Magazin131 by Kraljevski MagazIN

МАГАЗИН Година II * Број 131 * 24. август 2014. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевски

МАГАЗИН 24.8.2014.

Други међународни фестивал краткометражног филма Србија Грчка Француска Немачка Шпанија Турска Хрватска

Велс Куба Холандија Италија Иран Малта Канада

Финска Тајван Индија Пољска Бангладеш Македонија Аргентина

Након сто дана Владе Републике Србије

МАГАЗИН

24.8.2014.

ОБРАЗОВАЊЕ ПА

- На основу тромости просвете и система образовања сто дана није довољно да би могао да се изводи било какав закључак чак и да је нешто урађено. - Контрадикторне поруке министра просвете у првих сто дана владавине оцењују се као погубне за образовни систем који не ваља, али за то нису одговорни они који га воде. - Крајем 2012. године у жижи интересовања јавности у Србији био је почетак борбе против корупције и организованог криминала. – Иако се тврди да у борби против корупције нема заштићених стиче се утисак да је она у првих сто дана актуелне владе потиснута у други план

Фото: М. Радовановић

АЛО НА ИСПИТУ?

24.8.2014.

МАГАЗИН

ако је прошло сто дана од конституисања последњег сазива Владе Републике Србије у јавности постоје подељена мишљења о томе да ли три пута за нешто више од две године вреди обележавати један такав датум. Основ за то је сазнање да се на уласку у трећу годину влади уместо тражења одговорности за оно што је, или није, урадила даје још једна прилика за нови почетак. Јавна дебата коју је тим поводом организовала Балканска истраживачка мрежа требало је да кроз запажања представника невладиних организација, медија и експерата који се баве овим темама открије докле се стигло у реализацији отворених питања из области борбе против корупције, економије, здравства просвете... Колумниста Пешчаника и уредник у издавачкој кући „Фабрика књига“ Дејан Илић у филму који је припре-

мила Влада поводом сто дана рада није запазио да се међу оствареним резултатима налазе и они везани за образовање што наводи на закључак да се она, бар у првих сто дана, није ни бавила овим питањем а то се оцењује добрим јер би у супротном могла да произведе још већу штету. На основу тромости просвете и система образовања изводи се јасан закључак да сто дана и није довољно да би могао да се изводи било какав закључак чак и да је нешто урађено. У контексту чињенице да су државни чиновници запослени у Министарству просвете, а са њима и актуелни министар, и образовни радници, треба посматрати контрадикторне изјаве дате у првих сто дана владе, међу њима и ону везану за тестове које су морали да полажу ђаци на завршетку основне школе. Тестови се оцењују као начин за проверу реалног

стања у систему образовања у чији квалитет министар сумња колико и у друге актере. Сумња се односи на начин којим просветни радници обављају посао, али и ђаке који уче. Да министар просвете није једини који се понаша на тај начин потврђује његов колега који сумња у полицију док се налази на челу тог ресора. Све наводи на размишљање о начину на који грађани треба да заснивају однос према системима у које највише сумњају њихови руководиоци. - Када пошаљете поруку деци да иду у школе чији је квалитет сумњив како ти ђаци да се понашају, да ли да буду добри и уче или да беже из школе, јер ако она не ваља боље да побегну него да буду у њој. Која је порука човека који сумња у систем, па су потребни тестови да провери систем. Кад су тестови завршени рекао нам је да нису довољно развијени да би прове-

рили квалитет знања са којим ђаци излазе из основне школе, па се поставља питање што су радили тестове. Сумњате, не умете да проверите сумње, али ипак предузимате ствари које ничему не служе. Онда је рекао да је највећи успех тих тестова што су уопште спроведени. Разумем да неко себи постави скромне циљеве, и да те скромне циљеве остварује, али овај циљ не само што је скроман него је и бесмислен, јер тестови ништа не говоре и не дају никакве резултате – каже Илић. И чим је пажња јавности у вези са оним што се дешавало са малом матуром полако почела да слаби стигла је нова порука министра, овог пута везана за лажне докторате. У систему у коме неко изађе са доказом да су неки људи докторирали са радовима који су плагијати, систем је немоћан да се бори јер није у његовој надлежности

да са том појавом изађе на крај. То је потврдио министар уз констатацију да су и у случају лажних доктората поштоване прописане процедуре, па се изводи закључак да је систем функционисао, а ако је функционисао онда је све у реду. Две толико контрадикторне поруке министра просвете у првих сто дана владавине оцењују се као погубне за образовни систем који не ваља, али за то нису одговорни они који га воде. - Ако имамо у виду да је образовање један јако статичан и тром систем мислим да ће се одупрети и овом министру што заиста није добра вест. Имамо посла са системом који није добар, али се јако тешко мења, и потребан је велики рад и сагласност да се промени. Ми смо ових сто дана добили две контрадикторне поруке министра и надам се да он неће предузети ништа да поправи стање у

образовању, јер не верујем да би то што би могао да предузме довело до добрих резултата – каже Илић. Веома лошим документом се оцењује и Стратегија образовања која је донета 2012. године, па се и сазнање да није примењивана сматра добрим решењем. У таквој ситуацији једино што би у наредном периоду могло да се уради је да рад на изради нове стратегује почне из почетка. Како активности министра није могуће посматрати ван политичког окружења у коме делује само летимичан поглед на оно шо чини влада наводи на закључак да нема много разлике у порукама које шаље народу. Уз констатцију да и она шаље лоше поруке, посебно када је у питању образовање, следи препорука да настави са радом и даље што би била најбоља вест на крају њеног мандата. Крајем 2012. године у жижи инте-

МАГАЗИН

24.8.2014.

ресовања јавности у Србији био је почетак борбе против корупције и организованог криминала. Иако се све време, а и у филму приказаном поводом сто дана владавине, увек истиче да у борби против корупције нема заштићених стиче се утисак да је она потиснута у други план. Без обзира што корупција није била главна тема у првих сто дана актуелне владе Транспарентост Србија овај период види као веома динамичан што потврђује Немања Ненадић који говори о влади континуитета и владавини од скоро 700 дана. Суштински ново у њеном раду је што након убедљиве победе на последњим ванредним параламентарним изборима више неме места за изговор који су имале све владе до ове од 2000. године. Све оне су оправдање за оно што од обећаног није реализовано налазили у понашању коалиционих партнера и њихових уцењивачких капацитета који су спречавали спрово-

ђење значајних мера. Такав изговор више не постоји, а без обзира што је и актуелна влада формално каоалициона ситуација је квалитативно другачија, па је одговорност за све што се уради лоше много већа код ове него било које претходне владе. Главна карактеристика дешавања на пољу борбе против корупције у последњих сто дана је нетранспарентност пословања са инвеститорима која се не односи само на овај период већ и неке документе које су закључивали претходни кабинети, а који су у поседу актуелне власти. Нетранспарентност пословања са потенцијалним страним партнерима сматра се посебно важном због хијерархије која предвиђа да међудржавни споразуми имају већу снагу од било ког домаћег закона. То што је у свету уобичајено и није проблем колико сазнање да устав не поставља чврсте границе докле може да сеже међудржавни споразум, да ли се њиме може предвидети бук-

вално све или су Влада и Скупштина када га одобравају нечим ограничени. Иако приликом ратификације међудржавних уговора у Скупштини посланици у њему не виде ништа спорно често се деси да се касније кроз конкретне аранжмане искључи све што би у правном систему требало да заштити од корупције у располагању јавним средствима. Да се међудржавним уговорима у потпуности заобилази примена Закона о јавно приватном партнерству показује пример некадашњег ЈАТ-а који се, иако није везан за првих сто дана последње владе, протеже и до данас, а слично би могло да се деси и са земљиштем у Бачкој. У конкретном случају се формира заједничко предузеће као вид јавно приватног партнерства, а за избор потенцијалног партнера који нуди најповољније услове за такав аранжман би, у случају да се поштује закон, требало спровести конкурентни поступак што

није случај. - Велики пројекат који још није фомализован кроз неки уговор је најављени „Београд на води“ који би требало да реализује заједничко предузеће, а страни партнер неће бити одабран у конкурентном поступку него ће то бити прескочено на основу међудржавног споразума и посебне одлуке владе. То је убедљиво најважнија ствар која се дешавала у ових сто дана, а као декорација су најаве да ће поједини уговори бити објављени, па тога после нема. Нетранспарентност је само додатан зачин на велике опасности које би овакви аранжмани имали све и да се такви уговори објављују, па себе доводимо у ситуацију да ће се строги закони и процедуре које смо усвојили о јавно приватном партнерству, јавним набавкама, приватизацији, примењивати само на мање важне случајеве – објашњава Ненадић. Проблематичним се оцењује и примена Закона о јавним предузећима

који дефинише избор директора искључиво конкурсом. Сазнање да се у таквој ситуацији, иако су мање важна, нека имена већ помињу наводи на предлог да влада, уколико мисли да постојећи концепт није добар, предложи промену закона и избор директора јавних предузећа на неки други начин. После недавних промена у врху полиције и даље није јасно зашто су смењени, да ли су криви и да ли има ефеката у борби против корупције. И док се непосредно пре смене челника тврдило да из полиције цуре информације након смене је потврђено да је свако од њих добро обављао свој део посла. То је био довољан разлог да изостане подношење кривичне пријаве против било кога, а бројне збуњујуће поруке које се односе на репресивну структуру државе могле би негативно да се одразе на рад неких органа. Усвајање неких из пакета медијских закона донели су напредак, а ако се

буду примењивали врло брзо би требало да буде јасније колико новца држава, локалне самоуправе и јавна предузећа дају медијима што пре усвајања није било довољно транспарентно. Други нацрт Закона о заштити узбуњивача се оцењује бољим од оног из децембра 2013. године, али се и даље сматра да није довољно добар. За многе законе који су у процедури, или су усвојени, нису биле организоване јавне расправе што је у директној супротности са Законом о државној управи и Пословником о раду Владе. Уз све то за неке од њих посланици нису имали више од једног дана да се упознају и припреме амандмане којима би побољшали њихов квалитет. Посебно проблематичним оцењује се и сврсисходност расправе с обзиром да се сви нацрти расправе у Народној скупштини шаљу у Брисел, а потом уважавају бројне примедбе чланова Европске комисије. Т. Радовановић

Без длаке на језику: Ненад Вуксановић (1)

МАГАЗИН

24.8.2014.

ПАРТИЈА ДОКАЗАНИХ ВРЕДНОСТИ

- Социјалисти које је и на последњим изборима предводио председник партије Ивица Дачић, доказали да су највећим делом очували бирачко тело. – Социјалистичка партија Србије аутентична странка са дуготрајном традицијом која својим вредностима задобија велико поверење бирача. - Озбиљан и студиозан рад у градској организацији допринео да социјалисти у другом узастопном мандату буду носиоци власти и реализацијом сопственог програма профилишу локалну политику. - Стабилност калиције потврђује се сазнањем да није било искакања и поремећаја у раду иако, као и у свакој причи са више учесника, постоје размимоилажења због различитих интереса. - Интерес највећег дела становништва опозицији у кључним моментима важнији од политикантства и покушаја убирања јефтиних политичких поена

Ненад Вуксановић

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

24.8.2014.

очетак лета сваке године је време кад у Краљеву готово да замире политичка активност и да почетком јуна градоначелник Драган Јовановић није поднео оставку, након чега су уследиле две седнице Скупштине града, пажљивији посматрачи политичких прилика би и заборавили да у граду постоји локални парламент. Од конституисања ново Градско веће је и даље у ванредном заседању, а Скупштина града још није изабрала заменика председника. У таквој ситуацији све више је оних, посебно међу опозиционим одборницима, који заступају идеју да он није ни потребан што се показало посебно након последње исцрпљујуће седнице Скупштине града која је означила крај политичке активности у првој половини године. Политичке странке које су доживеле пораз на мартовским изборима још се нису повратиле од шока, па сем

што нема никаквих активности нема ни обраћања јавности барем као подсећање да ипак постоје. У таквој ситуацији тешко је наћи саговорника који би на адекватан начин, без длаке на језику, коментарисао стање на локалној политичкој сцени. Сматрајући да су бар шефови одборничких група довољно компетентни да кажу по коју реч обратили смо се онима који предводе значајније групе у Скупштини града, а на позив се љубазно одазвао шеф одборничке групе окупљене око социјалиста Ненад Вуксановић. Краљевачки социјалисти су у два последња мандата локалног парламента једина озбиљнија политичка групација са значајном улогом у коалицији која је преузела одговорност за четворогодишњи живот у Краљеву. Ненад Вуксановић потврђује да је то резултат озбиљних припрема за ђурђевданске изборе 2012. године, и мартовске ове, којима су социјалисти

приступили у сарадњи са доказаним партнерима из Партије удружених пензионера Србије и Јединствене Србије. Краткој предизборној кампањи претходио је импозантни скуп у краљевачкој хали спортова као једини догађај који је у Краљеву подсетио на прави увод у изборе. Претходио му је низ припремних састанака и промоционих скупова у сеоским срединама, а све је водило ка разултату који се оцењује веома добрим. Показало се још једном да су социјалисти, чију је листу на последњим изборима предводио председник партије Ивица Дачић, највећим делом очували бирачко тело и показали да су аутентична странка са дуготрајном традицијом која својим вредностима задобија велико поверење бирача. Успех социјалиста је још већи кад се има у виду да до скора значајне партије на последњим изборима нису успеле да пређу цензус и прескоче праг Народне

скупштине. Све то наводи на размишљање да се у градској организацији радило довољно озбиљно и студиозно што је допринело да социјалисти у другом узастопном мандату буду носиоци власти и да реализацијом сопственог програма у значајној мери утичу на локалну политику. - Коалиција Социјалистичке партије Србије са Партијом уједињених пензионера и Јединственом Србијом заснована је на заједничким вредностима које се огледају у социјалној једнакости и праведности, заштити инетерса свих људи који живе од свога рада без обзира да ли се ради о интелектуалцима, радницима или сељацима. На основу споразума који је закључен пре више од две године наставили смо са заједничким радом, а договором остварујемо циљеве које смо зацртали у локалној предизборној платформи. Стабилност ове калиције потврђује се сазнањем да није било искакања и поремећаја у раду иако, као и у свакој

причи са више учесника, постоје размимоилажења због различитих интереса – каже Вуксановић. И ма колико да су интереси коалиционих партнера у појединим ситуацијама били различити никада се нису у негативном смислу одржавали на заједнички рад и ефикасност у реализацији програмских задатака. Краљевачки социјалисти су од оснивања партије највећу пажњу поклањали социјалној полиитици. Тако је било и у ранијем периоду, а посебно од конституисања најновијег састава локалног парламента након мајских избора 2012. године када су дали значајан допринос у обезбеђењу средстава која се из градског буџета усмеравају на побољшање живота суграђана у стању социјалне потребе. Овакав став проистекао је из сазнања о тешкој социјалној ситуацији великог броја становника након пропасти и стечаја некада значајних краљевачких привредних субјеката због чега је без

посла остало више до десет хиљада људи. Проблеми који су настали после тога тражили су довољан ниво разумевања свих политичких субјеката, посебно оних који одлучујуће утичу на доношење значајних одлука, а социјалисти су увек међу првима који подржавају све којима је угрожена егзистенција. Такав став довео је до удвострученог дела средстава намењених социјално угроженим категоријама становништва, а велика пажња се поклања и дугим видовима помоћи који укључују доделу огрева, средстава за хигијену, основних животних намирница и другог што би у одређеној ситуацији могло да допринесе ублажавању тешке економске и социјалне ситуације. Да активности социјалиста нису усмерене само на решавање проблема породица у стању социјалне потребе потврђује подршка реализацији свих значајнијих инфраструктурних објеката у граду, пре свих завршетку моста који

24.8.2014.

МАГАЗИН

у наставку Скопљанске улице води преко Ибра и отвара развојне могућности на рибничкој страни дуж десне обале реке. Ништа мање значајним социјалисти не сматрају ни завршетак нове спортске дворане у Рибници тим пре што полажу право на одговорност за њено руковођење. Краљево се у последњих неколико година нашло међу ретким градовима у којима су елементарне непогоде наносиле велике штете. После катастрофалног земљотреса у новембру 2010. године уследили су летњи пожари, а потом клизишта под разорним дејством бујичних потока. Врхунац несреће је достигнут овог пролећа када је поплавни талас у новијој историји незапамћених размера нанео велике штете на око пет стотина стамбених објеката у рубним насељима од Цветака и Обрве до Шумарица и Витановца. Осим стамбених под водом се нашао и значајан број економских објеката и обрадивог земљишта, а у

гледићком крају бујице су однеле велики број мањих и већих мостова и оштетиле комуникације због којих је овај део територије био данима одсечен од других делова земље. Поправљено је све што се могло, а увек било ограничено количином материјалних средстава у градском буџету која су према оштећенима усмеравана наком валидних одлука градске скупштине. - Кад је у питању Скупштина града мислим да је након почетног несналажења рад попримио озбиљнији ток и да ради много ефикасније у односу на период са почетка мандата, па је на неколико десетина седница разматран велики број тачака дневног реда и низ озбиљних питања. Обезбеђено је редовно усвајање буџета који омогућава да се у сваком сегменту успешно одвија живот у локалној самоуправи што је веома значајно имајући у виду период од 2000. до 2008. године са честим променама и кризама власти, али

и другим проблемима који су оптерећивали рад скупштине. Веома битним сматрам део буџета који се односи на финансирање програма Дирекције за планирање и изградњу „Краљево“, а Скупштина је дала немерљив допринос у смислу завршетка капиталних инвестиција и у решавању других комуналних проблема, посебно у сеоским срединама код асвалтирања путева и изградње станова. Имали смо несрећу да је велики део средстава утрошен у оно што је уништено у полавама и бујицама, па је и то задатак коме морамо да посветимо потребну пажњу – каже Вуксановић потврдом да је владајућа већина кад год је то било могуће, прихватала и амандмане представника опозиционих странака што сведочи о постојању довољног нивоа политичке толеранције. Потврда јединства међу одборницима исказана је давањем сагласности да се приступи урбаној регенерацији дела насеља у Доситејевој улици, а и

након мајских поплава кад није било недоумице да ли да више од 60 милиона динара стоји заробљено у Фонду за солидарну стамбену изградњу или буде, у виду једнократне новчане помоћи, додељено становницима поплављеног подручја. Ма колико да се истиче значај јединства политичких неистомишљеника рад локалног парламента током више од две године показују и бројна размимоилажења, а Ненад Вуксановић сматра да се највећи део опозиције понаша коректно и конструктивно. Не спорећи улогу опозиције да као корективни фактор критикује и предлаже решења за која сматра да су боља од оних која долазе са стране власти, и да ће ефикасније допринети решавању проблема грађана, наш саговорник указује на велико јединство у кључним моментима. Од свих одборника Скупштине града очекује се довољна доза слуха за интересе највећег дела становништва

а опозиција је, верује Вуксановић, показала да су јој у кључним моментима они важнији од политикантства и покушаја убирања јефтиних политичких поена. Истакнути чланови Социјалистичке партије Србије заузимају значајна места у Градској управи, па имају довољно информација на основу којих шеф њихове одборничке групе потврђује задовољавајуће пуњење буџета у веома отежаним околностима. Задовољавајућом се оцењује и рализација буџета пред јесење заседање скупштине, а према информацијама које имају социјалисти, иако још нема коначне оцене да ли ће то бити потребно, о ребалансу би могло да се разговара тек током следећег месеца. Пре тога важније је фокусирати се на отклањање последица пролећних поплава на индивидуалним објектима, јавним зградама и комуналној инфраструктури. Добар део је већ саниран што наводи на помисао да неће бити

потребе да се значајније утиче на измене у буџету усвојеном пред крај протекле године. - Уколико се појаве неки битнији разлози сигурно ћемо приступити томе уз озбиљно разматрање и образложење сваке ставке како би грађани могли да стекну увид у то где се, и на који начин, троши новац. У трећем смо кварталу, у току је летња пауза у раду скупштине, па до краја године, осим евентуалног ребаланса буџета, не треба очекивати доношење неких битнијих одлука ван оних које се планирају у редовном раду скупштине – каже Вуксановић. Незаобилазна прича у свим политичким разговорима је стање у јавним предузећима и установама, а краљевачки социјалисти су, поред „Чистоће“ и „Пијаце“, преузели одговорност за Центар за социјални рад и Дом културе „Студеница“ у Ушћу. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Зоран Матовић

МАГАЗИН 24.8.2014.

Перспективе добровољног омладинског рада

- Након пролећних поплава које су половином априла, и месец дана касније, оставиле последице још неутврђених размера Удружење учесника омладинских радних акција волонтера Србије је предложило ресорном министарству нов концепт масовног организовања омладине за добровољно, полупрофесионално и професионално ангажовање. - За педесет година два милиона учесника радних акција радно ангажован више од милијарду и сто милиона сати. – Добровољним радом изграђено 13 омладинских пруга, 1.066 километара аутопута Братство-јединство, 13 фабрика, 10 мостова, 5 хидроцентрала и безброј грађевина у Београду и другим градовима. - Свако мора да ради највише што може, а тако је настала и чувена бригадирска парола „будимо реалисти, урадимо немогуће“

Фото: М. Радовановић

БУДИМО РЕАЛИСТИ, УРАДИМО НЕМОГУЋЕ

24.8.2014.

МАГАЗИН

ише него у последњих четврт века у Краљеву се о давно заборављеним омладинским радним акцијама причало крајем прошлог и почетком овог месеца. Повод за то је организовање Омладинске радне акције „Краљево 2014“ са задатком да се очисте корита и спречи, или бар умањи, негативно дејство бујичних потока који се стварају након обилних киша. Значај добровољног омладинског рада потврдили су представници локалне самоуправе, и других државних органа, а овогодишња акција у Краљеву била је повод за посету радилиштима председника Управног одбора Удружења учесника омладинских радних акција волонтера Србије Зорана Матовића. Удружење учесника омладинских радних акција је кровна организација која је након вишегодишњих припрема тек пре три године као таква регистрована у Агенцији за привредне реги-

стре, а настала је као последица потребе да се обједине активности различитих организационих облика у бројним градовима Србије након сазнања да неки од њих постоје читавих четрдесет година. Појединачне активности довеле су до сазнања да би могло да се уради и више кроз јединствену организацију на нивоу целе земље, а након оснивања удружењу грађана су приступиле бројне организације које су раније наступале самостално. Осим договора са чланицама о активностима током године Удружење све њих представља пред министарствима и другим државним органима. Бројна удружења учесника омладинских радних акција, поготово она настала деценијама раније, регистрована су по тада важећим законима па су морала, у складу са новим, да се региструју поново у Агенцији за привредне регистре. Значајну помоћ у

овом процесу онима који се нису на најбољи начин снашли пружило је баш Удружење учесника омладинских радних акција упућено у раду на Министарство омладине и спорта које препознаје организације младих и оне које раде за младе. У Удружењу је преовладало уверење да организација која ради за младе уз годинама акумулирано искуство може у многоме да допринесе организовању добровољног омладинског рада. - Кад смо прве године припремали књижицу под називом „Јавни радови као могућност изласка из економске, друштвене и моралне кризе“ акцент смо ставили на њих и понудили пет, шест пројеката као могућност за повећање запошљавања пре свега младих. Наше иницијативе су наишле на похвале, али објективно нико то није узео у разматрање, јер се нико није озбиљно ни бавио оним што смо осетили као могући облик организовања. Јавни

радови као облик активних мера које спроводи Национална служба за запошљавање дали су неке резултате, али се то није показало као масовно јер је требало много новца и организације – каже Матовић. Након пролећних поплава које су половином априла, и месец дана касније, оставиле последице још неутврђених размера Удружење је предложило ресорном министарству нов концепт масовног организовања омладине за добровољно, полупрофесионало и професионално ангажовање. Повод за то је сазнање да се не може све организовати на исти начин, јер има послова који се могу радити добровољно, али и оних који би требало да се раде полуволонтерски, а за које треба да се организује потпуно ангажовање пре свега млађих људи. Иако је иницијатива оцењена као добра тек у последње време су се за њу заинтересовали државни скретар у

Министарству омладине и спорта Ненад Боровчанин и један од начелника за пројекте и системска решења Александар Воштић који је са 13 година први пут био акцијаш, а са 16 година командант омладинске радне бригаде. Зоран Матовић са задовољством констатује да удружење, у чијем се управном одбору налази, коначно има квалификованог саговорника који разуме о чему се говори што даје довољно простора за наду да би његови представници могли да учествују у радним групама које ће радити на изради подзаконских аката за Закон о санацији штета од поплава. Овај закон први пут, поред радних кампова и јавних радова, помиње радне акције као могућност радног ангажовања и ствара основу на којој би могло законски да се регулише учешће младих у наредном периоду. Чланови правног тима удружења проучили су 43 закона који помажу,

или сметају, да се организују добровољне радне акције. Бројни од њих онемогућавају да се испуне потребни услови, па се процењује да би проблем могао да се реши посебним законом којим би се створио законски основ за организовање радних акција. - Члан 39 Закона о санацији штета од поплава отвара могућност да се ангажовање реши подзаконским актом, односно уредбом која би прецизирала услове ко и како може да организује радну акцију, и ко може да буде ангажован за радне акције што би омогућило и локалним самоуправама да их организују, а да све буде легално – каже Матовић. За разлику од пре четврт века када није било ограничења у данашње време је потребна сагласност родитеља за учеснике млађе од 18 година, али и примена свих мера заштите на раду какве се у ранијем периоду нису постављале као услов. Искуство из вре-

МАГАЗИН 24.8.2014.

мена које је наступило након последње радне акције у Србији указује на потребу испуњења и бројних услова како би се спречиле злоупотребе добровољног рада волонтера ради стицања индивидуалне користи и остварења профита. И најмлађи учесници некадашњих радних акција су већ зашли у пету деценију живота, па се од њих не може очекивати значајан радни ефекат али стечена искуства у значајној мери могу допринети да он буде што бољи. А управо то искуство није искоришћено када је након мајских поплава у већем делу земље вршена процена настале штете. Међу бившим акцијашима је и даље велики број трасера и људи који су водили значајна радилишта од Ђердапа до пруге Београд-Бар, а држава није препознала могућност да изузетно корисну радну снагу добије без надокнаде. На такав став упућује нов начин размишљања који се у многоме разликује у односу на онај из периода експанзије омладинских радних акција. - У тренутку кад председник владе каже да морамо створити друштво у коме ће рад бити једина мера вредности, рад мора бити питање број један. Шта друго они који су уложили део себе у изградњу земље могу сем да то подрже. Ми у то верујемо, а ако први човек владе каже да ће то постати систем наше је да га подржимо. Неће бити лако да направимо систем као онај у коме смо ми живели. Историја ће судити о томе какав је био систем у коме смо живели 50 година, али смо ми учесници радних акција, а било нас је за тих педесет година преко два милиона, дали преко милијарду и сто хиљада радних сати. Ми смо направили 13 омладинских пруга, 1.066 километара аутопута Братсто-јединство, 13 фабрика, 10 мостова, 5 хидроцентрала, а да не причам о

грађевинама у Београду и другим градовима које је градила омладина добровољним радом. Од милијарду и сто милиона да само долар кошта радни сат, а кошта и пет и шест, то је милијарда и сто милиона долара које је омладина дала својој земљи. Ми се тога нећемо стидети, а увек ћемо се на најлепши начин сећати људи са којима смо провели то време – каже Матовић. Колико то време траје у колективним сећањима доказује и одзив на позив за учешће на Омладинској радној акцији „Краљево 2014“, када се показало да има много више оних који би желели да учествују него што то дозвољавају смештајни капацитети. Показало се то и у другим ситуацијама посебно након овогодишњих мајских поплава. Иако је жеља пре неколико година организоване радне акције у Врњачкој Бањи била да она постане традиционална показало се да то није могуће без исто толико жеље у локалној самоуправи, али и укорењене традиције као основног услова. Да традиција у Краљеву постоји доказује Удружење акцијаша „Ибар“ које у овом граду постоји више од две деценије. Жеље и наговештаја о покретању радних акција има и у другим срединама, али и даље постоје отпори оптерећених размишљањем о времену комунистичке идеологије које је изнедрило и добровољни омладински рад. Па иако је до седамдесетих година прошлог века и могло да се говори о идеологији као начину да се преобрати омладина након тог времена тешко је наћи доказа да је постојало и тако нешто. У време када је велики број младих размишљао да ли да школски распуст проведе на мору или радној акцији у највећем броју случајева је преовладавало опредељење за ово

друго, а додатни разлог су често била и друштвена признања која су се вредновала. - Кад причамо о добровољном радном ангажовању и вредновању тог рада не сме да се заборави колико је ко победио самог себе. Ударници су постојали и они који су носили воду тако што су сами себе надвисили, били сјајни као водоноше и уз упоран и самопрегоран рад заслужили ту значку. И крхке девојке су добијале ударничке значке тако што су радиле као да су велике и снажне, па је бригадирски колектив закључио да су заслужиле ударничку значку. Треба да схватимо да свако мора да ради највише што може, а тако је настала и чувена бригадирска парола „будимо реалисти, урадимо немогуће“. Ја бих желео да и ово време обележимо тако што ћемо бити реалисти који ће урадити немогуће – каже Матовић. Усвајање закона који би дефинисао пре свега услове за организовање, а онда и учешће на радним акцијама очекује се до краја године. Када буде усвојен, и када се буде знало на колику подршку и новац може да се рачуна, треба очекивати државни програм подршке и развоја. Тек тада ће бити познато колико је пара намењено овом облику радног ангажовања, ко ће бити инвеститор и слично, па би са више сигурности могло да се говори и о организовању будућих радних акција. Овогодишња Омладинска радна акција „Краљево 2014“ показала је да постоји потреба, разумевање локалне самоуправе и спремност младих да учествују у у овом облику радног ангажовања. Да ли ће оне до следећег лета слабити или добијати на снази могло би да се види већ за неколико месеци. Т. Радовановић

Новине у Закону о ваздушном саобраћају

МАГАЗИН

24.8.2014.

ПРИОРИТЕТ БЕЗБЕДНОСТ И СИГУРНОСТ

- Ваздушни саобраћај нуди брз превоз најкраћим путем, али због броја путника и специфичне конструкције ваздухоплова захтева обезбеђење посебних услова за оне који управљају таквим превозним средствима. - Очекује се да у Краљеву од тренутка кад буде успостављен редовни авио саобраћај, ма колико да буде обиман, привуче много заинтересованих да буду у непосредној близини и користе могућност бржег, кавалитетнијег и ефикаснијег приступа тржиштима. - Светска искуства показују да је ваздушни саобраћај генератор развоја региона у близини аеродрома поред кога значајно расте цена земљишта. – За годину дана број путника на београдском Аеродрому „Никола Тесла“ повећан за читавих 30 одсто

авна расправа о нацрту новог Закона о ваздушном саобраћају, која је протекле недеље отпочела у Краљеву, као основни циљ је поставила упознавања јавности са новинама у стварању сигурног и безбедног амбијента који ће омогућити нове инвестиционе процесе. Даљи развој ваздушног саобраћаја треба да подигне ниво услуга на виши ниво, а обезбеди одрживости у еколошком али и финансијском смислу. Ваздушни саобраћај је последњих година био тема различитих дискусија везаних за различита дешавања, статус технике, развој авио индустрије и односе у Ваздухопловном савезу. У Сектору за ваздушни саобраћај ресорног министарства верују да је илузорно освртати се на период који је далеко иза нас и да се треба фокусирати на тренутно стање и изазове које представља овај вид саобраћаја. Пре свега се мисли на ваздухопловну индустрију и начине како стићи до нечега што треба позитивно да се одрази на укупно друштво, пре свега регионе у којима ће бити ситуирани ваздухопловни субјекти. Сазнање да би у блиској будућности Краљево требало да по-

стане један од центара авио саобраћаја је и повод да јавна расправа отпочне баш у овом граду. И док би Аеродром „Морава“ требало да буде место на коме ће се у комерцијалном смислу ослањати ваздушни саобраћај у целом региону за ваздушни собраћај ништа мање важни нису ни мали спортски аеродроми на којима се дешавају различите активности. И ма колико да на њима нису изражени комерцијални ефекти Закон о вазудшном саобраћају им поклања посебну пажњу због сазнања да су то места на којима се млади људи први пут срећу са ваздухопловством, стичу прва искуства и поглед са висине на све што се дешава испод њих. Спортски аеродроми су место сусрета са необичним силама које изазивају посебну врсту страха све док не буду контролисане до мере која подиже интересовање до невероватног нивоа. Ентузијастима посебно митивисаним за ваздухопловство баш овде се пружа могућност за активности које воде ка различитим професијама у области ваздушног саобраћаја било да су пилоти, контролори лета, радници у авио инду-

стрији или одржавању авиона. Циљ новог Закона о ваздушном саобраћају је и стварање услова за креативно пословно окружење, и релаксирану ситуацију, за све који се баве било каквим спортским и комерцијалним активностима како би без икаквог ограничења могле да се реализују. Кад закон буде усвојен комерцијални аеродроми, какав треба да буде и „Морава“, биће уређени на начин да у потпуности одговоре свим потребама грађана за авио превозом, али и пословном делу за карго саобраћај. Ваздушни саобраћај нуди брз превоз најкраћим путем, али због броја путника и специфичне конструкције ваздухоплова захтева обезбеђење посебних услова за оне који управљају таквим превозним средствима. С обзиром да се ради о компаративно најнапреднијем виду саобраћаја неопходно је развијати одоговарајући регулаторни простор и закон који ће обезбедити постизање и развој потребног нивоа сигурности и безбедности како би све активности у уређеном систему могле да се одвијају са што мање ризика, а на опште задовољство свих

МАГАЗИН

24.8.2014.

корисника. Светска искуства показују да је ваздушни саобраћај генератор развоја сваког региона у коме се развија. Зато се очекује да и у Краљеву од тренутка кад буде успостављен редовни авио саобраћај, ма колико да буде обиман, привуче много заинтересованих да буду у непосредној близини и користе могућост бржег, кавалитетнијег и ефикаснијег приступа тржиштима. Сем задовољења потреба сваког од њих као императив се намеће развој целог региона. Бројни су примери мањих или већих ваздушних лука око којих је порасла вредност земљишта због повећаног интересовања инвеститора да на њему подижу производне и складишне капацитете од тренутка кад се створе услови за редовно одвијање саобраћаја. Све то је и у многим другим ситуацијама утицало на брз развој других привредних субјеката и пратећих садржаја које генеришу додатни бенефит локалној самоуправи. Акценат је у новом закону стављен на одредбе које престижном виду саобраћаја у сталном развоју треба да обезбеде довољан ниво безбедности и сигурности. Иако је из перспективе земље скромних финансијских потенцијала тешко пратити развој техноло-

гије и функционисање система у овој области, а камоли обезбедити услове које он намеће, у Србији ваздушни саобраћај функционише по највишим светским стандардима. У ресорном министарству тврде да је разлог томе настојање да се створе услови за безбедно одовијање саобраћаја, његово унапређење и квалитетно прописивање свих процедура које су овај вид саобраћаја подигле на највиши ниво како би се предупредиле све недаће, невоље и евентуалне штете које могу да буду прилично велике. У том смислу закон ће се и даље бавити сталним усклађивањем са европским прописима, посебно оним из Европске уније која предњачи у овој области. Сазнање да ни бројне друге европске државе нису у ситуацији да иду у корак са најнапреднијима још значајнијим чини напредак Србије која се, кад је Европа у питању, налази у самом врху. Поразно делује сазнање да бројне одредбе још увек важећег Закона о ваздушном саобраћају нису могле да се тумаче на прави начин, па није прецизно дефинисано ко шта и како треба да ради, а и за оно што се знало члан радне групе за израду закона Зоран Илић тврди да је постављено наопако. Резултат таквог стања је да ни Дирек-

торат цивилног ваздухопловства није био увек у могућности да одговори свима који поднесу захтев за коришћење ваздушног простора. Колико је ваздушни саобраћај значајан, и о каквој се експанзији ради, сведоче подаци београдског Аеродрома „Никола Тесла“ на коме се број путника за само годину дана повећао за читавих 30 одсто. То је озбиљан удар на расположиве ресурсе који намеће потребу обезбеђења одговарајуће подршке свих пратећих служби. Значајно већи број полетања и слетања намеће веће обавезе и контролорима лета који током једног дана воде рачуна о сигурности 20 хиљада путника. Подаци са аеродрома говоре да његове услуге у сату са вршним оптерећењем користи чак пет хиљада путника, а Контрола лета током дана из виших нивоа приближи и на безбедан начин спроведе до писте и до 200 авиона. Интензиван развој ваздушног саобраћаја намеће потребу запошљавања нових људи или набавку аутоматизоване опреме и других система који ће укупан систем учинити ефикаснијим. У генералној авијацији авиони су ретко млађи од 30 година што намеће потребу појачане бриге о одржавању, с

обзиром да ризици по безбедност расту са годинама. Овакво сазнање захтева посебну пажњу, здрав и одговоран однос према њима кроз процедуре за одржавање, али и правилну експлоатацију у ваздуху, па се не може дозволити да се авион стар 40 и више година излаже оптерећењу као технолошки савременије летелице са другачијим перформансама које гарантују сигурно извршење основних функција. Аеро клубови какви постоје у бројним градовима нису у ситуацији да набављају нове, а закон предвиђа ремонт авиона после сваких 2.000 сати лета. Када се потроши то време следи општа оправка, а већ трећа је толико сложена да превазилази трошкове градње новог авиона што клубове доводи у скоро безизлазну ситуацију. Због тога је и Директорат отпочео низ активности како би им помогао у обезбеђењу потребног нивоа сигурности и безбедности које су приоритет новог Закона о ваздушном саобраћају. Након што 27. августа буде окончана јавна расправа следи сређивање материјала и разматрање предлога и примедби које су током две недеље поднели учесници, а озбиљнија реализација рада на коначној верзији предлога очекује се пре истека прве половине септембра. Т. Радовановић

Помоћ малим пољопривредним газдинствима

МАГАЗИН

24.8.2014.

ПОМОЋ И ЗА МАЛЕ

оследице мајских поплава још се лече, а приоритетним је одмах по повлачењу воде проглашена санација стамбених објеката како би се пре зиме обезбедили услови за смештај породица које су исељене из домова. Знатне штете претрпели су и пољопривредни произвођачи након што су поплављене огромне површине тек засејаних њива, па је Организација за пољопривреду и храну Уједињених нација, у оквиру програма „Помоћ Европске уније за поплављена подручја у Србији“, обезбедила осам милиона евра као помоћ малим пољопривредним газдинствима. Ових дана је упућен позив носио-

цима пољопривредних газдинстава оштећених у мајским поплавама са територије месних заједница Обрва, Адрани, Мрсаћ, Грдица, Гледић, Годачица, Раваница,Шумарице, Опланићи, Сирча и Милочај да се пријаве за програм помоћи намењен опоравку пољопривредне производње. Да би постали потенцијални корисници средстава овог пројекта потребно је да попуне пријавни формулар који могу преузети код председника своје месне заједнице. Подношење пријава почело је 19. августа а трајаће до 1. септембра, а за додатне информације сви заинтересовани се могу обратити председнику своје месне заједнице. Пројекат финансира Делегација

Европске уније у Србији, а спроводи Организација за пољопривреду и храну Уједињених нација која у сарадњи са Министарством пољопривреде помаже набавку семена и ђубрива свим пољопривредним произвођачима, обезбеђивање опреме за производњу, сточне хране и вакцина, а малим газдинствима надокнадиће се изгубљени сточни фонд. Помоћ се реализује на територији 24 општине, Обреновац , Параћин, Уб , Чачак, Крупањ, Шабац, Мали Зворник, Велика Плана, Лозница, Трстеник, Јагодина, Шид, Ваљево, Осечина, Варварин, Коцељева, Косјерић, Краљево, Крагујевац, Смедеревска Паланка, Свилајнац, Љубовија, Лазаревац и Бајина Башта.

Т. Радовановић, Фото: М. Радовановић

- Делегација Европске уније обезбедила осам милиона евра помоћи малим пољопривредницима који су у 24 општине претрпели штету током мајских поплава. – Пријавни формулар и више информација код председника месних заједница, а крајњи рок за подношење пријава 1. септембар

Еминентни научник у родном граду

МАГАЗИН

24.8.2014.

КРАЉЕВО РАСАДНИК ТАЛЕНАТА

- Школство у Србији до нивоа факултета много је боље него у Сједињеним Америчким Државама. - Математичко одељење краљевачке Гимназије пружа врхунско образовање препознатљиво у светским оквирима. - Деца која заврше ову школу предодређена су да буду врхунски стручњаци без обзира шта изаберу. - Експериментална школа за младе таленте једина у Њујорку од 15 милиона становника у којој постоје шансе за образовање какво пружа краљевачка Гимназија. - Деца која долазе из Краљева врло су успешна на најтежим факултетима и добородошла у свету. - Михајло Пупин оснивач Електротехничког факултета на Колумбија универзитету. - Фамилија је стуб сваког друштва, а друштво које нама ту срж тешко може да буде успешно

24.8.2014.

МАГАЗИН

раљевачка Гимназија деценијама у назад ужива врло висок углед и сврстава се у ред најпрестижнијих средњих школа у земљи. Доказ за то су генерације свршених матураната које су са успехом завршиле школовање на значајним високошколским установама у земљи и иностранству, а није мали број оних који су остали да раде у њима и стечена знања преноси млађима који тек долазе. Одлазак у иностранство одувек је била жеља младих људи подстакнута првенствено могућношћу добре зараде која обезбеђује лагодан живот. Али, међу онима који су се после средње школе отискивали у свет било је и изузетних талената у различитим областима које је тамо водила жеља за знањима до каквих се није могло доћи у земљи. Један до њих је и Краљевча-

нин Предраг Јеленковић, редовни професор њујоршког Колумбија универзитета. Гимназија се сврстава у ред само неколико школа у земљи са специјализованим одељењем у коме се настава изводи по програму у свету чувене београдске математичке гимназије. Пре скоро три деценије сличан програм је у овој школи почео да се изучава на смеру за програмере у оквиру много пута оспораваног усмереног образовања. У то време није било тешко препознати раскошни таленат Предрага Јеленковића који се огледао у нестандардним идејама у току решавања задатака, али и брзини и креативнсти коју је испољавао у трагању за резултатима. Све то указивало је на изузетан таленат какав је красио бројне при-

паднике ове генерације ученика. И док још нису знали ко ће га од њих максимално искористи предани професори су свима посвећивали подједнаку пажњу, па иако је краљевачку Гимназију завршило небројано посебно талентованих није велики број оних који су достигли врхунске домете попут Јеленковића. Логичан пут након завршене средње школе водио је ка престижном београдском Електротехничком факултету у коме се због строгих критеријума пре скоро више од четврт века тешко остваривао просек близак највишем. У таквој ситуацији је Јеленковић, захваљујући пре свега предметима као што су предвојничка обука, марксизам и социологија, био слабији тек за два десета дела. Млади електро инжењер се врло брзо обрео у Америци у коју се

сливају изузетни таленти из целог света и сврстао међу десет најбољих од којих су тек троје из области телекомуникација.То му је омогућило да већ са 36 година постане редовни професор Колумбија универзитета. Уместо на Хавајима или Азурној обали др Предраг Јеленковић и овог лета годишњи одмор проводи у Краљеву, а последњи долазак био је повод да уваженог научника прими градоначелник Краљева Томислав Илић. Краткотрајни сусрет у згради Градске управе био је повод за размишљање да се, кад то прилике дозволе, уприличи заједнички састанак и са другим угледним Краљевчанима који су постигли запажене резултате у свету. Скромна и на први погле неупадљива појава др Јеленковића ни на

који начин не одаје човека изузетних квалитета који би по свему што поседује требало да буде узор генерацијам младих. Последњи боравак у Краљеву прилика је за подсећање на кућу преко пута Дома друштвених организација, ту где се данас налази Мали Лесковац, у којој је рођен и кроз шалу пренесену информацију сину да му је кревет био баш на месту на коме се наручују пљескавице. Прве комшије су биле содаџије и обућари од којих је, по сопственом признању, од малена крао занат а код једног од њих закуцавао ексере у неки пањ. Од рођења хендикепиран због церебралне парализе отац Реља је устајао у четири сата ујутру како би из Рибнице, у коју су се Јеленковићи преселили, стигао међу првима до „Дунава“ и одрадио свој део посла. Неретко би се са њим,

држећи оца за руку, упутио и Предраг који је у прсте познавао сваки кутак на првом спрату овог предузећа. Већини данашњих средњошколаца би чудно могла да звучи тврдња др Јеленковића да су припадници његове генерације, и поред несташлука за које су професори Гимназије имали довољно разумевања, ипак волели школу. Основ за такво размишљање је сазнање да је знање понето из Краљева било основ за све што је касније постигао у животу почев од пријемног испита на факултету на коме је једини урадио све задатке. - Схватао сам да је образовање које смо добијали најнормалније, да је то загарантовано и да га добијају сви где год да су рођени. Млад човек иде неком путањом и нема много времена за разгледање шта се около догађа, па

МАГАЗИН 24.8.2014.

многе ствари прихвата здраво за готово, а ја сам тек пре пар година кад је син требало да се образује у Њујорку постао свестан квалитета образовања које сам стекао у Краљеву. Успео сам да га пребацим у експерименталну школу за младе таленте једину у Њујорку од 15 милиона становнка где има шансе да стекне образовање какво сам ја добио у Краљеву. Упознао сам школство у Холандији, Енглеској, Јапану, Америци и схватио да је то што ми имамо велико богатство, а да су деца која долазе из Краљева врло успешна на најтежим факултетима и добородошла у свету – каже др Јеленковић. Једна од таквих је и Краљевчанка Јелена Марашевић која са успехом приводи крају докторске студије из области телекомуникација баш на Колумбија универзитету. Предраг Јеленковић са жаљењем констатује да специфичан вид финансирања студија у Америци, и ограничени фондови за стипендирање којима је у том тренутку располагао, нису дозволили да буде његов докторант, али је углед који ужива на Електротехничком факултету био довољна гаранција за колегу који је имао такве могућности. У време кад су то могућности дозвољавале прихватао је студенте из Србије и водио их према престижним светским компанијама. У време кад на Колумбији још није било Електротехничког факултета на идеју да буде основан први је дошао српски физичар Михајло Пупин, а посебним признањем Јеленковић сматра част да на позив декана буде представник факултета на обележавању сто педесете годишњице његовог рођења. Током последње 23 године од како живи у Њујорку др Јеленковић бар једном годишње долази у Краљево, некад и чешће па број посета достиже четрдесет. Повод је у новије време и све већа брига о родитељима у озбиљним годинама којима на најбољи начин узвраћа за све што су учинили како би досегао висине на којима се налази. - Фамилија је стуб сваког друштва, а друштво које нема ту срж тешко може да буде успешно. Код нас нико није не-

У досадашњој каријери проф. др Предраг Јеленковић је објавио више од 120 научних радова и добио више награда међу којима су награда председника Сједињених Америчких Држава за рана достигнућа у научној каријери, награда за најбољу докторску тезу на Електротехничком факултету Колумбија универзитета, шест награда за најбољи научни рад, ИБМ и Гугл награда за професоре сигуран и кад остане у тешкој ситуацији и без посла увек има где да се живи, и шта да се једе, јер је увек фамилија стуб коме се враћам и поштујем родитеље који су се читав живот жртвовали да бих био то што сам постао – каже др Јеленковић. Сусрети слични оном од пре неколико дана увек су прилика за подсећање на дане студија електротехнике и честа одсуства са предавања због сазнања да градиво може у краћем времену да савлада читајући књиге. Ништа мање није интересантан ни податак о пријемном испиту у Њујорку који се, бар по времену за израду, знатно разликује од оних у Србији. Пет прилично тешких задатака требало је решити у знатно краћем руку него што је то било током школовања у Србији, па је сазнање да није имао времена да реши и последњи утицало разочаравајуће и наводило на помисао да ће морати да се врати кући. На основу оствареног учинка могла би да се добије оцена адекватна осмици на нашим факултетима, па је прилично шокантно деловало сазнање да је уз просечних 20 одсто учинка само он достигао читавих осамдесет. И по ко зна који пут др Јеленковић понавља да је основа таквог успеха у знању које је понео из Краљева. Довољно дуго искуство сведочи о школству у Србији које је до нивоа факултета много боље него у Сједињеним Америчким Државама. Зато и математичко одељење краљевачке Гимназије пружа врхунско образовање препознатљиво у светским

оквирима. - Врло је тешко наћи такав ниво образовања какво сам добио у Гимназији. То је благо које имају Карљевчани, а деца која заврше ову школу предодређена су да буду врхунски стручњаци без обзира шта изаберу. На универзитету имамо слободу да радимо шта нам се свиђа, па радим у области рачунарских мрежа и бежичне телефоније што сам почео још на докторским студијама. Доста радим примењену математику и моделе који се примењују у банковним и осигуравајућим системима, а у последње време и на ситемској биологији. Свака ћелија се састоји од хиљада протеина који коминицирају тако да у принципу функционише као мини рачунарска мрежа, а модели који се раде у бежичној телефонији могу да се примене на микро нивоу. То је фантастичан систем као нека огромна фабрика где је све што се производи оптимизовано да је просто фасцинантно, а тој оптимизацији је допринело пар милијарди година еволуције – каже др Јеленковић. Повод за пријем код градоначелника Краљева потекао је из краљевачког „Дунава“ након сазнања да је др Предраг Јеленковић остварио импозантне резултате у научном раду, у Америци препознат као један од десет најперспективнијих младих научника, а да га наша јавност уопште није препознала. Предлог које је руководство града прихватило први је корак на том путу. Т. Радовановић

Знаменити Краљевчани: Бранислав Тапушковић (2)

МАГАЗИН

24.8.2014.

АДВОКАТУРА КАО ИМПЕРАТИВ

- Пажња јавности у Србији усмерена је углавном на суђење Слободану Милошевићу док су бројна друга, која су откривала за земљу много значајније податке, остајала скрајнута тако да се о њима врло мало зна. - Прича о опсади Сарајева је и после толико година обавијена маглом која прикрива бројне детаље обостраног крвавог рата. - Иако се зна да је на најдрскији начин ликвидирано између четири и пет хиљада људи и даље нема сагласности око ископавања јама испод Требевића. - Док је, како се тврдило, свака од три спорне гранате усмртила на десетине људи у Сарајеву од дванаест таквих које су пале на колону српских сватова страдао је само један. – Свака од спорних граната била је повод за одређен вид санкција према српској страни

Фото: М. Радовановић

Бранислав Тапушковић

МАГАЗИН

24.8.2014.

ашки трибунал је као тело Организације уједињених нација основан Резолуцијом 827 Савета безбедности са задатком да суди починиоцима ратних злочина на подручју бивше Југославије након 1991. године. Иако му пуни назив гласи Међународни трибунал за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права на територији бивше Југославије након 1991, познатији је као Међународни кривични трибунал за бившу Југославију. Основан је 1993. године, а након што су прве оптужнице подигнуте 1995. почео да ради у јануару следеће године кад су ухапшени генерал-потпуковник Ђорђе Ђукић и пуковник Алекса Крсмановић. Већ у јулу те године Бранислав Тапушковић се обрео у Хагу као бранилац Хрвата Бранка Муцића чије име у првом тренутку само по себи ништа није казивало иако је оптужен као командант муслиманског логора у коме су убијани само Срби. Прошло је тек шест месеци од завршетка рата, а избор Тапушковића уследио је након препоруке Муцићевог рођака из Црне Горе. Још 1995. године, пре него су отпочели први процеси, Хашки трибунал је упутио писмо Адвокатској комори Србије са захтевом да достави списак стручњака за кривично право који су заинтересовани да се пред судом појаве као браниоци оптужених за тешка кривична дела. Иако још није било извесно да ли ће, и када, бити покренут први процес пријавило се тридесетак адвоката, међу њима и Тапушковић који је те године обележавао тридесету годину бављења кривичним правом. Због специфичности ситуације, и још свежих сећања на ратне страхоте које су добрим делом оптерећивале јавно мњење у Србији, неколицина адвоката је већ одбила Муцићеву понуду, а сазнање да би то могао да буде Тапушковић изазвало је праву буру незадовољства и у његовој породици. Страховала је и мајка, а атмосферу до усијања подигла супруга његовог брата Василија што је до детаља опи-

сано у књизи разговора са Тапушковићем Милоша Јевтића „Правда и кривда“. - Да ли је могуће да ћеш бранити тог злотвора из Челебића. Није ваљда да не знаш да је тај монструм пекао живе Србе?! Ти се можеш коцкати сопственим животом и животом твоје деце, али немој и наше животе угрожавати! Нећу да нам кашикара долети у стан од људи који су преживели страхоте логора! Својој деци, себи и твом рођеном брату променићу презиме ако одеш у Хаг да браниш тог крвопију... – говорила је она. Оптужница је теретила још тројицу Муслимана за убиство тринаест Срба. Један је ударан лопатама, шутиран до бесвести, посипан непознатим корозивним прахом по телу, а длан му жигосан крстом. Другом су стављали маску на лице да не може да дише, тукли га шакама, ногама, металним ланцима и дрвеним алаткама да би му на крају урезали љиљан на длан. Трећег су везали за кровну греду и тукли, ударали безбол палицом, полили панталоне бензином и запалили. Четвртог су ударали безбол палицом док је радио склекове, стављали усијану металну пинцету под језик и ухо, следећој двојици стављали запаљени штапин у предео гениталија. Сазнање да Муцић није оптужен као директни извршилац, већ као командант логора који је све то могао да зна, било је довољно да ипак прихвати позив и целу годину дана буде ангажован у процесу. Посебан повод оптуженог за инсистирање на браниоцу из Србије лежи у чињеници о 150 Срба које је успео да извуче из логора и пребаци на српску територију. У веома комплексном предмету укрштали су се различити интереси, а концепција одбране разликовала од оне коју су покушавали да наметну из Сарајева. И док је Тапушковић заступао тезу да је за спасавања најзаслужнији Мусић из Сарајева су то хтели да прикажу као подвиг босанске државе. Након обимног уводног излагања, првог у историји Хашког трибунала, већ трећег дана суђења првооптужени Муцић је због претњи њему и поро-

дици био принуђен да повуче пуномоћје, а Тапушковић да се повуче из процеса. - У судници је настао хаос кад је рекао да више не смем да га браним, јер бих ја гурао сасвим различиту причу од онога што су они хтели. Оставе ме још два месеца да бих увео у процес следећег адвоката који је био први службени тужилац. Другачије га је бранио, али је ипак ово што је помагао људима било доминантно, тако даје добио шест година затвора. Издржао је само четири, али би још боље прошао да сам ја гурао причу која је била основанија – каже Тапушковић. Пажња јавности у Србији усмерена је углавном на суђење Слободану Милошевићу док су бројна друга која су откривала за земљу много значајније податке остајала скрајнута тако да се о њима врло мало зна. Једно од њих је суђење команданту Сарајевско-романијског корпуса генералу Драгомиру Милошевићу који је након пет година

суђења због опсаде Сарајева осуђен на 34 године затвора да би му касније казна била смањена на 28. Прича о опсади Сарајева је и после толико година обавијена маглом која прикрива бројне детаље обостраног крвавог рата који подсећа на Стаљинград у Другом светском рату. Иако се зна да је на најдрскији начин ликвидирано између четири и пет хиљада људи и даље нема сагласности око ископавања јама испод Требевића. До јавности није доспело ни много тога од бројних значајних докумената који раскринкавају догађаје везане за случај на сарајевској пијаци Маркале, а један је успео да расветли баш Бранислав Тапушковић. Чудни се догађаји везују за три гранате које су послужиле као повод за обрачун са Србима. Прва је, како се тврдило, 29. маја 1991. године пала на групу људи који су чекали да купе хлеб у Улици Васе Мискина. Према различитим извештајима само од ње је стра-

МАГАЗИН 24.8.2014.

дало између 40 и 100 људи што је био повод да већ следећег дана међународна заједница уведе санкције чије се последице у Србији осећају и двадесет година касније. За тај догађај никад нико није оптужен, јер је од првог дана било јасно да граната није долетела са српских положаја. За други догађај од 5. фебруара 1994. године оптужени су Слободан Милошевић, Радован Караџић и генерали Галић и Младић, па је под притиском међународне заједнице морало да буде повучено све српско оруђе, али не и муслиманско. Трећи догађај збио се 28. августа 1995. године и био повод за прво бомбардовање НАТО снага у његовој историји. У сва три случаја била је у питању само једна граната. - Тог 28. августа ни један радарски, или звучни, инструмент међународних снага није регистровао долетање, нити га је ко чуо. Нема чак ни докумената да је граната пала на том месту. Раније припремљено бомбардовање требало је да буде извршено на Видовдан исте године, кад је једна авио бомба наводно пала на зграду телевизије у Сарајеву, али су један дански капетан и још двојица, од којих један из муслиманских земаља, у извештају регистровали да је долетела са муслиманских положаја што је био повод да сва тројица одмах буду враћени одакле су дошли. Иако смо тај документ ишчепркали, јер је постојао у папирима, суд није хтео да га прихвати, па су радили оно што нису никад до тада и уместо тужилаштва сведоке је звао суд. За тај догађај Караџића нису ни оптужили, јер би се обрукали на сва звона, а на овом суђењу је прошло незапажено. Истог дана кад је пала та бомба на Илиџу само два сата касније пало је 12 таквих на српске сватове, а погинуо је само један. То су фарсични догађаји, од Васе Мискина преко ове две у Маркалама до Рачка, и коштали нас угледа који данас уживамо – прича Тапушковић. Јавност у Србији је све време усмеравана према суђењу Слободану Милошевићу, а Тапушковић се у про-

цесу појавио као пријатељ суда и од првог дана отворио низ тема везаних за његово изручење Трибуналу. Међународно право прописује да се нико, кад су у питању људска права, не може третирати као обичан предмет. Све, па и хапшење, мора бити урађено на легитиман начин и покривнео одлукама надлежних институција, у овом случају судова. То се није догодило у случају бившег председника Србије који је испоручен супротно уставу земље без одлуке било којег суда што у крајњем случају искључује сваку даљу процедуру. Судска инстанца која претендује на светски значај морала би да има елементарна универзална обележја, јер у супротном не може да буде респектована. Другим речима, прнципи на којима је заснован рад суда за бившу Југославију морали би да важе зас ве. - То сам изложио на првом суђењу али је, упркос томе, Слободан Милошевић отприлике рекао да су му из Београда послали адвоката који не зна ни свој устав. Дуго је оспоравао мој легитимитет мислећи да сам ко зна чија играчка што ми је касније потврдио један врло угледни дипломата. Он је заузимао доста важну улогу у номенклатури власти коју је у рукама држао Милошевић, а овај мислио да сам ја шпијун. Кад је процес полако почео да се одвија, и кад је видео да исправљам пропусте које је чинио у кључним стварима, било да су га зауставили јер је прекорачио време које је имао на располагању за испитивање или пренебрегао неке ствари а ја то настављао, после неколико месеци наставио је комуникацију. Нисам га обилазио у затвору, али сам га шест пута дневно виђао у кратким паузама између суђења, а то су биле прилике за комуникациују у вези ствари које сам стављао у први план – прича Тапушковић. Прилика за тако нешто пружена је за време сведочења бившег америчког амбасадора Питера Галбрајта у вези транскрипта са Бриона када се олучивало о протеривању Срба са простора Хрватске. На основу њих Тапушковић је предочио сведоку, и Суд-

ском већу, да се из докумената види како су акцију подржали Сједињене Америчке Државе, Немачка и Ватикан. Прецизно дефинисана процедура у многим случајевима је отежавала одбрану, јер није дозвољавала пријатељима суда да отварају питања која је оптужени сам отворио, па су упућени само на преостала за која су сматрали да могу бити од користи. Иако на истом послу није било сарадње са адвокатима Слободана Милошевића јер за то није било потребе, а ни жеље да се на било који начин меша у њихов посао без обзира што се дешавало да у појединим ситуацијама пропусте врло значајне ствари. И ма колико да је током процеса у Хашком трибуналу успео да открије многе за државу значајне ствари мало од тога је доспевало у јавност и није коментарисано на начин који је залуживало, поготово транскрипти састанка на Брионима који су и данас основ на коме Србија заснива тужбу против Хрватске пред Међународним судом правде у Хагу. Све време процеса тужилашво има обавезу да документа до којих дође на било који начин, достави свим учесницима процеса. Уколико то не учини прави озбиљан пропуст због кога може да падне у воду сва процедура. И баш због тога се пред оптуженим, његовим браниоцима и пријатељима суда налазило превише материјала из кога је у често кратком времену требало издвојити најважније. Милионе страница чешљале се екипе адвоката једне и друге стране од којих се свака у појединим тренуцима хватала за сламку која је испливавала на површину. Бранислав Тапушковић је захвалан саговорник који располаже огромном количином интересантних података из дугогодишње адвокатске каријере. Краткотрајни разговор током једне од ретких посета Краљеву био је само прилика да се само загребе по површини неких од случајева описаних у књизи „Правда и кривда“. Т. Радовановић

МАГАЗИН 24.8.2014.

Милорад Којић

МАГАЗИН 24.8.2014.

Краљевчани у свету: Милорад Којић (3)

- До времена кад Србија стекне право за улазак у Европску унију ова ће да се распадне, а главни кривац за то ће опет бити Србија. - Милорад Којић је био први прави угоститељ у граду чији су радници имали здравствено, пензијско и животно осигурање, а свакоме је два пута годишње омогућено да о трошку фирме обави систематски преглед. - Аутор песама „Аој Бушу, Бушу, Бушу“ и „Ало, ало, ники се не јавља“ Аца Намешталка прва џез хармоника града Краљева. - Као што је свирао у лету након наглог кочења аутомобила на чијој је хауби седео Намешталка је летео кроз ваздух и кад су га Којић и пријатељи који су прослављали рођење сина бацили на перду испред „Пере Ждере“ већ избушену хицима из пиштоља

Фото: М. Радовановић

КРАЉЕВО ГРАД ЧУДА

МАГАЗИН

24.8.2014.

ре него што је донео одлуку да заувек напусти Краљево и крене на пут преко океана Милорад Којић је био власник прве хамбургернице у граду која је врло брзо прерасла у познату пицерију под називом „Пера Ждера“ на месту истоименог тржног центра у Улици војводе Путника. Добри резултати у пословању и предузетнички дух водили су увек даље па је у Краљеву, након што је увезена квалитетна машина из Вероне, почела производња тестенина. Уз неповољну околност да суграђани нису показали довољно разумевања за нови производ и надолазећа криза је све више угрожавала рад извозно увозног предузећа „Шерпатон“ у коме је у једном тренутку било ангажовано 24 радника. Милорад Којић и данас са пуно ауторитета тврди да је био први прави угоститељ у граду чији су радници имали здравствено, пензијско и животно осигурање, а свакоме је два пута годишње омогућено да о трошку фирме обави систематски преглед. Иако смањеног обима пословање је могло да се поднесе све док се није појавила финансијска полиција са циљем да паушално одређеним износима казни пуни државну касу. Уверен да то није прави начин да се ствари доведу у ред, поготово не са онима који редовно испуњавају обавезе, никада није платио ни ону у великом износу немачких марака. Некоректан однос оних чији је задатак био да утерају порез довео је до одлуке да се са супругом Миленом, која је чекала принову, и сином Александром упути преко океана према Канади. Иако је већ добро разрађен локал у Улици војводе Путника још пре поласка изнајмио дотадашњим радницима све до 2004. године се „Пера Ждера“ водио на име Милорада Којића, а затворен је кад су због лошег пословања направљени велики дугови. У време кад су се појавили први проблеми са исплатом девизне штедње, средства из Југобанке узимала на кашичицу, а за куповину често непотребних ствари платном картицом био потребан одлазак до Италије, човеку који основ за напредовање

види у уређеном систему није преостало ништа друго него да напусти земљу. - Кад сам отишао у Канаду схватио сам где почиње деомократија, неки демократски систем сличан шведском који је у овим земљама грађен 150 година. Они су преболели мито, лаж, превару, криминал, Ал Капонеа и Елиота Неса, па су и деца великих играча постали људи са факултетима јер нису желели да буду криминалци. Нама овде треба да прође бар сто година, и пуне четири генерације, да достигнемо тај ниво демократије. Понекад се насмејем, а то је сурова истина, при помисли да ће до времена кад Србија стекне право за улазак у Европску унију ова да се распадне, а главни кривац за то ће опет бити Србија – каже Којић. Пре него се упустио у озбиљан бизнис Милорад Којић се заносио мишљу да би могао да постане значајан естрадни уметник. Прва размишљања у том смеру јавила су се између 1985. и 1987. године када је поред базена на градској плажи отворен ресторан и потреба да у вечерњим часовима новом популарном састајалишту младих понуди било какву забаву. Једино чиме се тада располагало била су по два грамофона и звучника и скромно појачало. Скупљало се поред базена више стотина младих, а звуци музике уз помоћ нове изнајмљене опреме трештали по цео дан. Трајало је то све док средином лета предузимљиви пријатељи Драган и Цеца у изнајмљеном објекту наспрам аутодрома на Берановцу нису отворили ресторан „Милошев конак“. Са раније помињаном екипом у којој су Бато Поп, Љубо Коњ, Буле Митић, Војо Бандовић, Џо и други, уз велики број оних који су се до тада окупљали поред базена, пред јунаком наше приче почели су да се отварају нови хоризонти. Уз два микрофона укључена у скромно појачало, која су колико толико успевала да покупе и звуке гитаре и клавира марке „Петроф“, нешто млађи Слободан Јелић и Ненад Вишњић изводили су врло популарну композицију из филма „Цигани лете у небо“.

- Певају стидљиво и тихо и зову да им помогнем. Устанем, узмем микрофон и отпевам једну, другу па трећу песму и направим дар-мар у дупке пуној кафани. Бато који је држао пиљару код болнице почне да баца паре на музику, па је до пет ујутру пред нама била читава гомила. Цеца тражи да сутра дођем опет, а ја цео дан радим на базену. Око седам одем да одспавам, а Гаги дође увече да ме одвезе као велику звезду. Кад се напуни локал је могао да прими до 300 гостију, а дође више од 500. Нисам ни друго вече хтео да узмем паре, а Јелке и Неша ме позову да певам са њима. Тако као прва тројка у историји музике у Југославији почнемо под називом „Ла кампанела“ да би врло брзо постали „Три боема“. Од првих пара смо купили појачало и три микрофона, а за месец и по дана зарадили још гомилу пара – прича Којић. И ма колико да је све у почетку било забавно није било лако цео дан радити на базену, а увече у кафани. Није било ретко, каже Којић, да ујутру из „Конака“ крене право на базен. Као рођени шоумен Којић је привлачио све већу пажњу посетилаца који су долазили и из околних градова, Трстеника, Крушевца, Крагујевца, Чачка... Кафана се чинила све мањом, а апетити музичара све већим. У ситне сате кад би гостима понестало пара није било необично да се чудовишни певач упути између столова па најупорнијима подели по нешто пара да би могли да наруче још по коју песму. Више од свега волео је да уступи микрофон неком од гостију међу којима је било и добрих певача. Али, било је и оних који су само мислили да знају да певају, па кад чују себе баце микрофон. - Колико је било позитивне енергије, љубави, лепоте и здравог света чинило ми се да би после једне упаљене шибице, или упаљача, од набоја цела кафана могла да експлодира као бомба и одлети у ваздух. Касније су Штављо и екипа направили копију, предивно радили и наследили нас у „Конаку“, али нису имали такав успех. Нас ангажује УТРО „Србија“ да од 1. децембра до априла следеће године на-

МАГАЗИН 24.8.2014.

ступамо у Камин сали „Ибар баште“, да би током следећег лета ишли од хотела до хотела и врло успешно наступали на јадранској обали. Касније су се појавиле нове клавијатуре са уграђеним електричним бубњевима и матрицама и пружале нове могућности добрим певачима да раде и сами, а ја се увек радо сећам људи и свега што је давало тон и печат средини осамдесетих година прошлог века – каже Којић. У доба које се сматра просперитетним за Краљево све је функционисало на најбољи могући начин. Угоститељи су плаћали на време, па је било задовољство бавити се музиком. У време док су „Три боема“ наступала у „Конаку“ на повратку са фестивала у Врњачкој Бањи на кратко је у локал свратила глумачка екипа Југословенског драмског позоришта. Још је било рано да отпочне свирка, па су глумци мало причекали, а кад је почео програм нису могли да оду све до раних јутарњих сати следећег дана. Задовољство је било довољно за позив за гостовање на сцени „Бојан Ступица“ и ангажман у ресторану позоришта који нису могла да прихвате друга два члана ансамбла. Био је то повод да Којић размишља о отварању сопствене кафане. Током зимског дела године Милорад Којић је радио као инструктор скијања на Гочу у време кад је рестораном у то време тек отвореног хотела управљао познати краљевачки конобар познат као Покер. Био је изузетно педантан и вредан и сваком госту прилазио са препознатљивим манирима, а имао обичај да се и по четири пута за ноћ пресвуче да би оставио утисак на госте. У време кад је температура напољу достизала десет степени испод нуле отпочињао је радни дан у зимској гардероби, а завршавао га у хавајској кошуљи и кратким панталонама. За незаборавне тренутке једног од најлепших периода у животу везују се бројне анегдоте које би једног дана могле да нађу место у књизи као трајном документу о

једном времену. Клијентела хотела на Гочу разликовала се од оне поред базена или у „Конаку“, што је утицало и на састав оркестра у коме се поред већ доказане тројке нашао међу великим бројем Краљевчана по мало већ заборављени хармоникаш Аца Намешталка. Више од сазнања да у ресторану неће бити у ситуацији да чују певачицу госте је изненадило сазнање да је Намешталка најављен као прва џез хармоника града Краљева и аутор песама „Аој Бушу, Бушу, Бушу“ и „Ало, ало, ники се не јавља“. Посебно интересантан човек, увек лепо испеглан и зализан са као снег белом кошуљом и краватом имао је, прича Којић, посебан ритуал за одржавање отменог изгледа. Увече пре спавања сако окачи на офингер, а панталоне сложи и стави испод душека. Кад ујутру обуче кошуљу и стави кравату, обује ципеле и стане под туш да би под танким млазом воде очистио прашину са одела. Доласци из Канаде су све ређи, али су увек прилика за сусрет са бројним пријатељима из младости. Много пре него што је поред Ибра направљен базен на месту на коме се данас налази сваког дана се током већег дела године играо фудбал. И касније кад за то више није било услова окупљала се поред земљаног лонца у коме се нешто крчкало стара екипа, Биндер, Роне, Гуџула, Ђерка, Јанез, Мрва, Јездо... - Увек кад дођем волим да их обиђем. Однео сам неко пиће, гајбе пива, и одем да покупим Намешталку. Кад смо се приближили каже да мора нешто да одсвира док прилазимо браћи. Подигнем га на хаубу од аута, ја притиснем сирену, а он засвира и запева „Пионири малени“. Поред Ибра краљевачка Будва, сви гледају Шерпу, а ја натерам кола и закочим поред лонца на ватри поред које седе и играју карте. Немашталка са све хармоником полети на њих као птица и падне, али останемо до три ујутро. Цигани не спавају у мраку, јер се плаше вампира, а

ја једне ноћи по доласку из Канаде потражим Намешталку да забавља друштво. Улазим у кућу, а Боса каже да спава сам у једној соби, а у другој њих десет све једно преко другог. Извадио протезу и ставио у чашу поред стола, отворена му уста, а ја хоћу да умрем од смеха. Узмем код Босе мараму, угасим светло и почнем да имитирам вампира, а он онако крезав скочи преко мене и истрчи на улицу - прича Којић. Ма колико да се некоме учини како се поједини делови приче не чине сасвим реалним неоспорно је да је Милорад Којић захвалан саговорник. Све што у налетима излази из његових уста обојено је посебном топлином, а пажљивом слушаоцу не може да промакне толика количина детаља којима описује време у Краљеву пре одласка у Канаду. А некако у то време требало је прославити рођење првог сина уз незаобилазног Намешталку који је надимак добио на основу сумње да се и на томболи раде неке нечасне радње, а добици намештају само одређеним особама. Музичари су током радног века доживљавали различите мање или више непријатне ситуације и увек их ћутке подносили у настојању да не разочарају муштерије. И као што је свирао у лету након наглог кочења аутомобила на чијој је хауби седео летео је кроз ваздух и кад су га Којић и пријатељи који су прослављали рођење сина бацили на перду испред „Пере Ждере“ већ избушену хицима из пиштоља. Задовољство поносног оца било је појачано сазнањем да се његов првенац пре пуне 23 године нашао у друштву пет девојчица. Под приличним „гасом“ је екипа скокнула до оближњег породилишта да би мајци Милени отпевали „Тихо ноћи моје драго спава“, а затим се Улицом војводе Путника упутили према СУП-у док су полицајци на путу према послу отпоздрављали начелнику који је прослављао рођење кумчета. Т. Радовановић

МАГАЗИН 24.8.2014.

Фото: М. Радовановић

24.8.2014.

МАГАЗИН

Милан Николић Шпанац

Краљевачка музичка сцена: Милан Николић Шпанац (1)

- Сугестивно извођење песме „Плућа су ми болна“ погубно је деловало на велики број људи који су боловали од тешко излечивих болести, па је у Југославији забележена серија самоубистава најтежих болесника. – Забрана емитовања песме трајала пуних 40 година. - Преточивши животну причу у стихове текст је написао Крагујевчанин Драгиша Недовић по повратку из немачког логора у коме је оболео од туберкулозе. – Милан Николић годинама из новина изрезивао све текстове о Заиму Имамовићу, а фасциклу са њима показивао онима у које је имао довољно поверења. – Од првог сусрета у Новом Пазару Заим Имамовић није одвајао Милана од свог сина Неџада. – Заим и Фадила Имамовић нови отац и мајка

Фото: М. Радовановић

ПЕСМА ГОСПОДАР ЖИВОТА И СМРТИ

МАГАЗИН 24.8.2014.

а колико се чинило чудним да место на музичкој сцени заузме неко ко се никада озбиљно није бавио музиком Милан Николић то заслужује из више разлога. Први је сазнање да га бројни Краљевчани на најразличитијим местима препознају као човека који готово увек пева, или само звиждуће, по коју народну песму, најчешће босанску севдалинку. А Милана могу да сретну често и на местима на којима га најмање очекују. Исто колико и Краљевчани знају то и мештани околних села, посебно они подно планина које окружују котлину између Ибра и Западне Мораве. Шетње по природи отпочеле су почетком шездесетих година прошлог века на препоруку лекара, а након тешке болести плућа. Пре тога Миланче је дане проводио на игралишту ФК „Слога“ верујући, као и многи вршњаци, да би могао да постане фудбалер. До тада је само враћао лопте првотимцима краљевачког лигаша међу којима је био и каснији фудбалски судија Мирко Шпановић

Шпанац. Случај је хтео да баш он шутне лопту толико јако да погоди Милана, а овај од силине ударца падне на земљу и након што се повратио добије надимак Шпанац. После много година склон је веровању да се баш на том игралишту прехладио до мере која је изазвала тешко обољење плућа. Само две године након завршетка Другог светског рата Живорад Николић се као железничар са синовима доселио у кућу поред игралишта. Милан је имао тек годину дана, старији Мишо две, а маћеха Љубинка је са собом довела и четири сина, па је свих осморо живело у малом стану. Све то је и утицало да Милан велики део времена проводи на игралишту. За време лечења у краљевачком диспанзеру први пут је чуо песму „Плућа су ми болна“ коју је са много емоција интерпретирао надалеко чувени Заим Имамовић и већ са првим стиховима изазвао сузе омаленог Шпанца. Повод за то било је сазнање да говори о тешкој болести плућа каква је добар део живота пратила и

славног певача. Преточивши животну причу у стихове текст је написао Крагујевчанин Драгиша Недовић по повратку из немачког логора у коме је оболео од туберкулозе. Сугестивно извођење Заима Имамовића погубно је деловало на велики број људи који су боловали од у то време тешко излечиве болести, па је забележена серија самоубистава оболелих од ове, али и других тешких болести. То је био повод да Централни комитет Савеза комуниста Југославије донесе одлуку о хитном повлачењу грамофонске плоче из продаје и забрани емитовања ове песме на програмима радио станица. Забрана је трајала све док на једном пријему супруга председника државе Јованка Броз, за коју се говорило да је још за време рата оболела од ове тешке болести, није замолила Наду Мамулу да отпева песму „Плућа су ми болна“ коју је позната певачица касније и снимила на плочу. Интересантну причу о болести Заима Имамовића који је добар део живота провео без једног плућног

Плућа су ми болна, здравља више немам. Већ су сасвим близу моји задњи дани. Живећу још данас, а можда и сутра, a тада заувек збогом мој животе! Није мени жао беднога живота, већ је мени жао што љубио нисам.

МАГАЗИН

24.8.2014.

Заим Имамоовић и Милан Николић

крила Шпанцу је испричао капетан прве класе Новак који се са осталима налазио на лечењу у диспанзеру за плућне болести. Био је то повод да се овај заинтересује за живот познатог певача и почне да чепрка по новинама исецајући сваки текст у коме се помињало његово име, а фасцикла у коју их је слагао сваким даном је постајала све дебља. Након шест месеци лечења у диспанзеру уследило је исто толико опоравка у Рибарској бањи у друштву пацијената са сличним проблемима који су борбу против тешке болести у то време водили још на Озрену и Сурдулици. Споро су пролазили дани који су се најмлађем међу оболелима чинили знатно дужим него што јесу, а сви заједно су увек проналазили нове начине како да одагнају мисли од тешке болести. Један од њих била је и песма, посебно у време кад су у санаторијуму обележавали Дан оболелих од туберкулозе. На предлог комшије Влаја Шпанац је пристао да отпева „Стару песму“, али тек након што му је, после препоруке хармоникаша, лекар дао таблету за смирење. Певање није могло да прође незапажено међу пацијентима, али ни фасцикла са текстовима о Заиму

Имамовићу коју је љубоморно чувао и показивао само онима у које је имао велико поверење. У то време је још био млад да би имао праву представу о тешкој болести, а више од сазнања о њој изненадило га је писмо које је добио док је био на опоравку. Више него низ топлих речи и препорука да као млад не губи наду у борби против тешке болести изненадило је сазнање да је писмо послао Заим Имамовић који је за Шпанца и његову фасциклу сазнао од једног пацијента санаторијума у Рибарској бањи. Врло брзо је на адресу професора Миновског који је лечио Шпанца стигла кутија са лековима које је Имамовић послао из Швајцарске. - Доктор ми је променио терапију, а кад сам по завршетку лечења пошао кући посаветовао да не пијем, не пушим, што више шетам у природи и ако је могуће што чешће по шуми. Рекао ми је да напишем писмо Заиму и захвалим за бригу и лекове који су ми помогли да лакше поднесем болест. Комшија Гале Блажић је био вичнији писању од мене, па ми је помогао да напишем писмо, а срећи није било краја кад сам 1965. године добио телеграм од Заима и позив да дођем у Нови Пазар у чијем је Дому културе ор-

Само бол и патња, горке сузе лио, у младости сретан никад нисам био. ганизован концерт на коме су поред Заима Имамовића певали Сафет Исовић, Зехра Деовић, Беба Селимовић и други сарајевски певачи – прича Шпанац. Видно узбуђен нетремице је у Хотелу „Врбак“ Шпанац гледао у човека који је више од осталих имао разумевања за болест која је почела да му угрожава живот у време кад честито није ни закорачио у њега. Још више је изненадило сазнање да су и остали певачи, за тинејџера неописиве громаде, знали да тамо негде у Краљеву живи Миланче према коме њихов колега гаји посебне емоције. А Шпанац ни тада није могао да сакрије сузе пред Имамовићем који је покушавао да га умири тврдњом да је више од свега важно да је добио писмо упућено из санаторијума у Рибарског бањи. А оно можда никада не би било ни написано да није било оне фасцикле са исечцима из новина након првог сазнања о болести опеваној у песми „Плућа су ми болна“ Од првог сусрета у Новом Пазару Заим Имамовић до краја живота није

МАГАЗИН 24.8.2014.

правио разлику између Шпанца и од њега пет година млађег сина Неџада иако, у време кад им је те године у Новом Пазару купио исте кошуље, Шпанац још није био свестан тога. На први сусрет подсећа само још заједничка фотографија у студију једног новопазарског фотографа. Више од самог концерта, који је пропратио у посебном расположењу, утисак на Шпанца је оставио сусрет са Имамовићем и другим певачима. Растанак је обележен сузама и позивом да следеће године буде гост породице Имамовић у Сарајеву у време одржавања фестивала народне музике на Илиџи. До првог одласка у Сарајево Шпанац је већ знао све о целој породици Заима Имамовића, а у погодним приликама звао телефоном и честитао празнике, Бајрам, Нову годину, сестри Ђули и супрузи Фадили Осми март, ишчекујући са великим нестрпељењем време одржавања фестивала на Илиџи. Тешко је данас са дистанце од скоро пола века разазнати шта се врзмало по његовој глави док је путовао према Сарајеву где га је у јуну 1966. на станици чекао Неџад. - Одвезао ме је на Кошево у њихов стан где ми је Фадила, коју и данас ословљавам са кево, рекла да се осећам као код своје куће. Провео сам код њих пет незаборавних дана и био у Вогошћи код Заимове сестре Ђуле која је инистирала да ме упозна. Сви су у Сарајеву знали за мене, а заплакао сам и код Ђуле која ме је тешила причама о брату који је без једног а са оштећеним другим плућним крилом, уз велики дар од Бога, успевао да се бори са болешћу. Причала ми је да је и Јованка Броз плакала кад је чула песму која нас је све спојила – каже Шпанац. Пред крај педесетих година прошлог века Милан Николић је највећи део слободног времена проводио са фудбалерима Слоге, додавао лопте на тренинзима и утакмицама, чистио копачке и трудио се да све буде у реду пред утакмице и гостовања ван Краљева. Путовао је са њима на гостовања, а ни данас када је у пензији не

пропушта ни једну утакмицу. Одувек је био омиљен међу фудбалерима, али и члановима руководства клуба међу којима су били значајни привредници, политичари и други, Миша Рудњанин, Данило Ивановић, Андро Вујовић, Богдан Радосављевић, Живан Марковић... Помагали су увек кад је требало, једни током школовања, други касније. Приликом опроштаја са особљем санаторијума у Рибарској бањи доктор Кргушић је саветовао Шпанцу да пронађе посао у коме неће превише да се замара, а такав је у Краљеву пружала једино „Механика“ у којој су се производили струјни стабилизатори и појачала. Сећање на то време сведочи да би се тада лакше запослио у било ком министарству него у „Механици“. Случајни сусрет са легендом краљевачког фудбала Ћифтом Тошићем био је пресудан за даљи живот, а сазнање да би могао да ради само у „Механици“ довољно да га општински функционер службеним аутомобилом одведе до директора овог предузећа у коме је остао да ради до пензије. Након првог сусрета у Новом Пазару јачало је пријатељство двојице на први поглед потпуно различитих људи. И док је код Шпанца јачала захвалност за све што је учинио за њега Заим Имамовић је размишљао дугорочније и предлагао младом Краљевчанину да се пресели у Сарајево где би, захваљујући угледу и пријатељима, могао да му пронађе одговарајући посао на телевизији. У то време се сваком раднику пружала шанса да добије стан, а углед Заима Имамовића добра гаранција да до тога не би требало чекати дуго. До тада би могао без проблема да станује код његове сестре Ђуле. Ма колико предлог био примамљив из визуре момка који је живео у осмочланој породици много тога га је везивало за Краљево. На коначно опредељење да остане утицао је дугогодишњи директор „Каблара“, и ван Краљева познати спортски радник, Данило Ивановић обећањем да, уз захвалност Имамовићу, и у Краљеву

има људи спремних да брину о Шпанцу. Кад се наредне године нашао у дому Имамовића Фадила је пренела информацију да је код Заима на филџан долазио директор телевизије и да су причали о Шпанцу, па је врло брзо постигнут довољан степен сагласности о потреби да му се пронађе одговарајуће радно место. Растрзаном између онога што је осећао према Имамовићима и чврстог обећања у Краљеву да ће бринути о њему Шпанцу је било тешко да саопшти Заиму коначну одлуку. Заим Имамовић је био угледан и утицајан човек захваљујући коме је приликом сваког новог доласка у посету Шпанац упознавао по којег од знаменитих Сарајлија. У Заимовом друштву је, поред бројних певача народне музике, седео са легендом фудбала Асимом Ферхатовићем, шахистом Димитријем Бјелицом, познатим глумцима Момом и Узеиром који су се сваке треће недеље оглашавали са таласа Радио Сарајева у популарној емисији „Весело вече“. Поштовање Заиму Имамовићу је док је са Шпанцем седео у Морића хану дошао да изрази певач Бијелог дугмета Жељко Бебек, али и бројне Сарајлије које су уважавале истакнутог уметника. Сазнање о тешком животу Милана Николића било је повод да га одвоји од свега и помогне да крене из почетка баш као што је и он урадио кад се из Мркоњић града, преко Травника, са сестром преселио у Сарајево. До смрти Заима Имамовића Милан Николић га је деветнаест пута посећивао у Сарајеву и два пута у кући у Почитељу где је певач повремено живео, јер му је посебно одговарала морска клима. Као радник правног наследника „Механике“ краљевачке „Термопластике“ у саставу „Фабрике вагона“ Шпанац је службено путовање у мостарску фабрику „Соко“ користио да скокне до Почитеља. Знајући снагу везе са Имамовићима то су му омогућавали и руководиоци тадашњег краљевачког гиганта. Т. Радовановић

МАГАЗИН 24.8.2014.

Фото: М. Радовановић

Завршен Жички духовни сабор Преображење 2014.

МАГАЗИН

24.8.2014.

ПЕСНИК ТОПЛЕ Л

- Златопечатну повељу коју додељује жири краљевачких писаца подгоричком песнику Ранку Јововићу уручио градоначелник Краљева Томислав Илић. - О делу Ранка Јововића говорили су др Драган Хамовић и Селимир Радуловић, а његове стихове је надахнуто казивао драмски уметник Небојша Дугалић Одлука жирија Жири награде Жичка хрисовуља у саставу: Дејан Алексић, Милош Милишић, Живорад Недељковић, Горан Петровић и Драган Хамовић донео је одлуку да добитник Жичке хрисовуље за 2014. годину буде Ранко Јововић, песник из Подгорице, „за бунтовну лирску молитву и дубински замах српског језика“. Признање подразумева уникатну златопечатну повељу и икону Преображења и уручује се добитнику у Жичи, на дан Преображења Господњег, 19. августа 2014. године. Делу добитника биће посвећен зборник радова са скупа који се одржава на манифестацији Жички духовни сабор Преображење 2014. У Краљеву, о Спасовдану 2014. године.

Фото: М. Радовановић

ЛИРСКЕ МИСЛИ

24.8.2014.

МАГАЗИН

ако централну манифестацију последњег дана Жичког духовног сабора Преображење представља додела златопечатне повеље славодобитнику, а ове године је то подгорички песник Ранко Јововић, стиче се утисак да сам догађај из године у годину привлачи све мању пажњу Краљевчана. Овакав утисак стиче се на основу броја оних који су на Прображење ове године у трпезарији манастира Жиче присуствовали овом свечаном чину. Жичку хрисовуљу, коју је Јововићу уручио градоначелник Томислав Илић, доделио је жири краљевачких писаца за бунтовну лирску молитву и дубински замах српског језика. Преносећи честитку епископа жичког Јустина протојереј ставрофор Љубинко Костић је Јововића оценио песником топле лирске мисли и снажног родољубља, кога боле све ране српског народа. Јововић је спознавши поезију засведочио сву драматичну трагику српске националне прошлости и суморну стварност по много чему мучне садашњости. Све страхове, патње, болове и јаде народа у његовој поезији надилази вера, нада и љубав према роду и богу док позива на преображајни подвиг живота, указује на пут повратка једином, сигурном, распетом и васкрслом Христу

у коме човек постаје нова твар, и све добија прави смисао. О делу Ранка Јововића говорили су др Драган Хамовић и Селимир Радуловић, а његове стихове је и ове године надахнуто казивао драмски уметник Небојша Дугалић. Жички духовни сабор – Преображење 2014. отпочео је два дана раније, у суботу 16. августа, пригодном беседом градоначелника Томислава Илића у Галерији краљевачког Народног музеја, а пригодној свечаности су поред градских функционера и црквених великодостојника које је предводио недавно устоличени епископ жички Јустин, присуствовали и бројни културни ствараоци и посетиоци културних дешавања. Након што је градоначелник прогласио отвореним двадесет трећи по реду Жички духовни сабор Преображење 2014. посетиоци су били у прилици да погледају експонате две изузетно интересантне изложбе. Прву под називом „Србија и Срби на филму у Првом светском рату“ отворио је директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић, а другу „Боје православља – Пољска“ конзул амбасаде Републике Пољске у Београду Павел Соколовски. У музичком делу програма „Српске ноте“ учествовали су виолончелиста Предраг Михајиловић и фрулаш Срећко Пер-

чевић. Други дан Жичког духовног сабора по традицији је посвећен представљању књижевног дела славодобитника у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“, а о њему су у недељу 17. августа говорили Желидраг Никчевић и Александар Б. Лаковић. Истичући да су Јововићево песништво одувек красиле емоционалност, доследност, аутентичност, извесна документарност, медитативност и искреност, Александар Лаковић је подсетио да је у средишту његовог певања неснађен и угрожен појединац. - Ипак, реч је о традиционалној спознаји прошлости и о преузимању колективног памћења као коректора који скупа чини необичан, али поуздан буквар у вредновању моралног кодекса, вековима провераваног и животима (од)брањеног. И који би требао и морао бити примењив и одржив и у песниковим и нашим животним просторима, али, на жалост, тренутно потиснут и заборављен. Свакако да је песник све те узоре могао пронаћи у народној усменој поетској и историјској баштини и то, пре свега, у читању Његошевих опесмотворених мудрости ... Очито да је песник проучавао Бодлерову романтичарску „поетику зла“, црну боју Едгара

Алана Поа, па неке немачке романтичаре, двојбе и дубине мисли Достојевског и Мандељштајма, отпор и бунт Јесењина и Мајаковског, па Црњанског и претпостављам Миљковића ...- рекао је Лаковић. Песничко дело Ранка Јововића било је тема научно критичког скупа којим је председавао проф. др Јован Делић, а у њему учествовали проф. др Радивоје Микић, др Драган Хамовић, мр Ана Гвозденовић, Оливера Радуловић, Владимир Димитријевић, Владан Бајчета, Соња Миловановић, Катарина Јаблановић и Данка Спасојевић. У раним вечерњим часовима истог дана промовисана је монографија краљевачког Народног музеја о којој су говорили Бојана Борић Брешковић, Драган Булатовић, Делфина Рајић и Милош Тимотијевић да би нешто касније на књижевној манифестацији „Преображење, песници“ говорили Злата Коцић, Мирослав Максимовић, Адам Пуслојић, Драган Хамовић, Горан Станковић, Данило Јокановић и Верослав Стефановић. Организатори Жичког духовног сабора су Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, краљевачки Народни музеј и Књижевни клуб.

НЕКА МИ НЕ БУДЕ ОПРОШТЕНО С

лавно је добити ову златну Повељу – овај симбол славних Немањића. Славна је Жичка хрисовуља. Славна је Жича... Славни су градитељи овог храма... Стефан Првовенчани дише у овој Хрисовуљи... и његов отац Немања и његов син Свети Сава. У овом Манастиру живи наше име – наша борба мачем, и борба језиком. Наша, онда, чудесна судбина, наша митска снага, која је витешки, људски, владала земљом и небом у овом дијелу свијета и шире... Многи су прије мене добили ово високо признање. Ево и ја у овим мојим тешким и полумрачним годинама примам ово знамење као по-

хвалу Поезији мога духа, који је под мојим именом то исписао. Поезија коју сам ја измуцао је Слобода и Посртање. Тако некако и преживљава Српски род. Биједно и бедно било је живјети и мислити, и бити пјесник у земљи без темеља – боље рећи, у земљи на темељима антихриста. Данас се, даће Бог, враћамо темељима Немањића, Петровића, Карађорђевића – мада, велики број Срба невјерника, маловјерника, и даље мозга и сања за тоталитарним системом, како у Србији, тако и у Црној Гори. Још пјевају пјесме разбратнице, вршљају по нашим школама са својим лажним уџбеницима, блебећу и аве-

МАГАЗИН

24.8.2014.

РАНКО ЈОВОВИЋ

Ранко Јововић је рођен 1941. године у Косићу код Даниловграда. Основно и средње образовање завршио је у Даниловграду и Подгорици, након чега је студирао на групи Југословенска књижевност и српскохрватски језик на Филолошком факултету у Београду. Један је од најбунтовнијих и најжешћих песника своје генерације, изражене субјективности и неспутаног темперамента, а његово је песништво у изразу распето између исповедног, лирског и бунтовног до повремених деструктивних тонова. Објавио је књиге поезије „Гвоздена шума“, „Додир таме“, „Јемство“, „Дивљи плач“, „Пса ми“, „Пољубац за Ану Ахматову“, „Гомилање страха“, „Земља за укоп“, „Црњански“, „Пагани пред распећем“, „Шта је човјек без подвига, Господе“, „Мрачни хљеб“, „Мој допринос разарању свијета“, „Муње и молитве“, „Не окрећи од мене главу, Господе“. Његови поетски избори представљени су остварењима „Дружење са Сократом“, „Залазак сунца заувијек“ и „Вуци у жалости“. Објавио је књиге записа, интервјуа и есеја „Нека ми не буде ништа опроштено“ и „Доба дивљања“, а добитник је више значајних књижевних признања. Песме су му превођене на руски, енглески, италијански и друге језике.

тају страним, домаћим језицима... и секају се, и урлају – Крени коло да кренемо... али, мртав је то сој – несој. Богу фала, што је ово, и што сам овдје. И фала вама што ме, можда, чујете. Ако је истина, а изгледа јесте, да сам рођени Српски Пјесник, онда сам и пјесник Човјечанства. Сви су ваљани Српски пјесници и пјесници Човјечанства. У оном часу, у оном мутном часу, одговорићу – Неке ми не буде ништа опроштено. Ранко Јововић Подгорица, 6. август 2014.

Ваше преосвештенство, Часни оци, Поштовани гости и уметници, Драги суграђани...

МАГАЗИН

24.8.2014.

Сваке године у предвечерје 16. августа, на отварању Жичког духо вног сабора, запитамо се на овом месту јесмо ли и колико духовно узрасли у односу на претходно лето и јесмо ли достојни предстојећег празника, Преображења Господњег и његове светлости која нас обасјава, опомиње, али и уверава да се увек може и више и боље. У то нас уверава и Жички духовни сабор који је ушао у 23. годину постојања и одавно постао најзначај нија преображењска манифеста ција у Србији.

У времену великих историјских изазова и бурних друштвених збивања, баш ова манифестација и људи који су је осмислили и однеговали, уверава да се у сваком времену мо же досећи ниво којим би се држава, град, и сваки његов појединац могао истински подичити. Чему нас још подучава ова манифестација, с којом се наш град поистоветио и по њој постао препозна тљив ? Да се сваки посао лакше и брже обавља ако се удруже људи које окупља заједничка жеља да допринесу бољитку средине у којој живе. Чекају нас велики и важни послови, пре свих, да санирамо последицe непогода које су нас недавно снашле и унесрећенима помогнемо

да зиму дочекају под својим кровом. Све ће то бити знатно лакше и ефикасније ако будемо сложни и чврсти у тој намери, вољи, хуманости и прегалаштву. Искушења су велика и бројна, али задатак нас који водимо град, пре свега, јесте да његовим житељима, посебно младима, омогућимо да раде и од свог рада живе и једног дана преузму руковођење градом у лагоднијим и бољим условима него што су ови садашњи и наши. С убеђењем да ћемо постојеће невоље и неприлике превазићи, начином који су примењивали оснивачи ове манифестације, 23. Жички духовни сабор проглашавам отвореним.

МАГАЗИН 24.8.2014.

У склопу Жичког духовног сабора

МАГАЗИН

24.8.2014.

СРБИЈА И СРБИ НА ФИЛМУ...

Фото: М. Радовановић

- Првог дана двадесет трећег Жичког духовног сабора Преображење 2014 отворена изложба Србија и Срби на филму у Првом светском рату. – Изложбу чији су аутори Александар Ердељановић и Божидар Марјановић отворио директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић. – Пре сто година српска врховна команда схватила значај филма. – На посебном веб сајту 556 сати документарних и играних филмова и око 6.000 докумената о Првом светском рату

МАГАЗИН

24.8.2014.

а дан када се обележавала стота годишњица Церске битке краљевачки Народни музеј је у склопу Жичког духовног сабора Преображење 2014 био домаћин несвакидашње изложбе коју је отворио директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић. Мотив за организовање изложбе под називом „Србија и Срби на филму у Првом светском рату“ представља сазнање да је још пре сто година српска Врховна команда, на основу сазнања о могућностима и суштини филма, закључила да нова технологија може да допринесе бољем сагледавању личности и догађаја. Радослав Зеленовић подсећа да је три године пред обележавање стоте годишњице од почетка Првог светског рата Европска унија позвала 20 највећих европских филмских архива, укључујући и Југословенску кинотеку, и предложила да се направи веб сајт на коме ће бити доступни документарни, играни и други документи о рату. До сада је на том сајту сакупљено 556 сати документарних и играних филмова, и око шест хиљада докумената, а Југословенска кинотека је учествовала са скоро 36 сати филмског материјала. Прегледајући те материјале дошло се

до сазнања да, поред познатих фотографија из периода Првог светског рата, постоје филмски записи о бројним другим догађајима, па се родила идеја о изради фотографија са филмске траке и представљање јавности. Материјали за изложбу коришћени су из три различита извора, филмских снимака домаћих сниматеља, оних које су направили савезнички, али и сниматељи земаља окупатора. Посебно значајним сматра се део који говори о томе како су на Србију као победника у Првом светском рату гледали инострани аутори. По ко зна који пут показало се да филм није само снимљена филмска трака, нити само документ, већ историјски доказ коме ни после сто година није потребан чаробни штапић да оживи неку личност или догађај што је на најбољи начин показала изложба отворена у Народном музеју. Још 14. августа 1914. године, да би се важнији борбени моменти сачували за будућност и у слици, генерал Живојин Мишић је одобрио да београдски хотелијер Ђока Богдановић и сликар Самсон Чернов могу вршити кинематографска снимања у области дејстава српских трупа. Чернов је овлашћен да

може вршити и фотографска снимања, а снимљене филмове преда Богдановићу и на увид Обавештајном одсеку. Од фотографских снимака истом одсеку треба да преда по два примерка. Српска Врховна команда је показала да схвата моћ ратне пропаганде и свест о томе колико нова уметност у време рата може бити погодна за очување присебности и морално патриотских особина војске и цивилног становништва. Више од тога била је значајна свест о потреби да се дела предака у борби за слободу сачувају како би на историјски важне тренутке подсећала бројна каснија покољења. Од првих дана рата, крајем августа и почетком септембра 1914. године, Богдановићев сниматељ Чернов је снимао неуспешне борбе које је водила српска војска у покушају да ослободи Срем, а за филмске материјале на којима се виде Прогар, Бољевци, Сурчин, Земун, Београд и Шабац претпоставља се да су уништени да не би, пред повлачења српске војске преко Албаније према Грчкој, пали у руке непријатељу. Нешто касније се као веома активан помиње будући оснивач Фотогафске секције у Солуну Драгиша Стојадиновић, који бележи одбрану

Апису и друговима, оба из 1917. године. - Многи од ових „солунских снимака“ су укључени у бројне антологије о Великом рату. Истовремено многе чувене светке филмске куће као што су „Пате“, „Гомон“, „Савоја филм“, „Топикал Баџет“, су преко својих храбрих сниматеља, док је то било могуће, филмом обавештавали свет и о јуначкој борби малог народа против вишеструко јачег поробљивача. У првој години рата истакнути сниматељи као што су Лоренс Шнајдер, Доналд Томсон, Аријел Варџес, Жан Емар, Умберто Ромањоли и други бележили су активности српског врха војске и народа почев од мобилизације, одбране Београда, боравка у Нишу, доласка на Солунски фронт, те крвавих борби и ослобођење отаџбине – записао је један од аутора изложбе Александар Ердељановић. За српску историографију, а и филм, изузетно значајним оцењује се рад савезничких секција на Солунском фронту у периоду између 1916. и 1918. године, а посебно француске. Оне су поред ратних збивања и страдања српског народа у ратним условима бележиле и бројна друга дешавања укљу-

чујући славе, молитве, славља, сахране и све што је карактерисало живот народа на ивици провалије. Иако су значајну количину филмског материјала на просторима Србије снимили сниматељи окупационих сила, аустро-угарске, бугарске и немачке војске, а највећи део тог материјала бесповратно изгубљен, сачувани снимци српских и других сниматеља од почетка рата 1914. па све до пробоја Солунског фронта половином септембра 1918. остају као „светао пример пожртвовања и истинољубља људи који су их стварали у једном од најтежих периода историје двадесетог века“. - Први светски рат је био једна од највећих катаклизми двадесетог века, а и након његовог победничког завршетка од стране сила Антанте, и крвавих резултата које је оставио за собом, свет се није променио и ратови су наставили до наших дана. У Архиву Југословенске кинотеке се чува део филмских материјала везаних за Први светски рат, али су многи значајни филмски снимци неповратно изгубљени – каже Ердељановић који је са Божидаром Марјановић аутор ове несвакидашње изложбе.

Т. Радовановић

Београда 1915. године, а његови снимци су веома значајни као озбиљан историјски веродостојан документ о херојској одбрани током које су камере снимиле секвенце срушеног железничког моста на Сави, српске борце у рововима и рушевине главног града Србије. Ништа мање значајни нису ни снимци Љубише Валића који је снимао дејство Ужичке војске на граници са Босном. Као и бројни други снимци и ови су трајно изгубљени након што су послати на копирање у Француску одакле се никада нису вратили. Када се крајем 1916. и почетком 1917. године Србија нашла у посебно тешком положају због повлачења војске са државним руководством из земље сниматељима је ускраћена могућност да бележе за историју значајне моменте. Након што је војска консолидована у Солуну је формирана Кинематографска секција српске војске којом је управљао Драгиша Стојадиновић, касније Михаил Михаиловић познатији као Мика Африка. Захваљујући њиховом раду сачувани су бројни кадрови о раду Врховне команде и пробоју Солунског фронта, али и другим догађајима у које се убраја Пожар Солуна и Процес Драгутину Димитријевићу

МАГАЗИН

24.8.2014.

Из Полицијске управе Краљево

РЕКОРДАН БРОЈ КРИВИЧНИХ ДЕЛА П

оглед на први ред седмичног статистичког прегледа стања јавне безбедности на подручју Краљева за период од 11. до 18. августа сведочи о фрапантном броју од 49 евидентираних кривичних дела што је за само једно мање од рекордног забележеног пред крај јануара ове године. Много мање од чињенице да се у структури појављују два дела из области привредног криминала брине сазнање да су инспекторима криминалистичке полиције познати извршиоци тек петине ових дела. Малу недоумицу ствара податак да је се простим збрајањем оних са познатим извршио-

цима и оних чији починиоци нису познати долази до броја 47 што је за два мање од укупног броја евидентираних кривичних дела. Број евидентираних прекршаја у области јавног реда и мира је преполовљен, а о смиривању ситуације сведочи податак о само пет туча што је више него три пута мање него недељу дана раније. У истом периоду бележи се и мањи број прекршаја који се у полицијској терминологији третирају као остали. Иако је у две узастопне недеље августа забележен исти број саобраћајних незгода последице се битно

разликују. У недељи која је била предмет последњег статистичког прегледа само су три као исход имале материјалну штету док је у седам осталих једна особа задобила теже телесне повреде, а чак десет лакше. Материјална штета је за осам премашила четири стотине хиљада динара, а евидентирано је и 169 прекршаја оних који су се оглушили о поштовање Закона о безбедности у саобраћају. Припадници Ватрогасно-спасилачке јединице ни током претходне недеље нису имали посла. Т. Радовановић

НОЖЕМ НА ТАКСИСТУ Пажљивијем посматрачу стања безбедности на територији града није промакло да већ извесно време нема информација о успесима у откривању извршилаца различитих кривичних дела. И баш кад се могло помислити да су полицајци, или они који су са њима у сталном сукобу, отишли на одмор из Полицијске управе Краљево потврђују да су припадници криминалистичке полиције расветлили разбојништво извршено 9. августа. Повод за хапшење и задржавање до 48 сати двадесетчетворогодишњег Краљевчанина Н.С. је сумња да је у вечерњим сатима, након што га је таксиста довезао из Врњачке Бање у Краљево, приликом наплате услуге уз претњу ножем од њега одузео новац, а затим се удаљио са места догађаја. Осумњичени је, након истека задржавања, приведен судији за претходни поступак Основног суда у Краљеву који му је након саслушања одредио притвор у трајању до 30 дана.

КРОЗ ПРОЗОР У ПЉАЧКУ Припадници Полицијске управе расветлили су тешку крађу извршену у ноћи између 3. и 4. августа, а због сумње да је извршилац ухапшен је двадесетпетогодишњи Краљевчанин Д.Ж. коме се ставља на терет да је провалио у кућу суграђанке у Обилићевој улици. Осумњичени се најпре попео на бетонски оквир, на висини од око два метра, а затим подигао ролетну прозора који је био отворен. Након уласка у кућу пронашао је новчаник у коме се налазило око 40.000 динара у домаћој и страној валути, платна картица и лична документа оштећене. Осумњичени је задржан до 48 сата, а након тога у законски предвиђеном року, уз кривичну пријаву, приведен основном јавном тужиоцу у Краљеву.

Завршено Европско првенство у параглајдингу

МАГАЗИН

24.8.2014.

НЕМАЧКИ ПИЛОТИ Ш

- У мушкој конкуренцији најбољи Торстен Сигел из Немачке у женској Францускиња Сеико Фукуока Навил. - Најбољи српски такмичар Крушевљанин Владимир Бачанин четрдесет други. - У екипној конуренцији најбоља репрезентације Немачке. - Екипа Србије петнаеста

акон отвореног првенства Словеније, Хрватске, Србије и Босне и Херцеговине у параглајдингу на теренима Копаоника је одржано тринаесто по реду Европско првенство у параглајдингу у дисциплини прелет у

организацији Међународне ваздухопловне федерације. У периоду од 3. до 16. августа највећа планина Србије је била домаћин 120 пилота из 22 државе којима је пружена прилика да се боре за титулу најбољег пилота ев-

ропског континента. Боје Србије на овом такмичењу бранили су Владимир Бачанин из Крушевца, Срђан Ристановић и Ђорђе Прокић из Београда, Драган Мартиновић из Косовске Митро вице и Душан Ђорђевић из Ниша.

ШАМПИОНИ ЕВРОПЕ

Полетишта за такмичење, које се одржава сваке друге године, била су на Јадовнику високом 1.500 метара, Кокоровцу који се налази на 1.300, Орловим стенама 1.750 и Чајетинске чесме на 1.340 метара надморске висине. Такмичари су свих дана летели у правцу Рашке, Новог Пазара и Голије, а о сјајним теренима за летење на Копаонику говори и чињеница да су последњих година овде одржани Предсветки куп, Светски куп и Предевропско као одлична припрема за последње такмичење. Титулу најбржег пилота старог континента понео је немачки такмичар Торстен Сигел, а за нијасну слабији

били су другопалсирани Француз Латоур Клемент и трећепласирани Словенац Јуриј Видић. Најбоље пласирани српски пилот Владимир Бачанин је освојио 42. место. У женској конкуренцији најбоља је била Сеико Фукуока Навил из Француске и тако титулу шампионке старог континета преузела од италијанске такмичарке Никол Федел која је на овом првенству освојила шесту позицију. Друго и треће место заузеле су чешка такмичарка Петра Сливова и Ивон Дат из Немачке. Најбољи у екипној конкуренцији су швајцарски пилоти, а у неизвесној борби за другу позицију репрезента-

тивци Немачке су у узбудљивој завршници последње трке првенства надмашили Италијане који су принуђени да се задовоље трећим местом и бронзаном медаљом. Репрезентација Србије је у екипној конкуренцији заузела петнаесто место. Организатор овогодишњег првенства је Вазухопловни савез Србије уз подршку Министарства омладине и спорта, Спортског савеза Србије и локалне самоуправе општине Рашка, а одржавање такмичења су помогли компаније Теленор и Свислајон – Таково. Т. Радовановић

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs