Kraljevski MagazIN

У овом броју

Христос васкрсе!

Ускршња чаролија

Ускрс најрадоснији празник

Краљевско име града

Седам корака до циља

Краљевчанима за имендан

Пример особама са инвалидитетом

На репертоару Биоскопа “Кварт”

Наличја српског лица

Из Мињине кухињице

ЖКК Краљево - Црвена звезда

Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2023. године

ПОРФИРИЈЕ

по милости Божјој православни Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима

наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега

Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

hristos vaskrse!

И ушавши у гроб, видеше младића обучена у белу хаљину где седи са десне стране и уплашише се. А он им рече: Не плашите се! Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде; ево места где га положише (Мк 16, 5 – 6).

адујемо се данас, драга духовна децо наша, радујемо се и прослављамо Празник над празницима, Васкрсење Господа и Спаса нашега Исуса Христа из мртвих. Радујемо се и прослављамо зато што смо, као некада жене мироносице, чули речи анђе-

ла: „Не плашите се!“Радујемо се и прослављамо Васкрсење Господа Христа јер нам више од осам столећа Бели анђео са фреске у Милешеви Светога Саве показује на празан гроб и говори: „Устаде, није овде!“Радујемо се јер нас упркос свим приликама и неприли-

кама прате крупне и мирне рашке очи Белог анђела –најлепше, највољеније и најславније фреске створене у нашем роду –говорећи нам да Исус Назарећанин, на крст Распети, устаде из гроба.

Радујемо се и прослављамо Хри-

стово Васкрсење јер „Отац благоизволи да се у Њему настани сва пуноћа и да кроз Њега измири све са Собом…, и оно што је на земљи и оно што је на небесима“ (Кол 1, 19 –20). Радујемо се и прослављамо победу над победама, јер се у Распетоме и Васкрсломе од ропства смрти –којој се кроз грех покорила –саставља, спасена, свеколика твар! Радујемо се и прослављамо Васкрсење Господа Христа јер, чинећи то, добијамо залог сопствене победе над оковима смрти и свету благовестимо радост живота!

То је, браћо и сестре, вера Цркве Православне коју нам открива милешевски Бели анђео, показујући нам празан гроб Христов, уз поруку: „Не плашите се!“Бог је те речи охрабрења

говорио у најразличитијим околностима појединачних и народних искуше-

ња, распећа и невоља. „Будите слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се…, јер Господ Бог твој иде с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити“, говорио је Израиљу преко Мојсија (Понз 31, 6). И поновио је то Новом Израиљу кроз Јединороднога

Сина Који је чудесно, ходећи по таласима, пришао лађи са апостолима и умирио узбуркано море: „Не бојте се, ја сам, не плашите се!“(Мк 6, 50). У најстрашнијем тренутку живота једног старешине јеврејске синагоге, који се звао Јаир и коме је кћи умирала, Го-

спод Исус Христос је, такође, рекао: „Не бој се! Само веруј!“Јер, вера која прожима и осмишљава животни пут, која соковима благодатне снаге храни свеколико људско биће, уистину може све.

То нам најбоље показује јеванђелска повест о неисцрпној вери и поверењу у Христа четворице људи који су намерили да учине све што је њима било могуће како би Бог учинио оно што је људима немогуће, тојест чудо, и исцелио њиховог неверујућег болесног пријатеља. Никаква спољашња препрека није могла да их заустави у њиховој намери да одузетог принесу Христу (Мк 2, 1 –5). Њихова је вера била толика да су због немогућности да Господу приђу од мноштва света окупљеног око куће у којој је Он лечио људе, болесника Христу принели разградивши кров и спустивши га. Сви ови догађаји потврђују снагу заједничког подвига, снагу молитве Цркве. Вера неколико људи који имају поверење у Христа јесте сила која помаже и онима слабашнима у вери, а понекад и онима који вере немају. Управо због снажне вере у Њега, у Његову љубав и коначни суд, Васкрсли Господ је био и са нашим прецима када су падали и поново устајали, када су туговали и радовали се, када су сеобама по светским беспућима, распињани и урањани у историје других наро-

да.Сетимо се, драга децо духовна, библијске повести о Содому и Гомору. Насупрот пустињи око Мртвог мора, ти градови су у наводњеној и зеленој јорданској долини имали обличје рајских станишта. Међутим, та напредна и привлачна цивилизација била је далеко од рајске. Житељи ових градова били су огрезли у бестидан живот, стран човековој боголикости и мрзак Богу. Господ је најавио да ће уништити ове градове како њихова мочвара греха не би прогутала остале људе. „Хоћеш погубити и праведнога с неправедним?“

–вапио је праведни праотац Авраам и Господа молио да ове градове поштеди ако у њима нађе бар педесет праведника. Aли када ни десет праведних душа није пронашао у њима, Господ је Содом и Гомор предао разорењу и пропасти.

Библијска истина о Содому и Гомору важи и данас. Економски и сваки други напредак је свакако важан за друштва у којима наш народ живи, али је неупоредиво важније духовно здравље нашег народа, она снажна, саборна вера у Господа Распетогa и Васкрслога која осмишљава наше свеколико народно биће. Од вере у Васкрсење Христово и Јеванђеље Његово зависе наше животне вредности, култура, етос, идентитет. Христос је вером четворице исцелио онога који је услед греха био духовно и телесно парализо-

ван. Господ би спасао и Содом и Гомор да је имао на кога да се ослони, да је било људи који би, попут оне четворице у Јеванђељу, били спремни да снагом вере и поверења у Христа, снагом молитве, помогну свом пријатељу. Овим примерима Васкрсли Господ нас кроз уста Цркве подсећа да су наша животна прегнућа благословена и плодотворна само ако су утемељена на заједничкој вери и свему што из ње извире, на молитви и подвигу, на љубави и нади. Само онда када је Христос

на првом месту, све ће бити на свом месту. Без тога су сва наша стремљења

узалудна. „Ако Господ (на темељима

вере) не буде градио дом, узалуд се

муче који га граде; ако Господ (на темељима вере) не буде чувао град, узалуд не спава стражар“ (Пс 127, 1) –

певао је цар Давид. Знали су то и кроз

историју својим животима и страдањима посведочили многи праведници, разумевши снагу вере и стварност Божјег присуства у свету. Само уколико имамо снажну веру и молитву, истинско покајање и јеванђелске врлине, Бог ће бити са нама и имаће коме да помогне, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле.

И као што су нас снага вере и молитве наших праведних предака и отаца провеле кроз теснаце историје, тако је потребно да и данас, у свим прегнућима, послушамо глас Цркве, глас Господњи: ујединимо и умногостручимо молитве за мир, за очување Косова и Метохије у Србији, за очување наших светиња. Ујединимо и умногостручимо своје молитве за живот у миру нашег народа свуда, да се наша или било чија страдања не понове. Знајте да је мо-

литва верујућег народа за мир, молитва Цркве за мир, јача од сваког оружја. Архијереји и верни народ Српске Православне Цркве, чије прво име јесте Пећка Патријаршија, чврсто и непроменљиво су на становишту да је отуђење Косова и Метохије од државе Србије, посредно или непосредно, de facto или de iure, неприхватљиво. Молимо се Спаситељу и залажемо за заједнички живот, у међусобном поштовању и разумевању са косовскометохијским Албанцима, јер ако у нашим душама има места и за једне и за друге, биће и на Косову и Метохији места за све. Знамо и то да у нашем народу и данас има довољно вере, довољно молитве и праведности, да сачува и нас и све око нас и у временима која долазе.

Стога данас ми, архијереји Пећке и

Београдско-карловачке Патријаршије, односно Српске Православне Цркве, апелујемо да се напредак друштва, а пре свега народна просвета и култура, граде на јеванђелским темељима, на којима су и настале. Посебно позивамо на очување српског језика и ћириличног писма на којима је изграђена српска култура. Апелујемо да се нормира употреба ћириличног писма у јавном простору, као и да се обустави насиље над српским језиком и укину одредбе законâ који то насиље намећу, нарочито кроз противуставни закон који намеће такозвани родно осетљиви језик иза кога се крије борба против брака и породице као богоустановљених светиња и природних облика човековог личног и саборног живота. На јеванђелским темељима смо градили и изградили свој начин живота, свој

етос, свој систем вредности, у коме су брак и породица, засновани на љубави према Богу и на међусобној љубави, претпоставка склада у животу народа, друштва и државе.

Драга чеда Светосавске Цркве, молимо се и за мир у Украјини, за престанак страдања и сукобљавања

једноверне и једнокрвне браће, да непријатељство и мржњу замене пријатељство и љубав. Данас се Васкрслом Господу посебно молимо за Украјинску Православну Цркву, њену јерархију и њен верни народ, који су изложени неправди, насиљу и прогону. Сви ми заједно, и када страдамо и када се радујемо, драга браћо и сестре, никада не смемо да заборавимо чињеницу да је коначни одговор и кључ живота у Христовим речима: „Ово сам вам казао да у мени мир имате. У свету ћете

имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн 16, 33). Стога сви заједно, са анђелима, појмо песму победну:

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.

Срећан, честит и благословен Празник желимо свему нашем верном народу, свима који чују речи Белог анђела: „Не плашите се! Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде“. Где год да се данас било ко од нас налази, поздрављамо се поздравом вечне радости: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

- Поводом највећег хришћанског празника ученици основних школа „Доситеј Обрадовић“ из Врбе и „Драган Ђоковић Уча“ из Лађеваца

припремили изложбу рукотворина на тему ускршњих празника.

- Ђаци у програму једносменске наставе добили задатак да истражују, осмисле и направе скице а потом их, у договору са професором верске наставе, преносе на јаја и заједнички боје. - За осликавање великог јајета у Врби било потребно пуне две недеље, а нешто мањег у Цветкама десетак дана. - Приход од продаје експоната за куповину техничких средстава потребних за наставу

начајни датуми су по правилу повод за жељу да се обележе на адекватан начин,а приближавање Ускрса ове године повод да ученици основних школа „Доситеј Обрадовић“ из Врбе и „Драган Ђоковић Уча“ из Лађевацаприреде васкршњу изложбу дечјих рукотворина које су припремили поводом

предстојећег највећег хришћанског празника. Разумевање локалне самоуправе

и Школске управе Краљево било је добра основа да у четвртак поставе штандове испред зграде Градске управе на Тргу Јована Сарића и још једном привуку значајно интересовање Краљевчана.

Иницијатор идеје о организовању изложбе трећу годину заредом је професор верске наставе у школи из Врбе Милан Милутиновић који сведочи о жељи ученика да,у оквиру васкршњег пројекта,грађанима Краљева понуде

осликана јаја. У пројекат су укључени и ученици издвојеног одељења Основне школе „Драган Ђоковић Уча“ из Лађеваца у Цветкама како би представили посебну причу везану за знаменитости краја у коме живе, цркву брвнару у овом месту и хероја Првог српског устанка Јована Курсуле чији се гроб налази у црквеној порти. Милутиновић подсећа да Врба има изузетно стару цркву брвнару, а иако нема већу културолошку и уметничку вредност сматра се значајном за очување идентитета народа овог краја који датира из периода кад је на простору данашњег Краљева тек настајало насеље. Околна места,као што су Врба,Цветке и Лађевци, у то време су већ имала формиранесеоске заједнице, а како у њима није било довољно свештеника народ је сам организовао верски живот, најбоље

то је знао,умео и могао. Једним од начина показала се градња цркви брвнара као добра основа за жељу и потребу очувања вере и идентитета до времена када су се стекли услови за градњу репрезентативнијих црквених објеката какви постоје у овим местима. Све оне, подсећа Милутиновић, на најбољи начин сведоче о потреби народа да и у најтежим временима опстану у домену вере и идентитета.

- Сврха овог пројекта је да наши ученици,деца са периферије,покажу своје знање,умеће, предузимљивост и креативност,а за то добију адекватан простор. Многе друге школе приказују своје успехе и домете, а да за њима не заостају ни школе са периферије показује продајна изложба дечјих рукотворина са васкршњом тематиком и идејама које сведоче о дечјем стваралаштву, каже

Миловановић.

Школа у Цветкама је организовала децу која су своје идеје пренела на скице да би у сарадњи са бившом ученицом, студенткињом Ликовне академије Смиљаном Живковић, мотивима овог краја осликали велико јаје. Веће јаје доноси причу о три места из околине Краљева. Поред цркве брвнаре и нове цркве у Врби у централном делу насликани су васкршњи елементи и симболи који приказују почетак васкршње литургије, обичај туцања јајима и споменик жртвама Другог светског рата. Ратина је представљена новом црквомпосвећеном светом Јовану Претечи, и девојком у народној ношњи која носи корпу са јајима, а локалитет Дивље Поље елементима винчанске културе, архетипима који су ту пронађени, и реконструисаним изгледом куће тог периода. На јајету су

приказани Драгосињци и Савина вода,а посебан део је посвећен причи са Мораве која приказује некада уобичајене,а до данас скоро заборављене, облике живота поред реке. Уз богатство природних елемената,птица и флоралних мотива, младима је на сликовит начин представљен изглед млинована реци и делатности жена које перу рубље, уз потапање конопље за обраду платна.

Ђаци су у програму једносменске наставе добили задатак да истражују, осмисле и направе скице а потом их, у договору са професором верске наставе, преносе на јаја и заједнички боје. Колико је задатак био захтеван најбоље сведочи податак да је за осликавање великог јајета у Врби било потребно пуне две недеље,а нешто мањег у Цветкама десетак дана. На посебним столовима ђаци Лађеваца и Цветака

приказали су умешност у владању изузетно тешком и захтевном квилинг техником, која захтева велико знање и умеће, Врбљани пројекте који се односе на птице овог краја, аученици школе из Ратине радовима од конца,кроз хеклање,вез и плетење, различите васкршње симболе.

Лампирна гушчја јаја из инкубаторске производње,која нису била оплођена,након препарације су осликана акрилним бојама, амања направљена од стиропора и обогаћена природним елементима. Приходом оствареним од продатих експоната располагаће ученици сваке школе посебно,а након одлуке ученичког парламента биће усмерен на куповину техничких средстава потребних за наставу,или другог што сепроцени као најпотребније.

Т. Радовановић

ЈУСТИН

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЖИЧКИ

Оно што је душа људска одувек желела и за чиме је од постања кроз векове чезнула, то нам се данас опет и опет радосно објављује – Христос је уставши из мртвих својом смрћу смрт уништио и нама даровао живот вечни. У овај сверадосни празник када улазимо у тиху луку Божанске утехе и бивамо саучесници Тајне над тајнама у којој се открива пуноћа вечног живота у Христу, свим синовима и кћерима богомспасаване Епархије жичке, молитвено желимо неисцрпну Пасхалну радост и непрестану помоћ и милост Васкрслога из мртвих Христа Спаситеља, радосно кличући:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ЗАИСТА ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

У Краљеву о Васкрсу, лета Господњег 2023

Ускршњи празници и обичаји

УСКРС

НАЈРАДОСНИЈИ

ПРАЗНИК

скрс је највећи хришћански празник којим се прославља Исусово васкрсење и повратак у живот. По хришћанском веровању, то се десило трећег дана после његове смрти, укључујући и дан смрти прве недеље после Великог петка. Збогзначајаовогапразника, сваканедељаутокугодинепосвећенајеВаскрсуисваканедељаје малиВаскрс. Ускрс је покретни празник

и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Код источних хришћана, Ускрс најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја, а код западних увек између 22. марта и 25. априла.

Из историјских разлога, да датум Васкрса за све православце одређује Јерусалимска православна црква која

се и даље држи Јулијанског календара,

и цркве које користе Грегоријански календар, као што су Грчка, Румунска и друге, славе Васкрс по Православној

пасхалији што нема везе ни са Јулијан-

ским ни са Грегоријанским календаром.

Из теолошке перспективе, Васкрс представља најважнији хришћански празник, којим се изражава радост због коначне победе сина Божјег над смрћу и прогонством. По тумачењу неких протестаната, највећи хришћански празник није Васкрс, већ Велики петак зато што се човечанство ослободило грехова Исусовом смрти, а не његовим васкрснућем. Ипак, та теорија негира постојање живота после смрти, пошто Исус по Светом писму смрт побеђује тек својим васкрснућем, па многи хришћани у томе и виде смисао и значење овог празника.

се!“

Кадседођеизцрквекући, свисе укућанимеђусобнопоздрављајуваскршњимпоздравомиљубе, домаћинпалисвећу, узимакадионицуитамјан, окадисвеукућанекојистојенамолитви, па предајекадионицу некоммлађемдаокадицелукућу. Уколиконе умедасе отпеваваскршњитропар, наглассечита„Оченаш“идругемолитве којесезнајунапамет, илисечитајуиз молитвеникаПослезаједничкемолитвеједнидругимапоново честитају Васкрсиседајузасвечанопостављену трпезу.

Велики петак

Припреме за Ускрс се разликују, традиционално почињу на дан причешћа Велики четвртак, а настављају се Великим петком. Тог дана је Исус, кога верници називају Христос, из куће првосвештеника Кајафе одведен до римског прокуратора Понтија Пилата који

„ВаистинуВаскр-

Васкршњеславље КадсванеданВаскрсењаХристова, сасвихторњеваправославниххрамова, дугозвонесвазвонаинајављајудолазаквеликогпразника. Домаћинса укућанима одлазиуцрквунасветуваскршњуслужбу после које се народсве до Спасовдана поздрављаречима „ХристосВаскрсе!“и

га је осудио на распеће на крсту. Исус је разапет и умро на Голготи, брду изван Јерусалима, а пред смрт изговорио

познате речи: „Оче, опрости им. Не знају шта раде“.

Свештеници у православним црквама тога дана износе црвену плаштаницу и полажу је испред олтара, а

верници су до суботе увечеу прилици да је целивају. На Велики петак се не служе литургије, а то је дан строгог поста током кога хришћани не конзумирају маст,без обзира на порекло, а обустављају се и сви послови у домаћинству.

Ускршња јаја

На Велики петак се фарбају ускршња јаја, највише црвеном бојом која симболизује Исусову крв, а од недеље једу, поклањају и њима се туца. У неким земљама, обичај је да се уместо фарбаних јаја поклањајуи друге фигуре од чоколаде, а у западним културама

јаја доноси ускршњи зец.

Прво црвено јаје које се офарба назива се чуваркућа, а боје које се користе могу бити индустријске, или природне од луковине, латица и листова биљака, а украси варирају од течних боја до шљокица, украсних фолија и налепница.

Дани Ускрса

Након Великог петка следи Велика субота, други дан хришћанске жалости, а како је Христос тај дан провео у Хаду верници га обележавају у молитви и тишини. То је последњи дан недеље страдања и смрти наконкога се,поноћном Васкршњом литургијом, завршавају дани жалости и почиње празник ускрснућа.

Тако почиње недеља, први дан Ускрса на који се православци у Србији поздрављају речима „Христос васкрсе!“, уз одговор „Ваистину васкрсе!“. Поздрави су преузети из српскословен-

ског језика, а распрострањени су и они преузети из рускословенског, „Христос воскресе!“и отпозрав „Ваистину воскресе!“. Након недеље,као дана накоји је Исус васкрсао,славе се други и трећи дан, пасхални понедељак и пасхални уторак. Цела седмица назива се Великом, односно Страсном, недељом у којој православци прослављају Ускрс Светом литургијом, а католици Светом мисом.

Порекло назива

Васкрс и васкрсење су црквенословенски називи, Ускрс и ускрснуће народни облици,а у Србији се у употреби могу чути још и Воскрес и воскресеније, као црквенословенски називи из руске редакције, и Велигден на југу земље по призренско-тимочком дијалекту.

Сем назива Ускрс и Васкрс, у руском је у употреби из грчког језика преузет назив Пасха, док се сама Пасха назива

Песах. У јужнословенским и другим источнословенским језицима постоји и

назив Велигден, код Бугара Великден, Македонаца Велигден, Белоруса Вялікдзень, Украјинаца Великдень,а према старом правопису неизједначено Великден, у значењу велики дан.

Словеначки и западнословенски језици користе назив Велика ноћ, односно Великоноћје а сви називи,сем Пасха и Васкрс,народног су порекла.

Теодоровасубота

УсуботупрвенедељеЧасногпоста обележава сепразниксветогВеликомученикаТеодораТирона, ислави успоменанадогађајизпрвихвекова хришћанства кад су, увремеримског цараЈулијанаАпостате, хришћани прогањаникаоувремеНерона. Јулијан је 362. годиненаредиодасесвенамирницепоцариградскимпијацамаирадњамапопрскајукрвљужртвених животиња, какобисехришћаниоскрнавилиинебимоглидасепричесте. СветиТеодорТиронјавиархиепископу цариградскомЕвдоксијудахришћани Цариграданекупујуништаоднамирница, негодаусвојимдомовиматенедељекувајупшеничножитоимешају самедом, итоузимајууместохране. Хришћанитакоураде, идостојнисе причестеунедељуПравославља, акао успоменунатајдогађајдомаћицеовог дана кувајужитокаозаславу, ислуже својеукућанеигостекојитогаданадођуукућу.

ЛазаревасуботаВрбица

СуботауочипразникаЦвети, који увекпадајуушестунедељуЧасногпоста, посвећенајеуспоменинаваскрсењечетвородневногЛазара, инаулазак ХристовуЈерусалим, гдесугадецасвечанодочекалаипоздравила.Ухрамовимасе упоподневнимчасовима служивечерњебогослужење, ауцркву уносетек листали младиврбовиластари. Поштосеврбаосвети, свештеник делигранчице, након чега се вршитрократниопходокохрамасацрквеним барјацима, рипидамаичирацимауз

певањетропараЛазаревесуботе. Врбица јеискључивопразникдеце коју мајке за тајдансвечанообуку, чак ионунајмањуоднеколикомесеци, доносе уцркву где имкупујузвончићевезаненатробојкуистављајуоковрата. Младеврбовегранчицесеодносекућамаистављајупоредиконеикандила, а овимданомпочињувелики Васкршњипразници.

Фарбањеваскршњнихјаја

Јајејесимболобнављањаприроде иживотаикаоштобадњак,горећина огњишту,дајепосебнучарбожићној ноћи, такоиваскршњецрвенојајезначирадостзаонекојигадајуикојига примају.

Једаноднајлепшихинајрадоснијих српскихобичаја, којисенијеискоренио чакниуградовима, јестефарбањејаја заВаскрс. Вреднадомаћица, поустаљенојтрадицији, васкршњајајабојина Великипетак, уданкадасеништадругонерадивећсусвемислиупућенена страшнидогађајХристовогневиног страдањаипонижења.

Какосефарбајујаја?

ДомаћицасенајпрепрекрстиипомолиБогу, па усудсаводомукомеће куватиифарбатијаја, додајемало освећеневаскршњеилибогојављенске водице. Док нашпоретувриводаса бојомдомаћицаспуштајаја, пазећида равномернобудуобојена, адецаобигравајуокомајкеибројесвежеофарбанајаја. Првообојенојаје сеоставља настранудоидућегВаскрсаизове„чуваркућа“. Префарбањајајасемогушаратирастопљенимвоскомиперомза писање, илинечимсличним. Након што се перозагрејенапламенусвеће умачесе увосак, авоскомсе појајету пишеицрта, а поштовосакнеприма боју на јајету остајунацртанебеле фигурицеислова. НајајетусеобичнопишеX. В. иВ. В, што тначи Христос ВаскрсеиВаистинуВаскрсе, цртајусе крстићи, цветићиидругефигурице, а у новијевремеизрађујусеспецијалне налепницеодпапираилипластикеи

лепенајаја. Фарбањејајасе вршиуспоменна догађајкадјесветаМаријаМагдалена Мироносица, којајесаПресветомБогородицомнепрекиднобилаузХриста утокуњеговогголготскогстрадања, а којојсеХристоспрвојјавиоповаскрсењу. Магдалена је путовалауРимда проповедаЈеванђеље, ипосетилацара Тиберија коме је, каоновогодишњипоклон, предалацрвенојајеипоздравилагаречима„ХристосВаскрсе“. Црвена бојасимболишеневинопроливенукрв наГолготи, алијеистовременоибоја васкрсења, јерваскрсењанемабез страдањаисмрти.

Туцањејајима

Састола на коместојиукрашеначинијасаофарбанимјајима домаћинпрвиузимаједнојаје, азањимсви укућани, па настајевесељеитакмичењечијејејајенајјаче што представља великурадост, нарочитозадецу. Приликомтуцањаизговарасе„Христос Васкрсе!“ и„ВаистинуВаскрсе!“, а на Васкрссепрвоједекувановаскршње јаје, паондаосталојело.

Сваком госту који тога дана дођеу кућу прво се дарује фарбанојаје, пасе тек ондапослужујеосталимпонудама. Унекимкрајевимасачуванједирљив обичајдасефарбанаваскршњајајаносенагробовепреминулихпредака, штосведочионароднојверидасусви људипредБогомживи, идаумрли прецитребадаосетеваскршњурадост иславље.

Побусанипонедељак

ПрвипонедељакпослеВаскрсазовесеПобусанипонедељак, јер тогадана, понародномверовањуиобичају, требапобусатигробовеумрлихсродникабусењемсазеленомтравом. Унекимкрајевима, овајдансеобележава каоизадушнице, излазисенагробља ипалесвеће, уређујугробовиасвештенцивршипарастосеипоменеза покојдушапокојника. Тогадана се на гробизносефарбанавасршњајајаи делесиротињи. Т. Радовановић

Краљево угостило такмичење „Вешта жена“

- Такмичење „Вешта жена“ одвија се у седам дисциплина, сервирање свеченог стола за четири особе саприбором и чашама, аранжирање салвета и цвећа, декорација и укус главног јела, декорација десерта и општи утисак. - Циљ да се Македонке изван Северне Македоније

приближе матичној држави. - У истој равни и аматери и професионалци. - Припаднице македонске националне мањине у Краљеву угостиле сународнице из Чачка и Лесковца. - Припремљена храна намењена некој од краљевачких установа, ове године Дечјем селу

СЕДАМ КОРАК

КА ДО ЦИЉА

М

анифестација „Вешта жена“ скоро три деценије окупља жене различитих националности, занимања, узраста и политичких опредељења са жељом да се покаже како су, и поред различитости,једнаке због чега током низа година чине нераскидив мост међу женама у Северној Македонији. Организатор је истоимено мултиетничко и мултикултурално удружење чија је тадашња председница Снежана Стојановска пре неколико година,као гост краљевачког

Удружења македонске националне мањине за Рашки округ „Кирил Пејчиновић“, изразила жељу да манифестацију прошири ван Македоније.

Тада је најављено да ће бити организовано квалификационо такмичење у Краљеву, а да ће победница стећи право учешћа на завршној манифестацији у Лешочком манастиру код Тетова где ће,заједно са женама из македонских градова,знање и вештине укрстити и представнице Швајцарске.Две године касније Стојановска је

поново боравила у Краљеву, овога пута са осамдесет жена из Северне Македоније које су у време одржавања првог Сајма женског предузетништва допутовале како би представиле део онога чиме се баве у различитим областима стваралаштва.

Боравак у овој средини прилика је за подсећање на период кад је као туристички радник, запослена у „Путнику“, дошла до закључка о потреби жена да се друже различитим поводима. Уверење како би могло да изађе из

оквира стандардних клишеа, и оговарања током вечере уз музику, иницирало је идеју о могућности да на сусретима по нешто и науче. Након два месеца интензивног рада створени су услови за најаву пројекта „Вешта жена“ који се током више од две и по деценије проширио на велики број градова у земљи и иностранству. Жеља да се шири и на земље региона довела је представнице удружења у Краљево где је две године раније одржано прво квалификационо такмичење,а победница Марија Продановић стекла право учешћа у финалном надметању представница свих градова у којима постоје филијале „Веште жене“.

Уверење да свака домаћица током године неким поводом припреми свечану трпезу за госте било је основа жеље да се кроз дружење изабере једна која то чини најбоље. Такмичење се

одвија у седам дисциплина које укључују постављање свечаног стола за четири особе, аранжирање цвећа и салвета, декорацију и укус главног је-

ла и декорацију десерта,уз посебан нагласак на општем утиску. Квалификован жири, састављен од победница такмичења из претходних година, оцењује учинак у свакој од дисциплина да би, након збрајања поена, прогласио победницу. Такмичење од других слич-

не врсте издваја то што је учешће омогућено свим женама без обзира на узраст, професију, националну припадност, политичка или верска убеђења, а на стартној позицији у истој равни су и аматери и професионалци. Строге пропозиције детаљно проВешта жена „Вешта жена“је мултиетничко и мултикултурно удружење жена у Северној Македонија које постоји од 1992 године.То је не невладино удружење које, под слоганом „Све ове различности чине нас једнаким“ поред хуманитарних акција,тридесет година окупља жена различитог социјалног статуса,узраста,политичких и верских убеђења. Удружење је 1993. заштитило име које у Македонији не може да има ниједан други правни субјект. Такмичење „Вешта жена“ обухвата седам дисциплина, сервирање свечаног стола за четири особе саприбором и чашама, аранжирање салвета, аранжирање цвећа, декорација главног јела, укус главног јела, декорација десерта и општи утисак. Такмичарски сто оцењује стручни жири сачињен од ранијих такмичарки и публика, а победница која добије највише гласоваучествује на завршном такмичењу у Тетову 12. и 13.маја.

писују услове под којима једна жена може да учествује у такмичењу, а број је ограничен на максимално три пута након чега стиче право чланства у жирију и прилику да оцењује достигнућа осталих учесница. Све фазе такмичења, сем припремања главног јела, одржавају се у неком од ресторана,а основни разлог је уверење да сваки од њих није у могућности да обезбеди подједнаке услове за рад. Значајним достигнућем оцењује се чињеница да међу учесницима нема ривалства,а добра потврда је податак да се све подједнако радују успеху било које од њих.

И таман кад је такмичење почело да пушта дубље корене даљем напредовању испречила се епидемија корона вируса,а да припаднице македонске националне мањине у Краљеву нису заборавиле обећање потврдило се минулог викенда када су у оквиру такмичења „Вешта жена“ угостиле сународнице из Чачка и Лесковца. О хуманитарном аспекту

манифестације сведочи податак да је припремљена храна намењена некој од краљевачких установа, претходног пута Дечјем одељењу и Породилишту Опште болнице „Студеница“ а ове године Дечјем селу.

Гошћа из Лесковца Љубинка Аризановић је прискочила у помоћ удружењу Македонаца из овог града, а педесетогодишње угоститељско искуство искориситила да Краљевчанима представи гастрономске специјалитете краја из кога долази. На богатој трпези нашле су се лесковачке трљаница и мућкалица, празилук, црвене папричице, бели лук, стругана погача, лучане паприке, пасуљ и две врсте сарме, у листу винове лозе и купуса. Да ништа није препуштено случају сведоче пита са купусом, сукана пита са сиром и проја, а да се посетиоци засладе ванилице, обланда и ролат са џемом. О кулинарском умећу гошће из Лесковца сведоче четиринаграде на такмичењима у Бугарској,учешће на фестивалу хране у Шпанији и међународно

искуство стицано током рада у Аустрији.

Да покажу како Краљевчанке не заостају у припремању хране овогапута су се потрудиле Мелита Перић,Славица Перић,Снежана Илић и Марија Продановић и аранжирале трпезу на начин да најбоље ослика локалну средину. Прилика за то била је карађорђева шницла декорисана на начин да представи знамења Краљева, и торта са седам круна, а да на столу буде и рибљих специјалитета помогли су Јанко Атанасовски и Рибарница Атлантик. Колико је пауза утицала на рад Удружења „Кирил Пејчиновић“ сведочи постепенообнављање некадашњих активности, међу њима и такмичења под називом „Вешта жена“, а оптимизам да ће их наредних година бити више темељи се на податку да на територији Рашког округа живи више од три хиљаде Македонаца, највећи број на подручју града Краљева.

Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Уочи имендана Краљева 19. априла

КРАЉЕВСКo ИМЕ ГРАДА

- Указом краља Милана Обреновића, а у част његовог крунисања

и посете граду, некадашња турска паланка Карановац 19. априла 1882. године добила име Краљево. - Нагли развој града прекидали

су само ратови. - Током Првог светског рата Краљево је неколико дана било престоница Србије

Другу половину петнаестог века обележавали су бројни сукоби између Аустрије и Турске, па је и граница између два царства често померана дубље у територију једне или друге државе, а око ње су углавном били стационирани

војници и мали број становника. Тек у последњој деценији века, 1496. године, у списима се први пут у близини ушћа Ибра у Западну Мораву помиње назив РудоПоље које је чинило само 28 кућа и фигурира све до пописа становништва 1528.

године. Од средине шеснаестог века до 1572. године наизменично се помињу РудоПоље и Карановац да би се од те усталио овај други назив и користио све до 1882. Место је било насељено углавном

турским живљем, а описивали су га повремени путописци који су боравили у

овом крају. Лепо се у овим крајевима живело поготово у периоду између Београдског и Пожаревачког мира. Сталне миграције становништва под најездом војски покретале су велики број српског живља према сeверним деловима Балканског полуострва, а о државности у овимкрајевима говори се тек после Другог српског устанка и султановог Хатишерифа.

Никада није тачно утврђено како је

место добило име и док су неки веровали

да је то по црној руди каран историчари

су склони веровању да је истини приближнија претпоставка да је тоpoКарану, оцу спахије Шобота на чијем поседу се налазило насеље. Било како било назив је подсећао на време турске владавине, па су мештани желели да се ослободе чим се

за то укаже прилика.

Смењивале су се на челу Србије после ослобођења од Турака династије Карађорђевића и Обреновића све док 22. фебруара 1882. године кнез Милан Обреновић није себе прогласио за краља. И док је стављање на главу краљевске круне требало да симболише световну власт миропомазање је требало да потврди да је краљ и од Бога изабран да буде владар. Сви српски краљеви су још од Стефана Првовенчаног крунисани у Жичи која је имала посебан значај као место прве српске архиепископије. Крунисањем Стефана Првовенчаног круном послатом са запада, и одобреном од стране папе Хонроја Трећег, Жичаје добила на значају као место на коме су се обједињавале духовна и световна власт.

За Милана Обреновића су везиване одређене политичке афере па је, кад се прогласио за краља, кренуо по Србији да у директном контакту са народом покуша да поправи нарушен углед. Са јасно дефинисаним распоредом допутовао је 15. априла 1882. године у Карановац где га је

дочекао кмет Јован Новаковић, а Краљевчани жељни успостављања Немањићке традиције приредили величанствен дочек. Уједно су изразили жељу да град промени име и у част доласка краља понесе ново –Краљево.

После молитве у цркви Свете Тројице, и смештаја у згради данашњег Вишег суда у Карађорђевој улици где је примао различите делегације, краљ је донео неколико одлука које ће битно утицати на даљи развој града. Већ следећег дана упутио се према Студеници, до Прогорелице колима а даље јашући. Ускоро ће донети одлуку о изградњи пута од Краљева до Рашке који је у то време сматран једним од најлепших у земљи о чему сведоче „Српске новине“и „Видело“.

Новинари који су на путовању пратили краља поетично су описивали лепоте читавог краја, посебно Маглич и долину Ибра, а и сусрете са народoм који суучвршћивали позицију краља пре него је, по повратку из Студенице,19. априла донео одлуку о промени имена Карановац у Краљево.Новине су писале да је,примивши захтев Карановчана за промену имена места, краљ услишио њихову молбу и на полеђини акта својом руком исписао: „Примајући са највећим задовољством молбу Карановчана да име Карановац другим заменим, наређујемо, да се у спо-

мен нашег доласка у Њихову варош Карановац убудуће назива Краљево.“ У Краљеву 19.априла 1882. год.Милан с Р.

Грађани су били веома задовољни решењем и одабраним именом, а већина

њих изашла на улицу да поздрави краља Милана који им се обратио речима:

„Молба коју Ми је поднело представништво ове вароши да јој ново име наденем, у Мојим је очима јасан и светао доказ, да Карановчани задахнути чистим родољубљем, хоће да избришу и последњи траг оног тешког стања, под којим су они, а са њима и српски народ, толико векова патили и мучили се. Ја се молби Мојих милих Карановчана одазивам са не мањом љубављу према њима, са не мањим родољубљем према отаџбини својој.

Ваш Краљ, драга браћо, а сада кум ваше вароши, од свег срца жели, да ова нова свеза између њега и вас буде за вас знамење што већег, што постојанијег, што чвршћег напредовања, а то напредовање постигнућете несумњено, гајећи од сад као и до сад у вашим срцима осећаје љубави према Краљу и отаџбини, одликујући се духом реда и законитости.

Ваш Краљ, Ваш кум, баш за то и хоће да вашу будућност стави под окриље оне значајне народне тековине, која је земљи придобила нов углед, нову славу. Ваш Краљ, Ваш кум, баш за то хоће да Вас прве и најближе старој седмовратој Жичи поздрави данас именом које вам приличи, именом које одговара данашњим земаљским околностима, именом краљевског града: Краљево.“

На одлуку о промени имена свакако је утицала и близина Жиче коју је, знајући за њен значај, обишао и кад је видео у каквом је стању издао наредбу да се обнови. Непосредно по избијању два српска

устанка Турци су настојали да се освете народу, па су свој бес искаљивали на црквеним објектима. Тако је Жича оштећена и читавих 55 година била без крова. Тек је 1854. године епископ Јоаникије Нешковић, по доласку у Жичу,отпочео обнову

манастира са онолико материјала колико му је било доступно и тако спречио даље уништавање озбиљно угрожених фресака.

Владараје поздравио чувени краљевачки индустријалац Михајло Чебинац који је од краља на десет година добио концесију за експлоатацију мермера за

споменике од кога је грађен и онај таковским јунацима у Горњем Милановцу. Чебинац је био интересантна личност за коју се везује сентиментална веза са будућом краљицом Драгом Машин, али и догађаји познати као Чебинчева афера. Краљ Милан је донео неколико значајних одлука за даљи развој Краљева, поред оне о обнови Жиче и изградњи пута Краљево-Рашка и одлуку о формирању Ратарске школе која је прве ученике примила већ у јесен 1882. године. Почела је као ортачко друштво да ради и прва фабрика пољопривредних справа, главна улица понела име краља Милана, а о свему педантно извештавала штампа која представља драгоцен извор за проучавање тог периода.

Изградња пута Краљево-Рашка трајала је пуне три године,а главни инжењер био први муж будуће краљице Драге која је у Краљеву често била сама. Чаршијске приче наговештавале су сентименталну везу са Чебинцем који ће касније бити ухапшен на железничкој станици у Београду са инкриминишућим материјалима

и сумњом да сарађује са Петром Карађорђевићем. Иако се испоставило да су компромитујући материјали били нацрти за

подизање споменика родитељима војводе Радомира Путника,Михајло Чебинац је осуђен и послат у Пожаревац на издржавање казне. Ни сам управник затвора није био начисто да ли осуђеник подржава Обреновиће или Карађорђевиће, па је у затвору био посебно привилегован, смештен у посебној просторији, а током ноћи излазио и лумповао до раних јутарњих сати.

Краљево је почело да доживљава привредни замах од 1882. године и стално напредовало све до почетка Првог светског рата. У граду су ницале занатске радње, млинови, путеви и пруге. Повлачење српске војске према југу довело је у новембру 1915. године у Краљево,поред војске и целог државног врха, и комплетан дипломатски кор, а један диломата извештавао да се никададо тада у историји није десилода стране дипломате и први борбени редови буду на истом месту. После само неколико дана дипломате су наставиле према југу, а нешто касније за њима и војска са великим бројем цивила.Први светски рат је један од најкрвавијих на овим просторима,у њему је страдало више од 60 одсто мушке популације, а и разгледнице Краљева из

тог периода указивале су на сву суровост ратних дешавања.

Послератни период је по прогресу,у индустријском, културном и просветном

погледу један од најинтересантнијих у

историји града, јер су Французи који су

дошли у потпуности променили изглед

града. Када је 1928. године у новоотвореној фабрици почела производња авиона

типа Луј Бреге 19 у Краљево се доселило

око 200 француских породица које су са собом донеле нове навике везане за исхрану, одевање, понашање, културни живот. У Краљеву је почео да се игра тенис, а ресторани и локали да добијају имена Париз, Лувр и слична. Краљево је био први град те величине у већ створеној Југославији у коме се свирао џез, а због

Француза који су у Фабрици авиона радили све до 1938. године у граду је саграђена и католичка црква.Уточиште је нашао и одређен број оних који су након Октобарске револуције избегли из Русије. Били су веома образовани људи, а неки од њих и професори у гимназији основаној 1909. године. Знали су да свирају клавир, па су давали часове музике деци имућнијих трговаца и занатлија која су се школовала у иностранству, а по повратку у град доносила свеже идеје. У граду у коме су се појавила и прва такси возила развијала се изузетно богата културна и забавна сцена.

Други светски рат је уназадио град у коме је чаки током 1943. и 1944. године радило изузетно квалитетно Српско народно позориште са плејадом добрих глумаца. Било је једно од најбољих из унутрашњости земље иса изузетним представама често гостовало по многим градовима Србије, а са једног се гостовања глумци никад нису вратили. После представе у Богатићу 1944. године,након што су били угрожени ратним дејствима, комплетан декор и опрему привремено су сместили у зграду шабачке гимназије, а они остали да сачекају мирнија времена.

Након ослобођења које је ускоро дошло највећи број њих остао је да ради у позоришту овог мачванског града.

Све до 1949. године Краљево је носило име које му је дао краљ Милан Обреновић. Од те, па наредних шест година, име које је исувише асоцирало на краљевину замениће новим –Ранковићево, према у то време истакнутом функционеру Александру Ранковићу. Како је и његово име временом почело да губи на значају граду је 1955. године враћено старо име. У послератном периоду Краљево је делило судбину осталих српских градова. Уследила је обнова ратом порушене земље, индустријализација и изградња значајних привредних и свих других капацитета. Све то утицало је да град постане интересантнији људима који су живели на селу, па долази до значајних миграције становника и промене демографске слике града. Једна за другом ницале су фабрике,попут „Магнохрома“, „Фабрике вагона“, „Јасена“,које су запошљавале највећи број Краљевчана све до осамдесетих година прошлог века када је град кренуо у новом, овог пута негативном смеру.

Т. Радовановић

Пред значајан дан културне историје града

- Богат програм обележавања имендана Краљева у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“. - Изложба „Аџића кућа –споменик културе, књижевности и уметности“, представљање

књиге „Мемоари Гаје Швабића и успомене његових потомака“ и монографије београдске подружнице Завичајног друштва Краљево

„Завичај у срцу“

начајан корак у обележавању имендана Краљева ове године је учинила Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ низом пригодних програма које је припремила поводом

значајног дана културне историје града. Први је

изложба „Аџића кућа –споменик културе, књижевности и уметности“, коју су припремили мр

Катарина Грујовић Брковић, мр Ана Гвозденовић

и Ивана Хренко,чије је отварање заказано за

подне 19. априла. Кућа Зорке Аџић у Улици цара

Душана је од марта 2001. уступљена на коришће-

ње Издавачкој делатности Библиотеке, познатој

под именом „Повеља“, а представља изузетан

пример балканске фолклорне архитектуре прве

половине деветнаестог века и једанод ретко очуваних у некадашњем Карановцу. Кућу је у првим

деценијама деветнаестог века изградио познати

краљевачки трговац и земљопоседник Јеврем

Новаковић, а у власништву породице била је до 1922. кад је продата тадашњем председнику општинеМихаилу Хаџи Алексићу.У Бибилиотеци

потврђују да у пригодном програму поводом

отварања учествујупомоћник градоначелника за културуМилош Милишић и аутори изложбе, а у уметничком делу чланице хора „Ариа“ и хармоникаш Владимир Милићевић.

За сат касније на трећем спрату Библиотеке, је најављено представљање књиге „Мемоари Гаје Швабића и успомене његових потомака“ уз учешће приређивача др Драгољуба Даниловића, рецензента Милоја Радовића, уреднице издања Ане Гвозденовић и ученице Гимназије Невене Живковић.

Поред докторске дисертацијена тему „Жичка епархија у средњем веку“, коју је одбранио на Филозофском факултету у Београду2014. године, др Даниловић је аутор монографије „Манастир Жича: центар Архиепископије, Епархије и сабора у средњем веку“, коаутор књига „Жичка епархија: осам векова светосавског континуитета: историја, манастири, цркве“ са Горданом Гаврић, „Основна школа IV краљевачки батаљон, традиција кроз векове“ са Славољубом Васојевићем и „Краљево у окупираној Србији: (1915–1918)“ са Маријом Карапанџић.

Књига „Мемоари Гаје Швабића и успомене његових потомака“ је, каопосебно издање, недавно објављена под окриљем краљевачке Библиотеке, а представља драгоцен историјски

извор који приближава три епохе, говори о три

различите генерације и догађајима из друге половине деветнаестог и почетка двадесетог века, времену Великог рата, збивањима између два

светска рата и трагедији српског народа у Другом светском рату. Последњи део књиге описује време у коме живи чукунунук угледног трговца, велики пријатељ краља Милана и краља Александра Обреновића и његова либерална политичка

опредељења. Аутор сведочи да књига пружа одговоре на многа питања из најбурнијег периода

историје, када се водила борба између две династије и различитих политичких странака, а делови штива који сведоче о духу потпуно

другачијег времена указују на пожртвованост, осећање одговорности, драматичне последице многих болести и епидемија.Посебну вредност

мемоара чини значај проучавања историје породица, родослови и генеалогија неколико шумадијских фамилија.

Три сата након поднева на истом месту биће приређено представљање књиге и документарног филма „Завичај у срцу“ уз учешће Милана Новаковића, Марине Лукић Цветић, Драгане Типсаревић и Миломира Недељковића. „Завичај у срцу“ је монографија београдске подружнице „Завичајног друштва Краљево“ коју је припремила група аутора под уредничким оком Љубице Рашковић Станковић и Милана Новаковића. Преузимањем чињеница из објављених књига различитих аутора, доступних државних и приватних архива, монографија подсећа на прве доласке Краљевчана у Београд, са циљем дазабележи покушаје и садржаје њихових окупљања и дружења, а оријентационо утврди незваничну „годину“ оснивања и наведе имена тих „краљевачких пионира“ који су освајали Београд.

После званичног оснивања Завичајног друштва Краљево 1991. па „Подружнице“ у Београду три године касније, следе различити облици окупљања и њихових садржаја на које су одлучујуће утицали турбулентни политички догађаји.

Историјат друштва пажљиво бележи и документује све догађаје и подухвате који су окупљали „земљаке“, при чему се посебно истичу они који су привукли највећу пажњу чланства, њихових пријатеља, краљевачке и београдске јавности.

Највећом вредношћу чврсте матице Завичајног

друштва у Београду оцењујесе окупљање великог броја Краљевчана и њихових пријатеља, стална афирмација развоја града, повезивење и представљање његове привреде, културе, туристичке понуде и других вредсности у свим видовима програмских активности. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Живот на точковима: Весна Костић(1)

П Р И М Е Р

О С О Б А М А С А

И Н В А Л И Д И Т Е Т О М

-У болници од друге године живота до завршетка првог разреда основне школе. - После три месеца у болници неколико недеља

у родитељском дому да деца осете породичну атмосферу и

не забораве родитеље. - Да је после основне школепостојала онлајн настава била би то шанса заостварење давнашње жеље.

- Однос према особама са инвалидитетом битно различит од оног од пре више деценија. - Прекид школовања због процене како н еможе бити оспособљена за рад. - Промена свести о особама

са инвалидитетом се на најбољи начин манифестује жељом да им се пружи помоћ приликом преласка улице, савлађивања различитих

препрека или било чега другог, а то највише значи

рагање за разлозима који су значајан број суграђана већи део живота

везали за колица открива различите

узроке трајног инвалидитета. И док се

једни тумаче последицом саобраћајних

незгода, болести у различитим периоди-

ма живота или грешкама током лечења

међу ретким су они са којима се нека особа роди. Да постоје и такви сведочи случај Весне Костић рођене у време кад се на овакве особе гледало као на медицински феномен. То је и разлог, каже Весна, што је прве године живота провела у болници на рехабилитацији после бројних операција мотивисаних жељом лекара

да прохода. Иако се од сваке очекивао напредак стање се временом погоршавало,што је разлог да период од друге године живота до завршетка првог разреда основне школе проведе у болници.

После много година из свести још нису избледеле слике Ортопедске клинике Бањица, где је завршила први разред, и зидова собе са петнаестак креветаца осликанихликовима јунака цртаних филмова. Застакљена половина другог зида раздвајала је болесничку од собе из које су медицинске сестре могле да контроли-

шу понашање деце, а четвртог са француским прозорима од терасе са које су их посматрали родитељи. Посете су биле

дозвољене два пута седмично, четвртком и недељом, у дане који се памте по чежњивим погледима деце упереним према стаклу у нади да ће видети позната лица.

Веснина мајка Мирјана, која је у то време била запослена у књижари,користила је прилику да пред сваку посету понесе по коју књигу, најчешће са бајкама које је деци читала васпитачица. Колико и бајке деца су делила све што би донели родитељи, почев од слаткиша до играчака или било чега другог што би им помогло да,бар на тренутак,скрену мисли са невоље која их је снашла. Све то је у значајној мери појачавало уверење да су сви заједно чланови сложне породице које су у најранијем детињству ујединиле околности на које нису могли да утичу. На свака три месеца деца су добијала прилику да бораве неколико недеља у родитељском дому,да осете породичну атмосферу и не забораве родитеље. Тих првих година и данас се добро сећа Мирјана, посебно периода кад је, по-

сле операције кука, приликом превијања приметила да јеједна Веснина нога краћа. Стрепњу да то буде још један од разлога за погоршање стања донекле су ублажили лекари образложењем да ће се знатно побољшати након операције другог кука.А да изненадни догађаји могу да погоршају ионако тешко стање сведочи прелом бутне кости непосредно поред златне шипке која је уграђена приликом операције кука. Рендегенски снимак је указивао на неопходност још једне операције у Београду све до тренутка док није изостала сагласност родитеља након предлога ортопеда да преузме даљу бригу о Весни. За сваку од претходних осам операција са неизвесним исходом била је неопходна сагласност родитеља, а након последње потврђено да се од наредних више не може очекивати побољшање због чега се одустало од овог вида напора да Весна стане на ноге. Иако се урођена мишићна дистрофија дијагностикована код Весне сматра ретким обољењем, и разлогом што лечење не даје очекиване резултате, ни у једном тренутку нису изостали напори да се задржи постојеће стање, а не погоршава.

Изузетна интелигенција коју је Весна испољавала током неколико првих година школовања подгревала је наду у могућност да део бриге за следећу фазу преузме локална самоуправа. Сличне ставове није делила и комисија тадашњег фонда за здравстевну заштиту са образложењем да јој то неће помоћи да оздрави. Разлог више огледа се у податку да је недовољна брзина којом би пратила диктат оцењена као добра основа за

уверење како јој школовање није потребно,јер не може да се оспособи за рад.

Весна се сврстава у ред оних који су добар део основношколског периода

провели у установама здравствене заштите. После првог разреда на клиници у Београду школовање је настављено у кућним условима уз помоћ учитељица Основне школе „4. краљевачки батаљон“ које су свакодневно долазиле у стан. - Ондасам до осмог била на лечењу у Новопазарској Бањи где сам до полагања испита слушала предавања, а као војни осигураник проводила по три месеца на рехабилитацији, јер је војносоцијално дозвољавало толико. Установа у Новопазарској Бањи је специјализована за неу-

ро мишићне болести и дистрофичаре, а пошто је тамо било и деце са таквим болестима постојалоје истурено одељење школе у које су долазилинаставници из Новог Пазара и држали предавања. После доручка сваког дана идемо на наставу, слушамо три четири часа па у собу да завршимо задатак, а акоу време када се завршава школска година нисам тамо одлазила сам на полагање. Раније сам се тамо лечилачешће, а на лечењу проводила између три и шест месеци, каже Весна која је за остварене резултате у савлађивању наставе, сем штедне књижице Сарајевске банке, добијала књиге за лектиру а основну школу завршила са врло добрим успехом и без кашњења,баш као и вршњаци без инвалидитета.

Иако је током лечења у Београду добар део времена посвећен писању и цртању прогресија болести је утицала на смањење способности за коришћење руку што је било повод да се оријентише на писаћу машину,а касније компјутер.

Није тајна да знатан број особа са инвалидитетом, посебно оних са отежаним кретањем, највећи део времена проводе у затвореном простору,па шансу за изла-

зак траже у дружењу са онима које деле сличну судбину. Зато је са великим задовољством примљена информација о оснивању удружења „Вера, нада, љубав“ као прилика да се стави тачка на значајан период неактивности након завршетка основне школе. Весна признаје да познантство са оснивачем удружења Лидијом Радичевић,и време проведено са његовим члановима,представља један од најлепших периода у животу утемељен на различитим пројектима реализованим уз учешће персоналних асистената и физиотерапеута.

- Једна наставница нам је предавала енглески, организована је и обука за рад на рачунарима,а са Лидијом сам доста путовала. По окончању туристичке сезоне,током септембра, преко Електродистрибуције је добијала на коришћење њихово одмаралиште на мору у трајању између седам и десет дана. На путу до тамо посетили смо Дрвенград и Сарајево, били у Котору,Мостару и Дубровнику што ми је био давнашњи сан, тим пре што је моја генерација завршетак средње школе обележила завршном екскурзијом у овом месту, о чесму сам само могла да

маштам. Три,четири године смо ишли на летовање, по два пута били у Сарајеву, Дубровнику и Требињу,а све током изузетне авантуре која нам је приређена захваљујући Лидији. Била је

упорна јер је желела да њен син Немања има активан живот, и да се не разликује од вршњака,па је у удружење укључила и његове другове. Како су деца одрастала и одлазила Немања

је остао сам,па је покушавала и нас да укључи све док се удружење није угасило. Сада је ту

изузетно активна Јелена Јевтовић са којом сам

ишла на летовање у Мељине, а докле ће бити могућности за то зависи само од спремности Електродистрибуције да нам уступи одмаралиште, каже Весна и подсећа да, и поред жеље да по заврштку основне школе настави школовање, то није било могуће.Сем што су родитељи били запослени све што се дешавало претходних године појачавало је сумњу у могућност позитивног исхода, али и уверење како би онлајн настава, да је постојала у то време, била добар основ за остварење давнашње жеље.

Све до 1995. године, кад је држава потписала конвенцију Уједињених нација о борби против дискриминације особа са инвалидитетом, школовање најтежих случајеваје организовано у здравственим установама у којима су деца била на лечењу. Од тог периода јача настојање да се збрину у социјализованом друштву, и остану у својим домовима, због чега је најадекватнијом оцењена инклузија као модел за организацију наставе. О помаку ка

обезбеђењу услова за лакше кретање од 2005. године сведочи спуштање ивичњака на пешачким прелазима и изградња посебних рампи за приступ појединим објектима. Иако се активности ка том циљу не одвијају жељеним интензитетом радује помак у позитивном смеру, још више однос према особама са инвалидитетом битно различит од оног од пре више деценија.

Значајну улогу у томе имају родитељи који од најранијег детињства васпитавају децу на начин да схвате постојање особа које се по много чему разликују и то прихвате као део свакодневног живота.

- Ја у том смислу нисам имала великих комплекса па ми је лакше да прихватим инвалидитет,зато што сам тако рођена. Мислим да је и другим особама које су рођене са инвалидитетом много лакше да то прихвате него оне које то затекне током живота,па се одједном

треба изборити са променама јер је тешко кад одједном не можете нешто што сте до јуче могли. За њих је то трагедија, а мени живот јер сам одавно схватила како ми је дато да се борим,да је живот борба и треба сама да се изборимнајбоље што умем, каже Весна којој значајну помоћ пружа свакодневно присуство персоналног асистента, посебно при изласку

из зграде.

Повољност се огледа у потврди о постојању посебно дизајнираног гусеничара који омогућава кретање степеништем што у значајној мери олакшава и једној и другој приликом редовних излазакау шетњу сваког дана кад то дозвољавају метеоролошке прилике, али и поводом бројних других догађаја каквим се оцењују радионице посвећене маргинализованим друштвеним групама и женама са инвалидитетом као жртвама породичног насиља.

- Укључујем се у друштво колико годмогу, волим да сам активна и да помажем другима, да будем пример особама са инвалидитетом, онима који су повучени да изађу из кућа и да се активирају како би сами себи помогли да живе боље. Мајка је раније могла да изађе са мном, сада не али дође персонални асистент па смо ишли у позориште,у биоскоп, а мало волимо и кафану где смо славили рођендане и чекали Нову годину. Волимо и да запевамо, па није необично да се одушеве нашом енергијом и придруже нам се људи из суседне просторије у којој је нека прослава, а буде нас и до двадесетак на сличним догађајима које организује удружење Carpe diem у различитим угоститељским објектима, каже Весна.

Иако нема егзактних података о свим особама са инвалидитетом којима је отежано кретање неспорно је да значајан број њих уопште не излази из куће, или то чини изузетно ретко. Разлози томе су различити, каже Мирјана, код неких болест код неких сумња на осећање стида због инвалидности. У таквим околностима значајним се оцењује рад удружења која окупљају особе са инвалидитетом, раније Вера, нада, љубав, у последње време Carpe diem. Више од свега, слажу се обе, радује промена свести о особама са инвалидитетом која се на најбољи начин манифестује жељом да им се пруже помоћ приликом преласка улице, савлађивања различитих препрека или било чега другог,а то највише значи.

Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Супер Марио браћа филм

писао Метју Фогл, а у верзији синхронизованој на српски језик водеће улоге тумаче ЂорђеСтојковић, Лако Николић, ЂорђеВикторВлајић иМаринаКауцки.

Филм се приказује до 19. априла у пројекцијама које почињу у 18,00 сати.

Муње опет!

КултнибрендовииндустријезабавеИлуминејшниНинтендоудружили суснагекакобистворилиновуавантурунавеликомплатну. Инспирисан светомНинтендовеМариоигрице, створенјеживописан, узбудљивнови универзум, какавдосаданијевиђен, какобипубликадоживелапосебно биоскопскоискуствопуноакцијеикомичнихсцена.

Докрадеисподземље, какоби поправиливодоводнецевиводоинсталатериизБруклина, МариоињеговбратЛуиђи,крозмистериозне цевидолазеумагичнисвет. Али, раздвајајусе, паМариокрећенаепско путовање, употрагузаЛуиђијем а уз помоћстановникаКраљевствапечуракаТоуда,итренингакојемуводи одлучнавладаркакраљевствапринцезаПич,добијасопственумоћ. Анимирану авантуру у 2Д формату, која траје два минута дуже од сат и по, Арон Хорват и Мајкл Џеленик су режирали према сценарију који је на-

Прошлесугодине, акодПопаи Маретасвејеисто: немадевојака, немакешанидоживљаја. Каоиувек, не разумејусесасветоминовоммузикомкојавлада. Успешнимузички продуцент, Гојкоје управоизбацио новихитпевачицеМилеСиле, али је деопесме„позајмљен“ одшколских другара. ВеликодушниГојкоу Бечу организујепрославугодишњицематуре,јервеликавећинаодељењаживипосвету, а знасекоједининије позван! Стареранесенезаборављају паПопиМаре, бледикаокреч, морајууБеч, а напутућесрестимладе шампионехемијеиразнеколоритне особе, међукојимаибившуразредну СмиљуТортуру.

Комедија у 2Д формату траје пет минута дуже од сат и по, а Радивоје Андрић је режирао према сценарију Срђе Анђелића. Главне улоге тумаче БорисМиливојевић, СергејТрифуновић, ИванаЗечевић, ЈелисаветаСаблић иНиколаЂуричко, а филм се до 19. априла приказује у пројекцијама које почињу у 20,00 сати.

Дивна пропаст

Љубитељефилмова„Педесетнијансисиве“ и„Афтер“ одушевиће филмнастаопремаистоименојкњизи.

Речјеонапетојљубавнојпричи

измеђуЕби, девојкекојабежиодсвог оцаипрошлостикојајепрати, која уписујефакултетзаједноспријатељицомАмерикомштодаљеодродног места. Ебиизбегавасвештобимогло дајеувалиуневољеиливратина старипут, а ТревисМедокскогтамо упознајејесвештожелидаизбегне. Згодан, наочит, тетовиран, врлосамоуверен, бахатитемпераментан, Тревисјеправимамацзадевојке, ниједнамунеможеодолети, свега желе, аоннежеливезу.

Романсирану љубавну драму у 2Д формату, и трајању од сто пет минута, Роџер Камбл је режирао према сценарију који је написао са Џејми МекГвајер, а водеће улоге тумаче Дилан Спројс, ВирџиниаГарднер, Остин Норт, ЛајбБерер и ИтанЕмбри.

Филм је на репертоару до среде 19. априла,а пројекције почињу два сата пре поноћи.

На репертоарау Биоскопа “Кварт”

главу високо, још само они,

Може ли нас правичност надживети, као срамоте власти – њих!?

Из Мињине кухињице

УСКРШЊА ПОГАЧА

1 Др. Еткер суви квасац

220 мл млека

1 кашичица шећер

1 и по кашичица соли 50 мл уља

100 мл јогурта

2 јајета 650 г брашна маргарин/путер

лан, сусам

У суд сипајте суви квасац, прелијте топлим млеком и поспите шећером и кашичицом брашна.

Оставите 10 минута да квасац проради.

Након тога додајте уље, јогурт, 2 беланцета, једно жуманце, со и брашно, па замесите тесто. Оставите 30 минута.

Од надошлог теста одвојите мањи део за средину. Остатак теста поделите на четири једнака дела. Први део теста развуците и премажите путером или маргарином. Ставите други део развученог теста и њега исто премажите, као и трећи. Ставите и последњи, четврти део. Тесто развуците у мало већи круг. Поново премажите, па исеците на 6 троуглова. Сваки троугао увијте у кифлу, а онда исеците по средини да добијете два дела. Слажите у подмазан округли плех прецника 22-24 цм, ужим делом према средини. У средину ставите одвојени део. Оставите 30 минута да надође, па премажите умућеним беланцетом и поспите сусамом и ланом. Пеците 25-30 минута на 200 °Ц.

ЖКК Краљево - Црвена звезда 63:74

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online)

Издавач: Т. Радовановић

Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs