MagazIN 137 by Kraljevski MagazIN

МАГАЗИН Година II * Број 137 * 14. септембар 2014. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевски

МАГАЗИН 14.9.2014.

МАГАЗИН

14.9.2014.

Други међународни фестивал краткометражног филма

Почела расподела грађевинског материјала

МАГАЗИН

14.9.2014.

У ОБНОВЉЕНЕ К

- Почела расподела грађевинског материјала који је за санацију штете од поплава обезбедила Фондација Драгица Николић. – Сваког дана расподела за само двадесет од првих 180 домаћинстава. – Пре почетка зиме помоћ власницима свих објеката код којих је комисија утврдила одређен степен оштећења

Фото: М. Радовановић

КУЋЕ ПРЕ ЗИМЕ

14.9.2014.

МАГАЗИН

таб за ванредне ситуације града Краљева је, непосредно након поплава које су током априла и маја ове године нанеле велике штете на стамбеним објектима у околини, позвао све људе добре воље који су у прилици да помогну угроженима да се обрати овлашћеним лицима. Приоритетним су се у том периоду сматрала дезинфекциона и средства за хигијену, подне и зидне облоге, керамичке плочице, лепак, јупол, креч, четке за кречење, паркет и ламинат, намештај, покућство, бела техника (машине за веш, машине за судове, бојлери, каде, ве-це шоље), телевизори, телефони, сушачи за зидове, фасадекс, лакови за паркет, водоводне

цеви, рукавице, ручна грађевинска колица, пумпе за испумпавање воде, гумене чизме, лопате, сточна храна, пластеници и опрема за пластенике. У поређењу са ситуацијом након земљотреса, када су данима стизали шлепери различите помоћи, стиче се утисак да је након пролећних поплава брзо спласла еуфорија, а да је сем локалне самоуправе, која је оштећеним домаћинствима обезбедила по 120 хиљада динара једнократне помоћи, уз угрожено становништво остала једино још Фондација Драгица Николић. Помоћ коју је становницима поплављених подручја почетком јуна обећао председник Србије Томислав Николић дуго је била предмет различитих ко-

ментара, првенствено оних који су указивали да не треба много веровати обећањима тим пре што је прошло доста времена, а приближавао се и крај грађевинске сезоне. Да „неверне Томе“ нису биле у праву потврдило се током претходне две недеље кад су до стоваришта код „Аутотранспорта“ почели да пристижу шлепери са грађевинским материјалом за првих 180 домаћинстава са списка који се приближава скоро три пута већем броју. Административни проблеми због захтева Фондације да све буде уведено у легалне токове, и пропраћено потребном документацијом, подела је каснила све до уторка као што су то

приликом последње посете Краљеву прве недеље септембра обећали председник Србије и Драгица Николић. И поред недовољне количине подних облога за свих 180 домаћинстава почела је расподела оног што је стигло, а први власници већ су били у ситуацији да добију подне и зидне плочице, изолациони материјал, цемент и улазна врата. Већ првог дана су грађани поплављеног подручја, након што су на погрешан начин протумачили позив за помоћ, нагрнули ка „Аутотранспорту“ где су сазнали да се расподела врши према списковима и то само за двадесет домаћинстава у току једног дана. Из Градске управе је

и овога пута поновљено да ће помоћ добити сви код којих је надлежна комисија утврдила одређен степен оштећења, а да током једног дана у магацин код „Аутотранспорта“ могу да дођу само они који су за то добили позив. И овога пута се показало да постоји добра воља за финансирање одређене количине грађевинског материјала који ће добро доћи свима којима је помоћ потребна како би искосристили лепо време и завршили потребне радове пре зиме. Мало несналажење потврђује да је и овога пута почетак тежи од очекиваног, али код обе стране преовладава

уверење да ће проблеми бити брзо превазиђени. Нестрпљење свих са списка првих 180 власника је разумљиво исто колико и оних којима остаје да се надају расподели у неком од следећих кругова. До краја ове недеље требало је да стигне још два шлепера помоћи, а до почетка следеће већ све буде подељено власницима оштећених кућа. У стовариште су већ пристигле плочице за кухиње и купатила, унутрашња и спољашња врата, глет масе, јуполи, мрежице, стиропор и цемент, а очекује се недостајућа количина подних облога. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 14.9.2014.

ПУЛС Србије Покрет за Краљево

МАГАЗИН

14.9.2014.

И МОСТ Н

- И поред улагања 45 хиљада евра неизвестан завршетак водовода у Конареву. – Због неравноправног положаја грађана током експропријације земљишта за изградњу моста преко Ибра води се поступак пред Уставним судом Србије и више поступака пред Основним судом. – Поново актуелизација власништва над Богавчевим здањем

Фото: М. Радовановић

НА СУДУ

МАГАЗИН

14.9.2014.

После вишемесечног затишја на краљевачкој политичкој сцени почетни ударац на почетку сезоне политичких окршаја по обичају изводе представници ПУЛС-а Србије Покрета за Краљево. Повод за критику представника власти овога пута су пронашли у нерешеном водоснабдевању дела Конарева, али и ставовима председника Србија Томислава Николића изреченим приликом отварања новог моста преко Ибра. Мост преко Ибра у продужетку Скопљанске улице је од зачетка идеје о градњи био предмет различитих критика које су долазиле и из Покрета за Краљево, а најчешће биле везане и за избор локације на којој се гради. Тек успут ово је поменуто и приликом по-

следњег обраћања јавности са упозорењем да није на најбољи начин решено ни укључење на приступну саобраћајницу дуж бедема поред Ибра са рибничке стране. Најжешћа критика је ипак усмерена према начину на који је вршена експропријација земљишта на коме је грађен мост и неравноправном положају свих власника што се огледа у великим разликама процењене вредности исте површине. Тако се, тврде у Покрету за Краљево, иако је исплаћивана у динарској вредности, цена једног ара кретала између 150 и чак шест хиљада евра. На уочене нерегуларности указивано је из ове странке и током градње моста, а ко је у праву треба да покажу судски процеси, један пред Уставним и

више пред Основним судом. Док сви они не буду окончани за преставнике Покрета за Краљево неће бити стављена тачка на градњу моста упркос спектакуларном отварању почетком месеца. Представницима Покрета за Краљево засметала је изјава председника Србије Томислава Николића у којој поред великих српских задужбинара није било помена оних који су своју заоставштину поклонили грађанима Краљева. Чини се да више од тога смета сазнање да је држава узурпирала део оног што је остављено Карљевчанима, а у Покрету за Краљево поново актуелизују питање власниш тва над Богавчевим здањем у Улици Цара Лазара.

То је позив председнику Николићу да „реши проблем власништва над задужбинама и ако хоће да се дичи задужбинарима бар покуша да испоштује њихову вољу“. Када су 26. јуна 2007. годне мештани Конарева уплатили по 110 евра као део улагања у решавање водоснабдевања нису ни претпоставили да ће поступак трајати више од седам година са и даље неизвесним исходом. Уз њихово учешће и средства из градског буџета обезбеђено је укупно 45 хиљада евра, а још није завршен пре две године започет базен система за водоснабдевање. По сазнању мештана спорно је издавање грађевинске дозволе што у Покрету за Краљево везују

за нефункционисање појединих сегмената локалне власти. Поразно делује сазнање да су потрошене велике паре за водомере, цеви и до сада изведене радове на постављању, а да не може да се добије грађевинска дозвола и систем пусти у рад, па су мештани овог дела Конарева принуђени да по здраву пијаћу воду иду 800 до 1.000 метара далеко од својих кућа. Парадоксално звучи и сазнање да је одлука о издвајању знатних средстава из буџета донета без података о томе да ли може да се добије грађевинска дозвола, а још парадоксалније да о томе сведоче баш они који су пре више од седам година отварали радове на новом водоводу.

- Не ради се о новој власти која открива неке мутне радње старе, него о истој која је била и 2007. игодине, а сада се сами чуде шта су радили и како су радили. Невероватно је да власт дозволи да пропадне толико новца, а само је потребан базен и пумпа да се водовод заврши. Да би се издвојио новац из буџета града Краљева потребна је грађевинска дозвола, па се питамо се да ли се у међувремену променио закон, јер је онда могло да се одваја како је коме одговарало, а сада не може иако су у питању исти људи који одобравају такве пројекте – каже одборник Покрета за Краљево у Скупштини града Срђан Кнежевић. Т. Радовановић

Акција Савета за безбедност саобраћаја

МАГАЗИН

14.9.2014.

ЗА БЕЗБЕДН

- Краљево први град у Србији који је најмлађим суграђанима обезбедио бесплатна седишта за аутомобиле. – Право на седиште стиче свака новорођена беба од тренутка уписа у матичну књигу. – За првих 200 седишта обезбеђено милион динара. - Правилно употребљена дечја седишта у случају судара умањују вероватноћу смртних повреда за 70%. - Приликом фронталног судара при брзини од 56 км/сат дете од 15 кг добија снагу од читавих 225 кг, беба од само 5 кг постаје 20 пута тежа

ови закон о саобраћају садржи бројне одредбе чији је циљ да се заштити здравље и животи деце у саобраћају. Законом су предвиђене обавезе, али и казне, за све учеснике у саобраћају како би се и деца максимално заштитила од евентуалних повреда.

Иако су поједини родитељи, да би удовољили деци, дозвољавали најмлађима да седе на предњем седишту аутомобила новим законом је строго забрањено да се, због велике опасности по безбедност, на предњем седишту налазе деца млађа од 12 година. Искуства показују да приликом

удеса деца са предњег седишта најчешће пролете и кроз појас и кроз стакло, али да и појас због недовољне висине може да повреди дете у пределу врата. Нови закон предвиђа да сви путници, па и деца на задњем седишту, буду везани сигурносним појасем који штити здравље и живот

при саобраћајним удесима. За децу млађу од три године обавезно је посебно седиште, или корпа за превоз, како се не би кретало по возилу и у случају судара озбиљно повредило. Испитивањима је установљено да се, при брзини од само 60 километара на сат, приликом удара у препреку, дете креће напред под дејством инерције као да има тежину од 400 килограма, а то значи да мајка неће моћи да га задржи, нити заштити од повреде. Искуства многих који користе оваква седишта показала су да деца радо седају у своје седиште на коме могу да се играју, а када се уморе и да спавају. И после ступања на снагу новог закона о безбедности у саобраћају примећено је превише родитеља који седиште погрешно или уопште не ко-

ристе, јер још увек нису довољно свесни ризика којем излажу децу током превоза у аутомобилу. Саобраћајне несреће су у Европи први разлог смрти деце између 5 и 13 година, а Светска здравствена организација наглашава да правилно употробљена дечја седишта у случају судара умањују вероватноћу смртних повреда за 70%. У Србији не постоје званични подаци о броју возача које користе седишта, али је незванична слика веома забрињавајућа, јер се говори о броју мањем од 10%. За дете које путује без седишта ризик озбиљних повреда је 7 пута већи. Неопходност седишта показују и бројеви. Приликом фронталног судара при брзини од 56 км/сат дете од 15 кг добија снагу од читавих 225 кг, беба од само 5 кг постаје 20 пута тежа, значи

100 кг. Све ово повод је да Савет за безбедност саобраћаја Градске управе града Краљева, као први у Србији, отпочне акцију поделе седишта за аутомобиле свим новорођеним Краљевчанима. За набавку првих 200 седишта обезбеђено је милион динара из Фонда за безбедност саобраћаја, а на основу поручене количине у току процеса јавне набавке седишта која испуњавају све законом предвиђене стандарде купљена су по веома повољним условима. Основни циљ којим се водио Савет за безбедност саобраћаја је да деца од прве вожње користе седиште, али и да се повећава свест деце и родитеља о важности превоза у седиштима и безбедности саобраћаја. Т. Радовановић

Фото: М. Радовановић

НИЈУ ВОЖЊУ

Милан Вучетић

МАГАЗИН 14.9.2014.

Без длаке на језику: Милан Вучетић (2)

- Због траљавости и потреба које превазилазе могућности локалне самоуправе испаштају обични радници и грађани. - Пољопривредна и Шумарска школа у Краљево доведу већи број туриста него Туристичка организација. - Приче о формирању универзитета демагошка флоскула оних који не знају шта би друго могли да кажу. - Незаинтересованост за бољи рад локалног парламента је последица лоших односа у владајућој коалицији и одсуства елементарног васпитања представника власти да консултују коалицију која им до крајности отежава рад. - Ма колико имале заједнички циљ опозиционе странке у локалном параламенту често не могу да се сложе ни око веома значајних питања. - Демократска странка не треба да отежава ни једној власти да се бори за бољи живот грађана, већ са сопственим програмом буде озбиљна алтернатива власти. - Док се рад странке своди само на обичну критику и подршка грађана ће изостати. - Краљевачка опозиција нема моћ ни да уплаши власт, а камоли да озбиљније уздрма њене позиције

Фото: М. Радовановић

ПОГЛЕДИ КРОЗ РАЗЛИЧИТЕ НАОЧАРЕ

МАГАЗИН 14.9.2014.

ајвећи проблем Краљева у дужем периоду представља потпуни колапс некада великих индустријских предузећа, пре свих „Магнохрома“ и „Фабрике вагона“. И док се у „Магнохрому“, у већ предугом ишчекивању потенцијалног купца, одржава каква таква производња највећи број производних радника „Фабрике вагона“ штрајкује од јуна прошле године. У Демократској странци преовладава уверење да уколико се ускоро не нађу стратешки партнери за ова два колектива, и не спроведе квлитетно реструктурирање и приватизација, тешко да се може битније утицати на побољшање економске ситуације великог броја Краљевчана. Демократе као једина права опозициона странка у Скупштини града не могу да преузму одговорност за решења проблема бројних радника ова два колектива као у време док су окупљали странке које су чиниле владајућу већину.

Заменик шефа одборничке групе ове странке у локалном парламенту Милан Вучетић подсећа да су непосредно пред мајске изборе 2012. године, када им је за длаку измакла власт, потписали споразум о разумевању са великом аустријском фирмом РХИ. - Радови су стали и сада једино можемо да понудимо контакте садашњим представницима власти, али мислим да је њима ушла вода у уши након уверења да је време почело да се рачуна од њиховог доласка на власт. Због траљавости и потреба које превазилазе могућности локалне самоуправе испаштају обични радници и грађани, а нисам баш сигуран да је локалним тајкунима понуђено да преузму „Фабрику вагона“. Они нису ни заинтересовани да било шта помогну сем да евентуално искористе немоћ ових предузећа и уместо покретања производње само узму земљиште – каже Вучетић. И док је транзиција на најнегативнији начин деловала на бројне привредне субјекте није изостала богата културна активност највише захваљујући установама какве су Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Народни музеј и Краљевачко позориште. И поред свих удара покрета партократије ове установе су успеле да се одрже, а успеси које су постизали на најбољи начин потврђују колико је значајан континуитет у раду. Великим богатством демократе сматрају школство, посебно Пољопривредно-хемијску и Шумарску школу које, како тврди Вучетић, у Краљево доведу већи број туриста него Туристичка организација. Интензивна сарадња са сродним школама из региона уз коришћење средстава из фондова Европске уније у значајном мери су допринели побољшању услова за рад у њима па се, како време одмиче, све више приближавају нивоу добрих европских школа што се у значајној мери потврђује и током даљег школовања на различитим факултетима. Краљево је и град добрих просветних радника и док се стручњаци дру-

гих профила ретко одлучују на повратак после студија професори долазе баш због добрих школа. Проблем је све мањи број деце, а демократе верују да би био још израженији да се није десила трагедија народа са простора Косова и Метохије, због чега се овај проблем чини за нијансу мањим него у другим срединама. Иако деца која долазе из тих крајева омогућавају релативно добру попуњеност одељења директори школа на волшебан начин успевају да се боре са проблемом технолошких вишкова. Да није Факултета за машинство и грађевинарство тешко да би се могло говорити о високом школству у Краљеву, а све приче о формирању универзитета демократе сматрају демагошком флоскулом оних који не знају шта би друго могли да кажу. Ма колико то звучало песимистички најбоље што би по мишљењу Милана Вучетића могло да се деси је отварање по којег одељења неког приватног факултета на којима се, уместо банкарства и рачуноводства, изучава заштита животне средине, шумарство или пољопривреда. Повремене замерке носиоцима власти због пропуштене прилике да се у Краљеву стационира неки од факултета приштинског универзитета чине се нереалним због интереса државе да баш уз њихову помоћ задрже што већи број младих на територији покрајине. Сазнање да у не тако далеком окружењу од Крагујевца до Новог Пазара већ постоје државни универзитети додатно утиче на потребу реалнијег схватања стања у овој области и окретање према ономе што је реално оствариво. А реалне шансе виде се у пољопривредној производњи, првенствено сточарству и воћарству као сировинској бази за отварања прерађивачких погона. Као одборник са вишегодишњим искуством Милан Вучетића ауторитативно тврди да локални парламент није добро радио насупрот чињеници да је заседао много пута. Разлога за такав став лежи у сазнању да су се одборници у највећем броју случајева

МАГАЗИН 14.9.2014.

бавили искључиво кадровским питањима. - Нисмо си ничим озбиљно бавили, па скупштину видим као врсту проточног бојлера и доношење формалних одлука због усклађивања са неким републичким прописима. За две године рада нисам видео ни једну озбиљнију одлуку, а евидентно је да не постоји заинтересованост за квалитетнији и бољи рад. Незаинтересованост је последица лоших односа у самој владајућој коалицији и одсуства елементарног васпитања представника власти да консултују коалицију, па имамо лошу праксу да им она до крајности отежава рад. Као печурке после кише ничу нове одборничке групе, имамо и непринципијелне политичке савезе, па једна политичка странка на рачун грађана спонзорише две друге новонастале политичке партије. И опозицију која, осим Демократске странке, врло пажљиво чека позив за укључивње у власт, па се стварају непринципијелни савези, а кад схвате да им није намењена озбиљнија улога, долази до грубих и неодмерених речи и то није скупштина којом се поносе

грађани Краљева – каже Вучетић. Одборницима владајуће већине замера се неактивност у раду парламента, а посебним апсурдом сматра се понашање приликом усвајања докумената који би требало да поспеше запошљавање. Сукоб различитих, најчешће појединачних, интереса није мимоишао ни Демократску странку, па су је непосредно након ђурђевданских избора 2012. напустила три члана који су уз помоћ још два из других партија формирали одборничкиу групу. Иако их у локалном парламенту има само осам демократе верују да њихов учинак у раду може да буде већи под условом да се успостави боља сарадња са шефовима свих одборничких група. Више од свега боли сазнање да као консолидована политичка странка не успева да, према признању одборника владајуће већине, са пенала погоди празан гол који нико не брани. Демократска странка се још није повратила од свега што се у њеним редовима дешавало током и после 2012. године, а након избора новог председника демократе верују да Бојан Пајтић

странци може да врати све што ју је красило у прошлости, заинтересованост, енергију, интелектуалну чврстину, доследност, културу дијалога... Ма колико имале заједнички циљ опозиционе странке у локалном парламенту често не могу да се сложе ни око веома значајних питања. Показало се то у децембру прошле године када су демократе заговарале смену градоначелника, а одборници Покрета Двери и Покрета за Краљево одбили да је подрже. Иако не оспорава да са ове две политичке групације постоји извесна сарадња све што се дешавало након оставке сада већ бившег градоначелника показује да се претерало у нереалним настојањима да се власт руши са непринципијелном чланицом опозиције каквом се смата Покрет Деври. - Поштујем одлуке своје странке, али сам унутар Градског одбора био против једног таквог савеза. Ако се не слажемо у основним животним темама, а то су однос према заједници, цркви, економској политици, не можемо да се сложимо ни у оним стварима за које се кроз политичку флоскулу каже да су у интересу грађана, а да не утичу на доношење одлука унутар града. Ја мислим да итекако утичу. Договори увек постоје али су партократске природе под флоскулом да је власт лоша, а опозиција боља. Уследе позиви да спасавамо град, а након што поделимо функције свакој даљој причи буде крај. Ја не желим да Демократска странка учествује у таквим стварима, не желим да будемо демагози и критикујемо локалну власт зато што је лоше радила на санирању последица поплава, јер знам какве смо недоследне критике трпели када смо обнављали Краљево после земљотреса. Када питате представнике напредњака и социјалиста да ли би и даље причали оно што су тада причали добро би се замислили и извинили свим грађанима. А причали су и о потреби изградње чврстих кућа уместо монтажних, о лоповлуку великих размера, о уништеним животима. Власт

МАГАЗИН 14.9.2014.

има велику оговорност, а стара српска изрека каже, ако не можеш некоме да помогнеш немој да му отежаваш. Ја сматрам да Демократска странка не треба да отежава ни једној власти да се бори за бољи живот грађана. Ми треба да створимо сопствени програм, да будемо озбиљна алтернатива власти, а грађанима препустимо да то препознају. Док се наш рад своди само на обичну критику и подршка грађана ће изостати – прилично је сигуран Вучетић. О односима међу опозиционим странкама у локалном парламенту, и појединачним интересима, сведочи податак да у време када је требало мењати градоначелника и Градско веће није могла да се добије сагласност трећине одборника за покретања ове иницијативе. У таквој ситуацији краљевачка опозиција нема моћ ни да уплаши власт, а камоли да озбиљније уздрма њене позиције. Са друге стране оправданим се чини и питање колико стварно има опозиционих одборника. У опозиционе демократе не убрајају ни одборнике Покрета Двери због уверења да пактирају са представницима власти. Њихове жестоке и убедљиве нападе са скупштинске говорнице Вучетић види само као део добре представе која се завршава повратком у одборнике клупе. Након што је мост преко Ибра у продужетку Скопљанске улице пуштен у редован саобраћај, а до обећане предаје спортске дворане у Рибници на коришћење краљевачким спортистима остало само три недеље, све снаге би, верује Вучетић, требало усмерити на урбану регенерацију дела насеља у Доситејевој улици. Велики успех би била и изградња нове зграде Уметничке и Музичке школе „Стеван Мокрањац“, јер

се за њихов смештај ван матичне већ годинама из буџета издвајају значајна финансијска средства. И ма колико покушавали да акценат ставимо на значајне инфраструктуне и привредне теме сваки разговор се неминовно дотиче највиших и најистуренијих представника власти, у овом случају градоначелника. - Питање градоначелника није само питање једне индивидуе него генерално суштинско питање целе Србије и природе власти која не проистиче из одговорности према грађанима који су бирали свог представника него из воље и симпатија страначких колега и функционера. С те стране ни нови градоначелник неће учинити било какав значајан напредак. Пошто је од претходног искуснији у политици очекујем да има бољи контакт са Градском управом и са нама из опозиције да би у наредних годину и по дана покушали сви заједно да направимо нешто озбиљније. Зато не видим потребу да га тек тако критикујемо и отежавамо рад, јер би његов успех био и успех свих нас. Можемо да му помогнемо добром критиком и добрим предлозима, а ако то не буде поштовао доживеће исту судбину као и његов претходник – каже Вучетић. На последњој седници Градског већа усвојена одлука о додели субвенција медијима још једном је изазвала буру протеста, јер су сви очекивали више него што су у овом тренутку могућности буџета. Иако у све тежој ситуацији покушавају да пронађу начин да опстану поново се потврђује да опстанак зависи од воље градских челника. У таквој ситуацији не могу ни да буду сервис свих грађана, па се по ко зна

који пут поставља питање толико пута помињаног пројектног финансирања. До тада ће и даље бити отворено питање коме се, и за шта, додељују средства свих грађана. И даље ће се убијати интелектуална свест и сви они који би првенствено писаном речи желели да изразе мишљење. Исправним се сматра залагање да се пре расподеле пара направи добар план и баланс између електронских и других медија, а затим одреди шта и колико плаћа. Досадашња пракса показује да је то углавном вршено одокативно. - Ми у Србији често правимо конкурсе да бисмо штеловали одлуку коју смо већ донели. Док је овакве власти сви конкурси ће бити формални и неће имати никакву озбиљност. Конкурси морају да буду транспарентни и јасни, а рад мерљив, па у случају неиспуњавања услова, осим што не би могли да учествују у следећем конкурсу, медији би морали би врате новац који су узели за оно што нису урадили. Не сумњам у стручност људи који се баве медијима, али су сви они дефинитивно у великим финансијским проблемима, па је импресивно како успевају да опстану у тако тешким условима – каже Вучетић. Да се све не би свело само на критику онога што је лоше, и тако стекла можда погрешна слика о актуелном политичком тренутку града, сведочи уверење да ће након неопходних промена демократе успети да оживе некадашњу политику и реализују све што је обећао Бојан Пајтић приликом избора на место председника. Само тако ова странка може да се наметне као најбоља алтернатива лошој власти, између осталих и у Краљеву. Т. Радовановић

Вашар је био, а на вашару...

МАГАЗИН

14.9.2014.

НЕОПХОДНЕ ХИТНЕ ПРОМЕНЕ

- Почетак одржавања манифестације Сребрни казан пре двадесет четири године поклапа се са пропадањем града у привредном, културном, туристичком и сваком другом смислу. - Још нико није одговорио на питање колико је у време одржавања манифестације у Краљево дошло туриста, колико се повећао број ноћења у хотелима, или порастао обим услуга у угоститељским и трговинским објектима. - Годинама се ништа не мења, нити ново дешава, па читава манифестација делује стерилно. - Организација се, ако занемаримо капе и пехаре за победнике, своди на обезбеђење казана, дрва и неколико цигли за ложиште, па чак и „Жикина шареница“ која се емитује једном недељно делује садржајније од манифестације која се припрема годину дана

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

14.9.2014.

рај прве недеље септембра обележило је одржавање друге по реду манифестације „Рибљи котлић“ и двадесет четврто издање „Србрног казана“, популарне „пасуљијаде“, а Краљевчане и њихове госте је између два такмичарска дана забављала Зорица Брунцлик. Завршетак манифестације су као и сваке године пратили различити коментари и док су организатори пуни хвале за све што се дешавало у петак и суботу није мали број оних, мање или више злобних, који су у сваком потезу тражили прилику за критику. Сазнање да критика може да користи, ако није злонамерна, повод је за истраживање шта о манифестацији, која се скоро четврт века одржава на Тргу српских ратника, мисле учесници. Већ три године за редом Срђан Кнежевић је директни учесник манифестације у оквиру екипе Дечјег одмаралишта „Гоч“, а иако неколико година пре тога због политичке (не)подобности није био директни учесник помно је пратио све што се везивало за пасуљијаду. Реч истакнутог нутриционисте добија на тежини кад се зна да је и заменик шефа одборничке групе Покрета за Краљево у Скупштини града. Манифестацију која је два септембарска дана пленила пажњу Краљевчана доживљава непримереном за центар града упркос настојањима да се и на овај начин обогати туристичка понуда Краљева. Начин на који се то ради у очима бројних критичара оваквих дешавања град са скоро 140 хиљда становника све више своди на ниво обичне паланке. То не значи да нешто овако није потребно, али се све више поставља питање оправданости одржавања у оваквом облику и на овом месту. Симптоматично је да се почетак одржавања манифестације поклапа са пропадањем града у привредном, културном, туристичком и сваком другом смислу. Иако се манифестације овог, и сличног, типа одржавају са циљем да доведу што више туриста до сада још нико није одговорио на питање колико је у време њеног одржавања у Краљево дошло туриста, колико се пове-

ћао број ноћења у хотелима, или порастао обим услуга у угоститељским и трговинским објектима. То што је пасуљијада поменута у „Булевару“ Телевизије Б92, или у пола минута емисије „Ово је Србија“ на РТС мала је утеха за град који не може да се похвали значајнијом посетом туриста. - Посебно је питање колико она доприноси имиџу града. Еквивалент овог дешавања је „купусијада“ у Мрчајевцима коју је ова паланка много више комерцијализовала него Краљево „пасуљијаду“, јер овде осим дима није било никакве друге понуде. Иако је ово вашарско дешавање изостао је комерцијални део, а осим мало меда нисам приметио да се нешто значајније продаје. Ако ништа друго манифестацију би требало искористити за промоцију оно мало привредних потенцијала који још постоје, пре свега сеоска домаћинства и њихове производе. Овде се годинама ништа није променило, ништа се ново не дешава, па читава манифестација делује некако стерилно – каже Кнежевић. Трагикомичном се малом броју пажљивијих посматрача чинила и прилично велика позорница у центру града постављена због концерта Зорице Брунцлик која није могла да задовољи ни потребе фолклорних група које су наступале на плочнику испред ње. Наступ Зорице Брунцлик у предвечерје „Сребрног казана“ био је предмет бројних коментара и на друштве ним мрежама, а било је и оних који су естрадну звезду давних времена, и истакнуту чланицу некадашње Југословенске левице, везивали за тежње дела владајуће већине у Краљеву да се подсети на то време. Манифестација је прошле године обогаћена такмичењем у припремању рибље чорбе што се строжијим критичарима учинило само куповином још једног дана. - Ако смо почели да правимо рибљу чорбу што не би правили и чварке, а кад правимо чварке хајде да печемо ракију, да спојимо седам дана разног кувања па шта буде. Ако ништа друго били би специфични у Србији,

јер би се седам дана кувало и мешало нешто што у другим градовима не постоји. Има ваљда у овом граду људи који су завршили неке школе и који би све то могли много боље и квалитетније да осмисле. Да ниво манифестације опада види се по томе како су учесници опремили штандове, јер се свега пет или шест њих труде да он личи на нешто – каже Кнежевић не пропуштајући да оно што се дешавало упореди са „Веселим спустом“ који доживљава све теже дане. Годинама је то био догађај који је крајем јуна окупљао велики број заљубљеника у реку са најразличитијим пловилима. Иако је поента манифестације у забави на води, и појава што интересантнијих пловила, последњих година све се више своди на безвољну вожњу у чамцима. У том контексту Кнежевић посматра и штандове овогодишњих 54 учесника који су се надметали у кувању пасуља. Сазнање да је пре само годину дана на истом тргу, испред споменика српском ратнику, одржано такмичење у брзом испијању пива потврђује да не би било изненађење да се неке следеће одржи и такмичење у плесу око шипке. На овакав став наводи подсећање на инцидент од пре неколико година када се на телевизору у просторијама Туристичке организације током ноћи вртео програм за такву установу непримереног садржаја, а и да су ове у време свечаног отварања овогодишњег такмичења у спремању пасуља на екрану иза градоначелника Краљева могле да се виде „полуголе манекенке које су се ваљале у некаквом ратлуку“. Још једном је изостало годинама најављивано дислоцирање такмичара на друго место, а помиње се Улица „4. краљевачки батаљон“ у којој се ове године изводе значајни радови. Као разлог се наводи баш ова чињеница уз најаву да би већ наредна јубиларна манифестација могла да поприми сасвим другачији садржај. И ма колико да није спорно залагање такмичара да се на централном градском тргу оките титулом шампиона у спремању пасуља неукусним

Срђан Кнежевић

МАГАЗИН

14.9.2014.

се чини обилно изношење свакојаке хране која се сервира на често импровизованим трпезама. Све то нашег саговорника подсећа на одомаћени српски обичај да се радије него за столом једе на свим другим местима. У таквој ситуацији, кад се и пре него је пасуљ куван обилато конзумирају најразличитији прехрамбени артикли, стиче се утисак да је оно што је повод за окупљање потиснуто у други план. Нису за то криви ни они који су све спремили, а ни реалтивно мали број повлашћених који седну за неки од столова поређаних по ободу трга. Од првих се по правилу и очекује да имају богату трпезу, а од ових других да поједу све што се пред њих изнесе. Вишем нивоу целе маниефстације у значајној мери би могао да допринесе организатор увођењем стандарда који прецизно дефинишу правила игре како се престижна туристичка манифестација не би свела на ниво јефтине сеоске забаве. Све што се и ове године

током два септембарска дана дешавало на Тргу српских ратника оштром оку пажљивијег посматрача чини Краљево већом паланком него што јесте, а што се нико ни не труди да промени овакав имиџ. Више од свега од нутриционисте се очекује да има став о самом такмичењу а и оно се, посебно кад је реч о оцењивању, показује као прилично дискутабилна категорија. - И раду жирија се, а не знам ни које био у њему, поклања недовољна пажња. Они иду укруг и нешто гледају, на брзину се нешто одради и тако срозава ниво, па почињу нагађања о победнику. Вртимо у круг јавна предузећа, да ли да дамо награду некоме ко није из Краљева па почињу приче које нису баш добре, а могу и да уруше углед овакве манифестације – каже Кнежевић. А угледу штете и многе друге ствари, између осталих и недовољно јасно дефинисан систем такмичења, па

није редак случај да тамичари пре почетка подложе ватру испод котлића са дан раније напола куваним пасуљем. По мало хаотичном изгледу манифестације доприноси и сазнање да није јасно када такмичење почиње ни колико траје, што наводи на размишљање о потреби озбиљног пооштрава ња критеријума. Као нутрициониста Кнежевић истиче значај хранљиве вредности пасуља са доста протеина биљног порекла што са стручног аспекта подразумева припрему без меса јер и пасуљ и месо приликом кувања реагују кисело, па долази до непотребног закишељавања организама оних који га конзумирају. На такмичењу се о томе не води рачуна, па се у пасуљ стављају разне врсте меса, ребарца, сланина, кобасице што у позитивном смислу утиче на укус, али такмичаре ставља у неравноправан положај. Све указује на потребу увођења стандарда који би целој причи дали довољну дозу оз-

биљности и тако избегао утисак хаоса појачан већ поменутим екраном са полуголом манекенком. Организација ове манифестације се по уверењу човека који последње три године редовно прати сва збивања на њој, ако занемаримо капе и пехаре за победнике, своди на обезбеђење казана, дрва и неколико цигли за ложиште, па чак и „Жикина шареница“ која се емитује једном недељно делује садржајније од манифестације која се припрема годину дана. Осим извештавања локалних медија и ове године је изостала значајнија промоција манифестације што је додатни повод да се упути по која реч критике туристичким радницима. - Ништа се ново не нуди па постаје досадно, а човек који долази десет година увек наиђе на исто. Хотел „Термал“ је празан, „Минерал“ у Богутова чкој Бањи такође, па се питам где су то туристички радници рекламирали Дечје одмаралиште и велике потен-

цијале Гоча, и где су водили менаџера који би то могао квалитетно да представи. Имамо планину која је потпуно неискоришћена, а бавимо се тривијалним стварима типа „пасуљијаде“, а не видим ни шта је град добио од те манифестације. У мањим градовивима и нешто безвезније привуче медијску пажњу, а ми каскамо јер немамо људе који раде на промоцији града, па седимо овде учаурени јер нико неће да дође само због тога што смо лепи. Морамо нешто да понудимо, а имамо ствари које би могле да се искористе, али изгледа да људи који о томе воде рачуна ни свој град не познају довољно – каже Кнежевић. Завршетак манифестације и конструктивна критика после ње повод су за извлачење бројних поука у настојању да се све што ових година није било добро, а било је и тога, до следеће елиминише, и уведу неки нови садржаји. Иако је током већег дела дана, посебно од поднева до касних

поподневних сати, централни градски трг изгледао поприлично попуњено стиче се утисак да су највећи део оних који су се ту нашли били такмичари. Након анализе која се очекује нема сумње да ће организатори ову, као и све отале, манифестације оценити највишом оценом уз констатацију да није било инцидената. Како време буде пролазило и о њој ће се причати све мање до почетка припрема за следећу. А она би, по дубоком уверењу бројних критичара, требало да почне што пре. Стиче се утисак да су, као и ранијих година, најзадовољнији они који су на „пасуљијаду“ дошли са празним кантицама. Није познато какав је укус помешаних пасуља из различитих казана, али је сигурно да је социјална прича оно што све више забрињава, јер и они који су у центар града дошли са кантицама делују све утученије. Т. Радовановић

14.9.2014.

МАГАЗИН

Жика Ранисављевић

Живот кроз објектив фотоапарата

- Почетак аматерског бављења фотографијом везан је за рад са 12 различитих фотоапарата позајмљених од исто толико власника, често на период од само једног преподнева. - Почетком седамдесетих година било је довољно посла за све који су показали да су у некој области бољи од других. - Жика Ранисављевић се определио за фоторепортаже које су годинама пуниле средње стране „Вечерњих новости“. - Док је слоган „Новости“ био „брзо, кратко, јасно“ Жика је међу колегама био познат по своме „имам све и одмах“. - До 1991. године Жика Ранисављевић је објавио хиљадиту фоторепортажу, а до 1999. године сакупио 2.500 средњих страна и укоричио у четири велике књиге које на посебан начин сведоче о његовом животном путу

Фото: М. Радовановић

СТРАСТВЕНИ ЛОВАЦ ЖИВОТНИХ СЛИКА

МАГАЗИН

14.9.2014.

бележавање шездесете године постојања „Вечерњих новости“ било је половином фебруара ове године повод за изложбу фотографија фоторепортера овог листа Радослава Жике Ранисављевића под називом „Југографија и после...“. Том приликом се чуло да је током тридесет година рада Ранисављевић оставио неизбрисив траг у историји компаније показујући колико су фоторепортери посебни људи. Жика је све време на посебан начин заустављао време и бележио специфичне тренутке преносећи читаоцима сведочанства која чине историју земље, а три деценије преданости послу довољан су мотив да се они коју су живели у том времену подсете, а млађи упознају, са догађајима који су трајно обележили период у коме данас живимо. У свет фотографије млади Смедеревац је закорачио пред крај педесетих година прошлог века, а одлучујући тренутак да се заувек посвети овој професији је наступио након сазнања да је у локалном листу „Наш глас“ објављена фоторепортажа о новим објектима грађеним у граду на обали Дунава током претходне године. У то време се тек повремено, колико су могућности дозвољавале, бавио аматерском фотографијом док је студирао архитектуру у Београду. Тридесетак хиљада динара хонорара, за које је могло да се купи добро одело и много чега другог, било је довољан повод да студент треће године почне да занемарује студије, а након неуспеха на испитима из математике и механике коначно одбаци сваку идеју о наставку. Успех се чинио већим у светлу чињенице да у то време још није имао ни сопствени фотоапарат, па је користио оне који су најчешће скупљали прашину у становима другова из породица имућнијих суграђана. Почетак аматерског бављења фотографијом везан је за рад са 12 различитих фотоапарата које је позајмљивао од исто толико власника, често на период од само једног преподнева. Тешко је онима који се данас баве фотографијом дочарати неизвесност са којом се, до развијања црно белог

филма код неког фотографа, ишчекивао резултат мукотрпног рада. У време кад се и до филмова долазило тешко заљубљеници у фотографију су били ограничени само на две врсте, непоуздане аматерске у препознатљивој жутој кутији и оне скупље које су користили професионалци. Иако је први хонорар достизао за то време озбиљну суму новца Жика га није употребио за куповину фотоапарата, па су скоро две године за опстанак у овој области заслужни пријатељи. Као пензионер са петнаестогодишњим стажом Ранисављевић се добро сећа првог руског фотоапарата марке „чајка“, затим озбиљнијег двооког „флексарета 124“ који је на рол филму правио тек 12 снимака. У Смедереву се тих година све вртело око железаре која је обезбеђивала посао за велики број радника, а жеља највећег броја младих који су стасавали за посао била да баш у њој сачекају пензију. У време кад је полазио на студије у Београд и Жика је размишљао на сличан начин што га је мотивисало да конкурише за стипендију коју је овај колектив давао будућим стручњацима. До дана кад је одлучио да заувек напусти студије примио је солидних 360 хиљада динара које је требало вратити како би биле усмерене на стипендирање нових студената. - Почео сам да објављујем фотографије у „Нашем гласу“ и годину дана био хонорарни сарадник док 1958. нисам примљен у редакцију. Железара је преко суда потраживала дуг, а лист прихватио да га отплати, па сам био једини у Смедереву који је вратио стипендију – каже Ранисављевић. „Наш глас“ је почео да излази пет година раније, 1953. године, а младом фоторепортеру поверено да ради такозвани технички прелом. Текстови су за новине слагани ручно, слово по слово, да би се након пробног отиска исецали делови и слагала страница по страница. Сем фотографија уз текстове у новинама читаоцима се посебно интересантном чинила рубрика „Из албума фоторепортера“ у којој су се појављи-

вали интересантни људи и догађаји. У то време локални лист је био јединствена прилика да се сазна било шта о дешавањим у граду, а са посебним нестрпљењем су читаоци у Смедереву ишчекивали сваки уторак не би ли се препознали на некој од фотографија. Три године је, све до одласка у војску, млади фоторепортер пленио пажњу оних који су га препознавали и настојали да се нађу испред објектива. Иако је годину и по дана био одсутан читаоци то нису приметили, јер је пре одласка у војску припремио довољан број фотографија за своју рубрику. Објављиване су редовно сваке недеље, а редакција се узорном раднику одужила слањем пет хиљада динара месечно што је допуњавало џепарац војника у Ливну и Требињу. Када је Жика по повратку из војске постао уредник прионуо је на посао са још већим еланом, посебно када је постао власник у то време култне двооке рефлексне камере „ролефлекс“. Присуство врсног фоторепортера у локалном листу било је повод за оснивање „Индустрије фотографије и сито штампе“ при редакцији „Нашег гласа“, а први производи су били црно беле разгледнице атрактивних дестинација са простора целе Југославије. Погон за израду фотографија налазио се на тавану зграде данашњег архива, а важан моменат представљало је сазнање да у недељним новинама има довољно времена и за додатне активности. Прилику за зараду препознао је и комерцијални директор, а Ранисављевић се као уредник оријентисао на разгледнице препуштајући повремено послове фоторепортера у листу млађим сарадницима. Са новим „мамијафлексом“, и три објектива, отварале су се нове могућности и путовања у Загреб, Ријеку, Пулу, Сплит... Трајало је то неколико година које су обележиле разне догодовштине каквих се и данас радо сећа. - Ишло је добро док није почела изградња нове железаре у Смедереву. Погон се убрзо угасио кад је дошла друга штампа, а ја као фоторепортер читавих осам година пратио све фазе изградње железаре. Била је то прича о

14.9.2014.

МАГАЗИН

лепоти живота и благостање кад је 1968. године почела капитална градња. Бележио сам све и неколико година пре тога док је трајала експропријација и друге активности у припреми места на коме је требало градити железару. Кад је изградња завршена осећао сам се као да сам докторирао, а имам невероватно богату документацију о градњи за коју нико више не показује интерес јер се сматра да је железара промашена инвестиција – каже Жика. За то време савремена фото лабораторија са чехословачким апаратом за повећавање „магнифакс“ прилагођена је потребама посла и пружала добре услове за угодан рад. Док је партија мерила сваки корак запослених, посебно оних у средствима информисања, праћење изградње железаре окарактерисано као злоупотреба положаја и коришћење средстава редакције за приватни посао. Није много помогло што је аутор фотографија имао уредан уговор са овим колективом и обавезу да у сваком броју новина објави по једну фотографију

која би сведочила о напретку радова. Све је било добар повод да размотри нову варијанту и запосли се као филмски сниматељ у Телевизији Београд. Повољност је било сазнање да је већ било угледних Смедеревацаа на значајним местима у телевизији који су могли да утичу на хонорарни ангажман. Првих тридесет метара црно белог шеснаестмилиметарског филма и култна камера „болекс пајар“ са три објектива повод су да, уместо на београдским улицама, пробни снимак буде извештај са партијског скупа у Великој Плани који је у трећем издању Дневника трајао пуних петнаест секунди. Довољно искуства након неколико година рада у новинама стављало је пред амбициозног фоторепортера нову дилему, запослење у телевизији, или „Вечерњим новостима“. Смедерево се у годинама пре тога већ доказало као расадник добрих новинара „Вечерњих новости“ од којих су тројица доспели до амбасадора, а други заузимали значајна места у различитим друштвено-политичким организацијама. Почетком седамдесетих година било је довољно посла за све који су показали да су у некој области бољи од других, па иако је након конкурса у „Новостима“ у пролеће те године примљен на место фоторепортера почео је да ради тек 1. августа. Неколико месеци трајала је дилема да ли да остане у Крагујевцу у коме је тек формирано дописништво телевизије, а иако је тадашњи председник општине обећавао стан и добру плату Жика се определио за слабије плаћени посао фоторепортера у „Новостима“. До коначне одлуке распитивао се на различитим местима о свим добрим и лошим странама сниматељског посла, између осталих код монтажерки и чистачица запослених у Телевизији Београд. - Нису то била баш златна времена као што се прича. Видео сам да је двооки апарат сувише спор, па сам морао сам да набавим технику и

купио „конику“ са два објектива да бих почео да радим. Морао сам да докажем љубав и спремност за рад да бих тек после две године добио „никон Ф2“, па затим још једно кућиште. Последњи са којим са радио био је „никон Ф3“ јер нисам желео најновији Ф4 који је био потпуно аутоматизован. Уз одобрење редакције купио сам руски објектив са огледалом од 500 милиметара, па иако је био прилично тежак за рад све ми је изгледало довољно интересантно. Кад сам пошао у пензију све то сам добио на поклон од редакције – каже Жика. У време кад је почео да ради у „Новостима“ је већ било запослено 11 фоторепортера, а јака конкуренцију захтевала је стално доказивање у борби за што бољу позицију. Довољно искуства из дотадашњег рада допринело је да крене најтежим, али најбољим, путем. И док је већина колега избегавала честе одласке ван Београда Жика је одлучио да прихвати баш тај изазов свестан чињенице да се упушта у велики ризик. Ризик се огледао у томе да је најчешће одлазио у сасвим непознате крајеве у којима није увек било дописника, нити било кога ко би могао да га упути на право место. Жика Ранисављевић се определио за фоторепортаже које су годинама пуниле средње стране „Вечерњих новости“. Иако је уредник одређивао теме и давао задатке испоставило се да је у овом послу од необичне важности иницијатива фоторепортера, а посебан однос према документацији довео га је у позицију да у сваком тренутку може да одговори свим захтевима новинара. И док је слоган „Новости“ био „брзо, кратко, јасно“ Жика је међу колегама био познат по своме „имам све и одмах“. И данас верује да је баш одлука да крена ван Београда у значајној мери допринела да живот крене другим током. „Вечерње новости“ су биле само део великог издавачког предузећа

„Борба“ чија је фото служба радила у три смене. И док су други фоторепортери након доношења филма у лабораторију после развијања очекивали позив да одаберу фотографије за израду Жика је стрпљиво седео за једним од шест апарата за повећавање да би сам направио фотографије. Посебно су га ценили лаборанти, међу њима је било највише жена, јер је често прихватао и део њиховог посла. Последњу реч при избору фотографија за објављивање у новинама имао је уредник, а јунак наше приче уживао посебан углед и вид аутономије која је омогућавала да сам направи избор. Све то утицало је да „Новости“ октобра прошле године уложе 150 хиљада динара у изложбу коју су имали прилике да виде и Краљевчани. У време кад је дигитална фотографија већ пустила дубоке корене тешко је поверовати да би припадници млађих генерација, чак и они са дипломом Факултета примењених уметности, могли на прави начин да схвате са којим су се проблемима свакодневно сретали фоторепортери, али и други заљубљеници у овај вид ауторског изражавања. Посебну причу одувек је представљао избор одговарајућег филма, а у врло оскудној понуди најпопуларнији међу фоторепортерима годинама је био источнонемачки ор-во НП27. Они срећнији могли су у посебним ситуацијама да добију и неки други, врло ретко скупе „агфа“ или „кодак“. Средња страна „Вечерњих новости“ пружала је мало више комоције у раду, па је фоторепортер могао да се опусти и потроши више од једног филма. Већ 1991. године Жика Ранисављевић је објавио хиљадиту фоторепортажу, а до 1999. године сакупио 2.500 средњих страна и укоричио у четири велике књиге које на посебан начин сведоче о његовом животном путу. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Необичо искуство из посете Вишеграду

МАГАЗИН

14.9.2014.

ДАН КАД ЈЕ ПРЕСУШИЛА ДРИНА

- Када је 27. марта 1896. године водостај Дрине порастао читавих четрнаест метара први пут се појавила опасност по мост у Вишеграду. – Током рата у Босни и Херцеговини 1993. године Дрина престала да тече испод моста чију је градњу Иво Андрић описао у роману На дрини ћуприја. – Велики заљубљеник у реку Казуо Танака први превео роман На Дрини ћуприја на јапански језик

Фото: М. Радовановић

Предраг Радовановић

МАГАЗИН

14.9.2014.

раљевачка Агенција за културу и уметност „Гради“ већ више од петнаест година организује сликарске колоније и сусрете сликара из целе земље, а и из иностранства. Сусрети, који се у последње време организују све чешће изван Краљева, у последње време и ван граница Србије, осим дружење сликара омогућавају размену искустава и упознавање културно-историјских споменика средине у којој се одржавају. На једно такво и ових дана подсећа власник и директор агенције „Гради“. Једна од колонија одржаних на Златибору пружила је прилику за излет преко границе са Босном и Херцеговином и посету Вишеграду у коме вековима две обале набујале Дрине спаја чувени мост описан у роману на дрини Ћуприја српског нобеловца Иве Андрића. На први поглед обичан излет и жеља да се за успомену направи заједничка фотографија на месту на коме је Дрина давне 1896. године достигла највиши ниво, и запретила да ондесе у целом свету познати мост из Андрићевог романа, претворио се у нешто много више. О томе по ко зна који пут, увек са приметним узбуђењем, говори Предраг Радовановић. - Ни после толико година не могу да се отргнем утиску да, као човеку који се толико дуго бави културом, тог дана ништа лепше није могло да ми се деси. Сви учесници сликарских сусрета на Златибору пре три године, сликари, архитекте, историчари уметности, режисер, кренули смо пут Вишеграда да видимо Дрину и чувену ћуприју на њој коју је, по наредби Мехмед-паше Соколовића, 1571. године изградио надалеко чувени Мимар Синан. За ћуприју на Дрини се и данас сматра да је једно од највећих чуда које је икада направљено, а о свему што се на овом мосту дешавало кроз векове најбоље је могао да нам прича мој пријатељ Хаџи Бранко Д. Никитовић запослен у градској галерији у овом граду. Хаџи Бранко је посебно продуховљена личност, божји човек који је дуги низ година пратио животни пут Иве Андрића и највећи је познавалац свега што се вековима везивало за овај мост. Са по-

себним интересовањем смо сви очекивали увек интересантну причу којој већ дуги период готово да нема шта ново да се дода. Кратко задржавање у Вишеграду, тек да чујемо причу о мосту, само је етапа пута према манстиру као крајњем одредишту – прича Радовановић. Група уметника различитог профила, по много чему сличних Никитовићу, посебно је инспирисала приповедача који је пуна два сата до детаља причао о детаљима изградње па би се неупућеном могло чинити да је и учествовао у њој. Причао је Хаџи Бранко о великим сеобама Срба под најездом Турака, градњи, рушењима и разлозима за то, о чувеним стражама и миндерлуку на средини моста. Посебно интересовање присутних изазива црта урезана на средишњој кули вишеградског моста поред које је на српском и турском језику забележен 27. март 1896. године. Био је то дан када је Дрина нарасла читавих 14 метара, и достигла највиши икада забележен ниво, и поплавила је мост за који већина савременика није веровала да ће издржати стихију. Хаџи Бранко је потврдио да је само захваљујући умешности Мимар Синана, кога упоређује са Леонардом да Винчијем, мост ипак издржао. Када се са српске стране погледа мост стиче се утисак да градња није завршена и да један део недостаје. Мост је направљен у блику ћириличног слова Г, а део који се налази на копну дуж обале реке представља одушак и служи као заштита од велике воде. Још тада је Мимар Синан конструисао нешто чега се, верује наш саговорник, не би сетили ни савремени градитељи. Вишеградски мост је вековима одолевао разним непогодама, како временским тако и оним које су на њега у најнегативнијем смислу деловали током многобројних ратова. Знатна оштећења доживео је у Првом и Другом светском рату, а рушиле су га различите војске у повлачењу да би прогонитељима отежале напредовање. Све те ударе преживео је и наставио да живи до данас сведочећи

боље него било која прича о вековима који представљају само далеку прошлост. Хаџи Бранко Д. Никитовић је дуго причао о познанству са Ивом Андрићем и залагању да се у Вишеграду, у коме је писац живео током детињства, направи Спомен соба посвећена прослављеном нобеловцу. Није успео у тој намери али је успео у другој. У периоду између 1991. и 1993. године био је задужен да мост, али и друге споменике културе на овом подручју, чува као културну баштину. - У време рата у Босни и Херцеговини 1993. године, једног раног јутра, око четири и тридесет, пожелео је да наслика мост окупан првим зрацима сунца који су долазили са српске стране. Упутио се лагано према средини наоружан сликарским прибором и флашом пића, тек да му се нађе ако буде потребно. Негде на половини моста доживео је нешто чудесно, кад се као никада до тада нашао у окружењу испуњеном нестварном тишином Као никада до тада ништа се није чуло ни са леве ни са десне стране моста, чак ни жубор реке која вековима протиче испод овог моста. Својеврстан шок доживео је након што је махинално бацио поглед преко ограде према месту на коме је очекивао првим сунчевим зрацима обасјану зелену воду набујале Дрине. Готово нестварним деловало је сазнање да је Дрина нестала на неки волшебан начин. Човеку са флашом у џепу тог јутра није било необично да прво помисли да оно што види, или не види, има везе са једним или два гутљаја из флаше пре поласка према мосту. Мало је вероватно да баш то буде узрок онога што је доживео као халуцинацију. Бацио је флашу преко ограде и уместо очекиваног звука воде зачуо само туп ударац. Престрављен оним што је доживео потрчао је према стражарима на почетку моста и сазнао да су и они приметили исту ствар неколико сати раније. Пробудио је председника општине и чуо причу о томе да су јапански инжењери, који су монтирали опрему за хидроцентралу у Више-

граду, у коју су уграђене„тошиба“ турбине, у највећој тајности вршили контролу. Зато су морали да зауставе ток реке и затворе брану на Дрини у близини Вишеграда како би извршили потребна мерења. Брана се затвара како би вода извршила максимални притисак на зидове и турбине, и да би проверило да ли има неких промена. Трајало је то само неколико сати током те ноћи, тако да је вода испред бране отекла. У рано јутро појавила се страшна бразда и осећај као да се губи крв из организма – подсећа на причу Хаџи Бранка Никитовића Предраг Радовановић. У близини леве обале реке, са босанске стране, Бранко је у исушеном кориту Дрине приметио велике камене блокове који су временом под дејством метеоролошких промена и бујица, испали из стубова који су држали мост. Чудно је било то што ниједан камен није био сам, већ су по две или три камене громаде биле везане металним кламфама које су од растопљеног гвожђа изливане у раније припремљене жљебове. Пре него што је брана поново отворена, и вода почела опет да их прекрива, успео је да

извади девет кламфи. Причи би ту био крај да није испричао и другу, о човеку који је случајно, почетком шездесетих година прошлог века, дошао до немачког превода романа „На Дрини ћуприја“ на јапански језик. Казуо Танака се одушевио књигом па је, сазнавши да се права вредност може увидети само кад се прочита у оригиналу, одлучио да научи српски језик. Био је најстарији и најбољи студент славистике који је изузетно добро савладао српски језик да би дошао у Југославију, упознао се са Андрићем, дуго се дописивао са њим и направио први превод романа На Дрини ћуприја на јапански језик. Толико је био одушевљен Дрином, мостом и људима да је успео да убеди једног пријатеља да у центру Токија отвори мали ресторан „На Дрини ћуприја“. После Андрићеве смрти Танака је још неколико пута боравио у Вишеграду, претпоследњи пут 1989. године, пред рат који је претио. Није могао да схвати шта се дешава на овим просторима, па је Хаџи Бранку који се 1994. године налазио у рову на разгледници написао да долази у Вишеград, јер не може без Дрине. Када је 1996. године

коначно дошао, и видео шта се дешава на овим просторима, разболео се и није се опоравио до смрти три године касније. - Кад ме је Хаџи Бранко пито зашто се моја агенција зове „Гради“ објаснио сам да назив носи по селу удаљеном два и по километара од Жиче, једином месту у краљевачкој општини без струје. Кад радим ове ствари, дружења сликара, и бавим се уметношћу, градим мостове међу људима. Зовем Словенца, Црногорца, уметнике из различитих крајева и градим нешто међу људима који се раније нису познавали. Непосредно пред повратак из Вишеграда изразио је жељу да ми пред свима нешто поклони. Испричао је причу о девет кламфи извађених из Дрине од којих је једну поклонио Танаки. Од преосталих осам једну је поклонио мени да и даље градим мостове међу људима, јер то баш тако треба да се ради. Тако сам добио најлепши и највреднији поклон за 15 година колико постоји моја породична агенција. Највреднији поклон који имам у кући, је кламфа са моста на Дрини који су радили мајстори и Мимар Синан – каже Радовановић.

МАГАЗИН

14.9.2014.

Т. Радовановић

Мики Рашковић

МАГАЗИН 14.9.2014.

Знаменити Краљевчани: Добросав Мики Рашковић (3)

Урбанизацијом локације на Хигијенском заводу привремено заустављена дивља градња. - У сарадњи за Републичким заводом за урбанизам на Ратарском имању планиран град са 25 до 30 хиљада становника са биоскопом, позориштем, кафанама, школом... - Велике грешке савремених урбаниста. - Никад није реализовано првонаграђено идејно решење центра града. - Изведени објекат са стамбеним делом, рестораном и кухињом је само део идејног пројекта хотела на Гочу који је обухватао анексе са осталим функцијама, салама за одмор, мењачницом, скијашницом и другим садржајима. - Друго крило хотела никад није рализован до краја, јер је Угоститељско туристичко предузеће „Србија“ као инвеститор отишла у стечај

Фото: М. Радовановић

НЕИМАР СА КРАЉЕВАЧКЕ КАЛДРМЕ

МАГАЗИН

14.9.2014.

раљевачка Комуна окупљала је под истим кровом предузећа која су се бавила креирањем комуналне политике, урбанизмом, пројектовањем, одржавањем чистоће, снабдевањем водом, грејањем... Посебна радна организација за пројектовање и изградњу био је „План“ међу запосленима познат као Дирекција. Пре него је прешао у Завод за урбанизам Мики Рашковић је био шеф пројектног бироа у „Плану“. Непосредан повод за прелазак била је потреба да се убрза решавање бројних хитних предмета које запослени нису успевали да реше у предвиђеном року. Пре пројектовања било којег објекта неопходно је било да се дефинишу урбанистички услови а петнаестак запослених у периоду интензивног развоја града нису били у могућности да задовоље све потребе инвеститора. Кадровска питања је у то време решавао највиши партијски орган, а избор је пао управо на најискуснијег Рашковића који је пуних шест година руководио овом службом. Иако је више пројектант него урбаниста са екипом сарадника је кренуо у решавање проблема којима је паланка прерастала у модеран град. Једна за другом нову физиономију добијале су различите локације, Улица војводе Путника, Берановац, Хигијенски завод, Ратарско имање као мали град са 25 до 30 хиљада становника. Све већи притисак на град интензивирао је дивљу градњу, па су на све стране ницали бројни стамбени објекти без довољно животног простора међу њима. Где год је било и мало простора ницала је нова грађевина често и уз саму улицу без тротоара. Основни задатак био је зауставити негативан тренд и обезбедити довољно зеленог простора испред и иза објекта, потребан број места за паркирање и задовољавање других потреба станара. Иако у то време нико није могао да претпостави оволику најезду возила тражена су решења за паркирање, а довољним да задовољи потребе у дужем периоду чинио се простор иза зграде данашње Градске управе са излазом на Улицу цара Лазара.

- Знали смо да је центар оптерећен, па смо тражили пролаз иза Поште према згради дирекције Каблара у Улици цара Душана како би велики паркинг растеретио околне улице. Планирали смо спратне гараже у близини пијаце између моста преко Ибра и Атлетског стадиона. Велика гаража на неколико спратова требало је да растерети читав сектор и омогућила му да дише, а омогући и лакши прилаз пијаци. За то није било довољно новца, нудили смо и приватницима али нико за то није био заинтересован. Притисак дивље градње требало је да заустави ново насеље на Хигијенском заводу. Сетили смо се да на том простору дамо довољно локација за индивидуалну градњу, обезбедили услове да свако може релативно јефтино да купи плац, расписали конкурс и једно време зауставили дивљу градњу. Направили смо пар друштвених објеката и оставили доста животног простора тако да је Хигијенски завод пун зеленила, ваздуха и кисеоника – прича Рашковић. У сарадњи за Републичким заводом за урбанизам још у то време почело је да се размишља о малом граду са 25 до 30 хиљада становника на 100 хектара имања у власништву Пољопривредне школе која је још пре Другог светског рата на овом простору имала огледно добро. После рата то нико није успео да сачува па се размишљало да школи буде додељена адекватна површина у Витановцу, а између старог пута за Чачак и Ибарске магистрале почне градња новог насеља. И надвожњак преко пруге Краљево-Скопље у продужетку Улице Зелена Гора грађен је због потреба новог насеља са друштвеним објектима, позориштем, биоскопом, кафанама, амбулантом и школом. Од свега планираног изграђена је само зграда Основне школе „Браћа Вилотијевић“, а како није решено питање замене земљишта са Пољопривредном школом одустало се од реализације замашног пројекта. Много година касније започела је реализација сличног пројекта на овом простору за који нова власт

после демократских промена 2000. године није показала потребно интересовање, па су већ изграђени темељи затрпани, а цео прстор претворен у њиву. Све је утицало да се велики стамбени објекти граде у најужем центру града без много бриге за довољно животног простора око њих и то је највећа замерка коју искусни архитекта упућује савременим урбанистима. У таквој ситуацију чини се да су, због неких других интереса, заборавили на осунчаност и оријентацију стамбених објеката према странама света. Одавно је познато да није добро оријентисати станове према северу и југу, а баш ту савремени урбанисти у Краљеву праве највеће грешке. Показује то и низ нових зграда у Улици „4. краљевачки батаљон“ чији су станари додатно угрожени сазнањем да немају довољно животног простора испред зграде. Правила градње налажу да уместо уз тротоар буду повучени бар 20 метара од улице, али и да буду окренути мало другачије. Овакав став проистиче из потребе да град излази на обалу реке и да се отвара према Гочу и Столовима. Група краљевачких архитеката је учествовала на конкурсу за урбанистичко решење најужег градског језгра, а предложено решење ставило стручни жири пред дилему да ли да му доделе прву награду или одбаце. У писменом образложењу стајало је да пројекат има духа, да на специфичан начин одражава душу Краљева али се великом грешком сматра што се објектима иза сапоменика српском ратнику затвара круг, а тиме и град према реци и високим планинама. На седам километара од париских Јелисејских поља према врховима планине урбаниста је направио бизнис центар са облакодерима и затворио поглед ка снежним врховима, што је био повод да се против њих поднесе тужба. Краљевачки урбанисти су урадили исто, а Рашковић и данас верује да је то велика грешка каква није могла да се догоди у време док је он са колегама водио рачуна о изгледу града. Најновијим решењем се мења микро-

14.9.2014.

МАГАЗИН

клима у центру јер нема проветравања, а ни погледа на планине као значајном фактору визуре. Иако је на конкурсу за урбанистичко решења центра града прву награду добио словеначки архитекта Феђа Кошир његово решење никада није реализовано. Решење је било слично ономе које је предложила екипа краљевачких архитеката, али је простор од споменика на Тргу српских ратника био отворен према Ибру. - Општина је пожурила и платила Коширу износ приближан двогодишњем приходу архитекте у Заводу за урбанизам да направи детаљну разраду која никада није урађена. Предлагао сам да се нама повери да разрађујемо пројекат, а њега да ангажујемо као консултанта, чак и да га довозимо авио таксијем, јер је плаћен износ две године нашег живота. Пројекат никад није урађен, отпочео је рат и то више нико није помињао – каже Рашковић. У време док се очекивало да пројекат буде готов различитим пово-

дима су у Словенију из Краљева одлазиле различите делегације и увек свраћали до Кошира. Једном приликом се код њега у друштву директора стамбеног предузећа Крсте Стојадиновића нашао и Мики Рашковић. Поразније од сазнања о високом износу накнаде за разраду пројекта деловало је оно које потврђује да је Кошир власник приватног пројектног бироа у коме ради Рашковићев колега са факултета. Кошир је паралелно са краљевачким радио сличан пројекат у Вараждину и био довољно ангажован да је било мало вероватно да било шта уради пре него заврши онај који је започео. Увек је врло љубазно примао Краљевчане који су му доносили поклоне, најчешће скупоцена пића. На сваком од степеника који су водили на спрат стајала је по једна флаша а за сваку се знало ко ју је донео. Кошир је добро знао да се краљевачки партнери не разумеју много у оно што ради па им сваки пут показивао неке цртеже, водио у позо-

риште и друга места у Љубљани, обећавао. И ма колико да је сладуњава прича добро пролазила код општинских функционера није могла да превари искусног архитекту кад је схватио да од пројекта неће бити ништа у дужем периоду. - Крста ме је много волео као пријатеља и стручњака, а кад сам му на повратку кући рекао да од Кошировог пројекта нема ништа а да ћу ја да купим по балон вискија за сваки од оних степеника ако посао повери нама избацио ме је из аута. Узео сам ташну и изашао са намером да се у Краљево вратим аутобусом, али су се он и возач после неколико минута вратили. Иако сам се изрекавши истину само нашалио није му било пријатно кад је схватио да смо обманути. После тога је почео рат тако да никад ништа није урађено – сећа се Рашковић. Двадесетогодишње активно присуство у смучарском клубу било је повод да му се повери израда пројекта Смучарског дома и хотела на Гочу, овога

Пред крај шездесетих година напредни омладинци су на школовање, и стицање политичког искуства, одлазили у Загреб и Љубљану. Активан политички радник био је Микијев старији брат Александар, а он као радник „Каблара“ тек активни омладинац. Омладина се окупљала у пре неколико година срушеној згради у Улици цара Душана, а у њој просторије Феријалног савеза општине Краљево на чијем је челу био Рашковић. Један од задатака је био да напише карактеристике онима који су одлазили на школовање. Када су се много година касније нашли на значајним местима у општинској управи и великим краљевачким предузећима нису били сувише благонаклони према Рашковићу који је по природи повереног задатка морао о њима да зна много тога, можда и више него што је појединима од њих одговарало. Било је међу вршњацима Микија Рашковића угледних људи на истакну-

тим положајима. Ђуро Сеничић је био секретар истакнутог друштвено-политичког радника Драже Марковића, др Миленко Мојсиловић је председник општине Краљево, затим заједнице свих општина Србије и министар здравља. Школски другови из гимназијских дана Рашковић, Мојсиловић и Милан Сочанац заједно су се после школе упутили према Београду, првих дана спавали и на железничкој станици. Будућем доктору се није допало како Микијеве потковане цокуле у аули Аргитектонског факултета одјекују као у цркви па се прво определио за права, а годину дана касније за медицину. По завршеном факултету имао је значајно већу плату него двојица школских другова. Плата лекара достизала је 65 хиљада динара, пројектанта у „Каблару“ 35, а професора Сочанца у краљевачкој гимназији тек 21. Још тада се јунаку наше приче учинило да у систему нешто није добро постављено.

Т. Радовановић

пута заједно са колегиницом Цицом Симеуновић. Стари Планинарски дом „Добре воде“ био је до те мере руиниран да се врло брзо одустало од његове реконструкције и донета одлука о градњи новог хотела над подрумом испод кухиње чији је само један део могао да се искористи. Изведени објекат са стамбеним делом, рестораном и кухињом је само део идејног пројекта који је обухватао анексе са осталим функцијама хотела, салама за одмор, мењачницом, скијашницом и другим садржајима. Друго крило хотела планирано је на месту данашње топлане, а пројекат никад није рализован до краја јер је Угоститељско туристичко предузеће „Србија“ као инвеститор отишло у стечај, па хотел на Гочу сем сто лежајева за преноћиште не нуди друге садржаје. Ни спортски терени на Гочу нису грађени због хотела, већ у склопу пројекта Смучарског дома који је реализован у неколико фаза.

МАГАЗИН 14.9.2014.

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 14.9.2014.

Краљевчани у свету: Милорад Којић Шерпа (6)

- Док су Американци за туристе, уз солидну надокнаду, отворили и на далеко познати затвор Алкатраз код Сан Франциска, у коме су од тридесетих година прошлог века боравили најозлоглашенији криминалци, у Србији су далеко од очију јавности значајни манастири који сведоче о цивилизацији и култури старијој и од Сједињених Америчких Држава. - Архитектура коју покушавамо да уништимо Краљево сврстава међу најлепше градове у Србији. - Леси се враћа кући, али нико не зна када ће

Фото: М. Радовановић

КРАЉЕВО ГРАД ЧУДА

МАГАЗИН 14.9.2014.

ош једно лето се ближи крају, а са њим и годишњи одмори које Краљевачани који су давно напустили овај град у потрази за бољим животом користе за посету родном крају. Међу таквима је Милорад Којић који се на пут преко океана одлучи тек сваке друге године, некада и ређе. И увек кад се поново нађе у Краљеву пут води до обале Ибра и места која подсећају на дане безбрижног детињства и младости. Шетња градом буди бројне успомене, свака следећа локација увек неку нову. А за годину или две увек се изгради нешто ново што наилази на различите реакције и увек прилику да се упореди са сличним стварима негде у свету. Више од тридесет година прошло је од времена када је, после дуже паузе, са градског гробља у центар града враћен споменик српском ратнику. И увек кад се поново нађе пред њим Којић се сети деде који је на истеку прве декаде двадесетог века кренуо у рат, Први и Други балкански, потом Први светски рат. Борио се са вршањцима из различитих крајева земље да би много година касније био и председник организације која је у Краљеву окупљала учеснике ослободилачких ратова. Још једна годишњица пробоја Солунског фронта, која се обележава сутра, повод је за подсећање на све оне који су поносно бранили отаџбину, али и бројне споменике прошлости који представљају нераскидиву везу са овим крајем ма где се у свету налазио он, али и бројни други Краљевчани. А баш испред споменика војнику на Тргу српских ратника подсећа да у разговорима са онима који мало знају о Србији не пропушта прилику да прича о граду из ког долази, споменицима као сведочанствима бурне историјске прошлости, манастирима из Долине векова. И ма колико да радује богатство историјских споменика јавља се и туга због сазнања да нису на прави начин представљени у земљи, а камоли ван ње. И док су Американци за туристе, уз солидну надокнаду, отворили и на далеко познати затвор Алкатраз код Сан Франциска, у коме су од тридесетих го-

дина прошлог века боравили најозлоглашенији криминалци, у Србији су далеко од очију јавности значајни манастири који сведоче о цивилизацији и култури старијој и од Сједињених Америчких Држава. - Моја веза са Краљевом је овај споменик, Ибар, људи који ми у дијаспори дају снагу за живот. Кад се појавио МагазИН било је то једно од најлепших и најјачих светала у мом животу током последњих 20 година колико живим у Канади. И то је нешто што ме веже за овај град коме бих увек могао да се вратим. Краљево има две реке и оно што немају други градови у Србији, па прво вече кад дођем из далека морам да прошетам поред Ибра. Нажалост, ми то не умемо да искористимо, не знам да ли због лоше политике или неких других глупости. Архитектура коју покушавамо да уништимо Краљево сврстава међу најлепше градове у Србији. Неки нови урбанисти са новим идејама не виде лепоту овог града која се, као кровови Париза, одсликава и у мансардама као што је ова Трипка Бандовића на Тргу српских ратника. Пролазим поред музеја, позоришта, хале спортова у центру који су изнедрили бројне уметнике, спортисте, спортске и културне раднике. Свим срцем живим за овај град и долазим увек кад за време годишњег одмора не идем у друге делове света. Дошао сам да обиђем гробља, мало средим стан после земљотреса, кућу у Каменици, обиђем плац на Копаонику на коме, као пасионирани спортиста и скијаш који у Канади скија и по два месеца годишње, пројектујем четири лепа апартмана. Копаоник је за мене једна од најлепших планина на свету, а Гоч моја велика љубав. Пре него сам пошао у Канаду питали су кад ћу да се вратим. Леси се враћа кући, а нико не зна кад ће, баш као ни Ђекна из оне црногорске серије – каже Којић. И што је период између два доласка дужи више се запажају промене, првенствено у архитектури. Зато и нема много хвале за оно што је по многима наружило некада лепа дворишта пуна цвећа и стабала различитог воћа. А не тако давно само

неколико десетина метара од главне улице, која спаја Трг Светог Саве са Тргом краља Петра Првог Ослободиоца ,у двориштима је било још по које стабло шљиве, ораха, кестена и другог воћа. И да се не би помислило како придошлица из развијеног света само критикује позитивним примером се представио мост који је у продужетку Скопљанске улице спојио две речне обале. Сазнање да су мостови одувек спајали људе са различитх страна реке наводи на оптимистичко размишљање да град треба да живи од Матарушке Бање до ушћа Ибра у Западну Мораву. Само окружење у коме ће бити довољно места за индустрију, и различите врсте других бизниса, могу да обезбеде перспективнију будућност читавог краја. Ономе ко после дужег одсуства поново дође у град поред Ибра у очи прво пада високим зградама дуж Улице „4. краљевачки батаљон“ затворен центар града коме прети опасност појаве устајалог ваздуха због чињенице да је заклоњен од реке која је годинама представљала специфични еркондишн и начин за вентилацију. У ситуацији кад нема природног проветравања дешава се да дуж главне улице током топлијег дела године температура буде знатно више него само стотинак метара даље према реци. Док шетамо улицама града при проласку поред појединих објеката, који на најбољи начин одражавају последице транзиције, навиру сећања на времена када су били култна састајалишта младих. Типичан пример је у изванредном амбијенту грађен надалеко чувени Дансинг ресторан поред Ибра, касније познат као Статус, а сада руина у непосредној близини центра града. - Пролазимо поред дансинга који је ругло, а био је један од најлепших објеката где смо долазили на игранку. Сећа ме на прве шетње по граду и време кад смо желели да се негде са девојчицама сакријемо од погледа старијих одлазећи под обалу или у парк. То ме враћа у време од пре више од четрдесет година кад смо на овом

МАГАЗИН

14.9.2014.

месту зими јели мазалице уз грејано вино и кувану ракију. Нешто овако не може да се догоди у свету у коме постоји прави урбанизам и где се поштују правила градње, а у мом граду нестају прелепе старе куће у центру које имају српску архитектуру каква више не постоји нигде на свету. У Швајцарској не смеш да пипнеш урбану фасаду која је стара 150 година и која представља непролазну вредност. Иза можеш да градиш шта год хоћеш, али старо не смеш да дираш, а нови материјали као што су стакло и алуминијум морају са посебном пажњом да се комбинују са старим – каже Којић посебно осетљив на нове дијалекте које примећује у разговору међу становницима. Околни градови су одувек у говору имали нешто што их је разликовало од осталих. Оно што је било својствено само Краљеву а разликовало га од Ужица, Чачка, Крушевца, Крагујевца, потиснуто је неким новим дијалектом који никад раније није био присутан у овој средини. Више од локалног ста-

новништва осећају га они који су овде дуго живели, а онда отишли да би се појавили тек повремено. Због тога понекад дођу у ситуацију да, као наш саговорник, помисле како не препознају језик свог града. Скоро четврт века, а то је тек коју годину више од времена када је Милорад Којић напустио Краљево, долазили су у овај град бежећи од ратне опасности људи различитог узраста из готово свих делова бивше Југославије и свако од њих је отуда донео нешто специфично што се у првом реду одразило на језик. У таквој ситуацији прво су најмлађи почели да говоре језиком својих родитеља помешаним са језиком средине у којој сада живе. И ма колико се локално становништво прилагођавало свим променама до мере да их и не примећује чини се да има и оних других којима то у великој мери смета. Ибар је на специфичан начин везивао генерације младих које су се већ са првим пролећним данима селили

на обалу реке и ту проводиле све више времена, поготово током летњег распуста. И баш ту где се налази последњи сплав код надалеко познатог водомера била је мала скакаоница са које се разним стиловима скакало у реку. Они мало старији би већ у нивоу водомера прелазили на другу страну реке и по километар пешачили кроз кукурузишта дуж десне обале да би се у групама спуштали до врбе са које су Рибничани изводили невероватне скокове. Даље према мосту, и острву на коме се налази један његов стуб, готово да и није било купача. А баш на овом месту, стотинак метара низводно од новог моста преко Ибра, требало је да буде сплав „Плава шкољка“ према пројекту старом више од тридесет година. Док гледа у скромне дашчаре на две воде постављене на празним бурићима од нафте Којић не може да се не присети импозантнијег и квалитетнијег објекта какав би, верује, био спектакуларно остварење и понос града. Да је реализован

за то време прилично амбициозан пројекат можда никада не би ни напустио Краљево. И ма колико многима ресторани на сплавовима деловали примамљиво стиче се утисак да се не разликују много од обичне кафане. - Сви велики градови у свету живе на рекама, Париз, Лондон, Беч, Будимпешта.., али не као ми овде. Ови који су правили сплав оставили су иза себе ругло, али нису једини кривци. Кад је добио све дозволе власник је помислио да је то крај приче, па не чува оно што му је природа дала, а то је највећа грешка овог система и то ме боли. И у Канади има проблема, као и у другим деловима света, али су казне високе. Ако је казна одговарајућа свако ће добро да размисли да ли ће, и где, да баци отпад. Али, треба и да му се омогући да га одложи на прописан начин и то је систем који се примењује у целом свету, не и овде – каже Којић. Дуго шеталиште дуж леве обале Ибра заљубљеник у реку сматра најлепшим остварењем у Краљеву у

последњих двадесетак година. Таква би, верује, требало да буде и друга обала што би у многоме допринело да град пређе на десну страну Ибра. Централно градско језгро се чини и сувише малим за све аутомобиле који се током дана слију у њега, па би једно од могућих решења било каквим се прибегава у свету могло да буде претварање ширег простора у пешачку зону са дозволом за кретање аутомобила само станара овог дела града да би могли да изађу. За све друге само драконске казне, и значајно повећање накнаде за паркирање, могу да допринесу решавање проблема у централној градској зони. Торонто са три милиона становника, и још два из ближе околине, током године инкасира 5 милијарди долара од паркирања аутомобила. За контролу служе релативно јефтини паркинг сатови који користе соларну енергију. Власницима аутомобила који током године нису измирили све обавезе, укључујући и казне за непро-

писно паркирање, онемогућено је да региструју аутомобил за вожњу у наредној док не измире све обавезе. Камате за нередовне платише су довољно високе да их стимулишу да обавезу изврше у што краћем року, а сасвим супротна ситуација у Краљеву наводи на размишљање да се они којима би економија требало да буде на првом месту више од свега баве јаловом политиком. - Ја сам селективан и желим да видим оно што је лепо, а поносан сам на ово што се гради, посебно нови мост изграђен добрим делом средствима човека из близине Нијагариних водопада. Упорним радом је створио империју и учинио паметан потез донацијом милион евра, па направио ћуприју која спаја људи и која ће то чинити увек. Дао је нешто граду што ће на њега да подсећа све оне који деценијама унапред буду прелазили преко овог моста, али и све друге који су за њега само чули – каже Којић. Т. Радовановић

Бојана Тербо

МАГАЗИН 14.9.2014.

Краљевачка музичка сцена: Бојана Тербо (2)

- Ма колико да је волела музику, посебно народну, она никада није била искључив приоритет и једина професија. - Певала је с времена на време, кад за то осети потребу, на различитим местима и склапала познанства која су водила према југословенском конзулату у Петој авенији. – Последња прослава Дана Републике у конзулату пресудно утицала на даљи животни пут. – Поклон краљевачком Народном музеју постер Николе Тесле и три каменчића са стазе којом је ходао

Фото: М. Радовановић

ПЕСМОМ НА ДВА КОНТИНЕНТА

МАГАЗИН

14.9.2014.

рилика да половином седамдесетих година прошлог века поново крене преко океана Бојани се пружила након позива из ресторана Касина у Чикагу до кога је стигла малом преваром. У то време још није било компјутера, и тачне евиденције о свим ранијим доласцима у ову земљу, па је тврдња да први пут путује била довољна да добије визу. Поред оркестра који су чинили све сами Краљевчани са Бојаном се до Чикага упутио и певач Миладин Вуковић Милочајац. Већ на првом кораку тачним ће се испоставити све оно о чему се у естрадним круговима само шушкало. И док је Бојана била убеђена да ће у Чикагу само да пева Газда Жика, који је полагао право на све дотадашње певачице, није мислио тако па је сва три месеца у Касини изостала договорена зарада. Важну улогу у неславном делу каријере одиграла је његова супруга Мирјана исплативиши певачици комплетан износ дуга пре него што се упутила према Њујорку. Радна виза била је довољна гаранција за нови почетак у Њујорку у коме је редовни посетиоци југословенских клубова нису заборавили иако највећем броју њих није било сасвим јасно шта особа таквог изгледа и талента тражи у кафани. Од почетка чврст став да не контактира са гостима био је повод да престане са певањем у случајевима који прете да угрозе такву одлуку. Ма колико да је волела музику, посебно народну, никада јој није била искључив приоритет у смислу да јој се потпуно посвети. Зато је певала с времена на време, кад за то осети потребу, на различитим местима и склапала познанства која су водила према бројним прославама поводом државних празника у југословенском конзулату у Петој авенији. Само неколико година касније зелена карта је отклонила све стрепње да би могла да доживи непријатну судбину, а најзаслужнији за то је био председник Сједињених Америчких Држава Роналд Реган који је право на останак у обећаној земљи верификовао свим емигрантима. Коначно је створена шанса да бар

једном годишње дође до Краљева у коме је наступала са најпознатијим краљевачким оркестрима, а у то време локалном естрадном сценом суверено је владала Група „Лукс“. Наступа у врњачким хотелима „Партизанка“ и „Звезда“, матарушком „Термалу“, краљевачкој Башти „Ибар“, „Путнику“ на Копаонику, чачанској „Слободи“, током лета у Бечићима и другим местима све више су утицали да већ популарна Хани Бјути у земљи порекла проведе по неколико месеци, некад и годину дана. Кћи Мирјана се већ удала и са мужем одселила на Флориду, унуци завршили школе почели самосталан живот у време кад су над Југославијом почели да се надвијају црни облаци који нису наговештавали ништа добро. Само неколико месеци пре него што ће почети један од крвавијих ратова у новијој историји земље у југословенском конзулату у Њујорку је одржавана свечаност поводом Дана Републике 29. новембра. Као и много пута у сличним ситуацијама међу званицама се нашла и Бојана не слутећи да ће баш тај дан пресудно утицати на будући живот. - Забава обично почиње око 20 и траје до 22, али се остане и сат дуже с обзиром да је сутрадан нерадан дан. Била сам са пријатељима, пијуцкамо уз цигарету и причамо вицеве и таман кад је дискретно гашење светла наговештавало скори крај упознала сам свог садашњег мужа Вилијема. У тренутку кад сам угледала озбиљног џентлмена у годинама нисам ни претпостављала да је то унук Николе Тесле. Знала сам доста о Николи, али нисам ни сањала да ћу било када срести неког од његових потомака – прича Бојана. Инжењеру Вилијему Тербу, унуку Теслине рођене сестре Ангелине, те вечери је за око запала наочита Краљевчанка која ће, колико и он на њен, утицати на даљи живот окорелог нежење. Оштра на језику Бојана му је већ при првом наговештају о заједничком изласку одлучно саопштила да није навикла икога да чека превише што је утицало да фини и углађени Вилијем то поштује већ више од 20 година. Њу

Џерси у коме је живео удаљен је од Бојаниног стана у њујоршкој Асторији тридесетак миља, па је за пут у време гушћег саобраћаја потребно читава два сата. Цвеће је одувек било знак поштовања, а сазнање да га збуњени Вилијем није понео на први састанак у највећој мери учврстило став да га том приликом не позове у стан. Од тада, све до венчања годину дана касније, никад није дошао без цвећа. И док Вилијем није размишљао о женидби Бојана је знала да би, ако се то било када деси, њен изабраник морао да буде исте горе лист као она, да нема обавеза, буде интелектуалац и добро ситуиран. У време познанства већ је све мање наступала, најчешће само на луксузним свадбама, а била стално ангажована као гувернанта девојчице Американке. И поред тога у круговима емиграната са ових простора била је много познатија него њен будући муж. Изостанак наговештаја о могућности брака утицао је на Бојану да планира редован годишњи долазак у Краљево. Због тога је посао гувернанте препустила Мирјани, а као изненађење посебне врсте деловало је сазнање да се Вилијем слаже са одласком једино ако се пре тога венчају. Свечани чин је обављен у Лас Вегасу пре пуне двадесет четири године, а Бојана сама, нешто касније и Вилијем, упутила према Краљеву. Од тада је и он скоро сваке године долазио крајем септембра да би се у Америку увек вратили заједно. Тридесет пет година повремених долазака из Њујорка, и повратка назад, сведоче о бројним променама у понашању људи, а први се примећују још приликом царинске контроле на аеродрому. И док су прве године обележили арогантни и груби представници власти ситуација се до данас у многоме променила, посебно од тренутка када је Србија постала независна држава. - После удаје певала сам само још пет година на свадбама и приликом верских обичаја у црквама. Нема више ни пријема какви су постојали до распада Југославије, а повремени сусрети

МАГАЗИН 14.9.2014.

са виђенијим људима ограничени су на отварања изложби наших сликара, или гостовања других значајнијих уметника. Присуствовала сам откривању споменика Николе Тесле на имању на коме је била његова лабораторија где ће бити отворен и музеј. Тим поводом је у септембру прошле године приређена изложба у нашој амбасади, којој је присуствовао председник Србије, а краљевачком Народном музеју сам поклонила постер Николе Тесле на коме су још примерци кованог новца са његовим ликом. Донела сам и три каменчића са стазе којом је корачао Никола Тесла и две фотографије направљене приликом откривања споменика – прича Бојана. На дане бављења музиком подсећају бројни видео снимци са различитих свечаности и један професионални са оркестром Бранимира Ђокића. У време кад је естрадном сценом жарила и палила Лепа Брена, а спотови са њеним песмама вртели се на програмима готово свих телевизијских станица у земљи, најпримеренијим се чинило да сними баш једну њену песму. На препоруку пријатељице, са најновијом гардеробом из екслузивног београдског бутика, појавила се пред снимање у студију у коме су музичари нестрпљиво цупкали чекајући да се појави Ђокић. Кад се коначно појавио после читавих сат и по времена на брзину је, и без пробе, снимљена песма као основа за плеј-бек наступ на телевизији. - Ставе ме на црвени подијум испред три камере. Почнем да певам, а штикла ми упадне у рупу која је била на подијуму. Мислила сам да ће снимање да буде поновљено, али није, па иако су ми посведочили да сам отпевала боље него Брена на снимку се види да сам уплашена. Све је урађено крајње непрофесионално и никад није емитовано јер сам од-

била позив уредника да изађемо на вечеру. Још тада ми је наговештено да без изласка на вечеру снимак неће бити емитован у „Недељном поподневу“ – сећа се Бојана још једног неславног дела естрадне каријере. Догађај са снимања подсетио је на време кад је у Бечу чистила болницу у којој је радио доктор Брукс, Аустријанац који је као заробљеник током Другог светског рата у Југославији научио српски. Сусрет са прелепом чистачицом црне косе и зелених очију био је повод да се упита шта уопште тражи на таквом радном мсету. Разговора и сазнања да у Краљеву има болесну мајку и малолетну кћи које издржава навео је на закључак да млада жена која може да има све што пожели није спремна на хиљаду кревета. У то доба Бојана још није знала шта то значи. Схватила је много касније и увек се сећала аустријског доктора и професора музике Бранка Младеновића који је говорио о вези између памети и талента. - Научила сам да живим од рада, а могла сам да се одам проституцији на високом нивоу као што то раде многе певачице, глумице, манекенке које су на тај начин дошле до успеха, али то није било у складу са мојим убеђењима. У Бечу сам ишла у школу за менекене и могла да направим каријеру, али сам све оставила због Америке. Ниједан странац никад није ни покушао да ме уцени, а камоли потцени. То је могао само мој Србин – каже Бојана. У Њујорк су долазиле бројне звезде југословенске естрадне сцене, Шабан Шаулић, Бора Спужић Квака, Слађана Милошевић, Мирослав Илић, Милован Илић Минимакс, Мухарем Сербезовски, Никола Каровић, Лола Новаковић, Нада Топчагић, Неџад Салковић, Мехо Пузић... Бројне од њих је управо Бојана водила на турнеје широм Сједињених Аме-

ричких Држава. Дуго је култно састајалиште свих који су нешто значили на америчкој естрадној сцени, али и бројних политичара, била надалеко позната њујоршка дискотека „Студио 54“. Сваке вечери се ту скупљала и остајала до раних јутарњих сати елита, а клуб био до те мере претрпан да је било веома тешко ући у њега. Информације о баханалијама у клубу нису биле тајна, па је као гром из ведра неба деловало залагање једне домаће естрадне звезде да пође у дискотеку без обзира на цену. Више од три деценије живота у Сједињеним Америчким Државама биле су прилика да се до детаља упозна стање и начин функционисања естрадне сцене која преко ноћи у врх избаци по коју до тада потпуно анонимну особу. Трка за зарадом је често таквим путем водила и бројне југословенске певачице о чијем боравку са оне стране океана, у земљи представљеним као турнеје, сведоче аргументи који не би баш могли да им служе на част. На различите начине стицане су зараде, скупоцена гардероба, чак и надалеко чувена зелена карта за неограничени боравак у Америци. Сведок бројних дешавања, често веома непријатних, била је и Бојана Тербо, а посебно негативним увек се чинило сазнање да су успешност певача и људскост често били обрнуто пропорцинални. Светла позорнице су одувек била прејака да би онима са друге стране омогућила да на прави начин сагледају све што се дешава на њој, још теже иза ње. О тежим странама живота сведоче само они који су прошли дуг пут од анонимуса до имена које постаје идол млађима. Иако је добар део живота провела на сцени Бојана није ишла тим путем. Т. Радовановић

МАГАЗИН 14.9.2014.

Фото: М. Радовановић

Значајно издање Народног музеја

МАГАЗИН

14.9.2014.

КОРАК У Н

- На 216 страна монографије „Народни музеј Краљево“ поред 13 ауторских и других стручних текстова објављен је регистар имена, попис литературе, попис запослених од оснивања и преглед свих директора. – Публикација садржи четворојезични резиме на француском, енглеском, руском и немачком језику а 163 фотографије високог квалитета, од којих је највећи број у боји, на најбољи начин илуструју богатство, лепоту и значај предмета, уједно и уметнички и историјски домет свих музејских збирки

НОВИ ВЕК

Сузана Новчић

МАГАЗИН 14.9.2014.

историју овог града и шире. За ликовно обликовање задужени су графички дизајнер Драган Пешић и Графички студио за визуелне комуникације „Ајова“, а књигу је у тиражу од 500 примерака, уз финансијску помоћ града Краљева и Министарства за културу и информисање Републике Србије, штампала „Интерклима графика“. Већ првих година након ослобођења у Другом светском рату у већини градова широм земље отпочело је оснивање музеја, а по истој матрици и у Краљеву 1950. године. О покушајима да се отвори и свему што се дешавало првих година говори уводни текст историчара Драгана Драшковића који сем основних информација сведочи и о послератном ентузијазму и развитку, првим сталним поставкама и изложбама, ширењу и добијању нових простора све до овог у коме се данас налази, а представља један до најлепших објеката у граду. Музеј је након оснивања смештен у Господар Васином конаку да би већ шездесетих година у оквиру њега, а у суседној згради, била основана Галерија фресака са богатом збирком копија, пре свега рашке школе, коју потписују значајни сликари и кописти тог времена. Развој институције и све богатији фондови, али и број запослених, неминовно је утицао на потребу за већим и адекватнијим простором и пресељење у зграду у којој се и данас налази након што је 1995. године изложбом уваженог сликара и критичара из ових крајева Миодрага В. Протића, који је у истој школи завршио нижу и вишу гимназију, отворен репрезентативни простор у приземљу. Након тога су у фазама завршавани спрат и поткровље и на крају 2000. године фасада чиме је заокружен простор од око 300 квадрата у основи. Галеријски простор се сматра једним од најлепших у Србији а намењен је повременим тематским изложбама, а састоји се из три независна дела који задовољавају све музеолошке принципе што пружа могућност различитих начина излагања у исто време.

- Углавном је намењен изложбама, а пошто смо музеј комплексног типа радимо изложбе из свих одељења, етнолошке, археолошке, историјске, нумизматичке уметничке, док удружени тимски рад колега из различитих одељења омогућава изложбу из фондова којима располажу. На спрату је стална поставка за коју смо добили награду из фонда чувеног истраживача и археолога Михајла Валтровића, која у сегментима прати хронолошки развитак од најраније прошлости преко историјског, етнолошког и уметничког наслеђа. То је класична музеолошка поставка са модерним искорацима у археологији – каже Сузана Новчић, историчар уметности и виши кустос Народног музеја. Књига пружа могућност упознавања са музејским фондом и сведочи о богатству заступљеном на скоро 90 одсто монографије, па је онима у чије руке доспе омогућено да се упознају са најстаријим археолошким наслеђем, разноликим археолошким збиркама, историјском збирком са оружјем, плакатима и реалијама, уметничком која представља својеврстан пресек српског сликарства, богатом нумизматичком збирком и ретким књигама. Прича о предметима је својеврсна прича о људима која доказује зашто је потребно чување прошлости и традиције и зашто треба да постоје музеји који обликују јавно културно мњење. У времену неизвесног, епохи напоредног, блиског, далеког, суседног и раштрканог музеј је филтер који обликује вредносни систем, а комуникација парадигма нове музејске праксе. У таквој ситуацији је и ова монографија полазна тачка којом се поред представљања установе позива на интеракцију. Истраживање које је претходило издавању ове значајне публикације усмерено је према посетиоцима, а резултати сведоче да је 2009. године изложбу „Доба светлости српске уметности 13. века“ у неколико градова видело више од 25 хиљада посетилаца. Отворена је у оквиру обележавања великог јубилеја манастира Жиче, а го-

Фото: М. Радовановић

ада је пре четири године обележавана шездесета годишњица постојања Народног музеја у Краљеву планирано је да репрезентативна монографија као специфична лична карта ове установе представи шта се то у оквиру ње дешавало од оснивања. Испоставило се да је прикупљање грађе за монографију веома комплексан и сложен посао, а потреба да се на целовит начин прикаже обиман музејски фонд претпостављала тимски рад. Народни музеј је и пре ове издавао различите публикације, које су кроз фрагментарне приказе давале одређене информације о музејском фонду, али не на начин на какав је то урађено овом приликом. Монографија под називом „Народни музеј Краљево“ представљена је пре нешто мање од два месеца у години која претходи обележавању значајног јубилеја, шездесет пете годишњице постојања. Сазнање о потреби једне овакве књиге, независно од повода за издавање, заснива се на сазнању о важности музејског фонда као својини свих грађана Краљева, али и запослених у Народном музеју, историчара, историчара уметности, археолога, етнолога... који су уз велико задовољство и одговорност настојали да на најбољи начин представе установу, њена опредељења и могућности. На 216 страна је поред 13 ауторских и других стручних текстова објављен регистар имена, попис литературе, попис запослених од оснивања и преглед свих директора. У другом делу публикације је четворојезични резиме на француском, енглеском, руском и немачком језику, а посебан допринос квалитету чини 163 фотографије високог квалитета, од којих је највећи број у боји, које на најбољи начин илуструју богатство, лепоту и значај предмета, уједно и уметнички и историјски домет свих музејских збирки. Основни циљ ове публикације је систематизација музејске грађе, њена валоризација и сагледавање свих аспеката које нуди краљевачки Народни музеј, а писана је за стручну али и широку културну јавност која је заинтересована за прошлост, уметност и

МАГАЗИН

14.9.2014.

стовала и у Српској академији наука и уметности. Број посетилаца на изложбама је уједначен сем у случају када излажу краљевачки уметници што је повод да

у Народном музеју буде знатно више људи. У настојању да на адекватан начин испрате ликовно стваралаштво града у музеју се труде да изложбе буду хомогене и нуде различите садр-

Јелена велика краљица Отварање изложбе „Јелена велика краљица“ планирано је за 7. октобар, а посвећена је Јелени Анжујској која је уз супруга Уроша и синове Драгутина и Милутина у политичкој историји Србије била присутна пуних 60 година. Она је прва жена у српској историји којој је Данило Други посветио житије, али и прва која је била ктитор једног манастира. Од удаје до смрти 1314. живела је динамично и битно утицала на друштвене, економске и културне прилике, а са синовима кројила политику тадашње Србије. Идеја о изложби искристалисала се након оне под називом „Доба светлости“ која је доживела изузетно велики одзив у стручној јавности, али и код широке публике. Народни музеј је ауторској екипи и техничком особљу омогућио да обиђе државу којом је владала Јелена Анжујска, посети Скадар, Плав, Требиње и друга места, и сакупи све потребне информације везане за археолошка ископавања, фрагменте фресака, пластике, прстење, керамику, писма и друга документа. Пред посетиоцима ће се наћи реконструкција Маглича, где је Данило Други писао житије, а посебан део посвећен је двору у Брњацима на граници са Косовом где је провела последње године живота едукујући сиромашне девојке током припрема за удају.

жаје. Последњих пет година рада обележило је одржавање различитих радионица, од оних намењених ученицима основних школа до специјализованих археолошких, уметничких, историјских намењених средњо школцима, пре свега из Уметничке школе. Иако су све биле интересантне на посебан начин мањкавост се огледа у чињеници да не постоји континуитет у овој области активности музеја. - Музејска делатност је претрпела крупне измене, па музеји више нису стерилна затворена места већ живе интерактивне институције које морају да буду окренуте ка спољашњости и нуде различите садржаје уз сталну интеракцију са посетиоцима. Музеј треба да има свој идентитет, а ми смо га креирали захваљујући котинуираном тимском раду кроз визуелни идентитет позивница, каталога, плаката и тако успели да будемо препознатљиви у широкој јавности – каже Новчић. Као неко ко увек доноси нову музејску интерпретацију краљевачки Народни музеј је радо виђен гост и у другим градовима. О томе сведочи и податак да за најновију изложбу по-

свећену седамстотој години смрти краљице Јелене Анжујске, иако још није у потпуности дефинисана, већ постоји интересовање ван Краљева и позиви за гостовање у Рашки и Горњем Милановцу. Ма колико се тврдило да нема довољно музејских садржаја посета музеју није онаква каква доликује важности тема којима се бави ова институција. Искуство показује да се, годинама уназад, број групних посета повећава са почетком школске године, а захваљујући информацијским системима и посебном тиму потенцијални посетиоци обавештавају путем друштвених мрежа, званичних меилова, средстава информисања... Захваљујући пројектним активностима, и средствима добијеним на основу њих, сређени су музејски депои и обезбеђен одговарајући ниво заштите свих експоната у чему значајну улогу у очувању има Одељење за конзервацију и рестаурацију, што се посебно показало после земљотреса који је погодио Краљево у новембру 2010. године када су оштећене слике и скулптуре.

Током дугог периода постојања музеја у Краљеву развијало се и Одељење за документацију и достигло озбиљан професионални ниво доказујући да је она вредна колико и музејски ескпонати. Резултати рада огледају се и у чињеници да се врло лако реконструише било која изложба овог музеја, чак и оне од пре десет и више година. Рад су пратила и бројна признања, Награда за музеј године Михајло Валтровић, Диплома заслужне организације града Краљева, низ захвалница за сарадњу са Народним музејом Србије, Војском Србије и многим другим установама и иинституцијама. Све то је повод за још отворенију и интензивнију сарадњу са бројним институцијама, а све у циљу да се богатство музејских експоната приближи што већем броју посетилаца. Колико је музеј отворен према грађанима сведочи и податак да су сви порграми бесплатни, а за сталну поставку наплаћује тек симболична накнада. Активност музеја допуњава се бројним концертима у изузетно акустичном простору, а сем оних на

којима наступају ученици и професори Музичке школе „Стеван Мокрањац“ публика је навикнута на бар једном месечно гостовање неког од значајних имена српске музичке сцене. Све то као знак посебног поверења обогаћује музичку сарадњу која на довољно јасан начин говори о капацитетима ове установе. Одељење за археологију и конзервацију у монографији је представила Татјана Михајловић, Историјско Силвија Крејаковић, Нумизматичко Слађана Спасић, Етнолошко Тијана Шибалић, а Одељење за документацију уз Татјану Михајловић и Олег Романов. Сузана Новчић се бавила питањима Уметничког и Пропагандно педагошког одељења док је изложбена делатност била тема интересовања Јасмине Дражовић. Публиком се бавила Надица Лишанин, а издавачком делатношћу Мирјана Савић и Мирјана Богдановић. Оно што доноси монографија „Народни музеј Краљево“ сведочи о искораку у нови век заснованом на традицији српске музеологије. Т. Радовановић

МАГАЗИН

14.9.2014.

У сусрет новој јубилеју Краљевачког позоришта

ЖИВОТ КАО РЕМЕК ДЕЛО Обележавање шездесет пете годишњице Краљевачког позоришта представом „Кокошка“ Николаја Кољаде у режији Радослава Миленковића. - У години јубилеја Краљево показује жељу за позориштем и потребу да негује своје позориште Краљевачко позориште ове године обележава 65 година постојања, и успешног рада, а обавезу да јубилеј обележи на достојан начин преузео је стални редитељ Српског народног позоришта из Новог Сада Радослав Миленковић режијом представе „Кокошка“ Николаја Кољаде. Боравак

у Краљеву еминентног редитеља и глумца, ширем аудиторијуму познатог по улогама у бројним позоришним представама, филмовима и телевизијским серијама „Вратиће се роде“ и „Равна гора“, био је повод за пријем код градоначелника Краљева Томислава Илића. На основу сазнања да је,

после Базела и Лођа, тек трећи пут у богатој уметничкој каријери гост једног градоначелника Миленковић закључује да у години јубилеја Краљево показује жељу за позориштем и потребу да негује своје позориште. За посетиоце Краљевачког позоришта, али и све који учествују у креи-

рању представе, најважнијим се чини да у смеху, забави и духовном простору покушају да пронађу суштину која се рефлектује у равнотежи доброг и лошег и онога чему учи историја, а то је да живот чине заједно. - Комад „Кокошка“ Николаја Кољаде је прича о томе како је у животу истина само кад је све заједно, и банално, и тривијално, и узвишено и рутинско, и патња, и радост као нешто што чини живот. А живот је ремек дело, живот је савршен, а ми тако несавршени трагајући по том ремек делу учимо о себи, учимо о свету и покушавамо да будемо бољи и то не идеолошки, програмски, са предумишљајем, јер то не може, него да будемо бољи у смислу да упознајемо нешто што је људска природа и да у борби са својом природом покушамо да, у неком континуитету, нашој деци и неким новим генерацијама направимо мало бољи свет са мање муке а више радости – каже Миленковић. Покушаји Краљевачког позоришта

да направи континуитет професионалне делатности су вредни поштовања из кога проистиче уверење да ће до 10. октобра, за када је најављено премијерно извођење комада, бити испуњени сви услови да публика ужива, што ће на најбољи начин потврдити суштину позоришта. И управо због тога редитељ и глумачка екипа настоје да уложе све своје умеће и труд како би гледаоце убедили у ту истину. Сазнање да је Радослав Миленковић режирао у бројним земљама Европе, али и ван ње, довољан је повод за закључак да први ангажман у Краљевачком позоришту није и последњи. Позориште је у години јубилеја, захваљујући доброј позицији у градском буџету, у могућности да угости људе који доминирају телевизијским и филмским екраном, а један од таквих је сигурно и Миленковић, па се премијера коју потписује чини великом привилегијом. Од 1977. године Рале Миленковић је остварио педесет улога у позориштима Београда, Новог Сада, Загреба и

на Дубровачким летњим играма. Запажене улоге остварио је у филмовима Бој на Косову, Дом за вешање, Убиство с предумишљајем, Лепа села лепо горе, Широко море, Најсуровији дан, Пљачка трезора, Царство, Нормални људи, Точкови, Сиви камион црвене боје, Црни Груја, Шејтанов ратник, Седам и по, Чекај ме ја сигурно нећу доћи, Београдски фантом, Четврти човек и телевизијским серијама Вратиће се роде, Роде у магли, Сва та равница, Ђавоља варош, Приђи ближе, Равна гора... Миленковић је добитник најзначајнијих награда за глуму и режију на бројним фестивалима са простора бивше Југославије, објавио је књиге поезије „Тачка. Пепео. Поезија“ и „Крхотине“, а за позоришно и радио извођење драматизовао дела Матије Бећковића, Радоја Домановића, Стевана Сремца, Ранка Маринковића, Александра Грина, Франца Кафке и Михаила Булгакова. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

На репертоару Биоскопа „Кварт“

МАГАЗИН

14.9.2014.

Како горе тако доле

Километри изукрштаних катакомби испод улица Париза представљају вечан дом небројеним душама. Када се тим истраживача упути унутра, откриће мрачну тајну у овом граду мртвих... Језиву клаустрофобичну филмску авантуру режирао је Џон Ерик Додл, који је са братом Друом написао и сце-

нарио. Главну улогу младе Скарлет која има неколико доктората, а чији је отац био пасионирани трагач за тајном алхемичарског заната, игра Пердита Викс. Заједно са пријатељем Џорџом, кога игра Бен Фелдман, и још неколико Француза Скарлет дубоко у катакомбама испод Париза креће у потрагу за „каменом мудрости“.

Катакомбе су дом неколико милиона мртвих душа, али су духови мртвих најмањи проблем за радозналу екипу која се неколико стотина метара испод земље суочи са сопственим демонима, страшнијим и од оних који се иначе срећу у хорорима. Филм је прича о искупљењу, кривици, покајању и жаљењу, о духовима прошлости који прогоне и жртвама које су неминовне када једном стигну неког од нежељених гостију. Насупрот онима који овај непретенциозан, забаван и динамичан филм сматрају ремек делом има и других који акценат стављају на грешке уочене у њему. Оне се односе се на приче јунака које нису довољно разрађене, однос Скарлет и њеног оца који се убио, а требало је да буде окосница приче, банализовано тумачење сведено на нагађања и „чаробни камен алхемичара“ који је уствари љубав? Пројекције почињу у 22 сата, а за улазницу је довољно одвојити 250 динара.

Варвари Младеновац je девастирано индустријско место на ободу Београда у коме на прагу пунолетства одраста проблематични тинејџер Лука који са најбољим другом Флешом води навијаче локалног друголигашког тима. Нејављена посета социјалне раднице је прилика да сазна како отац, за кога је веровао да је нестао на Косову, преко центра за социјални рад покушава да ступи у контакт са њим док мајка то скрива и покушава да спречи. Растрзан између породичних проблема, притиска условне казне, и осећања према девојци коју не може да има, Лука пуца и сломи ногу фудбалеру локалног клуба. И док људи који су инвестирали у тим желе освету због пропале инвестиције и други чланови Лукине групе дистанцирају се од њега. Када влада Србије организује велике демострације у Београду, након самопрокламоване незавиности Косова 17. фебруара 2008. године, а навијачка група крене пут главног града, Лука користи прилику да побегне и крене у потрагу. И док хулигани на београдским улицама демолирају све

пред собом покушава да скупи снагу за судбоносни сусрет са оцем који га је давно напустио. Главне улоге у филму „Варвари“ поверене су натуршчицима одабраним након вишемесечног кастинга у београдским и младеновачким школама. Они су са редитељем Иваном Икићем за потребе филма прошли кроз једин-

ствену двомесечну радионицу и том приликом импровизовали задате ситуације сличне онима у сценарију. Искуства из радионице пренесена су у сценарио чиме је он, као и ликови у филму, добио на аутентичности. Филм се приказује до 17. септембра у пројекцијама од 20 сати по цени од 250 динара.

Из Полицијске управе Краљево

МАГАЗИН

14.9.2014.

НЕШТО МИРНИЈА НЕДЕЉА

а у области криминала, са каквим се скоро свакодневно срећу поједини становници Краљева, нема правила показује и последњи седмични статистички преглед стања јавне безбедности на подручју града за период од 1. до 7. септембра. Прошлонедељних 44 заменила су 32 кривична дела, сва из области општег криминала, од којих су инспекторима криминалистичке полиције познати извршиоци мање од трећине. Ако је судити према информа-

цијама које стижу из Полицијске управе Краљево знатно мирније је било и у области јавног реда и мира. Иако је број укупних прекршаја самањен не може да радује податак о више него удвострученом броју туча. Статистички период остаће запамћен и по девет саобраћајних незгода од којих су три као исход имале повређена лица, а четири завршене само са материјалном штетом. Четири лица су задобила лакше телесне повреде, а штета процењена на милион и 200 хиљада динара двоструко

је већа од оне из претходног статистичког периода у коме је евидентиран већи врој саобраћајних незгода. Податак о 236 прекршаја у области безбедности саобраћаја у поређењу са 385 од само недељу дана раније сведочи о знатно већем поштовању саобраћајних прописа. Припадници Ватрогасно-спасилачке јединице имали су, бар кад су у питању пожари, још једну мирну недељу. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Спортске игре особа са инвалидитетом

МАГАЗИН

14.9.2014.

ДАНИ ША

- На двадесет другим Републичким играма особа са инвалидитетом 150 такмичара сврстаних у 15 мушких и шест женских екипа. - Атлетска такмичења због кише ускраћена за трку колица на сто метара. – Добри резултати у бацању диска, копља и кугле. – Такмичења у пикаду, шаху и стоном тенису

раљево је крајем недеље још једном било домаћин инвалидним лицима са простора Србије која су учествовала на двадесет другим по реду републичким спортским играма. Међи 180 особа са индалидитетом и њихових пратилаца у играма је учествовало 150 такмичара, од чега 40

жена, сврстаних у 15 мушких и шест женских екипа. Међу такмичарима су били познати параолимпијци и носиоци медаља са међународних такмичења и светски рекордери у стрељаштву Живко Папаз и Драган Ристић, у атлетици Жељко Димитријевић, Драженко Митровић, Милош Митић и

Милош Зарић, као и стонотенисери Борис Стојиљковић, Небојша Илић и Сања Мијатовић. Због неповољних метеоролошких услова, и опасности по безбедност такмичара, изостала је трка колицима на сто метара, али су у осталим атлетским дисциплинама бацању кугле, копља и диска, али и дру-

АМПИОНА

гим у пикаду, шаху и стоном тенису, остварени завидни резултати. Организатор је и овога пута Савез параплегичара и квадриплегичара Србије као кровне организације која окупља 28 удружења из којих долазе такмичари. И поред сталног прилагођавања закона потребама инвалидних лица и даље постоје лоша решења, првенствено она која треба да обезбеде приступ различитим објектима. То је и један од већих проблема приликом организације оваквих такмичења са великим бројем учесника, јер у земљи нема адекватних објеката за њихов смештај. Међу ретке спада Хотел „Термал“ у Матарушкој бањи који је и

поред свих проблема са којима се среће омогућио учесницима републичких игара да са успехом приведу крају још једно такмичење. Све већа криза у земљи овога пута се одразила и на последње такмичење коме, због ограничених могућности удружења, није присуствовао очекивани број такмичара. Кроз такмичења у оквиру појединих удружења, а и републичка, прошао је велики број особа са инвалидитетом међу којима су се издвојили велики шампиони, параолимпијски, светски и европски рекордери. Искуство показује да бављење спортом доприноси квалитету живота, па није редак случај да рекреативно бављење спортом

прерасте у такмичарско. Иако се положај инвалидних лица из година побољшава напредак није на очекиваном нивоу, а председник Савеза параплегичара и квадриплегичара Србије Михајло Пајевић основни разлог види у помањкању финансијских средстава. Традиционалну спортску манифестацију подржало је Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и више друштвено одговорних компанија, Делта и Хемофарм фондације, Грундфос д.о. Србија, Ортопедија Нови живот, Орсим и друге. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs