MagazIN 139 by Kraljevski MagazIN

МАГАЗИН Година III * Број 139 * 28. септембар 2014. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевски

МАГАЗИН 28.9.2014.

МАГАЗИН

28.9.2014.

Други међународни фестивал краткометражног филма

МАГАЗИН

28.9.2014.

У четвртак седница Скупштине града

ОДЛУКА О НАЈВИШИМ ПРИЗНАЊИМА

Фото: М. Радовановић

- Пред одборницима Скупштине града три кандидата за Диплому заслужног грађанина, четири за Диплому заслужне организације и један за Октобарску награду града Краљева. - Нове измене и допуне просторног плана града и програма Јавног комуналног предузећа „Путеви“. - Новоформирани Дом здравља добија директора. – Разрешења и именовања у управним, надзорним и школским одборима

МАГАЗИН

28.9.2014.

ако је на први поглед обиман дневни ред двадесет четврте по реду седнице Скупштине града, заказане за наредни четвртак, трећина од 24 предложене тачке односи се на доделу октобарских признања поводом Дана Краљева Краљевдана. На свечаној седници Скупштине града поводом Краљевдана сваке године се традиционално додељују дипломе заслужног грађанина и радне организације и Октобарска награда града Краљева, а на предлог предузећа, установа, организација, месних заједница, друштава, стручних и других удружења и грађана. Непун месец и по пре тог датума Комисија за на-

граде и признања Скупштине града Краљева упутила је позив поменутим групацијама и појединцима да поднесу предлоге за доделу признања, а образложене доставе у писаној форми. Након што су прегледани сви пристигли предлози Комисија је одборницима препустила да потврде признање једном од предложених у свакој од три категорије. За Диплому заслужног грађанина града Краљева предложени су новинар Борко Гвозденовић за трајни допринос српском новинарству и несебичну помоћ родном крају, кошаркашки тренер Михаило Вуковић за врхунске резултате у области спорта и

промоцију града Краљева у свету, и професор Факултета за машинство играђевинарство др Зоран Петровић за врхунска научно истраживачка достигнућа у области машинства. За Диплому заслужне радне организације предложени су Грађевинско предузеће „Николић“ из Краљева за испољену професионалност у изградњи „Моста Миломира Главчића“, Дом ученика средњих школа за постигнуте високе стандарде у области смештаја ученика и студената, Општински одбор Црвеног крста за предану приврженост хуманости и помоћ становништву града Краљева и предузеће „Aero East Europe“ д.о.о. за успе-

шан лет у свет врхунске привреде. Једини кандидат за Октобарску награду града Краљева је универзитетски професор, ликовни уметник и графички дизајнер Драган Пешић за уметничко стваралаштво универзалних вредности, ширење културе и професионална достигнућа, кога су предложили Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ и Књижевни клуб. Борка Гвозденовића је предложило Завичајно друштво Краљево, Михаила Вуковића Кошаркашки савез општине Краљево, а др Зорана Петровића професори др Златан Шошкић и др Миомир Вукићевић.

Потпис испод предлога за ГП „Николић“ ставио је новинар Мирољуб Дугалић, а за Дом ученика средњих школа Синдикат „Независност“ ове установе, група грађана и Факултет за машинство и грађевинарство. Црвени крст су предложили Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије „Јово Курсула“ и Завичајно друштво „Краљево“, а „Aero East Europe“ Месна заједница „Стара чаршија“. Пред одборницима ће се у четвртак наћи још предлози одлуке измене и допуне просторног плана града Краљева, стављања ван снаге појединих одлука које је у ранијем периоду

донео локални парламент, а разматраће се и Извештај о реализацији буџета за првих шест месеци ове године. Посебне теме наредног заседања односе се на извештај о раду заштитника грађана, измене и допуне програма пословања Јавног комуналног предузећа „Путеви“ као и стање безбедности на путевима у првој половини године. Након разрешења вршиоца дужности директора Дома здравља, и именовања директора, следи низ кадровских питања која се односе на разрешења и именовања чланова надзорних, управних и школских одбора. Т. Радовановић

Ванредна седница Градског већа

МАГАЗИН

28.9.2014.

УСКОРО ПОМОЋ ЗА Ј

- Једнократну новчану помоћ добило 393 од укупно 493 поплављене породице на подручју града. – Помоћ за преосталих сто на једној од наредних седница Градског већа. – Октобарска награда као и прошле године седамдесет хиљада динара. – Ускоро нова школа на Берановцу

Фото: М. Радовановић

ЈОШ СТО ПОРОДИЦА

МАГАЗИН

28.9.2014.

ао и много пута до сада чланови Градског већа су на осмој ванредној седници разматрали и усвојили извештај Завода за јавно здравље о хигијенској исправности воде за пиће и праћењу квалитета ваздуха и извршеним мерењима имисије, овога пута за јул текуће године, који је образложио др Ненад Димитријевић. Податак да је тек половина власника објеката поплављених у мајским поплавама добила једнократну помоћ повод је за стално поједностављење процедуре, и ублажавања критеријума за расподелу, па је на последњој сед-

ници усвојена одлука о исплати помоћи за још 105 породица. Тако се од укупно 493 код којих су утврђена оштећења број оних које су стекле право на исплату помоћи попео на 393. Градоначелник Краљева Томислав Илић обећава да ће и преосталих 100 породица бити у истом положају са осталима, а да би решења о додели помоћи могла бити донета већ на следећој седници Градског већа. Различите информације о томе да се помоћ не дели транспарентно, чиме је одређен број грађана доведен у заблуду, повод је за подсећање да Градска

управа додељује само једнократну новчану помоћ и ништа више, и нема утицаја на расподелу помоћи других донатора сем што пружа логистичку подршку Фондацији Драгица Николић. Прошлонедељни састанак градоначелника Краљева са директорима основних и средњих школа резултирао је сазнањем да се касни са верификациом сваке од ових образовних институција због тога што, иако су прошли сви рокови, још није донет акт о мрежи основних школа на територији града. То је и био повод да се у дневни ред последње седнице Градског већа увр

сти и ово питање. Слично је и са предшколским установама, па су већници након разматрања усвојили и Нацрт одлуке о мрежи Предшколске установе „Олга Јовичић Рита“ и утврдили предлог одлуке која би наредне недеље требало да буде потврђена на седници Скупштине града. Након тога биће прослеђене Министарству просвете, а резултат је раздвајање школа са превеликим и спајање оних са недовољним бројем ученика. Први ефекти биће познати ускоро, а школа на Берановцу која је радила у оквиру Основне школе „Вук

Караџић“ убудуће ће бити посебна школа. Усвојен је и предлог да висина Октобарске награде града Краљева за ову годину остане на нивоу прошлогодишње и износи седамдесет хиљада динара. Чланови Градског већа су се на последњој седници бавили Извештајем Одељења за послове одбране и ванредне ситуације и инжењерско – геолошке и сеизмичке послове за исплату једнократне новчане помоћи и Предлогом решења о одобравању средстава за исплату једнократне новчане

помоћи, услед елементарне непогоде проузроковане обилним падавинама на територији града Краљева, а у оба случаја су донета одговарајућа решења. Посебним решењем локална самоуправа је раскинула уговор о пословној сарадњи између општине Краљево и „Асоцијације за развој Ибарске долине“, усвојен је предлог о отуђењу једне катастарске парцеле ради формирања грађевинске парцеле и легализације објекта и неколико предлога за установљења права трајне службености пролаза. Т. Радовановић

МАГАЗИН

28.9.2014.

Обележен Дан ватрогасаца Србије

СЕЋАЊЕ НА ХРАБРЕ ВАТРОГАСЦЕ - Када је у јесен 1941. године наступио мрачни тренутак краљевачки ватрогасци су се пуни храбрости, наоружани, обучени у свечане униформе, са дувачким инструментима врло храбро и лукаво наочиглед фашиста извукли из града и отишли на слободну територију да се прикључе партизанском одреду

Фото: М. Радовановић

28.9.2014.

МАГАЗИН

вадесет седмог септембра 1941. године чланови краљевачког Добровољног ватрогасног друштва су се договорили да тачно у заказано време дођу испред ватрогасног дома у Улици Милана Топлице број 8. Обукли су на себе по више униформи, једну испод друге, спалили архиву Ватрогасне чете и онеспособили телефон, а потом се постројили испред Ватрогасног дома. Тачно у подне засвирали су марш и кренули према споменику, до кафане „Задужбина“ а затим даље према мосту преко Ибра

да би парадним кораком уз марш прошли поред немачке страже на мосту. Немцима није било сумњиво сумњиво, а оркестар се из Рибнице убрзо пребацио на Гоч и прикључио партизанском одреду „Јово Курсула“ да би након формирања Прве пролетерске бригаде у оквиу 4. краљевачког батаљона ушао у сасзав ове јединице и постао званични оркестар Народно -осло бодилаче војске Југославије. У знак сећања на храброст краљевачке ватрогасне музике Извршни одбор Савеза је донео одлуку да се 27. септембар про-

славља као Дан ватрогасаца Србије, врло брзо и Дан ватрогасаца Југославије. На овај дан се традиционално испред спомен плоче на кући у којој је био Ватрогасни дом, и из које су краљевачки ватрогасци отишли у партизане, полажу венци, а овом приликом је то, у име локалне самоуправе, учинио градоначелник Краљева Томислав Илић са сарадницима. Централном обележавању овог значајног датума присуствовали су чланови Извршног одбора Ватрогасног савеза Србије у

чије име је венац положио виши ватрогасни официр Даган Љајић. - Обележавамо ово што је урадила дружина младих радника који су формирали скојевску организацију припремајући се за наступајуће ратне дане у Европи и отпор надолазећем нацизму. Дежурали су у свом дому да би се, кад се укаже потреба за спашавање људи и материјаних добара, ангажовали на гашењу пожара. Волели су да буду ватрогасци, да се друже са ватрогасним инструментим и кад год за то имају времена вежбају, а на па-

радама, манифестцијама и променадама задивљују грађане. Када је наступио мрачни тренутак они су се пуни храбрости, наоружани, обучени у свечане ватрогасне униформе, са дувачким инструментима врло храбро и лукаво наочиглед фашиста извукли из Краљева и отишли на слободну територију да се прикључе партизанском одреду – истакао је Љајић. Седамдесет три године касније градоначелник Краљева Томислав Илић подсећа на потребу да се и даље обележава дан када се група храбрих мла-

дих људи супроставила много јачем окупатору. - Они су направили подвиг који данас обележавамо и надам се да ћемо и даље обележабвати овај празник поготово што морамо више неговати добровољно ватрогасно друштво, јер смо сведоци да је природа сурова, да се клима непобитно мења и да постоји све већа потреба да будемо опрезни – поручио је Илић. Т. Радовановић

МАГАЗИН 28.9.2014.

Без длаке на језику: Иван Дамљановић (2)

- У Краљево је дошло много појединаца са лошим намерама да би, након што остваре политички утицај, продужили према Београду заборављајући заувек оне чијим су гласовима дошли у позицију да напредују. - Однос Београда према Краљеву је исти као и Краљева према Гокчаници или Орљој глави. - Српска напредна странка као нова на краљевачкој сцени, показало се то након освајања власти, није успела да на адекватан начин одговори потребама средине, а највишу цену је први платио бивши градоначелник Краљева. - Апсолутна контрола напредњака над једном локалном телевизијом је навела градоначелника да, под притиском интереса странке, пооштри однос са другим медијима. - Последњих петнаест година се води напопака политика, јер улазимо у велике инфраструктурне пројекте док народ нема шта да једе

Фото: М. Радовановић

КРАЉЕВО ЖРТВА ПОЛИТИЧКОГ НЕИСКУСТВА

МАГАЗИН 28.9.2014.

новијој историји Краљева, а она се најчешће рачуна од краја Другог светског рата, мало је било људи који су урадили нешто значајно за овај град. Могли су то само они који су гледали даље од личних интереса и времена у коме се налазе на местима одлучивања о значајним стварима. Међу Краљевчанима преовладава уверење да је у град из других средина дошло много појединаца са лошим намерама да би након што остваре политички утицај продужили даље према Београду заборављајући заувек све оне чијим су гласовима дошли у позицију да напредују. Најчешће је то био случај са посланицима, поготово онима који се, по истеку мандата, више никад нису вратили у Краљево. У малобројне код којих није превагнуо лични интерес Иван Дамљановић убраја Милоша Нешовића што је и био повод да пред последње локалне изборе у име групације која је тражила поверење грађана баш њега истури у први план као најозбиљнијег кандидата за заступање интереса грађана у престоници. - Велики је проблем што се маса образованих и паметних људи, и оних који не морају да имају формално образовање али имају довољно енергије да мењају ствари, не налазе у битним институцијама и то је оно што смо ми хтели да променимо. Жеља нам је била да онима који имају име и презиме, снагу да неке ствари битне за овај град наметну републици, дамо могућност да то и учине. То је тежак пут, али сам и ја спреман да се максимално посветим тој причи и да изградимо људе који ће чинити прави тим за овај град. Много времена за то нема јер Краљево дуго тапка у месту, овде ништа не ради, а то је последица неадекватне комуникације са Београдом. Ја сам се сукобљавао и иступао јавно против људи који руководе земљом, јер сам сматрао да је неправедно да се тако односе према овој средини иако сматрам да део кривице лежи и у нама – каже Дамљановић. Очи Краљевчана често су упрте у ретке појединце какви на различите начине долазе до врха републичке

власти. У том контексту се посматра улога саветника за привреду председника Србије и од њега очекује да учини много више за овај град. Не улазећи у разлоге за изостанак очекиваног резултата међу онима који нису успели да остваре право на део колача власти уврежено је мишљење да се и овај, као и многи пре њега, више бави кадровским питањима и решењима која се у Краљеву оцењују као лоша. Кад је тешко кривицу је најлакше пребацити на другог, а то су најчешће они од којих се највише очекује. - Саветник најмоћнијег човека у држави, у странци човека који је још моћнији, брине о свом предузећу док га град не интересује. Проблем је што нема осећај шта овом граду треба и који људи као ауторитети у комбинацији са њим могу да направе нешто добро. Александар Вучић добро познаје ситуацију у Краљеву, и менталитет овог народа, па је проценио да појављивање у јавности оваквог човека у време предизборне кампање изазива одбојан став према Српској напредној странци, која је баш овде остварила један од најбољих резултата у Србији. Са друге стране однос Београда према Краљеву је исти као и Краљева према Гокчаници или Орљој глави. Оно што је далеко од очију далеко је и од срца, а нажалост тако функционишу и држава и град и зато имамо празну Србију, а пун Београд. Зато имамо празно Краљево и лошу ситуацију у већини градова Србије – каже Дамљановић. Српска напредна странка као нова на краљевачкој сцени, показало се то након освајања власти, није успела да на адекватан начин одговори потребама средине, а највишу цену је први платио бивши градоначелник Драган Јовановић. У делу опозиције преовладава уверење да је онима који кадрују и требао човек без политичког искуства и ауторитета како би се са њим лакше манипулисало. Познато је да за државне функције, а и оне у локалној администрацији, не постоје школе а сазнање да на њих до-

лазе особе без много политичког, често и радног, искуства утиче да се тајне бављења политиком савладавају кроз процес којим су током последњих петнаест година прошли и сви градоначелници. На коначне резултате рада у великој мери утиче и чињеница да су скоро сви, у тренутку кад су савладали највећи део оног што је потребно за бављењем овим послом, принуђени да га напусте и место препусте другоме. У таквим околностима је и бивши градоначелник ступио у осињак локалне администрације и тајкуна, а политичком неозбиљношћу и неодговорношћу сматра се изостанак дара да саслуша све политичке актере и на основу свих сазнања изведе здраворазумски закључак. Уместо тога оградио се од бројних значајних чинилаца у граду, пре свега привредника, и што је поразније медија. Основ за овакав став лежи у чињеници о апсолутној контроли напредњака над једном локалном телевизијом што је и градоначелника под притиском интереса странке навело да пооштри однос са другим медијима. Да ситуација по град буде гора сукобио се и са председницима месних заједница што је, ма колико су као разлог за оставку наведени здравствени разлози, и довело до његовог повлачења са ове значајне функције. Иако је у изборну трку ушла са обећањем да ће покренути град Српска напредна странка није успела у томе, или бар тако мисле противници њене политике који овакав став темеље на заустављању раније започетих инфраструктурних пројеката, међу њима толико дуго најављивану конверзију војног аеродрома у цивилни и изградњу карго центра поред њега. - Критиковао сам режим Демократске странке, и говорио све најцрње о њима, јер сам сматрао да су лоше радили иако су се трудили да ураде нешто добро. Довели су аеродром до позиције да се само догради писта и он пусти у погон, а то данас никога не интересује кад напредњаци имају апсолутну власт у држави. Карго центар је нешто што би граду и околини много значило, јер би са

28.9.2014.

МАГАЗИН

њега на брз начин могли да шаљемо пољопривредне и друге производе до далеких тржишта. Чини се да актуелна власт сумња у све што је радила претходна и хвата се у замку која је постојала док су на власти били жути који су веровали да је за све крив бивши режим и да за све што не ваља у њима треба тражити кривца. То време је прошло, две године сте на власти, па хајде да радите нешто. Ови који владају градом треба коначно да седну и виде шта им је интерес, а ја мислим да је интерес да то проради, да се ухвати за руку саветник председника за привреду, а за уши посланици, и реше ово за град животно питање. Треба да научимо да водимо политику као Палма док изграђује Јагодину која је до пре петнаест година била паланка, а сада уређен град – каже Дамљановић. И поред чињенице да не постоји обилазница око града, и толико пута помињани аутопут као предуслов за привлачење озбиљнијих инвестиција, то ни у ком случају не треба да буде изговор за изостанак активности које би водиле интензивирању привредних активности. Краљево мора да изгради аутопут да би био модеран и савремени град. Док се не створе услови за то мора да развија оно што може, а може пољопривреду и туризам. За градњу аутопута који представља државни пројекат потребна су средства каквима не располаже ни једна локална самоуправа, па ни Краљево. Са друге стране обавеза државе јесте да ствара услове за равномерни развој свих крајева, а ако је за то потребно изградити одговарајуће путеве онда управо то треба да буде приоритет. Сазнање о неадекватној комуникацији са централним властима неповољно је утицало на бројне активности у прошлости због којих су значајни пројекти финансирани средствима скромног градског буџета. Сем што нису била довољна, због чега су ра-

дови трајали неоправдно дуго, локална заједница је ускраћена и за неке друге пројекте које би по природи ствари требало финансирати овим парама. До преузимања власти пре две и по године напредњаци су прилично жустро, и наизглед аргументовано, критиковали бројне потезе тадашње власти. Кад су дошли на власт испоставило се да није једноставно реализовати оно што су критиковали, па су изостала бројна решења која су се некада чинила веома једноставним. Сем што је настављена релизација два значајна пројекта из периода претходне власти није започето ништа ново што је добар основ за опозицију да говори о неозбиљности и неодговорности. И поред неоспорне чињенице да је лакше критиковати него реализовати конкретне задатке, а реализација је често везана са бројним ограничењима због усаглашавања са често недовољно дефинисаним прописима, Иван Дамљановић верује да би и ово што је завршавано у претходне две године морало бити готово много раније. То се пре свега односи на изградњу нове спортске дворане у Рибници. У време када се већ назире датум пуштања у рад по ко зна који пут се актуелизује питање усклађености са прописима различитих спортских асоцијација којима је потребно удовољити да би се у њој одржавала различита међународна такмичења што ће, верује наш саговорник, бити тешко. И ма колико се баш врхунска такмичења стављала у први план спортска дворана би првенствено требало да послужи бољој припреми краљевачких спортиста за учешће у надметањима са онима из других градова. - Срећа је да смо добили мост преко Ибра јер још постоје велики донатори који, иако живе у даљини, размишљају о нама. Изградња моста је започета у време владавине Демократске странке коју сам критиковао и био прогањан због тога.

Иако нису ваљали они су нешто радили, а ови сем што не ваљају и не раде ништа и у томе је битна разлика. Од ствари које су обећавали у кампањи нема ништа, а она о Краљевграду као окосници те кампање показала се као неозбиљна. Успели су да преваре народ на великим и неозбиљним идејама као што то ради држава кад је у питању Београд на води од кога ће можда имати корист мали број Београђана, а Краљево ништа. Зато и мислим да се последњих петнаест година у држави води наопака политика, јер улазимо у велике инфраструктурне пројекте док народ нема шта да једе. Проблем државе је што овде нико не одржава производњу. Лако је било да се гради кад су радили „Магнохром“, „Фабрика вагона“, „Јасен“, „Тргопромет“, „Гвожђар“ и други. Кад се производи остају средства која могу да се улажу у изградњу станова, а кад нема производње не може да се уради ништа и то је проблем овог града – каже Дамљановић уверен да би за прилично поразну слику стања привреде одговорност требало да преузму политичари који не схватају суштину проблема. У исто време други, у које убраја и себе, не могу да дођу до изражаја ни позицију да на правом месту поставе права питања, а најважније је, са тим се слажу бројни саговорници, како запослити људе. Одговор на ово питање, док се не реши коначан статус предузећа у реструктурирању, могу да дају само власници приватних који већ дуже време указују на поразно стање у областима којима се баве. Сви покушаји да се у неколико последњих година учини корак напред остао је само у сфери прича и добрих намера у које не би требало сумњати. Ка том циљу је и у ранијем периоду водио иницијативни састанак представника власти са привредницима који није дао никакве резултате. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Проблеми краљевачке привреде

МАГАЗИН

28.9.2014.

СТАРА ПРИЧА Н

НА НОВ НАЧИН

- Пажња краљевачких привредника усмерена на урбану регенерацију дела насеља у Доситејевој улици, изградњу карго центра на Аеродрому „Морава“ и аутопута Појате-Прељина. - Без обилазнице не може бити говора о концентрацији привредних субјеката на одређеном подручју. – Регионалну привредну комору у делу сектора малих и средњих предузећа не доживљавају као посебну снагу каквом се сматра у стратегији развоја Краљева. - Нема радне снаге која је адекватна захтевима тржишта, а изостаје и сарадња са Националном службом за запошљавање код коришћења финансијских и нефинансијских мера. - Привреда сваким даном тоне све дубље, а да информације о запошљавању које се пласирају преко медија ни изблиза не одговарају реалном стању

МАГАЗИН

28.9.2014.

рло брзо након избора за градоначелника Краљева, пре скоро три месеца, Томислав Илић је увео праксу редовних састанака са директорима јавних предузећа и установа уз обећање да би то у наредном периоду могле да буду и неке друге структуре, пре свих представници републичких органа са седиштем у локалној средини, директори медија и остали. Са посебним интересовањем позив су очекивали директори и власници приватних предузећа уверени да би са првим човеком града могли да успоставе много бољу комуникацију него са претходним. Уверени су да би им то, у време када предузећа којима руководе проживљавају најтеже дане, помогло да их одрже у животу бар док не дођу нека боља времена. Оздрављење ових предузећа као основу за нова запошљавања приоритетним види и градоначелник Краљева што је и повод да се у директном разговору са њиховим власницима пронађу додирне тачке и заједнички дође до решења битних проблема. Непосредно пред изборе 2012. године у Краљеву је основано удружење „Иницијатива 2012“ које окупља ве-

лики број предузетника и малих и средњих предузећа. Основано је са циљем да се, по угледу на друге средине, обезбеде повољнији положај за што веће учешће ових привредних субјеката у реализацији значајних инфраструктурних пројеката у граду. Иако је састанак са градоначелником очекиван много раније привредници су и овом приликом констатовали да никад није касно посебно након неуспелог покушаја да се успостави адекватан контакт са претходним градоначелником због чега су привредници демонстративно напустили састанак. Актуелни градоначелник Краљева је само један у низу оних који су претходних година покушавали да окупе мале привреднике око заједничког циља. Пре скоро четири године отпочеле су приче око формирања Привредног савета, а након што се ни после две године није кренуло са мртве тачке дошло је до смене власти, па су проблеми привредника потиснути у други план. Нагомилани проблеми привреде на макро и локалном нивоу повод су за дубоку анализу након које би тре-

бало да уследе конкретни кораци. Први су на ширем плану учињени доношењем нових закона од чије се примене очекује да битно утичу на побољшање пословног окружења, а колико су очекивања оправдана могло би да се види врло брзо. Састанак градоначелника са краљевачким привредницима повод је за подсећање на све оно што је обећано, а није реализовано, током двогодишње владавине претходног, а нашло се и у експозеу актуелног. То су пре свега почетак радова на урбаној регенерацији дела насеља у Доситејевој улици, изградња карго центра на Аеродрому „Морава“ и изградња аутопута Појате-Прељина. Први месеци напредњачке власти у Краљеву указивали су да је почетак радова само питање дана, а након што претходна министарка Верица Калановић није успела да задржи место у новој Влади Србије стиче се утисак да је и овај пројекат потиснут у други план до завршетка коридора 10 и 11. Одговор на питање везано за урбану регенерацију Доситејеве улице,која све више интересује становнике овог дела града, могао би да

се добије већ приликом изгласавања ребаланса буџета града за ову годину када буде јасно са каквим се парама располаже. Иако се о аутопуту не говори превише чини се да није заборављен, па се помиње кинеско улагање у изградњу и концесија на одређен број година. Месецима се као најозбиљнији инвеститор 18 милиона евра у проширење и продужење полетно слетне стазе у Лађевцима помињао турски партнер, али је после захлађења односа са овом земљом почела потрага за другим стратешким партнером, па се чини да би то могли да буду Уједињени Арапски Емирати. Много пута помињана стратегија развоја града није наишла на добар пријем код краљевачких привредника, јер се није бавила суштином, па поред само поменутих проблема није довољно дефинисана ни улога малих и средњих предузећа, тако да се стиче утисак да није ни добијен значајан документ. Преовладава утисак да Краљево, а чуло се то много пута и пре овог скупа, мора да одреди стратешке циљеве привредног развоја и да их развија заједно са различитим струковним

удружењима и привредном комором. Много се током неколико последњих година говорило и о развоју индустријских зона и док стратегија у први план ставља погодне терене за развој већих у делу приватног сектора не влада такво мишљење. У том смислу се и очекује да се прво лоцирају погодни терени за изградњу након што се обезбеди адекватна инфраструктура. Ма колико постојале разлике по бројним питањима сви су једнодушни у оцени да без обилазнице не може бити говора о концентрацији привредних субјеката на одређеном подручју. Много пута се показало да власт чини одређене потезе за које нема разумно објашњење, па и поред сазнања да је понуђена варијанта стратегије развоја боља од претходне, а постоје подаци о чак осам различитих, преовладава уверење да је боље не радити неке ствари него то чинити само да би се испунила форма. Није новина да су мала и средња предузећа претрпана проблемима, па није ни чудо то што се сваког дана дешава а резултира пре свега запошљавањем ван легалних токова. Мала и средња предузећа се одлучују на овај

корак након сазнања да инспекцијски органи мало чине на сузбијању сиве економије. Незадовољство је појачано и сазнањем о селективном приступу при додели кредита за почетак рада, па мало ко од привредника може да очекује да их добије у регуларном поступку. Пословање оптерећују и бројни проблеми субјективне природе, пре свих недостатак сарадње међу самим привредницима. Из оваквог сазнања проистиче потреба о стимулисању предузетничког духа кроз иновационе и бизнис центре, семинаре, едукације привредника и институције које би требало да им пруже подршку. Замерке се упућују и Регионалној привредној комори због сазнања да није показала спремност у пружању потребних информације предузећима која нису њени чланови. Због тога ову асоцијацију у делу сектора малих и средњих предузећа и не доживљавају као посебну снагу каквом се сматра у документу. Од посебне важности је сазнање да нема ни радне снаге која је адекватна захтевима тржишта, а изостаје и сарадња са Националном службом за запошљавање у вези са

МАГАЗИН 28.9.2014.

коришћењем финансијских и нефинансијских мера. Код доброг дела оних који познају стање краљевачке привреде преовладава уверење да она сваким даном тоне све дубље, а да информације о запошљавању које се пласирају преко медија ни изблиза не одговарају реалном стању. Ма колико се говорило о сталном порасту броја запослених није мали број оних који у њих сумњају, па изводе закључак да се тај број смањује, а оно што би могло да заустави негативан тренд је смањење доприноса који у знатној мери отежавају пословање. Закон о јавним набавкама најдиректније погађа највећи број оних који учествују у надметању са предузећим из других градова која углавном добијају послове. Да у поступку избора најповољнијег понуђача није увек све у складу са прописима најречитије сведочи реконструкција зграде Интернистичке болнице која касни више од четири месеца, а посао је добијен на тендеру који је потврдио да је изабрани извођач био десет милиона динара јефтинији од краљевачких. То не би било чудно кад се не би знало да коначни износ радова на овом објекту може да премаши сто милиона динара што је знатно више и од понуде краљевачких грађевинара који тврде да у последње три године нису могли да добију ни један посао у граду што се сматра лошим за њих, али и за локалну самоуправу. Сазнање да у суседном Чачку посао тешко може да добије било које предузеће изван овог града наводи на размишљање да би на сличан начин приликом избора извођача радова требало да се понаша и локална управа у Краљеву. Битним стварима сматрају се порез на имовину и власништво над земљиштем на територији града. Власништво локалне самоуправе над њим сматра се кључном ствари, па се препоручује разматрање могућности да локалним привредницима омогући приоритет при додељивању на коришћење. Приближавање истека рока до којег би требало решити коначни ста-

тус предузећа у реструктурирању у директној је вези са дефинисањем подручја великих индустријских зона управо због земљишта у поседу два највећа колектива, „Магнохрома“ и „Фабрике вагона“. Сазнање да је након прве приватизације у приватне руке доспео простор на коме је Спомен гробље, стадион ФК „Слога“ и Техничка школа још једном актуелизује питање издвајања појединих површина како се не би поновила иста прича. Овај простор се чини довољно атрактивним због чињенице да већ постоји погодна инфраструктура која би у будућности новог власника у оквиру индустријске зоне ставила у повољнији положај од осталих и поред уверења да неће моћи са успехом да послује у старим халама. Тврдња да је привреда на коленима захтева интензивирање рада на заокруживању индустријске зоне поред железничког коридора који би тек требало да добије на значају. Управо због тога се у сарадњи са железницом интересантним сматра дефинисање простора са крановима за истовар контејнера. Уверење да у граду постоји довољно озбиљан металски сектор наводи на размишљање о формирању акционарског друштва које би равноправно са осталима учествовало у приватизацији два највећа краљевачка колектива, али се као неопходност истиче транспарентност читавог процеса како би сви заинтересовани на време могли да планирају наредне активности. Инфраструктурно опремљен простор предузећа које очекује приватизација, са трафостаницама и саобраћајницама чини се веома атрактивним, па по мишљењу краљевачких привредника не би требало дозволити да цео, или бар поједини његови делови, измакне из руку локалне самоуправе како би се што брже привео намени. Деценијама се у Краљеву, тек с времена на време, актуелизује питање простора „Медиапана“ који је након неуспелих покушаја да буде приватизован изложен дејству различитих негативних активности. Иако инфраструктурно атрактиван овај простор је сваким даном све запуштенији,

а посебан проблем представља сазнање да се свакодневно са њега, с обзиром да нема никакве контроле нити обезбеђења, односи и завршава на отпаду и оно мало материјала што је преостало. У таквој ситуацији локација већ на први поглед одбија сваког ка би и размишљао да на овом простору нешто ради, а преовладава уверење да би он могао да буде претворен у мини индустријску зону. Пропуштена је и прилика да се на овом простору, коришћењем погодности којима располаже, лоцира пијаца или бар царински терминал. Узрок таквом стању мали привредници виде у помањкању слуха за њихове потребе малих, па се као потенцијално место лоцирања индустријске зоне помињу неке друге локације у које би, до коначног привођења намени, требало уложити много више новца. Иако се Конарево, у коме се налази и овај простор, чини довољно атрактивним за смештај мањих производних капацитета ову идеју угрожава завршетак пре неколико година започета реализације пројекта канализације која би грађанима, а и привреди, омогућила да се прикључе на колектор који је спојен са Жичом. И пред последње локалне изборе, пре више од две и по године, у Краљеву се говорило о потреби адекватнијег регулисања градског саобраћаја на шта у великој мери утиче решавање коначног статуса „Аутотранспорта“. Проблеми којима је оптерећен не дају довољно оптимизма да би могао да се врати на ниво какав је имао пре више деценија, па се поново актуелизује формирање јавног предузећа које би се бавило превозом грађана. Повод за такво размишљање је сазнање о обавези локалне самоуправе да сувбенционише непрофитне линије, али и да обезбеди услове за превоз радника, ученика и пензионера. У том смислу се и очекује, ако већ нема услова за формирање јавног предузећа, расписивање јавног тендера за превоз путника за који су заинтересовани и приватници који се баве овом делатношћу. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Неадекватно стање школских објеката

МАГАЗИН

28.9.2014.

ПРЕВЕЛИКА ОЧЕКИВАЊА ОД ЗЛАТНЕ РИБИЦЕ

Фото: М. Радовановић

- Ни републички буџет не би био довољан да испуни све жеље директора краљевачких школа. - Објективни проблеми са којима се среће образовни процес, пре свега стање у коме се налазе објекти за његово одвијање, сведоче о често веома тешким условима који у појединим случајевима не могу да гарантују ни најминималнију безбедност ученика и запослених. - Сазнање да ни једна школа на територији града, за разлику од бројних у земљи, нема блокиран рачун потврђује да локална самоуправа са особитом пажњом прати потребе образовања

МАГАЗИН 28.9.2014.

очетак школске године годинама у назад обележавали су штрајкови просветних радника, а повод су најчешће, иако се то у званичним изјавама синдикалних лидера потискивало у други план, биле зараде. Ако је судити по изгледу учесника скупа на који је градоначелник Краљева Томислав Илић позвао директоре основних и средњих школа овај адут је просветним радницима избијен из руку. Овакав закључак намеће се на основу изгледа учесника скупа који су двотрећинском већином обележиле жене. Популарна сала два никада од реновирања није била место својеврсне ревије гардеробе, мини сукњи, дубоких деколтеа, шминке, наочара, мобилних телефона и других модних детаља као што су по последњој моди поцепане панталоне какве би ваљда требало да покажу ученицима како да се облаче. Иако је намера организатора састанка била да се лоцирају проблеми функционисања основних и средњих школа на територији града са циљем да се, због обавезе учешћа у покривању материјалних трошкова, пред израду буџета за наредну годину утврде приоритети дошло се до закључка да, како рече један од учесника, ни републички буџет не би био довољан да испуни све жеље директора краљевачких школа. У врх стола око кога су постројени они од којих су се у давним временима ђаци плашили у најјачем саставу седели су представници локалне самоуправе спремни да уваже сваког од позваних, а у наредном периоду сагледају шта је од њихових жеља оствариво. Од реновирања просторије за састанке још није забележена толика доза срдачности и љубљења учесница скупа које као да се нису виделе сто година, ваљда и због уверења да овакви скупови и нису сувише чести. Колико су били искрени показало се током састанка кад због жагора поједине колеге и нису могле да на прави начин презентирају оно због чега су дошле. Пажљивијем посматрачу би могло да се учини како овакав скуп на најбољи

начин одражава стање у просвети, наоко све лепо и нашминкано а како је унутра сведочи опаска да ни државни буџет не би могао да реши све проблеме. Писац ових редова је одавно изашао из школе и тешко може да говори о стању у њима и ауторитету директора. Ако би требало да закључује на основу цигарета у устима, макар оне биле и електронске, поједини би тешко могли да добију прелазну оцену. А можда су се и критеријуми променили од времена када је директор школе био страх и трепет. Али, шалу на страну, објективни проблеми са којима се среће образовни процес, пре свега стање у коме се налазе објекти за његово одвијање, сведоче о често веома тешким условима који у појединим случајевима не могу да гарантују ни најминималнију безбедност ученика и запослених. Сазнање да ни једна школа на територији града, за разлику од бројних у земљи, нема блокиран рачун потврђује да локална самоуправа са особитом пажњом прати потребе образовања. Током лета су извршени значајни инвестициони захвати на највећем броју школа о чему сведочи и начелник Школске управе Жарко Милосављевић. Ма колико да сви учесници скупа подржавали састанке ове врсте основни утисак понет са састанка градоначелника и директора основних школа указује на недостатак адекватног простора за извођење наставе физичког васпитања у највећем броју школа. Са овим проблемом се већ дужи низ година суочава и школа „4. краљевачки батаљон“ чијих 1.200 ученика ограничава и школско двориште недовољно велико да омогући довољан степен безбедности деце. За фискултурну салу је, и поред чињенице да постоји пројекат, ускраћено и 300 ученика основне школе из Витановца. За реализацију пројекта сличном ушћанском потребно је 53 милиона динара, а док се паре не обезбеде ђаци ће и даље овај део наставе изводити у учионицама. Највећи проблем ученика школе „Ђура Јакшић“ из Конарева је изоста-

нак саобраћајне сигнализације око објекта који се налази поред магистарлног пута. И поред тога што се на ово годинама указује Школски одбор, Савет родитеља и Ђачки парламент резултата још нема, па се очекује да реагује Савет за безбедност саобраћаја који је већ реализовао активности за већу сигурност ученика у зонама појединих школа. Пет стотина ученика ове школе кубури и са санитарном и водом за пиће као проблемом какав се јавља сваке године, сем ове, кад нема довољно падавина. И поред добре сарадње са Одељењем за друштвене делатности проблем праве стари објекти у којима су смештени најмлађи на издвојеним школским местима којима недостају безбедност и основни хигијенско санитарни услови. Проблем на који се указује из школе „Јован Цвијић“ у Сирчи односи се на финансирање стручног усавршавања просветних радника на које их обавезује закон. Сазнање да трошкове плаћају из свог џепа наводи на потребу да средства за финансирање у наредном периоду буду планирана буџетом града. Други проблем је везан за финансирање ученика који одлазе на такмичења. Иако локална самуправа нема обавезу да финансира децу која одлазе на републичка такмичења било би упутно размишљати и о томе, јер школе које не остварују приходе и за то немају средстава. Све школе, па и сирчанску, оптерећује потреба да изврше верификацију. Рок за то је истекао, а један од важних докумената је акт о мрежи школа на основу критеријума које је прописало Министарство просвете. За разлику од већине других школа у Сирчи је прошле године добила нову фискултурну салу, а у школи се приводи крају пројекат „Школица живота“ који се финансира средствима Фондације Новак Ђоковић. Пред градоначелника као својеврсну златну рибицу из Сирче за наредну годину долазе три жеље. Прва се односи на реконструкцију дотрајале електричне инсталације због сазнања да често испада склопка, а осећа се и мирис дотрајалих каблова, јер у школи

МАГАЗИН

28.9.2014.

изграђеној 1985. године од тада ништа није мењано. Друга жеља се односи на пројекат противпожарне дојаве вредан пет милиона динара и замену столарије за коју је по предрачуну потребно три и по милиона. Још 2005. године је урађен пројекат нове фискултурне сале школе у Жичи, а након што је усаглашен са тренутно важећим законом и обезбеђена средства направљен је само темељ, па се као императив намеће потреба за додатним средствима како би радови били настављени, а оно што је изграђено сачувано од пропадања. Деци која у близини немају место за окупљање, биоскоп нити дом културе, фискутурна сала би била много више него само простор за одржавање дела наставе. Други проблем је атмосферска канализација због чињенице да су цеви испод школе запушене. Док Дирекција за планирање и изградњу „Краљево“ и ЈКП „Водовод“ одговорност пребацују једни на друге у школи са посебним нестрпљењем очекују најављен долазак хидро инжењера на основу чијег би извештаја уследила израда пројекта за решење проблема.

Ни школа у Витковцу нема фискултурну салу, а сумња да ће икада бити изграђена води ка идеји да се, у сарадњи са месном заједницом, адаптирају просторије дома културе како би заједнички могли да га користе и ученици и мештани. С обзиром на мали број ученика овакво решења се сматра целисходнијим и јефтинијим, а користило би свим становницима овог села. Иако није велика фискултурна сала задовољава потребе ученика школе из Роћевића. Више него она проблеме ствара мокри чвор за чију је реконструкцију према пројекту и предрачуну потребно обезбедити милион и 300 хиљада динара. Током лета нису седели скрштених руку ни у Лађевцима где су замењени спољашња столарија и подови у матичној, а улазна врата у пет издвојених места. Проблем школе је што се за одржавање шест зграда добијају средства довољна тек за једну. Од укупно милион и 400 хиљада одобрених за капиталне инвестиције у претходној години до ребаланса је утрошено мање од трећине, јер за планирану рекон-

струкцију школске зграде у Цветкама нису урађени предмер и предрачун радова кад је изостала сагласност Одељења за друштвене делатности. Матична школа из Врбе има издвојена одељења у Ратини и Драгосињцима, а као приоритет у наредном периоду утврђена је реконструкција водоводне мреже у дворишту школе у Ратини након што је током ове године извршен прикључак на градски водовод. Због повећаног броја деце јавља се потреба за изградњу пројекта школе са мини фискултурном салом. У Ратини не верују у тешко оствариву идеју о градњи балон сале, а са позиције капиталних инвестиција скинути су фасадерски радови и замена столарије на згради матичне школе. У Основној школи „Димитрије Туцовић“ верују да један од њихових проблема може да се реши новцем, а други добром вољом. У јединој градској школи, са 800 ђака, која нема фискултурну салу верују да, након што су обезбедили локацијску дозволу, а у поступку је и добијање грађевинске, треба уложити напор како би се обезбедила средства за милион евра вре-

дан пројекат сале са 500 седишта. Проблем су и деца ромске националности која су по територијалној припадности усмерена искључиво према овој школи, а у ситуацији када се свим новопридошлим у другим школама одбија гостопримство са различитим изговорима, најчешће да нема места, у овој верују да би терет притиска требало поделити како би се олакшао рад. Основна школа у Адранима је смештена у објекту који је грађен у 19. веку и како се чуло на састанку, нешто што се зове школом уопште не личи на школу. Испред једног од три улаза у зграду, без ходника који повезује све учионице, деца и родитељи често кисну, а просветним радницима се упућују само речи критике. Пројекат за реконструкцију је урађен још пре осам година и до 2008. урађена потребна документација и прибављене дозволе, а након смене тадашњег начелника Одељења друштвених делатности више нико није имао слуха за доградњу школе. Због тога 171 ученик у две смене похађа наставу која траје и до 19 сати, а посебан проблем пред-

ставља грејање и превоз деце до кућа. И поред комплетне документације за градњу балон сале од 2012. године се очекује да почну радови, а за део наставе користе се просторије месне заједнице у којој, због других активности, за децу често нема места. Осим тога проблем представља и одржавање хигијене јер је просторија, и поред тога што се уредно чисти, углавном прљава. У оквиру ове ради и школа у Поповићима као једина у којој се повећава број ученика. И док је у Адранима са више од 1.000 кућа било 16 првака у Поповићима је из 80 домова дошло четворо, па се јавља потреба за запошљавање још једног учитеља. Деци старијих разреда, која из овог села долазе у Адране, није омогућен превоз иако из „Аутотранспорта“ поручују да има услова за отварање једне аутобуске линије. И поред тога што је добар део Адрана поплављен у пролеће ове године вода није ушла у школску зграду, али је проблем пумпа за воду коју осим ученика користи и део мештана овог села. Пумпа је стара више од 30 година па би у Адранима били задо-

вољни кад би, ако већ не могу да добију балон салу, решили бар овај проблем. Реновирана зграда школе у Самаилима добила је три учионице, просторије за предшколце и фискултурну салу које нису коришћене скоро четири године након земљотреса, а приоритетним се у наредном периоду сматра сређивање пет школских зграда у четири места. Поред планираног видео надзора у овој школи очекују и постављање заштитних стубића поред пута у сарадњи са Саветонм за безбеднсот саобраћаја. Нова школска зграда у овом селу прокишњава на чак 15 места, а у Ласцу би требало обезбедити централно грејање јер сада једна чистачица ложи чак девет пећи па се троши велика количина енергената, скоро као и у Самаилима у којима има много више ученика. Једна учионица би могла да се адаптира за извођење наставе физичког васпитања, а проблем школске зграде у Буковици састоји се у прокишњавању за које још нико није могао поуздано да утврди узрок. Т. Радовановић

МАГАЗИН 28.9.2014.

Милорад Којић

МАГАЗИН 28.9.2014.

Краљевчани у свету: Милорад Којић Шерпа (8)

- Са оне стране океана и до првог пријатеља често треба прећи сто километара, а кад је гужва у саобраћају утрошити много драгоценог времена за одлазак и повратак. - У развијеном свету највећи број људи живи за провод петком увече и суботу, да би недељу искористили за одмор пред напорни посао који следи већ од наредног дана. - Поразно делује сазнање да 99 одсто Краљевчана нема никакву представу о томе колико квалитетних вредних и јаких људи из овог града живи у дијаспори. - Канада пружа много повољније услове за живот него Сједињене Америчке Државе које се битно разликују од оних из седамдесетих година прошлог века

Фото: М. Радовановић

КРАЉЕВО ГРАД ЧУДА

МАГАЗИН

28.9.2014.

деја о укључивању деце из Србије у кошаркашки камп чинила се интересантном организатору, а и родитељима чија је обавеза била само да покрију трошкове превоза до Канаде. Бесплатан смештај обезбеђен је у породицама канадске деце, а све требало да води ка учвршћивању веза са земљом порекла родитеља у којој многа од њих никад нису била. Ма колико то чудно звучало идеја никад није реализована због захтева Миорада Којића да се на пут преко океана пошаљу деца из целе Србије која су то заслужила радом и резултатима у школи. У читаву акцију је требало да буде укључен конзулат у Торонту и амбасада у Отави, и ма колико је са свих страна стизала вербална подршка нико није био спреман да и финансијски помогне одржавање кампа. Тако је пропала још једна, у бројним круговима оцењена као изузетна, акција и полако сплашњавала еуфорија све док се није угасила. Камп остао само још једна епизода о животу у далекој земљи на коју се присећа тек у ретким приликама као што је ова. Највећи број оних који су се у тешким временима одлучивали на одлазак из земље веровали су у брз повратак кад прође криза. Зато се ваљда колоквијално и називају радницима на привременом раду у иностранству. При томе мало ко размишља о чињеници да деца, а све је већи број рођених тамо, одрастају као држављани стране земље и ништа их посебно не везује за земљу порекла родитеља. Искусили су то и Којићи кад су деца постала Канађани који боље говоре енглески него српски. Иако се у њиховом дому говорило искључиво српски о озбиљнијим темама које не могу да схвате разговара се на енглеском. - У тромилионском Торонту ме људи познају као Шерпу из Србије, јер Милорад не могу ни да изговоре, а кад им објасним шта је шерпа убију се од смеха. У време кад се све више питамо какве су наше будуће визије, и шта треба да радимо, купујемо прву кућу, али нам расту апетити и желимо

најбоље школе за децу, па у Торонту купујемо другу.У Канаду смо и отишли са циљем да створимо што боље услове за живот себи и деци, а синови су то што смо уложили у њих оправдали на најбољи могући начин. Кад је старији стасао за студије схватили смо да за то треба 120 хиљада долара. Поред нове гране инжењеринга на којој је дипломирао бави се манекенством и музиком, а врло је успешан диск џокеј који прави техно и хаус музику. Млађи је окупиран бизнисом а жеља му је, пошто воли новац, да ради као берзански трговац јер има циљ да до тридесете године купи ауто вредан 200 хиљада долара – прича Којић. Иако деца одрастају у новом окружењу какво нема посебних додирних тачака са српским на одређеном узрасту, а код старијег Александра се то јавило у седамнаестој години живота, почиње да се појачава интерес за земљу у којој је рођен а које се готово и не сећа. Буђење српства је код њега отпочело у време одржавања Светског првенства у фудбалу пре четири године у Јужној Африци. Појава репрезентације Србије била је повод за жељу да се претвори у ватреног навијача са државном заставом кад се игра са децом из других земаља. То је, објашњава Којић, најлепше што има Канада која прима придошлице из целог света. Сви су дошли од некуда, а једини прави становници су домороци који су од памтивека живели на овим просторима у вековном настојању да се одупру покушајима бројних освајача да их ставе под контролу. Ништа лепше није могао да доживи Миорад Којић од сазнања да деца покушавају да размишљају на српски начин и осећају потребу да, иако Канађани, искажу српски идентитетет. А он се најбоље показивао већ поменутом заставом и крстом окаченим о ланчић око врата. На такав став утиче и дружење са бројним земљацима међу којима има и доста Краљевчана. - Док пролазе године повремено се питамо шта ми ту више тражимо. У Србији нема побољшања, нити услова за покретање неког бизниса. Како године пролазе ситуација је све лошија,

од локала који сам издао све теже могу да наплатим ренту а морам да плаћам трошкове за струју, воду, телефон. Онима који су изнајмили простор секу и струју због неплаћених дугова, један оде други дође а трошкови расту, па 2006. године дође време кад треба да донесемо одлуку да ли остајемо или се враћамо. Ситуација какву смо овде оставили никако нам није одговарала, па одлучимо да останемо док деца не заврше студије. До пензије ми је остало још шест година, а онда ћемо опет да седнемо и видимо шта је најбоље за све нас. Деца одлазе својим путем, а ја можда и дођем у ситуацију да се вратим, али верујем да то неће бити сто посто. Иако двадесет година живимо тамо ни овде не осећамо да нам недостаје нешто што тамо имамо, а кад смо тамо недостаје нам српска срдачност, комуникација и мало опуштенији начин живота. Тога тамо нема, све је у пресингу и скоцкано са временом а време је новац – прича Којић. Са оне стране океана и до првог пријатеља често треба прећи сто километара, а кад је гужва у саобраћају утрошити много драгоценог времена за одлазак и повратак. Недостаје и непосредност и кафа попијена при ненајављеном сусрету са пријатељима. Нема ни седења по кафићима као овде, нити причање разноразних прича, некада сасвим празних и непотребних. У развијеном свету највећи број људи живи за провод петком увече и суботу, да би недељу искористили за одмор пред напорни посао који следи већ од наредног дана. По ко зна који пут Милорад Којић подсећа на велику срећу да има лак посао који не захтева дуготрајно ангажовање, па радни дан између 8,30 и 15,30 током пет дана у недељи сматра довољно лаганим и у шали често пореди са трудничким. Да је до успеха у послу потребно много рада потврђује супруга Милена која је само тако напредовала, креирала козметичку линију и доспела до места менаџера у једној од најјачих фармација за продају козметике на северноамеричком континенету. Прави план и програм

28.9.2014.

МАГАЗИН

познатог козметичког бренда и путује по целом свету што јој представља велико задовољство. - Много је везана за мене, а ја у свему уживам док седим код куће, чувам децу и женку пса која се зове Коко која највише воли мене и кад одавде причам са њима телефоном залаје чим чује мој глас на спикерфону. После толико година Канада ми је све дража, јер се у њој осећам као у својој земљи, имам доста пријатеља различитиг профила од доктора наука до професора универзитета. У Канади има много становника са простора бивше Југославије, међу њима и велики број Краљевчана. Урош Зекић је дошао у Торонто да би се бавио фотографијом, а годинама се успешно бави компјутерским бизнисом. Данило Дробњаковић, старији син краљевачког фризера Грујице познатијег као Мајор, један је од првих Краљевчана који је стигао у Канаду. Владимир Спичановић је завршио академију на једном од најпрестижнијих универзитета у Монтреалу и сада је веома цењен декан једне од највећих школа за сликарство у Канади. Поразно делује сазнање да 99 одсто Краљевчана нема никакву представу о томе колико квалитетних вредних и јаких људи из овог града живи у дијаспори. Између осталих ту је мој школски друг Пеђа Поповић који је одавде након Детроита отишао у Њујорк и уз све канадске и америчке специјализације посветио се геријатрији и радио као начелник у болници у Виндзору, а сада је доцент и предавач на Колумбија универзитету у Њујорку. Предаје геријатрију и начелник је геријатријског одељења на универзитету. Ту је и мени јако драга Краљевчанка Биља Вуковић Маринковић која као врло успешан архитекта ради статику за највише зграде у Торонту у коме се налази половина свих кранова у целој Северној Америци – прича одушевљено Којић. Канада је пребогата земља, а Торонто град који доживљава велику експанзију. До статуса светске велесиле земљи са 35 милиона станов-

ника треба бар још два пута толико иако по пространству може да прими и до 200 милиона људи. Толико пространство, и професионалне обавезе, спречавају многе од њих, убрајајући и Којиће, да се интензивније друже али се, кад год је то потребно, пронађу они који могу да помогну. Показало се то приликом градње куће када су ангажовани мајстори са ових простора, а међу њима има цењених зидара, керамичара, електричара, водоинсталатера и других. И ма колико да су квалитетни не разликују се много од колега у домовини, бар кад треба да се попије по која ракија или испоштују рокови. Више од две деценије у белом свету извор су великог искуства из којег проистиче чврст став да они који икада крену сличним путем пре доношења коначне одлуке треба да преиспитају себе, али и породицу. - Никоме не желим да иде сам, јер је у белом свету тешко без икога свог. Ако породица жели да створи себи будућност, и види себе у неком новом свету мој савет је да прво преиспита породичне квалитете, да ли је хемија те породице толико чврста да ће и у најтежим тренуцима залећи једно за друго, да ли ће подржати децу и хтети да жртвују комодитет за њихове потребе. Ако нису сигурни, и не верују једни у друге, никако не треба да иду. Као друго морају да припреме добро знање енглеског језика, што ће им у старту омогућити бољи полаз, и да погледају које се струке траже у Канади. Једно од десет златних правила за Србе у Канади је да не примају у кућу продавце усисивача, јер то као први посао којим се баве раде наши људи – каже у шали Којић. Али треба да понесу и извесну количину новца довољну за живот док не нађу одговарајући посао, а за скроман живот у Канади је потребно између 30 и 40 хиљада долара. Ма колико да Канада омогућава усељеницима из целог света да дођу у ову земљу провере и услови да се добије дозвола за боравак су далеко риги-

рознији него пре двадесет година. То је и повод да они који буду одбијени приступају непопуларним мерама и склапању брака са особама сумњивог морала које су спремне да се за извесну количину новца упусте у ову авантуру. Они други ризикују да, кад буду откривени, остану без пара, проведу извесно време у затвору а затим буду трајно протерани. И поред свега Канада пружа много повољније услове за живот него Сједињене Америчке Државе које се битно разликују од оних из седамдесетих година прошлог века. По скромном уверењу нашег саговорника обећана земља из тог периода све више подсећа на земљу која се налази на ивици беде и глади. О томе сведочи податак да скоро 45 одсто становништва не ради ништа и живи од бонова за храну које добија као социјалну помоћ. За њих може да се купује само роба која је произведена у Америци, па најчешће узимају најскупље детерџенте како би их продали у пола цене и набавили дрогу или пиће. То је Америка о којој се врло мало зна, а много разликује од само неколико великих градова као што су Сијетл, Сан Франциско, Лос Анђелес, Мајами, Њујорк и Чикаго. У посебном положају је само још Тексас који располаже огромним налазиштима нафте - Начин на који представљају Америку у светлу у каквом је ми видимо је лаж и превара, јер тамо може да се наиђе само на горчину. Канада је много боља, у њој се много боље живи, али је најтеже то што је много далеко. Најлепше би било да никад ни ја нити било ко други нисмо морали да одемо од куће, јер ме ни живот са парама које сам однео није чинио сретним. Зато често сањам Краљево и кућу у којој сам порастао, а још увек немам неке праве снове у Канади. Сви моји снови су везани за моју породицу и детињство овде у Краљеву – каже на крају дугог разговора о животу ван родног краја Милорад Којић и ван Краљева познатији као Шерпа. Т. Радовановић

МАГАЗИН 28.9.2014.

Фото: М. Радовановић

Краљевачка музичка сцена: Милоје Лазовић (1)

МАГАЗИН

28.9.2014.

МУЗИКА ЈЕДИНА ШАНСА ЗА ОПСТАНАК

- После Мале Госпојине Богдан Лазовић је спремио воловска кола, метар дрва, сламарицу, по џак кромпира, пасуља и брашна и повео синовца Милоја у Крагујевац на школовање. – Поглед са брда на град обасјан светлошћу какву никад до тада није видео стварао је нестваран утисак као да небо гори. – У селу је и бицикл представљао чудо, а камоли камион. - Прва плата је била довољна тек да се плати порез, а ако који динар и претекне да се купи флаша уља и мало шећера како би мајка спремила нешто пре него за благдан пође у цркву. - У опанцима са вуненим чарапама, бриџ панталонама, црвеним џемпером, кошуљом, шајкачом на глави, неподшишаном косом и торбом претењачом на леђима сељаче из Угљаревца није одавало утисак неког ко ће у пензију отићи као директор једне од најугледнијих музичких школа у Србији

окушај да се дође до праве слике о краљевачкој музичкој сцени водио је према различитим личностима које су у одређеном периоду на специфичан начин обележиле један период у овој области. И ма колико да је пажња усмеравана према бројним интерпретаторима различите врсте музике знатан број

оних о којима смо писали бар део живота у овој области везује за професора Милоја Лазовића који је добар део радног века, све до пензионисања, провео на месту директора Музичке школе „Стеван Мокрањац“. Звање директора једне овакве установе би неупућеног могло навести на закључак да се ради о чо-

веку који је већи део живота посветио класичној музици. У случају професора Лазовића то није тако, а у музичке воде се, после бројних покушаја да самостално закорачи у живот, определио из крајње необичног разлога, да би спасао живот. Село Угљаревац удаљено од Краљева 70 километара смештено је

Милоје Лазовић

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 28.9.2014.

испод планине Рудник на правцу који од Кнића води преко Бара ка Страгарима. У време када се навелико припремало подизање Првог српског устанка у њега је стигао Милојев предак Миливоје и крчећи шуме створио велики посед од 100 хектара на коме је пред крај века саграђена кафана са шест спаваћих соба, пекаром, подрумима за пиће и шталом за рабаџије. Много година касније деда Војислав Лазовић је на тако великом имању морао да одржава задругу у којој су поред сина јединца Миливоја била и деца браће који су страдали у аустроугарској офанзиви на Србију. Војислав је током Првог светског рата преживео албанску голготу да би по повратку у село схватио колико је његово уредно и надалеко чувено домаћинство, треће по величини у околини Крагујевца, у том периоду толико уништено да је био потребан огроман рад како би се вратило у првобитно стање. Угледан и поштен домаћин је имао сина јединца Миливоја, осионог младића који се у великом богатству опустио до мере која је угрожавала опстанак задруге. Међу стотину брава стоке било је и до седам товара тешких волова који су, како се веровало, могли кућу да повуку. Миливоје је уживао да, кад их окити уларима, потера певушећи док је рабаџијао. Само под воћем су Лазовићи имали четири хектара имања и пекли надалеко чувену домаћу ракију. Све је утицало да се Миливоје врло рано ода алкохолу и као такав са Ангелином из истог села изродио осморо деце од које је професор Милоје Лазовић био најмлађи. Након што су два најстарија сина умрла, Миодраг у трећој а Момчило у седмој години, рођене су три кћери, Милица, Милка и Десанка, а потом још три сина Милић, Милисав и Милоје. Опасност да син јединац раскући оно што се деценијама уназад стварало утицало је на одлуку главе породице да се деветнаест година после Миливојевог рођења одлучи на још једно дете, па је млађи син Богдан добио задатак да сачува имање. И док је Миливоје банчио, и већи део вре-

мена проводио уз казане у којима се пекла ракија, Анђелија је робовски радила мушке и женске послове како би одржала породицу. Ни много деценија касније из Милојевог сећања нису избледеле очеве речи по којима није богат онај ко има волове, већ онај ко има синове. У време када се највећи део пољопривредних радова обављао примитивно, и уз помоћ физичке снаге, није било неважно колико мушких глава има у кући. Поред оца алкохоличара тројица млађих Лазовића су од најранијег детињства оријентисани на тешке сеоске послове после којих су, уместо на одмор, постиђени тумарали по селу не би ли пронашли пијаног Миливоја и вратили га кући. Због свега што су радили постали су веома цењени у селу и пример другим младим људима које су очеви укоревали. - Дошао је период када деда то више није могао да издржи па је поделио синове, оставио Миливоја са његовом породицом, а он наставио да живи са млађим сином у истој авлији. Иако се одвојио нас није потпуно оставио. Био је врло срећан са мојом мајком која му је у старости угађала и као добра домаћица месила погаче које је волео, па је у нашој кући и умро 1944. године. Отац је падао све дубље, а бригу о нама преузео стриц и спашавао од продаје оно што је стечено како нас отац не би претворио у сиротињу. За време рата сам већ пошао у школу и од све деце из фамилије постизао најбоље резлтате, па је стриц предложио да, као једино дете у фамилији предодређено за науку, после четири разреда основне наставим школовање – прича Милоје. Иако сељак Богдан је као отресит и интелигентан човек у Београду завршио једногодишњи курс и постао деловођа, касније књиговођа велике задруге у шест километара удаљеним Страгарима у којима се налазио рудник азбеста. Извесно време после Мале Госпојине спремио је воловска кола, метар дрва, сламарицу, по џак кромпира, пасуља и брашна и повео синовца у Крагујевац на школовање. Као кулаци са великим поседом Ла-

зовићи су након Другог светског рата остали без имања и поред чињенице да је Милић, као најстарији од три Миливојева сина, још као шеснаестогодишњак отишао у партизане са којима је и дочекао ослобођење земље. Од великих богаташа напрасно су постали велика сиротиња, па је Милоје као најмлађи ретко долазио у ситуацију да има опанке. Због тога је зимски период године углавном проводио у затвореном простору а само у ретким приликама, кад зачује дечју грају, у чарапама истрчавао из куће. Временом су табани толико отврднули да ни ексер није могао да пробуши кожу, сем ако место није напукло. Читавих двадесет пет километара преседео је на колима до Крагујевца све док му се пред ноћ, са брда Драча изнад овог града, није учинило да гори небо. Биле су то сијалице какве никад до тада није видео а мајка објашњавала да је то елетрика. Постарао се стриц сутрадан да купи синовцу нове опанке, али није погодио број па се у тако тесним Милоје одгегао до школе. Крагујевачка гимназија је у првој престоници Србије отворена у време Милоша Обреновића, а придошлица из Угљаревца, који је прве четири године школе завршио у суседној Рамаћи, препао се кад је видео пуно двориште деце. - За мене је у селу и бицикл представљао чудо, а камоли камион па кад год по који прође поред школе скочим на прозор да га видим тако да сам врло брзо привукао пажњу на себе јер је све около било ново и привлачило више пажње него оно о чему су наставници говорили. У школи сам био међу ретком децом без пажње родитеља, јер отац није водио рачуни ни о коме сем себи, а као родитеља сам га доживео само кад ме пита да ли имам неки динар или цигару – прича Лазовић. Васпитање понето од куће сводило се на тежњу да буде послушан и одговоран како нико не би имао разлога да упире прстом у њега. Послушност се испољавала и у кући газде ког кога је становао, опанчара из истог села који је након рата прихватио понуду власти

28.9.2014.

МАГАЗИН

да пређе у Крагујевац. Запослио се у пекарском предузећу и радио на превозу хлеба до малопродајних објеката у граду, а од оно мало зарађеног новца на периферији зидао приземну чатмару. Уз двоје своје деце имао је на стану два ђака који су по повратку из школе морали да помажу у градњи куће. Задатак најмлађих био је да поред Лепенице ископавају и довозе земљу, а из Становљанског поља плеву која је додавана блату којим је облепљивана кућа. Од намирница које је донео стриц хранила се цела породица, па су често понављани захтеви за новим количинама. Највећом несрећом најмађи Лазовић је доживљавао чишћење метар дубоког клозета током ноћи док сви спавају и одношење садржаја у чабровима далеко од Крагујевца. У ситуацији кад није било другог начина да се обезбеде паре за школовање тек стасали тинејџери нису били у ситуацији да одбију задатке који су им поверавани. Децу која за велике обавезе у животу сазнају од пете године живота чување стоке од тог периода и кроз рад дружење са одраслим људима чине да буду, како то рече Лазовић, бистрија од остале. Зато је, и поред све муке, показивао добре резултате и дружио се са најбољим ђаком у школи, отреситим и комуникативним Миланом Јанковићем који је у школу долазио само са једном свеском, а наставница математике Даница Трбојевић оцењујући задатке исписивала петицу преко странице. Након што му је отац погинуо у рату бригу о њему су водили мајка и ујак Раја Недељковић, истакнути првоборац и командант Крагујевца. Зато је ваљда и имао пиштољ који је једне вечери позајмио Лазовићу да му се нађе кад из Станова, где су учили заједно, на путу према кући буде пролазио кроз ромско насеље. - Он је утицао не мене да почнем да читам руску литературу, почев од Октобарске револуције и Лењина, па ми је остала у сећању књига Млада гарда. Не само наша генерација него читав српски народ је био окренут према Совјетском Савезу као делу себе, а због такве оданости револуцији

у време Информбироа су многи отишли на Голи оток. Међу њима је био и Милан који је тамо и завршио живот. Мене су после гимназије вратили кући, јер више нису могли да ме издржавају, а у фамилији је поред оца алкохоличара свакодневно морало да се бори за голи живот – прича Лазовић. Седам дана траје процес печења креча, а прва три су резервисана за сечу дрва у шуми и превоз до кречане у коју се допремао камен из мајдана у Великом Шењу. Тројици најмлађих Лазовића је била потребна помоћ неког искуснијег ко зна да сложи кречану да би након три дана печења готов креч воловском запрегом возили до Смедерева. За тону креча могло је да се добије тридесетак килограма пшенице, а кад се одбије ушур остане 25 килограма брашна од којег се правила цицвара. Због тога су сви једва чекали да пред крај пролећа тек заруде пшеница или јечам, па онолико колико може да стане у кецељу донесу до куће и млате моткама док се из класа издвојило зрно толико неопходно за по који хлеб. Други светски рат су добили омладинци, међу њима и најстарији брат Милић коме се након ослобођења смешила успешна каријера која је многе његове вршњаке довела до чина генерала југословенске војске. Иако је комунистичка власт о таквима водила рачуна, и слала на школовање, Милић се по савету мајке вратио кући да би сачувао од продаје имање и бранио браћу од оца који је као алкохоличар показивао све већу агресију. У време кад је у оближњим Страгарима започела изградња фабрике азбеста запослио је најмлађег брата увереног да ће, као свршени гимназијалац, ту добити неко место у администрацији. Како је оно већ било попуњено Милоје је распоређен у бригаду физичких радника из рудничког планинског села Каменице изнад Враћевшнице који су овамо дошли трбухом за крухом. Радили су и по две смене да би преко викенда могли да оду кући, посете породице и однесу по који динар кад приме плату. По цео дан су по двојица у пару, са њима и Милоје, на тешким трагачима носили бетон у сталном

страху да му нога не склизне са узане даске и падне у провалију. Тек седамнаестогодишњак, преморен од тешког рада, Милоје је пристао да у паузи за ручак за тренутак замени колегу на циркулару и у тренутку непажње појачане умором повреди руку. До тог времена није било јасно да ли је тежи физички рад, или страх на путу до куће кроз клисуру окружену шумама, поготово ноћу због свежих сећања сељачког детета на приче о натприродним силама. Месечна плата је била довољна тек да се плати порез, а ако који динар и претекне да се купи флаша уља и мало шећера како би мајка спремила нешто пре него за благдан пође у цркву. Браћа су већ стигла за женидбу, а Милоја већ припремали да упуте на мираз како би се ослободили вишка гладних уста. Девојка коју су му наменили није се уклапала у слику какву је у то време почео да ствара о женама, па је све више размишљао како да оде од куће и настави школовање. Са парчетом хлеба које је мајка испекла, и торбом преко леђа, упутио се према Крагујевцу чврсто решен да се упише у било какву школу, по могућству војну техничку бродарске струке која је примала нову генерацију питомаца. Један од услова је била сагласност родитеља како би били надокнађени трошкови ако напусти школовање. Како није могао да га испуни наставио је трагање док пажњу није привукла информација о упису у музичку школу. Старија браћа су волела музику, па би упис могао да буде довољан повод да најмлађем опросте бекство ов куће. У опанцима са вуненим чарапама, бриџ панталонама, црвеним џемпером, кошуљом, шајкачом на глави, неподшишаном косом и торбом претењачом на леђима Милоје није одавао утисак неког ко ће у пензију отићи као директор једне од најугледнијих музичких школа у Србији. Тако није размишљао професор Јосип Николић, па му је поколонио брошуру са основним појмовима из историје музике које је, уз осећај за ритам и мелодију, требало савладати до пријемног испита 25 дана касније. Т. Радовановић

МАГАЗИН 28.9.2014.

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 28.9.2014.

Три године Културног центра Евергрин

- Током претходне три године у Културном центру Евергрин организовано је више од стотине уметничких и културних догађаја који су окупили преко пет хиљада учесника и посетилаца. - Разлог за оснивање је изузетно шарен животни пут обележен лутањима човека без професионалне оријентације који је често, на различите начине, био присутан у сфери уметности. - У време хиперинфлације, санкција и ратова на простору Југославије кафић Евергрин је био место на коме се није јурило за зарадом, већ мирни кутак у коме се нико није напио или потукао. – Предстоји отварање Међународног омладинског центра и реализација различитих пројеката које финансира Европска унија

Фото: М. Радовановић

ОСТВАРЕЊЕ ЗЕЛЕНОГ СНА

МАГАЗИН

28.9.2014.

ве чешће се, кад год неко говори о стању у Краљеву, истиче да је култура једино што је током транзиције успело да се одупре свим искушењима и остане здраво. При томе се најчешће мисли на дешавања у организацији културних, установа чији је оснивач град, у којима је запослено више од стотине људи, а из градског буџета се за различите активности издвајају знатна материјална средства. У таквој ситуацији најчешће се занемарују бројни културни посленици који и без финансијске подршке локалне самоуправе остварују културну мисију и у њој значајне резултате. У такве се убраја Културни центар Евергрин у коме је током претходне три године организовано више од стотине уметничких и културних догађаја који су окупили више од пет хиљада учесника и посетилаца. Неке од ових догађаја Клуб Евергрин организовао је самостално, а друге у сарадњи са релевантним удружењима и организацијама из града и ван њега. У Евергрину са нескривеним задовољством истичу одржавање бројних радионица, предавања, трибина, школа страних језика, плесних школа, борилачких вештина, сајмова, изложби, књижевних и песничке вечери, хуманитарних акција, концерата, пројекција филмова... Посебно значајним оцењује се сазнање да су грађани Краљева препознали Евергрин као место на коме су самоиницијативно формирали пункт за прикупљање помоћи пострадалима у пролећним поплавама која је дистрибуирана уз велико ангажовање бројних волонтера. Оно што ради Евергрин препознала је и локална самоуправа финансирањем шест пројеката. Плесно музички ансамбл „Деца Евергрина“ је и данас велики потенцијал културног центра, и активни учесник свих догађаја који се организују на овом месту, а значајно место на културној мапи града представља и данас активан пројекат „Култура у пролазу“. У оквиру центра је настао и МТГ клуб, као један од успешнијих у земљи, и уздигао са чланством у светској асоцијацији

„Magic the Gathering“ највишим нивоом који пружа право организовања међународних турнира. Евергрин као седиште активности увек користе краљевачки огранак Менсе, Друштво историчара, Подружница професора српског језика, Фото кино клуб, Еко Пангеа и други. Све ово је повод за бројна питања на која смо одговор покушали да добијемо од оснивача Драгана Мирковића. Разлог за оснивање је, каже он, изузетно шарен животни пут обележен лутањима човека без професионалне оријентације који је често, на различите начине, био присутан у сфери уметности. Очајничка борба за опстанком га је од најраније младости водила ка различитим пословима, па се поред сликања и израде уметничког накита бавио и мање популарним физичким пословима, малтерисањем и другим занатским радовима у грађевинарству. Повод за то је још у најранијој младости изражена тежња ка самосталности након што је, као дете без довољно контроле родитеља, чак искључен из Машинске техничке школе. Упркос свим изазовима савременог тренутка, без обзира што током школовања није показивао потребно интересовање за учење и живео на ивици са које је врло лако могао да склизне са оне стране закона, у кључним тренуцима је, каже, увек кад затреба доносио добре одлуке и није постао оно што су неки прижељкивали. - Кад сам осетио потребу да ми треба образовање читао сам све и свашта и водио стварно шарен живот, али углавном позитиван, а у једном моменту имао срећу да могу сам да одлучујем. Седамдесетих година прошлог века, кад сам имао тек 18 година, у Краљеву су моји вршњци носили дуге косе и слушали музику која се младима у свим временима чини веома важном. Иако сам много времена проводио на улици одолевао сам изазовима и никад се нисам бавио криминалом. Било је то невино време надалеко познатог краљевачког корзоа без дроге у коме су највећи грех биле цигарете. Није било кафића, па је друштво које се скупљало испред

Муње и посластичарнице добар део времена проводило у „Туристу“, „Паризу“, „Лондону“... Свака групација је имала своје место окупљања, а у време док још није било популарног Милутина у центру града главна улица је за саобраћај затварана у 18 сати. Корзо је трајао до девет, најкасније десет, сати а милиција после тога заустављала младе и проверавала шта раде – прича Мирковић. Са годинама је копнео страх од милиције, па није било необично да се, као и други вршњаци из најужег центра града, кад родитељи заспе искраде кроз прозор да би до јутра лутао без одређеног циља. Са посебним нагласком Мирковић подсећа да није мали број пута бежао од милиције уживајући у посебној врсти слободе без контроле било кога. А слобода, и жеља да се што пре осамостали, наводили су на размишљање о начинима да заради, па је у трци за зарадом боравио у Вировитици, Беочину, Новом Саду, Крушевцу, Крагујевцу... Прилику за то пружао је краљевачки огранак крагујевачке омладинске задруге, а Драган Мирковић постао један од њених првих чланова. Када се осамосталила, и наставила да ради као Омладинска задруга „25. мај“, постао је члан председништва и са привилегијом да буде на извору информација био у ситуацији да изабере неки од боље плаћених послова. Тешко је данас онима који га нису доживели описати време кад је дуга коса била симбол слободног живота, а код представника власти, због имиџа који је иритирао, повод за легитимисање због сумње да су они који је носе наркомани. Такво понашање је често било повод за све већи отпор и бунт према свему што се забрањује, а сваки дан је искуство већ самосталног младог човека чинило богатијим. У исто време упоран и напоран рад водио је ка све чвршћој самосталности која дозвољава да живи живот какав жели. Посебном привилегијом се одувек сматрало стално радно место и сигурна плата, али и чињеница да након изласка са посла до сутрадан нема потребе да се о њему размишља. Они

који то нису имали, а међу њима је и Драган Мирковић, морали су о егзистенцији да размишљају 24 сата дневно. - Одувек сам сањао да имам свој комби, а „застава 850“ црвене боје са креветом и завесицама на прозорима пружала је у то време мобилност и идеалне услове за путовање. Осамдесетих година сам направио прекретницу, купио комби и почео да скитам дању, а ноћи проводим у ауту. Почетак путовања ван града повод је и за размишљање о послу, а већ први бизнис наговештавао је добру зараду. Трговао сам индијском гардеробом, а пар пута ми је измакла шанса да се обогатим. Често сам одлазио у Београд у коме се увек одржавао неки сајам, аутомобила, технике, књига... Приметио сам да на сваком постоји штанд са гардеробом из Индије, а цене су биле смешне јер се продавала роба без царине. Ми смо им били богата земља, док они нису, а квалитетан памук је био тражен и ван Београда. Направим револуцију, јер се то много допало народу, па почињем да радим највише у Чачку и Крагујевцу и дајем робу на кредит. Налазио сам купце по канцеларијама и док су жене луделе за тим стварима ја сам лепо зарађивао. И баш кад сам се спремио да купим огромну количину наши су укапирали да их Индијци завлаче – каже Мирковић. Кад је држава схватила да због рупе у закону остаје без знатне количине пара у буџету увела је царину због чега је роба знатно поскупљала, а Мирковића и друге који су у бизнису видели прилику за добру зараду ухватила паника. Зато се са повећом сумом пара, док вест још није стигла до свих трговаца, обрео у земунском комисиону и, на велико изненађење радника, откупио све што је од ове врсте робе преостало. Свестан чињенице да се време проведено на улици никада неће урачунати у радни стаж Драган Мирковић је већ половином осамдесетих година сваки динар одвајао на страну да би купио локал који би му у позним годинама био добра одступница и прилика

28.9.2014.

МАГАЗИН

за безбрижан живот. До кризног времена у доба велике инфлације почетком деведесетих већ је био власник шеснаест квадрата пословног простора у центру града претвореног у кафић са именом Евергрин. Са довољно искуства и познавања различитих заната сам је ноћима мали локал претварао у пријатан амбијент. Данас је уверен како би, да је почео само две године раније, врло брзо направио педесетак хиљада немачких марака профита. У време хиперинфлације, санкција и ратова на простору Југославије Евергрин је био место на коме се није јурило за зарадом, већ мирни кутак у коме се нико није напио или потукао. - Радили смо супруга и ја и нисмо стварали место које отима новац него нешто типа данашњег Културног центра „Евергрин“. Родитељство је прео-

крет у свачијем животу, поготово за мене који сам живео неозбиљно, а када је рођена кћи Антонина издао сам кафић под закуп и одлучио да направим кућу у Кованлуку. Супруга се запослила као професор српског језика и заједно смо живели миран породични живот на преиферији измештени из центра и ван свих културних догађаја. Почело је ружно време препуно политике, а ја сам као фанатик учествовао у свим протестима и људски препешачио огроман пут са осталима у Краљеву. Данас мислим да је већи проблем у нама него у власти, јер или не умемо да бирамо или смо неодговорни у спровођењу демократије – каже Мирковић. Време транзиције и срозавања свих вредности повод је за размишљање куда даље и на који начин. По која наручена слика са мотивима пејсажа или

мртве природе не ствара могућност за сигурну зараду, а у време кад залази у озбиљније године Драган Мирковић настоји да, као и до тада, пронађе нов начин за остваривање било каквог прихода на начин који не може да буде испред основног, а то је љубав према уметности. Идеалним се у то време учинило оснивање удружења грађана под именом Евергрин које га прати од времена кад је први пут запловио у свет бизниса. Оснивање Евергрина 2003. године повод је за размишљање о куповини новог пословног простора само за одржавање културних манифестација. Ово што сада ради Мирковић сматра остварењм сна који је сањао пре петнаестак година. Објекат у Улици цара Душана исти је онај који 1965. године по доласку из Рашке због превисоке цене није могао да купи његов отац Станоје. Отуда и осећај посебног задовољства након

центар. Након прве године нисмо ни размишљали о рођендану, друге сам закључио да треба четири године да бих имао неке резултате, али ми се посрећило и после три сам постигао оно што сам планирао за четири. Ово што радим је посвећено мени и мом животу, а то је уметнички перформанс живота који сам одвео у културни центар – каже Мирковић. За три године је кроз просторије Евергрина прошло бар пет хиљада посетилаца, претежно младих људи препуних енергије која води ка стваралаштву. Свима њима пружа се шанса да без надокнаде користе пријатан простор у Улици цара Душана. У Евергрину су посебно поносни на хуманитарни рад након сазнања да су Краљевчани осетили потребу да донесу помоћ коју су волонтери две не-

деље делили становницима поплављеног подручја. Статус хуманитарне акције коју је реализовао Евергрин није оптерећен формалним условима какви су се стављали пред друге, па је помоћ подељена без великих проблема. Прве три успешне године повод су за реализацију нових идеја, а она која се дуго врзма у глави Драгана Мирковића је отварање Међународног омладинског центра и реализација различитих пројеката које финансира Европска унија. Драган Мирковић се убраја у ред ретких који су остварили животни сан. О томе сведочи поверење људи са којима ради и сазнање да многи од њих имају, или знају где се налази, кључ просторија обојених у зелено како би, кад год им затреба, ту могли и да уђу.

Т. Радовановић

сазнања да је и отац схватио да син улази у озбиљнији период живота у коме нема места промашајима. - Десет година смо се због ове куће одрицали свега. Градио сам имиџ клуба, а онда је то пало јер нисмо имали довољно простора. Кад су се склопиле коцкице, а станари које сам наследио иселили, одлучио сам да на стотинак квадрата направим културни центар. На граничном зиду између два стана отворио сам врата и решио да издајем под кирију ако посао не крене. Онда дрмне земљотрес и разбије овај зид који је почео да се љуља, па сам га срушио и добио већи простор који, после годину дана адаптације личним радом, представља већи потенцијал. Набављао сам опрему са бувљака свестан да је све много лакше оствариво кад имаш добар циљ, па сам пре три године успео да отворим културни

МАГАЗИН

28.9.2014.

КРАЉЕВСКИ

ада је прошле године група младих Краљевчана покренула први међународни фестивал краткометражног филма краљевско име града било је мотив да и њега назову тако – Краљевски филмски фестивал. Основна идеја била је да се, пре свега младим, љубитељима филма ван великих центара у којима се налазе високе филмске школе, прикаже део стваралаштва аутора који тек траже место у оквиру седме уметности. Жеља организатора била је да кроз са-

радњу са филмским школама из региона, и подршком реномираних филмских фестивала, понуди младим Краљевчанима сусрет са професионалцима што би будућим филмским ствараоцима могло да послужи као одскочна даска у тежњи да достигну професионално савршенство. Програм фестивала се у првој години одвијао у три категорије. У прву, такмичарског карактера, уврштени су филмови студената високих филмских школа из Србије који су се надметали

за признање под називом „Златни дукат“, а другу ревијалног карактера филмови њихових вршњака из иностранства. Трећа категорија намењена је краљевачким ауторима филмова снимљених мобилним телефоном. Током три фестивалска дана у пет пројекција је приказано 30 филмова младих аутора из Србије, Црне Горе, Републике Српске, Бугарске, Словачке, Сједињених Америчких Држава и Кине. Организатори су у другу годину

Други Међународни фестивал краткометражног филма

ФИЛМСКИ ФЕСТИВАЛ

- Током три дана фестивала, од 3. до 5. октобра, биће приказана 34 кратка филма. – Фестивал отвара аргентински „Луминарис“. – У званичној конкуренцији девет филмова српских аутора. – Пројекције у Бисокопу „Кварт“ од 16 сати. – Сва три дана улаз слободан за све који пожеле да виде нешто што се битно разликује од холивудске продукције

ушли озбиљније па се на конкурс за учешће на овогодишњем фестивалу пријавило шездесет четири аутора са исто толико филмова из 23 земље. Након селекције у званичну конкуренцију је укључена тек половина или 34 филма исто толико различитих аутора. Одмах након свечаног отварања у петак 3. октобра биће приказано осам кратких филмова. Први је на програму аргентински „Луминарис“, а након њега француски „Мали човек“. Следе немачки анимирани филм „Двокре-

ветна соба“, још један аргентински „Изгубљен поглед“, турски „Јуче, данас, сутра“ и три кратка филма српских аутора „И како си деда, шта радиш“, „Урбана потера на селу“ и „Без месеца“. Током наредна два дана биће приказана joш 24 филма, „Деца реке“, „Убиство мачка“, „Дете“, „Руска машина“, „Пужеви“, „Пустара“, „Моје десно око“, „Тркач“, „Човек који је хранио сенку“, „Boomboх“, „Зли медведићи“, „Радио“, „Повуци ме“, „Један

купиш други добијеш“, „Аладин и чаробна канта“, „GuOy“, „Где си био кад је умро Мајкл Џексон“, „Векне хлеба и риба“, „Мамци и удице“, „Излазак у случају опасности“, „До границе“, „Могуће је бити невин у немогућем“, „Дом“, „Сточар“, „Драган“ и „Сутра“. Пројекције почињу од 16 сати у Биоскопу „Кварт“, а улаз је сва три дана слободан за све који имају жељу да погледају нешто што се битно разликује од холивудске продукције. T. Радовановић

На репертоару Биоскопа „Кварт“

МАГАЗИН

28.9.2014.

Мали Будо

Мали Будо је дебитантско редитељско остварење Данила Бећковића који је са Димитријем Војновим написао и сценарио. Филм је првобитно замишљен као краткометражно остварење, али je ауторска екипа презадовољна снимљеним материјалом одлучила да прерасте у дугометражни. Премијерно је, у оквиру програма Нови аутори, приказан почетком године на филмском фестивалу Кустендорф на Мокрој Гори, а у биоскопима се појавио крајем септембра. Кад подгорички хирург Драго приликом операције направи велику грешку и убије сина јединца градског моћника одлучи да заштиту свог јединца од крвне освете потражи у Београду код пријатеља из студентских дана. Очеве пријатељско-рођачке везе и везице убациће га у ковитлац црнохуморних дешавања које на врло духовит начин дочаравају први сусрет једног, до тада безбрижног осамнаестогодишњака, са престоницом. За Буда је ово сјајна прилика да окуси ноћни живот престонице, па обилази кафане и лута кроз врелу београдску ноћ у потрази за девојкама и другим облицима забаве, јер не зна да његови заштитници не намеравају да испуне обећања. Критика филм оцењује делом које обећава јер нешто ново у српској кинематографији није чест случај. Занимљива мешавина комедије и акционог филма отворено наговештава да ће бити и наставка, што се оцењује прилично добром намером каква се пореди са филмом „Ми нисмо анђели“. Разлика се састоји у саз-

нању да је прича о црногорцима у Београду, ипак, мало урбанија у приступу свеукупне ангажованости коју нуди филм као освежење на прилично ускоугаоном начину размишљања овдашњих филмаџија. Мали будо се приказује до 1. октобра у пројекцијама које почињу од 20 и 22 сата по цени од 250 динара.

Због тебе променићу презиме Рафа је момак из Севиље, кога интересују само лепе ствари, изглед и жене. Никада није изашао из Андалузије, али ипак хоће због младе Баскијке Амаје која, за разлику од осталих жена које је упознао, одолева његовим заводничким техникама. Како би убедио Амају да је она љубав његовог живота, а он прави човек за њу, Рафа путује у Баскију а серија неспоразума тера младог Андалужанина да се претвара да је Баскијац. Том приликом користи чак осам баскијских презимена како би што пре остварио животни циљ. Филм обилује неспоразумима, исмевањем предрасуда, карикирањем обичаја севера и југа, локално-универзалним антагонизмима... Урнебесна комедија у режији ветерана шпанског филма Емилија Мартинеса Ласара направила је прави хаос на биоскопским благајнама широм Шпаније и потукла све досадашње рекорде гледаности, па је већ најављено снимање наставка. Филм се приказује од 18 сати, а за улазницу је довољно припремити 250 динара. Т. Радовановић

МАГАЗИН 28.9.2014.

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 28.9.2014.

Европска недеља мобилности

УПРАВЉАЈ БЕЗБЕДНО И БУДИ УОЧЉИВ

- Искуство показује да су на Балкану бициклизам као спорт, и вожња бицикла као начин понашањa, прилично запостављени у поређењу са другим европским земљама. - На територији града у прошлој години је настрадало укушно 58 бициклиста, живот је изгубило 3, теже повређено 13, а лакше 42. - Посебно опасним за бициклисте, као најугроженију категорију учесника у саобраћају, показало се провлачење између возила. – Бициклисте мало поштују други учесници у саобраћају, а и сами често возе неосветљени или под дејством алкохола

МАГАЗИН

28.9.2014.

вропска недеља мобилности је годишња кампања одрживе урбане мобилности, коју организује мрежа градова уз политичку и финансијску подршку Ервопске комисије и њеног Генералног директората за животну средину. Циљ кампање која се одржава у септембру сваке године је да подстиче локалне управе широм Европе да уводе и промовишу мере одрживог саобраћаја и понуде грађанима алтернативе употреби аутомобила. Врхунац манифестације представља

„Дан без аутомобила“, када градови који учествују у манифестацији одвоје једну или више зона искључиво за пешаке, бициклисте и јавни саобраћај током целог дана. Употреба аутомобила узрокује емитовање штетних гасова који нарушавају квалитет ваздуха у градовима и имају сталан негативан утицај на озонски омотач и климатске промене. Стога свако треба да чини све што може како би избегавао да користи аутомобил, посебно на релацијама кра-

ћим од пет километара, како би прешао на алтернативне видове саобраћаја. Алтернативна мобилност се састоји од јавног превоза, железнице и еколошких видова саобраћаја као што су пешачење или употреба бицикала. У том смислу је и жеља организатора акције да припаднике свих старосних група информишу и едукујемо о значају „еколошких“ видова саобраћаја, трамваја, тролејбуса, железнице, аутобуса, бицикала и наравно пешачења.

Ове године је и Краљево Европску недељу мобилности обележило низом активности које промовишу еколошке видове саобраћаја и алтернативну мобилност, а у сарадњи са бициклистичким клубовима „Металац“ и „Чикер“ Савет за безбедност саобраћа је организовао алтернативну вожњу бициклом улицама града под слоганом „Управљај безбедно и буди уочљив“. Неповољни метеоролошки услови, и киша која је почела да ромиња баш пред старт колоне бициклиста са Трга српских ратника, утицала је да улицама града крене тек педесетак најодважнијих. Организатори верују да ће, независно од оваквих активности, Краљевчани више користити бицикл и друге алтернативне видове превоза. Уз пратњу полиције колона бициклиста кренула је Карађорђевом улицом до Пампуле и назад Улицом Танаска Рајића поред Дома Војске Србије до центра града. Вожња је настављена улицама цара Лазара, Хајдук Вељковом, цара Душана, Олге Јовичић Рите, хероја Маричића до полазишта

на Тргу српских ратника. Сви учесници акције добили су од организатора предње и задње трептаче за бицикл како би вожња у ноћним условима била безбеднија. Акцију су подржали бициклисти националног тима Србије, чланови краљевачког „Металца“, и селектор репрезентације Драгиша Чубрић. - Окупили смо се по кишном дану да подржимо лепу акцију да што више људи буде на бициклима, а што мање у аутомобилима. Бициклистима који се такмиче друм је и мајка и маћеха, ми немамо дворане и стадионе, тренирамо редовно на друмовима, па апелујем на возаче да поштују бициклисте, нарочито децу која су стално изложена опасности. Ми представљамо овај град на предстојећем Светском првенству у бициклизму, а желимо да што више људи возе – каже Чубрић. Искуство показује да су на Балкану бициклизам као спорт, и вожња бицикла као начин понашања, прилично запостављени у поређењу са другим

европским земљама. Они који возе мало се поштују од стране других учесника у саобраћају, а и сами често возе неосветљени или под дејством алкохола. Све то изазива потребу за едукацијом и скретање пажње на бициклисте у акцијама као што је ова организована у недељу у Краљеву. На територији града у прошлој години је настрадало укушно 58 бициклиста, живот је изгубило 3, теже повређено 13, а лакше 42. Повећан број саобраћајних несрећа у којима страдају двоточкаши указује на потребу коришћења бициклистичких стаза и поштовање саобраћајних прописа о брзини и јасном обележавању како би возач бицикла био довољно видљив. Летак који је припремио Савет за безбедност саобраћаја указује на потребу вожње на два точка са рукама на управљачу уз коришћење заштитне опреме. Посебно опасним за бициклисте, као најугроженију категорију учесника у саобраћају, показало се провлачење између возила. Т. Радовановић

МАГАЗИН 28.9.2014.

Из Полицијске управе Краљево

ЕКСПАНЗИЈА Т

МАГАЗИН

28.9.2014.

рећа недеља септембра, као ни једна до сада од почетка године, показује колико су особе склоне вршењу кривичних дела на територији под ингеренцијом Полицијске управе Краљево биле успешније од оних који би требало да их у томе ако не спрече оно бар открију. Седмични статистички преглед стања јавне безбедности на подручју Краљева за период од 15. до 21. септембра сведочи да су инспектори криминалистичке полиције успели да од укупно 46 кривичних дела из области општег криминала открију

починиоце тек једног. Поређења ради само седам дана раније од укупно 28 познати су им извршиоци једанаест ових дела. Погоршању од десетак процената у области јавног реда и мира, при истом броју оних која се сврставају у остале, допринело је за трећину више туча него у претходном статистичком периоду. Иако је број евидентираних саобраћајних незгода већи само за трећину материјална штета је утростручена. Од укупно 14 саобраћајних незгода шест су за последицу

имале повређена лица, а осам само материјалну штету. Три особе су задобиле тешке телесне повреде, девет лакше, а штета је процењена на милион и 200 хиљада динара. У истом периоду евидентирано је 283 прекршаја у саобраћају што је за 150 мање него седам дана раније. После дуже паузе припадници Ватрогасно-спасилачке јединице су интервенисали у гашењу мањег пожара у коме је причињена штета процењена на 50 хиљада динара.

КРИМИНАЛА МАРИХУАНА ИСПОД ХАУБЕ АУТОМОБИЛА Настављајући активности на сузбијању трговине наркотицима, припадници краљевачке криминалистичке полиције су у уторак у Шумарицама запленили око 2,8 килограма марихуане. Приликом контроле саобраћаја на путу Краљево-Крагујевац испод хаубе аутомобила марке „рено 5“, у коме су се налазила две особе из Вучитрна, пронађена су три пакета са око 2,8 килограма ове опојне дроге. Након увиђаја који је извршио виши јавни тужилац, у присуству полицијских службеника, због сумње да је извршило кривично дело, које се карактерише као неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, против једног лица је поднета кривична пријава Вишем јавном тужилаштву у Краљеву.

СУДАР СА БАНДЕРОМ У уторак око 20 сати на надвожњаку у Улици Зелене Гора догодила се тешка саобраћајна незгода у којој је једна особа задобила тешке телесне повреде. До незгоде је дошло када је четрдесетогодишњи возач „фијата стило“ из Краљева, возећи према граду, из још неутврђених раз-

лога прешао на супротну страну коловоза и ударио у металну ограду надвожњака и метални стуб уличне расвете. Због озбиљности повреда повређени је превезен у Институт за ортопедско-хируршке болести у Београду, а увиђај је, према саопштењу за јавност Полицијске управе Краљево, на лицу места извршио заменик основног јавног тужиоца у присуству припадника полиције.

ЗАУСТАВЉЕНИ ШВЕРЦЕРИ ЦИГАРЕТА Припадници Полицијске управе Краљево су, у оквиру појачане активности на сузбијању шверца, пресекли још два ланца трговине акцизном робом и запленили цигарете у вредности од око милион динара. У Прогорелици су у петак пре подне полицијски службеници, приликом контроле аутомобила „фијат“ рашчанске регистрације, који се кретао из правца Рашке, пронашли 4.990 паклица цигарета марке „марбле“ без неопходне документације. На истом путном правцу, овога пута у Богутовцу да сата после поднева су у аутомобилу „БМВ“ београдске регистрације, који се кретао из правца Рашке, пронашли 7.000 паклица цигарета исте марке без неопходне документације. Том приликом

су полицијски службеници успели да спрече возача и сувозача који су покушали да побегну. Цигарете су одузете, а по налогу заменика oсновног јавног тужиоца у Краљеву против возача „фијата“ и возача и сувозача „БМВ“ биће поднете кривичне пријаве због сумње да су извршили кривично дело недозвољена трговина, а возач и сувозач „БМВ“ и кривично дело спречавање службеног лица у вршењу службене радње.

ДИРЕКТНИ СУДАР „ПУНТА“ И „ГОЛФА“ У Богутовцу се у петак око 8 часова догодила саобраћајна незгода у којој су повређена два лица. До незгоде је дошло када се „фијат пунто“ краљевачке регистрације, који се кретао из правца Краљева, сударио са „голфом“ новопазарске регистрације који се кретао из супротног смера. Возач „пунта“ је приликом судара задобио тешке телесне повреде опасне по живот, док су код возача „голфа“ констатоване само лаке повреде. Увиђај су извршили припадници краљевачке саобраћајне полиције, а о догађају је обавештен заменик основног јавног тужиоца у Краљеву. Т. Радовановић

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs