MagazIN 144 by Kraljevski MagazIN

МАГАЗИН Година III * Број 144 * 2. новембар 2014. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевски

Једанаеста седница Градског већа

МАГАЗИН

2.11.2014.

ПОЛОВИЧНА ПОМ

- Од 500 власника објеката оштећених током мајских поплава право на исплату једнократне новчане помоћи стекло њих 422. – Четрдесет власника оштећених објеката је поднело документацију која није потпуна, и ускладу са прописаним критеријумима, а преосталих 38 није ни подносило захтеве. – Последњи рок за подношење захтева 5. новембар. – Од укупне штете процењене на око 860 милиона динара надокнађено тек 420 милиона. - Уз пет стотина стамбених оштећено 137 помоћних и 26 пословних објеката. – Штета на пословним објектима достиже 90 милиона динара, а од клизишта 50 милиона

стиче и шести месец од поплава које су током априла и маја ове године оставиле пустош у краљевачком крају, посебно у приградском насељу Грдица и оближњим селима у којима је оштећено око пет стотина стамбених објеката, а сви власници још нису добили обећану једнократну помоћ након што су почетком јуна за ту сврху намењена средства из укинутог Фонда за солидарну стамбену

изградњу. Највећа препрека бржој исплати је свих ових месеци била непотпуна документација, па се свака седница Градског већа у другој половини године бавила поновним разматрањем захтева и либерализацијом услова за стицање права на помоћ како би је добио што већи број власника оштећених објеката. Ова тема је заузела значајно место и на једанаестој по реду седници од

конституисања последњег сазива Градског већа на којој је усвојен предлог решења о исплати једнократне новчане помоћи од по 120 хиљада динара за још 25 власника оштећених стамбених објеката који су доставили потребну документацију. Тиме се број оних којима је помоћ одобрена попео на 422 од укупно 500 власника који на то имају право. Четрдесет власника је поднело документацију која није по-

ОЋ ОШТЕЋЕНИМА

тпуна, и ускладу са прописаним критеријумима, а преосталих 38 није ни подносило захтеве. Због њих је рок за подношење продужен до 5. новембра, а из Градске управе стиже информација да после тога више неће бити могућности за остваривање права на доделу једнократне помоћи. Чланови Градског већа су након разматрања усвојили и извештај Градског штаба за ванредне ситуације на територији града Краљева о штети и активностима на отклањању последица мајских поплава којим се потврђује да је у поплавама причињена штета од 860 милиона динара, а да је оштећено пет стотина стамбених, 137 помоћних и 26 пословних објеката. У 500 стамбених објеката угрожено је више од хиљаду становника овог дела града, а процењена штета на привредним објектима достиже скоро 90 милиона динара. Уз процену да је за санацију клизишта потребно додатних 50 милиона члановима Градског већа је упућен предлог да подрже захтев којим би се омогућило што пре по-

тпуно отклањање свих последица поплава. На име једнократне новчане помоћи из градског буџета је исплаћено 47 милиона динара, а из Фондације Драгица Николић подељен грађевински материјал вредан десет милиона динара потребан за санацију 120 стамбених објеката. И док се подела средстава из градског буџета приводи крају и даље трају акције пружања помоћи коју обезбеђују хуманитарне организације ФАО и Хелп. Штета коју је проузроковала поплава санирана је у половичном износу, јер вредност онога што су обезбедили Градска управа и бројни донатори достиже тек 420 милиона динара. Већ дуже време се у Краљеву као проблем јавља проширење простора градског гробља на Барутани што је био повод за доношење решења којим се за извођење потребних радова Јавном комуналном предузећу „Чистоћа“ обезбеђује два милиона и 880 хиљада динара. Овом предузећу се на располагање стављају и средства буџетског

фонда за заштиту животне средине потребна за набавку одговарајућих киштри за сакупљање отпада које би требало поставити у Витковцу, Витановцу, Печеногу и Чукојевцу уз обавезу овог предузећа да једном недељно уз њих празни и киштру у Лађевцима, а отпад одвози на градску депонију. Из истог фонда, који у овој години располаже са 28 милиона динара, обезбедиће се средства за мерење количине загађујућих материја у ваздуху које потичу од рада постројења за спаљивање патоанатомског отпада у техно-економском блоку Здравстевног центра „Студеница“. Градско веће је дало сагласност на измену и допуну Статута Јавног комуналног предузећа „Путеви“ и предлог решења о отуђењу катастарске парцеле преко пута игралишта ФК „Магнохром“ Предузећу за производњу, трговину и услуге „Обнова“ као најповољнијем понуђачу на јавном надметању. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Представници безбедносних структура код градоначелника

МАГАЗИН

2.11.2014.

ПРОЦЕНА БЕЗБЕДН

- Стање безбедности на територији Рашког управног округа и града Краљева оцењено као изванредно. - Ускоро ће правоснажно осуђени за лакша кривична дела до годину дана казну издржавати радом у неком од јавних предузећа. – Наредне године реновирање зграде Основног суда

ракса којој је непосредно по ступању на дужност почетком друге половине године приступио градоначелник Краљева Томислав Илић, када је започео серију разговора са директорима јавних предузећа и установа, затим представницима привреде и образовања, крајем недеље је про-

ширена на представнике судова, тужилаштва, Полиције, Жандармерије, Безбедносно-информативне агенције и друге структуре које брину о безбедности грађана. Састанак је организован са циљем да се процени безбедносна ситуација, утврде евентуални проблеми у фун-

кционисању и начини на који би локална самоуправа могла да помогне у њиховом решавању. Основна порука са састанка наговештава потребу формирња Савета за безбедност у који би били укључени представници свих структура које су се одазвале на позив градоначелника да

разговарају о безбедности грађана. Бројне службе чији су представници разговарали са градоначелником и његовим сарадницима покривају територију Рашког управног округа што је био повод за разматрање безбедносне ситуације на ширем подручју и усвајање јединственог закључка да је она изванредна. Градоначелник Краљева за наредну годину наговештава реновирање зграде Основног суда и подршку локалне самоуправе у реализацији обимног пројекта који укључује изградњу одговарајућег паркинга у близини зграде. Министарство правде Републике

Србије и представници града Краљева су још у јануару ове године потписали меморандум о извршењу алтернативних затворских санкција. Он предвиђа да лица са територије града Краљева, и општина Врњачка Бања и Рашка, правоснажно осуђени за извршење лакших кривичних дела казну не издржавају у затвору већ на радовима од јавног интереса. То значи да би сви који су осуђени на казне затвора до годину дана, а најчешће се ради о кривичним делима извршеним из нехата или блажим кривичним делима, уместо у затвору казне издржавају радом у оквиру неког од јавних предузећа чиме би се

остварила двострука корист. Прва проистиче из сазнања да један осуђенички дан кошта 25 евра, и да би се одсуством из затвора уштедела значајна средства, а други из чињенице да би јавна предузећа добила бесплатну радну снагу за извршење одређених послова. Локална самоуправа је обезбедила две просторије у згради Општинске стамбене агенције у којима ће бити смештени повереници за лица лишена слободе чији ће задатак бити да надгледају рад осуђеника и са директорима јавних предузећа проналазе посао за њихово радно ангажовање. Т. Радовановић

Фото: М. Радовановић

НОСНЕ СИТУАЦИЈЕ

МАГАЗИН

2.11.2014.

Напредњаци обележили Свету Петку

ДА СВИМА БУДЕ БОЉЕ - Док је на централној прослави у просторијама странке у Београду потпредседница Зорана Михајловић потврдила да напредњаци на најбољи начин поштују традицију, са погледом на будућност, просперитет и модернизацију, у Краљеву се као највећи резултат истиче све већи број чланова странке са којима је расла вера да град и земљу очекују бољи дани

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

2.11.2014.

а првим јесењим данима у Србији почиње време слава, а на краљевачкој политичкој сцени први су ове јесени страначку славу Свету Петку обележили напредњаци. Славило се у свим градским и општинским одборима у земљи, али и у београдској централи у којој овог пута није било председника странке баш као што је и у Краљеву изостало присуство повереника који ову дужност обавља након распуштања Градског одбора. И док је на централној прослави у просторијама странке у Београду потпредседница Зорана Михајловић потврдила да напредњаци на најбољи начин поштују традицију, са погледом на будућност, просперитет и модернизацију, у Краљеву се као највећи резултат истиче све већи број чланова странке са којима је расла вера да град и земљу очекују бољи дани. А да су напредњаци постали најбројнија политичка организација у земљи, и на локалном нивоу, потврђује никада већи број гостију у просторијама

странке међу којима су доминирали запослени у јавним предузећима. Колико је то одраз поштовања, или обавезе, према странци која им је помогла да реше егзистенцијалне проблеме, можда начин да се наметну како би и у наредном периоду били у првим редовима за стицање одређених привилегија, и није посебно важно. Много је важније запажање да су се на позив на славу одазвали много ревносније него на друге манифестације које је организовао град. Највећег броја њих, а било је одборника, чланова Градског већа, директора јавних предузећа и других који заузимају значајна места у локалној управи, није било на пре само неколико дана обележаваном Дану ослобођења Краљева у Првом светском рату. Није их било ни на Тргу српских ратника поводом обележавања дана пробоја Солунског фронта, ни на комеморативној седници Скупштине града, ни на Спомен гробљу жртава стрељаних октобра 1941. године. Није их било ни на Сре-

тење ове године када је поводом Дана државности полаган венац на исти онај споменик у центру града само сат или два пре него су напредњаци са истог места, коју десетину метара померени у страну, кренули у предизборну кампању. Остаје отворено питање да ли ће се било ко од њих појавити испред Споменика ослободиоцима Краљева приликом обележавања седамдесете годишњице ослобођења у Другом светском рату 29. новембра. Било би ружно помислити да је основни мотив за масовнији долазак само богата трпеза. Као што то налажу српски обичаји обележавање славе отпочело је сечењем славског колача у, како се то обично каже, присуству великог броја чланова, симпатизера, пријатеља и представника политичких странака. Краљевачки напредњаци су овога пута шести пут обележили дан Преподобне мати Параскеве уз подсећање да су то првих пет чинили скромно и тихо уз присуство малог броја људи

најоданијих идејама и програму странке. И као што је то обичај овакви догађаји су и прилика да се нешто каже о успесима бар у периоду између две славе. Сазнање да су у том периоду напредњаци доживели два велика пораза, прво оставку градоначелника Краљева а потом и распуштање Градског одбора, повод је за подсећање да се Србија приближила Европској унији, учврстила традиционално пријатељство са Руском федерацијом и другим земљама у Европи и окружењу. Мерама фискалне консолидације и другим спречен је банкрот државе, а смањене плате у јавном сектору и пензије за 39 одсто пензионера. Све то је било неопходно због, како се чуло, здраве логике да је и такво решење боље него да од ове године уопште не буде плата и пензија. Да су за такво стање увек криви неки други потврђује и Зорана Михајловић оценом да „сви данас трпимо због лоших и погубних одлука оних који су

водили Србију раније“. Према њеним речима за Српску напредну странку су на првом месту грађани као „важнији од сваке политичко партијске комбинаторике, што смо показали свих ових месеци, отварајући нова радна места, фабрике и погоне“. Остаје да тога постану свесни само још грађани. А да обележавање напредњачке славе буде подигнуто на виши ниво постарали су се Александра и Вукашин који су не много заинтересованим гостима изрекли стихове Здравице народу српском које је исписао Љубивоје Ршумовић. Ономе ко их се сетио пало је на памет да их мало измени, јер песник то вероватно није умео, или му се учинило да помињање коња и није прикладно свечарском тренутку. Они који су били на слави већ су заборавили, ако су уопште и слушали, оно о чему се говорило, па чекају следећу прилику да се окупе у пуном саставу и искажу поштовање према неком новом слављенику.

Уз захвалност свима који су се одазвали на позив домаћин славе Станиша Суботић је изразио задовољство поверењем које му је указано на овај дан претходне године и пожелео свим слављеницима, и грађанима Краљева, да овај дан, као и сваки други, проводе у миру, здрављу и највећој срећи. Прихватајући се домаћинства наредног обележавања Свете Петке Срђан Ђуровић је пожелео Српској напредној странци да у наредном периоду изведе обећане реформе како би свима у наредном периоду било боље са премијером Александром Вучићем. Представници медија су ишчекивали најављено обраћање бившег председника Градског одбора и посланика у Народној скупштини Зорана Бојанића, али је и оно овом приликом изостало. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 2.11.2014.

ЗДРАВИЦА НАРОДУ СРПСКОМ Народе нека ти здравица ова Буде уместо благослова Што год радио деца ти се рађала И када певао И када сневао И када мукама одолевао Деца ти се рађала И када ратио И када патио И када памтио па вратио Деца ти се рађала Није богат ко има волова Већ кћери и синова Није силан ко има пушака Већ колевки Нек љубав надјача Нек не буде плача Осим дечјег Силни нек се свађају Слаби погађају А теби нек се рађају И када кадио И воћке садио Па и кад се љутио и богорадио Деца ти се рађала А даће Бог Да роди зоб И узри клас Па да буде и за коње и за нас И када свеца славио И када школу правио И кад се у чуду чудом бавио Деца ти се рађала Народе српски Амин Даће Бог

Без длаке на језику: Раде Ерац (2)

МАГАЗИН

2.11.2014.

БУНТОВНИК Б

- Док се 97 одсто деце са школовања у Београду не враћа Краљево постаје град пензионера из кога одлази интелигенција, а који врло брзо неће имати ко да опоравља. – У српској политици је присутно уверење како треба обећавати немогуће да би народ уопште поверовао, јер на ситне лажи више нико и не обраћа пажњу. - Некада је Ушће као месна заједница на територији тадашње општине запошљавало више производних радника него сада град са прилично великим бројем становника. - Све што подразумева коришћење високе технологије толико је далеко да исувише футуристички делује помисао да би била могућа производња аутомобила квалитетнијих од оних који долазе са запада, или компјутерске опреме боље од оне са истока

Фото: М. Радовановић

БЕЗ РАЗЛОГА?

Раде Ерац

МАГАЗИН 2.11.2014.

ного пута до сада се чуло, поготово од оних који не припадају структурама власти, да је Краљево пропустило бројне шансе да буде град у коме ће се нешто дешавати у смислу развоја привреде, инфраструктуре, школства, па и здравства. Много прилика је пропуштено у неким ранијим периодима, посебно у време кад се у граду на раскрсници важних путева, не својом вољом, обрео велики број оних који су тражили сигурност у првом реду за физичку егзистенцију. Краљево је у врло кратком периоду постало стециште тридесетак хиљада нових житеља, а постојећа инфраструктура није била у ситуацији да прати нагле промене. У ситуацији кад на то није могло да се утиче, и када су становници овог дела земље чинили максималне напоре да бар за неко време живот придошлих учине подношљивијим, помоћ је изостала од оних од којих се то највише очекивало. Бурна дешавања на српској политичкој сцени, и честе промене власти, утицале су да се забораве проблеми грађана Краљева, а ових дана поново у први план ставља инертно понашање оних чији је задатак био да интересе града бране у републичким органима, пре свих Народној скупштини. У настојању да ближе објасни стање у коме се град сада налази на ово подсећа независни одборник у Скуштини града Краљева и председник Месне заједнице Грдица Раде Ерац. - Некада је Крагујевац третиран као долина глади, а опстао само зато што има универзитет. Београдски универзитет има 40 хиљада студената, и ако сваки потроши сто динара дневно то су огромне паре. Краљево је примило 30 хиљада избеглица, а ни један факултет са приштинског универзитета није дошао у овај град. У исто време 97 одсто наше деце која се школују у Београду не враћа се у Краљево. Ми постајемо град пензионера из кога одлази интелигенција, а који врло брзо неће имати ко да опоравља, нити за кога да опоравља. Као велике привредне гиганте рачунамо предузећа

која су патуљаста у односу на оне која смо имали, а велики гиганти су Амига, Радијатор и Гир који заједно запошљавају једва 1.000 радника и то је суморна прича везана за град који су годинама уназад упропашћавали они људи којима је био успутна станица на путу за Београд и они који су нас представљали у Београду. Та пракса се наставља и данас кад Краљево има седам посланика у Народној скупштини, а нисам чуо да је ико проговорио реч око изградње заштитног бедема око насеља у Грдици – каже Ерац. Донедавни коалициони партнер партије која чини окосницу већине у локалном парламенту одговорност за обећано, а неиспуњено, пребацује на политичке снаге које су на власт дошле под паролом покретања града из учмалости. Иако политика често подразумева и право да се обећава неоствариво међу критичарима владајуће структуре све више провејава уверење да бројна обећања која долазе са највишег нивоа делују исувише футуристички. Годинама уназад познат као човек без длаке на језику Ерац потврђује тезу да је у политици Србије присутно уверење како треба обећавати немогуће да би народ уопште поверовао, јер на ситне лажи више нико и не обраћа пажњу. У том контексту подсећа на пројекат који је многим опозиционим политичарима био повод за жестоке критике власти и учвршћивање уверења о неспособности да решава и ситне проблеме. Односи се на, у налету бројних нових обећања већ заборављену, градњу канала Дунав – Морава – Вардар који би требало да буде бар оно о чему се прича, ако не нешто опипљиво. Ништа мање грандиозна није ни потенцијална инвестиција на локалном нивоу везана за градњу туристичког комплекса под бомбастим називом Краљевград који је требало да буде најчвршћи стуб напредњачке предизборне кампање. Онима који су мало читали између редова овакво обећање делује још неставрније кад се зна да на простору од 50 километара између Краљева и

Ушћа готово да не ради ни једна кафана. Посебан проблем ствара сазнање да нису искоришћени потенцијали средњовековне културе на овим просторима о којима свет врло мало зна. Још поразније делује сазнање да не постоји организован приступ том ресурсу како би изузетно вредан потенцијал могао да се искористи. - Краљевград подразумева копију нечега што је садашњи Маглич, а неко ко говори о томе као инвестицији која би дала неке ефекте мора да зна ноторну чињеницу да до Маглича нисмо изградили ни најобичнију зграду, а не да наспрам њега правимо нешто што је грандиозније од онога што је прављено пре 800 и више година. Тај пројекат подразумева постојање хотелског смештаја од 800 лежаја, а то значи 16 аутобуса пуних путника сваки дан. Шта бисмо ми урадили данас да нам неко са неба спусти све то и да нам кључ од Краљевграда. Да ли бисмо у овом тренутку били способни да напунимо 800 лежаја кад су празни Турист, Термал и други капацитети. То је футуристика која можда у неком будућем времену буде дала неке резултате, у овом тренутку сумњам. Много је лепо кад обећате Београд на води, нацртате, направите макете, а знате да кошта милијарде евра. Лепо изгледа нацртано, али је тешко остварити – каже Ерац. Овакав став проистиче из поразне чињенице да већ дуго нема никаквих инвестиција које би створиле услове за отварање нових радних места. У ситуацији када се барата различитим подацима мало ко и може да тврди колико је људи запослено на местима која обезбеђују какву такву зараду. А некада је, подсећа Ерац, само Ушће као месна заједница на територији тадашње општине запошљавала више производних радника него сада град са прилично великим бројем становника. У годинама транзиције некадашњи производни гиганти су пропали, технологија застарела, а оно мало привреде што се још копрца не пружа ни минимум шансе за извеснију перспективу.

МАГАЗИН

2.11.2014.

Она се првенствено односи на владајуће гарнитуре који од скоро заборављених демократских промена 2000. године обећавају ново запошљавање уз помоћ гринфилд и браунфилд инвестиција. Осим што се о томе само причало, а конкретне активности изостале, једино на шта би у будућности могло да се рачуна сведено је на две потенцијлне области. Прва је интензивна пољопривреда и производња здраве хране, што подразумева развој прерађивачких капацитета, и туризам. И врапцима на грани је јасно да је све што подразумева коришћење високе технологије толико далеко, па исувише футуристички делује и помисао да би била могућа производња аутомобила квалитетнијих од оних који долазе са запада, или компјутерске опреме боље од оне са истока. Далеко од врхунских технологија и сама помисао на производњу здраве хране ствара зебњу због сазнања да се земља налази далеко испод нивоа из времена у коме је постојала какава таква пољопривредна производња.

Повод за такав став лежи у чињеници да је сточни фонд на нивоу 1918. године кад је Србија, после великих разарања и жртава, изашла из Првог светског рата. - Ја сам једном за скупштинском говорницом изнео податак да на потезу од Милочаја, преко Поповића, Сирче и Опланића до камиџорског моста има 200 празних штала, па су ме неки људи са тог подручја звали и рекли да их има 220, а вероватно је сад та бројка још већа. То су села која су у свакој кући имала пар добрих негованих коња. Ово је отприлике наша суморна стварност. Наду ми даје чињеница да су нам у несрећи која нас је погодила у пролеће ове године помогли једино момци и девојке који су се сами организовали и овде долазили данима. Само њима ови људи дугују неизмерну захавлност што су помогли у рашчишћавању онога што је остало после поплаве. Говорим због чињенице да сам у њима видео енергију за коју сам веровао да је давно утучена и да не постоји. Зато су перспектива овог града и ове државе једино млади људи – каже Ерац. Већ неколико месеци ноћну мору председника Месне заједнице Грдица, и мештана овог насеља који су били

жртве поплава, представља сазнање да још нису отклоњене све последице највеће елементарне непогоде у последњих педесет година. Чини се да више од свега боле скандалозне изјаве градских челника изречене у време кад је, због уништавања 500 домова, град био у најтежим оклностима. Колико је то оставило трага у свести мештана Грдице сведочи безброј пута поновљено сећање на речи тадашњег градоначелника Краљева који је само пет дана након поплава тврдио како се 70 одсто људи ватило у своје домове. Још скандалознијом се оцењује изјава актуелног премијера Србије који је у више наврата говорио да је у Краљеву након земљотреса 2010. године покрадено више него што је донирано што пажљивијем посматрачу шаље јасну поруку да онима који краду не треба помагати ни у случају катастрофа какава је ове године задесила околину Краљева. Изјава недостојна једног државника међу становницима Грдице тумачи се као став некога ко не мисли добро граду, а не умањује је ни помисао да је можда дата у афекту. Сазнање да одборници Скупштине града заседају у сали на чијем се зиду налази градски грб са седам круна јасно говори да се Краљево декларише као краљевски град, а не лоповски каквим га је окарактерисао актуелни премијер. А колико су ове речи исказане произвољно сведочи податак да и поред опсежне истраге, и налаза комисије која је резултате предала надлежним органима, још није било назнака да би овакве тврдње могле бити тачне. Навршава се и четврта година од земљотреса, и две и по године напредњачке власти, а још нема доказа да су веома озбиљне оптужбе на рачун претходне власти тачне. Све упућује на изјаве са дневнополитичким предзнаком које се на најнегативнији начин одражавају на бројна збивања у граду, а за које се повод види у сукобу бар две струје у редовима напредњака због чега је, како тврде злобници, премијер дигао руке од Краљева у коме су напредњаци остварили најубедљивију победу и 2012. и ове године. - Ако је премијер дигао руке од

града који има 140 хиљада становника одна ће бити тешко овом граду, али неће бити лако ни том премијеру јер се таквом политиком улази у вртлог крупних проблема са којима се не остаје лако на власти. Не може град који је има 140 хиљада становника, и који је био жртва највећих миграција на територији Србије, да се тек тако пусти низ воду и у руке људи који индиректно и посредно управљају њиме штитећи свој капитал. Овде имамо и проблем далеко дубље природе, а то је унутарстраначка демократија као предуслов за демократију у држави. Када немате то прво, онда немате ни ово друго, а све је производ нечега што се зове изборни систем у коме само за председника месне заједнице и државе бирате некога ко има име и презиме. У свим другим случајевима гласате за списак који састављају страначке структуре са кога имате представнике у републици и скупштини града. Излазите и гласате за списак који сте прочитали, или нисте, а кад виде шта је резултат гласања људи се често хватају за главу и питају ко је ове изабрао. Изабрао их је народ по изборном систему који негира могућност да се успостави квалитет оних који ће вршити неку јавну функцију – објашњава Ерац. Све је увреженије уверење да су локални партијски лидери окупљали горе од себе да би они били најбољи. А избор горих од себе као доказ да је неко најпаметнији и најуспешнији резултира стањем какво влада на нивоу града, а и шире. Опозициони прваци имају право на закључак да у таквим условима квалитет не постоји, али и да сумњају како би лако могло да дође до промене изборног система. Из свега се намеће закључак да би евентуална промена изборног ситема у већински значила политичко самоубиство за 95 одсто актуелног политичког естаблишмента. Са друге стране ту промену треба да изгласају баш они који би тиме извршили политичко самоубиство, јер на већинским изборима не би имали шта да траже. Т. Радовановић

Нов изглед Свечане сале Градске управе

МАГАЗИН

2.11.2014.

ДУГ ПРЕМА ДЕЛУ И

- Нова поставка у Свечаној сали Градске управе представља најсажетији приказ историје града састављен од појмова који спајају вековни распон у развоју овог простора. - Откривање дела прошлости града који је на неки начин био скрајнут и запостављен нова је прилика за подсећање на времена када је Краљево између два рата било једно од највећих градилишта у Србији, кад су се градиле две велике фабрике, мост, читаве колоније за раднике и велики број странаца. - Додавањем још једне коцкице у мозаик историје Краљева исправљена неправда према делу оних који су дуги период после ослобођења земље од немачке окупације сматрани непријатељима

ападни зид Свечане сале зграде Градске управе од половине недеље је богатији за сталну поставку посвећену српским краљевима крунисаним у Манастиру Жичи и предратним председницима скупштине и краљевачке општине. Изложене су фотографије свих председника општине до Другог светског рата и српских краљева крунисаних у Жичи, а додавањем још једне коцкице у мозаик историје Краљева исправљена неправда према једном броју оних који су дуги период после ослобођења земље од немачке окупације сматрани непријатељима. Првом јавном приказивању нове поставке Народног музеја присуство-

вали су епископ жички Јустин, највиши представници локалне самоуправе и војске, одборници Скупштине града и директори јавних предузећа. Овим чином настављена је пракса да се обележавају и они периоди из историје града који су до сада остајали у сенци датума из скорашње историје. Централно место нове поставке заузимају први српски краљ крунисан у Жичи Стефан Првовенчани, двојица краљева из династије Обреновић, Милан I и Александар I као и фотографија Петра I Карађорђевића, сви миропомазани у манастиру Жича. Откривање дела прошлости града

који је на неки начин био скрајнут и запостављен нова је прилика за подсећање на времена када је Краљево између два рата било једно од највећих градилишта у Србији, кад су се градиле две велике фабрике, мост, читаве колоније за раднике и велики број странаца. Посебан значај у овом периоду посвећен је председницима општине, од њиховог увођења у власт 1838. до 1941. године, који су имали значајан утицај на развој града и због тога били уважавани и цењени у њему, да би пред крај прве половине двадесетог века били заборављени и избрисани из сећања бројних генерација Краљевчана. Т. Радовановић

Фото: М. Радовановић

ИСТОРИЈЕ У СЕНЦИ

МАГАЗИН 2.11.2014.

Драган Драшковић, директор Народног музеја Краљево

ЗАБОРАВЉЕНИ ПРЕДСЕДНИЦИ ОПШТИНЕ КРАЉЕВСКЕ

оворећи о мало познатом делу историје Краљева директор Народног музеја Драган Драшковић потврђује да нова поставка представља најсажетији приказ историје града састављен од појмова који спајају вековни распон у развоју овог простора: Краљ Стефан Првовенчани - први крунисани српски владар у Манастиру Жичи, сви називи града, краљ Милан Обреновић и Указ о промени имена 1882. године, краљ Александар Обреновић миропомазан 1889. године у Жичи, Краљ Петар I Карађорђевић миропомазан у Жичи пре 110 година, 9. октобра 1904, Грб града са основним значењима, реконструисан списак председника општине од увођења функције 1838. до 1941. и темељ целокупној причи - манастир Жича и главна улица. Од усвајања новог грба и заставе града, 1997. године, и дана града Краљева - Краљевдана 1998, прича са несвакидашњим насловом „Краљеви у Краљеву“ из године у годину се ширила што наводи на закључак о путу да се у потпуности упозна, прихвати и негује како доликује краљевском граду. Отуда и опредељење да се више пажње посвети људима који су својим радом омогућили да се град развија, да се све наведено дешава, људима који су у своје време уживали велики углед, а након тога једноставно избрисани и послати у заборав. Овај део градске историје сврстава се у приче о Старом Краљеву. Појам Старо Краљево буди пажњу и интересовање становника Краљева без обзира на досадашње покушаје, често сувише емотивне и без много суштине, тумачења и представљања његовог значења. Старо Краљево је својим становницима синоним за нешто најлепше, највредније, најсве-

тије, појам коме се прилази са љубављу и оданошћу пуном носталгије, сете, поштовања, жала, патине. Он је уједно одредница за староседеоца, калдрмаша, оџаковића који зна шта је вода Ибровача. Појам Старо Краљево временски је све ближи садашњем тренутку, јер свако подизање новог објекта на месту старог, увођење нових обичаја уместо старих, увођење нових „правила“ понашања уместо старих, нове моде, нових спортова, нових видова забаве итд. уводе савременике тих промена у корпус поштовалаца старог. Најсигурнији пут објашњења појма Старо Краљево је упознавање са основним и темељним вредностима прошлости града, почев од свих назива места које је Краљево имало, локација на којима је израстало, са урбаним развојем па до упознавања појединаца и породица заслужних за развој места, тј. од устројавања вароши ударањем белега будућим улицама марта 1832. до прерастања у град подизањем првих фабрика 20-их година 20. века. Почетак приче о урбаном развоју Краљева везује се за кнеза Милоша и тепсију песка у којој је нацртао кружни трг. Предложену идеју реализовао је Лаза Зубан који је осмислио планове Пожеге и Карановца 1832. године, и уврстио и Краљево међу прва места у Србији са планом урбаног развоја. Кружни трг, на коме је била смештена пијаца и ка коме су гравитирали дућани и занатске радионице, кафане, механе са улицама са правилним укрштањем, главно је обележје овог плана чије су основе и данас сачуване и по коме је Краљево лако препознатљиво. Од сокака са описним географским одредницама (Сокак од Ибра на Мораву идући) тридесетих година 19.

века, потом до нумеричког обележавања (Први сокак, Други сокак), већ 80их година 19. века Краљево постаје насеље са именима улица које су му давале одлике модерне вароши Србије. У групу заслужних за урбано уобличавање Краљева сврставају се варошки кнезови и председници примиритељног суда општине, касније суда. За сваког се може понаособ утврдити степен залагања на пословима урбанизације, али заједничко за све је била обавеза по функцији: чување и заштита успостављеног плана Лазе Зубана. До формирања примиритељних судова, на челу управе вароши били су варошки кнезови Веселин Пећанин, Јанко Бугарин (Пауновић), Мирко Миловановић, Петар Лазаревић-Цукић, Михајло Ђорђевић - Самаилац. Уставом 1838. године предвиђено је формирање „примиритељних судова“ по општинама. Суд у Карановцу је формиран пре доношења акта Устројенија општина од 13. јула 1839. године. Први „Председатељ примиритељног суда“, или главни кмет, био је Стефан Новаковић, док су два члана Суда, или кметовска помоћника, били Гиле Црвчанин и Јевђеније Самаилац. Реконструисан списак „председатеља примиритељног суда“ или касније председника Суда општинског у периоду од 1839-1941. године, пружа довољно нових сазнања о развоју Карановца – Краљева, али и о политичким приликама односно неприликама. Једна реченица у писму Стефана Луковића из 1879, упућеног у Ниш Милошу Ристићу, народном посланику и председнику суда општине карановачке, обавештава га о смењивању: „овамо нема ништа ново осим за кметове решио збор да се скину а незнасе каћесе бирати.“

МАГАЗИН 2.11.2014.

РАДОМИР ЈОВАНОВИЋ

МАГАЗИН

2.11.2014.

1960-2014.

Четири године после земљотреса

МАГАЗИН

2.11.2014.

ИЗОСТАЛА УРБАН

- Педесет грађевинских екипа је првих дана након земљотреса прегледало око 24 хиљаде стамбених објеката, више од 16 хиљада индивидуалних и око 8,5 хиљада намењених колективном становању. - Након прве провере процењено да треба срушити 1.700 објеката. - Сенка на санацију последица земљотреса бачена је после мајских избора прошле године када су интензивиране приче о злоупотребама које нису доказане

Фото: М. Радовановић

НА РЕГЕНЕРАЦИЈА

МАГАЗИН

2.11.2014.

ада је непуна два сата након поноћи 3. ноовембра 2010. године Краљево погодио земљотрес магнитуде 5,4 степена по Рихтеровој скали први проблем са којим се срело градско руководство био је правни вакум између старог и новог Закона о ванредним ситуацијама. До тог тренутка Краљево, као ни друге локалне самоуправе у Србији, није имало формиран Градски штаб за ванредне ситуације нити руководство едуковано за функционисање у оваквим околностима. Захваљујући искуству радника Одељења за ванредне ситуације, и сналажљивости руководства града, само двадесетак минута након главног удара почео је организован рад на отклањању последица као да постоји Штаб за ванредне ситуације који је легализован на првој наредној седници Скупштине града. Уз помоћ Републичког штаба, премијера Србије и Сектора за ванредне ситуације врло брзо се правим корацима кренуло напред. Метеоролошка прогноза указивала је на само још неколико дана без падавина, а чињеница да је највећи број кровова на територији града био оштећен упућивала на потребу да се санирају прво они како штета не би била већа од оне која је настала током краткотрајног првог ударног таласа. Како је на првом месту била безбедност грађана прво је требало уклонити све оно што би могло да је угрози. Први подаци Центра за обавештавање указивали су на епицентар земљотреса у реону села Лесковац код Груже, па је извиђачка екипа кренула у том правцу да утврди какво је стање на терену. Када је након нешто више од пола сата потврђено да нема значајнијих оштећења на објектима стигла је информација од Републичког сеизмолошког завода који је лоцирао епицентар у реону између Сирче и Поповића. Никада у новијој историји Краљева није забележен тако јак потрес, па је било логично понашање грађана, посебно оних из зграда са више спратова, а додатно негативно на расположење у мраку, који је настао након искључења електричне енергије, утицала је

неизвесност због изостанка података о последицама. Био је то повод да се прво алармирају и ставе у приправност здравствени центри у Чачку и Крагујевцу све док се није потврдило да Здравствени центар „Студеница“ може да пружи помоћ свима који су претрпели повреде од земљотреса. Непосредно након објављивања података о броју повређених пред зору је постепено почело укључиваље струје у готово све делове града, да би се пред уплашеним грађанима, који су свитање очекивали на улицама, појавили први показатељи о размерама катастрофе. Први утисак је указивао на прилично хаотично стање, димњаке који висе преко конзола зграда и представљају опасност по безбедност оних који су већ изашли на улице и целу ноћ провели напољу. Велики број људи увијених у ћебад успаничено су стајали и чекали, јер још нису били свесни шта се уствари десило. Иако су били полупани готово сви излози у граду, а велики број људи био на улици, није било пријаве крађа, нити било каквог несавесног понашања грађана или штете коју су нанели. Тек кад је свануло потврђено је да су бројни објекти урушени, а црепови углавном слетели на тротоаре, посебно у приградским насељима Сирча Поповићи, Јарчујак, Адрани и делу Рибнице. Посебно су били порушени и растрешени старији објекти, а неки у потпуности имали откривене кровне конструкције. Екипа за спасавање из рушевина у рекордном року је стигла из Крагујевца и успела да испод срушеног крова једне куће у Грдици извади беживотна тела двоје мештана. Зграда Интернистичке болнице је оштећена до мере да се размишљало о развијању маневарске болнице под шаторима, али се испоставило да за тим нема потребе, јер су капацитети који нису били оштећени могли да прихвате све повређена, а здравствена служба одговори њиховим потребама. Већ након првог дана, због урушавања врата, кровних конструкција и делова намештаја који су онемогућавали приступ, око 1.000 становника

није било у стању да се врати у домове, па је формиран посебан тим за смештај у Краљеву и Врњачкој Бањи док се не створе услови за повратак. Наредни задатак било је формирање екипа за процену безбедности оштећених објеката и обележавање оних за које је утврђено да не пружају довољан степен сигурности за становање. С обзиром на велику разуђеност територије, и велики број уништених објеката, и овај посао завршен је у релативно кратком року. Највећи проблем густо насељеног градског подручја били су димњаци који су висили са кровова и претили да угрозе безбедност пролазника, па је створена обавеза да се прво они уклоне. Иако су у преподневним часовима, поред највиших представника републике, министара и амбасадора, почели да стижу конвоји грађевинског материјала, воде и хране, испоставило се да је најпотребнији цреп. Затао је Влада Србије донела одлуку да се као прва помоћ у Краљево упути 507 хиљада црепова који су се налазили у Лесковцу, али се испоставило да их је тешко допремити и расподелити на реалан начин грађанима који су били све нервознији због потребе да што пре санирају кровове. Уз помоћ саобраћајне полиције према приручним магацинима у Шеовцу упућивани су конвоји са црепом и по пристизању одмах вршила расподела. Сазнање да на један шлепер стаје 7.000 црепова упућује на закључак да је дужина конвоја за целу количину требало да буде дуга колико и растојање између Краљева и Лесковца. У помоћ су први прискочили припадници Војске Србије и возачи који су се са празним камионима враћали из Бугарске. Срећу у несрећи представљало је лепо време које се задржало све до 19. новембра што је било довољно да се препокрију готово сви оштећени кровови, а стамбени објекти испод њих заштите од даљег пропадања. Прве злоупотребе приликом расподеле уочене су на самом почетку, али су интервенцијом полиције и обавештавањем путем медија врло брзо ели-

2.11.2014.

МАГАЗИН

минисане. И док су према граду хитали конвоји са грађевинским материјалом са импровизованих стоваришта према оштећеним објектима кретале су колоне трактора и одвозиле цреп и други материјал потребан за санацију. Градски челници и чланови Градског штаба за ванредне ситуације паралелно су били ангажовани на више послова, а требало је дочекати и испратити све оне који су долазили у Краљево и нудили помоћ. На трећу годишњицу земљотреса начелник Градског штаба за ванредне ситуације Радоица Кочовић је потврдњио да ниједан град са територије Балкана у тако кратком периоду није успео да успешно реализује толико активности колико Краљево. Поред екипа Црвеног крста и Цивилне заштите од првог дана је на уклањању оштећених делова кровних конструкција било ангажовано 160 чланова професионалних екипа. Прво су срушени објекти који су претили да угрозе безбедност грађана,

а након тога и други за које је, након детаљне процене комисије, процењено да не могу бити санирани. Методологија за утврђивања материјалне штете у оваквим ситуацијама усвојена је далеке 1978. године, а по њој се морала спровести одређена процедура а све потврђивало колико је друштво било неспремно поготово кад је требало ангажовати лиценциране грађевинске инжењере као чланове што већег броја комисија за процену штете. Педесет грађевинских екипа прегледало је око 24 хиљаде стамбених објеката, више од 16 хиљада индивидуалних и око 8,5 хиљада намењених колективном становању. Због недовољно јасно дефинисане методологије критеријуми за утврђивање степена оштећења нису били исти што је стварало велико незадовољство бројних власника објеката, па је штета морала да се утврђује накнадно. О обиму посла на утврђивању штете сведочи податак о записнику на шест куцаних страна за сваки од њих.

Након попуњавања на лицу места требало их је накнадно обрадити електронски и проценити да ли је комисија добро утврдила степен оштећења. Како код одређеног броја њих степен оштећења није био у директној сразмери са количином материјала препорученим за санацију било је потребно извршити накнадну проверу. У сарадњи са владиним координатором утврђено је да се за прву категорију оштећења власницима објеката додели материјал и новчана помоћ од 20, за другу 30, трећу 40 хиљада динара, а за објекте четвртог и петог степена оштећења по 100, односно 120, хиљада динара намењених изради пројектне документације. Иако је након прве провере процењено да треба срушити 1.700 објеката због различитих критеријума комисија грађанима је пружена могућност да уложе жалбу што је захтевало накнадну проверу и још већи обим посла. Како је и након приговора било око 400 незадовољних власника обавезе да изврши

када су интензивиране приче о злоупотребама које још нису доказане. Пред локалном самоуправом је био велики број паралелних активности које је требало искоординирати. Како је након транзиције укинута цивилна заштита и радна обавеза велику помоћ пружале су мобилне структуре полиције, војске, Жандармерије и Сектора за ванредне ситуације тако да се у Краљеву у истом тренутку налазило по 500 полицајаца и војника и 400 припадника Жандармерије. Посебну повољност пружала је чињеница да се у граду налази седиште Друге бригаде Копнене војске која је појединих дана ангажовала између 500 и 1.000 припадника на рушењу, препокривању, уклањању материјала и истоварању црепа. Израђено је укупно 465 монтажних кућа од који су прве усељене у фебруару 2011. године. Пре тога је требало срушити све објекте који су и минимално угрожавали безбедност становништва. До мајских избора 2012.

године срушено је 26 од укупног броја објеката предвиђених за рушење, а преосталих 200 остављено за нека боља времена кад се припадницима војске обезбеди гориво и мазиво за механизацију. Локална самоуправа је заузела став да нико не може да добије документацију о власништву над новим објектом док не уклони стари, а сви власници су потписали изјаве да су сагласни са тим. Иако је постављен рок за завршетак санације до истека прве године након земљотреса план није у потпуности реализован, па су радови настављени и почетком 2012. године. На извесно време све активности је зауставила предизборна кампања, а потом процес формирања нове власти. Како је време одмицало почеле су да круже приче о злоупотребама што је утицало на разводњавање активности везаних за санацију. До потпуног завршетка санације остало је да се заврши урбана регенерација насеља у Доситејевој и Југ Богдановој улици.

Т. Радовановић

супер ревизију прихватио се сам начелник Градског штаба за ванредне ситуације. И поред настојања да се што уједначеније изврши процена у складу са прописаним критеријумима, како би се помогло грађанима да добију иста права, било је пропуста због којих је неко био прецењен, а неко потцењен. Влада Србије је заузела став да у децембру и јануару треба изградити по сто нових кућа, а да ће бити средстава за око 1.000 нових монтажних објеката. У исто време циљ градских власти био је да се упосли локална грађевинска оператива, па је формиран конзорцијум за израду темеља и прилаза објектима, а и део завршних радова поверен краљевачким фирмама. Сналажљивошћу градског руководства и Сектора за ванредне ситуације у кратком периоду је, уз помоћ целе земље и дијаспоре, урађено више него што се у првом моменту очекивало. Сенка на све што је урађено бачена је после мајских избора 2012. године

2.11.2014.

МАГАЗИН

Учешће жена у саветима месних заједница

РАСКИД СА ПРЕДРАСУДАМА И СТЕРЕОТИПИМА

Фото: М. Радовановић

- Од укупно 68 месних заједница на територији града у рад савета месних заједница укључене су тек две жене, по једна у Витковцу и Метикошима. - Од 169 градоначелника и председника општина у Србији само је девет жена што чини нешто више од половине процента. - Женска парламентарна мрежа у Народној скупштини потврђује да се на локалном нивоу жене врло ретко кандидују иако у случајевима кад то чине побеђују, јер су добро препознате у локалној заједници. - Жене у току дана двоструко већи број сати користе на рад који није плаћен што им ускраћује могућност да се у том времену баве политиком. - Највећа препрека већем учешћу су и даље предрасуде да је место у политици, чак и оној на најнижем нивоу у месним заједницама, резервисано искључиво за мушкарце

МАГАЗИН

2.11.2014.

оследњи избори за чланове савета месних заједница одржани су пре пуних седам година, а најава најновијих за 23. новембар повод је за још једно подсећање на мали број жена у овим форумима. Иако Изборни закон предвиђа учешће бар трећине мање заступљеног пола на изборним листама, али и у републичком и локалним парламентима, од укупно 68 месних заједница на територији града у рад савета месних заједница укључене су тек две жене, по једна у Витковцу и Метикошима. Ситуација нешто повољнија у одборничкој структури Скупштине града Краљева са трећинским бројем жена који се током нешто више од две године мењао тако да их данас има двадесетак. Сазнање да су жене марљивије, преданије, а у неким случајевима и продорније па лакше отварају многа врата, додатан је повод да се инсистира на што већем ангажовању и у саветима месних заједница. То је био мотив да Савет за родну равноправност града Краљева организује трибину на тему „Повећање учешћа жена у Саветима месних заједница“ са циљем да се расветли зашто је важно да оне буду у месним заједницама, или другим позицијама одлучивања, које су законске норме које то омогућују, а шта показује тренутна пракса у Србији. Стање у другим локалним самоуправама и могуће препреке учешћу што већег броја жена у саветима месних заједница на подручју Краљева повод су за дускусију и размену мишљења присутних са циљем да се потисну стереотипи и предрасуде везане за учешће жена у политичком животу локалне заједнице. Док Устав Србије гарантује равноправност оба пола закон о њиховој равноправности усвојен 2009. године обавезује да на свим позицијама одлучивања треба да буде најмање 30 посто жена. Ово

се сматра великим успехом у демократизацији друштва, а на најбољи начин се манифестује у Народној скупштини где 84 од укупно 250 места заузимају жене, а то је по показатељима Светског економског форума Србију са четрдесет другог померило на 25. место у свету по заступљености припадница слабијег пола у парламентима. Значајан помак у повећању демократичности захтева измене стандардних начина доношења одлука који су често недовољно демократични, а верује се да жене могу да гарантују и да се чује довољно различитих гласова. Према подацима Сталне конференције градова и општина Србије, која реализује значајан пројекат усмерен на родну равноправност, од 169 градоначелника и председника општина у Србији само је девет жена што чини нешто више од половине процента. И на нивоу Србије у саветима месних заједница има мало жена, а тек 4,4 одсто су председнице савета, па се указује потреба промене става према овом питању што би требало да доведе до већег учешћа у свим областима одлучивања. Податак да на територији Новог Београда тренутно има 45 жена у саветима месних заједница, а у Тутину ни једна, указује на директан утицај патријархалних образаца и друштвених норми које одређују где и чиме треба да се баве мушкарци и жене. Трибина у Краљеву потврђује да се појам родне равноправности подједнако односи и на мушкарце и на жене и увек посматра у односу на нешто. Потврђено је да су патријархални обрасци врло лоши и за мушкарце, а да су стандарди и очекивања која се постављају врло тешко испунљиви, па се све чешће дешава да баш њима не одговарају традиционалне улоге које их често ограничавају без обзира што формално имају већу количину моћи. Родна равноправност

не подразумева само да жене и мушкарци треба да буду једнаки него да буду једнако вредновани што најчешће није случај. Различити пројекти доказују да је родна равноправност социјална иновација која се односи на промену начина на који се одређене ствари реализују. Све оно што се константно ради на један начин, без обзира на околности и могућност да постоји и бољи, представља опирање променама. У том контексту родна равноправност је само једна од промена начина вредновања ствари толико важна на нивоу јавних политика. Веће учешће у политичком животу Србије најбоље се манифестује кроз рад Женске парламентарне мреже у Народној скупштини чије чланице потврђују да се на локалном нивоу жене врло ретко кандидују иако у случајевима кад то чине побеђују јер су добро препознате у локалној заједници. Колико жене боље од мушкараца сагледавају проблеме локалне заједнице показује истраживање које је у оквиру дефинисања приоритета у локалној заједници сроведено у Пироту. Оно је показало да се на локалном нивоу често не види на најбољи начин да ли су учесници у политичком животу млади или стари, пензионери или студенти, жене или мушкарци, самохрани родитељи или неко други. Полазећи од сазнања да се добар део локалног буџета реализује на просторима месних заједница био је повод да се у директном контакту са грађанима утврди шта је то што им највише треба. Први утисак је да на скупове посвећене овим проблемима долазе само мушкарци, а кад се позову и жене оне само ћуте. У ситуацији кад су на састанак посвећен утврђивању приоритета позване само жене дошло се до сазнања да на много конструктивнији начин сагледавају реалне проблеме локалне средине.

2.11.2014.

МАГАЗИН

У ситуацији у каквој се налази земља, и поред сталног наговештаја о доласку страних инвестиција, исувише је очигледно да не треба очекивати превише па се све више намеће потреба о новом начину решавања проблема коме би знатан допринос могле да дају баш жене. Показало се да њихов већи утицај на квалитетније решавање животних проблема изостаје због сазнања да и даље постоје бројне и велике предрасуде. Понекад ни бројчано веће учешће у одређеним телима не мора да значи и већу улогу у одлучивању о чему сведочи податак да је у локалним администрацијама запослен већ број жена него мушкараца, али на местима на којима се не доносе одлуке. Истраживање о коришћењу времена потврђује да жене у току дана двоструко већи број сати користе на рад који није плаћен што им ускраћује

могућност да се у том времену баве политиком. И док у Србији и даље 97 од сто жена самостално обавља кућне послове у развијеним земљама се мушкарци који остају код куће да би се бавили малом децом посебно награђују, јер се сматра да развијају посебне вештине у циљу побољшања квалитета живота. Све наводи на размишљање да су жене у Србији и поред значајних помака у побољшању положаја и даље у подређеном положају у односу на мушкарце. Истраживање о учешћу жена у одлучивању на локалном нивоу, које је подржавало Министарство за рад, запошљавање и борачко-социјална питања, показало је да на разним местима одлучивања има жена, али да ни у сферама које се карактеришу као искључиво женске и даље нема мушкараца мање од трећине. И ово указује на потребу да се мењају обрасци и по-

већа учешће жена у одлучивању, а први корак ка том циљу су изборне квоте које одређују процентуално учешће једног пола у одлучивању. Идеја за овакав став проистиче из квантне физике која потврђује да се до промене долази само ако нечега има више од трећине што се у позитивном смислу одразило на рад најновијег сазива Народне скупштине Србије. То је и повод за подршку што већем броју жена да се укључе у рад савета месних заједница и кандидују за ова места на новембарским изборима. Трибина посвећена већем учешћу жена у раду месних заједница само је један од начина да се мотивишу за учешће на изборима. У различитим срединама је мотивација подстицана на различите начине, између осталих и кампањама током којих су локалне политичарке обилазиле месне заједнице и лобирале жене да се кандидују.

Ефекат је био позитиван, а одразило се у знатно већем, али и даље недовољном, броју жена у политичком животу. Тако се број жена у саветима месних закједница Пријепоља попео на десет, а у Новом Пазару је жена председница скупштине. Највећа препрека су и даље предрасуде да је место у политици, чак и оној на најнижем нивоу у месним заједницама, резервисано искључиво за мушкарце. Процена последица пролећних поплава у Србији резултирала је сазнањем да жене, за разлику од мушкараца, мање путују и много више времена проводе у насељима. Из тога се изводи закључак о бољем познавању проблема локалне средине и важности какав имају на живот локалне заједнице, па се намеће и потреба да више утичу на њихово решавање. Од оних које су већ укључене у политички живот очекује се да

подрже и друге на нивоу месних заједница без обзира да ли су чланице политичких странака или нису. Повод за овакав став лежи у сазнању о искуствима средина у којима постоји женска иницијатива која сведочи да се бројни проблеми решавају успешније. Извештаји Европске комисије и Уједињених нација за Србију потврђују да жене треба више да учествују у доношењу важних одлука на свим нивоима. Препрека је и недовољан број женских организација цивилног друштва, поготово на локалном нивоу, што као императив у први план ставља првенствено сарадњу међу онима које већ постоје. Последњих петнаест година показује да је цивилни сектор играо веома важну улогу у различитим сферама живота, али да његов утицај, поготово кад су жене у питању, може да буде далеко већи. Успехом се сматра и одржавање

треће по реду велике националне конференције Женска платформа за Србију која се завршава данас. Након 2000. и 2006. године ова треба да покаже шта је то што жене виде као приоритет развоја Србије у наредном периоду. Неоспорно је да је у периоду од 2000. године постигнут напредак првенствено у стварању институционалног оквира и усвајања прописа којима се санкционише насиље над женама. У успех се убраја и усвајање закона који обезбеђује трећинско учешће жена у републичком и локалним парламентима, а као закључак трибине проистиче став о потреби кандидовања за чланство у саветима месних заједница подстакнуто сазнањем да су неке жене давале животе да би друге живеле у бољем друштву. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Избори за чланове националних савета националних мањина

МАГАЗИН

2.11.2014.

СЛАБ ОДЗИВ БИРАЧА 38

- У бирачки списак припадника националних мањина у Краљеву уписано 559 бирача шест националних мањина. – Уз једног Словенца право да бирају искористило само 152 припадника ромске националне мањине. – Ни на једној од десет ромских листи нема кандидата из Краљева. – Хрватска, црногорска и македонска национална мањина представнике у националним саветима бирале путем електорске скупштине

епосредни избори за чланове националних савета националних мањина одржани су протекле недеље, а сва биралишта уредно отворена већ у 8 сати, а на 881 бирачком месту до 20 сати је прилику да искористи бирачко право имало 456 хиљада и 444 бирача уписаних у бирачке спискове. Републичка изборна комисија је раније прогласила 82 листе за избор 17 националних савета националних мањина које су оствариле право да своје савете бирају на непосредним изборима. Представнике су непосредно бирали припадници албанске, ашкалијске, бошњачке, бугарске, буњевачке, влашке, грчке, египатске, мађарске, немачке, ромске, румунске, русинске, словачке, словеначке,

украјинске и чешке националне мањине. Регистровано је и 313 електора за избор националних савета Македонаца, Хрвата и Црногораца који су своје савете бирали путем електорске скупштине. За Црногорску електорску скупштину пријављено је и верификовано 97, хрватску 132 и за македонску 84 електора, које је изабрало 32.775 бирача. На једном бирачком месту у Краљеву, у просторијама Основне школе „Димитрије Туцовић“, могућност да гласају пружена је припадницима бугарске, влашке, мађарске, ромске, румунске и словеначке националне мањине. У бирачки списак је уписано 546 припадника ромске националне мањине, по један бугарске

и влашке, пет мађарске, два румунске и три словеначке, а поред једног Словенца право да бирају искористили су само још Роми. Податак да ни на једној од десет ромских листа није било кандидата из Краљева одразио се на одзив бирача, па се на биралишту појавило само 152 припадника ове националне мањине са правом гласа. Председник бирачког одбора Александар Илић потврђује да је гласање протекло у најбољем реду, и без инцидената, а да је највише гласова Краљевчана на 144 важећа листића добила листа под редним броје 9 „Роми за бољу будућност“ која је освојила највише гласова и на територији Србије. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

{kolica `ivota

МАГАЗИН

2.11.2014.

Нови простор за игру и учење

- У оквиру Предшколске установе „Олга Јовичић Рита“ у Сирчи отворена четврта по реду „Школица живота“ коју финансира Фондација Новак Ђоковић. – У адаптацију простора, обуку васпитача и куповину наставног материјала и играчака уложено три милиона и 350 хиљада динара. – У оквиру „Школице живота“ место за тридесетак малишана узраста од три до пет и по година, и још тринаесторо деце која ће похађати припремни предшколски програм

дворишту Основне школе „Јован Цвијић“ у Сирчи, која је овог месеца прославила 121 годину постојања, опремљене су две просторије за тридесетак малишана узраста од три до пет и по година, и још тринаесторо деце која ће похађати припре-

мни предшколски програм. У присуству представника локалне самоуправе и Фондације Новак Ђоковић, која је у адаптацију простора уложила три милиона и 350 хиљада динара, у овом месту је свечано отворена „Школица живота“ у оквиру

Предшколске установе „Олга Јовичић Рита“. Ово је четврта „Школица“ чије је отварање адаптацијом просторија, обуком васпитача, куповином наставног материјала и играчака омогућила Фондација Новак Ђоковић. „Школица живота“ у Сирчи је настала као резул-

ршетку споља и изнутра. Након завршене термоизолације, фасадерских радова и уградње спољашње столарије, постављена је надстрешница преко целог улазног трема, санирано степениште и изведена прилазна рампа. Урађен је и нов развод водоводне и каналазицоне мреже, а у складу са потребама вртића и централно грејање по просторијама. На свечаности поводом отварања „Школице живота“ констатовано је да су пројекти слични овом реализованом у школи „Јован Цвијић“ веома важни у развоју деце предшколског узраста, посебно из сеоских средина. Из тог разлога проистиче и захвалност локалне самоуправе Фондацији Новак Ђоковић на пруженој прилици да једно место са територије града Краљева буде део овако значајног пројекта. Преуређени простор школе у

Сирчи пружа могућност креативног развијања деце и њихову укљученост у институционални облик васпитања и образовања што и јесте разлог због кога је град препознао значај и обезбедио место где деца могу квалитетно да проводе време, учећи и играјући се. Програм „Школице живота“ осмишљен је да би предшколско образовање било доступно деци из социјално угрожених средина као и деци са сметњама у развоју што је повод за захвалност која Фондацији Новак Ђоковић стиже и из Предшколске усанове „Олга Јовичић Рита“. Имплементациони партнер пројекта „Школице живота - заједно за детињство“ је Центар за интерактивну педагогију, а захваљујући стручној помоћи коју пружа оваква места постају простор за игру и учење најмлађих и место сусрета целокупне заједнице.

Т. Радовановић

тат вишемесечног рада са циљем да се деци овог дела Србије обезбеди простор у коме ће моћи да погађају образовно-васпитни програм. Поред адаптације простора у оквиру Основне школе „Јован Цвијић“ циљ Фондације је да реализацијом сличних пројеката кроз обуке за професионално усвршавање, оснажи васпитаче и укључи заједницу у важна питања која се тичу раног образовања њихове деце. Заједничким напорима пружа се прилика за унапређење раног развоја већег броја деце, а на примерима добре праксе и размене искустава, унапреде програми према потребама локалне заједнице. Понуда да један овакав пројекат буде реализован са задовољством су прихватили у сирчанској школи чији је објекат био у сивој фази, а адаптација обухватала комплетне радове на зав-

Знаменити Краљевчани: Саво Вељковић (2)

МАГАЗИН

2.11.2014.

УЧИТЕЉ КОЈИ ЈЕ УКИНУО ПОНАВЉАЊЕ

- Разочаравајућу слику о школи у Витковцу пред крај прошлог века стварало је сазнање о 120 ђака постројених у колони испред кофе за воду из које их је домар напајао једном џезвом. - До клозета се стизало преко бара и њива, док су са зидова у учионица као прљав веш висиле одлепљене тапете. – За радове на зградама школа у Витковцу и Печеногу потрошено 12 хиљада марака личних средстава. - Огромним школским двориштем Основне школе „Јово Курсула“, без ограде и са пет киоска од којих се у једном продавао алкохол, навелико су шпартали трактори, а у фискултурној сали било смештено 120 избеглица. - Фотографије са различитих манифестација се постављају на друштвене мреже и тако ствара слика о изузетној активности просветних радника, а све је ускладу са законом. - Идеја о формирању ђачког оркестра није нова за учитеља Сава који је после оног у Лађевцима на почетку учитељске каријере водио још неколико других

Саво Вељковић

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

2.11.2014.

убитак посла ни у много просперитетнија времена није нешто чиме би човек могао да буде задовољан. У време кризе делује посебно депримирајуће чак и у ситуацији кад неко сам донесе одлуку да га напусти. Недовољно свестан тежине одлуке коју је донео перфекциониста као учитељ Саво Вељковић наивно је веровао да ће, због исправности ставова које је заступао, врло брзо бити враћен на посао. Са дистанце од двадесетак година још наивнијим сматра тадашње веровање да би због онога што је чинила директорка школе могла да буде смењена са те дужности. Али, као што то увек бива кад политика умеша прсте, а увек је било тако кад су постављани директори школа, што год се више тресла гора из ње је излазио све мањи миш. У случају учитеља Сава то је значило трогодишњи ход по мукама током кога, ма колико му је школа недостајала, није било шанси за запослење. Због чињенице да су на ретка упражњена места углавном примани просветни радници који су проглашавани за технолошки вишак у другим школама није било ни конкурса за пријем нових радника ма колико иза њих стајали добри резултати. Давно уврежено уверење да је учитељски позив једино право занимање водило је ка ставу да одбије понуђено место директора основне школе у Витковцу, али је под притиском, опет људи из политичког живота, суочен са сазнањем да би евентуално, кад се за то створе услови, могао да учитељује у Толишници или Мланчи, морао да попусти првенствено због уверења да би у контакту са другим директорима могао да дође до података о слободном месту учитеља. Учитељ Саво и данас верује да је за пола плате, и исто толико признатог радног стажа, радио више него икада до тада. Иако је имала 140 ђака и четири школска објекта у три издвојена места, Печеногу, Милаковцу и Закути, школа није имала право на директора са пуним радним временом. Годину и по дана је половина директорске плате била довољна тек да се плате

трошкови горива за ауто којим је путовао до посла и назад. Први радни дан последњег дана јануара пружао је разочаравајућу слику о школи у којој је 120 ђака на одмору постројено у колони стајало испред кофе за воду из које их је домар напајао једном џезвом, а кад нестане доносио воду са неког од сеоских бунара. До клозета се стизало преко бара и њива док су са зидова у учионицама као прљав веш висиле одлепљене тапете. Био је то сигнал за аларм због потребе да се што пре створе бар минимални услови за нормално одржавање наставе. Како у временима која се и из данашње перспективе сматрају прилично тешким у буџету није било пара за ову сврху једини начин је био да се на локалној кафани истакне оглас и позову мештани, пре свега родитељи деце, на радну акцију и копање канала да би се до школе довела вода са пет стотина метара удаљеног гружанског водовода са друге стране пруге која од Краљева води према Крагујевцу. - Није се јавио нико иако сам преко разредних старешина обавестио децу да замоле родитеље да дођу у суботу. Разочаран на кафани великим словима напишем оглас и тражим раднике уз дневницу од десет марака што су за оно време биле велике паре. Опет се нико не јавља сем једне жене из села, па одем у фискултурну салу школе „Јово Курсула“, узмем 20 избеглица и сваки дан им платим пут, ручак у кафани и надницу. Радови на школи у Витковцу и Печеногу коштали су ме око 12 хиљада марака из сопственог џепа. Био сам луд и борио се да услови живота и рада деце и наставника буду достојанствени. Нико није обраћао пажњу на то, а ја нисам имао времена да радим на маркетингу. Знам само да су ме злоупотребили кад су ме натерали да будем на листи Социјалистичке партије Србије за одборнике локалне скупштине. Нисам био члан ни једне партије убеђен да политика и школа не би требало да имају везе, посебно што је по пола родитеља подржавало опозицију, а половина била против. Само петнаестак гласова недостајало је да у изборној трци победим опозиционог кандидата, староседеоца ових крајева, па

после тога наставим да табам, доведем воду, направим мокри чвор, скинем све тапете, окречим и осветлим школу која продише – прича учитељ. Ништа боља ситуација није била ни у Печеногу где је поред школе на брду требало насути стотинак тракторских приколица земље да би се створио простор за игралиште. Иако је у селу било педесетак трактора нико се није одазвао на позив сем једног мештанина који је услугу наплатио хиљаду немачких марака. Био је то повод за коментаре да директор који олако даје толике паре другом руком сигурно узима много више. Обећана помоћ Школске управе је и овом приликом изостала, а иза директора, који је крајем школске године завршавао једноипогодишњу мисију, остало је још једно игралиште и нови мокри чвор школе у Печеногу. Мало светла у суморну свакодневицу испуњену разочарењима унело је сазнање да је расписан конкурс за избор директора школа „Светозар Марковић“ и „Јово Курсула“. Из локалне самоуправе је стизала подршка за конкурс у школи из које је само неколико година раније отишао да би изостала само дан пре истека рока за поношење молби након сазнања да ће бивша директорка бити поново изабрана. Као и много пута раније тај један дан је био довољан да у последњем тренутку конкурише у школи „Јово Курсула“ у којој га је половином 1997. године чекало ново велико изненађење. Огромним школским двориштем без ограде са пет киоска од којих се у једном продавао и алкохол навелико су шпартали трактори, а у фискултурној сали било смештено 120 избеглица. Са запуштене школске зграде је већ почео да отпада малтер, а изостанак било какве жеље за животом у средини која је наликовала паклу био повод за рад мотивисан и добрим делом ината. Чини се да су то схватали и они који су држали кесу из које су финансирани радови на школама, па је и овом приликом изостала толико пута обећавана помоћ. Више него на директора једне образовне установе учитељ Саво је сам себи више личио на краву музару од које се очекивало ново улагање у обнову поприлично

2.11.2014.

МАГАЗИН

урушених објеката. Добар део избеглица је био смештен и у фискултурној сали Основне школе „Светозар Марковић“, а кад су се иселиле директорка тражила позамашну суму новца да би је довела у пређашње стање. Сукоб двоје колега који датира из ранијег периода био је повод за закључак да би нови директор школе „Јово Курсула“ са тим парама изградио две нове сале. Када су првог дана новембра 1998. избеглице коначно напустиле школу учитељ је донео храбру одлуку да сам реновира фискултурну салу која није коришћена пуне две године, а само петнаест дана је било довољно да се доведе у стање да у њој буде одиграна прва утакмица. Сређен је терен, трибине, 16 точећих места и све што је било потребно за насметано одвијање наставе, али и за активности спортских клубова који су радили са млађим категоријама. Од таласа немира у земљи у јесен

2000. године очекивало се да резултира битним променама у свим сферама друштва, просвети посебно. И након промене власти 5. октобра те године мало се шта променило, а просветни радници наставили да штрајкују. Изостала је и подршка синдиката, па се пред министром просвете, уз све оне који су насилно смењени након 5. октобра, нашла и оставка директора Основне школе „Јово Курсула“. - Видели ме Данци на неком скупу кад сам се као директор захвалио на помоћи социјално угроженој деци, па нађем посао у Данском црвеном крсту. Кроз програм који смо реализовали прошло је око пет хиљада деце и више од 300 просветних радника који су за ангажовање примили лепе надокнаде. Била је то прилика да се упознам са многима од њих све док нисам добио отказ. На велику срећу примљен сам за учитеља у Основној школи „Димитрије Туцовић“ и ту остао следеће три го-

дине. Како нисам имао длаку на језику увек сам ратовао са нерадницима и на пропусте јавно указивао на седницама колектива због чега сам врло брзо дошао у немилост колега. У таквој ситуацији нова директорка школе „Светозар Марковић“ ми понуди да се вратим у време кад сам приводио крају други разред у коме је било много добре деце. Ломим се између деце и колега са којима не могу да сарађујем, а два пута сам завршавао у Служби хитне медицинске помоћи кад добијем неке нападе повишеног крвног притиска. Био је то довољан разлог да тешка срца напустим тако добре ђаке – прича са доста емоција Вељковић. У старој школи је тек неколико колега из периода кад је одлазио, али се у односу према раду није променило много тога. И даље има зла и зависти посебно према онима који више раде. А рад неизоставно даје резултате које потврђује учешће на такмичењима из

математике. Чак пет ученика из одељења учитеља Вељковића се на општинском такмичењу из математике квалификовало за окружно, један са првог места. Успех није изостао ни на вишем нивоу где су свих петоро остварили солидне резултате, а најбољи победио са максималних сто поена. Иако се нико о томе није изјашњавао директно у школи се осећала негативна енергија и завист. Они који су дуже у просвети, и памте нека друга времена, са доста ауторитета могу да говоре о битним разликама. Много тога се свело само на испуњење формалних захтева и активности које се документују фотографијама. Онај ко није нешто фотографи сао као да није радио, а све фотографије сложене у својеврсни портфолио, каквим су се некада дичили само манекени, служи као доказ о раду на кога се добијају толико потребни бодови. Тако није необично да се ђаци пре поласка у позориште прво фотографишу

испред школе, затим успут до позоришта па испред позоришта, а потврда одговорног лица из ове установе као доказ присуства носи два нова бода. Фотографије се постављају на друштвене мреже и тако ствара слика о изузетној активности, а све је у искладу са законом. Досетили су се просветари да организују угледне часове, и на њих позивају колеге, па свако добије по који бод што би требало да сведочи о додатном раду. Следећи пут одлазе код другог и тако све у круг. Школски програми су, сведочи Вељковић, сувопарни, уџбеници једноставни и битно различити од оних у времена која су далеко иза нас. Све то је повод за већим радом и реализацијом идеје која би више ангажовала и орасположила ученике тада трећег разреда основне школе. А идеја о формирању ђачког оркестра није новина за учитеља Сава који је после оног у Лађевцима на почетку учитељске каријере водио неколико других.

- Прошле године у априлу дођем на идеју да направим оркестар, а знам да школа „Димитрије Туцовић“ у којој сам радио има неколико мандолина осталих из времена кад сам тамо правио оркестар. Замолим директорку Драгану Ђуровић да ми позајми мандолине које не користе, а које немају ни кобилице, ни жице ни футроле. Све сам их поправио, купио жице и почео да радим са децом. Зли језици су одмах почели да причају како је лако да формирам оркестар кад сам узео децу из музичке школе. У том одељењу заиста има доста деце која иду у музичку школу, али ни једно од њих нисам узео за оркестар већ дао шансу онима који тамо не могу ни да се упишу. Почетак је био врло тежак, али је било добро јер није било бојкота деце. Од 22 мандолине успео сам да оспособим 13 и формирао оркестар мандолинаша – прича са задовољством учитељ Саво Вељковић. Т. Радовановић

МАГАЗИН

2.11.2014.

Капитални пројекат краљевачког Народног музеја (2)

jelena velika kraqica

- Задужбина Јелене Анжујске Манастир Градац до данашњих дана прича невероватну причу о жени која је владала пуних 60 година и битно утицала на политичке прилике тог времена. – Краљица Јелена је допринела да Србија узнапредује у сваком погледу и буде поштована од стране истока и запада. - Јелена Анжујска је само једна од српских жена које су владале у средњем веку, а које су битно утицале на државну политику и померале границе у односима истока и запада. - У свим значајнијим градовима на простору којим је владала Јелена је имала канцеларије и војску, а управна структура која је формирана указује на добро организовану државу

Фото: М. Радовановић

Татјана Михајловић и Сузана Новчић

МАГАЗИН

2.11.2014.

ве до смрти краља Уроша у Хуму 1277. године краљица Јелена се није превише експонирала, јер се претпоставља да се као брижна мајка углавном бавила породицом и васпитавала наследнике круне. Након што јој је, сада већ краљ, Драгутин поверио на управљање део Србије, Дукљу, Албанију, Хум, Далмацију и Приморске области почиње динамична активност знамените српске владарке. После краткотрајне Драгутинове владавине круну и власт у Србији након Сабора у Дежеви 1882. године преузима млађи син краља Уроша Милутин, а у земљи наступа својеврсно тровлашће. Краљ Милутин је владао југом тадашње Србије, Драгутин Сремом, а краљица Јелена земљама које је након смрти Уроша I добила на управљање од старијег сина. Још за време живота краља Уроша међу браћом је владала својеврсна нетрпељивост изазвана питањем наследства над престолом, али је Јелена као мудра и паметна жена, коју су поштовале и источна и западна црква, много допринела да се односи стабилизују. Бројни историјски извори потврђују да је била изузетно уважавана у свим политичким преговорима, а чак двојица папа су је називали предрагом рођаком. О везама са поглаварима католичке цркве сведочи ватиканска икона на којој је велика краљица приказана са синовима Драгутином и Милутином. Копија је изложена у краљевачком Народном музеју, а оригинал се чува у Базилица Светог Петра и Павла у Ватикану. У свим значајнијим градовима на простору којим је владала Јелена је имала канцеларије и војску, а управна структура која је формирана указује на добро организовану државу. На краљевском печату је урезана њена фигура са плаштом и круном и запис да је Јелена милошћу божјом краљица све српске земље и приморске. Бројни документи, а и краљевски печат, у многоме доприносе да се стекне права слика о краљици Јелени као владарки. Као једна од ауторки изложбе Сузана Новчић потврђује да је Јелена Анжујска подизала фрањевачке

манастире и обнављала цркве, а као задужбину подигла и Манастир Градац у коме је сахрањена. Након што се 8. фебруара 1314. године упокојила у двору у Брњацима на граници са Косовом њено тело је по изузетно јакој зими, по жељи краљице, пренето у Манастир Градац који је почела да гради још за живота краља Уроша. Завршавала га је након смрти мужа и изградила као меру њених схватања културе, а здање са мноштвом готичких елемената сведочи о њеном пореклу. Готички дух је приметан на спољашњости цркве, порталима, прозорима и подкуполним деловима тако да Градац до данашњих дана прича невероватну причу о жени која је владала пуних 60 година и битно утицала на политичке прилике тог времена. - Назив изложбе „Јелена велика краљица“ преузет је из Драгутинове капеле у Раваници у којој је записано да је она превисока и самодржавна краљица. О томе сведочи чак шест сачуваних титула које говоре о владарки као засигурно јако образованој и начитаној жени. Образовала се пре него што је дошла у Србију, а ако се узму у обзир приче о њеном пореклу сазнање да долази из угледне француске куће потврђује да је морала да буде образована. Доказ образованости је и феномен који се зове Брњаци, двор и школа за девојке из сиромашних породица које је учила везу, музици и лепом понашању што ово место чини својеврсним првим институтом за жене. Ако знамо колико је и у савременом добу жена стуб породице можемо да претпостављамо како је то било у Средњем веку када је војску младих жена обучила и спремила за живот. Јелена је била хумана жена која је нештедимице давала, помагала, омогућавала им да уче и спремала мираз. Положај жена у средњем веку, ако нису владарке, био је јако лош, а Јелена је у њега унела нови дух и отварала нове видике – каже Новчић. Школа у Брњацима је била чувена по везу који је као једна од најважнијих женских рукотворина био уткан

у све елементе живота. Као такав представља висок естетски ниво и веома важан елеменат присутан у сакралном и профаном животу. Најбоље се види на црквеним одеждама и тканинама са елементима златовеза коришћеним за одежду краљице што се види на фрескама у Сопоћанима. Ауторке изложбе сведоче о бројним нивоима ткања уз коришћење различитих украсних елемената који су укључивали драго камење и бисере. И пре њеног доласка у Србији овај начин ткања је био познат, али мање присутан, а преузет је из Византије и даље из Персије. Током Јеленине владавине богатство колорита тканина краљевских одежди добило је нову димензију, дух и богатство оригиналних боја. Пре доласка Јелене Анжујске у Србију двор Уроша I је био изузетно скроман, о чему сведоче византијски писци који су посећивали ове крајеве. Са друге стране владавину краља Милутина карактерише раскош и богатство које се огледа у ношњама, облачењу и дворским енетеријерима грађеним под утицајем византијске архитектуре. Иако је између њихових владавима прошло тек двадесетак година модерни и савремени трендови упућују на закључак о знатно дужем периоду. Краљ Урош као један од Немањића је, иако традиционалиста, примао и новине и много допринео стварању услова да их будуће генерације лакше прихватају. Мир се међу суседним државама у средњем веку одржавао и бројним браковима, а након женидбе угарском принцезом краљ Драгутин је уживао подршку таста од кога је у мираз добио данашњи Срем и Београд. Са друге стране његов брат краљ Милутин се после више бракова 1299. године последњи пут оженио византијском принцезом Симонидом што би требало да сведочи и о утицају на део којим је владао. Неспоран је допринос велике краљице развоју Србије тога доба о чему сведоче бројни споменици и документи на широком подручју које су пре коначне поставке морали да обиђу ау-

МАГАЗИН

2.11.2014.

тори ове интересантне, и свакако значајне, изложбе. - Били смо у делу у коме се налази велики број малих манастира, Зетској Светој Гора којом је касније владала Јелена Балшић, па се због истог имена две владарке често мешају, а сазнање да и данас говоримо о њој доказује да је оставила дубок траг у нашем идентитету. Јелена је допринела да као народ узнапредујемо у сваком погледу и будемо поштовани од стране истока и запада. Замонашила се у цркви Светог Николе у Скадру и на крају сахрањена у својој задужбини у срцу Србије, а запамећна је као велика српска краљица како се и потписивала. Родила је два српска краља и дуго живела за ондашње прилике као неко ко је у владање унео нов дух и донео нову димензију што је још значајније због сазнања да је то учинила жена – каже Новчић. Јелена Анжујска је само једна од

српских жена које су владале у средњем веку, а које су битно утицале на државну политику и померале границе у односима истока и запада. Иако о томе постоје бројне назнаке о многима се врло мало зна што отвара довољно простора за нова истраживања. У припремама за изложбу се пошло од претпоставке да се о Јелени зна само као жени краља Уроша и ктиторки Манастира Градац, али се показало да је прича о њој много комплекснија и да ће оно што је откривено помоћи да се ближе објасни један део историје овог периода, посебно на основу преписке са Дубровником. Документација везана за овај период чува се у бечком Архиву где је доспела након пада Дубровачке републике. Познато је да се тамо поред повеље о трговини са Дубровником чува печат краљице Јелене, али и бројна писма и друга документа. Намера да се у Скадру направи реплика ктиторског натписа са Цркве

Светог Срђе и Вакха изостао је због чињенице да се чува у Тирани, а у Краљеву још ишчекује одговор албанског Министарства за културу поводом захтева за одобрење. За посебан део изложбе који представља владалачку трпезу реконструисан је сто на основу композиције Свете Тројице из Манастира Ђурђеви ступови која сведочи о средњовековном човеку који је живео лепо, а у исхрани користио природне намирнице, месо, брашно, просо, со и друге. Краљевске породице су још у тринаестом веку живеле на виској нози, колико су то дозвољавале прилике, а архиепископ Данило II сведочи да је Јелена Манастир Градац обдарила свакаквом лепотом и богатством о чему сведочи сачувани бокал из тринаестог века. О високом нивоу живота српских краљева сведочи накит и делови керамике из овог периода, а све то омогућавала је чврста инфраструктура која се ослањала на порез као основу на

којој је почивало феудално друштво. Политичке прилике је диктирала владајућа кућа и битно утицала на читаву инфраструктуру земље, а од односа према народу зависио је и квалитет живота највећег дела становништва. Србија тога доба је била обдарена свакаквим приородним богатствима, а средњовековни човек све што му је било потребно убирао са земље коју је обрађивао. - Јелена је у таквој држави бринула о народу, убирала порез у државну касу и њиме градила манастире. Поред пољопривреде још у време Уроша I развијани су различити занати, а кован је сребрни новац који се користио и у Венецији. Држава је била економски напаредна и пре владавине краља Уроша, а у његово време додатно ојачала. Јелена се првих година четрнаестог века повукла из политике и највише времена проводила на двору у Брњацима остављајући делове земље

којима је владала унуку Стефану Дечанском. Као један од најзначајнијих српских краљева Милутин је проширио земљу на југ и дубоко ушао на територију Византије, а историја га памти као ктитора који је сваке године обнављао по једну цркву или градио нову – каже Новчић. Искуство показује да је историја увек у сенци политике, па бројна сведочанства и о овом периоду средњовековне Србије треба узети с резервом. И поред тога припрема изложбе, и сама поставка, доводе до бројних нових сазнања о чему сведочи реакција публике, али и стручне јавности. Општи закључак који се носи са ове јединствене изложбе сведочи о Јелени као мајци која се пре свега бринула о синовима, одгајала их и посебно се трудила да до краја живота буду у добрим односима. Прве три недеље сведоче да посетиоце највише изненађује сазнање да је Јелена владала добрим

делом земље наслоњеним на Јадранско море, да је владала најлепшим делом тадашње Србије, трговала и одржавала богату преписку пре свега са западом. Значајна је и због готике која је у српској архитектури тог доба присутна захваљујући искључиво њој. Изложба је отворена 7. октобра, а планира се да траје цела два месеца. За уторак и четвртак од 18 сати су планирана ауторска вођења, а интересовање за изложбу су већ исказали музеји из Горњег Милановца и Рашке. Изложба је реализована у сарадњи са Републичким заводом за заштиту споменика културе, а аутори су Татјана Михајловић, Сузана Новчић и Емилија Пејовић. Краљевачки Народни музеј је умрежен са мноштвом сродних институција међу којима су београдски Народни музеј и Галерија фресака, новопазарски Музеј Рас, Музеј у Приштини, Архив Српске академије наука и уметности, Археолошки институт и Галерија Матице српске. Т. Радовановић

Манастир Градац

2.11.2014.

МАГАЗИН

Милка Миловановић

Краљевачка музичка сцена: Милка Миловановић (1)

ПРЕКО МОБА И ПРЕЛА ДО СРЕБРНЕ ПЛОЧЕ

Фото: М. Радовановић

- Стручна комисија Савеза музичара забавне и народне музике Југославије је Милки Миловановић издала сведочанство којим потврђује да је стекла звање квалификованог музичара, певачице групе 7Б. - Истог дана је музичко умеће доказивала и Лепа Лукић и након три отпеване песме сврстана у групу ниже, 7Ц. - За пет месеци продато је 50 хиљада примерака плоче са песмом „Ја те моли, опрости ми“ у издању загребачкој „Југотона“, а Милка добила сребрну плочу. - Да их је било и више све би биле продавате, а певачива вероватно добила и златну плочу

МАГАЗИН

2.11.2014.

ебројано пута је доказан утицај генетике на бављење било којом врстом уметности, а осећај за лепо и таленат уписани у ген често се наслеђује и од давнашњих предака. Када се наследе гени са овом информацијом од оба родитеља онда је разумљиво да онај ко их носи има посебне предиспозиције да буде велики уметник. То се десило у породици Дринке и Благомира Миловановића из Бреснице чијих су се троје од петоро деце уз оца професионално бавила музиком. Благомир је свирао хармонику и пре него су деца стасала за бављење музиком био познат и ван уског простора око родног места. Како су стасавали и синови Мирослав и Слободан су постајали врсни хармоникаши, а Милка уз њих постала певачица врло брзо након што је завршила осмогодишњу школу. У време док је правила прве естрадне кораке жетве, купљење шљива и други пољопривредни радови су се у недостатку механизације обављале физичким радом, а моба била једини начин да се заврше на време. Уз обилну трпезу остајало се до дуго у ноћ са музичарима који су настојали да испуни жељу сваког од учесника давно несталог обичаја. Било је у том крају и других музичких састава, али су Миловановићи увек били за корак испред њих. Мобе су окупљале и по педесет људи различитог узраста са истом жељом да помогну, али и да обезбеде помоћ кад им то буде требало. И док су једни жњели срповима, други налагали, а трећи везивали, музичари су као запета пушка чекали да се заврши вечера и отпочне игранка. Браћа и сестра Миловановићи су били још деца кад је Благомир почео да их води на мобе и комишања, понекад и свадбу. - Миро и Цоле су свирали, а ја лупала бубњеве и певала. Отац нас је само водио и штитио да нас неко не нападне, а мени помагао и носио бубњеве. Свирали смо у Мрчајевцима, Бечњу, Остри, Гунцатима, Драчи код Крагујевца, били познати у широј околини, а свирали у Тавнику, Лађевцима

и другим селима према Краљеву. Још није било микрофона, па сам довољно гласно певала поред столова под тремом, у сали или на отвореном простору, и пре него су се појавиле шатре као заштита од кише – прича Милка. Довољно богат репертоар и раскошан глас не тако чест у овим крајевима били су повод да већ по пунолетству добије жељу за наступима у неком од бољих локала, а таквим се пред крај педесетих година прошлог века учинио новопазарски Хотел Врбак. На таквим местима могли су да наступају само музичари који су пред посебном комисијом доказали довољан ниво музикалности. Знала је то Милка па се и пре прилике за ангажман нашла пред једном која је дошла из Београда са циљем да утврди квалитет и одреди категорију свакод од кандидата. Стручна комисија Савеза музичара забавне и народне музике Југославије је Милки Миловановић као чланици краљевачке подружнице Подсавеза музичара Народне републике Србије издала сведочанство којим потврђује да је стекла звање квалификованог музичара, певачице групе 7Б. Шта је то значило сведочи податак да је истог дана музичко умеће пред комисијом показивала и Лепа Лукић, а да је након три отпеване песме сврстана у групу 7Ц, за један нижу од оне која је додељена Милки. А њој су музички стручњаци саветовали да глас којим ју је природа обдарила не троши по прелима, мобама, комишањима и њивама. Дринка и Благомир су обрађивали два хектара плодне земље, а у обављању пољопривредних радова помагало све петоро деце. За разлику од друге деце из села Миловановићи су често на мобама остајали до касних вечерњих сати, било да свирају или само слушају друге музичаре, а сутрадан са остаим укућанима морали рано у њиву. До сваког наступа је требало вредно увежбавати репертоар који су чиниле углавном старе српске песме, међу њима „Чувам овце“, „Зора руди, дан се бели“ и друге. У почетку није било ни бубњева, а сазнање да браћи

хармоникашима треба ритам секција био је повод за вежбање у прво време само уз помоћ два штапића којима је Милка ударала по шпорету. У време кад још није било озвучења требало је уложити доста напора да гласно певање допре и до најудаљенијег дела просторије у којима је наступала са браћом. Са првим микрофоном ситуација се знатно променила у позитивном смислу, па се Милка од њега није раздвајала све док није стекла право на пензију. До нових песама долазила је уз помоћ транзисторског радио апарата од кога се није раздвјала, а колико је озбиљно била посвећена послу сведочи чињеница да ни од тридесет и више поруџбина на свадби није било песме коју не зна да отпева. - Први наступ ми је био у Новом Пазару у башти Хотела Врбак у јулу 1958. године. Тамо сам наступала са колегом из Бреснице, а пошто сам била још млада дошли су да питају мог оца да ми то дозволи, јер је у то време било ретко да женско дете тог узраста пева у кафани. Ја нисам ни ишла у кафану, него у хотел, па се отац као културан човек који је провео четири године у заробљеништву у Немачкој није противио. Мајка је мало негодовала, али је попустила па сам са хармоникашем Богољуб Ђорђевићем и искуснијом певачицом Бранком из Крагујевца отишла да радим. Иако је она и раније наступала по хотелима ја сам имала више поруџбина јер сам била млађа, а лепо сам певала – каже Милка. Хотелски ангажман је трајао само месец дана након чега је пут водио према Бијелом Пољу у Црној Гори, Хотелу „Морава“ у Чачку, крагујевачкој „Зеленгори“, Ужичкој Пожеги... Са оркестром Миће Радосављевића провела је Милка пуних десет година све док је саобраћајна незгода за следеће две, колико је трајао опоравак, није одвојила од микрофона. Много пута се показало да се честе промене састава у негативном смислу одражавају на квалитет извођења, а податак о десетогодишњем заједничком раду сведочи о изузетној увежбаности каква није красила друге извођаче. То је и био повод за многоб-

2.11.2014.

МАГАЗИН

ројне различите послове и чест повратак на места на којима су већ свирали. А наступи у хотелима су педантно бележени у радну књижицу све до тренутка кад је било довољно година радног стажа за одлазак у заслужену пензију. И песме су се, каже Милка, много разликовале од данашњих, посебно кад су у питању текстови. Сваки је представљао посебну причу која се са пажњом слушала, а рефрен тек допуњавао до истека три минута што се чинило мером једне добре народне песме. За разлику од данашњих које се састоје од тек нешто више од једне строфе текстови су се протезали и на две странице, а све је у недостатку различитих техничких помагала које користе данашњи певачи, требало држати у глави, или бар некој од мноштва свезака које су из године у годину постајале све дебље. Посебна пажња посвећивала се интерпретацији, а оно што је певала Милка ни за длаку се није разликовало од звука који је допирао са плоча или радио таласа. Због тога је управницима хотелских ресторана често било жао кад су после само месец дана били принуђени да ангажују друге музичаре. А долазак нових, ма о коме да се радило, увек је пунио ресторанске просторије. У односу на данашњу разликовала се и публика којој се прилика да уживо чује извођаче пружала само у ретким приликама. Зато је било уобичајено да тамо где је наступала Милка са реномираним музичарима долазе комплетне породице. Временом се стицало искуство и став према гостима што је у многоме доприносило угледу који је играо одлучујућу улогу приликом склапања уговора о ангажману. Посебно популарна у то време била је Сида Марковић из Мрчајеваца и инспирисала Милку која је највише певала њене песме, а певала их је толико добро да су посетиоци често долазили да питају да ли је она баш та певачица. Готово да није било места на територији Србије, а и шире, у којима није наступала. Из Пожеге је пут водио до Ћићевца, потом у Крагујевац, Чачак, Ужице, па да даље у Босну према Го-

ражду. - Лепо је изгледало кад станеш на дрвену бину поготово кад стигнемо у неко ново место, а ни за једним столом нема слободног места. Било је колегиница које би целу песму певале са тремом а ја, ваљда због тога што сам раније са браћом ишла по игранкама и комишањима, никад нисам имала неки страх. Композитор Милован Манојловић је написао текст и мелодију песме „Ја те молим, опрости ми“. Претходно је снимио са другим оркестром и носио у загребачки „Југотон“, али му нису прихватили, а кад је нешто изменио снимили смо је у студију у Светозареву. Радила сам у Жагубици кад је стигао позив да дођем у београдски Дом синдиката на ми доделе сребрну плочу. Уз пут свратим у Пожаревац да видим да ли је има у продаји, а једна жена каже купите ову са зеленим омотом много је лепа. Од кад се појавила њена деца код куће не пуштају ништа друго. За пет месеци 1967. године продато је 50 хиљада примерака, а да их је било још све би се продало, а ја вероватно добила и златну плочу – прича Милка. Музичари су осуђени на честа путовања, често у врело отежаним метеоролошким условима, неиспавани и уморни, што је и повод за не тако ретке удесе који су неке од њих коштали живота. Мало је недостајало да и Милка доживи такву судбину, а тешка саобраћајна незгода је као последицу имала само озбиљне повреде због којих је са естрадне сцене одуствовала пуне две године. Након што су целе ноћи радили тројица музичара на задњем седишту аутомобила, а Милка поред возача на предњем, кренули су са газдом из Стопање све док преморени возач није скренуо са пута и ударио у бандеру. Шест дана је Милка била у несвести да би, кад се пробудила из дубоког сна, сазнала за прелом вилице и леве потколенице. Након месец дана у крушевачкој болници пребачена је у Београд због операције, пет месеци лежала непокретна да би након две године опоравка поново узела микрофон, овога пута са другим друштвом. Баш некако пре удеса композитор

Стеван Митић, који је писао и за Лепу Лукић, спремао је материјал за нову плочу и очекивао да најлепше песме отпева Милка. Сарадња је изостала, а на њега подсећају само још новогодишње честитке које је од тада слао сваке године. - Почела сам да мењам друштва, а доживљавала да хармоникаш свира форшпил из друге интонације да бих фалширала да би његова жена остала на површини. Кад сам почела да губим једног по једног члана најуже породице полако је нестајао и интерес за песмом. А долазили су у пола ноћи да ме траже јер им је уочи свадбе побегла певачица кад је видела колика је шатра. На џаку шећера сам добила списак песама које треба да певам, а нисам знала само да ли ћу моћи да отпевам последњу „Кад нестане мајке све је изгубљено“. Мајка је умрла само двадесет дана раније, а и браћа и ја морали да наставимо посао. Уз плач сам некако завршила песму и више је никад нисам певала. После три године ми умре сестра, па њен унук, онда млађи брат. Такви су нам гени, па се зато и обраћам лекарима. После свега ја више не могу да певам – каже сетно Милка. Т. Радовановић

2.11.2014.

Шести Халовин у Краљеву

МАГАЗИН

НОЋ ВЕШТИЦА У ВИЛИ МАГДАЛА 60

Фото: М. Радовановић

- У Ноћи вештица изједначавају се позитивна и негативна енергија, више силе и духови, и одлучује ко ће да влада до следећег Халовина. - Иако се углавном помињу у негативном контексту вештице су у митологији позитивна бића која поседујуи одређене моћи и имају задатак да чувају природу и људе. - Особе које на овај дан носе црну одећу штите се од негативних утицаја других, а задржавају позитивну енергију коју поседују и тако штите сами себе

МАГАЗИН

2.11.2014.

оћ вештица се као светковина обележава 31. октобра, ноћ уочи Свих светих, а порекло во ди из келтске митологије и паганских обичаја везаних за њу. Празник најчешће обележавају костими ране забаве, прављење лампи од тикве, гледање хорор филмова и читање страшних прича. Деца иду од врата до врата и траже слаткише узвикујући „смицалица или посластица“, што значи да ће учинити нешто неваљало ако не добију слаткише. Ирски имигранти су верзију ове традиције пренели у Северну Америку у 19. веку, а Ноћ вештица се прославља у Сједињеним Америчким Државама, Ирској, Канади, Великој Британији, Шведској, Порто Рику, Јапану, Новом Зеланду и неким деловима Аустралије. Порекло празника датира још од античке келтске светковине „Samhain“ посвећене истоименом паганском божанству. Келти, који су живели на просторима данашње Ирске, славили су Нову годину 1. новембра, а ноћ пред њу славили су „Samhain“ верујући да се тада духови мртвих враћају на земљу узрокујући проблеме и уништавајући усеве. Њихови пагански свештеници градили су огромне ломаче око којих су се окупљали људи како би спалили усеве и животиње као жртве келтским божанствима, а у току прославе носили су костиме, углавном од животињских глава и коже. Већ пету годину заредом у вили Магдала домаћица и главна вештица Хаџи Милена Марија Магдалена дочекује пријатеље и добронамернике на дан који је изгубио смисао доласком хришћанства. Пре тога људи су веровали, објашњава љубазна домаћица, у разне богове и обележавали пролећне, јесење, зимске и жетвене празнике у које се убраја и Халовин. Према предању традиција обележавања овог празника потиче са наших простора, али су је преузеле земље запада из којих се ширио на друге делове света. Поред класичног маскенбала у

истом амбијенту током лета ово је прилика да се још једном окупе пријатељи уз кувано вино и ракију и богату трпезу, на којој централно место заузима гулаш, и бројне слаткише којима се највише обрадују најмлађи. Храна се спрема од јесењих плодова, највише се користе бундева и тиква, а преовладавају наранџасте и златне боје јесени прошаране црним. Љубазна домаћица потврђује да годинама покушава да пронађе старе рецепте и за овај дан по њима припреми храну и подсећа на начин на који се овај празник обележава у Немачкој у којој је провела добар део живота. - Немци ово славе као дан забаве када се кити двориште, док је кућа пуна весеља и шале у позитивној атмосфери, а ко има могућности пали логорску ватру око које се у хладним јесењим данима окупљају пријатељи. На овај дан се изједначавају позитивна и негативна енергија, више силе и духови, и одлучује ко ће да влада до следећег Халовина. Сви се труде да буду позитивни, да се друже и мире, а маске треба да отерају зле духове – објашњава Хаџи Милена. Обележавање празника у нашим условима нема религијски карактер и усмерено је само на дружење и забаву. Зато је и жеља домаћина да још једном окупи пријатеље са жељом да увек укључи нове људе. Вештице као заштитни знак празника су позитивне особе која поседује одређене моћи и задатак да, пре свега, чувају природу и људе. Некада су, каже Хаџи Милена, лечиле и имале видовњачке способности. Тамна боја одеће коју носе има улогу заштите, јер кроз црно платно не може да продре никаква енергија. Особе које на овај дан носе црну одећу штите се од негативних утицаја других, а задржавају и позитивну енергију коју поседују и тако штите сами себе. - Ако је човек негативан оваквом енергијом може себе да уништи, а

доказано је да та негативност не може да излази даље. Комбинују се љубичаста и наранџаста боја као симбол живота, док је вештичина метла симбол чишћења свега што је негативно да би се особа осећала слободно. И док је метла симбол енергије и чишћења простора звездица треба да представља контакт с небом и остатком космоса. Иако се вештице помињу углавном у негативном контексту у митологији су позитивна бића. Отуда и веровање да једно биће живи за све, а сви за једно. Вековима уназад прогањане су у бројним земљама, највише у Француској у којој су страдале бројне жртве под оптужбом да су вештице – објашњава Хаџи Милена. Сем учесника обележавања празника у Магдали домаћица радост овог дана дели и са комшијама који знају колико је, без обзира на године, у души мало дете које воли да се игра, али увек у друштву пријатеља. За све који су у четвртак дошли припремила је пригодне костиме у којима доминирају шешири. Хаџи Милена је, као дипломирани сликар и модни креатор, читаву ноћ уочи празника китила шешире и украшавала костиме. Дан вештица је и Дан мртвих, а Хаџи Милена као велика свештеница и главна вештица подсећа да је ово дан када се сећа преминулих чланова породице чије вибрације и дух осећа свуда око себе. Иако датира са ових простора на западу је Халовин прихваћен као најзначајнији хришћански празник после Божића коме се посвећује много пажње, а људи труде да га што адекватније обележе улажући у то знатна материјална средства. - Од забаве никад не боли глава и у обележавању овог дана нема ничега ружног. Проучавајући зашто се праве ружне маске дошла сам до закључка да је то да би плашиле духове који долазе да плаше људе. У данашње време забава је потисла у други план религиозни карактер, а добро би било да упознамо праву страну вештица и овог дана и тако отклонимо предрасуде које владају у народу – каже на крају Хаџи Милена Марија Магдалена. Т. Радовановић

Легенда о Џеку О'Лантерну Обичај дубљења бундева заснива се на ирској легенди о ковачу Џеку, познатом по домишљатости, али и шкртости. Једна од њих говори како је преварио Ђавола нудећи му душу у замену за пиће. Након што се Ђаво претворио у новчић како би платио пиће, Џек га је брзо ставио у џеп у којем је био крст, па се овај више није могао вратити у првобитни облик. Тек након што је обећао да неће тражити његову душу следећих десет година, Џек га је извадио из џепа, а по истеку тог периода поново преварио тако што га је замолио да му дода са стабла јабуку на чијој је кори брзо нацртао крст, тако да га Ђаво поновно није могао дохватити. Због грешног живота након смрти Џек није примљен у Рај. На вратима Пакла дочекао га је Ђаво и послао у мрак, а да би га се решио дао му комад угља. Џек је издубио репу коју је имао у џепу, ставио у њу угаљ и од тада, пошто никада није пронашао пут кући, лута мраком носећи издубљену репу у руци. Тако је Џек О'Лантерн (Џек Фењер) постао симбол душе која је проклета и која лута између светова.

МАГАЗИН 2.11.2014.

МАГАЗИН

2.11.2014.

На репертоару Биоскопа „Кварт“

Хајде да будемо пандури Два најбоља пријатеља одлучују да се костимирају у полицајце на маскенбал журци која је организована у њиховом комшилуку. Одједном постају сензација! Схватају да им те улоге савршено одговарају и у стварности па настављају да воде животе костимирани у пандуре. И тако они крстаре градом, преобучени у полицајце, и раде свакакве ствари које момцима у плавом иначе нису дозвољене, прова-

љују на клупске журке, сређују ратоборне црнкиње одговарајући једини у граду на позив за насиље у породици, успут изводе и мушки стриптиз, а при том их нико не легитимише или бар провери да није у питању случајно фалсификована лична карта. Кад новопечени „хероји“ схвате да такав живот није нимало лак и одједном буду окружени криминалцима, гангстерима и корумпираним детективима, схватају да ће морати полицијске значке да оставе мало по страни. Критика у филму не види ништа ре-

волуционарно до филм склепан од већ виђених остварења. То не значи да је све лоше, већ да је ово комедија која је могла и да буде много боља, па и кримић који је могао да буде и много бољи, као и у сваком добром филму о добрим и лошим момцима, негативцу који терорише комшилук, прљавом полицајцу, грађанима који се самоорганизују... Да није све то изведено уз прилично неинспиративна решења, по систему „дај што пре да урадимо ово и готова ствар“ филм би се вероватно и мало дуже памтио.

Филм се приказује до 5. новембра, пројекције почињу од 22 сата а цена улазнице је 250 динара.

Споменик Мајклу Џексону Са главног трга мале српске вароши на издисају уклања се споменик из доба социјализма. Вечити сањар Марко је пред разводом од Љубинке која дубоко разочарана одлучује да напусти умирућу паланку и њега. Марко долази на идеју да спасе варошицу и

задржи љубав свог живота тако што ће не месту где се раније налазио комунистички споменик подићи споменик Мајклу Џексону који је управо објавио повратничку турнеју. Он успева да убеди најближе пријатеље да му помогну, али градоначелник Драган има другачији план и користи националистичку групу „Чиста Србија“ да сруши Маркове снове. У очају Марко фалсификује писмо и успева да убеди градоначелника, и све остале, да Мајкл Џексон долази на откривање споме-

ника. Варошица наједном оживи, људи су пуни елана и наде, а Марко успева да придобије Љубинку да остане. Током откривања споменика стиже вест о смрти Мајкла Џексона, a цео лудачки след догађаја неочекивано доводи до испуњења Марковог сна, али на апсурдан и мрачно-ироничан начин. Пројекције почињу од 20 сати, а за улазницу је довољно одвојити 250 динара. Т. Радовановић

Пред прво коло квалификација за Дејвис куп

МАГАЗИН

2.11.2014.

КРАЉЕВО ОЗБИЉ

- Краљево истакло кандидатуру за одржавање првог меча квалификација за Дејвис куп који се против репрезентације Хрватске игра између 6. и 8. марта наредне године. – Поред Краљева кандидати за организацију Нови Сад и Ниш. – Представници Тениског савеза Србије одушевљени условима у Краљеву. - Коначна реч се, после инспекције, очекује од Међународне тениске федерације. – Такмичење за Дејвис куп у рангу светског првенства. – Хрвати би више волели да победе Србију на њеном терену, него да освоје три Дејвис купа. – Јанко Типсаревић почео да тренира, Виктор Тројицки спреман за меч

Фото: М. Радовановић

ЉАН КАНДИДАТ

МАГАЗИН

2.11.2014.

авршетак нове спортске дворане у Рибници, грађене по стандардима које прописују различите спортске федерације, повод је за кандидатуру Краљева за организацију тенис меча првог кола квалификација за Дејвис куп који репрезентација Србије у марту нередне године игра против Хрватске. У настојању да што више популарише овај спорт Тениски савез Србије настоји да, сем ако се не ради о изузетно важном сусрету, прво коло квалификација организује ван Београда. Одлуку о томе је још пре четири године донео Управни одбор, а прилику да посматрају мечеве у оквиру такмичења за Дејвис куп, које организује Међународна тениска федерација, до сада су у Србији имали само становници Београда, Новог Сада и Ниша. Нови Сад и Ниш су поднела кандидатуру и за организацију прог меча следећег круга најважнијег светског екипног такмичења у тенису, а као озбиљан каднидат ове године се појављује и Краљево. То је и био повод да средином недеље допутују челници Тениског савеза Србије са селектором репрезентације Србије Богданом Обрадовићем и на лицу места се увере у све повољности пре него што Краљево

препоруче Међународној тениској федерацији ИТФ. Стандарди које ИТФ поставља су изузетно строги и подразумевају испуњење бројних услова што ово такмичење сврстава у једнак положај као и бројна друга на нивоу светских првенстава. Гости нису крили одушевљење могућностима спортске дворане, али ни смештајним капацитетима у краљевачким хотелима, што даје довољно наде да би већ у првом кварталу наредне године овде могле да се састану две репрезентације од којих је свакој понаособ изузетно стало да се квалификују за следећи круг такмичења. Поред довољног броја квалитетних апартмана у Хотелу Турист на високом нивоу је и безбедносна структура, а постоји и спортски део са теретаном у којој би играчи могли да се припремају за меч. Од ништа мање важности није ни сазнање да се дворана за одржавање такмичења налази у непосредној близини. Краљево се безброј пута до сада показало као добар домаћин различитим екипама без обзира одакле долазиле што је од посебног значаја за организацију сецифичног меча који селектор репрезентације сматра

својеврсним „балканским првенством света“. У Градској управи верују да ће меч између Србије и Хрватске бити својеврстан спектакл, а да ће нова хала поред Ибра сва три дана квалификација бити испуњена до последњег места. Овакав став темељи се на очекивању да би у Краљево тих дана дошли бројни љубитељи тениса из околних градова, Чачка, Крушевца, Крагујевца, Врњачке Бање... Посебну повољност пружа Аеродром Морава у Лађевцима који има могућност пријема авиона до 100 путника, а долазак такмичара и навијача из Хрватске би означио и његово пуштање у међународни цивилни саобраћај. Осим нове аеродромске зграде постоје погранична полиција и царинске службе, а и одговарајућа путна инфраструктура до града. Кандидатуру за организацију меча је поднео Тениски савез Шумадије и Западне Србије, чији се центар налази у Краљеву, уз подршку свих релевантних политичких и привредних структура у граду, а повод је уз постојање одговарајуће инфраструктуре, богата спортска традиција и образована публика.

Ма колико да су челници Тениског савеза Србије задовољни оним што су видели приликом посете Краљеву коначну одлуку треба да донесе Међународна тениска федерација која прописује правила за организацију меча, а након што посебна комисија утврди да су испуњени сви услови. Делагација Тениског савеза је пре овог доласка два пута боравила у Краљеву и била задовољна оним што је видела у новој спортској дворани у време кад није била ни завршена. Тениски савез Србије има велико искуство у организацији сличних мечева и добро познаје све стандарде које прописује Међународна тениска федерација. Уз то има и екипу изузетно искусних људи који би пре доласка инспекције ИТФ могли да помогну у отклањању евентуалних недостатака. Дејвис куп је власништво Међународне тениске федерације, а Тениски савез само пружа помоћ у организацији мечева у Србији према књизи правила која већ постоји. Око терена на свим мечевима су исте рекламе, а ИТФ је и власник права за телевизијске преносе. Такмичење за Дејвис куп има ранг Грен слем тениских турнира које уз одличну организацију подржавају и

изузетно јаки спонзори. Иако се меч првог кола квалификација игра између 6. и 8. марта представници Тениског савеза и репрезентативци Србије би, ако Краљево добије кандидатуру, могли да дођу десет до петнаест дана раније. Селектор Обрадовић потврђује да још није одлучено на којој ће се подлози играти меч против Хрватске мада период године када се претежно игра на бетону води ка избору терену са неком врстом акрилних премаза. За селектора је најважније да се Јанко Типсаревић опоравља после повреде и да је почео са лаганим тренинзима, а након две операције тек треба да се покаже колико је ново ткиво отпорно на све захтеве које пред играча ставља меч са максималним оптерећењем. И Виктор Троицки доказује да је спреман да се супростави изузетно опасним гостима, а селектор верује да би репрезентативцима Хрватске било драже да победе Србију на њеном терену него да освоје и три Дејвис купа. Отклоњен је и страх да би са психом након годину дана паузе могло да буде проблема, јер Троицки већ успешно наступа на различитим турнирима са енергијом која потврђује

да би до почетка марта достигао довољан ниво форме. Репрезентација Србије је друга у свету по броју играча који су спремни да учествују у овако јаким такмичењима што је за малу земљу од изузетне важности. Хрвати су својевремено освајали Дејвис куп са само два играча, а репрезентација Србије, каже Обрадовић, има чак шест који су увек спремни да играју. Посебно важном сматра се чињеница да две репрезентације гаје односе добре сарадње што се на најбољи начин показало приликом последњег гостовања српских тенисера у Сплиту. Није ни тада било тензија и ружних ствари које прате сличне мечеве, па се с правом сматра да проблема такве врсте неће бити ни ако Краљево добије организацију меча. Тениска публика добро зна да строга правила приликом оваквих сусрета на лицу места строго санкционишу свако непримерено понашање, а осим што може да се изгубе поен или гем постоји могућност да се изгуби и меч. Т. Радовановић

Завршена спортска дворана у Рибници

МАГАЗИН

2.11.2014.

ОТВАРАЊЕ ПРЕ КРАЈА ГОДИНЕ

- У току је монтажа пристигле спортске и друге опреме за нову спортску дворану у Рибници. – До краја минуле недеље пристигло 80 одсто наручене опреме. – За неколико дана очекује се решење о техничком пријему. – Потребни кавалификовани радници за руковање најмодернијом опремом. – На свечаности поводом отварања хале у другој половини децембра очекује се председник Владе Србије

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 2.11.2014.

ако је било наговештаја да би нова спортска дворана у Рибници, која од почетка градње пре три године слови као остварење вишедеценијског сна генерација краљевачких спортиста, бити отворена за Дан Краљева Краљевдан то се није догодило. Основни разлог су жалбе учесника на тендеру због којих је читав процес доспео под лупу агенције која се бави контролом процеса јавних набавки. Након истека законског рока, и констатације да су жалбе неких учесника на тендеру биле неосноване, у хали на десној обали Ибра почела је монтажа опреме из завршне фазе градње. До истека недеље стигло је четири петине наручене опреме, највећи део више од месец дана пре истека договореног рока. До половине децембра очекује се само још део канцеларијског материјала, па у Дирекцији за планирање и изградњу „Краљево“ верују да би само који дан након тога могло да уследи свечано отварање. И док мајстори већ монтирају део пристигле опреме у Дирекцији потврђују да су поред кошева и голова за рукометне утакмице под кровом већ и струњаче за џудо, клупице за свлачионице, комплетна медицинска опрема са масажним столовима и одговарајућим ормарима. Током наредних неколико дана очекују се струњаче за карате, теквондо и аикидо, фрижидери, опрема за судијске собе и чишћење објекта. Недостају само још боксерски ринг и електро подизне мреже за преграђивање терена како би назависно једна од друге на свакој половини терена могла да тренира по једна екипа. Тренажне гарнитуре за одбојку су већ пристигле, а главна се очекује почетком наредне недеље баш као и ринг. У време кад смо посетили спортску дворану очекивало се да пристигне герфлор подлога којом се покрива цела површина терена у време одржавања различитих културних и других манифестација. За такве прилике је набављено и 500

расклапајућих столица које се постављају на терену. Иако у дворани није дозвољено пушење специјална милиметар и по дебела подлога отпорна и на жар од цигарете треба да заштити паркет од оштећења како би се обезбедили услови које прописује десетогодишња гаранција. Паралелно са монтажом опреме, иако су два сасвим одвојена и независна процеса, тече технички пријем објекта. Комисија за вештачење је упозната са свим детаљима градње, преузела је потребну документацију и само се чека записник којим се потрђује да је дворана спремна да прими прве гледаоце. Процедура техничког пријема захтева извесно време, али има наговештаја да би поступак могао бити завршен за десетак дана. Више него било шта друго објекту су потребна квалификована лица за руковање врхунском опремом, расветом, семафорима, разгласом, грејањем, машинским инсталацијама и климатизацијом. А опрема обухвата и најсавременије кошеве са подизањем на хидраулични погон каквих још нема у Србији. Осим обуке за руковаоце опремом слична је потребна и за особље које ће одржавати хигијену у дворани, посебно са три врсте усисивача за чишћење, два за трибине који се носе на леђима, један на гурање и један самоходни. На основу виђеног стиче се утисак да је, поред сручности у руковању опремом, потребна и довољна количина љубави према послу како би све функционисало у најбољем реду и, што је посебно важно, трајало што дуже. Иако би више од инвеститора о свему требало да брине онај коме објекат буде поверен на управљање не може се отети утиску да је требало задржати неке од служби које су учествоавле у изградњи, или бар задужене за руковање опремом укључити у тај процес раније. Дворану су почетком недеље обишли и представници Тениског савеза Србије, као претходница над-

лежне комисије Међународне тениске федерације која би требало да види да ли објекат задовољава услове за одржавање мечева Дејвис купа. Замерки на услове које пружа најсавременији спортски објекат ове величине у земљи није било сем што строга правила прописују спречавање мешања дневног и вештачког светла током одвијања мечева. За опрему процењене вредности од 25 милиона динара утрошено је пола милиона мање што укупну вредност објекта заокружује на нешто мање од 920 милиона динара. Када пред крај децембра буде свечано пуштена у рад спортска дворана бруто површине од 8.883, а нето 7.800, квадратних метара биће стављена тачка на изградњу још једног капиталног објекта у Краљеву. О тренутном стању у дворани обавештени су градоначелник и представници локалне самоуправе, а као најреалнији датум за свечано отварање сматра се 24. децембар када би у Краљево требало да стигне премијер Србије Алкександар Вучић. Капиталне објекте овог формата отварају највиши државни функционери, а како је мост преко Ибра у продужетку Скопљанске улице отворио председник државе реално је очекивати да спортску дворану отвори председник владе. Реално гледано дворана би за одржавање такмичења већ могла да буде отворена, али се чека документ о техничком пријему као потврда да она може да обезбеди потребан ниво безбедности великом броју посетилаца. Иако нема наговештаја о томе која би утакмица могла прва да буде одиграна директор Дирекције за планирање и изградњу Ненад Нерић сматра да би најреалније било да то буде кошаркашка. Повод за такво размишљање је сазнање да је то један од малих спортова са најдужом традицијом, али и да је стара спортска хала у центру града, као привремено решење, изграђена баш изнад терена Кошаркашког клуба Слога. Т. Радовановић

Обележен значајан јубилеј

МАГАЗИН

2.11.2014.

КАРАТЕ У ЗРЕЛИ

рвих четрдесет пет година човека представља период успона који се завршава маскимумом пре него што физичке способности почињу да слабе. Исти толики период постојања каратеа у Краљеву представља више од јубилеја било ког појединца

што је и био повод да се минулог викенда на достајан начин обележи јубилеј. Обележавање је протекло у знаку стручног семинара којим је руководио Велибор Димитријевић Вебо, један од најближих асистената Таиђи Казеа, члан Техничке комисије и један од во-

дећих инструктора Светске Казе Ха Шотокан Риу Карате-До Академије. Свечана академија у сали Краљевачлког позоришта била је прилика да се окупе пионири ове борилачке вештине, који су пре пуних 45 година први пут обукли кимоно и изашли на паркет

ИМ ГОДИНАМА

сале Друштва за телесно васпитање „Партизан“, али и млађе колеге, чланови Карате клуба „Монах“ који ових дана обележава десету годишњицу постојања. Сви они окупили су се да прославе два јубилеја и заједно поделе сећања, сагледају садашњост и по-

ставе задатке за будућност садашњих али и чланова који ће тек доћи. Свечана акдемија је и повод за подсећање на чињеницу да је западни свет тек после Другог светског рата добио прилику да ближе упозна борилачку вештину под именом карате. Пут

у мирнодопску мисију на тлу Европе карате је започео 1952. године прво у Француској, Холандији и Белгији да би на тло Југославиаје стигао само неколико година касније. Већ од 1963. године неочекиваном брзином ничу различити активи, секције и клубови, а

МАГАЗИН

2.11.2014.

организују се и први семинари на свим нивоима што води ка сазнању да се ни један спорт раније, а ни после тога, није тако брзо ширио на овим просторима. Када је 1970. године примљен у Савез организација за физичку културу Југославије као равноправан спорт почела су са различитих међународних такмичења да стижу и прва признања о квалитету такмичара. По броју медаља освојених на европским и светским такмичењима карате се, у односу на друге спортове у држави, налази у самом вреху табеле. Због специфичности и квалитета који га дефинишу као вештину карате је веома радо прихваћен међу свим старосним категоријама оба пола, а афирмисан и као један од важнијих садржаја физичког васпитања у специјалним јединицама војске, полиције и програмима курсева са посебним наменама. Безброј пута потврђена чињеница да развија темељне људске квалитете, дисциплину, самоконтролу, истрајност, сарадњу, културу понашања у односу на себе и друге даје му изузетно важну улогу у правилном развоју младих. Али, користан је и за старије особе код којих је више него борилачки изражен аспект координације, разгибавања, подизања нова кондиције и релаксацији.

Пре пуних 45 година карате је, као једна од најмлађих борилачких вештина, пустио корене и у Краљеву а прве присталице нашао међу младим спортистима У „Партизановој“ соколани. Прве елементе показо им је Драган Цветковић Маки, а бројни од њих у годинама након тога далеко надмашили првог учитеља. У историји краљевачког каратеа заувек ће бити забележена имена Велибора Димитријевића Веба, Добрила Чуљковића Чуљка, Мирка Личине, Станоја Костића Кинеза, Мирољуба Миливојевића, Момчила Мијајловића, Стевана Јордановића, Миладина Марковића Мавашија, Јосипа Стевића, Александра Игова, Зорана Вучетића Пукца, Снежане Срећковић, Зорана Смиљанића... Врло брзо су дотадашњи перспективни гимнастичари предност над справама у сали „Партизана“ препустили кимонима, а дворана на почетку Улице Олга Јовичић Рита постала премала да прими све оне које је посебном магијом привлачио карате. Стицај срећних околности је утицао да баш у време кад је Драган Цветковић пошао на одслужење војног рока у Краљево истим поводом дође тадашњи јуниорски првак државе у борбама Ненад Морача. Уз његову помоћ група енту-

зијаста је наставила да вежба до доласка Жике Вукојчића, Бранислава Зафировића и браће Родић из Београда и демонстрације каратеа у свим сегментима кихона, ката и борби што је утицало на све веће интересовање за тренирањем. У јесен 1971. године носилац мајсторског појаса други дан Жика Вукојчић је организовао први карате семинар у Краљеву који је изазвао велико интересовање да су му присуствовали и бројни гости из околних градова, Чачка Горњег Милановца, Врњачке Бање, Трстеника и Крушевца. После семинара организован је први Куп Краљева у каратеу, а након полагања за ученичка звања и елиминациона такмичења у борбама до финала стигао Велибор Димитријевић и постао први освајач овог ласкавог признања. У оквиру Свечане академије приказан је документарни филм о овом следбенику великог сенсеи Таиђи Казеа чији приступ и техничко извођења каратеа представља сажимање источњачке филозофије европских начина вежбања. Филм приказује пут до врхунске демонстрације вештине која произилази из схватања онога чему је посветио живот коју је апсолутно апсолвирао као такмичар, човек и дуго-

годишњи асистент уваженог Казеа. Продуцент и режисер филма Мики Андрић потврђује да рад на овом пројекту није био ни мало једноставан највише из разлога што камера није толико способна и брза да запише све о чему Димитријевић размишља док ради оно што ради,али ни да обухвати оне који су претходних година са посебним осећањем и поносом присуствовали семинарима. Филм који је два пута емитован на програму Радио телевизије Србије видели су наши исељеници од Канаде, преко Америке, Бразила и Јужне Африке, до Аустралије. Приказан је и на неколико међународних фестивала, а у Шангају је добио награду за сценарио и идеју. На време када су пре четрдесет пет година са младалачком енергијом чланови гимнастичке секције краљевачког „Партизана“ жељни доказивања увежбавали нове елементе, и први сусрет са новом вештином коју је у Краљево донео тадашњи студент Драган Цветковић, подсетио је Велибор Димитријевић. - Највећа ствар у целој причи за мене је била да нађем поенту онога што вежбам, да то више није медаља, да то више није тај пехар, да није физичко доказивање онога што радим. Ја сам оставио позив за који сам се школовао, што моји родитељи нису могли да схвате, јер сам каратеу хтео да дам

димензију коју заслужује. То је филозофија јединствена по томе што истовремено развија човекову свест и човеково тело. На западу то не постоји. Постоји гимнастика и бављење спортом, а оно што се зове менталним, што је религија или филозофија постоји на истоку. То је и ова борилачка вештина којом се ми бавимо, а коју ја промовишем. Бавите се собом развијајући свест и духовност не занемарујући своје тело, стално тражећи извор свега у свом телу. Величанствена је ствар да је карате почео да нас спаја. Аутори су филмским језиком испричали оно што сам ја хтео да кажем на начин да је то допрло у јавност која је почела да дожи-

вљава карате на другачији начин, па мислим да нас људи доживљавају мало узвишеније. Ни у Јапану данас кад се каже карате не делује озбиљно. Карате није превише озбиљан, а и онај који га је створио борио се да добије имиџ борилачке вештине, а не спорта – истакао је Димитријевић уз посебан нагласак на важности да се већ назире његов наследник. После десет година у Карате клубу „Монах“ Владица Марковић представља особу која разуме овакав вид каратеа, а истовремено има све карактеристичне особине човека који нешто овако може да пренесе другима, посебно у Краљеву. Т. Радовановић

Поводом обележавања 45. годишњице каратеа у Краљеву

МАГАЗИН

2.11.2014.

КАРАТЕ КАО НАЧИН ЖИВОТА

- Карате подразумева животну филозофију која развија менталне и духовне потенцијала једне особе кроз физичко вежбање. - Суштина каратеа као животне филозофије састоји се у настојању да се истражује даље тек кад појединац дође до сазнања како се буди унутрашња енергија, концентрација и трбушно дисање које човеку са 60 до 70 година омогућава да буде виталан и омогућава да са сигурношћу и лакоћом са много већом снагом демонстрира све то што карате пружа. - Током последњих двадесет година начин вежбања се до те мере променио да карате само иманом подсећа на изворни

Фото: М. Радовановић

Велибор Димитријевић Вебо

МАГАЗИН

2.11.2014.

ве чешћа појава организације бројних такмичења на којима се у савладавању борилачких вештина надмећу деца већ од пете године живота наводи на закључак о потпуној деградацији племените идеје и потреби забране сличних активности. То не значи и од одустајања од бављења овом вештином која се показала као најблаготворнији вид физичког вежбања. Негативним се оцењује учење о ступању у сукоб као неминовним завршетку ограниченог периода припрема за такмичење на том узрасту. Да би неко схватио суштину сукоба мора да има одређену зрелост. Сукоб је последица агресивности настале из

љутње, срџбе, беса, мржње, ствари које су дубоко усађене у свест људи. Да би неко схватио како оне могу да се контролишу потребна је одређена зрелост какву нема дете измеђи пет и девет година. Кад се на таквом узрасту доведе на такмичење, и постави у положај наспрам вршњака сличних година, ауторитет тренера је довољно обавезујући да се беспоговорно извршавају сви задаци што код детета развија погрешан однос према бројним стварима у животу. Непобитно је утврђено да тек од дванаесте године деца почињу да схватају и разлучују ментално од физичког што наводи на закључак да све

што му се тог периода сугерише представља својеврстан вид манипулације. Искуство показује да постоје бројни турнири на којима сваке недеље учествује на стотине деце чији су родитељи пресрећни кад се кући врате са медаљама. Новине су пуне чланака у којима се тренери такве деце хвале, а успешност потврђују чињеницом да је клуб освојио и по 1.700 медаља. Прво што код људи који се озбиљно баве спортом ствара дилему је питање да ли на таквим такмичењима учествује још неко. А сазнање о хиљадама медаља које је освојио само један клуб, и то углавном његови најмлађи чланови, сведочи о активностима појединаца који добар извор зараде виде у бизнису у коме учествује и велики број родитеља. - Такмичења треба да постоје и у каратеу, треба да постоји надметање, али се пре свега поставља питање како, и на ком нивоу, треба да буде организовано. Чему води такмичење у коме сви добију медаљу. Шта се ту учи

и како се види разлика између шампиона и оног ко то није. Сви добију пехаре и дипломе да би се задовољили и да деца не би плакала. На семинаре које организујемо не долазе такви људи, јер је ово сувише озбиљан концепт који они не могу да прихвате. Кад би дошли на семинар ученици би видели да њихови тренери не могу да ураде ни најмање од овога што се ради, а то би била брука. Зато морају да задрже имиџ величине у ономе што раде. Двадесет година сам се такмичио, и направио неке резултате, и имам

право да аргументовано причам о томе. У време кад сам почео да се такмичим, са 17 или 18 година, нису се такмичили они са десет година, јер нису постојала такмичења за њих. Деца су вежбала али се нису такмичила, јер су такмичења за озбиљније узрасте – каже Велибор Димитријевић, један од најближих асистената Таиђи Казеа, члан Техничке комисије и један од водећих инструктора Светске Казе Ха Шотокан Риу Карате-До Академије. Петнаестак учешћа на светским и европским шампионатима било је довољно да се дође до сазнања о осећају испражњености пред зидом од кога се не може даље. Сама помисао да би истим путем требало наставити до краја живота деловала је исувише поразно и изазивала довољну дозу разочарања због сазнања да би то чиме се бавио толико дуго требало да представља животну филозофију. А то ни након двадесет година није била никаква филозофија, него само напоран спорт који није водио даљем продуб-

љивању личности, тела, свести, нити било чега другог на шта је упућивао имиџ које је важио за карате. А карате подразумева животну филозофију која развија менталне и духовне потенцијале једне особе кроз физичко вежбање. - Физичко вежбање сам прошао кроз тих 20 година, али ове друге потенцијале нисам успео да докучим ни на какав начин, а онда сам схватио да ни људи који су ми преносили знање то нису знали, нису се тиме бавили и то је био крај па сам престао да се такмичим јер је даље бављење каратеом дошло у питање баш из тих разлога – сведочи Димитријевић. Искуство показује да бављење каратеом на начин који је најприсутнији престаје након прве две или три године, јер интересовање слаби након што дете покупи петнаестак медаља на различитим такмичењима организованим за најмлађи узраст. Они који воде клубове већ су завршили добар део посла, остварили планирану зараду, па

МАГАЗИН

2.11.2014.

даље крећу са другом децом, јер увек има оних на узрасту који је најпогоднији за манипулацију. Колико се разликује приступ у оквиру Светске Казе Ха Шотокан Риу Карате-До Академије сведочи податак да на семинарима међу педесетак учесника нема млађих од 20 година. Они су схватили да карате има шта да понуди, да је он за људе који су достигли одређен ниво зрелости и свести да могу да схвате постојање невероватних потенцијала због којих се баш на том узрасту треба бавити овом борилачком вештином. У том смислу и опредељење ка бављењу различитим борилачким вештинама треба усмеравати према одређеном узрасном добу, посебно за млађе од 12, затим узраст између 12 и 16, и коначно старије када је на прави начин могуће развијање менталних и физичких потенцијала. Тек кад их постану свесни у довољној мери они који су достигли довољан ниво увежбаности могли би да се доказују као такмичари у сталном истраживању нових потенцијала које имају тело и свест. Суштина каратеа као животне филозофије састоји се у настојању да се истражује даље тек кад појединац дође до

сазнања како се буди унутрашња енергија, концентрација и трбушно дисање које човеку са 60 до 70 година омогућава да буде виталан и омогућава да са сигурношћу и лакоћом са много већом снагом демонстрира све то што карате пружа. За тако нешто је потребно много свести каква код деце још није развијена, па им треба пружити оно што могу да разумеју, а не црни појас у седмој години живота. Са аспекта искусног учитеља борилачке вештине каква је карате све друго чини се исувише неозбиљним. Седамдесетих година прошлог века Краљево је било један од најважнијих центара каратеа у Србији. Ситуација се током деценија које су уследиле постепено разводњавала до мере да на нивоу земље постоји неколико федерација које покушавају да се одрже и остваре неке интересе. Слично је и у Краљеву у коме егзистира доста клубова од којих је сваки нашао уточиште у једној од федерација. Иако у томе не види ништа лоше Димитријевић оне који воде клубове позива на усавршавање и виши ниво сазнања о свему што пружа карате. Најбоље место је, каже, Академија као организација која се бави вишим развојем каратеа у којој

свако може да види колико се начин рада разликује од осталих. Дугогодишње присуство у овој области је и добра основа за сазнање о бројним злоупотребама каратеа у коме се за пола века готово ништа није променило. - Постоје страшна клубашења, клике, одвајања и вођење политике да би се појединци одржали у свему томе, а све утиче на стварање ружне слике која се не мења. Кад најпопуларнији спортови, попут фудбала и кошарке, доживљавају јаке потресе унутар својих организација, доживљавају поразе, износе на видело афере и сукобе између људи који их воде, шта се може очекивати од каратеа у коме је све сведено на врло приземан ниво. Иако се праве неки резултати и у целом свету је све сувише разводњено, а ни код нас не би постојало шест федерација да то није дошло са стране. Нисмо то ми измислили, сем што смо успели до максимума да деградирамо све и да свако има свој клуб са по тридесет клинаца. Овог викенда ја правим турнир, ти доведеш децу да плате по 10 евра за учешће, а ја ти дам нешто од тога. Онда ти правиш турнир, па одемо код неког трећег. Сви су за-

довољни, а после пар година нема више никога од те деце и када причамо о каратеу видимо да то није ни било озбиљно – каже Димитријевић не негирајући чињеницу да на нивоу свих федерација вероватно има и оних који раде озбиљно. Проблем је што је због неадекватног приступа све разводњено до мере да се не може очекивати да карате постане олимпијски спорт. Ма колико да су током првих 25 година само две федерације које су постојале настојале да се договоре и уједине како би пред Међународним олипијским комитетом издејствовали да буде бар демонстративни спорт увек се догађало да бар једна не би била задовољна оним што би донело уједињење, јер би неко изгубио фотељу. Током последњих двадесет година они који су у каратеу од настанка сведоче да се начин вежбања до те мере променио да он само именом подсећа на изворни. - Некада се борба водила до једног ипона и очекивало да оба противника буду толико добро припремљени и у правом моменту са праве дистанце изведу само један ударац који би у реалности могао да елиминише човека. Да би све било мало атрактивније, и

трајало дуже, направили су да се до победе дође са три ипона или шест вазарија, односно шест пута по пола поена. Критеријум се спуштао да би било атрактивније за публику, а нису приметили да је публике мање него раније. Сад у каратеу резултат може да буде 18:12, критеријуми су се још више срозали, правила променила, а изгубили се елементарни принципи и модели на којима се карате вежба. Карате није нешто што је урођено и све мора да се научи од нуле. Али, изгубили су се основни принципи и није више важно како се држи нога, колено, кук, раме, како се дише. Важно је само како направити покрет да би се добио неки поен што је довело до тога да спортска дисциплина са класичним каратеом нема никаквих додирних тачака јер више не говори ни о каквом менталном ни духовном развоју кроз вежбање – објашњава Димитријевић. Зато и није спорт већ борилачка вештина заснована на филозофији која у основи нема циљ да се направи поен да би се неко победио. Она треба да омогући спремност за сукоб са реалношћу и нечим што представља опасност тако да излази из домена спорта, па зато и није спорт него вештина. Суо-

чавање са елементима менталне надградње отпочиње у периоду кад се стиче осећај за простор, дистанцу у односу на противника, правовремено реаговање, повреду, поен, пораз. - Треба да схватиш да можеш и да победиш и да изгубиш, да те повреде и да повредиш, да имаш трему и да победиш трему, а то можеш једино ако одеш на такмичење. Није спорно да постоје такмичења, али је споран коначни циљ вежбања, а то није такмичење. То је само једна етапа у којој схватиш неке ствари. Кад се каже да је неко шампион сматра се да је крај, јер је већ све научио. У каратеу тек тад постаје развој и зато се карате разликује од спорта. Кад у спорту постанеш шампион то је крај, а у каратеу тек тада почињеш што ову вештину чини величанственом – каже Димитријевић. Академија би требало да буде надградња над оним што је савладано до степена који се у такмичењу сматра врхунским. Међутим, није једноставно пронаћи људе који ће то да схвате и увек ће њихов број бити мањи од оних који се баве лакшим, масовнијим и што је доступно већем броју људи. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Из Полицијске управе Краљево

ТРАГИЧНА ПОСЛ

МАГАЗИН

2.11.2014.

згледа да су први хладни дани утицали и на активност оних суграђана који су склони вршењу кривичних дела, па је у периоду од 20. до 26. октобра у статистици која се води у Полицијској управи Краљево забележено да их је било 27 што је дупло мање него током претходних седам дана. У сруктури ових кривичних дела по правилу доминирају она која се сврставају у област општег криминала, док се само два третирају као привредни и односе углавном на шверц цигарета. На основу познатих извршилаца девет кривичних дела не би могло да се говори о великом успеху иснпектора криминалистичке полиције. Ако се о њему закључује на основу процената сазнање да је успешно решена трећина кривичних дела може да говори о успеху већем него у претходном статистичком периоду. Судећи према бројкама знатно мирније је било и у области јавног реда и мира иако у структури од 24 прекршаја са више од три четвртине преовладавају туче. Како је број од 17 туча истоветан са оним из претходне седмице закључује се о три пута мање прекршаја који се третирају као

остали. Иако је у односу на претходну седмицу број саобраћајних незогода тек за један већи последице су лакше, па је од укупно 12 тек три као последицу имало страдала лица, а девет смао материјалну штету од 420 хиљада динара што је за трећину мање. Две особе с задобиле теже телесне повреде, једна лакше, а недељу за нама карактерише и 345 прекршаја у области безбедности саобраћаја као једином параметру који показује тренд пораста. Иако нема података о материјалној штети пожара у чијем гашењу је учествовала Ватрогасно-спасилачка јединица последице су најтеже до сада јер је живот изгубила једна особа. Припадници саобраћајне полиције Полицијске управе су током викенда на подручју града спровели локалну акцију појачане контроле саобраћаја. Акција је и овога пута била усмерена на контролу психофизичког стања возача, откривање саобраћајних прекршаја управљања моторним возилом под дејством алкохола, психоактивних супстанци и других тежих прекршаја. Полицајци су током акције контролисали 80 возила и возача и том при-

ликом утврдили да су се 62 огрешила о прописе који дефинишу понашање у саобраћају. Посебно поразно делује сазнање да се 55 прекршаја односи на управљања возилом под дејством алкохола, а један на управљања пре стицања права на то. Од укупног броја контролисаних возача, сваки седми је возио под утицајем алкохола, а од укупног броја санкционисаних прекршаја, око 90 одсто се односило на алкохолисаност возача. Из саобраћаја је искључено 56 возача од којих је десет задржано до истрежњења, а најдуже до 12 сати, јер су у крви имали више од 1,2 промила алкохола и они су приведени судији за прекршаје. Из Полицијске управе и даље стижу поновљени апели грађанима да се придржавају прописа из Закона о безбедности саобраћаја на путевима, а посебно да не возе у алкохолисаном стању, јер је то, уз прекорачење брзине, најчешћи узрок саобраћајних незгода са најтежим последицама. Полицијски службеници ће и даље наставити са појачаном контролом саобраћаја и најоштрије санкционисати све прекршаје.

ЛЕДИЦА ПОЖАРА

НОВИ ШВЕРЦ ЦИГАРЕТА На основу онога што су у неколико наврата током октобра открили припадници полиције стиче се утисак да цигарете постају много исплативија роба него дрога. Овакав закључак се намеће на основу вишемилионске редности робе заплењене током месеца. Припадници Полицијске станице Рашка су, у оквиру појачане активности на сузбијању шверца, пресекли још један ланац кријумчарења акцизном робом и том приликом запленили цигарете у вредности од око 800 хиљада динара. На путу Нови Пазар – Рашка су стреду у Супњу приликом контроле камиона марке „ман“ краљевачке регистрације којим је из правца Новог Пазара управљао четрдесетпетогодишњи Краљевчанин, у товарном делу пронашли осам хиљада паклица цигарета „марбле“ без акцизних маркица и неопходне документације. Цигарете су привремено одузете, а по налогу oсновног јавног тужиоца у Рашки возач саслушан због сумње да је извршио кривично дело које се карактерише као недозвољена трговина због чега ће против њега бити поднета кривична пријава.

РЕГИСТРАЦИЈА ПОЉОПРИВРЕДНИХ ВОЗИЛА Сагледавајући дугогодишњи проблем са којим су се суочавали пољопривредници због немогућности регистрације старих трактора, мотокултиватора и радних машина за радове у пољопривреди за које је због протока времена изгубљена документација о пореклу и власништву, министар унутрашњих послова Републике Србије је донео Правилник о допуни Правилника о регистрацији моторних и прикључних возила који је ступио на снагу 18. октобра 2014. године. Допуном Правилника је омогућено да се на захтев имаоца трактора и прикључних возила за њих, мотокултиватора и радних машина за радове у пољопривреди старијих од 5 година изврши регистрација, иако имаоци тих возила нису у могућности да прибаве доказ о власништву и пореклу, односно царињењу возила. Уз захтев за регистрацију возила пољопривредници су у обавези да приложе доказ да се баве пољопривредном производњом, изјаву о околностима куповине и поседовања возила потврђену потписима два сведока и овереним од стране надлежног

органа, потврду о техничкој исправности возила не старију од 30 дана, полису обавезног осигурања власника моторног возила од одговорности за штету коју причини трећим лицима, доказ о уплати прописаних трошкова о идентитету имаоца возила. Крајњи рок за подношење оваквог захтева је 30. децембар 2015. године.

ПОКУШАЈ УБИСТВА КУХИЊСКИМ НОЖЕМ Саопштење Полицијске управе Краљево сведочи да је, непосредно након извршења, расветљен покушај убиства у ресторану у ужем центру града чија је жртва био четрдесетосмогодишњи Краљевчанин. То је био повод да припадници полиције, по налогу вишег јавног тужиоца, ухапсе тридесетдвогодишњег суграђанина Н.Ђ. због сумње да је кухињским ножем, након краће вербалне расправе, оштећеном нанео телесну повреду у пределу грудног коша. Полицијски службеници су осумњиченог, ради саслушања, привели вишем јавном тужиоцу у Краљеву, а судија за претходни поступак Вишег суда му, на предлог тужиоца, одредио притвор у трајању до тридесет дана. Т. Радовановић

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs