална намета па се и даље плаћају дупле таксе за исту ствар.

Иако је измена Закона о буџетском систему отворила врата за реформу ни после годину дана од нацрта Закона о накнадама за коришћење јавних добара није много урађено као ни по питању укидања пореза на најниже плате што би привреди омогућило да знатан број запослених који раде на црно, и у сивој зони, преведу у легалне токове како би имали бар право на здравствено осигурање. Разлику у приходима након одрицања од пореза на најмања примања држава би могла да надокнади прогересивним опорезивањем какво постоји свуда у свету. И док је у Србији разлику у порезу на најмање и највеће зараде тек 1,2 одсто у развијеним земљама износи и до 18 одсто. Велике проблеме у функционисању привреде, иако нису обавезујућа, изазивају различита мишљења ресорних министарстава која се односе на исту ствар. Тако једна локална управа добија једно мишљење за поступање по закону, а друга потпуно другачије, што ствара проблеме посебно привредним субјектима који имају пословнице на више локација у Србији, па сваки пут морају да прилагођавају пословање свакој од њих.

Влада о себи

МАГАЗИН

17.8.2014.

Храброст, одлучност, истина, реформе. Ове речи обележиле су почетак рада Владе којој је поверење указала огромна већина бирача на мартовским изборима. Мандатар Александар Вучић већ током експозеа задао је тежак задатак својим министрима. У преко три сата излагања до детаља је представљен програм који је, после више година, састављен од конкретних потеза и временских оквира у којима је те потезе потребно спровести. 24. априла 2014. године Србија је добила прилику да погледа реалности у очи. И поред повремене неверице, очекиваног негодовања и оклевања, грађани Србије показали су да су спремни да се покрену и Србију доведу у породицу држава које су у стању да својим грађанима обезбеде дугорочно квалитетан живот. На самом почетку ова Влада

Јелена Бојић

обећала је комплексан посао у законодавству како би се обезбедила системска подршка за приближавање Србије Европској унији, финансијску стабилност и нове инвестиционе циклусе. Ово су испуњена обећања.

система који ће моћи да обезбеђује право улагање у будућност.

Закон о раду

Огромно интересовање, првенствено малих и средњих предузећа, за овај вид кредита показало је већ у првих неколико дана реализације да је привредна активност у Србији реална потреба. Уз пореске олакшице у пословању Влада је показала да брига за привреднике и запослене није празна прича и да иза ње стоји дугорочно планирање највећих експерата у области законодавства, економије и финансија.

Закон који је наишао на апсолутну подршку свих релевантних чинилаца у земљи и међународној заједници. Ово законско решење омогућиће стварање здравог пословног окружења за све који Србију виде као земљу у коју вреди улагати. Овај закон омогућава радницима да оставрују реална права, спречава злоупотребе и стимулише и раднике и послодавце, увођење реда у синдикално организовање и претварање синдиката у стварне поредставнике радника.

Закон о планирању и изградњи Дуго очекивани документ који ће постати подлога за развој успаване грађевинске индустије. Србија мора да од земље редова пред шалтерима постане рај за инвеститоре, како стране тако и домаће, који су спремни да изградњом пробуде и оне крајеве Србије који су од руралних постали пусти годинама занемаривања.

Закон о стечају Увод у нову еру српских предузећа и заштиту имовине, транспарентности и економичности процеса трансформације.

Закон о пензионом и инвалидском осигурању Темељ за реформу система пензионог осигурња. Са преко милион пензионера и данашњом организацијом пензионог осигурања овај систем представља терет који грађани Србије не могу да издрже. Припрема овог закона основа је за стварање пензионог

Субвенционисани кредити за привреду

Медијски закони Повлачење државе из власништва у медијима, пројектно финансирање, укидање телевизијске претплате и од 2016. увођење таксе која неће прелазити износ од 500 динара.

Борба против криминала и корупције Кад су се у новинама појавили први наслови са именима ухапшених који су оптужени за најтежа криминална дела јавност је била збуњена. Први пут након више деценија у Србији нема заштићених без обзира којој социјалној и политичкој групи припадају. Искрена и рационална спољна политика обележила је рад ове владе од самог почетка. Пут ка Европској унији није питање, али брзина којом ћемо га прећи и даље зависи од нас. Наши највећи спољнотрговински партнери долазе из Европске уније као, и највећи број дирекних страних инвестиција. Европа препознаје Србију као искреног партнера као и Москва и Пекинг. Односи са Русијом остали су један од приоритета у спољној политици, а један од разлога због којих Москва и Брисел подједнако квалитетно сарађују са Србијом је и искреност Београда у приступу свим кључним про-

блемима од Косова до Украјине. Пред нама је обећање да ће и најтежи процес бити започет у најкраћем могућем року. Питање фискалне консолидације није питање воље него потребе. Године манипулација и јефтиних политичких поена стицаних поклањањем повећања плата и пензија непостојећим новцем довели су Србију на ивицу провалије. Смањење јавног дуга и дефицита, повећање прихода и стабилизације јавних финансија, морају да остану приоритет у наредном периоду, резови на расходној страни буџета и стабилизација прихода које је већ започела дубинским реформама Пореске управе. Ови послови и даље су пред нама. Озбиљност Владе да овај посао уради до краја препозната је и у међународним оквирима и Србија данас бележи најниже каматне стопе на задуживање од када тргује својим хартијама од вредности. Србија је пролеће дочекала погођена тешким поплавама у којима су оштећене, или у потпуности уништене, хиљаде кућа. И поред финансијске ситуације посао обнове ради се систематично и уз помоћ целог света. Данас имамо гаранције да ће сви који су у поплавама погођени добити накнаду за своју имовину. Борба се наставља Сива економија која сваке године потроши стотине милиона евра нашег новца, лоши кредити које ћемо решавати преко фонда за те намене, приватизација и реструктурирање предузећа у државном власништву, реформе судства и јавне управе. Очекује нас још много посла. Ова Влада одабрала је тежи пут. Решеност да се са проблемима суочи годинама је изостајала и бивала потиснута жељом да се политички поени стекну лако и брзо. Оваква политика потрошила је све ресурсе. Када истини желите да погледате у очи онда нема повратка на старо. Данас знамо шта морамо да урадимо да бисмо створили земљу у којој ће наша деца желети да живе. Т. Радовановић Фото: Медија центар

Без длаке на језику: Љубиша Симовић (2)

МАГАЗИН

17.8.2014.

ТАПКАЊЕ У МЕСТУ

- Представници власти разлоге за кашњење у реализацији започетих пројеката увек налазе у објективним околностима, а опозиције у изостанку иницијативе, идеја, политичке воље, способности... – Завршетак спортске дворане у Рибници одужио се због политичке нестабилности и аспирација да се све што је урађено за време претходне власти стави под лупу и анализира са свих могућих становишта. - Краљево је један од ретких градова са њивама у центру што ствара озбиљне проблеме развоју који могу бити елимисани само ако се такво земљиште стави у функцију. - Привредни проблеми се не решавају на нивоу локалних самоуправа, а сва обећања локалних политичара да би битније могли да утичу на њих су само прегршт лажних обећања

Љубиша Симовић

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

17.8.2014.

скуство показује да се готово сви процеси у Србији одвијају знатно спорије него што се то дешава у свету, али и у односу на земље региона које су последње деценије, схвативши значај за развој, изградиле стотине километара ауто путева. Сазнање да се у Србији и овај сегмент одвија неочекивано споро, са честим прекидима који утичу увек на кретање са нулте позиције, шефа одборничке групе Либерално демократске партије у Скупштини града Љубишу Симовића наводи на размишљање о ниском нивоу свести о значају што брже реализације оваквих пројеката. Они који су преузели одговорност за вођење државе вероватно би, када је овај сегмент у питању, навели низ оправданих разлога због кашњења иако то тешко може да одагна сумњу највећег броја становника о тромости која је из године у годину све израженија. Представници власти разлоге за кашњење у реализацији започетих пројеката увек налазе у објективном околностима, а опозиције у изостанку иницијативе, идеја, политичке воље, способности и ко зна чега већ. Нису на то имуни ни они који су до само пре две године били окосница власти, а сада истакнути чланови опозиције. У том контексту све што изговарају једни и други и треба прихватати са резервом поготово што се често на делу доказује да много од тога није тачно. На прагу септембра, који се помиње као крајњи рок за коначну предају на коришћење спортистима нове дворане у Рибници бивши градоначелник, и иницијатор почетка градње о којој се у Краљеву говорило више од тридесет година, подсећа на бројна супростављена мишљења која су годинама утицала на одлагање доношења коначног решења. Долазила су она са различитих нивоа одлучивања, и ван њих, а односила се на локацију, капацитет, начин реализације и увек још по нешто ново. У таквој ситуацији ни једној власти није лако, а Симовић потврђује да је на почетак реализације пројекта, који је дуго словио као вишедеценијски сан, одлучујуће деловало

сазнање о постојању довољно снаге, одлучности и воље међу политичким странкама чланицама коалиције која је у то време водила град. Одабрана је хала адекватна величини града, са око три и по хиљаде места, која се није учинила ни превише скупом ни луксузном, а функционалношћу могла да задовољи потребе спортиста, и других корисника, у дужем периоду. Најадекватнијом се чинила и локација до које се од центра града брзо стиже чак и пешице. И ма колико се чинило да радови током прве године теку планираном динамиком изградња се одужила на више од три године за шта критичари свих данашњих потеза власти, тада они који су чинили власт, имају рационално објашњење. - Услед политичке нестабилности остатак радова везан за другу фазу одужио се неочекивано дуго због неких аспирација да се све што је урађено за време претходне власти стави под лупу, или микроскоп, и анализира са свих могућих становишта, па су такве политичке активности успориле завршетак овог, а и других пројеката – каже Симовић. Иако је предвиђено да грађевински део буде завршен за само годину дана градња је потрајала дуже због више од шездесет дана током којих је температура достизала и 20 степени испод нуле. Иако не спори да је током изградње било и субјективних слабости Симовић тврди да је прва фаза завршена релативно брзо, а даљу реализацију успорила политичка нестабилност која се огледа у доласку на власт других снага непуну годину од дана када су највиши државни руководиоци ставили по коју лопату бетона у за то припремљен део темеља. Недовољна организованост нове локалне самоуправе главни је разлог што хала није завршена, па је требало да прође више од две године да се изврше прикључци на електро, водоводну, канализациону и топловодну мрежу и уреди простор око објекта. Идеја да се направи саобраћајни прстен који ће растеретити центар града, и урбанистички проблематичан

део са десне обале Ибра стави у функцију развоја, иницирала је градњу саобраћајне инфраструктуре, а приступ овом делу могао је да омогући само нови мост за чију је локацију најбољом процењен онај у продужетку Скопљанске улице. Чињеница да су се баш комуникације показале као основна кочница доласку инвеститора утицала је на став да се побољшањем доступности локација на десној обали реке створе услови за појаву инвестиција које би помогле урбанистички развој и ново запошљавање. Краљево је један од ретких градова са њивама у центру што ствара озбиљне проблеме развоју који могу бити елимисани само ако се такво земљиште стави у функцију. Слично се размишљало и у вези имања Пољопривредне школе, а меморандум са тадашњом Владом и Министарством просвете требало је да води ка адекватној замени са земљиштем у околини града. Ресорни министри су били сагласни са таквом идејом, али је недостајала ефикасност у њеном спровођењу, па није никада реализована. Иако је много пута помињани донатор из Канаде Миломир Главчић у знатној мери допринео да буде завршен мост преко Ибра, чије се пуштање у саобраћај очекује следеће недеље, значајна финансијска помоћ није била одлучујућа при доношењу одлуке о изградњи.

МАГАЗИН

17.8.2014.

- Ја сам ступио у контакт са Главчићем који је тражио гаранције да ће новац бити утрошен на адекватан начин, а ми све време настојали да га уверимо да ће бити баш тако. Обезбедили смо средства за изградњу моста и без донатора решени да уколико он донира милион евра наша усмеримо у друге пројекте. Драго ми је да је настављена реализација, да се изградња приводи крају и да је то само још једна од мојих идеја које су реализоване. Мислим и на леву обалу Ибра и заштиту читавог појаса клизишта у Карађорђевој улици које је угрожавало неке куће. Средствима Дирекције за воде успели смо да решимо оно што је деценијама било проблем, а Краљевчанима омогућимо да добију прелепо шеталиште и могућност да се на присан начин друже са реком коју воле – каже Симовић. Честе промене на челу Министарства привреде, условљене тражењем адекватног решења за нагомилане проблеме, наводе на размишљање да је ова област потиснута у други план што се на најбољи начин манифестује

на примеру Краљева. Није новост да се привредни проблеми не решавају на нивоу локалних самоуправа, а сва обећања локалних политичара да би битније могли да утичу на њих у Либерално-демократској партији виде само као прегршт лажних обећања. И док коначну реч за свако од појединачних треба очекивати од републичких органа локалној самоуправи остаје да припрема инфраструк туру како би град, кад се за то створе услови, спремније дочекао оне који су спремни да инвестирају. У том контексту треба посматрати привредни раст на који одлучујуће утиче политичка стабилност земље и способност политичке елите да схвати проблеме привреде. Ништа мање значајан није ни политички систем, а сазнање да у Србији која тумара он још није јасно дефинисан на најбољи се начин огледа по количини средстава која су усмерена у нове инвестиције, али и у неизвесној судбини некада значајних привредних гиганата у Краљеву чију је перспективу тешко сагледати. - У једном тренутку смо имали осе-

ћај да можемо решити проблем „Магнохрома“ па смо потписали меморандум са директором аустријско-нема чке фирме која има 33 фабрике у свету. Меморандум о сарадњи је био само први корак, а следећи требало да буде продаја по врло повољним околностима за запошљавање 600 до 1.000 радника. Наша стална бољка, политичка нестабилност и неодлучност, одвела је инвеститора на другу страну. Краљево је озбиљан град са прегршт проблема, а мало решења. Једном од највећих инвеститора у Србији смо понудили Медијапан са 9 хектара земљишта, али је због удаљености од аутопута изостао интерес да гради фабрику у Краљеву – каже Симовић. И ма колико да била оправдана жеља инвеститора да смањи трошкове пословања, међу њима и оне који се односе на транспорт готових производа до купца како би био конкурентан на тржишту, тешко је поверовати да би, кад једног дана аутопут прође поред Краљева, почели да се отимају о плацеве у околини града. Не спорећи значај добрих комуникација није на

одмет имати у виду да је овај град данас удаљен од аутопута исто онолико колико и у време кад је, све до краја седамдесетих година прошлог века, доживљавао интензиван развој. Више од три деценије траје процес током кога Краљево на раскрсници некада важних путева губи значај за централне власти. Један од начина да се то промени је заузимање другачијег става према овој средини при изради неког од будући просторних планова државе. До тада заустављање негативног тренда развоја остаје терет који ће носити сва будућа руководстава, пре свих градоначелници као њихови најистакнутији представници. Искуство четворогодишњег мандата на овом месту упућује на потребу да се из дана у дан врши притисак на кабинете различитих министара како би се обезбедила што већа количина средстава за улагање у град. Показало се да посао градоначелника није само протоколаран и везан за кабинет већ много озбиљнији, али и да претходни није имао довољно разумевања за те потребе. - Унутар локалне самоуправе мо-

рају да се знају приоритети, да градоначелник укаже прстом на њих а да тим са којим сарађује прихвати његове реалне визије. Бојим се да тога у овом граду нема већ неколико година. Доласком новог градоначелника није дошло ни до каквих промена, а они који стоје иза њега показују да немају никаквих идеја што значи да ћемо још дуго чекати на право решење – каже Симовић. Пола мандата локалне власти је истекло, а сазнање да није реално очекивати ванредне изборе, пред лидере политичких партија ставља задатак да се припреме за неке нове. Сазнање о одлучујућем утицају резултата избора на развој локалне заједнице ставља пред бираче велику обавезу. Из Либерално-демократске партије им поручују да широм отворе очи и буду озбиљни и одговорни за своју судбину не прихватајући олаке изречена инстант обећања, јер се до бољитка долази једино озбиљним и дуготрајним радом са људима који реално сагледавају проблеме. Специфично стање безвољности и апатије би могло да буде ускомешано у предизборној години

која пред бираче ставља обавезу промишљања за даљу будућност земље, и локалне заједнице, а коначни резултат одлука коме на леђа ставити бреме одговорности за даљи развој. У том комешању значајну улогу имају локални медији које уз девалвацију свих вредности додатно оптерећује финансијска криза због које су зависни од властодржаца. Зато је и аутоцензура суштински проблем информационог система, и медија на ивици одрживости, а једини ваздух који долази из владајуће структуре, каже Симовић, никад није пријатан. Краљевачки медији опстају једино на стрпљењу и немоћи новинара који трпе без плата што их доводи до потпуне апатије и безнађа. - У таквој ситуацији они који се баве овим послом не знају шта ће с собом, и својом судбином, па настављају да раде без плата и доприноса, а медији опстају на најгори могући начин док је квалитет очајан из разлога што постоји потпуна финансијска зависност од власти – каже Симовић. Т. Радовановић

МАГАЗИН

17.8.2014.

Јавна расправа о Нацрту Закона о авиосаобраћају

НАСУШНА ПОТРЕБА ПОД ЗНАКОМ ПИТАЊА

Фото: М. Радовановић

- Ваздушни саобраћај се врло интензивно развија, а промене које дефинишу европска и светска организација цивилног ваздухопловства намећу потребу сталног усаглашавања и прилагођавања законске регулативе. - У досадашњем процесу конверзије војног аеродрома Лађевци у цивилни чињени су бројни исхитрени потези. - Путнички терминал може да се стави у функцију чим полетно слетна стаза испуни услове које дефинишу важећи прописи. - Ако локалне самоуправе које гравитирају аеродрому постигну са републиком договор о потреби да се развија авиосаобраћај, Аеродром „Морава“ би могао да проради већ током наредне године

МАГАЗИН

17.8.2014.

инистарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре објавило је Нацрт Закона о ваздушном саобраћају који је усвојио владин Одбор за привреду и финансије. Јавна расправа о нацрту закона којим се уређује област авиосаобраћаја у Србији трајаће до 27. августа, а према плану ресорног министарства отпочела је у Краљеву да би била настављена на сличним скуповима у Нишу, Бору, у Сомбору и Новом Саду 22 и последњег дана завршена у Београду.

Зоран Илић

себним потребама, па и терминални простор треба прилагодити свима којима је кретње ометено на било који начин. Од законских аката која буду заснована на новом закону очекује се да створе услове да се сваки путник осећа сигурније и безбедније, али и да рачуна на тачност и прецизност у извршавању обавеза свих који пружају услуге у авиосаобраћају. Више од саме расправе и нацрта овог закона Краљевчане интересује када би коначно могао да буде пуштен у редован саобраћај Аеродром „Морава“ у Лађевцима. Уз дипломатски одговор да ће то бити кад се створе сви потребни услови Зоран Илић потврђује да су у досадашњем процесу конверзије војног у цивилни аеродром чињени бројни исхитрени потези. Уместо да се прво створе услови за слетање и полетање авиона, а онда граде просторије за смештај путника, пошло се обрнутим редом. И ма колико да се објашњење чини рационалним ништа мање рационално у време почетка градње аеродромског терминала није звучало објашњење оних који су одређивали редослед потеза. Путнички терминал има коректан карго простор и може да се стави у функцију чим полетно слетна стаза испуни услове које дефинишу важећи прописи. Кад је пред изборе 2012. године на аеродром слетео цивилни авион са председником Србије и челницима Демократске странке на основу оптимистичких изјава могло се закључити да је редован саобраћај само питање дана. Од тада је прошло више од две године, а Краљевчани скоро и да су заборавили да у непосредној близини постоји аеродром. У таквим околностима тешко да би се могло закључивати о размишљањима потенцијалних путника са простора од Тутина до Крагујевца за које се тврдило да достиже два милиона становника. Постојећа полетно слетна стаза је дизајнирана према војним ваздухопловима који су много мање захтеви и габаритно мањи од путничких и карго авиона цивилног саобраћаја. Зато су, кад год је то политички одговарало, на-

говештаване иницијативе да се она продужи и прошири, али и развије мрежа такси, или рулних, стаза које ће повезати писту са платформом испред новог терминала. У ресорном министарству верују да би, ако локалне самоуправе које гравитирају аеродрому постигну договор са републиком о потреби да се развија авиосаобраћај, он могао да се успостави већ током следеће године. Стиче се утисак да би баш то „ако“ могло да буде највећа кочница више од чињенице да, по обиму и структури, захтевни радови на писти подразумевају и повољне временске услове какви могу да се очекују само током летњег периода, а ово лето је већ прошло. И док се војно ваздухопловство одвија по војним законима аеродром са аспекта интереса цивилног дела мора да се прилагоди цивилним, па се од локалних самоуправа Краљева и Чачка очекује да са војним властима у потпуности дефинишу разграничења којима би се физички утврдиле границе и начини функционисања. Илић верује да би током иницијалног периода функционисања могли да буду спојени расположиви капацитети који се односе на физичку безбедност и службе за одржавање, а у врме нижег интензитета саобраћаја санитетска, медицинска и служба за одржавање аеродромских површина. Цивилни део мора да буде одвојен посебним оградама, јер се ради о рестриктивној зони са граничном полицијом и царином које ће раздвајати посетиоце од путника. Међу краљевачким политичарима влада уверење да је „Морава“ најперспективнији аеродром јужно од Саве и Дунава који има много бољу перспективу од нишког „Цар Константин“. То је повод да се заједничким снагама са владом преусмере потребна средтва за доградњу писте по свим стандардима како би авио саобраћај коначно почео да функционише. Такво уверење делили су и сви досадашњи политичари који су деценијама у назад као насушну потребу ширег региона најављивали почетак редовног ваздушног саобраћаја.

Т. Радовановић

Нацрт је краљевачкој јавности представио помоћник министра за Сектор ваздушног саобраћаја Зоран Илић који је предводи радну групу за израду овог закона. На скуп су позвани преставници локалних самоуправа из Новог Пазара, Крушевца, Врњачке Бање, Трстеника, Рашке Чачка и Крагујевца. Судећи према одзиву у овим срединама нема превише интересовања за област авио саобраћаја, па се с правом поставља питање сврсисходности јавне расправе која се још једном показала само као начин да се формализују захтеви које прописује закон. Након све чешћих реконструкција Владе Србије ваздушни саобраћај се нашао под ингеренцијом Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, а министарка Зорана Михајловић иницирала израду закона који треба да донесе потребне новине како би се створио квалитетнији амбијент за функционисање и обезбеди потребне перспективе за развој у складу са потребама какве намећу Европа и севт. Према речима помоћника министра за Сектор авиосаобраћаја новим законом се квалитетније тумаче одредбе које већ постоје у важећем, јер је пракса показала да бројне од њих нису показале ваљаност у примени. Искуство показује да је вазушни саобраћај област која се врло интензивно развија, а промене које дефинишу европска и светска организација цивилног ваздухопловства намећу потребу сталног усаглашавања и прилагођавања законске регулативе. Србија је испунила стандатде у ваздухопловству који се пре њу стављају у процесу придруживања Европској унији, а Зоран Илић потврђује да се у овој области отишло знатно даље него у другим. Севтска регулатива тежи сталном подизању нивова сигурности што пред законодавца ставља потребу формирања посебног комитета за сигурност и усвајање новог националног програма за ову област. Нове одредбе које се односе на побољшање услуга свих корисника укључују и путнике са по-

МАГАЗИН

17.8.2014.

РАД КАО УНИВЕРЗ

Завршена Омладинска радна акциjа „Краљево 2014“

- Акумулирана енергија, снага и ентузијазам младих са мудрошћу и искуством старијих добра основа за размишљање како да се већ наредне године искористи на што делотворнији начин. - Око добре идеје за чију реализацију није потребан ни велики новац ни подршка државе могуће је окупити велики број младих људи. - Застрашујуће сазнање од 51 одсто младих без посла. - Институционални оквир за будуће акције Закон о волонтирању. - Рад је универзална вредност која нема везе са идеологијом. - Историја свих великих идеја и идeологија може да се сагледа кроз помоћ другом, а то су на најбољи начин потврдили учесници овогодишње Омладинске радне акције „Краљево 2014“

Фото: М. Радовановић

ЗАЛНА ВРЕДНОСТ

МАГАЗИН

17.8.2014.

ако је скромна свечаности на Тргу српских ратника, којом је у недељу 3. августа свечано отворена Омладинска радна акција „Краљево 2014“, била тек бледа слика сличних догађања од пре четврт века, кад су краљевачки омладинци били домаћини вршњацима са простора целе Југославије, значајан је увод у нешто што се у Краљеву наговештава као традиција, али и више од тога. О значају добровољног омладинског рада од краја Другог светског рата до последње деценије прошлог века у Србији је почело више да се прича након катастрофалних поплава које су у априлу, а нарочито мају, ове године направиле пустош у великом делу земље. Угроженима су у помоћ први прискочили млади, који су се организовали сами, што је био повод за размишљање да се неукротива енергија у наредном периоду усмери ка бројним активностима од којих би користи могла да има шира друштвена заједница, а и сами учесници. На годишњем скупу некадашњих учесника бројних омладинских радних

акција, који се у Краљеву традиционално одржава сваког 1. априла, још прошле године је стидљиво поменута идеја о организовању неке радне акције, барем као подсећање на времена у коме су млади дали немерљив допринос изградњи земље. Након мајске катастрофе председник Скупштине града Сретен Јовановић је прихватио иницијативу мариборског жупана Андреја Фиштравеца да омладина два града отпочне реализацију ове идеје додатно оснажене сазнањем да је двадесетак Мариборчана одмах након повлачења воде у гледићком крају радило на чишћењу бујичних потока. Иако је растанак учесника овогодишње Омладинске радне акције „Краљево 2014“ првобитно планиран за 11. август дружење је продужено до 12. када се обележава међународни Дан младих. Оно што је током недељу дана рада учињено било је добар повод да се овај дан у Краљеву обележи уз присуство министра за рад и социјална питања Александра Вулина који је учесницима из краљевачког дела бригаде уручио учесничке књи-

жице. Мариборчани су због редовних радних обавеза првог радног дана ове недеље раније напустили омладинско насеље у Дому ученика средњих школа. Сретен Јовановић је на скромној свечаности у згради Градске управе подсетио на основну идеју да се важни послови, а у конкретном случају је то отклањање последица поплава, започну без чекања да то учини неко са стране, а први помен о организовању акције био је повод да се организаторима јави велики број учесника из других градова. Све то утицало је да се у старту, због смештајних могућности, редукује број учесника из Краљева и Марибора. Највећи број од 50 учесника овогодишње радне акције чинили су млади уз неколицину старијих, прекаљених акцијашких ветерана, који су млађим колегама преносили искуства стечена у сличним приликама. У првој години организовања важнијим од радног учинка учинило се стварање бројних нових веза између учесника из више држава региона, а само неколико дана било је довољно да пронађу

заједнички језик у обављању радних задатака, али и у оквиру друштвених активности у поподневним часовима. Дан младих је прилика за подсећање да су акумулирана енергија, снага и ентузијазам младих са мудрошћу и искуством старијих добра основа за размишљање како да се већ наредне године искористи на што делотворнији начин. Већ први дани након поплава у мају показали су да је могуће окупити људе око добре идеје за чију реализацију није потребан ни велики новац ни подршка државе, ништа сем добре воље добрих људи. Те две ствари среле су се у истом тренутку у Краљеву и бациле рукавицу вршњацима из целе земље, а да ли ће је прихватити видеће се већ с пролећа наредне године. - Нема те државе на свету која је могла да плати онолики добровољни рад десетина хиљада људи који су без надокнаде, дневница, путних трошкова и плате отишли у Шабац, Обреновац, Краљево. Баш зато морамо да размишљамо како у неким будућим временима да користимо жељу да радимо. Ситуација са запошљавањем је

веома лоша, а застрашујући је податак о 51 проценту младих без посла. Иако се део младих људи често погрешно оптужују да не жели да раде ви сте показали да није тако, да млади хоће да раде, а да је на држави да у овој невољи и несрећи у којој живимо учинимо све да се запослите – поручио је Вулин. И док ће институционални оквир за учешће на сличним акцијама већ од следеће године бити дефинисан у Закону о волонтирању који најављује министар Вулин онима који очекују запошљење подршку би требало да виде у конкретним мерама владе које се састоје у финансирању стажирања, пружању прве шансе за запошљавање и подстицајних микро зајмова да сами покрену посао. То држава може да уради и она ће урадити, поручио је Вулим младим Краљевчанима који су показали спаремност да раде. - Ви сте показали да не питате колико кошта када треба да радите, а на нама је да нађемо начин да радите. Данас на Дан младих немојте да вам младост буде једина врлина. Ако вам је младост једина врлина онда сте у

гадном проблему. То ће проћи, па гледајте док пролази да прође на најбољи и најлепши начин и да време које вас чека после тога буде достојно идеала и врлина ваше младости – истакао је на крају. Од двадесетак планираних локација омладинци су на дванаест радили 2.100 сати. За то време је прикупљено стотинак џакова неорганског отпада и више од сто кубних метара дрвета и сличног отпада које је било у кориту река. Није необично да се у сличним ситуацијама не штеде речи хвале за оно што је учињено, а министар Вулин подсећа да из социјализма не треба некритички одбацивати све, поготово кад се ради о систему у коме се рад ценио изнад свега, а овом приликом показао као универзална људска вредност која нема везе са идеологијом. Историја свих великих идеја и идеологија може да се сагледа кроз помоћ другом, а то су на најбољи начин потврдили учесници овогодишње Омладинске радне акције „Краљево 2014“. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Горска служба спасавања

МАГАЗИН

17.8.2014.

ЈЕДИНИ СПАС КАД ДРУГИ ЗАКАЖУ 32

Фото. М. Радовановић

- У досадашњем раду чланови Горске службе спасавања Србије збринули су више од 16.500 повреда. - У току године спасиоци збрину преко 1.000 повређених на скијалиштима и неприступачним планинским теренима и имају више од 50 претрага и других спасилачких акција у свим деловима земље. - До звања спасиоца води основни курс какав се организује сваке јесени током три викенда на Авали, Тари и Старој планини и завршног дела на Копаонику који траје четири до пет дана. - Због специфичности посла активни чланови Горске службе спасавања не могу да буду жене, али се онима које желе да помогну и напредују пружа прилика да стекну статус сарадника

МАГАЗИН 17.8.2014.

ројне елементарне непогоде које врло често задесе различите делове земље до те мере угрожавају безбедност становништва да је поред професионалних по некад потребно и ангажовање специјализованих организација каква је и Горска служба спасавања. Иако је организована као добровољна и непрофитна организација са основним циљем да пружи помоћ у спасавању из неприступачних и урбаних услова припадници Горске службе спасавања су као превасходни задатак прихватили спасавање живота и пружање помоћи у невољи што су доказали и током поплава које су у пролеће ове године угрозиле велики део Србије. Пре 62 године Горску службу спасавања основали су искусни алпинисти, а број активних чланова који се током тог периода мењао достигао је око 200 активних спасилаца, од којих су многи искусни планинари, високогорци, алпинисти, спортски пењачи, спелеолози, рониоци, скијаши и параглајдеристи. Законом о ванредним ситуацијама Горска служба спасавања Србије је уврштена у чиниоце заштите и спасавања у земљи и дефинисана као стратешки партнер Сектора за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова за спасавање на неприступачним теренима, а начелник ове службе је члан Републичког штаба за ванредне ситуације. Горска служба спасавања је члан међународне организације за спасавање у планинама, као и међународне организације за спасавање у спелеолошким објектима, а рад усаглашава са препорукама ових организација. Дејан Наумов, међу члановима познатији као Рус, сведочи о ентузијазму планинара и алпиниста који су давне 1952. године основали службу која је најпрепознатљивија на ски стазама којима газдује Јавно предузеће Скијалиша Србије на Копаонику, Златибору, Дибчибарима и

Старој планини. Рад је и започет на Копаонику на коме се свих ових година припадници службе брину о безбедности скијаша на свим теренима, врше претраге ако се ко од њих изгуби, а делују и изван скијалишта када се за то укаже потреба. Служба прати све планинарске акције на нивоу републике, а иако је од ове године постала независна организација и даље је чланица Планинарског савеза Србије. - Финансирање је дуго било проблематично, а сада се и нама пружа погодност да као независна организација добијемо нека средства и управљамо сами собом што преко Планинарског савеза Србије није могло да се оствари. Све то учвршћује уверење да би у наредном периоду могли да функционишемо много боље и делујемо на неприступачним и неуређеним теренима у ситуацијама кад остале службе не могу да пруже адекватан одговор на различите изазове. То су пре свега јаме, кањони и повреде у стени којих на срећу нема превише, јер нисмо нека претерано развијена алпинистичка нација, а наше јаме су много плиће и има их много мање него у региону – каже Рус. Да би увек били спремни да реагују у ситуацијама када сваки тренутак одлучује о животу и смрти припадници Горске службе спаса-

вања редовно учествују на вежбама на којима се проверава спемност за реаговање у ванредним ситуацијама. Таква је била и вежба спасавања на води „Ибар 2014“ у којој су демонстрирали посебне вештине. Поред редовних тренинга учествују и на релевантним вежбама различитих служби из региона а са сродном из Словеније, која држи обуке на територији целог Балкана, посебно за спасавање из јама. Као оснивачи Европске спелео-спасилачке организације српски спасиоци константно настоје да, у оквиру могућности, унапреде пружање помоћи, а најбољи пут ка томе су редовни тренинзи, у последње три године и са спасиоцима из Хрватске. - Бавимо се и спасавањем у урбаним условима, највише смо били ангажовани око пролећних поплава, а били смо ангажовани и за време бомбардовања 1999. године. Показне вежбе изводимо кад год се за то укаже прилика, а једна од значајнијих је била вежба спасавања са више од сто метара високог пилона током изградње моста на Ади. Вежба је била симулација ситуације кад дође до повреде, а због квара на дизалици је онемогућено транспортовање повређеног радника. Евакуација је до возила хитне помоћи овом, као и у бројним другим приликама, изведена постављањем

17.8.2014.

МАГАЗИН

посебног гелендера – каже Рус. Безброј пута се показало да пут до успеха у овој области води кроз сарадњу са другим организацијама, а најпоузданији партнер Горске службе спасавања су радио-аматери чији је учинак посебно дошао до изражаја током овогодишњих поплава кад су у општем хаосу који је настао на великом делу земље поново показали колико добро разрађен систем комуникација може да буде пресудан у спасавању. Захваљујући радио-аматерима, и комуникацији са свим члановима Горске службе спасавања на терену, обезбеђена је покривеност великог дела угроженог подручја, а спречавању веће несреће допринело је и сазнање да су рад службе препознале државне структуре, па су њихови чланови били укључени у све штабове који су руководили спасавањем. Горску службу спасавања чине волонтери који су прошли одређену обуку, а до звања спасиоца води основни курс какав се организује сваке јесени током три викенда на Авали,

Тари и Старој планини и завршног дела на Копаонику који траје четири до пет дана. Оснивање Горске службе спасавања везано је за Авалу, а истоимено планинарско друштво дало је велики број спасилаца, али и просторије на овој планини у којима сваке године почиње обука након које будући спа-

сиоци крећу у познате скијашке центре у којима се она финализује. Након завршне вежбе на Копаонику, увежбавања спасавања са жичаре и пружања прве ноћи током дана следи ноћна претрага и звање спасиоца приправника за оне који покажу довољан ниво оспособљености. Следећа година је прилика за стицање звања спасиоца

које се верификује овером лиценце што је, уз стабилно здравствено стање и добру физичку кондицију, услов и за све који су га стекли ранијих година. Горска служба спасавања пружа могућност специјализације за поједине области тако да спасиоци на скијашким теренима доказују скијашке вештине, а они у вертикалним условима треба да заврше курсеве спасавања са стене и из јаме. Због специфичности посла активни чланови Горске службе спасавања не могу да буду жене, али се онима које желе да помогну и напредују пружа прилика да стекну статус сарадника какав, каже Рус, већ има неколико припадница лепшег пола које су веома активне у различитим областима рада ове службе. Број спасилаца са овереном лиценцом варира, а међу девет стотина оних који су од оснивања завршили обуку лиценцу сваке године овери између 150 и 200. Иако се централа налази у Београду служба настоји да покрије тери-

торију целе земље формирањем већег броја станица сличне онима које су активне у Бољевцу и Крушевцу, а у току је формирање у Пожеги и Новом Саду. У време кад је све теже наћи већи број млађих ентузијаста спремних да волонтирају Горска служба спасавања настоји да у потпуности реализује план развоја. - Све радимо строго волонтерски, и без зараде, па се по унутрашњости тешко налазе људи који су спремни за рад, а имамо доста спасилаца који у Београд дођу на студије и ту остају. Опрему за рад финансира Скијалишта Србије, а у последњих пар година смо препознати од стране Министарства за унутрашње послове и Сектора за ванредне ситуације тако да нас и они помажу код куповине. У време поплава било је и других који су изразили жељу да помогну, а финансирамо се и од нашег рада – каже Рус. Сви чланови Горске службе спасавања на скијалиштима волонтирају, а дневнице улажу у заједничку касу и, сем занављања опреме, користе за

усавршавање. Сваке године одређен број њих оде у иностранство, а након завршене специјалистичке обуке настоји да стечена знања преточе у приручнике како би била доступна онима који нису у ситуацији да им присуствују. Колико су до сада били успешни у обављању поверених задатака сведочи чињеница да се добар део њих овим послом у иностранству бави професионално. Почетком јула у подножју средњовековног града Маглича нашло се 13 припадника Горске службе спасавања који су учесницима десете по реду вежбе спасавања на води „Ибар 2014“ приказали елементе евакуације повређеног низ гелендер преко реке на леву обалу до места на које може да приђе санитетско возило. Ово се много пута показало као сврсисходно посебно у ситуацијама када санитет може да приђе на само једну обалу. Систем је потпуно реверзибилан и сем спуштања са висине обезбеђује и услове за извлачење на горе. Т. Радовановић

Знаменити Краљевчани: Бранислав Тапушковић (1)

МАГАЗИН

17.8.2014.

АДВОКАТУРА КАО ИМПЕРАТИВ

- У хали „Фабрике вагона“ је било неколико столова за стони тенис, а најприврженији чланови „Металца“ вежбали и по шест сати дневно често занемарујући и школске обавезе. – Стонотениски мечеви су одигравани и у сали суда у којој је угледни адвокат бранио оптужене којима је претила смртна казна. - Од пролећа до касне јесени нису се обувале ципеле, а није реткост да се босоноги дечаци упуте и према школи што није увек наилазило на разумевање професора. - Идеја о адвокатури потиче из гимназије у време судског процеса који је узбуркао краљевачку јавност. - Иако просечан ђак краљевачке гимназије, Тапушковић је достигао врхунац у послу којим се бави, а од првих процеса пред Хашким трибуналом укључен је у одбрану оптужених за тешка кривична дела. – Адвокатура је у Југославији половином шездесетих година прошлог века сматрана, у најмању руку, непријатељском делатношћу. – Последње деценије прошлог века само у Београду неразјашњено 600 до 700 убистава

Фото: М. Радовановић

Бранислав Тапушковић

МАГАЗИН

17.8.2014.

ање средине, а Краљево се убраја у такве, склоно је својатању личности које су постигле изванредне резултате у појединим областима живота. Такав је случај и са Браниславом Тапушковићем који је у граду на Ибру провео краћи, али за период одрастања веома важан, период живота. Када је рођени Колашинац Милун Тапушковић на истеку треће дециније прошлог века кренуо у Србију на школовање железница је пружала добре могућности за запослење и напредовање у послу. Само неколико година касније, након завршене високе саобраћајне школе, распоређен је на рад у Македонији на релацији између Ђевђелије и Демир Капије да би се коначно стационирао у Прилепу где је са супругом Сенком изродио три сина, Бранислава, Василија и Ратомира. И тек што је рођен најмлађи Бугари су 1941. године упали у Македонију и прикључили је своме царству о чему сведочи документ о протеривању целе породице која није прихватила да се презива Тапушковски. Својеврсном етничком чишћењу су пре свих били подвргнути железничари, просветни радници и свештена лица која су са породицама у сточним вагонима кренула пут Србије.

Тапушковићи су се зауставили у Гружи где је Милун до краја рата 1945. године обављао дужност шефа станице коју су Немци при повлачењу запалили, а породица још једном, као и четири године раније, остала без ичега. Ратне године су Бранислав и браћа провели дочекујући и испраћајући возове и различите војске, Немце, четнике, партизане, руске војнике. Железнички саобраћај је функционисао са мање или више проблема, а чињеница да се Гружа налази на средини пута између Краљева и Крагујевца стварала посебну могућност да се бар једном недељно дође у један од ових градова. Несташлуци тројице браће укључивали су и могућност да се до једног од њих крене и дресином. Потребе службе после рата су водиле оца у различите крајеве Србије, Параћин, Зајечар и Ниш да би се на почетку друге половине века Тапушковићи коначно стационирали у Краљеву, у то време значајном железничком чворишту којим је као начелник руководио Милун Тапушковић. Период од доласка у овај крај све до одласка на студије, поготово последње године које у знатној мери утичу на формирање личности, оставиле су неизбрисив траг у свести Бранислава Тапушковића који не пропушта прилику

да подсети на бројна пријатељства из тих дана која су, у мањој или већој мери, остала до данашњих дана. Па иако сусрети нису тако интензивни и чести као раније никада се нису прекидали, па сваки поновни увек ствара утисак да се другови нису ни растајали, а да се прича наставља увек тамо где је при претходном сусрету стала. Све време спорт је био важан фактор у животу бројних генерација Краљевчана који су често лутали од једног до другог док не би изабрали прави. Са дистанце од много деценија још је уврежено мишљење да су му се предавали много искреније него у данашње време. Краљево је одувек било познато као средина која је изнедрила врхунске појединце у бројним спортовима, али и екипе које су наступале у највишем рангу такмичења што никада није успело једино фудбалерима. У време кад је Бранислав Тапушковић тражио место на коме би задовољавао потребу за физичком активношћу у Краљеву је, поред кошарке и бокса, прилику за то пружао стони тенис. Југославија је била светска велесила у овом спорту што је у значајној мери доприносило масовности и популарности стоног тениса. Ни у то време није било лако бавити се спортом који је од кад постоји кубурио са средствима за иоле озбиљнији рад. Бранислав Тапушковић је после лутања, толико карактеристичног за тај узраст, пронашао себе и предао се стоном тенису до мере која је водила ка размишљању да без њега ни буквално нема живота. Спортски фанатаци попут атлетског радника Душана Поповића, касније високог функционера у правосуђу, у знатној мери су доприносили да одрже елан младих и у најтежим условима, а секретар Фабрике вагона Вукомановић у животу одржавао Стонотениски клуб „Металац“. - Имали смо услове какве није имао нико у Србији. У хали „Фабрике вагона“ је било неколико столова па смо могли да играмо по цео дан. Играо сам по шест сати дневно, али занемарио школу, па сам између 1951. и 1956. године три пута био првак уже Србије.

Првак Србије је био и Металац, а лепе трофеје смо освајали и на југословенском нивоу што је доприносило великој популарности овог спорта. Играли смо у малим салама, а једну од шампионских титула сам освојио у великој сали општине Крушевац, а и у сали суда у Смедереву у којој сам касније бранио особе којима је претила смртна казна. Краљевачка гимназија је била поред музеја, а моја учионица касније била судница у којој сам бранио као адвокат. У време кад је носиоцима спортских трофеја указивана част веровао сам да ћу да будем велики играч. Играо сам и у првој екипи београдског „Партизана“ који је два три пута освајао првенство државе, а једном смо играли и финале Купа шампиона – прича Тапушковић. Једном од најбољих одбрамбених играча у земљи тешко је пало сазнање да преласком на коришћење нових рекета не може да постигне оно што жели, па је усред студија на Правном факултету прекинуо са активним играњем, али и даље остао везан за спорт којим није престао да се, додуше рекреативно, бави ни данас. Озбиљна повреда је четвороструког ветеранског првака Србије одвојила и од тениса, па кондицију у поодмаклим годинама живота одржава још једино пливањем. У време које се сматра најзначајнијим у животу младог човека у Краљеву није било кафића, а кафане под строгом контролом професора гимназијалци су обилазили у широком луку. После осам сати није могло нигде да се изађе, па је жила куцавица града који је почео нагло да се развија био корзо у главној улици, нешто интензивнији у време лепшег дела године. Управо због тога највећи број младих, почев од првих дана основне школе био је усмерен ка спорту. Тешко би било данашњој генерацији младих објаснити да се од пролећа до касне јесени нису обувале ципеле, а да није реткост да се босоноги дечаци упуте и према школи што није увек наилазило на разумевање професора. Зато су ваљда тек пред школом обували ципеле које су понели од кућа. Посебно атрактивно било је

17.8.2014.

МАГАЗИН

Ратарско имање на коме су током летњих месеци дечаци играли фудбал, а зими спуштали низ падину на скијама направљеним од делова буради. То време и данас по који пут изрони ненадано у сновима након напорног дана у неком од судова. У кругу у чијем се центру налазио споменик српском јунаку налазиле су се различите занатске радње, међу онима и оца школског друга Сретена Драгојловића, врхунског југословенског кошаркаша и јединог Краљевчанина који је кад и Тапушковић, након што студије медицине није успео да усагласи са обавезама у спорту, после годину дана уписао права. Случај је хтео да на врхунцу каријере изгуби живот несрећним случајем док је журио у посету болесном оцу. Идеја да се определи за права потиче из периода који је у то доба подигао Краљево на ноге. Нешто старији гимназијалац Шкоро, касније угледни новинар, потукао се са полицајцем и био ухапшен, а Тапушковић тек на половини гимназијског школовања већ имао визију окончања афере која је привлачила пажњу јавности. - У та времена сам имао идејицу да бих могао да га браним. Сви смо у то време читали претежно руску литературу, а целу генерацију обузимао је роман „Злочин и казна“ Достојевског, посебно судбина Раскољникова и испаштање након злочина. Размишљао сам и тада о томе како се увући у кожу некога ко је урадио нешто тако, покушавао да схватим шта је све преживљавао до одласка на издржавање казне и да ли се очистио од свог греха. То осећање било је присутно и кад сам постао судски приправник и држало ме неколико година све док нисам схватио да не могу да се бавим тим послом, па сам се определио за професију којом се бавим и данас – каже Тапушковић. Као и кад су Тапушковићи кренули из Прилепа до изражаја је поново дошла железничка солидарност, а потребе да се школују три сина повод да Милун добије премештај за Београд, убрзо и стан. Најмлађи Ратомир је први, још као средњошколац, кренуо

пут Београда у школу „Никола Тесла“, а породици се последњи прикључио Василије. У време кад је Бранислав Тапушковић кренуо према Београду мали број свршених матураната генерације којој је припадао одлучило се за упис на факултет. Нису то чинили ни одлични ђаци из разлога који су и до данас обавијени велом тајне. Иако просечан ђак краљевачке гимназије, кога је много више до књиге интересовао спорт, Тапушковић је достигао врхунац у послу којим се бави, а од првих процеса пред Хашким трибуналом укључен је у одбрану оптужених за тешка кривична дела. Пут према Хагу отпочео је радом у суду одмах након студија захваљујући репутацији коју је имао као спортиста, али и краљевачком спортском раднику Душану Поповићу запосленом у Министарству правде. Још пред крај студија се родила прва идеја о адвокатури а само сазнање да не познаје никога код кога би могао да проведе приправнички стаж утицало на процену да је то лакше у суду. Завршетак студија поклопио се са временом обнављања кадра у судовима у које је примљено тридесетак тек свршених правника, а прва препрека на путу према адвокатури пет година касније су били родитељи. Приватна пракса, адвокатура посебно, половином шездесетих година прошлог века је у Југославији сматрана у најмању руку непријатељском делатношћу. Ваљда је и због тога у овом послу било тек неколико младих адвоката док их данас има више од 1.000. Иако из данашње перспективе адвокатура делује као привлачна делатности тада је требало пуних десет година мукотрпног рада и мучне борбе у којој није било много места за пробирљивост. Први клијенти били су малолетници који су крајем шездесетих година прошлог века полако улазили у свет криминала у време које се поклапало са појавом дроге на овим просторима. И док су једни врло брзо завршавали живот други су дуго остајали у послу и много година касније као криминалци са репутацијом

подсећали сада већ угледног адвоката на дане када их је први пут бранио. Први случај убиства везан је за штићеника поправног дома у Крушевцу који је на школском часу, након кратке препирке, комадом стакла са сломљеног прозора усмртио другог. Бранио га је Тапушковић и раније због ситних крађа што је родитељима био довољан повод да га ангажују. Кад је осуђен на шест, од максималних десет, покушао је да кроз прозор скочи са четвртог спрата суда у Крушевцу. Последњи пут је, након туче у коцкарници, виђен испребијан испред зграде Београђанке од када му се губи сваки траг. Четврт века је његова мајка покушавала на различите начине да открије ко га је убио, али се ни после различитих прича о могућем крају никада није дошло до истине, јер нико о томе није смео да каже ни реч. Завера ћутања је и разлог што између 1990. и 2000. године само у Београду није разјашњено између шест и седам стотина убистава. Од краја Другог светског рата до 1960. године било их је тек шест. Велики број наручених убистава су директна последица санкција које је међународна заједница пред крај века увела Србији са намером да се уништи релативно стабилно друштво. У време кад нико није могоао да претпостави колико ће да траје да би се преживело почео је да јача државни криминал везан за трговину нафтом и цигаретама. Кад се у њега уплео превелики број људи више није било повратка на старо, а ситуација се није много променила ни до данас. - Толико се накотило лоших навика да за мене више није био изазов да радим на таквим склучајевима. Долази и до велике трансформације у правосуђу, у адвокатуру долазе бивше судије, тужиоци и полицајци, а завладало је уверење да ће се уз њихову помоћ лакше доћи до „правде“. У то време се формирају и прве хашке институције и ја сам се од 1996. углавном бавио тиме и изашао из свих догађања у Србији – каже Тапушковић. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Краљевчани у свету: Милорад Којић (2)

КРАЉЕВО Г

МАГАЗИН

17.8.2014.

- Туче су биле неминовне увек кад с девојчицу, па се боре за превласт. - К завршавала кад један од учесника пад седамдесетих година, прво на пе наркомани, а како су углавном кори хашишари. - Заувек ће остати тајна д средини није схваћен њихов таленат у водило према пороку коме нису мо коштао главе. - Историјски спектак „Сутјеска“ утицали су да се у окршај к од противника штити штитовима од п

ГРАД ЧУДА

Фото: М. Радовановић

се два момка загледају у исту Користиле су се само руке, туча дне. - У Краљеву су се почетком ериферији, појавили први истили хашиш понели назива да ли их сазнање да у локалној у различитим врстама уметности огли да се одупру, а који их је кли приказивани у биоскопу рене са луковима и стрелама, а поклопаца са канти за отпатке.

МАГАЗИН

17.8.2014.

ве док је служење војног рока била обавеза мушког дела становништва веровало се да годину или нешто више дана може у позитивном смислу да делује на смиривање оних мало несташнијих у које се тих година убрајао и Милорад Којић. Није био редак случај да родитељи, користећи углед у Општинском секретаријату за народну одбрану, ургирају како би синове уз већу дисциплину и обавезе боље припремили за живот након повратка. Био је то повод да отац јунака ове приче упути захтев да Милорад буде регрутован у најгори род, каквим се сматрала пешадија, и да тамо буде митраљезац. Најмање година дана у војсци давало је довољно времена за размишљање свима који до тада нису нашли право место у свакодневном животу. На сличан начин је размишљао и Цвијо Матић који је у секретаријату битно могао да утиче на место служења војног рока, па је и свог сина упутио у ауто јединицу стационирану у Ковину. Полазак у војску био је прилика за посебно славље какво се задржало све до деведесетих година, а последње дане у Краљеву Љубо

Матић је заливао са друговима Којићем, Митићем, Лужњанином... Најпогоднијим местом се у то време чинио Хотел „Термал“ у Матарушкој Бањи, а од спорне јурњаве између столова је прошло већ годину дана, па се љубазни управник потрудио да између две ресторанске сале хотела убаци још столова. Госте је годинама у „Термалу“ забављала Група „Лукс“ у то време са певачицом Наташом Владетић. Омаленог раста са великим наочарима неодољиво је подсећала на учитељицу што је било повод да је Којић у тренутку кад је пришла да прими поруџбину назвао баш тако. - Она приђе а ја учитељице, па учитељице. Лупим руком о лимени сто који је зазвечао, а чаше одскочиле као и гости окупљени око околних столова. Мени је то било интересантно и стално понављам певај учитељице, певај учитељице. У једном мометну она почне да плаче каже да више не жели да пева пред кретенима и оде. Долазе директор и управник, музичари се жале да сам им отерао певачицу, па пристанем да се извиним што сам је увредио иако нисам желео ништа лоше да кажем. Уз дубоки наклон пољубим је у

руку и кажем како никад више нећу да је зовем учитељицом. После само пет минута викнем певај учитељице и рокнем о астал, она баци микрофон и бризне у плач, а нас истерају из „Термала“. Љуба смо испратили да брани државу, а он се заклео да ће верно служити Титу, народу и отаџбини – прича Којић. Много година касније са пријате љем који је студирао економију и више од свега волео певачице, а новац за живот зарађивао као возач министра пољопривреде, стигао је у ресторан на Ушћу у намери да упозна његову најновију девојку. Којићу није требало много времена да у њој препозна Наташу која је била повод за прогон из „Термала“. Опуштен разговор био је прилика да сазна како је провела извесно време у Краљеву, да је певала у тада веома популарном Хотелу „Термал“ за који је вежу пријатне успомене, и добра зарада, све до доласка најлуђе екипе коју је до тада срела, а која је у војску испраћала друга са надимком Коњ. Био је, каже, међу њима и неки кога су звали Шерпа, а који је певачицу назвао учитељицом док је лупао о лимени сто донет из баште, јер

у ресторану није било места. До детаља је описала све што се те вечери догађало, а врхунац изненађења било признање саговор ника да је он изазвао инцидент. Период између 1985. и 1987. године Милорад Којић назива временом чуда у Краљеву и почетак авантуре која

Милорад Којић

ће се завршити са друге стране Атлантика. Забавни живот одвијао се у вечерњим часовима у кафанама поред Ибарске магистрале све док Свето Томић Каубој није у подруму Ресторана „Париз“ отворио прву дискотеку „ЛП 33“. Друга је потом почела да ради у „Туристу“, а добар део младих се у летњем периоду окупљао и у тада веома популарном дансинг ресторану на левој обали Ибра. Све је ипак било далеко од онога што је до седамдесетих година везивано за игранке у Дому ЈНА и Електрокомбинату у који је Којић први пут ушао са 14 година. Иако је још у то време због висине и углађености изгледао старије, за улаз је била потребна пратња старије особе. - Игранке у Електрокомбинату су биле невероватно откриће, нова музика рокентрол и евергрин. На вратима су радили Микић и Бранко Шериф, а уз њих увек Бодо који је касније као пијанац завршио у неком подруму. Остале су ми у сећању, јер сам први пут доживео да будем биран за плес. Имао сам прслук од зелене чоје, црне панталоне и лепе ципелице и био изненађен кад ме је једна старија де-

војка изабрала. Училе су ме да играм, рокенрол, валцер, танго. Кад се играо неки „шиз“ само су се ноге померале у страну, а тело укочено као поштански стуб. Замишљао сам да ћу бити неки Мики Јевремовић у време док је све популарнији певач био Краљевчанин Дијего Варагић чија је сестра Драгана у Торонту имала школу глуме, а њен муж Душан Петричић радио запажене карикатуре за један од највећих листова у том граду – прича Којић уз подсећање да је и касније као момак био познат као један од главних „шизера“. „Шизење“ је, објашњава он, подразумевало акробатику која је извођена између радозналаца који би се размакли и направили довољно простора за главног играча баш као у филму „Грозница суботње вечери“. Дом ЈНА је био место на коме су наступале најпопуларнији југословенски бендови, Пепел ин кри, Јанез Бончина и Септембар, Тајм, Корни група, Ју група... а помоћни терен Кошаркашког клуба Слога место резервисано за локалне бендове. Из сећања не бледи слика Бобија Циганина, виртуоза на гитари који је и ликом подсећао на Џими Хендрикса, много година касније ове-

17.8.2014.

МАГАЗИН

ковеченог у песми Boby Gipsy краљевачког бенда „Дечја радост“. У Краљеву су се почетком седамдесетих година појавили први наркомани, а како су углавном користили хашиш понели назива хашишари. На њих се гледало са презиром, у ретким случајевима са разумевањем. Прво су се појавили на периферији, а међу онима којих давно нема међу живимо било је момака из бољих кућа које је красио посебан таленат за различите врсте уметности. Заувек ће остати тајна да ли их је баш такво сазнање водило према пороку коме нису могли да се одупру, а који их је коштао главе. Милорад Којић потврђује схватање о људима нестабилног духа који су из различитих разлога, најчешће због уверења да таленат који имају није препознат у локалној средини, посезали за алкохолом, убрзо после тога и дрогом. У таквој ситуацији није могло много да им се помогне поготово у време кад је сваки помен дроге прихватан као наговештај нечега што још није стигло у ову средину. Главно и најлепше место за дружење, различите врсте разговора, грицкање семенки, кибицовање и по нека слободнија реч упућена девојчицама био је годинама надалеко познат краљевачки корзо. Они који нису доживели да бар део живота проведу на њему тешко могу да схвате шта је он значио младима током многих деценија. Свако дрво и продавница дуж Омладинске улице сваке вечери било је место састајања увек исте групе људи. Било је то, каже Којић, најлепше стајање свима који нису имали среће да са по којом девојчицом замакну под обалу поред Ибра. - Туче су биле неминовне увек кад се два момка загледају у исту девојчицу, па се боре за превласт у тучама које су биле врло поштене. Користиле су се само руке, а завршавале кад један од учесника падне. Поражени је морао да пружи руку, призна да је изгубио, да се повуче и никад више није смео да се конфронтира са победником кога је морао да респектује. Код нас су главне табаџије били

Микић и Бранко Шериф, набилдовани јаки момци који су увек имали виђеније девојке. Нису били образовани, али су имали уличног шлифа и уличну школу која је код тих девојака добро пролазила. Један период обележили су Дринкинци, Мико и Кире, Зоран Црногорац који није био громада, али је знао кад и где први да удари и обори и највећег. Били су то изузетни фрајери, атлете и талентовани спортисти, добри пливачи на Ибру од којих сам учио да скачем са врбе - прича Којић. По масовним тучама били су познати Пицмалци и Женевци, а дечаци из околине католичке цркве борили су се за превласт са вршњацима из осталог дела Хајдук Вељкове улице. Историјски спектакли приказивани у биоскопу „Сутјеска“ утицали су да се у окршај крене са луковима и стрелама, а до противника штити штитовима од поклопаца са канти за отпатке. И док су старији одапињали стреле млађи су додавали муницију, а последица дејства каменчића из праћки, али и блиског контакта након јуриша, била је и по која разбијена глава. Кад се после туче која се оцњивала фер и поштеном смире страсти најбољи из две мафије наставе да докажу ко је бољи у фудбалу Краљевачки жестоки момци разликовали су се од вршњака који су по сличном понашању обележили тај период у другим градовима. Милорад Којић са доста респекта говори о онима који су били јаки, али племенити, никад покварени. И док су највећи број њих у очима млађих генерација остали запамћени као улични витезови било је и по којег ко није могао да се одупре изазовима нарастајућег криминала. У време кад су безбол палице могле да се виде само у америчким филмовима приликом не тако честих претреса у џеповима оних агресивнијих, често и опаснијих, могао је да се нађе по који боксер, нож или бријач. Само један рез остављао би ожиљак за цео живот што је био посебан повод за страх при евентуалном сукобу са таквима. Момчићи са краљевачког асвалта

окупљали су се на помоћном терену Кошаркашког клуба Слога. После радног дана када би Моша Ерић закључао високу капију на улазу, много пре него је терен покривен и претворен у халу спортова, није било неуобичајено да се прескочи ограда и у полумраку заигра на један кош. Чинило се то и у другим ситуацијама, а они из комшилука добро су знали када је игралиште затворено. Један од најнижих кошаркаша, најбољи шутер са ивице пенала, кога је одликовало како се у то време говорило „срце за игру“ био је Мићко. Са двометрашем Којићем представљао је тандем који нико није могао да победи. Стицајем необјашњивих околности једном приликом су се нашли на супротним странама. - Дошло је до сукоба и Мићко ме удари песницом, па се потучемо. Бацим га на бетон кад у тучу улети његов нераздвојни пријатељ Бане Парастос. После тога више нисмо играли заједно, а ја престанем и да говорим са њима. Једном приликом задесимо се у исто време на вашару какав се током три летња дана одржавао на пијаци. Биле су ту неке вртешке и друге интересантне ствари, а ми пролазимо једни поред других и не говоримо. Закачим се са неким сељацима око рингишпила, један покуша да ме удари, а у секунди се појави Мићко, опали га и тако се ми помиримо. Мићко је покушавао да ме помири са Парастосом али није ишло иако смо се виђали на различитим местима – прича Којић. Последњег дана октобра тек десетак фамилија је у Краљеву славило је Светог Луку, а Којић са славским колачем и парама за свећу од дедине куће у Улици војводе Путника ујутру кретао према цркви. Једног таквог дана је на путу према цркви срео Парастоса. Узајамни погледи на славске колаче завијене у белу бошчу указивали су на могуће сродство. Био је то повод да се изљубе на средини улице, заувек помире и сваке наредне године на тај дан заједно пођу према цркви. Т. Радовановић

Мићко и Шерпа

МАГАЗИН 17.8.2014.

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 17.8.2014.

Краљевачка музичка сцена: Живко Симеуновић (3)

Музичка продукција Радио Београда упошљавала је око 220 људи сврстаних у пет ансамбала, два народна, хор џез и симфонијски оркестар. - Након укидања санкција међународне заједнице директор краљевачке Музичке школе „Стеван Мокрањац“ Милоје Лазовић је приступио реализацији давнашње идеје да отвори класу гитаре, а Живко Симеуновић постао први професор. - Има у новој народној музици много популарног, али не превише вредног, па нема ни праве народне музике иако има оних који би хтели да је слушају. - У новије време тешко је наћи народни оркестар који би могао уживо да изведе композицију која звучи као на студијском снимку. - Могућност да у сваком моменту чују квалитетну интерпретацију народне музике слушаоцима пружају једино још Народни оркестар и Народни ансамбл Радио-телевизије Србије Живко Симеуновић

Фото. М. Радовановић

У СВЕТ НА КРИЛИМА МУЗИКЕ

МАГАЗИН

17.8.2014.

после одласка из Радио Београда, кад год је то било потребно, Живка Симеуновића су ангажовала значајна имена српске народне музике, Радојка и Тине Живковић, Боки Милошевић, Новица Неговановић са којим је пред крај седамдесетих година прошлог века одлазио на турнеје, а учествовао и у снимању албума „Прође лето тридесето“, и многи други. Најприснија сарадња ипак је одувек одржавана са Бранимиром Ђокићем који се у Културно-уметничком друштву „Иво Лола Рибар“ појавио кад и Симеуновић. Активнији наступи са различитим оркестрима отпочели су након апсолвирања на Природно-математичком факултету, а значајним за тај период сматрају се наступи у Секстету Душана Радетића који је често наступао пред највишим државним функционерима и председником Југославије Јосипом Брозом Титом на Брионима. У време кад су естрадном сценом Совјетског Савеза суверено владали југословенски певачи Ђорђе Марјановић, Ивица Шерфези, Радмила Кара-

клајић. Љиљана Петровић и други у оркестру који их је пратио свирао је и Живко Симеуновић. За то време невероватан успех био је повод да се на руско тржиште пласира и српска народна музика, па су у другом делу концерта након Љиљане Петровић на сцену уз популарну „шоту“ излазили солисти београдског „Кола“ Живка Журић и Бата Грбић. Руси то нису прихватили онако како се очекивало, па је поред Душана Јакшића забавне композиције изводио и Цуне Гојковић. Међу значајна музичка имена тог вре-

мена са којима је наступао на концертима од Лењинграда преко Москве и Кијева до Минска и турнејама које су трајале по два месеца, убрајају се саксофониста Едуард Сађил, џез пијаниста Миленко Продановић и многи други. У време кад је на челу Београда био Бранко Пешић наступе у подруму Градске скупштине по правилу је италијанским канцонама отварала примадона Београдске опере Радмила Бакочевић, а Живко Симеуновић уз Јашаревића и Ђокића био принуђен да засвира и по коју композицију која је излазила из оквира народне музике. Поред „Мадере“ као стецишта познатих Звездаша, и других виђенијих личности, није било ретко да се весеље настави у стану неког од њих. Посла је било и у амбасадама Бразила, Норвешке, Ирана и ко зна којим све у које се кретало након што возач дође до просторија „Лоле“ у којој су увек били инструменти. О времену процвата народне музике, и великим турнејама које су по иностранству трајале по два месеца, прича још само мали број оних који су

на њима учествовали. Један од скупова бивших чланова Културно-уметничког друштва „Иво Лола Рибар“ сведочи о мање од двадесет који су још живи и са сетом подсећају на време када се са одобрењем савезне владе преко Сирије, Ирака, Ирана, Пакистана и Индије путовало до Индонезије. Смењивале су се земље и градови, али и годишња доба, путовало се авионом или аутобусом, некада само током ноћи због ратова у појединим деловима света. Не бледе ни успомене на венце цвећа којима су

гости дочекивани током двадесетодневне турнеје по Индији, али ни собара у хотелу који гостима сваког јутра донесе изгланцане ципеле. Петнаестак дана у Бејруту прилика је за сусрет са еминентним композитором и певачем Драганом Токовићем који је живео у овом граду. Остале су успомене на незаборавно време какво се сигурно неће вратити које испливају ретко, тек у ситуацијама када се појави стрпљиви слушалац као што је репортер нашег МагазИНа. - Иако сам све време радио био сам добар студент и до треће године имао стипендију Српске академије наука. Кад сам апсолвирао олењио сам се, а пошто нисам имао обавеза на факултету бацио се на свирку тако да два последња испита нисам никад положио. У међувремену се променио статут факултета, у програм убачени нови предмети, па сам 1983. године пошао на вежбе са студентима који су били много млађи од мене. Асистенти и професори су били из генерација приближних мојој, а у време кад сам чврсто решио да дипломирам и упишем трећи степен паднем на усменом

испиту из једног предмета тако да никад нисам постао професор иако сам пријатељима давао приватне часове – прича Симеуновић. Кад је осамдесетих година Боки Милошевић преузео Народни оркестар Радио Београда на површину је испливала нетрпељивост двојице водећих хармоникаша Љубише Павковића и Бранимира Ђокића. Непомирљиви ставови довели су до цепања на два независна оркестра у оквиру исте куће од којих је један задржао назив Народни оркестар, док други наступа под називом Народни ансамбл. Са појавом Фолк параде која захтева велики оркестар снаге су се уједињавале, а наизменично руководили један или други хармоникаш. Музичка продукција Радио Београда упошљавала је око 220 људи сврстаних у пет ансамбала, два народна, хор џез и симфонијски оркестар. Сви су били стално запослени, а Радио Београд ослобођен плаћања тантијема за извођење, јер има своју продукцију. Кад је деведесетих година почела криза због санкција међународне

17.8.2014.

МАГАЗИН

заједнице много тога што се дешавало из данашње перспективе изгледа немогуће. Након пет радних дана у Београду плата је једва стизала да подмири цену аутобуске карте до Краљева, под условом да се обезбеди на време неколико дана раније, а једино што је музичарима у то време преостало је да мало забаве народ. Симеуновићу се још 1968. године указала несвакидашња шанса да посталне стални члан народног оркестра Радио Београда, а у њему остао све до 2006. године што није успело ни једном другом музичару из Краљева. Након укидања санкције директор краљевачке Музичке школе „Стеван Мокрањац“ Милоје Лазовић је приступио реализацији давнашње идеје да отвори класу гитаре, а сазнање да се Живко Сиемуновић у слободно време бавио и класичном музиком било је повод да му понуди посао. - Прво сам се двоумио јер сам још радио у Београду све док се не договоримо да одсуствујем са редовног

посла петком, под условом да нема снимања. Од 1994. сам десет година радио као професор, док је неспоразум са неким следећим директором утицао да се разочарам и напустим посао иако сам петком и суботом са децом радио по цео дан, а кад у школи није било простора доводио их кући да вежбамо – прича Симеуновић. Дугогодишње ангажовање на више фронтова, исцрпљујућа путовања и рад у различитим условима утицали су на погоршање здравственог стања, а и сазнање да су се знатно променили услови на естради утицали су на жељу да се, и поред сугестија да то не чини, определи за пензију после пуних четрдесет година рада. Иако финансијски моменат никад није био одлучујући, јер је довољна количина посла најчешће била и материјално верификована, било је повремено ђака којима је Живко преносио знања стечена током више од пола века дружења са гитаром. Дугогодишње бављење музиком утицало је

на потребу да се запишу ноте и од заборава сачувају бројне значајне композиције, осим народних песама и по која ствар класичне музике или шлагер. У међувремену много шта се променило. - Променила се и публика, али не на боље. Млађи прихватају ритам који носи турбо фолк, а не и песму. Има у новој народној музици много популарног, али не превише вредног, па нема ни праве народне музике иако има оних који би хтели да је слушају. Године рада на естради сведоче да на њој има по квалитету различитих певача, а ја увек могу да проценим свакога без обзира шта пева. Велики број телевизијских станица пружа и могућност избора само притиском на дугме, а гледаоцима је више од свега битна слика, док музика служи тек да створи атмосферу. Са друге стране и интернет је учинио своје, па су све ређи директни контакти са извођачима – каже Симеуновић. Развој технологије омогућио је

знатне повољности при снимању, па само два човека могу у студију да замене цео оркестар. Један виолиниста може поновљеним снимањем да замени све гудаче, а ретки су музичари који се сећају студија са само два канала у коме су певач и оркестар. Свака грешка било ког од њих повод је за интерпретацију из почетка и тако у недоглед све док се не постигне задовоља вајући квалитет. У том контексту разочаравајуће делује помисао на данашње оркестре који би се нашли у сличној ситуацији. У новије време тешко је наћи народни оркестар који би могао уживо да изведе композицију која звучи као на студијском снимку, а давно заборављена атмосфера пред публиком је оно што недостаје љубитељима праве музике који су запамтили да је постојало и такво време. Док су годинама фестивали били једини начин да се пред стручњацима покаже ко је бољи, и чују нове народне песме, данас ни тога нема. Концерти

као једина прилика да се певач чује уживо готово да су нестали, а на добра стара времена подсети тек по неки којима старијих интерпретатори обележавају неку годишњицу рада. Упркос свему и шаролика музичка понуда у смислу квалитета налази своју публику, па се за сваког нађе по нешто. Онима који су доживели све погодности квалитетног извођења уживо могућност да у сваком моменту чују квалитетну интерпретацију народне музике пружају једино још Народни оркестар и Народни ансамбли Радиотелевизије Србије. Отуда и потреба да се негују и чувају, јер нова генерација музичара увек може да научи нешто од старијих, а седамдесет година постојања је довољно добар разлог за такав закључак. Сличне ставове деле готово сви који су дужи период провели у овом послу, а поразно делује сазнање о све мање квалитетних музичара који су дуже време провели заједно у истом оркестру, што неминовно утиче на ква-

литет извођења. Син Владица је након завршене музичке школе уписао Учитељски факултет у Београду и наставио да свира кларинет. На позив Бранимира Ђокића пре шест година је приступио Народном ансамблу Радио телевизије Србије да би после неколико уговора на одређено време пре четири године био примљен за сталног члана. Музичку традицију породице наставља већ четврта генерацијаи и док старија унука Милица Зубљић са успехом чини прве кораке на музичкој сцени, и већ осваја награде, млађи брат и сестра близанци Марија и Марко свирају клавир и гитару. Троје припадника најмлађе генерације тек праве прве музичке кораке, а Живко Симеуновић настоји да их усмери на прави пут. На основу искуства које је стекао током дугогодишњег рада на музичкој сцени нема места сумњи да би то могло да буде на најбољи могући начин. Т. Радовановић

МАГАЗИН 17.8.2014.

Фото: Милица Радовановић

17.8.2014.

МАГАЗИН

Филип Радовановић

Необичан сусрет после више од 40 година

Фото: М. Радовановић

НАУЧНИК СА ГИТАРОМ 61

- Филип је имао непуних шеснаест година, Милена тек четрнаест, и ко зна како би се све завршила изненада успостављена веза да неко није открио писма и одлучио да је прекине. - Након сусрета на железничкој станици, и кратке шетње градским улицама у атмосфери која је најављивала потпуни фијаско краткотрајне везе, Милени и Филипу није било јасно да ли су се смрзли због ниске температуре или сазнања да ће морати да се одрекну јаких осећања. - После безброј покушаја након 44 године Милена је успела да дође до броја телефона човека који је, признаће му касније, одлучујуће утицао на њен будући живот

МАГАЗИН

17.8.2014.

ада се пред гостима Милене и Бранка Ковачевића у вили Магдала појавио човек у мароканској одори, фесом на глави и гитаром у рукама утихнуо је жагор а сви се присутни претворили у ухо док је изводио композиције које годинама у назад, сем што неком необичном снагом испуњавају извођача, остављају незабораван утисак на оне који га слушају. Иако је најављен као посебно изненађење мало је коме те вечери трећег дана августа пало на памет да зачепрка по разлозима који су научног радника са међународним искуством трећи пут ове године довели у Краљево. Иако је повод за наступ позив пријатеља из детињства њихов сусрет након пуне четрдесет четири године завређује посебну пажњу између осталог и због сазнања да је кратко познанство одлучујуће утицало на даљи ток живота једног од њих. А пре толико година везао их је баш разговор о музици. Иако је као и бројни шеснаестогодишњаци седамдесетих година прошлог века Филип углавном слушао Битлсе грамофонске плоче које су од тетака из Америке стизале преко океана чиниле су да више него осталима поклања пажњу песмама групе „Јунион геп“, касније и „Степнвулф“. По мало се интересовао за гитару и сам настојао да је савлада, јер му се чинила привлачнијом од клавира који га је окупирао само две године. Отац Душан и мајка Карин, по рођењу Аме-

риканка, највећи део дана су били окупирани послом , а Филип са браћом Александром и Милошем највише времена проводио са бабом и дедом у породичној кући у Крунској улици у Београду. Ретки су тренуци кад људи на прагу седме деценије живота причају о детињству, па можда и због тога Филип са нескривеним одушевљењем евоцира успомене на то време, посебно време проведено са вршњацима Италијанима у Поречу где је деда купио кућу крајем педесетих година. Иако је некадашња Осма, а данас Трећа, београдска гимназија пружала добро опште образовање у то време су знатно примамљивије од школског градива биле грамофонске плоче, а тројица браће за разлику од бројних других вршњака привилеговани да их добију пре осталих. У то време се и јавио интерес за гитару који неће нестати ни до данашњих дана. Душан и Карин су, као и сви родитељи, желели да синови заврше добре школе, запосле се и формирају породице. Због тога им је тешко падало сазнање да најстарији и не показује превише афинитета према било чему што је везивано за озбиљнији рад. Између амбициозних родитеља и готово незаинтересованог Филипа нашао се деда који и после толико година изгледа као посебно сјајна звезда у животу тадашњег тинејџера. Жеља да петнаестогодишњег унука одвоји од лошег друштва повела га је током зимског распуста према родном крају на

југу Србије, Лесковцу, Лебану и коначно селу Лапотинцу. Ни више од четири деценије касније Филип не може да заборави разочарање које га је обузело на дан кад је први пут одведен на сеоску игранку. Нека чудна атмосфера владала је у сали задружног дома у коме су неки другачије обучени млади људи слушали музику која му је била потпуно страна. Кад је после првог шока схватио где се налази, и погледом по полутамној сали тражи било који пријатнији лик, за око му је запала девојка са истим степеном збуњености која се, као и он, није уклапала у амбијент. - Видело се да није схватала шта се дешава, па сам јој пришао и започео разговор. Испоставило се да слушамо исту музику, и интересују нас сличне теме, што је утицало да читаву недељу дана до повратка кући будемо нераздвојни, јер нам је било много угодније да причамо о стварима које нас интересују него да седимо са старијима. Седмодневно дружење било је почетак прве младалачке љубави, а контакт са Миленом Голубовић након повратка кући настављен уз помоћ писама. Трајало је то нека три месеца док нисмо сазнали да смо рођаци – прича Филип. Филип је имао непуних шеснаест година, Милена тек четрнаест, и ко зна како би се све завршила изненада успостављена веза да неко није открио писма и одлучио да је прекине. Саз-

МАГАЗИН 17.8.2014.

нање да би читава ствар могла да се отргне контроли и крене у нежељеном смеру довело је Филипа пред крај зиме у Краљево, а сусрет са Миленом требало је да одреди даљи ток ове необичне везе. Колико су осећања била јака сведочи да се на прво самостално путовање ван Београда одлучио без знања родитеља. Данас се видно расположен сећа тог зимског дана када је и сапутници у аутобусу слагао да има седамнаест година. Након сусрета на железничкој станици, и кратке шетње градским улицама у атмосфери која је најављивала потпуни фијаско краткотрајне везе, Милени и Филипу није било јасно да ли су се смрзли због ниске температуре или сазнања да ће морати да се одрекну јаких осећања. Писма су још неко време путовала између Београда и Краљева, да би потпуно престала, а да ни једном од њих двоје није било јасно да ли се које случајно загубило или их је неко узимао. Након завршене гимназије Филип се уписао на смер за хемијско инжењерство београдског Технолошко-металуршког факултета и полако почео да открива како га све више интересује наука. Почетни експерименти и испитивања преточени су уз помоћ професора у прве научне радове, а нормалан след

догађаја након магистратуре водио је ка Институту за хемију, технологију и металургију. Све оно што је пропустио у најранијом ј младости перспективни научни радник је настојао да надокнади, а могућност за то пружале су докторске студије на Универзитету Синсинати у Охају. Американац по мајци укључио се у испитивња синтетичких мембрана за пречишћавање воде и након што је пред крај студија добио универзитетску награду врло лако добио посао у великој америчкој фирми „3М“ у Минеаполису у Минесоти која је вршила бројна испитивања на лепези од око 70 хиљада производа. Након две и по године истраживачког рада јавила се жеља за повратком у Србију и наставак у истом оном институту из кога је кренуо преко Атлантика. На младалачку љубав га је почетком ове године подсетио телефонски позив из Краљева. Са друге стране линије била је Милена Ковачевић која је после безброј покушаја након 44 године успела да дође до броја телефона човека који је, признаће му касније, одлучујуће утицао на њен будући живот. - Рекла је да је осетила да сам јој променио живот, јер се врло брзо после нашег последњег контакта удала. Објаснила је да је њен отац имао идеју о удаји и са том намером је довео у Лапотницу тражећи одговарајућег зета. Ми смо се сасвим случајно срели у задружном дому у коме су били бројни кандидати за женидбу, па је испало да сам ја покварио очеве планове, јер сам се поставио као заштитник који је одбијао потенцијалне удвараче. Кад су открили наша писма прекинут је контакт, а она се због ситуације у кући врло брзо удала – прича Филип који се Милени у то време чинио дијаметрално различитим од свих са којима је до тада комуницирала. Милена је још од тог периода веровала да у животу може да постигне више са неког другог места него из Краљева, поготово не Лапотнице што се много година касније показало тачним. Од поновног контакта почетком ове године Филип је са супругом Вером у дому Ковачевића боравио три пута, последњи пут почетком овог месеца кад

је у знак поштовања и велике пажње, а због сећања на прву младалачку љубав, пристао да буде активни учесник шестог по реду маскенбала у краљевачкој „Магдали“. У опуштеној атмосфери, коју су наизглед реметили само звуци гитаре и глас човека у мароканској ношњи, потврдило се да је гитара увек била повод за сусрет са емоцијама и музиком кроз коју је увек откривао још по нешто о себи. Нема тих тренутака у овим годинама превише, па је Миленин позив ове године био и прилика да озбиљније увежба репертоар. А на скромном репертоару су композиције Арсена Дедића, Ђорђа Балашевића, Ибрице Јусића, врхунског канадског шансоњера Леонарда Коена, популарне америчке кантри певачице Џоан Баез... - Иако слушам разне ствари, међу којима има бројних које не бих могао да одсвирам а и не одговарају мом стилу, ово што певам је нешто што интимно осећам. Времена су се променила, а ја сам отишао у неку могло би се рећи алтернативнију музику. Волим мешање стилова, као што је покушао Горан Бреговић, а у последњих неколико година посебно египатску певачицу Наташу Атлас која врло успешно атмосферу истока и запада дочарава мешавином оријенталног и модерног мелоса. Наступала је са великим америчким звездама и са варијантама модерних песама била посебно откриће последњих неколико година – прича Филип. Пристанак да се појави на маскенбалу био је повод за потрагу за адекватним костимом. Првобитна идеја била је везана за лагани и лепршави костим Јулија Цезара, али је одлука промењена након сазнања да је Миленина снаха Либанка, а да се прикладан костим какав носе бедуини већ налази у власништву млађег брата. Све што се догађало од почетка ове године, и пријатни тренуци током три гостовања у дому Ковачевића који су Филипа и Веру прихватили као најрођеније, повод је за обећање да се првог викенда у августу следеће године поново сретну у Магдали, а и Милена и Филип обећавају нова пријатна изненађења. Т. Радовановић

МАГАЗИН 17.8.2014.

Фото: Милица Радовановић

17.8.2014.

МАГАЗИН

Отворен Жички духовни сабор – Преображење 2014

ЦЕНТАР СРПСКОГ ПЕСНИШТВА

Фото: М. Радовановић

- Четвородневну културну манифестацију, која се сврстава у ред најпрестижнијих у Србији, традиционално је отворио градоначелник Томислав Илић. – Током четири дана одржавања низ културних манифестација у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ и Народном музеју. – Подгоричком песнику Ранку Јововићу Жичка хросовуља ће бити уручена у трпезарији манастира Жиче на Пеображење 19. августа

МАГАЗИН

17.8.2014.

еснаести дан августа ове године остаће заувек запамћен по богатом културном програму као уводу у двадесет трећи Жички духовни сабор – Преображење 2014. Четвородневну културну манифестацију, која се сврстава у ред најпрестижнијих у Србији, традиционално је отворио градоначелник Томислав Илић, а Краљево је по двадесет трећи пут постало центар савременог српског песништва који у значајној мери доприноси афирмацији српске писане речи. Три дана културних дешавања само су увод у доделу Жичке хрисовуље коју ће из руку градоначелника Краљева на Преображење 19. августа примити подгорички песник Ранко Јововић. Жири Жичког духовног сабора – Преображење је име овогодишњег добитника Жичке хрисовуље, која представља једну од најпрестижнијих песничких награда у Србији, као и ранијих година објавио на Спасовдан са образложењем да се додељује за бунтовну лирску молитву и дубински замах српског језика. Признање подразумева уникатну златнопечатну повељу и икону Преображења, која се традиционално додељује у трпезарији манастира Жиче, а делу добитника биће посвећен збор-

ник радова са скупа који се одржава на манифестацији Жички духовни сабор Преображење 2014. Жички духовни сабор је установљен у тешким временима за Србију са циљем да промовише повратак духовним вредностима, а многе публикације које су настале на трагу ове манифестације трајан су белег њеног постојања. Најстарија преображењска културна манифестација у Србији започета је 1992. године на иницијативу песника краљевачког Књижевног клуба, а већ следеће године прихваћена као градска манифестација чији су организатори Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Народни музеј и Књижевни клуб. Манифестација је зачета у оквиру 29. такмичења села Србије уручењем 1.500 књига огранку краљевачке библиотеке у Жичи које су сакупљене у акцији Радио Београда „Књига солидарности“. Након што је уследила промоција едиције „Слово“ у издању Књижевног клуба и Графичко-издавачког предузећа „Слово“ одлучено је да се сваке године једном српском песнику додели Жичка хрисовуља. Током две деценије постојања манифестација је три пута мењала назив. Прве године је названа Дани преображења, потом Српски духовни сабор Дани пре-

ображења да би се од 1997. усталио назив Жички духовни сабор – Преображење. Сабор баштини највредније из српске културне традиције и заоставштине с нагласком на савремено песничко стваралаштво и промоцију универзалних и локалних вредности из области културе и историјске прошлости. Саставни део Сабора били су научни скупови који су допринели новом читању српске прошлости и вредновању споменика културе из Долине векова. У склопу Сабора приређена су четири научна скупа, „Старо наслеђе у савременој српској поезији“, „Културно наслеђе и његова заштита“, „Жича – уметност, историја“ и „Рудо Поље – Карановац – Краљево: од првих помена до Првог светског рата“. Саставни део сабора свих ових година су биле ликовне изложбе и концерти извођача и аутора озбиљне музике компоноване по мотивима народног стваралаштва и традиционалне музике. Централни део Сабора посвећен је српским песницима којима се у Трпезарији манастира Жиче додељује Жичка хрисовуља, а о делима лауреата разговара се за округлим столом критике након чега краљевачка Библио-

тека штампа зборник радова који представља незаменљиво штиво за изучавање домаће поезије. Досадашњи добитници награде су, Добрица Ерић, Милутин Петровић, Миодраг Павловић, Љубомир Симо-

вић, Иван В. Лалић, Милосав Тешић, Бранислав Петровић, Стеван Раичковић, Алек Вукадиновић, Матија Бећковић, Борислав Радовић, Рајко Петров Ного, Милован Данојлић, Мирослав Максимовић, Злата Коцић, Ђорђо Сла-

доје, Новица Тадић, Братислав Р. Милановић, Петар Пајић, Иван Негришорац, Гојко Ђого и Петар Цветковић, а свима су сем Добрице Ерића штампани зборници радова. Т. Радовановић

Програм Духовног сабора - Преображење 2014 Субота, 16. август Народни музеј, 20 часова СВЕЧАНО ОТВАРАЊЕ ДВАДЕСЕТ ТРЕЋЕГ ЖИЧКОГ ДУХОВНОГ САБОРА Томислав Илић, градоначелник Краљева Изложба СРБИЈА И СРБИ НА ФИЛМУ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ (Из фонда Југословенске кинотеке) Изложбу отвара Радослав Зеленовић Музички програм СРПСКЕ НОТЕ Професори Музичке школе „Стеван Мокрањац“ из Краљева Изложба

БОЈЕ ПРАВОСЛАВЉА – ПОЉСКА Амбасада Републике Пољске у Београду и портал Ortphoto Недеља, 17. август Народна библиотека, 21 часова СА РАНКОМ ЈОВОВИЋЕМ Желидраг Никчевић, Александар Б. Лаковић, Ранко Јововић Понедељак, 18. август Народна библиотека, 10 часова О ПОЕЗИЈИ РАНКА ЈОВОВИЋА Јован Делић (председава), Радивоје Микић, Oливера Радуловић Владимир Димитријевић, Василије Домазет, Ана Гвозденовић, Соња Миловановић Владан Бајчета, Катарина Јаблановић, Данка Спасојевић

Народни музеј, 19 часова ПРОМОЦИЈА МОНОГРАФИЈЕ НАРОДНОГ МУЗЕЈА КРАЉЕВО Бојана Борић Брешковић, Драган Булатовић, Делфина Рајић, Милош Тимотијевић Двориште Аџића куће, 21 час ПРЕОБРАЖЕЊЕ, ПЕСНИЦИ Злата Коцић, Мирослав Максимовић, Адам Пуслојић, Драган Хамовић Горан Станковић, Данило Јокановић, Верослав Стефановић Уторак, 19. август Трпезарија Манастира Жичa, 12 часова УРУЧЕЊЕ ЖИЧКЕ ХРИСОВУЉЕ Селимир Радуловић, Драган Хамовић, Ранко Јововић, Небојша Дугалић, Јана Милишић

17.8.2014.

МАГАЗИН

На репертоару Биоскопа „Кварт“ Плаћеници 3 Филм са највише глумачких звезда у историји, експлозивних каскадерских акробација и невероватног оружја. Први пут заједно у једном филму глуме Сyлвестер Сталоне, Арнолд Шварценегер, Џејсон Статам, Мел Гибсон, Весли Снајп, Харисон Форд и још 11 легенди. Њихова мисија спречавања да моћно оружје падне у погрешне руке завршава неочекивано за Барнија и врхунски тим плаћеника. Окрутни трговац оружјем којег траже је заправо Барнијев стари партнер и суоснивач тима Конрад Стонебанкс за којег су мислили да је убијен пре више од

десет година. Након велике битке Стонебанкс успева да побегне, а ветеран Цезар готово настрада, што подстакне Барнија да искусне ветеране замени групом нових плаћеника који ће у тим унети свежу енергију и нове вештине. Најбољи стрелац у тиму Барнија користи јуришне пушке, револвере и пиштоље, а Статам се вратио као мајстор хладног оружја. Барнијева десна рука и најближи пријатељ је Ли, па се њих двојица стално такмиче и деле исти смисао за хумор што резултира сталним расправама, забавним дијалозима и изјавама. Продуценти су окупили позната стара и нова имена како би гледао-

цима омогућили незаборавно искуство, јер никад пре тога, и вероватно и никад више неће у једном филму видети толико звезда. Како би гледаоцима пренели епску акцију и маштовиту каскадерску кореографију филм су десет недеља снимали у Бугарској, са две јединице које су истовремено снимале у Србији, Грчкој, Румунији, Македонији и Турској. У филму се виде различите локације, напуштена бродоградилишта на Црном мору, предивне планине и села, велики градови и заборављене војне базе из хладног рата каквих још има у Бугарској. Критика у шаљивом тону закључује

да недостаје једино још Чак Норис уз опаску да ред пуцачине, пуцачине и пуцачина смењује нови ред пуцачине, пуцачине, пуцачине, а ту и тамо изговори се по нека инфантилна реченица која би требало да представља дијалог. Филм се приказује до 20 августа у термину од 22 сата по цени од 250 динара.

Нинџа корњаче 3Д Граду су потребни хероји. Тама се надвила над Њујорк јер Шредер и његови зли помоћници држе у страху све од полиције до политичара. Будућност

је црна све док се не појаве четири необична брата из канализације који ће открити своју будућност као млади мутанти нинџа корњаче. У новим пустоловима спашавања града и разоткривања Шредеровог плана прате их новинарка Ејприл О’Нил и њен саркастични камерман Верн Фенвик, а за веселу атмосферу побринуће се њена уредница коју тумачи славна комичарка Бупи Голдберг! Најпознатије корњаче на свету, Леонардо, Микеланђело, Рафаело и Донатело овога ће лета под вођством учитеља Сплинтера поново узети правду у своје руке и упустити се у борбу против најопаснијих криминалаца!

Филм је заснован на широм света познатим ликовима стрип аутора Питера Лерда и Кевина Истмана, а снажна четворка, која већ деценијама забавља публику свих узраста, стигла је и на велико платно. Режију потписује Џонатан Либесмен, а сценаристи су Џош Апелбаум, Андре Немец и Еван Доерти, док главне улоге тумаче Меган Фокс, Вил Арнет, Вилијам Фичнер, Дени Вудбрн, Еби Елиот, Ноел Фишер, Џереми Хауард, Пит Плошек, Алан Ричсон и Вупи Голдберг. Филм се приказује у пројекцијама од 20 сати, а за улазницу треба припремити 350 динара. Т. Радовановић

Из Полицијске управе Краљево

МАГАЗИН

17.8.2014.

УДВОСТРУЧЕ

акон благог затишја пред крај јула поново се бележи повећан број евидентираних кривичних дела. Није познато да ли су се са одмора вратили инспектори криминалистичке полиције па интензивирали рад, или то суграђани склони вршењу кривичних дела. Седмични статистички преглед стања јавне безбедности на подручју града за период од 4. до 10. августа сведочи о 29 кривичних дела општег криминала од којих су инспектори успели да реше мање од половине, о чему сведочи податак да су им познати извршиоци тек 11 ових

дела. И док је број евидентираних кривичних дела у благом порасту знатан скок се запажа код броја прекршаја који утичу на ремећење јавног реда и мира, па је онај из претходног статистичког периода премашен за више од половине чему је у највећој мери допринео скоро удвостручен број туча. Вредни статистичари су забележили да се од укупно 31 прекршаја више од половине, или 17, односи баш на њих. Безмало је удвостручен и број саобраћајних незгода, а у десет које су евидентирали полицијски службеници

четири су као исход имале повређена лица, а шест само материјалну штету. Једна особа је задобила теже телесне повреде, четири лакше, а материјална штета је процењена на 600 хиљада динара. Различито може да се тумачи и податак о скоро два пута мањем броју прекршаја у области безбедности саобраћаја тим пре што нема података о њиховој структури. Припадници Ватрогасно-спасилач ке јединице учествовали су у гашењу једног пожара чије последице до завршетка седмичног извештаја Полицијске управе Краљево нису утврђене.

ЕН БРОЈ ТУЧА

ЛАВ ФЕСТ У ЗНАКУ ДРОГЕ У саопштењу Полицијске управе издатом након завршетка музичке манифестације „Лав фест“, која је између 7. и 9. августа одржана у Врњачкој Бањи уз присуство више десетина хиљада домаћих и страних гостију, истиче се да је остварено изузетно повољно стање јавне безбедности, што је резултат појачаних активности полицијских службеника из Врњачке Бање, Краљева и V одреда Жандармерије стационираног у Краљеву. Оваквом стању, поред полицијских службеника,

допринели су и грађани одговорним понашањем према пословима безбедности, па нису регистрована тежа кривична дела, као ни прекршаји против јавног реда који би изазвали било какво узнемирење. Припадници полиције су посебну активност усмерили на проналазак дроге, па су реализовали 66 уличних заплена супстанци за које се сумња да су марихуана, хашиш, кокаин, „спид“ и таблета „наркотичких аналгетика“. Дрогу је одузета од 63 особе са подручја Србије и иностранства, од којих су два малолетна лица. Од двадесетчетворогодишње

особе из Београда одузето је 27,4 грама марихуане и 2,3 грама кокаина, што је највећа појединачна заплена на фестивалу. О запленама су обавештени надлежни тужиоци, а свих шездесет троје је приведено у службене просторије и саслушано због постојања сумње да су извршили кривично дело које се карактерише као неовлашћено држање опојних дрога. Против њих ће у редовном поступку бити поднете кривичне пријаве. На местима одржавања манифестације није регистрована ниједна саобраћајна незгода. Т.Р.

Отворено првенство Краљева у тенису

МАГАЗИН

17.8.2014.

СУПЕРИОРНИ

- Алекса Ђерковић супериорно освојио Отворено првенство Краљева у тенису за узраст до 16 година. – Надметање у женској конкуренцији изостало због недовољног броја пријављених такмичарки. – До краја сезоне такмичења још три значајна турнира за млађе категорије. – Краљевчани спремни за организацију окршаја националних селекција у оквиру Дејвис и ФЕД купа

ако су тенис у Краљево још половином тридесетих година прошлог века донели Французи запослени у „Фабрици авиона“ до формирања клуба који улази у тридесету годину постојања требало је да прође пуних пола века. Неколицина ентузијаста, који су играли на два бетонска терена Спортског центра Аутотранспорт, формирали су 1985. године клуб и допринели да се, уз помоћ локалне самоуправе, поред леве обале Ибра у центру града изгради пет тениских те-

рена, од којих један покривен. Услови за тренинге на изузетно лепом месту, а и успеси српских тенисера на светској сцени, допринели су наглој популаризацији овог спорта, а постигнути резултати ове године верификовани пресељењем седишта региона Шумадије и Западне Србије из Чачка у Краљево. Квалитет терена са шљаком омогућио је организацију бројних такмичења за различите узрастне категорије под окриљем регионалног, али и Тени-

ског савеза Србије. Иако је тенис претежно индивидуални спорт одржавају се и екипна такмичења, а Краљевчани су се све до пре неколико година са успехом такмичили у оквиру Друге лиге. Последњих година најбољи краљевачки тенисери спремност доказују у елитном такмичењу са осталим српским клубовима члановима Прве лиге. Првог дана минуле недеље одигравањем финалног меча стављена је тачка на овогодишње Отворено првен-

ство Краљево за узраст до 16 година на коме је учествовало 23 такмичара из Београда, Краљева, Нове Пазове, Крагујевца и Ужица. Након два кола квалификација и четвртфиналних борби следећег дана у полуфинале су се пласирали Краљевчанин Алекса Ђерковић и тројица Београђана, Андреја Ђорђевић, Марко Кастратовић и Никола Крсмановић. У првом полуфиналном мечу Ђерковић је био бољи од Ђорђевића, а Кастратовић од Крсмановића. У финалном мечу је бриљирао Алекса Ђерковић и надмоћно са 2:0 победио Марка Кастратовића који је успео да добије тек по један гем у оба сета. Четворици првопласираних припали су пехари и дипломе организатора чији је рад највишом оценом оценио врховни судија турнира Стефан Обрадовић из Крагујевца. Иако је било планирано и одржавање турнира у

жеснкој конкуренцији окршај је изостао јер се до почетка организаторима пријавила само једна такмичарка из Новог Сада. До краја сезоне такмичења Тениски клуб Краљево већ следеће недеље очекује организација мечева деце узраста до десет година на црвеном и зеленом нивоу који се игра нестандардним лоптицама. Шестог септембра почиње мастерс турнир за такмичаре до 14, а 15, новембра до 12 година. Учестале посете челника Тениског савеза Србије новој спортској дворани у Рибници, и наговештаји да би могла да угости репрезентацију Србије у борбама за Дејвис и ФЕД куп, учвршћују руководство клуба у уверењу да би, уколико за то добију прилику, могли на врхунском нивоу да организују и оваква такмичења. Т. Радовановић

Фото: Радовановић

И ЂЕРКОВИЋ

МАГАЗИН 17.8.2014.

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs