Magazin134

МАГАЗИН Година II * Број 134 * 7. септембар 2014. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевски

2

МАГАЗИН 7.9.2014.

3

МАГАЗИН

7.9.2014.

Други међународни фестивал краткометражног филма

4

5

Отворен мост преко Ибра

МАГАЗИН

7.9.2014.

МОСТ ДУШ

6

Мостом преко Ибра завичају се у симболичком смислу вратио Миломир Главчић, један од ретких Срба у дијаспори који памти горки хлеб сиромашног детињства и младости, па данас и капом и шаком помаже Србима и Србији, нарочито свом завичају, да преброде и премосте узбуркано време. Овај мост је његова душа и срце, његово име и част, његова Канада, његова и наша Србија

Фото: М. Радовановић

ШЕ И СРЦА

7

7.9.2014.

МАГАЗИН

8

О

ткривањем плоче испред новоизграђеног моста преко Ибра у продужетку Скопљанске улице, који носи име донатора милион евра Миломира Главчића, коначно је и званично стављена тачка на један од најзначајнијих инфраструктурних пројеката у Краљеву у последњих неколико година. Градња моста дугачког 240 метара, са четири поља од 45, по једним од 25 и 35 метара, трајала је нешто више од две године. Главчићев мост широк 12 метара има коловоз од 6,5, тротоар са једне стране 1,9, а са бициклистичком стазом са друге стране 3,6 метара. Према пројекту „Н-инг“ из Београда и одговорног пројектанта мр Милорада Спасића градња је отпочела 19. јуна 2012. а радови, у складу са уговором о донацији милион евра потписаним 12. маја прошле, завршена 1. августа ове године. Мост су градили краљевачка Грађевинско предузеће „Николић“ и „Ју Кеопс“, расвету „Амига“, а приступне саобра-

ћајнице АД „Нови Пазар пут“ и ЈКП „Путеви“. Од укупно 314 милиона динара вредност моста достиже 178, осветљења око 10, реконструкција Скопљанске улице око 14, а приступна саобраћајница на рибничкој страни 112 милиона. Главни носачи моста типа просте греде преднапрегнути су у фази изградње, а након спајања са коловозном плочом постали континуални носачи. Има их по три у сваком пољу, а састављени су од по три у низу и монолитизовани на лицу места. На крајевима моста су уграђене дилатационе спојнице, а темељење моста извршено на армирано-бетонским чиповима пречника 1,5 и дужине 17 метара. Стубови моста су армиранобетонска платна различите висине дуга 4,5 а широка 0,8 метара. У петак 5. септембра тачно у 11,30, по пријатном али кишовитом времену, отпочео је чин освећења моста који је извршио епископ жички Јустин са свештеницима Епархије жичке.

9

10

МАГАЗИН 7.9.2014.

Градоначелник Краљева Томислав Илић

ДУША ВЕЋА ОД МОСТА П

оштовани председниче, ваша екселенцијо, ваше преосвештенство, драги пријатељи и суграђани. Окупили смо се овде да прославимо победу људске доброте и племенитости оличену у овој прелепој грађевини, мосту преко реке Ибар који ће бити на корист и понос свих нас који будемо њиме пролазили. Једно тумачење јесте да је Ибар реч келтског порекла и да означава брзу и хучну воду, воду коју није лако ни прегазити, ни препливати, ни премостити. Али нема природне силе коју људи не могу савладати и претво-

рити у своју корист. Овај мост о томе убедљиво сведочи. Велики добротвор Миломир Главчић, Канађанин српског порекла највећи задужбинар нашег доба и ових крајева, човек је велике животне енергије и још већег срца. Иако је безмало пре седам деценија отишао у свет трбухом за крухом није заборавио свој поткопаонички завичај. Није заборавио ни Краљево где живе његови сродници. Овај мост је његова задужбина која ће надживети све нас и у будућем времену генерацијама сведочити да ће свет спасити људска доброта, хуманост и племенитост.

Сведочиће и о томе како је Миломир Главчић имао душу већу и од овог моста и од свих задужбина које је саградио. Овде му у име свих нас поручујем да његово доброчинство никада нећемо заборавити, да се са овим уписао у књигу незаборава. Миломире Главчићу, хвала вам. Хвала и његовом рођаку Радоју Главчићу који је све време градње био са нама. Хвала извођачима радова и његовим конструкторима. Нека нам је срећан и дуговечан Главчићев мост на вечној реци Ибар.

11

12

МАГАЗИН 7.9.2014.

Радоје Главчић лични изасланик донатора Миломира Главчића

СИМБОЛ СПАЈАЊА И ЖИВОТНИХ ИСКУШЕЊА Д

анас је овде требало да се налази мој стриц Миломир Главчић из Канаде. Он није са нама, али је увек уз нас. Велико ми је задовољство данас у његово име, и у моје име, да вас све поздравим и да вам пожелим срећно пуштање моста у саобраћај. Далеке 1946. године он је напустио своју земљу и отишао. Међутим никад није заборавио своју родбину, свој народ, и своју, како он каже, увек драгу Србију. У тешкој економској међународној утакмици он је показао своје способности и своје вредности. Тешким радом и по 18 часова дневно успео је да заради довољно новца за свој живот, а и да помогне родбину и све нас у Србији, Македонији, Републици Српској и Црној Гори. Његове донације су доста велике. Тренутно износе преко пет милиона евра. Он свој тешко зарађени новац радо даје нама у Србији, али увек воли да зна како се тај новац троши и где се троши. И увек жели да има неку повратну информацију што

му ми и удовољавамо. Прича о мосту је почела пре четири године. Доста смо мерили, вагали, како он каже ставили смо у лонац да се крчка, и крчкало се. Крчкало се све док нисмо схватили да за партнере имамо поуздане и поверљиве људе са којима можемо да радимо и да извојујемо победу коју смо данас извојевали. Захваљујем се руководству Краљева на одличној сарадњи. Ми смо заиста годину и по дана одлично сарађивали, а посебно се захваљујем Дирекцији за планирање и изградњу Краљево, са Ненадом Нерићем на челу, на сарадњи која је заиста била задовољавајућа. Велику срећу смо имали што смо за извођача радова имали Грађевинско предузеће „Николић“, на чијем је челу директор Драган Николић. Пре потписивања уговора и донације обишао сам његово радно место овде и његов погон. Драгана Николића сам упознао као радника у радном оделу са шлемом. Касније сам га

упознао као оперативца, доброг инжењера и доброг директора. Ја му од срца честитам јер је извео овај посао како треба и задовољио очекивања мог стрица. Од донације вредне милион евра сваки евро је уграђен у овај мост. Велика ствар је што су мост урадили радници из Краљева, а и материјали су домаће производње тако да овај милион не само да је ушао у Србију него је ушао директно у економију Краљева и економију Србије што је била велика жеља мог стрица. Данас кад смо извојевали ову победу ја сам задовољан, задовољан је и мој стриц, и могу слободно да кажем да ово треба да буде један доба пример како треба у Србији да се ради, а у Србији може да се ради квалитетно брзо, а богами и доста јефтино. Мој стриц је имао велику жељу да се обрати овом скупу, али он данас није овде. Међутим, послао је писмо којим вам се обраћа, а прочитаће га госпођица Гордана Миловановић.

13

14

МАГАЗИН 7.9.2014.

П

оштовани председниче Републике Србије, Ваша екселенцијо амбасадоре Канаде, градоначелниче Краљева и други представници града на Ибру, односно моји партнери на изградњи овог моста. Драги грађани Краљева! Радостан сам и најбоље би било да сам у стању да присуствујем том важном догађају – отварању за саобраћај моста преко Ибра. Волео бих да сам могао да данас будем са вама, мојим партнерима. Да се сретнемо и загрлимо, али једино што могу да учиним је да вам од срца пошаљем велики поздрав и захвалност на одговорном и добро обављеном послу. Захвалан сам и господину, стручном и прецизном инжењеру Драгану Николићу и његовој радничкој групи што су знањем и тешким радом, квалитетно и на време привели крају овај посао. Поред задовољства што сам финансијски учествовао у подизању тог моста радостан сам и што је

створена прилика за раднике, да раде и зараде. Драги моји партнери, на тој свечаности уместо мене биће мој синовац, мој „амбасадор“ Радоје Главчић, а како сам чуо скупу ће присуствовати и његова екселенција канадски амбасадор у Србији. Уз мој поздрав њему молио бих га да у моје име поздрави и српску и канадску заставу јер ја, као и други Срби који живимо у Канади смо добри Канађани, али никада не заборављамо одакле смо дошли. Поштовани скупе, сматрам да је мост нешто сасвим друго међу грађевинама. Он је и симбол спајања и разних животних искушења. Ми смо, у нашим животима испред и на бројним мостовима. Прелазимо их брже или спорије, теже или лакше. Ето, у Србији је сада најважније да се премости тај економски мост, да се лакше пређе у бољу економију. Стога, драги моји земљаци, не-

мојте да се варате, да клонете духом у мислима да је то немогуће. Све се може, само ако си спреман на рад и рад. И, да не чекаш да ти неко принесе, створи посао. Немој то да очекујеш ни од своје државе у коју ниси ништа уложио. То би било као да тражиш камату од банке, а на рачун ниси ни динар метио. То вам говорим, не из књига већ из мог личног искуства. Јер, ја сам и у Канаду дошао сиромах, али сам за себе створио посао и тешким радом, од по петнаест сати дневно, без кукњаве и жалбе, зарадио и за мене и за Канаду. Зарадио сам и да помогнем родбину у Србији, да тамо саградим мостове, цркве, путеве. Србија је лепа и богата земља и све се радом може постићи и сиромаштво победити. Зато драги моји Срби земљаци, ура, ура, напред за бољу Србију уз поздрав од Миломира Главчића из Канаде који је увек са вама.

15

16

МАГАЗИН 7.9.2014.

Роман Вашчук, амбасадор Канаде у Србији

МОСТ ПРИЈАТЕЉСТВА И САРАДЊЕ П

оштовани господине председниче, господине градоначелниче, ваше преосвештенство, посланици Народне скупштине, господине Главчићу, драги грађани Краљева. Данас је посебан дан и за Србију и за Канаду. Сви ми који се трудимо да изградимо мостове сарадње између наше две земље смо у прилици да видимо један прави мост, конкретан мост, као резултат те сарадње. Овај мост, задужбина канадског држављанина српског порекла господина Миломира Главчића, свом родном крају и граду Краљеву ће, уверен сам, надживети све нас као опипљив доказ да сарадња између две земље не би била могућа без људи који у тим земљама живе и који су повезани нераскидивим нитима. Миломир Главчић је Канађанин, али Србија у којој се родио има посебно место у његовом срцу и мислима, како смо чули у његовом писму. Иако живи хиљадама километара далеко од свог родног краја, са друге стране Атланског океана, он ће овим мостом остати увек присутан у свом крају као невидљива, а ипак конкретна, подршка урбаном крвотоку вашег града Краљева. А управо људи као што је Миломир

Главчић су изградили моју земљу. Они су уткали непроцењиве нити својих националних идентитета и изградили Канаду као једну успешну и богату земљу чије је највеће богатство мултикултуралност и присуство нација и талената из читавог света. Он је један од више него стотина хиљада канадских држављана српског порекла. Пример за незаборав вредног човека који је својим прегалачким дугогодишњим радом створио дом за своју породицу, али није заборавио на своје сународнике, које је дуги низ година помагао кад им је било најтеже, а круна његове несебичне помоћи је управо ова задужбина на којој сад стојимо, Главчићев мост у Краљеву. Веома сам поносан као амбасадор Канаде што присуствујем још једном успешном канадском пројекту после овонедељне посете нашег министра иностраних послова Канаде господина Џона Берда. Током ове посете је, уз подршку даљој привредној сарадњи, потписан споразум између Канаде и Србије о подстицању улагања и основана је асоцијација канадско-српског пословног удружења. И то је овај мост о којем је писао господин Главчић, мост у бољу економију и бољу сарадњу наших земаља. А мост на коме стојимо је конкре-

тан доказ који је још више учврстио постојеће пријатељство и сарадњу између наше две земље. Овај мост се својим значајем истиче у оквиру започетих и планираних инфраструктурних пројеката Канаде и Србије. А за само Краљево и Канаду он представља наставак наше успешне сарадње коју смо пролетост започели са вашом Народном библиотеком „Стефан Првовенчани“. Захваљујем се председнику Србије господину Томиславу Николићу што је личним ангажовањем и присуством увеличао овај несвакидашњи пројект једног тако великог хуманисте као што је господин Миломир Главчић. Такође бих се захвалио и господину Томиславу Илићу, градоначелнику Краљева, на подршци општине Краљево у реализацији овог пројекта као и синовцу господина Главчића Радоју Главчићу који је својом истрајношћу, акуратношћу и дугогодишњим напорима помагао да се ова задужбина изгради. Надам се да ћемо бити у прилици да у скоријој будућности будемо сведоци изградње и других бројних трајних мостова сарадње између наших народа, мостова на које ћемо сви бити поносни, мостова за пример, мостова као што је овај Главчићев мост.

17

Председник Србије Томислав Николић

МАГАЗИН

7.9.2014.

ЉУДСКА ДИМЕНЗИЈА МОСТА

18

В

ашо екселенцијо, ваше преосвештенство, господине граоначелниче, уважени представници локалне самоуправе, драги Краљевчани, браћо и сестре. Српски нобеловац Иво Андрић није писао само о изграђеним мостовима. Његове речи биле су упућене и изградњи овог и многих мостова који чекају своје градитеље. Он би вам данас можда рекао да сте сада, када сте изградили овај мост, подигли нешто важније од кућа, светије од храмова, нешто што је било неопходно, што је свачије и према сваком једнако, сваком корисно и подигнуто на месту на коме се укршта највећи део ваших потреба. Више нисте појединци слаби према силама природе. Сад имате јачину и жељу за даљим напретком. Данас би можда започео да пише о мосту који се уздиже на Ибру, реци тако често помињаној у нашем песништву. Суштина овог моста није само у томе што ће свако напомињати како очигледно да је био неопходан, да ће допринети развоју, привредном напретку града и региона, да је капитални инфраструктурни пројекат. То јесте, али управо овај мост добио је једну сасвим другу димензију, ону људску и задужбинарску, ону коју никада не смемо заборавити. У његову конструкцију уграђена је доброта, велика љубав према отаџбини једног Србина из Канаде који никада није заборавио свој дом. Уз Спасића, Коларца, Игуманова, капетан Мишу данас златним словима исписујемо име задужбинара и добротвора Миломира Главчића који је донацијом од преко сто милиона динара омогућио изградњу овог моста. Доборочинитељ старина Миломир није данас са нама, али му овом свечаношћу шаљемо неизмерну захвалност на људској доброти и љубави коју исказује према родној Србији. Поносни смо на људе попут нашег Миломира Главчића, а биће таквих, знам то, све више у будућности. Има и он разлога да данас буде поносан на нас. Новац је потрошен наменски. Грађевинари су завршили изванредан мост и данас га дарујемо Краљевчанима и Србији. Нека нам је срећан и дуговечан, нека спаја, доприноси развоју и напретку Краљева, региона, Србије. Нека буде још један симбол задужбинарства и позив свима који могу и желе да оставе траг у вечности да то учине градећи своје задужбине свуда по свету.

19

Касни санација последица поплава у Грдици

МАГАЗИН

7.9.2014.

ПАСОШИ УСПОРАВАЈ

20

Фото: Г. Шљивић

ЈУ ПОДЕЛУ ПОМОЋИ

- Расподела грађевинског материјала који је за санацију штете од поплава обезбедила Фондација Драгица Николић, свима који обезбеде превоз отпочиње у уторак. - Разматра се могућност да старијим становницима Грдице и онима који немају сопствени превоз материјал буде испоручен на кућну адресу. – Након отклањања послеица поплава власници кућа могу да очекују и делове намештаја.

– Папирологија већи проблем од елементарне непогоде

21

7.9.2014.

МАГАЗИН

22

И

стиче и четврти месец од мајских поплава, а међу мештанима Грдице се појачава страх да до зиме ипак неће моћи да створе све услове за боравак у оштећеним кућама. Незадовољство је појачано сазнањем да нису добили сву обећану помоћ иако се са првим јесењим данима отежавају услови за радове на санацији. Од посете председника Србије Томислава Николића овом подручју почетком јуна, када је обећана помоћ у грађевинском материјалу и деловима намештаја за све пострадале, прошло је више од три месеца. Грађевински материјал који је обезбедила Фондација Драгица Николић у стовариште

код „Аутотранспорта“ је почео да стиже још пре две недеље, а расподела за првих 180 кућа још није почела. Разлог томе је сазнање да нису сачињена, и од стране локалне управе потписана, сва документа на основу којих би помоћ могла да буде уручена првим власницима кућа. У петак су стигла још два шлепера столарије и грађевинског материјала, а председник Николић је искористио посету Краљеву да подсети да ће подела отпочети тек у уторак, јер фондација прве даме ништа не ради изван онога што је дефинисано законима. Још од маја на рачун Фондације повремено се упућују критике, па је председник Николић, реагујући на

изјаве неких званичника, подсетио да ниједна кућа коју је она градила, или обновила, није урађена без свих потребних папира који се обезбеђују преко државе или локалне самоуправе. За многе куће које су постојале морала је да се изврши пренамена пољопривредног у грађевинско земљиште, за све је урађен детаљни урбанистички план, издате грађевинске дозволе, урађени регуларни прикључци на електро, водоводну и канализациону мрежу.

- Ниједан посао Фондације није урађен тако да он не може да прође проверу инспекције и зато молим да инспекције утврде како је тај посао урађен, него да појединци који се ни

једним послом никада нису бавили процењују рад којем нису дорасли рекао је председник Србије. Фондација Драгица Николић уз помоћ привредника Краљева и донатора из других делова Србије учествује у финансирању грађевинског материјала за санацију оштећених кућа. За почетак активности везана је процена о 150 кућа на територији Србије које је требало градити, да би та бројка временом нарасла на око 400. Председник Николић је потврдио да је сасвим извесно да је за 180 овезбеђен материјал и да ће ускоро бити прослеђен онима који су претрпели штету од поплава. Као и много пута до сада испоста-

вило се да је у Србији папирологија већи проблем и од елементарних непогода, јер у пре две недеље поменуте грађевинске пасоше треба да буде тачно уписано „шта коме припада, односно шта коме од помоћи треба доделити“. У локалној самоуправи верују да ће до понедељка коначно и тај проблем бити елиминисан како би већ следећег дана отпочела расподела грађевинског материјала онима који могу да обезбеде превоз. Разматра се и могућност да онима који то нису у ситуацији да учине материјал буде допремљен на кућну адресу. Активности Фондације на санацији последица пролећних поплава се приводе крају, а када све куће буду поправљене влас-

ници могу да очекују опремање намештајем. Након Краљева представници Фондације упутили су се у Миокос и Коцељеву, где се изводе радови на адаптацији четири куће, а затим и у Бајину Башту где се ових дана завршава четири монтажне а гради и четири за које је обезбеђен комплетан грађевински материјал. Након што буду завршене активности усмерене на помоћ пострадалима од поплава Фондација Драгица Николић ће учествовати у изградњи и опремању неколико породилишта у земљи. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

23

Седма седница Градског већа

МАГАЗИН

7.9.2014.

ЈЕДНАК ОДНОС

24

- Ублажавањем критеријума проширен круг корисника једнократне финансијске помоћи за отклањање последица поплава. - Утврђивање штете од обилних падавина и олујних ветрова. - Препарцелацијом земљишта брже до инвеститора. - За субвенционисање медија мање пара него што је планирано. - Највећи број жалби грађана неоснован

С

азнање да је и седма седница новог сазива Градског већа окарактерисана као ванредна наводи на размишљање да највиши извршни орган града од првог дана ради у ванредним околностима. Мада је од поплава које су направиле пустош у непосредној близини најужег градског језгра, посебно у Адранима, Грдици, Опланићима, Сирчи, Шумарицама, Витановцу.., где су највише страдали стамбени објекти,

прошло скоро четири месеца и даље сви оштећени нису добили давно обећану помоћ. Основни разлог за то лежи у сазнању да нису испоштовали утврђене критеријуме за доделу једнократне финансијске помоћи. Иако од првог заседања у овом саставу Градско веће настоји да снижавањем критеријума право на помоћ омогући што већем броју оштећених увек се испречи по неки нов услов који спречава да она стигне до свих. Ова тема била је

предмет разматрања и последње седнице, па је усвојена одлука у даљем попуштању каиша, јер средстава за ову намену има довољно. Првих дана након мајских поплава Скупштина града је донела одлуку о укидању Фонда за солидарну стамбену изградњу у коме је било заробљено око 64 милиона динара, па су та средства преусмерена на санацију последица поплава. У време кад је доношена преовладавало је уверење да ће из ре-

С ПРЕМА СВИМА

публичког фонда за санирање последица елементарних непогода, или неког другог, а на основу става да република има исти однос према свима, овај износ бити надокнађен. Испоставило се да је претпоставка погрешна, јер је највиши извршни орган одлучио да право на помоћ имају само они који је нису користили из других фондова, међу њима и оних у локалним самоуправама. Жалбе грађана упућене на адресу Комисије за процену штете од елементарних непогода и овом приликом су биле повод за ублажавње критеријума, а градоначелник Краљева Томислав Илић верује да су коначно створени услови да право на помоћ стекну сви који су претрпели штету. Додатне проблеме су овог лета проузроковале обилне падавине и

олујни ветрови па је Градско веће, разматрајући захтеве грађана који су претрпели штету, донело одлуку о упућивању на терен комисије која би тачно утврдила њен обим. Уситњеност парцела на локацији Медиапана у Конареву повод је за доношење одлуке о препарцелацији и укрупњавању како би се потенцијалним инвеститорима створили повољнији услови за улагање. Поред дванаест редовних тачака на дневном реду последње седнице Градског већа нашла се и допунска о расподели средстава предвиђених буџетом града за ову годину намењених субвенционисању медија. Спорије пуњење градске касе током прве половине године повод је да и у овој области дође до резова, па ће за пе-

риод од 1. августа до 31. октобра бити додељено укупно два милиона и 620 хиљада динара што је мање од планираног. Пажња краљевачких медија усмерена је према ребаласну буџета за ову годину, а градоначелник верује да планирани износ неће бити смањиван. На нова средства, ма колико она била, медији ће морати да сачекају до истека октобра. Велики број жалби које грађани упућују Градском већу повод је да се на свакој седници реши бар по која. На седмој по реду разматрано је осам жалби појединаца и власника угоститељских објеката од којих је само једна оцењена оправданом. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

25

Без длаке на језику: Милан Вучетић (1)

МАГАЗИН

7.9.2014.

ПОГЛЕДИ КРОЗ РАЗЛИЧИТЕ НАОЧАРЕ

26

- Преовладава утисак да је Краљево град старих људи у коме све више оних који припадају млађој генерацији не види шансу за опстанак.

- Континуитет у развоју не може да се успостави због изостанка одговарајућих стратешких одлука. – Од 25 хиљада запослених 18 хиљада је у јавном сектору и не производи ништа. – Инвестиција нема због незаинтересованости републичких власти за схватање Краљева као стратешки веома важног места. - Због инертности локалних власти Краљево врста сировинског подручја као афричке земље. Актуелна власт је од претходне преузела само лоше ствари, а занемарила укључивање у различите инфраструктурне пројекте као начину за подстицај домаће индустрије. – Напредњаци реализују 80 одсто програма који су на изборима 2012. године бирачима понудиле демократе. – Нови мост израз визије краљевачких демократа да треба урбанистички развијати десну обалу Ибра. - Аутопут није само заобилазница, већ враћање Краљева у центар привредних активности у земљи, а у споју са аеродромом треба да га учини једним од најмоћнијих привредних центара у региону

Милан Вучетић

27

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

7.9.2014.

Т

28

оком више од две деценије обновљеног парламентаризма у Краљеву кроз Скупштину општине, касније града, прошао је велики број одборника различитих странака, међу њима не превише оних који дуже остају у сећању Краљевчана. Пажљивијим посматрачима парламентарног живота није промакао податак да се као најактивнији међу преосталим одборницима Демакратске странке наметнуо заменик шефа одборничке групе у локалном парламенту Милан Вучетић. Ово сазнање је и повод за раговор о актуелном политичком тренутку града на који у највећој мери утиче коалиција окупљена око Српске напредне странке, али и бројним другим питањима везаним за тренутну ситуацију коју мало ко од припадника опозиције оцењује позитивном. Ма колико да се нормалним сматра поларизација у редовима странке која има апсолутну власт у држави сукоби у напредњачким редовима оцењују се као део политичког процеса што се у најнегативнијем смислу, кроз неефикасност актуелне власти, одражава на живот града. Несугласице и борба за превласт неке од струја зауставиле су бројне значајне процесе, па је изгубљено шест месеци драгоценог времена у коме ни опозиција није била довољно организована да би извршила значајнији притисак на власт. Узрок таквом стању лежи у чињеници да се Демократска странка, као носилац власти у претходном четворогодишњем мандату, још није опоравила од тешког пораза на републичком, али и локалном нивоу. Иако је прошлогодишња реконструкција владе наговештавала ванредне парламентарне изборе Демократска странка није ушла спремна у предизборну кампању због организационих проблема и блокаде рачуна, а непосредно пред њен почетак странку је напустио биши председник Борис Тадић. Имајући све то у виду,

као и медијску блокаду на коју указују, демократе реално и нису могле да очекују више од борбе за опстанак као највећа опозициона странка. Дуго је демократама требало да схвате шта се десило 2012. године, када су морали да се повуку пред надирућим напредњацима, па у кампањи за овогодишње мартовске изборе нису били у ситуацији да представе нову политику. Уместо тога кампања се свела на критику актуелне власти због чега грађани нису препознали у њима нову политичку алтернативу. Ни након сазнања да резултат није на нивоу очекиваног без одговора остаје питање колико су после избора извучене одговарајуће поуке. Унутар Градског одбора није било промена, па се неопходним сматра преузимање нових корака како на следећим изборима не би било изненађења. Честа путовања кроз земљу, и поређење са Краљевом, ствара утисак да град све више личи на паланку какве су Рашка или Прокупље. О томе најбоље сведочи све већи број младих који одлазе из града због чињенице да власт није у ситуацији да им обезбеди посао у складу са интересовањима и образовањем. Зато и преовладава утисак да је Краљево град старих људи у коме све више оних који припадају млађој генерацији не види шансу за опстанак. И поред сазнања то није изолован пример ситуацију много озбиљнијом чини сазнање о великом броју оних који су, због бурних дешавања у земљи и миграционих кретања током деведесетих година прошлог века, уточиште нашли баш у овом граду. Припадници генерације која је у другој половини двадесетог века дошла у Краљево полако одлази, а директорска места и управљачке функције у граду већ преузимају досељеници са простора Косова и Метохије што се лоше одражава на стратешки развој града. Никако не може да се успостави континуитет у развоју између осталог и због изостанка одговарајућих стратешких одлука које се односе на њега. Све то демократе наводи на размишљање о неозбиљном приступу развоју што се негативно

одражава на квалитетан живот. У прилог томе иде и податак о само 25 хиљада запослених од којих је чак 18 хиљада у јавном сектору који не производи ништа. Предузећа која су до не тако давно запошљавала највећи број становника налазе се у реструктурирању, а укупну ситуацију посебно драматичном чини могућност да до краја године без посла остане нових три стотине радника.

- Док смо ми били на власти у оквиру пројекта за Зајечар, Ваљево и Краљево у прва два града су отворени неки погону, а у Краљеву ништа највише због недостатка саобраћајне инфраструктуре, али и незаинтересованости републичких власти за схватање Краљева као стратешки веома важног места. Ми имамо сјајне потенцијале почев од пољопривреде, сточарства, воћарства, туризма, прерађивачке индустрије, а због инертности локалних власти смо осуђени да будемо нека врста сировинског подручја као афричке земље у којима богати узму оно што им треба па кад прераде продају скупље. Зато треба да разговарамо са предузетницима, да профункционише привредни савет који постоји само на папиру, и дефинишемо јасан програм субвенција приватним предузећима која желе да отварају нове погоне – каже Вучетић. Насупрот томе предузетници су без почетног капитала, а без стратешког плана препуштени сами себи без довољно сигурности да узму кредит за посао са неизвесним исходом. Ма колико се Краљево деценијама у назад поносило братским везама са градовима из држава које су већ постале чланице Европске уније, и ма колико они као партнерски и након обновљених веза после 2000. године нудили помоћ, резултата још нема. Уз сарадњу на плану културе и спорта виде се неки помаци, а о оној везаној за привреду и даље се само говори. То и наводи на размишљање о неозбиљној власти чији би основни задатак, уместо запошљавања својих чланова у неком од успешнијих јавних предузећа, био да помогне отварању што већег броја приватних фирми.

Много тога што је предмет критике опозиционог одборника не разликује се битно од онога што је у претходном мандату чинила владајућа коалиција окупљена око Демократске странке. Суочени са таквом истином демократе покушавају да докажу да је актуелна власт од претходне узела само лоше ствари, а да је занемарила укључивање у различите инфраструктурне пројекте као начину за подстицај домаће индустрије. У том контексту оно што је позитивно и квалитетно Вучетић види у покретању значајних инфраструктурних пројеката као што су спортска дворана у Рибници, мост преко Ибра у продужетку Скопљанске улице, шеталиште дуж леве обале Ибра и друге. Све то је било значајна подршка грађевинској као покретачу свих других делатности, а оператива је ако не повећана бар сачувана на раније достигнутом нивоу у тешко време када је Краљево било суочено са проблемом санације последица земљотреса који је погодио град у новембру 2010. године. Напредњаци који су у изборе ушли под слоганом „Покренимо Краљево“ данас, каже Вучетић, сем обећања о реконструкцији зграде Интернистичке болнице, реализују 80 одсто програма који су у то време бирачима понудиле демократе. Највећа битка је у то време вођена током мукотрпног процеса за замену земљишта на коме је требало градити спортску дворану након чега је градња требало да буде рутинска ствар.

- Контуре хале већ су биле видљиве 2012. а да ће бити проблема показало се већ у августу наредне године када су функционери Српске напредне странке почели да спекулишу колико ће да износи вредност радова. Видели смо да су затечени тим пројектом, да немају намеру да му се озбиљно посвете и прате инвеститора код кога су се појавили проблеми што је успорилио радове. Напредњаци су у кампању ушли са доста новца, и давали лака обећања, а потпуно неспремни да руководе озбиљним системом који је имао доста проблема. Највеће проблеме је пра-

29

7.9.2014.

МАГАЗИН

30

вио сам градоначелник који је био потпуно незаинтересован, а притисак јавности био све већи тако да смо на крају задовољни што ће хала бити отворена. Поред спортске дворане понос треба да буде и нови мост који представља израз наше визије да треба урбанистички развијати десну обалу Ибра. Када смо разматрали буџет за 2012. годину амандмани Нове Србије су ишли у правцу да се средства намењена изградњи моста усмере на реконструкцију зграде Интернистичке болнице. Знали смо да је то неозбиљно, а данас видимо да је једна од главних ставки у програму градоначелника завршетак моста и хале – каже Вучетић. Крај власти демократа у Краљеву обележило је интензивно залагање да се конверзијом војног аеродрома Лађевци у цивилни створе услови пре свега за карго саобраћај који би омогућио бржи и ефикаснији транспорт производа са територије неколико управних округа до тржишта у Руској Федерацији и земљама Европске уније. Томе је требало да допринесе и велики карго центар, а међународна сарадња резултира турским улагањем у проширење и продужење полетно слетне стазе како би без опасности могли да саобраћају и велики авиони. Демократе данас верују да је пројекат угрожен неадекватним односом републичких, а и локалних органа власти које се након не баш најбоље интерпретације изјаве тадашњег турског премијера Ердогана у Призрену окрећу према Уједињеним Арапским Емиратима. Није редак случај у пракси да се погрешним редоследом потеза у градњи инфраструктурних објеката угрози реализација о чему најбоље сведочи аеродром на коме је направљена модерна пристанишна зграда, а да нису створени услови за слетање и полетање авиона. И ма колико да се то дешавало током власти демократа у њиховим редовима се позитивном сматра изградња прилазне саобраћајнице новом мосту преко Ибра са

рибничке стране. Вечита тема бројних политичких фактора у Краљеву је аеродром, а одговорност за кашњење у реализацији целог пројекта носиоци власти у једном пребацују на оне из другог периода. У таквој ситуацији демократе се, по сопственом убеђењу, разликују од напредњака јер су увек ни из чега стварали нешто. Насупрот томе политичким неистомишљеницима који су на власти у Краљеву замера се што ће „од нечега створити ништа, или ће то нешто само конзервирати и ставити у стање у коме су га затекли“. Било је од демократских промена на овамо неколико путничких авиона који су слетели на спорни аеродром и сваки пут је то био начин да се промовишу нова обећања. Једном би приоритет био редован путнички саобраћај, други пут теретни који је уско везан са изградњом великог карго центра. И ма колико су демократе до избора на сва уста хвалили ову идеју, и обећавали скору градњу, данас верују да од тога неће бити ништа, па онима који су их заменили на челу града поручују да се више посвете овој теми него „сулудим пројектима какав је Краљевград“. Од истакнутог представника највеће опозиционе партије и не треба очекивати друго до да најоштрије крутикује оно што чине представници власти, под условом да то има реалну подлогу. Српски парламентаризам се све више чиним контроверзним, па док они на власти све виде кроз ружичасте они други то гледају кроз наочаре са затамњеним стаклима. Гледан кроз њих ни аутопут, који дуго слови као неопходан услов и за размишљање о значајнијим инветицијама у овај крај, нема сјајну перспективу а за то су, опет, криви они који су на последњим изборима преузели одговорност за вођење града.

- Аутопут није само заобилазница, већ враћање Краљева у центар привредних активности у земљи, а у споју са аеродромом треба да га учини једним од најмоћнијих привредних центара у региону. Град нема капацитет да спроведе такву врсту пројекта, па више него о исправљању корита Мораве, откупа земљишта, израде планова и

друге документације треба да се позабави утицајем на државне органе да се заинтересују за реализацију овог дела великог републичког пројекта. Буџет је све мањи, а расходи све већи. За такву врсту инвестиција град нема капацитете, па најпростијим речником речено морате да вучете за рукав партијске функционере који су у надлежним министарствима. Напредњаци су се сакрили иза представника Нове Србије јер немају ауторитет ни код својих страначких колега, па ће пројекти као ови уследити у неком времену које не припада садашњој владајућој гарнитури у граду – каже Вучетић. За капиталне инфраструктурне пројекте као што је аутопут, а Краљевчане посебно интересује деоница од Појата до Прељине, потребна су средства која би могла да се обезбеде најављеном продајом Телекома. Више од недостатка пара демократе брине најава премијера Србије Александра Вучића да би, уместо пута који треба да повеже Србију и Републику Српску, новац требало уложити у реконструкцију пруге Београд – Бар. У светлу чињенице да аутопут од Београда до Пожеге неће бити завршен до 2019. године радове на деоници између Појата и Прељине не треба очекивати пре 2020. Велика непознаница остаје шта ће у то време бити интерес Краљева. Т. Радовановић

31

И после више до двадесет година МНОГO НЕРАЗЈАШЊЕНИХ СЛУЧАЈЕВА

МАГАЗИН

7.9.2014.

МНОГO НЕРАЗЈАШЊ

32

- У акцији Олуја убијено је преко 1.200 српских цивила, а до сада процесуирана само једна особа којој се ставља на терет извршење тешког кривичног дела. - Током првих осам месеци ове године нема података ни о једној идентификованој особи са простора Косова и Метохије. – У више од седам хиљада етнички мотивисаних напада, протерано је 242 хиљаде Срба и других неалбанаца, убијено преко 1.000 Срба и 104 припадника других националности, киднаповано 841, а тешко рањено 960 особа. Од 437 насеља у којима су до 1999. године живели Срби, изузев севера, етнички је очишћено 312, спаљено је укупно 18 хиљада кућа, а узурпирано 27 хиљада стамбених јединица и хиљаду катастарских парцела обрадивог земљишта

ЊЕНИХ СЛУЧАЈЕВА

М

еђународни дан несталих је већ више од две деценије повод за подсећање на све за чију се судбину након сукоба на просторима бивше Југославије од почетка последње деценије прошлог века никада није сазнало. Најдуже траје агонија чланова породица несталих на просторима Хрватске, нешто краћа оних у Босни и Херцеговини, а већ деценију и по неизвесна је судбина великог броја цивила и војника који су се пред крај прошлог миленијума нашли на територији Косова и Метохије. Координација српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије не одустаје од настојања да се утврди коначна судбина сваког

појединца, а међународни Дан несталих је само повод за подсећање на све веће проблеме у откривању истине. Питање несталих и погинулих је најтеже питање из протеклих ратова са којима се сусрећу државе настале распадом Југославије, али и чланова њихових породица којима је ускраћено право да имају достојанствен живот због сазнања да нису у ситуацији да на достојан начин сахране своје најмилије. Породице погинулих и несталих се до краја живота муче са питањем где су погрешили, и осећањем кривице зашто се то десило, а захтев да се исправи неправда повод је за подсећање припадника политичке елите, и друштва у целини, на ту неправду. Иако се према усаглашеној евиден-

цији комисије која се бави овим питањима на списку Међународног Црвеног крста налази 1.496 лица несталих током ратних операција у Хрватској подаци удружења чланова њихових породица сведоче о 2.146 особа. Ако се томе дода 1.600 са подручја Босне и Херцеговине и 532 са Косова и Метохије долази се до броја од преко четири хиљаде особа. И док и после пуних деветнаест година нису ексхумирани остаци 238 тела припадника српске националности међу онима који још чекају на идентификацију у Загребу је 345 НН лица. Поразно делује податак да је у акцији Олуја, чија је годишњица обележена прошлог месеца, убијено преко 1.200 српских цивила до сада процесуирана само

33

7.9.2014.

МАГАЗИН

34

једна особа којој се ставља натерет извршење тешког кривичног дела. Пред крај августа потписана Декларација о улози државе о решавању особа несталих услед насилног сукоба и кршења основних људских права не даје много оптимизма за брзо утврђивање судбине несталих иако њен садржај указује да би ствари могле да се крећу у позитивном смеру. У Координацији српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије преовладава уверење да је до тога још дуг пут, па с посебном пажњом прате сва дешавања одлучни да о остваривању прописаних ставова доследно обавештавају своје чланове, али и јавност. Иако је од ратних сукоба на простору Косова и Метохије прошло најмање времена готово невероватно звучи податак да током првих осам месеци ове године нема података ни о једној иднетификованој особи, али ни индиција да би то могло да се догоди до краја године. Уместо тога објављена је изјава главног тужиоца Специјалног истражног тима од 29. јула на неко-

лико страница која потврђује да нема тужилаштва, па ни оптужница за тешке ратне злочине. То је још један повод за тврдњу да и даље постоји велики отпор западних земаља сталних чланица Савета безбедности Уједињених нација, посебно Сједињених Америчких Држава, да се оснује међународни механизам преко кога би се дошло до истине и правде за породице жртава на Косову и Метохији. Формирање Специјалног истражног тима под окриљем Европске уније потврдило се као још један неуспели експеримент, јер му је више од трагања за истином и правдом било важно да се промовишу нека статусна питања везана за државност самопрокламоване државе Косово. Више од неактивности међународне заједнице породицама несталих места понашање домаћег Специјалног тужилаштва за ратне злочине који опредељење за поступање истражног тима по законима Косова види само као техничко питање. Мандат главног тужиоца за истрагу о трговини људским органима на Ко-

сову и Метохији 1999. године Клинта Вилијамсона истекао је пред крај августа, а ни једна оптужница није покренута, јер нема суда који би се њима бавио. Још у априлу ове године медији су пренели информацију из Приштине да су тамошње институције формирале суд за ратне злочине који су починили припадници такозване Ослободилачке војске Косова, што званично није могао да потврди ни Вилијамсонов заменик. Нема чак ни података да постоје осумњичени, што се правда интересом истраге. Посебно незадовољство породица несталих изазива сазнање да застарелост кривичног гоњења, које настаје истеком петнаесте године након извршеног злочина, могло да резултира формирањем суда који би само потврдио ту чињеницу. Како су на Косову и Метохији први злочини почињени 1998. а вршени све до истека прве половине 2000. постоји бојазан да би суд могао да буде формиран тек пред крај 2015. године. Тако би због застарелости били обустављени сви поступци гоњења оних који се сумњиче за отмице,

киднаповања, убиства и трговину људским органима. Више него Вилајмсовим ово се сматра неуспехом домаћег Специјалног тужилаштва за ратне злочине које је са његовим тимом тесно сарађивало у истражњим радњама. Због свега се извештај одлазећег истражитеља сматра увредом за породице жртава, јер је уместо правног добио политичко обележје. О томе сведочи и изјава неименованог високог америчког званичника да иако није судски потврђена истина је да су се догодила тешка кривична дела, пре свега етничко чишћење Срба које нису на своју руку вршили појединци већ у координацији са високим руководиоцима такозване Ослободилачке војске Косова. У том периоду се догодило више од седам хиљада етнички мотивисаних напада, протерано је 242 хиљаде Срба и других неалбанаца, убијено преко 1.000 Срба и 104 припадника других националности, киднаповано 841, а тешко рањено 960 особа. Од 437 насеља у којима су до 1999. године живели Срби, изузев севера, етнички је

очишћено 312, спаљено је укупно 18 хиљада кућа, а узурпирано 27 хиљада самбених јединица и хиљаду катастарских парцела обрадивог земљишта. Иако тога нема у извештају очито је да се ради о својеврсном организованом етничком чишћењу, а да је међународна заједница желела истину и правду врло лако би још 1999. могла на Савету безбедности да допуни мандат Међународног кривичног трибунала у Хагу. Чекало се више од десет година све док након извештаја Дика Марија 2011. године није покренут непотпун међународни механизам, па још нема оптужница и покретања одговорности за ратне злочине почињене над Србима на Косову и Метохији. У кварталном извештају УНМИК, који још није објављен, на десетак страница о људским правима тек у једној реченици се подржавају активности, али само на откривању посмртних остатака Албанаца на локалитету Руднице. У исто време Саветодавно веће овог органа је донело више стотина одлука у којима констатује одговорност

међународне заједнице, али и косовских привремених институција, због тога што су пропустили да обаве делотворну истрагу поводом убистава и киднаповања. Удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије, а у оквиру координације, покренула су активност за израду закона о несталима. Повод за то је став да држава није учинила довољно да се реши проблем несталих и уверења да имају право на сатисфакцију у смислу да знају истину. Такви закони већ постоје у околним земљама које су учествовале у ратним збивањима, чак у квазидржави Косово у којој постоје верзије на српском и албанском језику које се разликују. Иако је Комесаријат за миграције без образложења одбио предложени текст закона преовладава уверење да се будућност не може градити на трагедијама породица несталих, а да ње ни нема без сећања на трагедију и памћења свега што се догодило. Са сличним проблемима суочавају се и породице несталих у Босни и Хер-

35

7.9.2014.

МАГАЗИН

36

цеговини, јер су препуштени сатанизацији федералног дела државе и међународне заједнице манифестованој кроз рад међународне комисије за нестала лица којој је дато неограничено право да не одговара за било шта. Тако је системом силе и притиска наметнут процес пројектованих ексхумација и идентификација на штету Срба, па је и Европска мисија у новембру 2010. била принуђена да констатује забрињавајуће мали број ексхумираних и идентификованих српских жртава у Босни и Херцеговини. У време док су још постојале ентитетске комисије су радиле далеко ефикасније о чему сведочи податак да је сваке године било идентификовано 320 несталих Срба, а након тога за пет и по година само 223 са евиденције од 1.678 несталих. Сазнање о нешто више од двадесет идентификованих годишње наводи на размишљање да би овим темпом, а ништа не указује да би

се процес могао убрзати, сви били идентификовани за педесет до шездесет година. Још у јуну 2008. године српској страни је сугерисано да нема разлога за љутњу кад се зна да је у процентуалном износу број идентификованих особа већи него на бошњачкој страни којој се замера да није желела да убрза процес ексхумације из политичких разлога. Од завршетка ратних операција на територији Босне и Херцеговине породице жртава покушавају да сазнају истину и дођу до тела чланова својих породица. У том периоду су до крајњих граница емоционално истрошени, на шта утиче сазнање да не могу да докажу ништа и због деловања паралелне канцеларије међународне канцеларије при Председништву Босне и Херцеговине. Међу четрнаест институција у овој земљи чијим је руководним системима још пре више го-

дина истекао мандат је и она која се бави несталим лицима. Уверење да не постоји ни минимум шанси да би рад могао да се обнови увелико је подстакнуто сазнањем да овакву политику подржава и међународна комисија. На евиденцији несталих Срба, уз мали број припадника других националности, налази се укупно 5.280 особа. У координацији српских удружења имају податак да је он до краја августа ове године достигао 5.448. Од 3.770 особа идентификација је код 2.400 извршена упоређивањем ДНК, а код осталих првенствено првих месеци и година након рата на друге начине. Током последњих пет и по идентификовано је само 39 особа, а преузето и 225 тела особа чији је идентитет утврђен ранијих година. Због непостојања услова за поклапање ДНК посмртни остаци 675 особа похрањени су у три спомен костурнице. Иако још није извршена верификација централне еви-

денције, како би се утврдио тачан број несталих, а говори се о осам хиљада, породице несталих на списку имају тачно 1.678 имена. Ексхумирана тела за која се са великом вероватноћом верује да припадају Србима не возе у ове три спомен костурнице већ у мртвачнице у Федерацији због жеље да се избегне податак у јавности о постојању несталих, погинулих и страдалих међу њеним припадницима. Због свега су породице несталих биле приморане да још 2005. године затраже заштиту Уставног суда Босне и Херцеговине. Иако је у пет случајева пресуда била позитивна Федерација није реаговала, па су подаци о 88 случајева образложени на 1.500 страница послати Европском суду за људска права у Стразбуру. Мостарску декларацију породице несталих сматрају још једним у низу памфлета којима треба да се промовише мађународна комисија која је на

нелегалан начин ушла у Босну и Херцеговину, а оне тако само заваравају. Поводом Међународног дана несталих Координација српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица је изразила саосећање и солидарност са припадницима свих вера и националности свесна да су и чланови њихових породица нестали због злочинаца који припадају српском народу. У исто време се надају да ће и други бити свесни исте чињенице и да ће искреним суочавањем са прошлошћу, без скривених намера, допринети да се реши питање свих несталих лица. Обележавање дана несталих повод је за подсећање да је између две конференције посвећене Дану несталих од 2012. и 2013. године решено 705 случајева а да је од тада до краја августа ове године позната судбина још 671 особе. Значајних резултата нема ни у другим срединама, а о задовољ-

ству постигнутим не може се говорити све док не буде утврђено шта се догодило са сваком од 11.175 особа које се налазе на списковима несталих. У Комисији за нестала лица Републике Србије потврђују да органи и институције на територијама на којима се траже нестали не чине оно што се до њих очекује. Са друге стране стиже потврда да се Србија крајње одговорно односи према судбинама несталих лица, а да је неколико година на локацији Рудница упорно вршена претрага према постојећим информацијама. Ових дана се очекује окончање радова на овој локацији после чега би могла да буде позната судбина педесетак лица албанске националности. Без обзира на одређене резултате нема простора за задовољство што утиче на инсистирање да се разјасни бар оно везано за познате локалитете. Т. Радовановић

37

38

МАГАЗИН 7.9.2014.

Двадесет четврто такмичење „Сребрни казан“

- Педесет четири екипе из Србије, Македоније и Румуније надметало се за најбољу у кувању пасуља на двадесет четвртој по реду манифестацији „Сребрни казан“. - Други по реду „Рибљи котлић“ окупио четрдесет екипа. Између два такмичарска дана концерт иорице Брунцлик. - Само половина такмичара професионални кувари.

- Друга половина ученици угоститељских школа и они који тек откривају тајне кулинарства. - Током такмичења богат културно уметнички програм.

Фото: М. Радовановић

ПРАЗНИК ПАСУЉА У КРАЉЕВУ

39

7.9.2014.

МАГАЗИН

40

Двадесет четврти пут по реду центар Краљева је био место на коме су се окупили најбољи кувари из града и околине, али и гости из Македоније, Румуније, Ниша, Костолца, Крушевца и других градова да би у оквиру манифестације „Сребрни казан“ одмерили снаге и показали ко је најбољи у кувању пасуља. Само дан раније одржан је други по реду „Рибљи котлић“ у оквиру кога су краљевачки гастрономи по други пут одмеравали снаге са гостима који у томе имају више искуства. Знатно већи број учесника на Тргу српских ратника него прошле године показује да Туристичка организација

Краљево у списак годишњих манифестација може да упише још једну. Рибљу чорбу је по само њима знаним рецептима, које су крили једни од других, припремало четрдесет добро припремљених екипа што је знатно утицало на висок степен конкуренције и неизвесност до последњег тренутка. Поред домаћих такмичара и гостију из Новог Сада, Костолца и Ниша своје умеће приказали су и они који су превалили најдужи пут, а дошли из Македоније и Румуније. Масовности такмичења у знатној мери је допринела сарадња краљевачких туристичких радника са коле-

гама из Крагујевца, Чачка, Тополе, Бруса, Крушевца, Смедерева и Лесковца из којих је стигао позив за учешће на њиховим манифестацијама. То се оцењује веома добрим знаком, јер краљевачка Туристичка организација већ следеће године планира да у манифестацију, током три дана, укључи још већи број учесника. Ватру су испод казана ложили страначки прваци, добровољни ватрогасци, планинари, учесници Омладинске радне акције „Ибар 2014“, бајкери, запослени у Предшколској установи „Олга Јовичић Рита“, Дечјем одмаралишту „Гоч“ и многи други,

а у такмичарске редове су се вратиле екипе из околних Гледића, Богутовца и Лопатнице са циљем да посетиоцима приближе могућности сеоског туризма. Висок степен доброг расположења у други план је потиснуо борбу за што бољи пласман, а краљевачки Црвени крст се и ове године потрудио да припреми традиционални пасуљ за све учеснике ревијалног дела програма употпуњеног наступима културноуметничких друштава из Краљева, Чачка, Медвеђе, Горњег Милановца. Неколико година у назад у Краљеву се разматра могућност да манифеста-

ција из центра града буде измештена на друго место. Ове године се од тога одустало због реконструкцје Улице „4. краљевачки батаљон“, а да ли ће јубиларна 25. по реду манифестација бити одржана на другом месту знаћемо тек за годину дана. Између два такмичарска дана Краљевчане и госте из других градова до касно у ноћ су забављали Зорица Брунцлик и оркестар Мирољуба Аранђеловића Кемиша. Већ од раних јутарњих часова у суботу такмичари из 54 екипе почели су припреме да би на знак судија тачно у подне почели да припремају такми-

чарски пасуљ. Велики број знатижељника са настрпљењем је, као и ранијих година, очекивао да се пасуљ добро укува да би проверили колико су од прошле године напредовали такмичари, а било је и оних који су од куће понели по шерпицу да би ручали и сутрадан. Уз игру и песму дружили су се и жестоки политички противници, а међу такмичарима су тек половина професионални кувари док други део чине ученици угоститељских школа и аматери који тек откривају тајне овог заната. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

41

42

МАГАЗИН 7.9.2014.

43

44

Мики Рашковић

МАГАЗИН 7.9.2014.

Знаменити Краљевчани: Добросав Мики Рашковић (2)

- „Каблар“ је тежио брзој и јефтиној градњи од готових бетонских монтажних елемената, а повољност посебне врсте била је сопствена бетоњерка која их је производила према цртежима пројектаната. – Пети по реду типски стамбени објекат „Каблара“, познат као К5, постао је изузетно популаран и доживљавао до тада незапамћену експанзију, па је постао обележје читавих насеља. - Пројектантима краљевачког „Каблара“ поверавани су веома одговорни задаци израде планова за прилично захтевне индустријске објекте. - Мики Рашковић никад није волео велике куће и то није крио, а топле и функционалне породичне зграде је са филигранском прецизношћу смештао не реметећи урбанистичку целину. Разлог за велики успех у професионалној каријери заснива се на оцени да је сваком новом задатку прилазио са великом озбиљношћу и уживањем, а кад су у питању стамбени објекти пројектовао их као да ће и сам у њима да живи

Фото: М. Радовановић

НЕИМАР СА КРАЉЕВАЧКЕ КАЛДРМЕ

45

46

МАГАЗИН 7.9.2014.

Ч

овеку који је пројектовао бројне стамбене објекте у граду, а већи део живота провео окружен зеленилом у дворишту на обали Ибра, тешко је схватљиво да буде затворен на неком од спратова зграда за колективно становање. Зато му ваљда и није требало много времена да прихвати очев предлог и за живот вишечлане породице адаптира породичну кућу у Карађорђевој улици. Иако је након 12 година боравка у стану који је добио од „Каблара“ већ стекао станарско право сврстао се међу малобројне који су га вратили предузећу. У периоду лагодног живота логично је било очекивати да наступи још боље време у коме човеку његовог профила неће бити тешко да дође до новог стана. Много година касније потајно жали што није послушао савет супруге Марије да ипак задрже онај у Улици хероја Маричића. Један од повода је и сазнање да је угледној професорки од Карађорђеве до гимназије требало два пута више времена.

- Ја сам волео Ибар, ову улицу и двориште, а синови су почели да расту, били живахни, волели друштво и често правили лом у кући што није било могуће у зградама где то смета другим станарима. Иако сам знао да им то смета нисам могао да вежем децу, па смо и због тога сваки викенд проводили у Карађорђевој улици, нарочито преко лета – каже Мики који је након пресељења коначно пронашао жељени мир. И као што је кућа у Карађорђевој постала тесна у тренутку кад је он заснивао породицу чини се таквом и данас кад поред њега и супруге исти стамбени простор дели млађи син са својом породицом. Мики Рашковић је стасавао у угледног архитекту у време интензивног развоја стратешки важног града какав је било Краљево, а један од највећих инвеститора је била војска која је имала аеродром, градила касарну у Рибници, а требало је и доста станова за официре и подофицире. Један од првих задатак пове-

рених Микију Рашковићу био је пројекат зграде за официре на почетку Улице хероја Маричића, преко пута оне у којој је становао. Иако прилично велики објекат са четрдесетак станова спољашњом архитектуром није привлачио посебну пажњу био је по многим оценама функционалан, а посебно иритантним бројним колегама чинила се јарко црвена боја каква се није много променила ни пола века касније. Помало разочаравајуће делује податак да је много година касније на њој надграђено поткровље које одступа од архитектуре што зграду у оштром оку искусног неимара чини по мало ружном. Овакав став проистиче из искуства пројектовања сличних поткровља на зградама код којих се, због тежње да се испоштује ритам и продужи а не наруши архитектура, не примећује у значајној мери да нису грађена изједна са зградом. Измеђи Лењинове улице и Дома друштвених организација грађен је комплекс од 300 станова у шест објеката, а посао је требало да обави екипа „Кабларових“ архитеката. Обавеза пројектанта била је да обезбеди надзор над градњом, а незахвална улога је током нешто мање од наредне две године била део радних обавеза Микија Рашковића. „Каблар“ је успешно привео крају реализацију уговорних обавеза, а једну ламелу искористио за градњу станова за тржиште, али и део својих радника. У исто време грађена су и прва два четрнаестоспратна солитера према строгим нормама које је прописивала војска што је олакшавало да се објекти прилагоде урбанистичким условима. На изглед најужег градског језгра, али и посебних рубних делова, одлучујуће су утицали архитекте два пројектна бироа. Поред оног у „Каблару“ једно време је као самостални постојао и „Гоч“ све док се нису интегрисали у један у оквиру „Каблара“. Као пројектант и инжењер са овлашћењима за надзор Рашковић је на градилиштима упознавао из-

вођачку праксу и стицао вредно искуство које је уграђивано у све будуће пројекте између осталих и пословно стамбени део Поште у Улици цара Лазара.

- Знао сам да богате стрехе штите објекте. Професор Дероко нам је на једном предавању испричао да има кућу на Дедињу са равним кровом који је сваке пете године морао да реконструише јер не постоји изолација, осим олова, која може да издржи разлику у температури од 100 степени. Саветовао нас је да мање куће увек покривамо крововима са широким стрехама које личе на српску архитектуру, а нису им потребни ни олуци. Зато сам касније тежио да пројектујем баш такве са широким стрехама које штите објекат од падавина. Слична је била ситуација са зградом Дома здравља у истој улици која је и поред сталних интервенција стално прокишњавала. Лимени олуци се заледе, па кад снег почне да се отапа не могу да приме сву воду која мора да се разлије по тавану. Отишао сам до Дома здравља и видео да је кров прилично стрм, а олук укривен. Прескочио сам олук на петом или шестом реду, ухватио дрвени рог, пребацио преко атике и направио стреху која и данас стоји и никад више није било проблема – објашњава Рашковић, који кад изађе из дворишта у Карађорђевој улици угледа испред себе низ објеката у чијој је градњи учествовао, а чија га импозантност и после толико година чини посебно задовољним. У близини куће су и три солитера за које су на основу идејног пројекта који је Жика Димитријевић донео из Приштине „Кабларови“ пројектанти радили главни. „Каблар“ је тежио брзој и јефтиној градњи од готових бетонских монтажних елемената, а повољност посебне врсте била је сопствена бетоњерка која их је производила према цртежима Микија Рашковића и других пројектаната. На различитим локацијама у граду често су грађене стамбене

47

7.9.2014.

МАГАЗИН

48

зграде на први поглед сличне једна другој, а разликовале су се по оријентацији и другим детаљима. Оно што не може да промакне оштром оку човека који их је пројектовао готово незапажено пролази код бројних пролазника, али и грађана који у њима станују. Поред великих стамбених и пословних зграда, као што су оне за дирекције „Каблара“ и „Гвожђара, Мики је посебно волео малу архитектуру стамбених кућа и увек прихватао изазов да их са посебним ентузијазмом пројектује. Сазнање да колегиница нема решено стамбено питање, а да је због скромних финансијских могућности оријентисана на градњу скромније куће, резултирало је пројектом једног од најраспрострањенијих објеката познатих као К5. Овај тип је био толико популаран да је доживљавао до тада незапамћену експанзију, па је постао основно обележје читавих насеља. О популарности сведочи податак да су пројекат, након извесних модификација и додавања појединих елемената, својатали бројни млађи пројектанти који су занемаривали податак да је настао као пети по реду типски пројекат „Каблара“ због чега је и добио име. Први пут се у индивидуалној стамбеној градњи појавила кухињска ниша, дневни боравак повезан са кухињом и трпезаријом, две спаваће собе, предсобље и тераса, кров на четири воде у традиционалном српском стилу. Једноставна и лепа архитектура омогућавала је рацоналну градњу куће која се врло брзо појавила у Рибници, а како је први инвеститор до детаља испоштовао сваку црту пројекта врло брзо постала хит у овом, а касније и другим деловима града. Пројектант је, на велико изненађење, постао радо виђен гост код многих приватних инвеститора не ретко на славама и другим породичним весељима. Није то могло да прође незапажено па су сличне грађевине почеле да ничу и у другим деловима земље, прва у Димитровграду што је био

повод за честе посете овом месту. Близина бугарске границе била је прилика да се посети Софија, обиђе град и надалеко чувене робне куће у којима су туристи из тадашње Југославије по популарним, и за наше прилике веома ниским, ценама куповали различите производе широке потрошње. Осам прелазака државне границе у једној години, и на истом месту, учинило се сумњивим чиновницима краљевачког Секретаријата за унутрашње послове, па је до новог продужења важноси пасоша уследила посебна провера због сумње да се бави активностима које нису у складу са постојећим прописима. Пројектантима краљевачког „Каблара“ поверавани су веома одговорни задаци израде планова за прилично захтевне индустријске објекте као што је новопазарски Текстилни комбинат „Рашка“. Функционалност овог била је довољна гаранција да главном пројектанту буде поверена и градња сличних објеката текстилне индустрије у другим деловима земље. Инвеститори су били посебно задовољни сазнањем да је током градње Рашковић пажљиво пратио извођење сваког дела пројекта, па су га због тога изузетно ценили и врло често позивали на градилиште и између две редовне посете. Сваки долазак у нову средину је и прилика за разговоре о архитектури места, становању, пројектовању нових кућа. Мики Рашковић никад није волео велике куће и то није крио, а топле и функционалне породичне зграде је са филигранском прецизношћу смештао не реметећи урбанистичку целину. Велики изазов у том смислу пружао је Нови Пазар са великим бројем густо постављених стамбених објеката грађеним много деценија раније који су већ попуштали под притиском времена и различитих метеоролошких услова. У таквим околностима посебан изазов је представљала жеља виђенијих становника да их адаптирају и за низ

деценија унапред продуже живот. Није то увек било лако што је пред пројектанта стављало тежак задатак, па је од инвеститора тражио да до најситнијих детаља испоштује све што је замислио. Прва таква кућа у Новом Пазару је до те мере привлачила пажњу становника овог града да је као проблем посебне врсте било сазнање о великом броју оних који су долазили само да је виде. Долазиле су и архитекте из овог места које су пројектовале велики број објеката, а разлог за задовољство посебне врсте је признање краљевачком колеги да је градио две најлепше куће у Новом Пазару. Разлог за велики успех у професионалној каријери заснива се на оцени да је сваком новом задатку прилазио са великом озбиљношћу и уживањем, а кад су у питању стамбени објекти пројектовао их као да ће и сам у њима да живи. Све то након много година човека испуњава посебним задовољством, а разговори какав смо водили у његовом дому посебна је прилика за подсећање на градњу бројних објеката са којима га повезују само још успомене. Колико су били задовољни инвеститори доказује један од првих са којима је сарађивао у Новом Пазару када је читаве две деценије касније одлучио да гради нову кућу чврсто решен да не почиње без Рашковића. Дирекција за пројектовање и изградњу је у сарадњи са локалном самоуправом била основни фактор који је утицао на изглед града, а под истим кровом уз пројектанте и урбанисте окупљала и сва јавна комунална предузећа. Формирана је да би се градило рационалније након сазнања о разједињености различитих служби и дугог временског периода од идеје до почетка градње значајних инфраструктурних објеката. Могућност да битније утиче на изглед града била је посебан изазов да се после дванаест година у „Каблару“ нађе у „Плану“ који је био само једна организациона јединица „Комуне“. Т. Радовановић

49

50

МАГАЗИН 7.9.2014.

51

Фото: М. Радовановић

52

Милорад Којић

МАГАЗИН 7.9.2014.

Краљевчани у свету: Милорад Којић (5)

- Мала фабрика у Краљеву могла је месечно да произведе до пет тона тестенина, осамнаест врста пасте различитих профила, пуњену пасту, њоке, тортелине, равиоле и лазање. - Пакована сува, смрзнута и свежа тестенина није наишла на погодно тржиште у Краљеву, а због све веће кризе је отежана куповина довољне количине брашна која је условљавана везаном куповином уља, шећера и других врста брашна које нису биле потребне. - Део послова је обављан преко увозно извозног предузећа које је по надимку Шерпа добило име „Шерпатон“, што је често било повод за објашњење да ли тргује грамофонским плочама или шерпама. - До данас је остало загонетно како је двадесет тона сардина продато трговцима из околних градова у кутијама од по тридесетак килограма директно са камиона који је робу допремио у Краљево. - Живот као позорница, а Којић велики глумац који се клања публици и жели увек да је задовољи

Фото: М. Радовановиц

КРАЉЕВО ГРАД ЧУДА

53

У

МАГАЗИН

7.9.2014.

време кад повод за то није авантуризам одлука да се живот настави у некој од далеких дестинација углавном се образлаже потребом за запослењем које треба да омогући безбеднији живот породице. На такав корак најчешће се одлучују млађи људи, па се пoсебно интересантним учинило истраживање разлога за што се на такав корак на прагу пете деценије живота определио Милорад Којић тим пре што се и у Краљеву бавио бизнисом који је обећавао солидан живот. Колико је у то време била популарна прва у Краљеву пицерија „Пера Ждера“ сведочи податак да тржни центар настао на истој локацији и данас носи исто име. Уверење да и међу Краљевчанима има оних који су путовали по свету и тамо се сретали са италијанском кухињом, а пица се уз хамбургере сврстава у најчешће коришћене артикле брзе хране, било је довољно за осведоченог иноватора да се упусти у

54

бизнис који ће донети многа задовољства, али и бројне веома необичне ситуације. Једна од анегдота везана је за прве старије посетиоце који су свратили да виде шта то толико привлачи бројне Краљевчане, па су власнику замерили што уз јело не сервира и хлеб. Интересантна прича о историјату пице трајала је тек толико док љубазни конобар није донео неколико лепињица направљених од истог теста. У време кад се почиње нови бизнис, без обзира колико се то власнику чинило перспективним, увек постоји одређен ризик па се прилично опрезно приступа запошљавању нових радника. Због тога је Којић од почетка према потреби био конобар, кувар, судопера, шеф сале и ко зна шта већ са жељом да у сваком тренутку задовољи све потребе клијента од којег очекује да се врати још по који пут. Иако није био професионални конобар није пропуштао прилику да посаветује млађе

које је запошљавао, а на основу искустава стечених посматрањем током бројних путовања по свету. Осим специјалитета куће, Пице а ла Пера Ждера, називи свих осталих из понуде били су на италијанском језику, кватро стађоне, фрути ди маре, калцоне, маргарита... И док је свака припремана према тачно утврђеном рецепту она прва је трпела различите састојке чак и оне које Италијани никад не би ставили. Близина болнице утицала је да добар део конзумената буду здравствени радници, а поруџбину уредно исписану на комаду папира за више њих редовно донесе старија жена којој би по неко од радника увек помогао да до болнице понесе десетак картона пице.

- Долази један дан, али без списка, и поручи за запослене на Хируршком одељењу исто као и прошли пут. Схвативши врло брзо да јој је непријатно да изговори назив онога што жели коно-

бар упита да ли је то можда пица. „Еј мене како то зовете“ - успела је да проговори пре него су присутни прснули у смех, а сам догађај био повод да се у понуду унесе још једна ставка. Пица под називом „Еј мене како то зовете“ постала је прави хит, а гостима пружена јединствена прилика да изаберу шта желе од надева тако да се у зависности од тога формирала и цена. То је била најоригиналнија идеја у пицерији, а безброј пута сам био у ситуацији да објашњавам како је настала – прича Којић. Иако се у то време солидно живело, у оптицају било доста пара а зараде угоститељских објеката солидне, никада није постојала посебна жеља да се статус, као код бројних других, потврђује куповином скупоценог аутомобила. Уз честа путовања по свету, најчешће првих десетак дана у години, бројне повољности биле су намењене запосленима, а било их је четрнаест који су били легално пријављени и

уживали све повољности радног односа, а пред десетодневни одмор на почетку године чашћавани тринаестом платом. Није то наилазило на адекватан однос код других угоститеља који су због великих обавеза често држали један број непријављених радника. Двадесетогодишње искуство рада у иностранству потврђује потребу о макисмалном смањењу свих обавеза које падају на терет предузетника као једином услову за запошљавање већег броја људи. Порески систем какав се примењује у Србији, и сазнање да судбину земље одређују интереси појединца из двадесетак различитих политичких партија не дају довољно оптимизма да би у догледно време могло да буде много боље. Ово је прилика за пре 20 година изречен став да Србија никада неће постати чланица Европске уније, а до времена кад би могла да стекне то право ова би могла да се распадне и за то, као и у бројним другим ситуацијама, кривица буде

приписана Србији. У врема када се већ назирао распад Југославије обавеза надлежних органа била је да решење о отварању било какве занатске радње, а у њих су сврставани и угоститељски објекти, изда најкасније за седам дана од подношења захтева. Уколико се то не деси радња је могла да почне са радом што је утицало да између 1986. и 1993. када је коначно напустио земљу и упутио се преко океана имао чак четири различита бизниса, Фитнес центар „Палестра“, Пицерију „Пера Ждера“, пројекат првог сплава на Ибру „Плава птица“ и готов пројекат пекаре са француским пецивима вредан 450 хиљада марака чије је отварање спречио толико пута спомињани ембарго међународне заједнице. Уследила је мала фабрика која је месечно могла да произведе до пет тона тестенина, осамнаест врста пасте различитих профила, пуњену пасту, њоке, тортелине, равиоле и лазање.

55

7.9.2014.

МАГАЗИН

56

Био је то резултат само једног од бројних излета у свет и сазнање да у Италији постоји велика потреба за овим производима. Средства намењена инвестирању у производњу пецива искоришћена су за куповину две аутоматске компјутерски контролисане машине за производњу и сушару капацитета 500 кила тестенина дневно. Пакована сува, смрзнута и свежа тестенина није наишла на погодно тржиште у Краљеву, а због све веће кризе је отежана куповина довољне количине брашна која је условљавана везаном куповином уља, шећера и других врста брашна које нису биле потребне. По многима врло квалитетна паста са свежим јајима, и без икаквих адитива, није могла да се такмичи са производима великих система какав је у то време био новосадски Данубиус. У исто време је део послова обављан преко увозно извозног предузећа које је по надимку Шерпа добило име „Шерпатон“, што је често било повод за објашњење да ли тргује грамофонским плочама или шерпама. Познанство са представником ријечке Фабрике сардина „Мирна“ за Србију било је повод за понуду шлепера ових производа пред Светог Николу и поред јако изражене сумње у могућност да се цела количина прода на тржишту, а нема ни довољно простора где би могло да се складишти 20 тона робе. И данас је остало загонетно како је цела количина трговцима из околних градова у кутијама од по тридесетак килограма распродата директно са камиона који је у Краљево допремио робу.

- Куповао сам на тоне сир, кечап и шунку за пицерију све док пред крај осамдесетих добављач из Хрватске

није наговестио да више неће моћи да ме снабдева. Почиње да ме хвата паника и купим све, али врло брзо крене рат и настане тотални распад система. Јавља се зебња око срца, видим да тестенине не иду, па одлучим да све продам човеку из Шида који има кућу на 500 метара од линије фронта. Смањио сам број радника, а имао сам и штедионицу у време кад је било популарно штицовање девиза. Био сам трн у оку многима у Краљеву у коме нема инвестиција и бизниса, затворене су границе, а све сам врло тешко доживео због ретко лепог детињства и боравка у разним местима од Порторожа преко Ровиња, Умага, Врсара, Пореча, Зелене и Плаве лагуне, Пуле... Нисам могао да схватим, јер су ме увек водили тренутак, бујица, ветар, сунце и немиран дух, да ми неко одузме златну рибицу каква је била југословенски пасош, па сам у шали, негирајући Дарвинову теорију о постанку света, говорио да сам ванземаљац. Врло сам селективан кад су неке ствари у питању, па не желим негативну енергију и нешто лоше. Суморна, тешка и уморна лица ми тешко падају и буде немир, па не желим да их видим. Мој живот је позорница, а ја на њој велики глумац који се клања публици и жели увек да је задовољи како би сви око мене били срећни и лепо се осећали – каже Којић. Стављајући често у први план жељу да помогне људима подсећа и на позив из Регионалне привредне коморе да, као изузетан предузетник, буде представник свих угоститељских радника. Идеје за све чиме се бавио у животу Милорад Којић је црпео из бројних путовања по свету, на сајмовима мале привреде у Болоњи, Барсе-

лони и Минхену. И ма колико је био убеђен да нема те силе која би могла да га натера да напусти Краљево измењене околноси су утицале на све чвршће опредељење да то ипак учини. Рат који није доживљавао својим већ је буктео на већем делу некада заједничке земље, а све присутнија опасност да би и против воље могао да се нађе у његовом средишту све више је подгревала жељу да на сигурно склони породицу.

- Ако одем због себе и остварим циљ због кога сам отишао и моја деца ће у будућности имати свој циљ. Ако погрешим никад га неће остварити. Свестан чињенице да се са 40 година не креће у печалбу, већ бира гробно место у граду у коме си рођен, схватам да се отварају различите могућности иако знам да сам у свакој другој земљи само никад пожељан странац. Игром случаја моја сестра одлази у Канаду 1989. године, а ја следеће први пут да је посетим и видим једну веома интересантну ствар. Пре тога сам већ био у Америци, а никада у Канади, и видим исто толико добру земљу као што је Америка само у много бољем издању. Видим и могућност да за три четири године добијем један од најбољих пасоша на свету и у мојој души и мозгу се јављају неке нове идеје. Све више размишљам о томе где да идем, и шта да радим, и схватам да ми је најбоља опција да одем у Канаду. Одлазак није променио ништа значајно, нити је изменио мој живот. Отишао сам вођен жељом за неким новим остварењима и новим подухватима, да створим нешто себи и омогућим деци да имају нову визију и димензију, а пружим и оно што су мени пружили моји родитељи – каже Којић. Т. Радовановић

57

58

МАГАЗИН 7.9.2014.

59

Фото: М. Радовановић

60

Бојана Тербо

МАГАЗИН 7.9.2014.

Краљевачка музичка сцена: Бојана Тербо (1)

- Значајнија од свести о томе да је Америка привлачи више него Аустрија било је сазнање да црква о свом трошку шаље у Сједињене Америчке Државе и оне католике који су дошли из земаља у којима се учвршћивао комунистички систем. - До Њујорка који је засијао пуним сјајем у тренутку када се огромни Пан Америкенов авион приближавао највећем граду Источне обале водила је ситна превара оличена у признању да је католичке вере. - То што би повремено запевала није остало непримећено, па је на предлог пријатељице пристала да се придружи екипи војвођанских музичара који су свирали у једној њујоршкој кафани. - Са репертоаром на коме је било више од пет стотина народних песама није било тешко да половином треће деценије живота отвори нову могућност за зараду

Фото: М. Радовановић

ПЕСМОМ НА ДВА КОНТИНЕНТА

61

62

МАГАЗИН 7.9.2014.

В

ише од годину дана бављења истраживањем стања на краљевачкој музичкој сцени прилика је за откривање увек нових особа које су јој у одређеним периодима давале посебан печат. И увек кад се чинило да је исцрпен списак оних који су је профилисали ни од куда су се појављивала на први поглед позната лица за које нисмо ни знали да су значајан фактор у овој области. Има и оних других који се ретко, можда једном годишње, појаве у граду из кога су потекли и који их неком посебном магијом увек привлачи да му се врате. Једна од њих је Бојана Тербо, жена која се никад у животу није професионално бавила музиком као јединим занимањем, али јој је она у сваком најчешће била добра основа на којој је заснивала живот. И увек када у породичну кућу на Ратарском имању дође из Њујорка бар једном годишње, навиру успомене на град у који је непосредно по рођењу доспела са мајком и две старије сестре, Слободанком и Миланком. Све до осме године, када је купљена кућа у насељу Ђуро Ђаковић, одрастала је на краљевачкој калдрми којом је у то време још била прекривена Омладинска улица. Када је непосредно по завршетку Другог светског рата у породици Манојле и Антонија Ђурђевића из Милавчића рођена трећа кћи уместо очекиване радости уследило је разочарање и пакао због кога је мајка са три малолетне кћери била принуђена да напусти мужа разочараног сазнањем да није добио сина. Бојана је имала тек шест месеци кад је Манојла схватила да нема услова за подизање деце, а да јој је и живот угрожен, па се са њих три и мало најпотребнијих ствари упутила према Краљеву. Ретка су пре рата била женска деца која су ишла у школу, па је и Манојла остала неписмена, али је у

граду који се још опорављао од последица рата било посла и за такве. Када би се ујутру упутила на посао у „Чистоћи“ остављала би децу у дворишту куће са бројем 45 уз упозорење да никако не излазе на улицу. И док две старије сестре нису много мариле за мајчине савете, и са децом из комшилука одлазиле да се играју, Бојана је до њеног повратка седела на кућном прагу и чекала. Из сећања још нису избледеле слике лончета које је држала у руци док је по цео дан певала све док није пошла у први разред Основне школе „4. краљевачки батаљон“. Са једне стране калдрмом прекривене Омладинске улице биле су за то време препознатљиве бетонске бандере, а на некима од њих велики лимени звучници са трубама из којих су допирали звуци музике. Није у то време било првише радио апарата па је ово, поред музике, био и начин да се чује и по нека значајнија информација. Од свих песама, а поред револуционарних које су будиле патриотска осећања након само неколико година раније завршеног рата, могле су да се чују још народне чији су звуци били дуго присутни у свести најмлађих генерација. Више него другим данима разлегале су се главном улицом петком када је у град, што због продаје пољопривредних што набавке индустријских производа, долазио велики број мештана околних села. Бојани никада није било сасвим јасно зашто се од свих које је певушила сећа још много пута поновљених „Ајши, ајша, јаваша, коња јаше субаша...“ На само неколико десетина матара од куће у којој се становала налазио се популарни биоскоп „Сутјеска“, мало даље и позориште, па је Бојана од најранијег детињства помишљала да би могла да буде глумица. Дуге бујне косе и зелених очију одавала је утисак изазовне особе којој би могла да буду отворена многа врата естрадне сцене, а

63

МАГАЗИН

7.9.2014.

шанса да се остваре дечији снови пружена је већ неколико година касније након школе за манекене у Бечу. До тада се у њеном животу дешавало много тога, у све је на неки начин била уплетена музика, а таленат је већ током основне школе запазио и до сада често помињани музички педагог Бранко Младеновић.

- Имала сам таленат, али тада још нисам била свесна тога. Од почетка сам певала у хору, али ме као тинејџерку више интересовао корзо па сам често одсуствовала. Мајци кажем да идем на пробу а не одем, а у школи одсуство правдам њеном болешћу. Кад је требало да дође и оправда изостанке нисам смела да јој кажем да не би открила превару, па наставим да долазим, отварам уста али не пуштам глас само да се отарасим хора. Професор Младеновић је имао тако изоштрено чуло слуха и брзо схватио шта се дешава, па ми је рекао да имам памети колико талента од мене би нешто и могло да буде кад је музика у пи-

64

тању. А таленат ми је омогућио да врло брзо научим да читам ноте и након основне пожелим да се упишем у музичку школу како бих даље усавршавала певање – прича Бојана. У то време у Краљеву још није било музичке школе, а мајка није била у могућности да обезбеди услове за школовање у неком другом граду. Да је постојала читав даљи живот би највероватније кренуо неким другим током. А у необичном смеру све је кренуло само неколико месеци након завршене школе у време кад је, обдарена изузетном лепотом и развијенија од вршњакиња, одавала утисак знатно старије особе. Физички и ментални развој не теку увек истим интензитетом што је допринело да поверује у причу о наставку школовања у музичкој школи након што се уда за девет година старијег саксофонисту који је свирао у Хотелу „Турист“. Иако малолетна удала се за њега само неколико мееци касније и након истека уговора у „Туристу“ упутила са мужем у Ва-

љево. Иако је Манојла желела да њена најмлађа кћи постане кројачица, или бар фризерка, стицај околности је утицао да, у време кад се понижавајућим чинило рођење детета ван брака, пристане на венчање седам дана пре него што је на свет дошла унука Мирјана. Живот музичара осуђен је на лутање од града до града у потрази за послом, па се и Бојана после кратког периода у Ваљеву са мужем преселила у Београд. Прво непријатно изненађење у браку био је шамар само неколико дана по венчању што доводи до сазнања да је направила прву велики грешку у животу. Био је то наговештај бројних других понижења којима ће врло брзо бити изложена, а и поред жеље да сећања на тај период буду потиснута само у ретким приликама, као кад се поверавала нашем репортеру, испливају на површину. Млада особа је већ на почетку живота суочена са дилемом како напред кад се назад не може. Пуне четири године врзмале су

65

66

МАГАЗИН 7.9.2014.

се по глави различите мисли све док последња кап није прелила чашу стрпљења и изнедрила додатну храброст за коначну одлуку да напред крене сама са кћерком. Било је покушаја да то учини и раније, али је сваки пут поверовала слатким речима, обећањима и притисцима са стране да одржи брак који није наговештавао озбиљнију перспективу.

- Једном сам пре тога отишла у Беч, а он преклињао да се вратим. Да неће бити много боље наговештено је већ кад сам са два тешка кофера предлагала да на станици узмемо такси, а он ме цинично назвао бечком дамом. Иако сам била млада знала сам да размишљам, па одлучим да одем заувек. Узела сам дете и своје ствари, позвала такси и вратила у Краљево, а кад се он пробудио и видео да у ормару нема моје и дечије гардеробе схватио је шта се десило и похитао за нама, али сам чврсто решила да не мењам одлуку. Мирјану сам оставила код мајке и вратила се у Беч, а у време док још нисам знала језик, па нисам била у могућности да бирам посао, чистила сам болницу у којој се осећао недостатак медицинских сестара. Зато сам прихватила предлог католичких часних сестра да се уз њихову стипендију школујем до овог звања – прича Бојана. И ма колико да је током школовања савладала језик, а до потврде стечених теоретских и практичних знања остао још један испит, извесна доза одбојности према новој средини све више је изазивана давнашњом жељом да се упути преко океана. Значајнија од свести о томе да је Америка привлачи више него Аустрија било је сазнање да црква о свом трошку шаље у Сједињене Америчке Државе и оне католике који су дошли из земаља у којима се учвршћивао комунистички систем. До Њујорка који је засијао пуним сјајем у тренутку када се огромни Пан Америкенов авион приближавао најве-

ћем граду Источне обале водила је ситна превара у признању да је и она католичке вере. Иако је за све придошлице обезбеђен смештај и посао у овом граду Бојана се упутила ка Катарини Олчен, пријатељици из бечких дана а која се већ преселила преко океана. Први пут у „шевролету“ који је сличан лађи кренула је улицама града из бајке према Војвођанки из мешовитог мађарско румунског брака. Говорила је четири језика и као кројачица радила у фабрици трикотаже чији су власници били досељеници из Немачке. Врло брзо се у њој нашла и Бојана, а већ добро познавање немачког језика било довољно да по некад проведе извесно време у разговору са газдарицом. Слагање материјала у трикотажи није био циљ коме је тежила, па је брзо научила да шије како би обезбедила већу плату. То што би повремено запевала није остало непримећено, па је на предлог пријатељице пристала да се придружи екипи војвођанских музичара који су свирали у оближњој кафани. Са репертоаром са више од пет стотина народних песама није било тешко да половином треће деценије живота отвори нову могућност за зараду. Давнашња жеља да буде примећена додатно је јачала све док се у народној ношњи није појавила на улицама Њујорка привлачећи пажњу изненађених пролазника.

- Изазвала сам интересовање, а како још нисам знала енглески много ми је помогло знање немачког. Дуге црне косе и лица као порцелан са зеленим очима привлачила сам толико пажње да су ме поредили са Елизабет Тејлор, питали да ли сам филмска глумица, делили комплименте. Иако ми је пажња необично пријала шетали смо улицама само један дан и то се више никада није поновило – каже Бојана. Обећана земља одувек је пружала

неслућене могућности, па се врло брзо нашла у Лос Анђелесу на Западној обали што ће се након смрти мајке, у тренутку када кћи остаје сама, показати као додатни проблем. Због чињенице да је у Америку стигла као емигрант, а сви подаци о томе остали у Њујорку, једино ту је могла да добије зелену карту. Више од свега поразно је деловало сазнање да као политички емигрант, а тако се изјаснила да би стигла у Америку, не може да добије зелени картон ако се из било којих разлога врати у земљу из које је побегла што је значило да неће моћи да се врати у Америку. Никога није превише интересовало што негде далеко има десетогодишњу кћи о којој нема ко да брине, па је након четири месеца грчевите борбе надјачао матерински инстинкт и уследио повратак у Краљево. Новац зарађен у Америци се полако топио, био довољан да се подигне споменик мајци и у ограниченом периоду одржава голи живот. И мада јој није било посебно стало до весеља у време кад је кћи стасавала за упис у „Абрашевић“ одлучила је да и сама постане члан више заинтересована за певање него фолклор.

- Некако у то време сретнем земљака хармоникаша који ми понуди да певам у кафани у Звечану. Требале су ми паре па пристанем и одем са Мирјаном која је већ имала 13 година. Газда је био прави Албанац, договоримо се о условима, а кафана свако вече пуна. Пара је било као блата, имала сам обезбеђен стан и храну и остала све до тренутка кад ми тада популарни певач Томислав Чоловић наговести могућност повратка у Америку са уредним папирима. Некако у то време чувени композитор Предраг Вуковић Вукас предложи ми да снимим плочу у издању продукције Радио-телевизије Београд у случају да се не вратим у Америку – каже Бојана. Т. Радовановић

67

7.9.2014.

МАГАЗИН

68

Стефан Усиљанин

Између уметности и хуманитарног рада

- Глумом не може да се бави свако, а у све тежим околностима опстају само најупорнији заљубљеници којима ништа не може да умањи посебно осећање за ову врсту уметности. – Ако је одабрао да се бави тиме глумац мора да буде спреман на све, да одради богату и сиромашну представу, женски или мушки лик, и било шта друго што се од њега тражи. - Волонтерски рад у организацији каква је Црвени крст у великој мери утиче на формирање специфичног погледа на живот и профилисање комплетне личности.

- До успеха у каријери, ма каква она била, стиже се само великим радом, сталним усавршавањем, али и познанством за образованим људима који поседују више знања

Фото: М. Радовановић

НАДА УМИРЕ ПОСЛЕДЊА

69

МАГАЗИН

7.9.2014.

Г

70

лума се одувек чинила атрактивном професијом којој су тежили сви који су у њој видели могућност небројаних трансформација и проживљавања туђих живота. Релативно мали број оних који су дубље загазили у професију тек кад су је прихватили као животно опредељење постајали су свесни и друге стране медаље коју млади заслепљени светлошћу позорнице најчешће не виде. Неоспорно је да главни мотив за жељу да се баве овом професијом код њих представља љубав према нечему што само површно познају, а небројано пута је доказано да је она слепа. Све почиње много раније, најчешће у детињству, а наставља се кроз рад драмских секција у школи, у културно-уметничким друштвима, позоришту... Сличним путем кренуо је Стефан Усиљанин начинивши први корак у Основној школи „Ђура Јакшић“ у тренутку кад му је учитељица Славица Ердоглија, након што је препознала таленат, поверила улогу водитеља на школској приредби. Стефан је већ у четвртом разреду био посебно почаствован кад је приликом обележавања школске славе добио прву праву улогу свештеника. Са сазревањем се развијало и расло интересовање за глуму до нивоа који није било лако сакрити, а изражавало се имитирањем професора Машинско-техничке школе „14. октобар“. И мада је основно опредељење на смеру за компјутерско конструисање у овој школи водило ка звању машинског техничара ове струке није се то чинило превише атрактивним момку коме је једино светлост позорнице довољно јака као путоказ у животу. Разумљиво је да деца и родитељи имају различите погледе на будућност, па је и код Стефанових већ приликом првих озбиљније исказаних ставова о глуми изостала очекивана подршка. А њему је у том тренутку био потребан посебан ветар у леђа какав, убеђен је, може да пружи само породица. Иако је од тада прошло тек неколико година и даље не јењава осећање да је најтеже убедити родитеље у чињеницу да је довољно одрастао да сам

може да креира будућност. У том процесу довољно разумевања имала је једино млађа сестра Бојана и као довољно зрела за своје године помогла да преброди најтеже тренутке, али и утиче на родитеље да промене став према овој врсти уметности. И ма колико да се свако дотадашње појављивање на сцени некоме тог узраста чинило врхунским делом Стефан истиче да је озбиљнији рад на савладавању тајни глумачког заната отпочео тек кад је ступио у контакт са Зораном Савковиће Џеријем, оснивачем краљевачког Театра Сунце.

- Знао сам где је његова кућа и отишао тамо, али није било никога, па сам на парче папира написао да желим да глумим и оставио број телефона. После пар дана ме је позвао да дођем па смо дуго причали, а кад је закључио да имам талента прихватио ме је и поверио улогу Пана у представи „Масал“. Зоран је велики перфекциониста и има јако добре критеријуме који се разликују од осталих. У Театру Сунце има доста глумаца од којих је сваки различит и посебан на свој начин, јер у себи носи нешто другачије – објашњава Стефан. Са нестрпљењем су чланови позоришне дружине ишчекивали премијеру, са посебном пажњом баш Стефан због појављивања пред публиком различитом од дотадашње. Прилика за то указала се на позоришном фестивалу у Смедеревској Паланци где је много пажљивије од публике сваки покрет и изговорену реч са пажњом пратио стручни жири. У групама на око различитих особа често се нађу сродне душе, а Стефан је такву препознао у старијој колегиници Нади Станков са којом је учествовао у реализацији више хуманитарних пројеката намењеним различитим категоријама гледалаца, планинарима на Столовима, пензионерима у месној заједници, корисницима Геронтолошког центра у Матарушкој Бањи. Да Стефан брзо сазрева у озбиљног глумца потврђују нове и све озбиљније улоге, после „Масала“ у представама „Тауматург“, „Колико кошта“, „Гатара“... Стечено искуство потврђује да овим

послом не може да се бави свако, а да у њему у све тежим околностима опстају само најупорнији заљубљеници којима ништа не може да умањи посебно осећање за ову врсту уметности. Посебну чар у Театру Сунце представља сазнање да су међу глумцима припадници различитих генерација, порекла и образовања, које везује иста ствар, неописива љубав према позоришту. А љубав се лакше подноси у друштву које у „Сунцу“ траје пуних пет година што је и био повод да се годишњица Стефановог уметничког рада обележи на посебан начин. Прошлогодишње глумачко вече посвећено је пријатељима који су га пратили свих тих година, а поред глумаца то су костимографи, фризери, шминкери, техничко особље... Глумачки живот се заснива на читању различитих текстова као основи за грађење сваког појединачног лика, а оно је у Стефановом случају и посебан повод да се избором делова Нушићеве „Госпође министарке“, или „Женских разговора“ Душана Радовића, направе посебне представе. Озбиније од свега је ауторски рад на монодрами „Тужна прича једног свештеника“.

- Монодрама је написана на основу истинитог догађаја, а говори о тужном животу девојке која је остала без родитеља и постала доста привржена богу и цркви. Разговарао сам са другарицом која ми је послужила као инспирација и на основу свега што сам сазнао монодраму и назвао тужном причом – каже Стефан. И ма колико да текст дефинише одређену личност често дозвољава и могућност импровизације у којој је јунак наше приче достигао савршенство о чему сведоче бројни гледаоци који су га видели на сцени. Пре него се упусти у авантуру сличну овој увек се консултује са Џеријем. На посебан пријем код публике наишла је представа „Брачне воде Миме и Мусе“, комедија која је доживела пет реприза, што се за овај вид сматра успешним, а сваки пут је доживљавала све бољи пријем код публике.

- Кад изађем на сцену заборавим на све, концентришем се на представу

71

7.9.2014.

МАГАЗИН

72

и људе који су одвојили време да је погледају, па желим да из сале изађу задовољни. Доста ми добро леже комедије, а и људи који ме познају знају да сам духовита особа. Излазак на сцену у штиклама и сукњи извуче из публике неописиво веселу реакцију, мени уопште не представља проблем да одиграм било који лик, јер имам добру мутацију гласа што ми доста помаже. Глумац мора да буде спреман на све, да одради богату и сиромашну представу, женски или мушки лик, и било шта друго што се од њега тражи ако је већ одабрао да се бави тиме – каже Стефан. А он још није одлучио да ли ће глума бити само начин да се задовољи потреба коју изазива љубав према позоришту или можда животни позив до кога би могло да води школовање на некој од специјализованих образовних установа. Он најранијег детињства изражена потреба да помаже свима којима је помоћ потребна Стефана Усиљанина је довела до Црвеног крста у коме волонтира већ пуних шест година. А до Црвеног крста је кренуо на препоруку професорке која га је упутила на семинар „Истраживање хуманитарног права“, касније другог посвећеног антитрафикингу на коме је стекао сертификат тренера против трговине људима.

- Кренуо сам у ту причу, свидело ми се и видео себе у томе, јер волим да помажем људима, а сазнање да могу да помогнем на било који начин постало је нераздвојиви део мене. Има доста људи који немају средстава за живот, болесне и деце ометене у развоју, инвалида, беспомоћних који су везани за постељу и којима је потребна помоћ. Снашао сам се са тим људима после семинара о психосоцијалној помоћи где сам научио да таквим особама не може да се приђе на други начин сем лепим речима, смиривањем, бодрењем да подигну главу и иду даље, јер други начин не постоји. Прихватају то добро и још нисам био у ситуацији да неко одбије помоћ. Приметио сам да им је лакше кад се повере неком и тако скину камен са срца, а кад одлазим захваљују са осмехом на лицу – прича о искуствима из волонтерског рада Стефан. Посебно потресним млад човек истанчаног сензибилитета у почетку је доживљавао сваки излазак на терен који захтева добру психичку припрему целе екипе волонтера уз подршку социјалног радника. Вишегодишње искуство сведочи да волонтерски рад у организацији каква је Црвени крст у великој мери утиче на формирање специфичног погледа на живот и профилисање комплетне личности. А баш у такву све више израста Стефан Усиљанин сваки пут кад се са истомошљеницима нађе на терену било да је укључен у акцију поделе хуманитарне помоћи, рад са децом са сметњама у развоју, старима или било којом другом категоријом особа којима је потребна

помоћ. Више од свега, а слично мишљење деле и други млади волонтери, на све њих имају деца ометена у развоју.

- Виђао сам децу ометену у развоју, са њима долазио у контакт и причао, али увек само са једним. Кад сам први пут отишао да држим радионицу, и кад сам их видео, пошле су ми сузе. Видео сам групу деце која су била различита, па сам као емотивац болно доживео удар посебног таласа емоција. Одмах сам окренуо лист и рекао полако, стани, мораш да се уклопиш са децом, спустиш на ниво на коме су они, да им приђеш до сржи живота и понашања помогнеш. После сусрета са децом без родитељског старања у Дечјем селу био сам јако утучен, јер не могу д схватим људе који су приморани да оставе своју децу – каже наш саговорник. Искуство шестогодишњег волонтерског рада, и чести боравци на терену код породица које се налазе у тешкој ситуацији, наводе на размишљање да се стање погоршава и да је све више оних који не виде излаз из

ње. Све указује да повећање броја људи у стању социјалне потребе узроковане чињеницом да су остали без посла у време кад расту и цене основних намирница. И ма колико ситуација била тешка сви се надају да би могло бити боље јер нада умире последња. Генерација којој припада Стефан Усиљанин већ је изнедрила велики број младих људи који су оријентисани према уметности. Осталима не преостаје ништа и надају се да дођу до било каквог посла, јер онога за који су се школовали углавном нема па су приморани да раде било шта, најчешће по кафићима и бутицима, а све већи је број оних који би желели да оду негде другде.

- Када их питам зашто кажу да их ништа не везује за овај град и не виде излаз из хаоса у коме се налазе. Доста њих се учланило у политичке странке уверени да једино тако могу да дођу до посла, јер немају рођаке на високим позицијама који би им помогли да се запосле. Знам неке који су успели да се нађу на финим позицијама уз помоћ странака без обзира на занимање –

каже Стефан уверен да би бављење глумом у будућности могло да га одведе далеко. Иако исувише млад да би могао некоме да дели савете довољно му је јасно да би свака порука коју би упутио вршњацима међу бројнима од њих наишла на отпор. И поред тога свестан је да се до успеха у каријери, ма каква она била, стиже само великим радом, сталним усавршавањем, али и познанством са образованим људима који поседују више знања.

- Моја генерација је преопокупирана стварима које су непотребне у животу, а притом је можда имала пут према нечему што је квалитетније, што ће њене припаднике који нису препознали пут који се отвара само једном у животу, изградити као личности. Људи морају да се боре, да иду даље подигнуте главе, а моја порука је да иду одавде, јер овде нема перспективе која може да помогне да изграде своју личност. Не видим прилику за то не само у мојој генерацији, већ у 90 одсто целог народа – каже Стефан. Т. Радовановић

73

МАГАЗИН

7.9.2014.

СТАСАЛА НОВА ГЕН

74

Фото: М. Радовановић

НЕРАЦИЈА ПРВАКА

75

МАГАЗИН

7.9.2014.

На репертоарау Биоскопа „Кварт“

76

Наше лето у Прованси Леа, Адријан и њихов мали брат Тео, глувонем од рођења, одлазе на летовање у Провансу код деде Пола који живи на фарми маслина. Због породичних несугласица Пол никада није упознао своје унуке, а за децу ово летовање неће бити бајка, јер је њихов отац непосредно пре пута наговестио да ће напустити породицу. Током 24 сата дешава се судар генерација препун неспоразума између адолесцената и деде за кога сви мисле да је човек крутих схватања. Узбудљива Полова прошлост ћи избити на површину, а седамдесете године у подножје Алпа вратити кроз друштво бајкера који ће се неочекивао појавити, а током летовања пуног неочекиваних догађаја промениће се обе генерације. Филм се приказује у термину од 20 сати по цени од 250 динара.

Луси Луси је безбрижна студенткиња која живи у Тајвану којој је на превару поверено да непознатом пословном човеку преда актовку. Пре него што је схватила да је насамарена већ је отета, а као таоца је држи немилосрдни господин Јанг. Ужаснута и очајна Луси сазнаје да јој је хируршким путем уграђен пакет препун моћне синтетичке материје која би је, у случају да процури, вероватно убила. Са још неколико талаца одлази до ваздушне луке како би одлетела на други крај света с материјалом који њеним отмичарима представља највишу могућу вредност. Кад хемикалија због непредвиђеног догађаја исцури и Луси је апсорбује, њено тело почиње да пролази кроз незамисливе промене, а капацитет мозга се откључава до задивљујућих и раније само хипотетичких нивоа. Док покушава да прихвати невероватне промене Луси осећа све што је окружује, простор, ваздух, вибрације, људе, чак и силу теже, и развија надљудске способности укључујући телепатију, телекинезу, ширење знања и невероватну контролу над материјом. Док супстанца наставља да буди и откључава успаване делове њеног ума Луси јури на други крај планета тражећи помоћ. Професор Самјуел Норман деценијама

истражује потенцијал мозга и тој области му нико није раван, па је једини човек на Земљи који може да увиди куда све ово може да одведе. Луси помаже заповедник одељења полицијски капетан Пјер Дел Рио у коме нема ни трунке страсти, па иако га узнемирују њене наизглед нељудске моћи жртвоваће сопствени живот да би заштитио младу жену и последњу трунку људскости. Бивши отмичари неуморно прогоне Луси спремни да убију било кога да би се дочепали свог производа из жене која је постала њихов највећи непријатељ. Истовремено, Луси се претвара у ратницу… Филм се приказује до 10. септембра од 22 сата, а улазница стаје 250 дианра.

Храбри аутић Плоди Ово је већ други филм о авантурама храброг полицијског аута Плодија, Фолксвагенове „бубе“ која решава замршене полицијске случајеве. Плоди је полицајац каквог свако жели да познаје, заштитник слабијих, пријатељски расположен према свима задужен да чува ред у граду. Кад је добио важан задатак да заштити нову атракцију парка природе, маму орла ретке врсте и њено јаје, ствари се компликују јер две шармантне жене лопови украду маму, а у једну од крадљивица се заљуби полицајац Ричард. Плоди је шармантан, детињаст, импулсиван и све што ради, ради пуним срцем трудећи се свим снагама да посао обави најбоље што уме. У исто време је храбар и воли да се игра, а када пронађе орлово јаје испод своје хаубе, дозвољено му је да чини како мисли да је најбоље, јер није лако бринути о орлићу који одраста мислећи да је ауто. Филм се заснива на причи о омиљеном јунаку који је у Норвешкој био неизбежан део дечије културе скоро три деценије. Лик Плодија створио је полицајац Аге Магнусен средином осамдесетих, а ово остварење је наставак филма из 2010. године. Радња је смештена на север Норвешке, у региону који не само да је чувен по магичној северној светлости, већ и по невероватном заласку сунца и том веома посебном, топлом летњем светлу. Филм се приказује од 18 сати а за улазницу је довољно одвојити 200 динара.

77

Из Полицијске управе Краљево

СУМЊА У ПОУЗДА

МАГАЗИН

7.9.2014.

П

78

оследња недеља августа ове године сведочи о драстичној промени структуре евидентираних кривичних дела на подручју Краљева, а углавном се односи на до сада незабележено повећање оних из области привредног криминала. И док се број ових дела последњих година током недеље могао пребројати прстима једне руке, а нису ретки ни периоди кад није евидентирано ни једно, податак о чак 25 у току само седам дана је у најмању руку забрињавајући под условом да су подаци достављени медијима тачни и да су се они који га састављају добро одморили током минулог месеца. Седмични статистички преглед стања јавне безбедности на подручју града за период од 25. до 31. августа 2014. сведочи о укупно 44 кривична дела што је исто као и недељу дана раније. И док се тада за општи криминал везивало 42 кривична дела последњи статистички

период сведочи о само 19. Потврда да две недеље за редом неко не успева да сабере, или пре објављивања провери, податке о евидентираним кривичним дела заснива се на сазнању да су инспекторима криминалистичке полиције познати извршиоци тек 12 од укупног броја евидентираних кривичних дела. Податак о само седам оних за које се не зна ко их је починио доводи до закључка да чак о 25 нема података. Нешто слично, само у мањем односу, догодило се и седам дана раније што може да наведе на размишљање да се јавности достављају произвољни подаци. Прошлонедељних 20 заменило је тридесет прекршаја као повода за ремећење јавног реда и мира, а извештај Полицијске управе сведочи о само четири туче док је број оних који се третирају као остали готово удвостручен. Мало немирније било је и у обла-

сти безбедности саобраћаја у којој је забележено незнатно смањење броја незгода од којих су по шест имале за исход повређена лица односно само материјалну штету. Две особе су задобиле теже телесне повреде, седам лакше, а материјална штета је процењена на 610 хиљада динара. Десетак процената повећања бележи се и код броја евидентираних прекршаја у области безбедности саобраћаја. Као ни седам дана раније нема података о активности припадника Ватрогасно спасилачке јединице.

ЛОШ ДАН ЗА ШВЕРЦ ДРОГЕ После летњег затишја краљевачка полиција најављује наставак активности на сузбијању шверца наркотика о чему сведочи заплена 13,5 килограма марихуане за коју се сумња да је намењена продаји на београдском тржишту.

АНОСТ ПОДАТАКА

Због сумње да су починили кривична дела која се дефинишу као неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога ухапшени су Београђани А. Б. (1981), полицијски службеник Д. Т. (1980), Р. И. (1981) и И. Д. (1978). И овога пута је за шверцере кобна била Прогорелица у којој припадници Полицијске управе свакодневно контролишу сумњива возила. Није познато да ли она на први поглед делују сумњиво или се ради о дојави, али су два аутомобила београдских регистарских ознака, „мерцедес“ и „дачиа сандеро“, привукли пажњу полицајаца. Прегледом „мерцедеса“ којим је управљао осумњичени А. Б. а на месту сувозача се налазио осумњичени Д. Т. установљено је да се испод пластичне подлоге пода налази тринаест пакета са нешто више од исто толико килограма ове биљне материје. Сумња се да су возач и сувозач другог возила, које се кретало испред „мерцедеса“,

осумњичени Р. И. и И. Д., имали улогу „чистача“ и да су осумњиченог А. Б. и Д. Т. радио везом обавештавали о кретању полицијских патрола, али се испоставило да овом приликом нису на најбољи начин обавили преузети задатак. Осумњичени су уз кривичну пријаву приведени Вишем јавном тужилаштву, а криминалистичка полиција Полицијске управе наставља даљи рад на сузбијању кријумчарења наркотичких средстава. О томе сведочи податак да је од почетка године у 158 заплена од 200 особа одузето више од 50 килограма разних врста опојних дрога.

ПРЕПРОДАЈА МАРИХУАНЕ На основу информација које долазе из Полицијске управе Краљево стиче се утисак да је највећи део активности припадника полиције усмерен на откривање

шверца наркотика. Последња акција резултирала је хапшењем три особе и запленом једног килограма марихуане намењене препродаји на нарко тржишту, па су, због сумње да су починили кривична дела која закон карактерише као неовлашћену производњу и стављање у промет опојних дрога, по налогу Вишег јавног тужилаштва у Краљеву ухапшени Л. Ј. (1993) из Врњачке Бање, Б. Ј. (1982) из Матарушке Бање и П. Д. (1980) из Новог Пазара. Приликом контроле саобраћаја полиција је у Врби зауставила аутомобил марке „пежо 406“ који се из Врњачке Бање кретао према Краљеву. Прегледом аутомобила установљено је да се у ранцу који се налазио на поду испред сувозача налазе два пакета са око килограм ове дроге и десет таблета наркотичких аналгетика. Полицајци су дошли до сазнања да је П.Д. пронађену марихуану предао осумњиченом Б.Ј. а овај је даље продао Л.Ј.

79

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs