MagazIN 143 by Kraljevski MagazIN

МАГАЗИН Година III * Број 143 * 26. октобар 2014. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевски

Положени венци на споменик ратника

МАГАЗИН

26.10.2014.

ОБАВЕЗА ПРЕМА

- Важни датуми какав је и 22. октобар, дан када је Краљево ослобођено аустроугарске окупације у Првом светском рату, никада не смеју да се забораве и препусте прошлости због жртава у ослободилачким ратовима без којих Краљево не би било ово што је данас. - Од ове године град преузео обавезу достојног обележавања значајног датума

Фото: М. Радовановић

А ЖРТВАМА РАТА

26.10.2014.

МАГАЗИН

поменик учесницима ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године на Тргу српских ратника у среду је био место посебног пијетета према страдалима у Великом рату. Венце су на споменик положили представници Градске управе, Војске Србије, полиције, Жандармерије, Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова „Јово Курсула“ и других удружења грађана, а председник Скупштине града Сретен Јовановић указао на значај датума коме се до сада није поклањала пажња какву заслужује. То је и повод да се у склопу државног пројекта обележавања стоте

годишњице од почетка великог рата и дан када је 1918. године Краљево ослобођено од аустроугарске окупације установи као посебан празник. Посебно задовољство сазнањем да је град преузео обавезу да, у оквиру државног програма обележавања стоте годишњице од почетка Првог светског рата, на достојан начин истакне значај дана када је ослобођено Краљево изразио је председник Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова „Јово Курсула“ др Милан Матијевић. Испред споменика српским ратницима, који је саграђен 1933. године

прилозима грађана, Сретен Јовановић је подсетио на обавезу да се важни датуми, какав је и 22. октобар, никада не забораве и препусте прошлости због жртава у ослободилачким ратовима без којих Краљево не би било ово што је данас. Полагање венаца на споменик у центру града и Свечана академија у Краљевачком позоришту само су део активности подсећања на значајан датум који су посебним програмима обележили Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ и Културни центар „Рибница“.

СПОМЕНИК СРПСКОМ ВОЈНИКУ Споменик српском војнику на Тргу српских ратника изграђен је 1933. године новцем од прилога преживелих бораца и грађана. Четири метра и десет сантиметра висока бронзана фигура војника постављена је на постаменту изграђеном од тесаног камена из Каменице. На подијуму постамента представљени су врхови морских таласа који се разбијају о камену стену, а представљају Плаву гробницу и морске дубине у које су сахрањени српски ратници. Са све четири стране налазе се нише у којима су исписани називи

битака у којима је учествовала српска војска. Укупна висина споменика износи 10 метара и 55 сантиметара, а бронзани војник на грудима носи одликовање као симбол храбрости и остварених победа српске војске у ратовима од 1912. до 1918. године. Војник је одевен је у војничку униформу а његова обућа, народни опанак, симбол је народа и порука да ће, ако затреба, и народ бити војска. Пушка симболично ослоњена на оцило представља поруку да се земља и народ бране и

оружјем, а не само дипломатијом. Државни грб и бронзана фигура војника окренути су ка северу одакле је дошао непријатељ и представљају упозорење свима који се одлуче на сличан корак да ће земљу и државу бранити народна војска. Застава коју држи војник висока је 180 сантиметара, крст на њеном врху представља стављање вере изнад свега, а став и силуета бронзане фигуре приказани су у облику крста, што је симболички знак распећа и страдања српског народа. Т. Радовановић

Обележена годишњица ослобођења Краљева у Великом рату

МАГАЗИН

26.10.2014.

СВЕДОЧАНСТВО О ВРЕМЕНУ ХЕРОЈСТВА

Фото: М. Радовановић

- Србија је 1914. године имала 4 милиона становника, а из рата изашла са милион и 180 хиљада мање. - Слободну није дочекало 379 хиљада војника и официра који су погинули на ратиштима на којима је ратовала српска војска. - Из једне куће у рат су одлазила сва мушка чељад способна да носе пушку, а многи од ових ратника су погинули, или умрли, далеко од домова и родног краја. – Да њихова дела нису заборављена ни после скоро сто година на територији Краљева подсећа 57 споменика и разних споменичких обележја као што су спомен цркве, звонаре, чесме, споменици фигуралног облика, спомен плоче на школама и задружним домовима

МАГАЗИН

26.10.2014.

тота годишњица од почетка Великог рата повод је да Краљево 22. октобар обележи као датум када је град ослобођен од аустроугарске окупације. Овај дан је претходних година на скроман начин обележаван у оквиру Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова „Јово Курсула“, а од ове је улогу организатора преузела локална самоуправа. Повод је сазнање да је Краљево, као и многи други градови, током четири ратне године претрпело велика страдања и да заслужује да се озбиљније приступи обележавању значајног датума које је отпочело полагањем венаца испред споменика српском војнику на Тргу српских ратника, а завршено Свечаном академијом у сали Краљевачког позоришта на којој су говорили председник Скупштине града Сретен Јовановић и председник Друштва за неговање револуционарних традиција ослободилачких ратова „Јово Курсула“ др Милан Матијевић. Србија је 1914. године имала 4 милиона становника, а из рата изашла са милион и 180 хиљада становника мање. Од тога броја слободу није дочекало 379 хиљада војника и официра који су погинули на ратиштима на којима је ратовала српска војска. Велики рат је протутњао и преко територије данашњег града Краљева, а са собом заувек однео бројне становнике ових крајева који су оставили кости на ратиштима на којима је војевала српска војска. Њихова дела нису заборављена, а и после скоро сто година на то подсећа 57 споменика и разних споменичких обележја као што су спомен цркве, звонаре, чесме, споменици фигуралног облика, спомен плоче на школама и задружним домовима. То су и веома вредни споменици крајпуташи, а и споменици на 14 сеоских гробаља што сведочи да народ поштује жртве које су узидале животе у темеље слободе, јер свако име урезано на споменицима и споменичним обележјима говори о херојству, храбрости и пожртвовању у борбама за слободу. Почетком рата 1914. године Краљево је имало тек 5 хиљада становника, а завршетак ратних операција 23.

октобра дочекалао са само две хиљаде што сведочи да је у рату страдало 60 одсто оних који су овде живели пре аустроугарске окупације. Подаци о великом страдању народа са ових простора, али и целокупног српског становништва, довољан су повод за размишљање о интересовању окупатора за ове просторе, али и последицама на економски развој земље у каснијим деценијама. Много пута се показало да су Срби забораван народ, чак и у ситуацијама кад то не би смело да се догоди, па је обележавање овог значајног датума у историји града повод да се коначно прекине са том праксом и поручи долазећим генерацијама да немају право на такав однос према онима који су се и пре сто година борили за данашњу слободу. Свечана академија је отпочела инторнирањем химне Србије „Боже правде“ и изношењем на позорницу државне заставе коју је из руку официра Жандармерије потпуковника Милорада Јовановић преузео председник Скупштине града Сретен Јовановић. На свечаној академији Скупштине града поводом обележавања стоте годишњице од почетка Великог рата и ослобођења Краљева у Првом светском рату председник Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова „Јово Курсула“ др Милан Матијевић је подсетио да је у њему учествовао велики број ратника са подручја Краљева. Из једне куће у рат су одлазила сва мушка чељад способна да носе пушку, а многи од ових ратника су погинули, или умрли, далеко од домова и родног краја на бојиштима на којима је војевала српска војска. У знак жалости за палим ратницима, поштовања њихових јуначких дела и сећања на жртве народ је подизао бројна споменичка обележја, а на подручју града Краљева има их 57, међу којима спомен плоче на школама у Печеногу и Тавнику, здравственој амбуланти у Лађевцима и спомен цркви у Врдилима. Спомен звонаре подигнуте су у Врби и Сирчи, а спомен плоче постављене у манастиру Жичи, Врди-

лима, Мрсаћу и Самалима. Уз спомен костурнице у Богутовцу и Ушћу, спомен дом Жички народни дом у овом месту и спомен чесме у Врдилима, Гледићу, Годачици, Готовцу, Драгосињцима, Ласцу, Самаилима, Цветкама, црквеној порти у Матарушкој Бању на страдалнике Првог светског рата са ових простора подсећају споменици фигуралног облика у Адранима, Буковици, Витковцу, Грдици, Закути, Ковачима, Краљеву, Лешеву, Милаковцу, Мрсаћу, Церју, Поповићима и Раваници. Спомен плоче су постављене на задружним домовима Милочају, Обрви и Стублу, а споменици на гробљима у Адранима, Буковици, Врдилима, Краљеву, Лешеву, Роћевићима, Станчи, Магличу и Тепечима. О појединцима жртвама Великог рата сведоче бројни споменици крајпуташи у селима Буковица, Врдила, Гледић, Гокчаница, Дедевци, Мланча, Ратина, Рудно, Ушће, Цветке, Шумарице, Чукојевац и уређене галерије ових споменика у Самаилима и Цветкама, а у спомен на значајне личности улице у Краљеву понеле су имена војвода Живојина Мишића, Радомира Путника, и Степе Степановића. Као трајно сећање генерацијама остају Трг српских ратника, улице Солунских ратника и Церска у Краљеву и Крфска у Ковачима. - Сва ова спомен обележја представљају меморијално благо и историјско богатство краљевачког краја које остављамо у наслеђе нашим поколењима. Ова споменичка обележја морамо да поштујемо, да их одржавамо, да их не скрнавимо! Свако име урезано на нашим споменицима говори о једном подвигу, говори о једном херојству, говори о једном животу узиданом у темеље слободе Србије и Краљева. За све што су наши преци, наши ратници учинили за слободу Србије, за слободу Краљева нека им је хвала! Слава им и Бог душу да им прости – рекао је др Матијевић. У уметничком делу програма обележавања Дана ослобођења Краљева у великом отаџбинском рату наступили су глумци Краљевачког позо-

ришта, проефсори Музичке школе „Стеван Мокрањац“ и чланови Оркестра „27. септембар“ одајући достојну пажњу и поштовање онима који су заслужни за сунце слободе које се мери Милутиновом сенком на Тргу српских ратника. Поред чланова сталног анасамбла позоришта у интерпретацији сведочења оних који су преживели рат и оставили трајну успомену на херојску епопеју између 1914. и 1918. године овековечену у књизи Солунци говоре Антонија Ђурића учествовали су и троје младих Краљевчана, Стефан Миликић, Кристина Јефтовић и Светлана Миленковић. Т. Радовановић

Др Милан Матијевић

Сретен Јовановић, председник Скупштине града

МАГАЗИН

26.10.2014.

ЗАХВАЛНОСТ СВАКОМ ПРЕТКУ

- У склопу државног програма обележавања сто година од почетка Великог рата у Краљеву обележена деведесет шеста годишњица ослобођења од аустроугарске окупације. - Жртвама српског народа поклонио се цео свет. – Краљево препознало обавезу обележавања значајног датума. - У Краљеву се 1915. године пред најездом аустроугарске војске нашао велики број избеглица из свих крајева Србије, али и српска Влада и део дипломатског кора. – Током неколико дана број становника се попео на 100 хиљада

оздрављајући уважене госте, заменика начелника Рашког управног округа, представнике Војске Србије, полиције, Жандармерије, политичких партија, предузећа, установа, одборнике Скупштине града Јовановић је подсетио да се стота годишњица од почетка Првог светског рада обележава у години када Краљево слави деведесет шесту годину ослобођења од аустроугарске окупације. То је и повод да се на достојан начин посвети пажња времену у коме

је град изгубио 60 процената становништва, а коме се све до ове године није посвећивала потребна пажња. - Дуги низ година власт у овом граду, изузев прикључења обележавању ослобођења у организацији Удружења за неговање традиција ослободилачких ратова „Јово Курсула“ из Краљева, није препознавала обавезу обележавања овог датума, а сигурно је да су жртве Великог рата то заслуживале. Ове године се као град придружујемо и државном програму

обележавања 100 година од почетка Великог рата. Током Првог и Другог балканског рата Аустроугарска је настојала да ограничи утицај Србије на ослобађање националних територија које су биле под турском влашћу, а многи поступци су потврђивали да се припрема за рат против Србије. У оквиру ових припрема организовани су маневри аустроугарске војске у Босни. Дана 28. јуна 1914. године, Гаврило Принцип, припадник организације „Млада

Сретен Јовановић

Фото: М. Радовановић

26.10.2014.

МАГАЗИН

Босна“ из Сарајева, извршио је атентат на Фердинанда, наследника аустроугарске круне. После атентата, у словенским земљама под аустроугарском влашћу, у Босни, Хрватској, Словенији, покренут је талас насиља над српским живљем и претњи држави Србији – истакао је Јовановић. Знајући шта се спрема, српска влада је објавила Прокламацију којом обавештава народ да јој је само два дана раније Аустроугарска поднела представку са извесним захтевима и оставила рок да одговори истог дана до 6 сати, стављајући у изглед прекидање дипломатских односа, ако не би била задовољена. „Знајући да одговара жељама вашим и потреби мира, коју осећа не само Србија него и цела Европа, излази у сусрет царској и краљевској влади до крајњих граница по-

пустљивости, преко којих не може ићи ни једна независна држава“ стајало је, између оталог у одговору Србије. У прокламацији се даље наводи: „Уздајући се у помоћ Божју, у своју правду, као и пријатељство великих држава, које, уверени смо, желе исто тако да се мир одржи, али како је угарски посланик вечерас изјавио, у име своје владе, да није задовољан одговором и да коначно прекида дипломатске односе, влада српска принуђена је да за сваки случај одмах предузме најпотребније војничке мере за одбрану земље.“ Једновремено са Прокламацијом, краљевим Указом, објављена је мобилизација целокупне српске војске за 26. јул 1914. године и мобилисано је 737.000 војника. Месец дана после атентата у Сарајеву, 28. јула, око подне, преко Земуна, стигла је депеша из

Пеште на адресу Краљевско српског министра иностраних дела. Министар спољних послова Аустроугарске гроф Бертхолд поручује да, пошто краљевско српска влада није дала задовољавајући одговор на ноту коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду 23. јула 1914. године, царско краљевска влада налази за потребно да сама предузме задовољење својих права и интереса и да ради тога прибегне оружју. Тиме је објављен став Аустроугарске да се налази у ратном стању са Србијом. - После објаве рата, аустроугарске трупе су са својом „балканском војском“ напале Србију и прешле реку Дрину, а истовремено прелазе реку Саву и заузимају Шабац. Напредују у унутрашњост Србије. Генерал Павле Јуришић Штурм са III армијом води тешке борбе на планини

Цер и четири дана задржава надмоћнијег непријатеља. Ово је створило време и простор II армији, којом је командовао генерал Степа Степановић, да тријумфално 20. августа 1914. године победи у Церској бици и протера аустроугарске трупе преко Дрине. Била је то прва победа савезника у Великом рату. После пораза на Церу, Аустроугари 8. септембра у Другој офанзиви поново прелазе Дрину. Без обзира на пораз на Церу, надмоћнија аустроугарска војска у Другој офанзиви продире преко Саве поново у Мачву и са својом казненом експедицијом пали села, веша људе, жене. У то време у Србију долази стручњак за судску медицину из Швајцарске Арчибалд Рајс, који обавештава свет о зверствима које је учинила аустро-мађарска V армија у Мачви и Шумадији

над недужним народом. Нападнута са свих страна, преморена од балканских ратова, српска војска и Врховна команда повлаче се преко Краљева. У Краљеву је тих дана, поред великог броја избеглица из свих крајева Србије, боравила Српска Влада и део дипломатског кора. У Краљеву је врило као у котлу. У тим данима број становника повећао се са 5.000 на 100.000. Због оскудице у становима, људи су размештени по радњама, установама, па чак и по улицама. Након повлачења српске војске, Краљево је окупирано 1915. године. За време непријатељске окупације, становништво је претрпело велике материјалне и људске жртве. Тако је отпочео рат, који је трајао скоро четири године. После отпочињања рата више држава прилази у савезништво са

Србијом: Краљевина Црна Гора, Француска, затим касније Русија, Италија, Енглеска, Белгија и друге земље, чиме се отпочети рат са Србијом претворио у Велики светски рат. У Великом рату Србија је од 4 милиона становника изгубила милион и 180 хиљада. Од овог броја, 379.818 војника и официра заувек је оставило своје кости на ратиштима на којима је војевала српска војска. Краљево је, од 5.000 становника, колико је имало пре почетка рата, ослобођење 22. октобра 1918. године дочекало са 2.000 житеља. Жртвама српског народа поклонио се цео свет. Ми смо захвални сваком претку ратнику који се борио за слободу наше отаџбине и нашег града. Хвала нашим јунацима! Нека им је вечна слава и Бог да им душу прости! – завршио је Јовановић.

МАГАЗИН 26.10.2014.

Десета седница Градског већа

МАГАЗИН

26.10.2014.

УСВОЈЕНА ЗНАЧ

есетој редовној седници Градског већа претходила је консултативна седница градоначелника, заменика градоначелника, чланова Већа, председника и секретара Скупштине града са начелником Градске управе и начелницима различитих одељења, а почетак заседања је по обичају обележило разматрање Завода за јавно здравље о хигијенској исправности воде, праћењу квалитета ваздуха и извршеним мерењима имисије за август ове године.

Пред члановима Градског већа нашло се и разматрање одлука о правима и услугама у социјалној заштити и плану детаљне регулације „Фекална канализација у Тавнику“ и стављању ван снаге решења овог органа о закупу пословног простора у бившем локалу Одбојкашког савеза као услов за расписивање јавног огласа за поновно давање у закуп. На денвном реду десете седнице нашло се и разматрање предлога измена и допуна Програма коришћења средстава Буџетског фонда за заштиту

животне средине, закључка којим се предлаже именовање новог члана Регионалног развојног савета за регион Шумадије и Западне Србије, као и закључка којим Градско веће изражава сагласност да градоначелник са Здравственим центром „Студеница“ закључи уговор о поравнању у вези потраживање Фонда солидарне стамбене изградње по основу неисплаћених обавеза ове установе према Фонду. Након мајских поплава одлуком Скупштине града укинут је Фонд солидарне стамбене изградње како би средства

ЧАЈНА РЕШЕЊА

која су у њему постојала била преусмерена на санацију последица елементарне непогоде. Одлука је довела у неповољан положај раније кориснике Фонда због сазнања да немају коме да уплате пристигле обавезе и дуговања. Како је на станове изграђене средствима Фонда стављена хипотека до исплате дуга одлучено је да градоначелник Краљева закључи уговор о поравнању са Здравственим центром „Студеница“. Након што милион динара буде уплаћено у буџет града биће скинута хипотека са станова грађених средствима овог фонда.

Донето је и решења о одобравању износа од 15 милиона динара на име учешћа града Краљева у финансирању редовног рада спортских клубова, спортских организација и удружења за трећи квартал ове године уз обећање о настојању да средства и у последњем, без обзира на спорије пуњење буџета, не буду умањена. Чланови већа су одлучивали по жалбама грађана на закључке одељења за друштвене делатности и различитих инспекцијских служби, а разматрали су и документацију поднету уз захтеве за једнократну новчану

помоћ услед елементарне непогоде, па су усвојили одлуку да се свима исплати једнократна новчана помоћ од по 120 хиљада динара. Све већи број индустријских објеката у Тавнику и велика количина отпада условљава изградњу фекалне канализације што је био повод да Градско веће донесе одлуку о изради пројектне документације као првом кораку ка коначном решењу и прикључењу на колектор Аеродрома „Морава“. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Избори у месним заједницама

МАГАЗИН

26.10.2014.

КРАЈ ДУГОГОДИ

- Избори за савете месних заједница у недељу 23. новембра у складу са статутима сваке од њих. – Контролу целог процеса врши Изборна комисија коју ће посебном одлуком именовати председник Скупштине града

али је број Краљевчана, сем можда оних који се још барем на папиру налазе на списковима чланова савета месних заједница, који се сећају када је овим органима истекао мандат. Указивали су на то више пута представници опозиционих странака опоменом да би свака одлука ових лица могла да буде у директном сукобу са прописима, посебно кад се ради о трошењу пара које се из градског буџета издвајају за рад месних заједница.

С времена на време је у протеклих неколико година било покушаја да се организују избори, али су они сваки пут пропали чак и након што је одређено време за њихово одржавање. Одговорни за расписивање увек су налазили добро оправдање за своје поступке, а противници то тумачили још једним покушајем да на овим местима, бар за неко време, задрже стечене позиције. Избори за чланова савета месних заједница на територији града Кра-

љева последњи пут су расписани у пролеће ове године пре него се знало да ће бити одржани ванредни парламентарни избори. Одлука о расписивању је само неколико дана касније стављена ван снаге баш из разлога да се не би одржали истог дана. Више од самог термина опозиционим странкама са краљевачке политичке сцене сметао је начин избора кандидата, а статутима месних заједница је одређено да се врши акламацијом већине присутних чланова на

зборовима грађана. У случају да их нема довољно избори се током истога дана, након паузе, понављају са бројем присутних грађана што ствара опасност да о судбини свих становника током наредног мандатног периода одлучује тек неколико људи. Спорно је било и оглашавање избора за које зна врло мало људи, па је све утицало на закључке о могућим манипулацијама. Није необично да представници власти расписују изборе у време за које сматрају да им највише одговара, а тек неколико појављивања напредњака у јавности после, подуже паузе, у делу опозиције је створио утисак да се наговештава скоро расписивање избора. Да су били у праву потврђују информације из редова партије на власти о датуму одржавања и пре него је он званично објављен. Само дан након што је на свечан

начин обележен Дан ослобођења Краљева у Првом светском рату председник Скупштине града Сретен Јовановић је донео одлуку о расписивању избора за савете месних заједница који ће се одржати у недељу 23. новембра. Према овој одлуци избори ће се у месним заједницама Бресник, Гледић, Годачица, Кованлук, Стубал, Матарушка Бања, Мусина река, Прогорелица, Рибница, Савово, Самаила, Стубал и Хигијенски завод одржати у времену између 8 и 17 сати. У осталим месним заједницама, Адрани, Бапско Поље, Баре, Берановац, Богутовац, Буковица, Витановац, Витковац, Врба, Врдила, Гокчаница, Грдица, Драгосињци, Дракчићи, Жича, Закута, Зеленгора, Јарчујак, Каменица, Ковачи, Конарево, Лађевци, Лазац, Лешево, Лопатница, Метикоши, Милавчићи, Милаковац, Милочај, Мланча,

Мрсаћ, Обрва, Опланићи, Петропоље, Печеног, Полумир, Поповићи, Раваница, Ратина, Роћевићи, Рудно, Сибница, Сирча, Стара чаршија, Студеница, Тавник, Тепечи, Толишница, Трговиште, Ушће, Цветке, Центар, Чибуковац, II чибуковачка чета, Чукојевац и Шумарице мештани ће представнике у саветима месних заједница бирати у 12 сати. Изборне радње су отпочеле већ наредног дана, а читав поступак избора одвијаће се под контролом надлежних органа у складу са статутима месних заједница. У одлуци о расписивању избора се истиче да ће председник Скупштине града посебном одлуком образовати Изборну комисију која ће спровести изборе у складу са статутима месних заједница. T. Радовановић

Фото: М. Радовановић

ИШЊЕ АГОНИЈЕ

Без длаке на језику: Раде Ерац (1)

МАГАЗИН

26.10.2014.

БУНТОВНИК БЕЗ РАЗЛОГА?

- Уверење да је Раде Ерац највише утицао на стварње климе у којој градоначелник Краљева није могао да издржи притисак, па је поднео оставку, изазвало је незадовољство напредњака, а резултирало захтевом да се разреши функције шефа одборничке групе која је, након ранијег иступања Звонка Туфегџића, престала да постоји јер није могла да егзистира са само два члана. - Након поплава са различитих страна пљуштала су обећања о помоћи у грађевинском материјалу, подним облогама, лежајима и другом покућству. - У Грдици тврде да је мештанима подељено много мање и од онога што је приказано у медијима. - Нису Грдичани очекивали много од донатора и фондације супруге председника државе, али су очекивали од државе. - За оне са пензијом од 15 хиљада динара и лежај који кошта 30 хиљада представља животну инвестицију

Раде Ерац

МАГАЗИН

26.10.2014.

ада је 1996. године на територији Месне заједнице Грдица отпочела изградња 8.804 метра дуге канализационе мреже вредне милион марака била је то највећа инвестиција на територији тадашње општине Краљево. Грдица је након завршетка радова постала једина месна заједница са потпуном покривеношћу канализационом мрежом на коју су могли да се прикључе сви пословни и стамбени објекти. Функцију председника режијског одбора за изградњу канализације, која је због величине и значаја инвестиције била важнија и од функције председника месне заједнице, обављао је Раде Ерац који скоро две деценије касније за МагазИН потврђује да је то био и почетак бављења политиком. У два наврата је након тога биран за председника Месне заједнице Грдица, а ту функцију обавља и данас и поред сазнања да је расписивање избора за чланове савета месних заједница, самим тим и председника, одлагано више пута. Изванредни резултати у раду, или нешто друго, овог човека одржавају на месту председника месне заједнице пуних дванаест година током којих је три пута биран за одборника Скупштине града, а све до пролећа ове године био и шеф одборничке групе Нове Србије у локалном парламенту. После ђурђевданских избора 2012. године одборнички мандати су се делили између Српске напредне странке и Нове Србије којој је од укупно 16 припало тек четири мандата што Ерца наводи на размишљање о уцењивачком односу странке која се у том тренутку осећала моћнијом. Колико је био у праву када се и пре избора противио оваквој коалицији сведочи податак да је четири странке у њој успело да освоје подједнак број мандата колико Нова Србија са знатно слабијом Демократском странком Србије четири године раније. Изненађујуће лош резултат на последњим изборима таквим се чини у поређењу са пређашњим када је иза 16 одборника стајао и знатно већи број бирача. Све то утиче на данашње размишљање о својеврсном утапању Нове Србије у Српску на-

предну странку што се неминовно одразило на његов статус у оквиру одборничке групе и њен нестанак у Скупштини града након бунтовних иступа који су довели до оставке тадашњег градоначелника Краљева. Оне који су заборавили Ерац подсећа да сада већ бивши градоначелник за скоро две године мандата није нашао за сходно да се бар једном сретне са председницима месних заједница, а сусрет је упорно избегавао и у случајевима када су се на територији појединих дешавале елементарне непогоде са катастрогфалним последицима. Иако је уследио позив председника готово свих месних заједница за смену то у формалном смислу није значило ништа, јер они не именују, нити разрешавају, градоначелника. У атмосфери каква је створена пред крај прве половине године, када је дошло до масовног отказивања послушности, градоначелник је постао, како каже Ерац, генерал без војске. А све је почело непосредно пре првог поплавног таласа да би било настављено између поплава у априлу и мају, које су причиниле штетеу у Рибници и Жичи, да би кулминацију доживело након мајских поплава које су опустошиле Грдицу. Уверење да је баш Раде Ерац највише утицао на стварање климе у којој градоначелник Краљева није могао да издржи притисак, па је поднео оставку, изазвало је незадовољство напредњака, а резултирало захтевом да се разреши функције шефа одборничке групе која је након ранијег иступања Звонка Туфегџића престала да постоји јер није могла да егзистира са само два члана. - Мој статус је поприлично недефинисан, јер немам никакав папир који је везан за било какво искључење нити је то, колико ја знам, обављено па се и даље формално водим као члан Нове Србије. Имам и коректан однос са шефом странке Велимиром Илићем као јединим министром који је знатно помогао Грдици у време катастрофе која нас је задесила. Све што смо тражили то смо добили, машине за исушивање кућа, калорифере и чизме које

није могао да обезбеди град Краљево него је то учинио Чачак на интервенцију Велимира Илића – каже Ерац након што се из задњег дела сале преселио тек који ред даље међу одбор-

нике који се сматрају независним. Свих ових година Ерац се у параламенту доказао као добар говорник, а све што је изрекао, каже, смислио је на тих двадесетак метара од места да

коме је седео до скупштинске говорнице. Многим другим одборницима је за пола сата излагања, тврди ауторитативно, потребан цео живот. У таквој ситуацији и рад локалног парламента делује прилично дискутабилно. Највише од свега запрепашћује чињеница да извршни органи скупштини нису поднели извештај о свим мерама које су предузете поводом пролећних поплава, па изводи закључак да се владајућа гарнитура понаша баш као и претходна у време земљотерса који је у новембру 2010. године погодио Краљево. Тада је тек на једном листу формата А4 три минута пред почетак седнице одборницима подељено нешто што би требало да личи на извештај. Изостанак скупштинске контроле онога што је чињено понавља се и ове године с једином разликом да се тада радило о много већем обиму посла. Иако је у случају катастрофе која је погодила око 500 кућа штета, појдиначно гледано, далеко већа него у случају земљотреса изостао је потребан ниво организованости код поделе помоћи због изузетно крутих критеријума. Зато је од 270 кућа које су поплављене у Грдици најмање 4 петине било спорно из неког од разлог везиваних за регулисање власничког односа, потрошене струје у априлу која је плаћана на име неког ко је умро, или се радило о грешкама у адреси. Док у овом делу града нису постојале улице све куће су се водиле на адреси Грдица бб. Старији становници овог насеља имају трајне личне карте, па се подаци из њих не поклапају са садашњима адресама. Зато су морали да доказују да постоје, да постоје њихове куће и да су поплављене. - Онда је градска влада донела соломонско решење да у свим спорним случајевима тражи мишљење председника месне заједнице. Ни у једном случају оно није изостало, а ради се о потврдама које сам писао као констатацију да неко живи на одређеној адреси, да је гршка у личној карти и да имовински односи нису регулисани. На крају је ипак остао мали број оних који нису остварили право на фина-

нсијску помоћ од 120 хиљада динара, јер не живе ту иако плаћају порез. Све што је могло да се покрије папирима да би добили помоћ је покривено, али је тешко оствариво на републичком нивоу зато што је обећана помоћ од 250 хиљада умањена за ових 120. Друга отежавајућа околност је што су критеријуми, кад је у питању република, јако крути. Зато велики број мештана није ни добио помоћ, а питање је шта ће бити са њом кад кључ од касе држи човек који 5 месеци не може да преброји паре, а за три сата је успевао да преброји гласове после сваких избора – објашњава Ерац. Иако је локална самоуправа брзо реаговала доношењем одлука о усмеравању средстава из Фонда за солидарну стамбену изградњу на санацију штете од поплава до првих исплата је морало да се чека два месеца. Ма колико да је сваки динар помоћи добродошао у Грдици верују да нема основа за причу о великом новцу, јер се појединачни износи изједначавају са месечним платама неких функционера. Код оних који су добили новац врло брзо се јавила дилема шта са њим да раде, а подстакнута обећањима да ће добити део грађевинског материјала и подних облога. Дилема се односила на то да ли уопште трошити новац за нешто што би могли да добију у следећој фази, или га сачувају за куповину покућства које је уништено током поплава. Одговор на то питање никад није стигао до оних који су га очекивали што Ерац тумачи својеврсном игром бројева која је код највећег дела Србије требало да створи погрешну слику о размерама катастрофе. Од око 140 хиљада становника са територије града Краљева штету је претрпело тек око две хиљаде. - Информације о помоћи које су објављиване преко медија нису пласиране због њих већ преосталих 138 хиљада који могу да поверују да смо добили 900 кревета као шо је обећавано, а није стигао ни један, да смо добили 250 хиљада динара од републике, што је нетачно, да смо добили комплетан намештај што је та-

МАГАЗИН

26.10.2014.

кође обећавано, а одговорно тврдим да од тога није било ништа, да смо добили подне облоге за свих 500 кућа, а то такође није било. У највећем броју случајева људи су принуђени да се налазе како знају и умеју, а при томе је постојао још крупнији проблем, а то је што највећи број становника Грдице потиче из старачких и пензионерских домаћинства. То су људи који нису способни да самостално обављају занатске радове, па се поставља питање да ли је тај новац довољан и за обављање занатских радова. Људи који су остали без ичега сами су одређивали приоритет да оспособе бар једну просторију и део куће у коме ће да дочекају зиму – каже Ерац. Након поплава су са различитих страна пљуштала обећања о помоћи у грађевинском материјалу, подним облогама, лежајима и другом покућству. У Грдици тврде да је мештанима подељено много мање и од онога што је у медијима приказано, а посебно ири-

тантним су се учиниле црне плочице за купатила које је донирао неко за кога се верује да није могао да их прода. Нису Грдичани ни очекивали више од донатора и фондације супруге председника државе, али су очекивали од државе. На потезу од камиџорског до милочајског моста на најплоднијим њивама у Поморављу сконцентрисана је пољопривреда Грдице, Опланића, Сирче, Адрана и Поповића, а ове године су неки власници и по три пута засејавали исте парцеле. У време када се готово сви пољопривредници у земљи жале на високе трошкове производње у посебно тешком положају су се нашли они у сливу Западне Мораве између два моста удаљена тек неколико километара. Више од сазнања о утрострученим трошковима овогодишње сетве боли сазнање о додели помоћи коју оцењују скандалозном. Без длаке на језику председник Месне заједнице Раде

Ерац сведочи да су нафту за овогодишњу сетву добијали власници који немају ни две кецеље земље, а заобилажени они са 15 хектара. Семе су, каже, добијали они са врло мало сетвених површина, а заобилажени они који живе од пољопривреде. До половине недеље су, каже, само два човека добила семе за јесењу сетву, а кад се на телевизији објави да је стигла помоћ стотинак оних који су је очекивали дођу да траже од председника месне заједнице. Више од свега интересовало нас је како Грдичани дочекују зиму. Ерац потврђује да је дочекују у кућама обновљеним до мере коју су то омогућавале сопствени потенцијали, оним што је добијено од града и државе, донацијама синдиката запослених, струковних удружења, цркве и верских заједница. - Све је то мало да би се привели крају обимни послови, јер је по грубој процени за довођење куће од 90 ква-

драта у пристојно стање потребно десетак хиљада евра, а то је за многе у Грдици недоступно. За оне са пензијом од 15 хиљада динара и лежај који кошта 30 хиљада представља животну инвестицију – каже Ерац. Поплаве катастрофалних размера се у овом крају дешавају једном у 50 година, а о првој великој, забележеној 1914. године, сведочи белег на камену из тог периода у Поповићима. Друга велика поплава забележена је 1965. године када је вода у Грдици достигла ниво приближан овогодишњем. Грдичани су свесни да нема гаранција да се нешто слично неће поновити врло брзо, за две, три или пет година, можда тек за пола века. Зато су очи свих мештана упрте у политичку вољу да се донесе одлука о изградњи заштитног бедема који би се протезао од милочајског до камиџорског моста о чему се у овом делу Србије говори већ скоро 40 година. Одлучујућу улогу у томе требало би одиграју народни посланици овог краја којих никада у На-

родној скупштини није било у овом броју. Иако их, по подацима којима располаже Раде Ерац, има седам ефекат њиховог рада је као да нема ни једног. То је и био повод једном од Грдичана да понуди утовљену свињу ономе ко наброји имена свих краљевачких посланика. До сада још нико није добио примамљиву награду. - Ако имате град са седам посланика у парламенту, а тих седам људи нису способни да избоксују бедем који би заштитио ове грађане онда је моја порука - немојте више да цепате опанке о нашем трошку. То је порука онима који нас представљају, а очигледно им по овом питању нико не зна боју гласа. Поступак договора председника неколико месних заједница је у току и ми ћемо инсиситирати тражећи ангажовање свих који су надлежни, а надлежна су министарства, локална самоуправа у смислу решавања имовинско правних односа, држава Србија, водопривреда као јавно предузеће за које не знам чему

служи. Тражићемо хитну интервенцију изградње одбрамбеног насипа, а уколико се гради аутопут влада може одлуком један део од десетак километара да пребаци на релацију између ова два моста и тако реши овај проблем. Мислим да је приоритетније да се гради тај део у зони у којој би се решило питање обилазнице и опште безбедности свих ових села и људи – каже Ерац. Уколико бар локални посланици не виде приоритет у заштити овог дела градског подучја могло би да се очекује оно што је Ерац више пута најављивао и у претходним годинама, а то је грађанска непослушност као израз незадовољства начином решавања егзистенцијалних проблема. У овом граду, каже, нико није крив што је била поплава, али је неко крив што становници ових насеља нису обавештени о опасности која се приближавала. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

26.10.2014.

Резултати премашили очекивања

Фото: М. Радовановић

- У акцији „Оживи осмех“ продајом пригодних беџева прикупљено нешто више од милион и 384 хиљаде динара и подељено на дванаест најугороженијих породица са подучја поплављеног у мају ове године. - Организована продаја у 65 организација. – Свакој од дванаест породица по хиљаду евра. – Централна манифестација на Тргу Светог Саве окупила извођаче из 23 организације. – У једномесечној акцији учествовало петнаест хиљада Краљевчана

26.10.2014.

МАГАЗИН

акон поплава које су половином маја направиле пустош у околини Краљева помоћ су најавили бројни донатори, али је првобитна еуфорија полако сплашњавала да би коначно ишчилела а мештанима поплављеног подручја, посебно онима у Грдици којих је било највише, остало само да се и даље надају јер, како рекоше, нада умире последња. И док се са првим пахуљицама снега које су ових дана пале на ово подучје у куће бројних мештана увлачи и зебња да зиму неће дочекати у амбијенту какав су очекивали бар дванаест најугроженијих породица може да се нада да ће за нијансу лакше дочекати најхладнији период године. Повод за то су објављени резултати акције „Оживи осмех“ током које је за мање од месец дана прикупљено нешто више од милион и 384 хиљаде динара. У акцији је учествовало више од 15 хиљада грађана који су купови-

ном беџа по цени од 100 динара дали допринос успешном завршетку акције у коју су се укључили и становници околних градова. Иако је пре скоро месец дана најављено да се од продаје 10 хиљада беџева очекује око милион динара организатори потврђују да је продато скоро дванаест и по хиљада. Укупан износ прикупљених средстава је подељен на дванаест једнаких делова и прослеђен на рачуне дванаест најугорженијих породица са овог подручја према процени краљевачког Центра за социјални рад. У реализацији обимног пројекта је током скоро месец дана учествовало тридесетак координатора и више десетина младих волонтера који су као подршка целој манифестацији продавали беџеве на дан одржавања централне манифестације 12. октобра. Сем што на конференцији за медије, одржаној по сумирању резултата,

није могло са сигурношћу да се утврди ко стоји иза целе акције мало недоумице ствара и податак да је у куповини беџева учествовало 65 организација, јер их на списку достављеном медијима има само 57 од којих највише школа и јавних предузећа, тек по која банка, синдикална организација и организације цивилног друштва. Иако се тврди да су се куповини беџева прикључиле општине Врњачка Бања, Тутин, Нови Пазар и Рашка на попису организација које су куповином дале допринос акцији сем оних из Краљева су поред општине Врњачка Бања само још градски одбори напредњака из овог места, Рашке и Новог Пазара. Незахвална улога да одреди породице којима је помоћ најпотребнија припала је Центру за социјални рад који је и до сада био спона између различитих донатора и примаоца помоћи. Посебан проблем је овом приликом представљало помањкање информа-

ција о помоћи коју су до сада додељивали други донатори због жеље да она не буде увек усмерена према истим породицама. Основни критеријум за избор 12 породица којима ће бити уплаћена средства прикупљена у акцији „Оживи осмех“ био је да имају више деце, да се њихова осетљивост огледа у смислу да су једнородитељске или да имају неког од чланова са инвалидитетом. Задатак није био ни мало лак, јер је Грдица позната као радничко насеље са значајним бројем оних којима се и у нормалним околностима бави Центар за социјални рад што је био повод да се обиђу потенцијално најугроженији према утврђеним критеријумима и дође до сазнања да није безначајно интересовање за њихове проблеме. Проблем породица чији су лични ресурси прилично слаби, а тиме угрожена и егзистенција, додатно су појачани сазнањем о социјалној изо-

лованости и слабом подршком јер немају сроднике, запослење, а ни ужи круг пријатеља што у многоме отежава процес опоравка. Поплава као елементарна непогода има интензитет јаког трауматског догађаја током кога угроженост живота захтева активацију великог броја чинилаца да би се они који трпе најтеже последице опоравили. Због свега је и акција „Оживи осмех“ у делу најугроженијих, поред материјалног, добила шири значај психолошког опоравка. Искуство показује да је завршетак акција сличних овој повод за многобројне хвалоспеве бројним учесницима, а овом приликом су усмерени на рад 35 волонтера које је на реализацији захтевног задатка мобилисала Канцеларија за младе. Ма колико да се током читаве акције провлачила теза о одсуству политике организатори нису пропустили прилику да посебно истакну радост због сазнања да волон-

тери долазе из различитих странака опозиције и позиције, удружења грађана и других организација. Новинари ни на поновљено инсистирање нису добили одговор на питање ко је организатор целе акције. Они који су укључени у њену реализацију довољним сматрају могућност да се удруже појединци, а са пријатељима и доста искуства у реализацији сличних активности изведу још једну као што је „Оживи осмех“. Њихова жеља је да акција постане традиционална и да сваке године у време обележавања дана Краљева Краљевдана буде повод за исказивање солидарности и пружање помоћи најугорженијим категоријама становништва. Новац је уз асистенцију Црвеног крста већ уплаћен на текуће рачуне девет породица док ће трима који их немају бити уручен накнадно. Т. Радовановић

Помоћу за покретање малог бизниса

МАГАЗИН

26.10.2014.

АКЦЕНАТ НА МАРГИНАЛ

- У Краљеву ће донацијом у опреми вредној 1.500 евра и 2.400 евра бити подржано најмање 30 корисника. - Поред донација у опреми за започињање сопственог бизниса корисницима се пружа могућност похађања пословних и стручних обука, умрежавања и менторинг. – Пројекат вредан око 777 хиљада евара реализује се у седам градова Србије. – Немачка организације Хелп помаже домаћинствима која су претрпла штету од поплава

ројекат „Смањење сиромаштва и унапређење могућности запошљавања маргинализованих и угрожених група становништва са фокусом на Ромкиње у Србији“ спроводи немачка организација Хелп, а финансира Шведска агенција за међународну сарадњу Сида уз суфинансирање циљних градова и општина. Реализација пројекта укупне вредности од скоро 777 хиљада евра

отпочела је у мају ове године, а до маја 2016. године требало би да се приведе крају у Краљеву, Крушевцу, Лесковцу, Пријепољу, Пожаревцу, Владичином Хану и Врању. Циљ пројекта је да се олакша интеграција маргинализованих Рома и других социјално угрожених група становништва и смањи сиромаштво у њима, а женама и младим људима омогући лакши приступ тржишту рада. Пројектом ће бити под-

ржано најмање 200 појединаца у седам градова Србије, а у Краљеву је током два дана минуле недеље обављена јавна презентација за незапослена лица заинтересована да конкуришу за донацију опреме неопходне за отпочињање сопственог малог бизниса. Пројектом ће у Краљеву донацијом у опреми вредности 1500 евра, са учешћем од 5 одсто, и донацијом у

опреми 2.400 евра са учешћем од 10 одсто, бити подржано најмање 30 корисника. Поред опреме за започињање сопственог бизниса корисници ће имати могућност похађања пословних и стручних обука, умрежавања и менторинг у току трајања пројекта. За донацију могу да конкуришу незапослени Роми и чланови других угрожених група становништва који живе у циљним градовима и општинама, а имају реалне и одрживе пословне идеје за започињање или развој малог бизниса, у складу са постојећим документима локалног развоја и законодавства Републике Србије. Након што заинтересовани кандидати попуне пријавни формулар следи селекција која се одвија кроз неколико фаза. Циљ дводневне кампање у Краљеву је да заинтересованим лицима приближи све погодности пројекта и понуди информације које су потребне како би попунили пријавни формулар.

Након тога остаје им још две недеље да добро размисле пре него га пошању поштом. Носилац пројекта обећава да ће његови представници посетити све пријављене кандидате који испуне и минимум захтева, а као ни до сада неће бити готовинских исплата. Сви који испуне услове и потпишу уговоре добиће опрему која по завршетку пројекта остаје њихово власништво. Немачка организација Хелп је присутна на овим просторима од 1999. године кад је активност базирана на хуманитарном раду и пружању једнократне помоћи у пакетима са храном и средствима за хигијену, а касније пружање помоћи у колективним центрима у које су смештена прогнана и интерно расељена лица. Од 2003. године активности ове организације усмерене су на пројекте самозапошљавања, а резултат се огледа у око 6.000 успешно реализованих малих бизниса на територији Србије.

Хелп је укључен и у пружање помоћи у отклањање последица мајских поплава, у Краљеву првенствено обезбеђењем грађевинског материјала, пакета са белом техником и намештајем, али и у пружању помоћи предузетницима и пољопривредним газдинствима. Већ од првог новембра очекује се излазак првих мајстора на терен, а након објављивања резултата тендера очекује се да би матријалом могло да буде снабдевено деветнаест од првобитно планираних десет породица. Слична је ситуација и са намештајем, па се све реалнијим чине очекивања да би уместо десет планираних оно што је потребно могло да добије тринаест домаћинстава. За 15 година рада у Републици Србији организација Хелп је подржала готово 5.000 корисника грантовима у опреми и изградила 559 стамбених јединица за избегла и расељена лица и социјално угрожено становништво. Т. Радовановић

Фото: М. Радовановић

ЛИЗОВАНЕ ГРУПЕ

„Руке пријатељства“ добитник награде Европске комисије

ЗНАЧАЈАН ДОПРИНОС

МАГАЗИН

26.10.2014.

- У име конзорцијума ромских невладин „Руке пријатељства“ добитник награ комисија за допринос у интеграцији Ром – Сваком од седам победника у једн хиљада евра. – Именовање координ прописи о забрани запошљавања у јав да финансира трошкове ангажовања к прве годи

С ИНТЕГРАЦИЈИ РОМА

Фото: М. Радовановић

них организација краљевачко удружење де за Србију коју додељује Европска ма у организацијама цивилног друштва. ој од земаља региона и Турске по 14 натора за ромска питања спречавају ном сектору. – Европска унија спремна координатора за ромска питања током ине рада

МАГАЗИН

26.10.2014.

вропска комисија је ове године први пут доделила награде за интеграцију Рома у организацијама цивилног друштва са Западног Балкана и Турске. Награде су додељене за допринос и самопрегоран рад цивилног друштва у подршци социјалне инклузије Рома, а на церемонији у Бриселу објављено да је свака од седам победничких организација показала свеобухватне и иновативне приступе у овом процесу. Победници су изабрани између двадесет једне организације које раде са Ромима, а одабрани пројекти покривају различите области, од образовања деце, женских права, становања, запошљавања и здравља. Из Брисела поручују да Европска комисија, владе, организације цивилног друштва и сви остали треба да пошаљу исту поруку да је интеграција Рома важан сегмент политике, не само улагање у корист ове мањине већ инвестиција у корист друштва. - Живот у средини којој сваки члан друштва доприноси својим духом и радним еланом омогућиће земљама да расту и развијају се из економске, социјалне и културне перспективе –

рекао је на додели награда комесар за проширење и европске политике суседства Штефан Филе Циљ награда је да подигне политичку важност интеграције Рома као дела процеса проширења, да се побољша улога цивилног друштва и покаже посвећеност Европске комисије да подржи Роме, а кроз препознавање достигнућа победничких организација и иницијатива очекује се да оне наставе даљу имплементацију награђених активности. Сваки од седам добитника из Албаније, Босне и Херцеговине, са Косова, Македоније, Србије, Црне Горе и Турске добио је награду од 14 хиљада евра. Награду је за Србију успела да освоји краљевачка ромска организација „Руке пријатељства“, у име конзорцијума од пет ромских невладиних организација из Краљева, Крагујевца, Обреновца, Крушевца и Новог Сада, што је и био повод да делегацију коју је предводио председник Зоран Петровић прими градоначелник Краљева Томислав Илић. Награду Европске комисије заслужио је пројекат „Мајка-дете Образо-

вни програм“ који ма за циљ јачање родитељске компетенције са фокусом на важност улагања у рани дечји развој и едукативан карактер игре као специфичног облика учења. Програм Библиотека играчака који реализује удружење „Руке пријатељства“ финансирао је Ромски образовни фонд из Будимпеште. Зоран Петровић истиче да је циљ пројекта рани развој ромске деце прешколског узраста, а усмерен на рад са мајкама и њихово усавршавање ради лакшег укључивања у друштеву заједницу. Пројекат је у Краљеву реализован у просторијама Месне заједнице „Центар“, а слободан приступ сем ромској обезбеђен је и свој осталој деци која за то покажу интересовање. Ромска организација „Руке пријатељства“ реализовала је низ значајних пројеката, што самостално што у партнерству са другим организацијама цивилног друштва и СОС Дечјим селом, а учесник је и јавних радова уз подршку града. Едукацији одраслих припадника ромске заједнице треба да допринесе програм школовања под називом Друга шанса, а значајан до-

принос у реализацији има удружење „Руке пријатељства“. Све то повод је да добије поверење и у име пет ромских организација заступа интересе Србије пред Европском комисијом. - Ова награда је само подстрек за даљи рад у будућности на спровођењу Локалног акционог плана за Роме и свих других активности које су дефинисане у оквиру плана који су одборници Скупштине града усвојили једногласно. Ромски едукативни фонд је укључен и кроз ДИЛС програм за инклузију Рома, а даје и стипендије за ромске ученике. Тренутно је актуелан пројекат који се реализује у 20 општина, а ми се надамо да би следеће године могли да будемо укључени у њега – каже Петровић.

Локална самоуправа чини константне напоре да побољша положај припадника ромске популације. Томе треба да допринесе и нова зграда са десет стамбених јединица за смештај исто толико породица из шаторског насеља у близини спортског аеродрома. Након што буде усељена остаје да се реши стамбени проблем још десет породица са овог локалитета, па се чине напори да се уз помоћ донатора обезбеде средства за изградњу. Неколико последњих година карактерисала је стална борба неколико ромских удружења око места координатора за ромска питања при Градској управи. Након што је последњем координатору истекао мандат други није изабран, па из „Руку пријатељства“ стиже предлог да се на радно место какво је систематизовано у Градској управи именује особа коју они предложе. У том циљу већ су обављени прелиминарни разговори са представницима Европске уније који су спремни да финансирају трошкове рада у трајању од годину дана, а очекује се само још сагласност локалне самоуправе. Иако је град систематизовао радно

место координатора за ромска питања на конкурсу који би требало расписати за избор право учешћа имају сва лица која испуњавају услов што значи да можда не би био постављен представник ромске популације. Други ограничавајући фактор је забрана запошљавања у Градској управи чак и по основу уговора о делу. У таквој ситуацији једино што могу да обећају у Градској управи је да подрже именовање ако неко за то обезбеди средства. Ромске организације инсистирају на особи коју предложе првенствено због познавања ромског језика, а у локалној самоуправи размишљају о изопштавању овог радног места из систематизације како би могао да буде подржан предлог за место координатора мимо конкурса. Зоран Петровић подсећа да приликом избора претходног координатора за ромска питања међу овом популацијом није било каднидата са завршеном високом школском спремом, а да сада постоји таква особа коју подржава и Национални савет ромске заједнице. Т. Радовановић

МАГАЗИН 26.10.2014.

Фото: М. Радовановић

Милоје Лазовић

МАГАЗИН 26.10.2014.

Краљевачка музичка сцена: Милоје Лазовић (5)

- Краљевачка Музичка школа је са одељењима у Врњачкој Бањи и Ушћу у знатној мери допринела вишем нивоу музичке писмености и културе. – Отварање Одсека за народну музику спречило НАТО бомбардовање. - У Краљеву се први пут, поред читања и писања, у школу која је 1823. године имала само десет ђака, уводи певање и почетна настава музике. – Међу бившим ученицима Музичке школе „Стеван Мокрањац“ десет професора и доцената на музичким академијама. - У време отварања средња музичка школа је имала само четири стална наставника, а сада 78 професора, два доктора, два магистра, једног на специјализацији и само два наставника са средњом школом. - Лакше је живети са знањем него без њега. - Музика је чудо, оно што испуњава душу човека и враћа му веру у лепоту живљења

Фото: М. Радовановић

МУЗИКА ЈЕДИНА ШАНСА ЗА ОПСТАНАК

МАГАЗИН

26.10.2014.

ного је времена прошло од зачетка прве идеје о отварању средње музичке школе у Краљеву до коначне верификације која је омогућавала упис ученика без страха да би на половини школовања морали да траже ново решења за наставак. У таквом амбијенту стасавали су полазници прве генерације, јер је верификација за рад школе важила само за по једну школску годину. Основа за наставак нормалног рада били су одсеци који су постојали и у нижој музичкој школи, а апетити амбициозног директора Милоја Лазовића расли до нивоа кад је вокално-инструментални одсек створио услов за упис дувача, али и класе соло певања. Теоретски одсек је школовао прве музиче сараднике теоретичаре, а вокално инструментални музичке сараднике извођаче на различитим инструментима. Врло брзо су се међу дувачима појавили свирачи хорне, кларинета и флауте, а на гудачком одсеку виолине и виолончела. Велика жеља директора била је упис у класу контрабаса као значајног инструмента за гудачки, али и симфонијски, оркестар. Куриозитет посебне врсте представља сазнање о упису на овај одсек знатно старијих ученика који су престарели за школу. Већ су свирали друге инструменте, а контрабас је био једини начин да стекну формално образовање. Један за другим долазили су нови инструменти и обогаћивали понуду да би се након што је Живко Симеуновић ангажован да води класу гитаре родила идеја о отварању одсека за народне инструменте каквих још није било у земљи. Планирано је да први буду ученици који већ свирају класику, а да се упоредо упознају и са народним мелосом. Избор бившег ученика ове школе Момчила Станојевића да води бригу о виолинистима чинио се исто толико добрим колико и Владе Пановића да ради са хармоникашима. Уз доказаног гитаристу народног оркестра Радио Београда недостајало је само певање за које је избор пао на Драгана Живковића Тозовца. На инсистирање Заједнице музич-

ких школа у Београду је у међувремену отворен етно одсек у школи „Јосип Славенски“ којим је руководио професор флауте Љуба Димитријевић, вођа ансамбла „Ренесанс“ и добитник значајних међународних признања. У школи „Јосип Славенски“ требало је да се изучава џез, а народна музика у Музичкој школи „Војислав Вучковић“ коју је основао Воја Трифуновић из Буковице, први хармоникаш у оркестру Властимира Павловића Царевца, касније композитор који је ушао у историју светске музике. Прва два одсека су заживела и почела лепо да раде, а трећи није, јер руководилац виолиниста Добрица Васић који није био певише заинтересован за озбиљнији рад. То је и био повод за захтев да се овај одсек отвори у краљевачкој музичкој школи. Други разлог је био све већи број свршених ученика и страх да за многе од њих неће бити довољно посла у школи, а народна музика би могла да буде довољно велики изазов да јој се посвете озбиљније. У време отварања средња музичка школа је имала само четири стална наставника, а сада 78 професора, два доктора, два магистра, једног на специјализацији и само два наставника са средњом школом и то за фрулу на етно одсеку. - Бивши ученици и истакнути професори потврђују да им нисам био само директор, него и отац и мајка и професор. Направио сам предузеће у коме зарађују, примају плату и подижу породице и то су највећа признања. Прва признања сам добио на страни, почев од председника Српске академије наука и уметности Душана Каназира до амбасадора Србије у Румунији после победе наше ученице на такмичењу у време санкција које је Југославији наметнула међународна заједница. Све то утицало је да школа из дана у дан постаје све значајнија у музичком животу земље – прича Лазовић. Идеја о оснивању одсека за народну музику заснивала се и на сазнању да у Краљеву постоји неколико културно-уметничких друштава, а да би свршени ученици могли да нађу

место у њиховим оркестрима. Сличних друштава је било и по околним селима, а као последња у низу могућности била је она о наступу по кафанама. Кад су створени сви услови очекивала се само посета овлашћене особе из министарства која би извршила верификацију пре него се упише прва класа. Само дан пре доласка отпочело је НАТО бомбардовање и на дужи рок одложило реализацију ове интересантне идеје. Ма колико је бомбардовање одложило, или заувек потиснуло, многе планове у време кад ни једна школа у Краљеву није радила у музичкој је полагала дипломски испит ученица завршне године виолине, сада професор у Нишу. Краљево је по многима, а то мишљење дели и професор Лазовић, било значајнији град него што је то већина мислила да јесте. Због тога још није ишчилело уверење да је још у време Титове Југославије заслуживало да буде републички центар. У Чачку је музичка школа отворена читавих 40 година пре него у Краљеву, а сличне су постојале у Крагујевцу и Крушевцу. Одељења краљевачке школе отворена су у Врњачкој Бањи и Ушћу, а све је у великој мери допринело знатно вишем нивоу музичке писмености и културе. Србија је стотинама година, због турске окупације, била на репу догађаја у Европи у многим областима, па и у музици. Тек након 1945. године од периода изградње земље после разарања у Другом светском рату за врло кратко време се представила свету као музички врло напредна земља. - После ослобођења од Турака буђењу музике и у Краљеву допринели су Вук Караџић и кнез Милош Обреновић. Вук је 1815. у Бечу објавио две збирке српских народних песама којима се, поред Гетеа, одушевила плејада европских композитора од Јозефа Марије Вилфрама до Брамса који су користили српске народне мелодије и уносили у своја дела. Милош Обреновић је као најбогатији човек у Србији држао у рукама најбољу земљу и успостављао трговачке везе са запа-

26.10.2014.

МАГАЗИН

дом у жељи да се изједначи са владарима развијене Европе, па оснива Књажевско-српски оркестар, Серпску банду, у својој престоници Крагујевцу. У Краљево се први пут, поред читања и писања, у школи која је 1823. године имала само десет ђака, уводи певање и почетна настава музике. Уместо чатмара почињу да се праве прве зграде од чврстог материјала, 1824. године црква, затим школа и Господар Васин конак, и тако из Краљева потискује оријентална култура. О почетку свирања сведочи фотографија из 1908. године на којој је са наставником Стојаном Миливојевићем десет ученика виолине и први гудачки оркестар – прича са одушевљењем Лазовић. Подизању нивоа музичке писмености и културе допринео је велики број бивших ученика Музичке школе „Стеван Мокрањац“ међу којима је десет професора и доцената на музичким академијама у Београду, Крагујевцу, Нишу и Бањалуци. Има их у светски познатим оркестрима од Беча и Граца преко Минхена до Њујорка и Канаде. Било је и оних који су након завршене средње школе променили струку, а неки завршили као учитељи. Ма колико да су подељена мишљења о броју ученика који похађају средњу музичку школу, чак и код професора музике, сви циљеви које је давно поставио професор Милоје Лазовић још нису остварени, а један од њих се односи на формирање симфонијског оркестра - Жеља је била да дувачком корпусу додам и школоване врхунске музичаре, да имамо симфонијски оркестар а да град од школе добије рачун да је није џабе финансирао. Нисмо успели ни да школујемо ђаке на ретким инструментима какви се школују у Београду, на обои, фаготу и другим какви су потребни симфонијском оркестру. Ми имамо гудачки оркестар, а наш ђак је диригент хора „Црвчанин“. Све је то мало, јер Краљево са економијом и руковођењем не може да прати ово чему ми тежимо. Можда би и могло да годинама на

руководећим местима нису били домаћини који су мање мислили о развоју града, него о својим каријерама. Краљево им је било одскочна даска да оду у Београд, а све што је град требало да задржи и развија дало је Београду да развија. Тако је Београд постао не само престионица него и неомиљено место народа из унутрашњости Србије – каже Лазовић. Краљевачка музичка школа је временом успостављала сарадњу са бројним сличним у земљи али и у иностранству, пре свега у Словенији али и Бечу где је отворено одељење за децу наших радника. Полазници овог одељења су испите полагали у Краљеву, јер у земљи боравка за то ни су могли да буду обезбеђени потребни услови. Пред крај деведесетих година прошлог века, захваљујући ангажовању једног од биших ученика, упостављена је сарадња са музичком школом из француског града Лиона, касније и са сличном из Немачке. Дугогодишњи директор Музичке шкоке Милоје Лазовић потврђује бројне напоре да се сиромашнијој, а талентованој, деци помогне при куповини инструмената. Све то је у знатној мери допринело подизању нивоа музичке културе и писмености додатно подстакнуто сазнањем да је лакше живети са знањем него без њега, чак и код оних који нису наставили да се професионално баве музиком. То доказују и бројни оркестри лекара, њихових и других удружења који потврђују да у великом делу популације постоји довољна доза љубави према овој врсти уметности. Музика је, каже Лазовић, чудо, оно што испуњава душу човека и што му враћа веру у лепоту живљења. Ово сазнање је повод да дугогодишње бављење музиком и оно што је током тога сазнао преточи у књигу која би требало да буде одштампана уз помоћ краљевачког Народног музеја. Књига је скоро готова, а недостаје само део који се односи на бројна музичка дешавања везана за обележавање 14. октобра у којима су учествовали значајни композитори и

извођачи са простора целе бивше Југославије. Значајан део књиге посвећен је народној музици и истакнутим музичарима овог краја који су остварили значајну каријеру почев од Љубивоја Видосављевића, који је свирао у народном оркестру Радио-телевизије под руководством Властимира Павловића Царевца, преко истакнутих интерпретатора Драгана Живковића Тозовца, Лепе Лукић, Раше Павловића и Мирјане из Трговишта за коју мали број љубитеља музике зна да је направила низ трајних снимака у архиви Радио Београда. Место у књизи је резервисано и за инструменталисте међу којима су Живко Симеуновић, Влада Пановић, Александар Софронијевић, Новица Неговановић, Зоран Сеничић и други. Недостаје још и део посвећен краткотрајном боравку Снежане Ђуришић у Краљеву која се пред публиком први пут појавила на школским приредбама у Основној школи „Чибуковачки партизани“. - Књига говори о историји музике у Краљеву од настанка града, а почиње од стварања музике у доба првобитне заједнице и корена наше музике у примитивним обредним играма Словена. Наставља се са стварањем српске државе у доба Немањића и даље. Поменуо сам како је велики жупан Стеван Немања преотео власт од брата Тихомира, радио под утицајем Византије и ширећи територије настојао да извуче српски народ из њених уста. Везао се за ибарски крај и Краљево, поготово његови синови Свети Сава и Стефан као први краљ крунисан у Жичи. Директор краљевачког музеја је дао сагаласност да помогне у штампању, па очекујем да би књига врло брзо, као озбиљан документ, могла да се појави пред читаоцима – каже на крају Милоје Лазовић, музички педагог и дугогодишњи директор Музичке школе у Краљеву чији су допринос подизању музичке културе истицали бројни учесници истраживања о стању на краљевачкој музичкој сцени. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 26.10.2014.

Фото: М: Радовановић

Саво Вељковић

МАГАЗИН 26.10.2014.

Знаменити Краљевчани: Саво Вељковић (1)

- У поређењу са данашњим временом тешко је поредити оно у коме би родитељ ђака, који би по годинама учитељу често могао да буде отац, при сусрету скинуо капу и лагано се наклонио пре него би пожелео добар дан. - Прве назнаке да би прошлогодишњи понављачи могли да буду врло добри на полугодишту почеле су да делују понижавајуће на старије колеге и изазивају жучне коментаре у колективу који је са све већим подозрењем гледао на новог учитеља. - Првих дана школске године дешавала се својеврсна сеча ученика петог разреда, јер су наставници од почетка ауторитет градили на строгоћи која се на најбољи начин мерила бројем слабих оцена. - Десеторо родитеља који су веровали да би у петом разреду сукоб између учитеља и директорке могао да се одрази на успех њихове деце уписали су их у другу школу

Фото: М. Радовановић

УЧИТЕЉ КОЈИ ЈЕ УКИНУО ПОНАВЉАЊЕ

МАГАЗИН

26.10.2014.

оком школовања, ма колико трајало, одређену количину знања младим људима преноси велики број просветних радника различитог профила. После завршеног школовања ретко ко би могао да се сети и ликова свих са којима се сретао током школовања, још теже њихових имена. Ипак, неспорна је чињеница да нема ђака који се не сећа првог учитеља, поготово ако је уз њега провео све четири године нижих разреда основне школе. Један такав је утицао да се и Саво Вељковић определи за ово занимање које са успехом обавља више од три деценије. А да ће бити велики просветитељ први је предвидео поп Станиша, свештеник цркве у Врдилима, када је на Савиндан 27. јануара приликом крштења збуњеном куму предложио да детету надене име Сава. Живот са оцем и маћехом у породици са троје деце обележен је бројним непријатностима којих није поштеђен ни првих година школовања у Роћевићима, посебно кад би отац Драгољуб уз бујицу погрдних речи псујући упао на час и чудио се зашто његов средњи син проводи време у школи уместо да чува волове. И много година пред њим је дилема зашто нико од просветних радника тог доба, а ни мештана који су добро познавали Вељковиће, није реаговао на бахато понашање које би се завршавало поцепаним књигама и испревртаним клупама. Очи престрашеног основца најчешће су биле упрте у учитеља Жира Радовановића чија је појава, и однос према ученицима, сваки пут појачавала потребу да једног дана пође његовим стопама. Драгољуб се само месец дана по смрти супруге Живке поново оженио, а све што је током основне школе доживео натерало Сава да побегне од куће у Жичу код бабе Станимирке, јер отац није хтео да учествује у даљем школовању. Станимирка Ракић је врло млада након удаје дошла у Вељковиће и само два месеца након што је родила Драгољуба остала без мужа Добрице. Успела је још две или три године да трпи свекрвино малтретирање пре него је

напустила дом и удала се за удовца Божидара Јањића из Жиче. Имала је само једну краву, продавала млеко и школовала унука коме ни данас није јасно како је све то успевала. Зграда у чијем је приземљу смештена крагујевачка Учитељска школа грађена је наменски, па је у њој био смештен интернат али и основна школа у коју би који пут провирили будући учитељи да виде шта се дешава код основаца. Све је текло уобичајеним редом док није укинут интернат, а ученици из других градова принуђени да траже смештај у приватном власништву код крагујевачких домаћина са вишком стамбеног простора. На то време ни до сада није ишчилело сећање на собу од девет квадрата са креветом, сточићем и чивилуком на вратима. Реформа образовања захтевала је све стручнији кадар, а након укидања Учитељске школе Педагошка акдемија је требало да омогући завршетак школовања онима којима је то у међувремену ускраћено. Иако је већ завршио средњу школу, и стекао звање учитеља, и Саво Вељковић се нашао међу студентима ове високошколске установе све до стицања звања наставника разредне наставе. Рогобатан назив титуле није постао привлачнији ни кад је постао професор истог типа наставе, а ни тек неку годину пред пензијом кад и даље више воли да га ословљавају као учитеља. Иако су се просветни радници запошљавали према редоследу чекања на бироу рада предност су имали они са више школе, па је и Саво са нестрпљењем ишчекивао резултате конкурса за попуну радног места школа у горњем делу Лађеваца и Витковцу. Октобарских дана ове године Саво сведочи о првим данима учитељског живота које оцењује веома бурним. Пре него је почео да ради у селу, у коме су очекивали другог учитеља, пронела се вест да ће ђаке да учи пробисвет и проблематичан човек који је и приликом предаје молбе дошао са дужом косом него се очекивало, у фармерицама, уз то још и бос. - Почео је неки тихи бојкот у оде-

љењу пред крај школске године у другом разреду, јер група деце није долазила у школу. Убрзо је све легло на своје место а ја сам имао среће да директор школе буде веома културан човек, и прави професионалац, Раде Јеремић из Опланића. Кад је дошао да види како држим наставу сео је у последњу клупу и почео нешто да пише. Никад нисам имао трему, али ми је било чудно да четири часа пише. Кад се заврше часови седнемо у канцеларији, а он каже да сам радио супер, а да је у разред дошао само да би задовољио форму због обавезе да обиђе сваког радника кога је примио. На питање шта је то толико записивао признао је да је радио извештај о раду школе за јуни те године. Онда ми је дао неколико родитељских савета, прво да никад не ударим дете, да у конфликтној ситуацији стегнем зубе, окренем се, ако треба изађем у ходник док се ситуација не смири. Повод за то било је сазнање да је у суседном селу учитељ толико нежно повукао дете да му је остало уво у рукама – прича Вељковић. Било је током пола сата дугог разговора и других корисних савета каквих се просветни радник са довољно искуства радо сећа и после 36 година рада. Време проведено у Лађевцима остаће трајно у сећању и по изузетном односу родитеља према учитељу који је постао изузетно цењен. У поређењу са данашњим временом тешко је поредити оно у коме би родитељ ђака, који би по годинама учитељу често могао да буде отац, при сусрету скинуо капу и лагано се наклонио пре него би пожелео добар дан. Висок ниво поштовања родитеља значио је исто толики, ако не и већи, код ученика, а све се у великој мери одражавало на резултат рада и успех у савладавању градива. А колико су имали поштовање према младом учитељу сведочи испраћај који су му приредили кад је кретао на одслужење војног рока. Школом се орила песма коју су сами саставили, а певали са очима пуним суза. „Учитељу Саво желимо ти сви, у

26.10.2014.

МАГАЗИН

Титовој војсци буди најбољи. Када војску одслужиш опет нам се врати, твоји ће те ђаци срећно дочекати“. Дочекали су га после годину и вредно радили до времена кад је почео да се осипа број ђака, а најдражи учитељ после девет година рада постао технолошки вишак. Упражњена учитељска места у школама „Светозар Марковић“ и „Димитрије Туцовић“ била су добра прилика за запослење, а посебна повољност што је у овој другој радио некадашњи учитељ из Роћевића Жиро. Само дан пре него је објављен резултат конкурса у школи „Димитрије Туцовић“ учитељ Саво је потписао уговор о раду са директором школе „Светозар Марковић“ и преузео одељење трећег разреда чија је учитељица отишла у пензију. Већ први сусрет са одељењем доводи до поразног сазнања о петоро ученика издвојених од остале деце. Били су то они који претходне године, по процени учитеља, нису показали довољну количину знања па су морали да по-

нове разред. Уверен да су сви поновци намерно смештени у његов разред пожурио је да се на одмору пожали директору и сазнао да таквих има још дванаест. - Те године је 17 ученика понављало трећи разред, а ја се и данас питам како је то могло да буде. Међу петоро из мог разреда троје понављају већ други пут, па сам морам да утичем на осталу децу да их на прави начин прихвате што су касније доказали радујући се сваком њиховом успеху. Утврдио сам да је међу том децом четоворо понављало на правди бога, а њихов учитељ тврдио да се много двоумио пре него је донео коначну одлуку. Један од двоструких понављача је седео шћућурен као птичица, писао неповезане речи, муцао док чита, био уплашен и утучен. Случај је хтео да деци након повратка из позоришта задам да на часу ликовног нацртају неку сцену из представе, а кад сам први пут прошао поред њега на цртежу су биле само неке криве ли-

није. Приликом другог проласка приметио сам да је на те линије додавао кружиће који нису ни на шта подсећали. Кад сам трећи пут прошао поред њега то је била фотографија позоришта. Они таласи су била рамена гледалаца, а цртеж са много детаља представљао откриће које је изазвало одушевљење. Међу неколико насумично одабраних радова сви ученици су се сложили да је баш његов најбољи – прича учитељ. Већ прве назнаке да би прошлогодишњи понављачи могли да буду врло добри на полугодишту почеле су да делују понижавајуће на старије колеге и изазивају жучне коментаре у колективу који је са све већим подозрењем гледао на придошлицу. Као горку пилулу прогутали су сазнање да су сви са врло добрим успехом завршили трећи разред, а да им је врло мало требало да буду одлични у четвртом. Они којима све што се дешава није одговарало злурадо су очекивали пети разред у коме се по правилу већ првих

дана школске године дешавала својеврсна сеча ученика, јер су наставници од почетка ауторитет градили на строгоћи која се на најбољи начин мерила бројем слабих оцена. Као бомба је у колективу одјекнуло сазнање да у разреду који је извео учитељ Саво нема слабих оцена и да су готово све остале на нивоу из четвртог разреда. Само летимичан поглед на матичне књиге и оцене ученика ове школе могле би да сведоче о промени која се догодила, јер од тада више нико није понављао у нижим разредима. И ма колико су родитељи ученика били задовољни незадовољство су показивале колеге због сазнања да млађи колега покушава да докаже колико су грешили. Оно о чему се, кад је у питању образовање, мало говори су међуљудски односи у колективу. Нису ни бољи ни гори него у другим колективима, мање или више пријатељски некад на ивици сукоба. А баш такав се створио између учитеља и колегинице која је са доб-

ром политичком позадином у школи изигравала својеврсног диктатора, или се то некима само чинило. Мало ко је веровао да ће баш она да буде постављена за директора школе, а десило се баш то. Теже од осталих колега именовање је доживљавао Саво Вељковић, јер је слутио да би дотадашња нетрпељивост могла да прерасте у нешто много озбиљније. - У згради суседне Основне школе „4. краљевачки батаљон“ користили смо две учионице од којих је једна била резервисана за други разред. Стицајем околности баш у њој сам држао наставу кад је дошло до именовања директора школе, а једног дана ми на цедуљици стигне порука да одмах дођем на разговор. Окренем је и напишем да је за мене час светиња. Следећи дан добијем поруку да дођем за време великог одмора. Ја напишем да је зе мене и одмор час. Трећа порука је била да изаберем термин када да дођем на разговор, а ја одговорим да ово није 1946. година и да можемо

да се видимо у јуну. Тако и буде – прича Вељковић. Анализом успеха ученика на крају школске године свака од сукобљених страна покушавала је да докаже да је у праву, учитељ да су остварени одлични резултати, директорка супротно иако је од тридесет девет ученика тридесет двоје разред завршило са одличним успехом. Десеторо оних чији су родитељи веровали да би у петом разреду сукоб могао да се одрази на успех њихове деце већ их је уписао у другу школу. Од преосталих је десет пребачено у новоформирано одељење, а о укупном успеху се закључивало на основу оног који су постигли преостали. Чини се да су и колеге једва чекале да се отарасе некога ко је штрчао, па је изостала подршка због чега је учитељ Саво одлучио да напусти школу. О свему што се дешавало писала је и „Политика“, а директорка објашњавала да је учитељ напустио школу након споразумног раскида радног односа. Т. Радовановић

МАГАЗИН

26.10.2014.

Капитални пројекат краљевачког Народног музеја

Татјана Михајловић

- Изложба „Јелена велика краљица“ супругу, мајку, владарку и монахињу побуђује пажњу јавности. - Јелена Анжу Хума, Далмације и Приморских облас политике у сложеним околностима влад Манастира Градац и једина жена Архиепископа Данила II „Животи к а и светитељка коју Српска право

“ у знак сећање на знамениту жену, у чија личност и након седам векова ујска краљица Србије, Дукље, Албаније, ти је самостално водила део државне давине њена два сина. - Јелена је ктитор чије се житије налази у зборнику краљева и архиепископа српских“, славна црква слави 12. новембра

Сузана Новчић

МАГАЗИН 26.10.2014.

едам векова од смрти краљице Јелене Анжујске, мајке српских краљева Драгутина и Милутина и ктиторке манастира Градац, повод је за изложбу о нејзначајнијој жени у српској историји тога доба која је владала пуних шездесет година. У години јубилеја Народни музеј је у сарадњи са београдским Републичким заводом за заштиту споменика културе, уз подршку Манастира Градац, осмислио изложбу као сећање на знамениту жену, супругу, мајку, владарку и монахињу чија личност и након седам векова побуђује пажњу јавности. Ауторке изложбе Сузана Новчић, Татјана Михајло вић и Емилија Пејовић пошле су од идеје да из модерне перспективе прикажу живот владарке из куће Немањића који, поред историјских, култур них и уметничких, има и личну димензију. Изложба је конципирана кроз три целине посвећене различитим периодима из живота краљице која је преко 60 година утицала на културу и историју Србије. Први обухвата време након њене удаје за српског краља Уроша I и траје до његове смрти 1276. године. Другу етапу њеног живота представља самостално управљање Србије, Дукље, Албаније, Хума, Далмације и Приморских области, у којем самостално води део државне политике у сложеним околностима владавине њена два сина. Јелена је ктитор Манастира Градац и једина жена чије се житије налази у зборнику Архиепископа Данила II „Животи краљева и архиепископа српских“, а и светитељка коју Српска православна црква слави 12. новембра. Осам месеци истраживања на широком простору којим је владала краљица Јелена резултирао је изложбом отвореном 7. октобра на дан Краљева Краљевдан уз присуство епископа жичког Јустина, игуманије Манастира Градац Ефимије, сестринства овог Манастира и представника локалне самоуправе. Изложбу је отворио, и о животу велике краљице говорио, академик Гојко Суботић, један од истраживача Средњег века који се бавио Јеленом Анжујском и највише писао о

њој. Први задатак ауторске екипе био је да теренски истражи широки корпус којим је владала супруга једног од највећих српских краљева. - Схватили смо да је то велики изазов и превелики залогај ако заиста желимо да публици дословно, и на занимљив начин, прикажемо живот једне владарке, супруге, мајке, монахиње и жене која је пуних 60 година владала Србијом и битно утицала на економске, трговинске и политичке везе истока и запада. Направили смо стратешки план и са техничком службом почели обилазак манастира и цркава у којима се налазе очувани њени портрети са ктиторским натписима и титулама – прича Сузана Новчић. Почетак вишемесечног истраживања водио је у Манастир Градац чија је игуманија са сестринством од првог дана дала подршку реализацији пројекта, потом према Цркви Светог Ахилија у Ариљу, у којој се налази сачуван портрет Јелене као монахиње, па Драгутиновој капели у Ђурђевим ступовима где је у лози Немањића краљица приказана у белој марами. Портрет Јелене Анжујске који се налази у Манастиру Грачаници, и највећи део онога што се односи на њу, сем ктиторске композиције у Манастиру Градац који је дуго био без крова и куполе, очуван је и у релативно је добром стању. Породична композиција у припрати саме цркве манастирског комплекса Сопоћани приказује Јелену као младу жену и краља Уроша са синовима Драгутином и Милутином. Овај лик заузима централно место, налази се на насловној страни богато илустрованог каталога и зиду изложбе. Озбиљан и комплексан корпус који је требало истражити налази се на територији државе којом је владала, а који је ван границе данашње Србије у Републици Српској, Црној Гори и Албанији. Територија којом је владала са мужем додатно је проширена након његове смрти и доласка на власт краља Драгутина 1277. године од кога на управљање добија Градац на Ибру, Брњаке на простору Косова и Метохије

где је био њен двор и све земље између Дубровника и Скадра. - Успоставили смо контакте са сродним институцијама у Албанији, посебно у Скадру где су нас срдачно дочекали, дали низ корисних информација и омогућили да фотографишемо композиције и натписе који потврђују Милутиново ктиторство у Цркви Светог Срђа и Вакха у овом граду. Како се највећи део онога што смо тражили налази у црквама успоставили смо контакте са епархијама на чијој се територији налазе, а и са музејом у Требињу. Најважнија личност која нам је помогла да све обиђемо је Краљевчанин отац Велибор Џомић, који је обезбедио смештај и безбедно путовање, а највише захвалности дугујемо колеги Матановићу, Србину из села Драке који сада живи у Подгорици, нашем водичу у Албанији без кога не бисмо нашли многе цркве и места на овом простору – сведочи Новчић. Срдачно гостопримство људи са простора којим је владала Јелена Анжујска водило је према бројним местима којих није било на попису оних са којим се кренуло у истраживање. Основни циљ била је Црква Светог Срђа и Вакха, два светитеља које је однела Бојана, веома важно место јер се на тргу испред некадашњег бенедиктанског манастира, који је обновила краљица Јелена, трговало сољу као једним од стратешких производа у држави. Мање среће истраживачи су имали у покушају да обиђу остатке Цркве Светог Николе у Скадру у којој се Јелена замонашила. На месту на коме се налазило ово значајно здање налази се асвалтна база опасана високом оградом кроз коју су се тек назирали остаци темеља цркве. Мало је познато да је у Средњем веку Скадар био српски град којим су пре Јелене владали Немањићи, а после ње унук Стефан Дечански. Бројна знаменити споменици који сведоче о постојању српске средњовековне државе на овим просторима налазе се у црногорским градовима, Котору, Улцињу и Бару, али и даље у

26.10.2014.

МАГАЗИН

Требињу у Републици Српској. Они су били и најважнији градови велике државе у којима је краљица проводила доста времена, имала канцеларије војску. Посебну вредност изложбе представља печат краљице Јелене, чији се оригинал чува у бечком Државном архиву а у Србији копија у јувелирском воску, као потврда државности и политике коју је водила пуних 60 година. Депримирајуће делује сазнање да је током минулих векова уништено много тога што би могло да утиче на стварање прецизније слике о дешавањима везаним за њену владавину. На то је у највећој мери утицао положај Балкана и Медитерана као динамичног попришта невероватном брзином смењиваних политичких прилика. Баш на овом простору смењивали су се утицаји истока и запада посебно у време кад је Јелена дошла из католичког света који је у то време био веома близак и разумљив за разлику од разли-

читих и другачије усмерених савремених односа базираних на другим интересима. - Тада су исток и запад другачије дисали. Урошева мајка је била католкиња, чувена принцеза Ана Дандоло, унука великог Енрикеа Дандола који је 1204. године знатно допринео паду Цариграда. Урош је растао у култури која је баштинила исток и запад, оженио се Јеленом а за снаху, супругу краља Драгутина, имао угарску принцезу Кателину. Све то у многоме доприноси бољем разумевању економ ских и политичких прилика у Србији која је након бурних времена, и пада Цариграда, постала стабилна земља. У таквој ситуацији као веома образована и културна Јелена у знатној мери доприноси даљој надоградњи односа који владају у земљи – прича Новчић. Краљеви су се углавном женили из политичких разлога ради проширивња граница и успостављања добрих односа што се догодило и у случају

Јелене која је удајом за краља Уроша дошла у Србију око 1250. године. Након пада Цариграда утицај Византије на околне земље је ослабио, а царство подељено на Епир и Никеју који су у сталној свађи што запад користи да ојача утицај на Балкану. Писац Житија краљице Јелене Архиепископ Данило II тврди да се краљ Урош жени женом владалачког порекла чији родитељи припадају лози француских владара. Као савременик краљице коју назива великом потврђује да је била важна личност и за исток и за запад. Иако има података да Јелену и Карло I Анжујски назива предрагом рођаком научници и данас истражују њено порекло. О Јелени су писали и бројни српски историчари, пре свих Константин Јиричек почетком 20. века, а између бројних теорија о њеном пореклу аутори изложбе су се определили за две. Теорија историчара Чеде Мијатовића из 1902. године Јелену доводи у везу

са француском породицом Декуртне, док Мек Денијел, по другој, каже да је дошла са угарског двора а да је само по далекој линији везана за француско порекло. До погрешног закључка је дошло због лошег читања па је оригинално Анђело прочитано као Анжу. - По тој теорији Јелена је старија кћерка угарског племића Јована Анђела, сина византијског цара Исака II и принцезе Маргарете. Имала је сестру Марију де Шор, која је била удата за чувеног војсковођу Анселма де Шора за време владавине Карла Првог Анжујског у Напуљу. Јелена јој је касније дала да влада Улцињом, па је тамо и сахрањена у цркви коју смо покушали да нађемо, јер постоје извори о томе да је до пре нешто више од једног века чуван њен гроб – објашњава Новчић. У време владавине Уроша I долази до наглог развоја економије, трговине и рударства као основа на којој расте

политички значај земље у којој се кује и сребрни новац. Сви значајни српски градови су били на приморју, а преко Дубровника трговали са целим западним светом. Јелена долази у такву земљу, а о времену пре тога сведочи легенда о краљу који је читавом долином Ибра засадио јорговане како би лепој принцези у земљи знатно слабије развијеној у односу на запад створио атмосферу Медитерана. Краљ Урош је у време женидбе око 1250. године био знатно старији од Јелене. На престо је дошао 1242. године и владао до 1276. кад га је заменио старији син Драгутин. Да би се разрешила прича о краљевској породици аутори у уводном делу каталога који прати изложбу говоре о Урошу, Сопоћанима и портрету краљевске породице са два мала сина. На прилике и породичне односе указује и сцена смрти Јеленине свекрве Ане Дандоло, а за боље разумевање прилика у коме

су живели неопходно је детаљно сагледавање свих расположивих докумената. За њима је месецима трагала екипа краљевачког музеја потврђујући бројне старе, а откривајући нове, детаље живота Србије у другој половини тринаестог века током које је краљ Урош као веома вешт и образован човек још од почетка владавине учвршћивао власт. Поред два сина, српских краљева Драгутина и Милутина, Јелена и Урош су имали кћи Брњачу. Све до смрти мужа у Хуму 1277. године није се превише експонирала, јер се претпоставља да се као брижна мајка углавном бавила породицом и васпитавала наследнике круне. Након што јој, сада већ краљ, Драгутин поверио на управљање поменуте земље почиње динамична активност знамените српске владарке. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 26.10.2014.

КАЦИГА ГЛАВУ ЧУВА - Кампању Савета за координацију послова безбедности саобраћаја на путевима под називом „Користи кацигу“ спроведена на краљевачким улицама са циљем да мотоциклистима укаже на значај ношења кациге као значајног фактора повећања њихове безбедности. – Стање безбедности на путевима у првих шест месеци у односу на исти период прошле године оцењено као неповољно

Фото: М. Радовановић

Кампања Савета за безбедност саобраћаја

26.10.2014.

МАГАЗИН

ројни су фактори који утичу на безбедност грађана локалне заједнице а најтеже последице, ако се изузму елементарне непогоде катастрофалних размера, бележе се у саобраћају. Ни стално доношење нових закона са циљем да се утиче на понашање учесника у саобраћају не дају очекиване резултате, а о позитивним ефектима на широко се говори само у време њиховог доношења. Да је тако сведочи и последњи извештај о стању безбедности саобраћаја на путевима на територији Краљева за првих шест месеци ове године који је усвојен почетком октобра на двадесет четвртој седници Скупштине града. Ма колико да су у ранијем периоду из Савета за координацију послова за безбедност саобраћаја на путевима на територији Краљева стизале информације о позитивним ефектима различитих активности последњи извештај

овог тела сведочи о знатно неповољнијем тренду током првих шест месеци ове у односу на исти период прошле године. Позитиван тренд из претходних година је прекинут о чему сведочи пораст укупног броја собраћајних незгода, како оних са страдалим лицима тако и незгода само са материјалном штетом. Значајан пораст се бележи код броја погинулих и теже повређених лица, а мало светла у суморну слику стања у саобраћају баца податак о нешто мањем броју лакше повређених и укупног броја страдалих. Најзначајније од свега је повећање броја погинулих у односу на исти период прошле године за чак 40 одсто. Ако се зна да је током 2012. број смртно страдалих у односу на претходну скоро преполовљен, а у наредној настављен тренд смањења, повратак на ниво од пре две године, уз

све оно што је учињено на смањењу ризика, представља императив за веће ангажовање свих који треба да брину о безбедности саобраћаја на путевима. Алармантним се чини и податак о повећању броја теже повређених чак за четвртину, али и да је достигнут рекордни број за послење четири године. У односу на претходну годину за трећину је већи и број саобраћајних незгода са материјалном штетом, а малу утеху представља податак о тек за нешто више од два одсто мање незгода са страдалим лицима. Интересантно је и да у извештају Савета за безбедност саобраћаја нема података о укупној материјалној штети за овај период у последње две године, иако је она пре тог периода достизала вредност од око 15 милиона динара. Поразно делује и сазнање да се највећи број саобраћајних незгода догодио у насељима, а значајно већи

број погинулих бележи се на пролазу државних путева кроз насеља. У извештају се истиче да на значајно повећање броја повређених лица утиче и знатно повећање броја собраћајних незгода ван насеља. На основу структуре настрадалих лица позитивни трендови се бележе једино код возача бицикала, путника и деце до 14 година, а негативни у броју погинулих возача моторних возила и пешака. Као и ранијих година основни узроци саобраћајних незгода су неприлагођена брзина, непрописно скретање, окретање и кретање, првенство пролаза, па тек онда неки други, а све упућује на потребу повећане опрезности свих учесника у саобраћају. У Савету за безбедност саобраћаја верују да би на смањење броја саобраћајних незода, првенствено оних са смртно страдалим лицима, у највећој

мери могла да допринесе појачана контрола саобраћајне полиције. Значајни ефекти повећања безбедности саобраћаја, и смањења тежине повреда које настају као њихова последица, могли би да буду остварени прецизним координисањем кампања и едукација учесника у саобраћају. Алармантни подаци из првих шест месеци ове године повод су за још једну, додуше мало закаснелу, кампању Савета за безбедност саобраћаја која је под називом „Користи кацигу“ спроведена на краљевачким улицама са циљем да мотоциклистима укаже на значај ношења кациге као значајног фактора повећања њихове безбедности у саобраћају. Тачно у подне 20. октобра представници Савета за безбедност собраћаја су на раскрсници Карађорђеве и Улице Зелена Гора возачима мањих мотоцикала поделили десет кацига.

- Још једном покушавамо да скренемо пажњу мотоциклистима да оно што ће да сачува њихов живот нису само кациге него и друга разноразна опрема. Овом приликом смо хтели да скренемо пажњу и возачима да су мотоциклисти мање уочљивији од осталих учесника у саобраћају, па апелујемо на њих да мало више обрате пажњу на мотоциклисте – истиче председник Савета Ненад Марковић. После кампање на Мото скупу одржаном током лета у Краљеву ово је друга кампања током које је подељено десет кацига солидног квалитета за моторе мање снаге. У Савету за безбедност саобраћаја обећавају да ће до краја године, а и у следећој, спровести низ других активности како би се повећала безбедност учесника у саобраћају на путевима и смањио негативни ефекат саобраћајних незгода. Т. Радовановић

МАГАЗИН 26.10.2014.

Фото: М. Радовановић

Поводом обележавања 45. годишњице каратеа у Краљеву

МАГАЗИН

26.10.2014.

КАРАТЕ КАО НАЧИН ЖИВОТА

- Спорт је некада имао другачији статус у држави, а бављење спортом било мотив и идеал највећег броја младих људи који је у јавном мњењу прихваћен као нешто што је потребно првенствено због здравља. - Србија дуги низ година важила за спортску нацију, али то све више није. - Бављење спортом се свело на стварање резултата изузетних појединаца који тиме омогућавају преживљавање породици и широј фамилији. - Држава са седам милиона становника има светске шампионе и врхунске спортисте у бројним спортовима, у истом рангу са онима који долазе из земаља са 300 милиона становника, што потврђује да постоји велики потенцијал. - Спортски вид бављења каратеом представља посебну врсту деградације ове борилачке вештине, али и младих који се злоупотребљавају у име каратеа

Фото: М. Радовановић

Велибор Димитријевић

МАГАЗИН 26.10.2014.

азе Ха Шотокан Риу Карате-До Академија Србије је школа за стицање знања и искустава о каратеу као борилачкој вештини чији је циљ очување идеје и принципа стила Казе Ха Шотокан Риу Карате-До као Будо вештине и дисциплине за ментални и духовни развој која се базира на визији, учењу и духу њеног оснивача Шихан Таиђи Казеа 9ДАН. Ово потврђује Краљевчанин Велибор Димитријевић, један од најближих асистената Таиђи Казеа, члан Техничке комисије и један од водећих инструктора Светске Казе Ха Шотокан Риу Карате-До Академије. Разговор о Академији и каратеу започињемо од чврсто укорењеног става да је Србија дуги низ година важила за спортску нацију, али то све више није. Основ за такав став лежи у сазнању да се у последњих неколико деценија драстично променио однос према бављењу спортом које је до тада имало сасвим другу димензију. Спорт је имао другачији статус у држави, а бављење спортом било мотив и идеал највећег броја младих људи који је у јавном мњењу прихваћен као нешто што је потребно првенствено због здравља. Спортиста са светским реномеом и вишедеценијским интернационалним искуством склон је веровању да је после распада земље, и стварања бројних других држава, изгубљен компас, а да се бављење спортом свело на стварање резултата изузетних појединаца који су тиме омогућавали преживљавање породици и широј фамилији. У таквој ситуацији нико не оспорава изузетне појединце у различитим спортовима, фудбалу, кошарци, рукомету, ватерполу... Због специфичних услова, и стања у држави које је утицало на третирање физичког васпитања у школи, али и ван ње, људи су се бавили спортом са циљем да постигну врхунске резултате. У исто време родитељи су почели да се баве децом на начин да хоће да имају „мале Ђоковиће“, па објективно не постоје услови за тврдњу да смо се, због појединаца који су на специфичан начин улагали у своју децу, доказали као спортска и тениска нација.

Озбиљан рад у бројним спортским клубовима давао је одређене резултате који су се манифестовали кроз озбиљну фудбалску, кошаркашку и друге лиге чији су чланови биле и екипе изван великих центара. Све више се стиче утисак да тога нема, а да се само трага за појединцима који у локалним клубовима траже ухлебљење и одскочну даску за повољнији ангажман у земљи или иностранству. И док се ово препознаје као основни мотив за бављење спортом поставља се оправдано питање колико се људи спортом бави зато што је то здраво. Приступ деце, школске и средњошколске омладине, и познавање основних елемената о телу, показује да физичко бављење у школама није више ни изблиза озбиљно као што је некада било. Пре четрдесетак година тачно се знао период када се савладавала гимнастика, а ученици су били обавезни да посебно савладају елементе сваке справе. У атлетици је морало да се зна како се баца кугла, како и колико се скаче у даљ и у вис, а у оквиру спортских игара посебно савладавани елементи одбојке, кошарке, фудбала. Летимичан поглед на гимнастичке справе у школама данас показује да су углавном израбљене, а да је једини реквизит који се користи лопта. Последњих тридесетак година интензивног праћења дешавања у овој области показује да је дошло до великог расула, иако још постоје појединци који су остали доследни старим принципима. Остали су морално и етички уземљени, али и даље верују у идеале који ће увек бити присутни. - Кад сам постао шампион Европе 1981, 1982. године ситауција је била слична садашњој. Са женом и двоје деце живео сам у подруму и нисам имао посла, а ни она. Иако су времена била друга за мене су била иста, али ни у једном тренутку нисам посумњао у то што радим, нити сам се коме жалио. Данас су сви некако постали мекши и врло лако налазе изговоре да нешто не раде. Прва и основна ствар је да су се изгубили модели и идоли у свим сферама друштва, па више нема примера

да видимо како и шта треба да се ради. Не могу да прихватим да неко не дође на тренинг зато што нема паре кад видим да носи телефон који кошта 400 евра. Долазак на један тренинг кошта 20 евра, 30 евра за семинар који траје три дана, али ће многи радије да потроше 500 евра за телефон. У време када ми је било важно оно чиме сам се бавио штедео сам да бих то могао да радим. Хтео сам да уложим у нешто што ми је било важно, а било је важно зато што је углед у друштву био другачији. Данас више нема тога – каже Димитријевић. У бројним градовима Србије више нема гимнастике и атлетике као елементарних спортских дисциплина, па је неопходан повратак неким основним стварима. Држава која има само седам милиона становника има светске шампионе и врхунске спортисте у бројним спортовима, који су у истом рангу са онима који долазе из земаља са 300 милиона становника, што само по себи потврђује да постоји велики потенцијал. Са друге стране бављење спортом је представљало престиж и прилику да се изађе из просечности и постане неко, а дочек шампиона на трговима и стадионима постао потреба због свести и духа нације која је изгубила неке основне моралне и етичке вредности. Али, изгубљен је и контакт са другим сегментима које би једно друштво требало да има, са основним изворима живота, производњом, пољопривредом.., па све више постајемо потрошачко друштво у коме се отварају једино продавнице, трафике, мењачнице, кафићи... Све се пореметило, а млади усмерени ка бројним стварима по којима би се у друштву разликовали. Људско тело је састављено од 650 мишића, 206 костију и сто зглобова, и функционише као савршени инструмент, али треба да се креће, да буде мобилан да би могао да буде здрав, конструктиван, виталан, репродуктиван и креативан. Бављење собом и развојем тела требало би да буде императив сваког човека, јер се то подразумева у сваком здравом друштву.

26.10.2014.

МАГАЗИН

Нажалост, супротно понашање није карактеристично само за нас. Стручњаци предвиђају да ће кроз десетак, или двадесет, година Америка имати педесет посто гојазне популације од 150 милиона људи. И у Европи велики број држава има исти проблем, јер су модернизација, савремена технологија и начин живота учинили да се људи деформишу. Повећао се број обољења, повишен је крвни притисак, све су чешћа срчана и обољења зглобова, различите повреде које утичу на радну способност, па у савременим друштвима осигуравајуће компаније плаћају огромне своте новца због вишедневног одсуства са посла људи због болести које су последица модерног начина живота. Човеку који је дужи период одсутан из земље у очи пада да више као нација нисмо оно што смо били. Повећан је број гојазних људи, поготово код младих који одају утисак много старијих особа, па све потврђује да су

одавно изгубљени репери који су постојали дуги низ година. - Идеално би било кад би деца од четврте године почела да се баве спортом у форми игре која би их мотивисала да се крећу, да повећавају флексибилност, осећај за координацију и простор, и да им помогне да њихов мишићно-скелетни систем почиње да израста, сазрева и изграђује се на здравим основама. Тек након тога према афинитетима треба да се опредељују за оно што воле да раде. На западу постоје организовани видови таквог рада, а код нас не знам колико са тако младим узрастом може озбиљно да се ради, јер је у основним школама физичко васпитање сведено на минимум, смањује се број часова уместо да се повећава, па ово и није бављење већ само информација о физичким активностима – каже Димитријевић. Забрињава и податак да велики број деце избегава да се у школи бави

физичким активностима, а као оправдање доноси папирић на коме пише да се не осећа добро. Тако се производи све више неспособних који беже од обавеза и суочавања са нечим што би требало да раде првенствено за своје добро. Извесну дозу слабости према најмлађима показују и родитељи, а изостанак строгости и истрајности у стварању услова за здрав живот након неколико следећих година доводи у веома незавидан положај генерације младих људи. Истрајност треба да буде основа за понашање које би тек после неколико година рада дало пуни ефекат. У том смислу недопустиво је да деца сама одлучују о начину васпитања, па их треба усмеравати према исправним моделима како би по аутоматизму стварали навику за исправно понашање. Након 44 године бављења каратеом, и 20 година активног присуства у Академији, Велибор Димитријевић верује да је спортски вид бављења кара-

теом посебна врста деградације ове борилачке вештине, али и младих који се злоупотребљавају у име каратеа. Тако деца између пет и девет година после само два до три месеца вежбања, и двадесетак тренинга, већ имају освојен по неки појас који у каратеу означава степен савладаности борилачке вештине. Створен је имиџ да је то нешто изузетно важно, па се из недеље у недељу воде са турнира на турнир како би стекли услов за добијање вишег звања. - Пошто је свако од родитеља слаб на своје дете кад неко из клуба поведе на турнир уз котизацију од 20 евра мали је број оних који на то не пристане. На турниру се појави на стотине деце од 7, 8 или 9 година и прва три освоје медаље, а другој да не би плакала дају дипломе. Тако правимо криминалну радњу деградирајући свест младих људи већ од старта. Сви идемо тамо и сви добијемо нешто. Сви смо шампиони, па се после питамо зашто у друштву немамо ђаке какве треба да

имамо, или имамо људе који се понашају деликвентно зато што не стварају осећај за праве вредности – каже Димитријевић указујући на понашање родитеља који, идући линијом мањег отпора, са тренерима хушкају децу од 5 до 7 година да се туку како би победили. У каратеу, објашњава наш саговорник, постоји учитељ, а не тренер. То је особа која учи нечему, а свако тренира сам понављајући покрете на које је указао учитељ. Јапански израз сенсеи значи учитељ и одређује особу која је за корак испред оне коју учи, неко ко показује ученику да следи учитеља на његовом путу. Учитељ је узор, а не неко ко стоји испред ученика, звижди у пиштаљку и броји, није неко ко тренира него неко ко учи. - Овде имамо тренера који је бог и батина за све и овој дечици командује да раде ово и оно. На такмичењима људи попут мене обуку одела, ставе кравате и суде са највећом озбиљношћу деци која имају пет или шест го-

дина и од тога правимо нешто озбиљно. Ја не могу да прихватим да је то озбиљно. То је неозбиљно, деградација и то би требало забранити. Нека деца тренирају карате, јер је концепцијски гледано бављење каратеом на прави начин најблаготворнији вид физичког вежбања. Бавио сам се фудбалом, кошарком, гимнастиком и знам све да могу довољно аргументовано да причам. Ниједан од тих видова није толико комплетан, не може да пружи тако комплетну обуку и унапређење у васпитању, школовању и одрастању деце. У каратеу се све ради симетрично и левом и десном страном, унапред, уназад, лево и десно. Имате подједнако развијање тела у свему томе. Развијате осећај за дисциплину, координацију, повезивање техника, контролу тела, дисање, толико елемената којих у спорту има, али нису толико наглашени баш зато што је ово борилачки спорт – објашњава Димитријевић. Т. Радовановић

Из Полицијске управе Краљево

МАГАЗИН

26.10.2014.

РЕКОРДАН БРОЈ КРИВИЧНИХ ДЕЛА

ко се о стању безбедности на подручју града заључује на основу података из седмичних статистичких прегледа, какви почетком сваке недеље стижу из Полицијске управе Краљево, долази се до поразног сазнања о рекордном броју евидентираних у овој години. Број од 53 већи је и од до сада рекордног забележеној у првој недељи ове године. У поређењу са првом недељом овог месеца ситуација је још поразнија јер је број евидентираних кривичних дела скоро удвостручен. Током претходних седам дана нису се прославили ни инспектори криминалистичке полиције, јер су успели да открију починиоце тек петине ових дела. Неславан рекорд бележи се и у области јавног реда и мира у коме од по-

четка године није евидентирано толико прекршаја као у периоду између 13. и 19. октобра. У структури 39 прекршаја са 22 преовладавају они који се третирају као остали, док се 17 туча, што је једнако са бројем у првој недељи августа, налази на другом месту у овој години. Рекордних 20 туча педантни статистичари су евидентирали у првој недељи маја ове године. Незнатно увећан број саобраћајних незгода у односу на претходни статистички период доноси по једну више у обе категорије, оних са настрадалим лицима односно само материјалном штетом. Тако је од укупно једанаест 5 као исход имало повређена лица, а остале само материјалну штету. Три особе су задобиле теже телесне повреде, четири лакше, а материјална

штета је достигла 600 хиљада динара. Припадници саобраћајне полиције су били мало мање активни кад је у питању број евидентираних прекршаја, па је 306 из минуле недеље за шездесетак мање него недељу дана раније. Мање посла су имали и ватрогасци који су интервенисали у гашењу само једног пожара након кога су констатовали штету од 90 хиљада динара.

ЈАЧА ШВЕРЦ ЦИГАРЕТА Припадници Полицијске станице Рашка су, у оквиру појачане активности на сузбијању шверца, пресекли још један ланац трговине акцизном робом кад су у Рашки у суботу, у паркираном возилу марке „фијат пунто“ београдске регистрације, пронашли 12.520 па-

клица цигарета марке „марбле“, без неопходне документације. О догађају је обавештен основни јавни тужилац у овом месту који се изјаснио да се у овом случају ради о кривичном делу недозвољена трговина након чега су припадници полиције предузели све мере на проналаску и идентификацији извршиоца и расветљавању околности извршења овог кривичног дела.

СВЕ ВИШЕ ИЛЕГАЛНИХ МИГРАНАТА Настављајући активности на сузбијању илегалних миграција, припадници Полицијске станице Рашка су током викенда у четири случаја, од

којих у једном заједно са припадницима Жандармерије, спречили покушај илегалних миграната из Сирије да се преко централне Србије пребаце у земље Западне Европе. Том приликом су пронашла 15 илегалних миграната, од којих су се петорица кретала пешице, по четворица аутобусом и аутомобилом којим је ван административног прелаза управљао наш држављанин, док су двојица пронађена на аутобуској станици. Ниједан од Сиријаца, од којих је један био малолетан, није имао улазне печате Републике Србије или није поседовао лична документа. Илегалним мигрантима су у прекршајном и управном поступку изречене мере удаљења са територије Републике Србије са забраном по-

вратка у трајању од шест месеци до једне године, а четворици и новчане казне. Против држављанина Републике Србије поднета је прекршајна пријава из Уредбе о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија. Од почетка године припадници Полицијске управе Краљево су открили 39 илегалних миграната, од којих 35 држављана Сирије, три Албаније и један Алжира. Азил у Републици Србији је затражило девет илегалних миграната, док је осталима у законски спроведеном поступку отказан боравак на подручју Републике Србије и изречена мера забране повратка у трајању од годину дана. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs