Noge iz hasa Završili smo tri eksera od Vudua sa Vidikovca. Našli smo se sa njim oko četiri popodne na ulazu u knjižaru "Plato". Talijan, Debeli i ja skupili smo pare za po ekser, sa tim što je Debeli nameravao da svoj podeli sa Dilerom sa Jerkovića. Posle kratkog čekanja, Vudu je naišao, izvinio se zbog kašnjenja i uzeo nam 60 maraka. Izgledao je kao Hipik. Duža zapuštena kosa, brada, široke pantalone. Obećao nam je odličnu vožnju na ekserima. Trudio se da zvuči dosta ozbiljno i preduzetnički: "To su neki Blue Bird-ovi. Samo euforija, ništa paranoja. Zaboravite na zikru od pajda. Najbolje bi bilo da savatate neke ribe..." Zgutali smo ih u wc-u "Industrije". Talijan i ja krenuli smo na Zemunski kej, a debeli je pošao za Jerković. Dogovorili smo se da se čujemo kasnije, za neko viđanje uveče. Bila je 1994. godina, početak avgusta. Jedan za drugim smenjivali su se prelepi dani sa mnogo sunca, ne previše vrući. Veći deo ekipe sa kojom sam se družio bio je uveliko navučen na dop. I Talijan ga je radio, ali je on više bio sklon trodonima. Pio ih je po 20 komada. Ja sam osećao blagu zikru, ali se nisam rokao. U proseku sam radio oko kvotera dnevno ili tablu trodona. Varenje se nije brojalo. Sišli smo kod "Venecije", kako bi imali što više da pešačimo prema gradu. Na Keju je bilo baš mnogo ljudi. Na licima im se odražavala opuštenost i spokoj mirnog letnjeg popodneva. Ekser je počeo da nas stiže i sve nam se činilo lepim. Odjedamput, sve je dobilo smisao. Beograd je delovao kao sasvim zgodno mesto za život. Išli smo ka Suncu, koje nas je prijatno grejalo. Sa leve strane plavio se Dunav. Kako je bila velika gužva na šetalištu, dva dizelaša u Nike patikama i Adidas šorcevima blago su nas odgurnuli u stranu kako bi prošli, jer su hodali brže. Posmatrali smo im ćelave potiljke i nabildovane listove. Prvi je progovorio Talijan: "Provaljuješ kako se dobra ekipa skuplja na keju? I ovi dizelaši nekako nisu klasični dizeli, već su više neki kul likovi iz kraja koji gotive basket."
1