Kejt hardi jedinstvena ponuda dečijeg lekara by jelika

Kejt Hardi

Jedinstvena ponuda deÄ?jeg lekara

- Dobro došla natrag - Lin pozdravi Katrinu uz širok osmeh. - Pa, kako je bilo u Italiji? - Čarobno. Italija je krajem septembra prosto savršena. To je moje najnovije omiljeno mesto na svetu - reče Katrina. - Pompeja je zapanjujuća. I Plava pećina. I... — I ona se nasmeja. - To nije ono što bi zaista htela da znaš, zar ne? Da, donela sam italijanske biskvite za naše odeljenje. Zaista fine. - Podignu kesu u visinu Lininih očiju i zanjiha je. - Unutra je puna velika metalna kutija. - Dobra si ti devojka - reče joj Lin i potapša je po leđima. - A to je sve što smo svi mi ovde hteli da čujemo. Mada je meni lično milo što si se lepo provela na odmoru. - Kako napreduje Sedi? - upita Katrina dok je s Lin išla prema kuhinji da ostavi kutiju s keksom i stavi na nju cedulju s natpisom: Poslužite se, voli vas Katrina. - Fino. Mada su joj nedostajale tvoje priče pa je stalno pitala kad će da se vrati njena Dok-a-rina. - Oh, mila moja. - Sedi je imala dve godine i probleme s kukom koji joj je namestio hirurg ortoped i bila je jedna od Katrininih miljenica jer se, mada joj sigurno nije bilo udobno s udlagama u kojima je ležala na krevetu, nijednom nije požalila i uvek se vedro osmehivala medicinskom osoblju. - Skoknuću da je vidim na minut pre nego što krenem u obilazak ode-ljenja. - Katrina uključi čajnik na kuhinjskom šporetu, a onda se pljesnu po čelu. - Zamalo da zaboravim. Novi savetnik. - Počeo je da radi dan posle njenog odlaska na godišnji odmor, a ona je imala slobodan dan baš onda kad je on došao na razgovor zbog posla i obilaska odeljenja, pa nije imala prilike da ga vidi. - Kakav je?

Lin klimnu glavom s očiglednim odobravanjem. -Božanstven. A čim mu čuješ glas prosto poželiš da počne da ti šapuće slatke besmislice. - Ali je nedostupan jer je, kao i ti, ugrabljen još dok je bio u srednjoj školi, je li tako? - podsmehnu joj se Katrina. - O njemu niko ništa ne zna, ali ne bih rekla da je s njim takav slučaj. Izvrstan je s decom, učtiv je i ljubazan prema roditeljima i osoblju, ali zašto je krut i uzdržan... - I Lin tu žalosno zavrte glavom. - Znam o tome koliko i ti. Do sada je odbio baš svaki poziv da izađe u društvo... učtivo, ali odlučno. Katrina se namršti. Većina novih konsultanata prihvatila bi svaki poziv koji bi im neko uputio tokom prvih nekoliko nedelja, jer im je to pomagalo da upoznaju tim izvan posla i da se sprijatelje s kolegama. - Da nije jedan od onih koji u bolnici provode samo onoliko koliko je potrebno, a ostatak vremena se bavi privatnom praksom? - upita. Lin odmahnu glavom. - Daleko od toga. Ne obazire se na vreme. Ostaje do kasno uveče... a ako i ode ranije, onda zove telefonom da se raspita za rezultate uzoraka koje je dao na analizu. Znači, radoholičar, pomisli Katrina. To je u redu samo ako ne bude očekivao da i svi drugi slede njegov primer... ne bi bilo pošteno prema kolegama koji imaju malu decu. - Kakav je za saradnju? upita. - Brz, intuitivan... pa, uskoro ćeš i sama videti. Upravo je ušao reče Lin i okrenu se prema vratima. - Dobro jutro, doktore Morgan. - Ris - ispravi je doktor uz osmeh. Kakav osmeh ima. Lin je bila u pravu, pomisli Katrina. Ris Morgan je potpuno božanstven. Visok, crne kose i svetlog tena i plavih, plavih očiju... prava keltska kombinacija boja. A uz ime Ris Morgan ta kombinacija bi je zaista iznenadila da mu u glasu nije osetila lak velški naglasak. Neverovatno seksi velški naglasak. Imao je i neverovatno čulne usne.

Katrina potisnu te misli. Ris Morgan je njen novi kolega, a ona ne izlazi s kolegama. Ne posle veze s Pitom. Nije želela dvaput da načini istu grešku. - Dobro jutro, Lin - reče on. - Rise, ovo je Katrina Gregori, naša lekarka zadužena za odeljenje predstavi ih Lin brzo. - Kat, ovo je Ris Morgan, naš novi savetnik. - Zdravo, Rise. Milo mi je što sam vas upoznala - reče Katrina i pruži ruku. Dok su se rukovali, zaprepastila se kad joj je telo, brzo poput munje, prožeo osećaj prisnosti. I to očigledno uzajamno i isto toliko iznenađujuće i njemu samom, sudeći po načinu na koji je blago raširio kapke. Ali onda je, naizgled, uspeo da povrati kontrolu i učtivo joj se osmehnuo puštajući joj ruku. - Zdravo, Katrina. - Voda u čajniku samo što nije provrila, a vizita počinje tek za deset minuta. Kafu? - upita Katrina. - Hvala. Crnu, bez šećera. Sipala je instant kafu u tri šolje, dodala šećer u Lininu i mleko u svoju pre nego što je sipala ključalu vodu i dodala Risu prvu solju. - Poslužite se biskvitima dok ste još u prilici. Čim Lin bude razglasila da sam ih donela, nestaće. - Ona pogleda na sat. - Izvinjavam se, ali htela bih da vidim Sedi i kažem joj da sam se vratila pre nego što počnemo s obilaskom. - Sedi? To je ona mala devojčica s deformitetom kuka? - upitao je. Katrina klimnu glavom. - Lin mi kaže da su joj nedostajale moje priče. Preko lica mu je preleteo izraz blagog neodobravanja. - Kao lekar, trebalo bi da budete uzdržaniji. Ne treba emotivno da se vezujete za pacijente. - Ne bih rekla da je pričanje priča maloj devojčici, prikovanoj za krevet, emotivno vezivanje. I šta misli ovaj Ris Morgan, ko je on da joj govori šta treba da radi? On jeste novi savetnik i, strogo govoreći, njen pretpostavljeni, ali to ne znači da može da joj govori kako da obavlja posao. Iz iskustva je znala da malo više vremena

provedenog uz pacijente čini čuda... pomaže im da se smire, a Katrina je verovala da je sve što im bolnicu čini manje strašnom, dobro za njih. - Uživam u svom poslu i neću da se izvinjavam što oduzimam pet minuta od svog ličnog vremena da bih jednom detetu ulepšala dan - reče ona hladno. — Vratiću se na vreme za obilazak odeljenja. Kad je ušla u Sedin boks, devojčicin ushićen osmeh za tren oka je izbrisao neugodan osećaj koji je Katrina imala od susreta s Risom Morganom. - Dok-a-rina! - Jesam li ti nedostajala, lutkice? - upita Katrina i scde na stolicu pored kreveta i razbaruši joj kosu. - Baš si mi lepim osmehom poželela dobrodošlicu. - Priča? - odmah zamoli Sedi. - Kasnije. Kad ti budeš ručala, a ja budem imala pauzu - obeća Katrina. - Zdravo, Džo - reče Katrina okrećući se prema Sedinoj majci. - Idem u vizitu za pet minuta, ali sam prvo želela da svratim i da vas vidim. Kako je? - Doktor Morgan kaže da se sasvim lepo oporavlja. Ima nade da ćemo ići kući krajem nedelje... mada ni ovde nije loše. — Džo je žurno dodala ove poslednje reči. - Ali ništa nije tako dobro kao dom - reče Katrina jer je potpuno shvatala ženina osećanja. - Jeste li se lepo proveli na odmoru? - upita Džo. - Bilo je predivno. Sigurno sam se smanjila desetak centimetara posle silnog pešačenja, ali vredelo je. Džo se nasmeja. - Da sam znala da želite da budete desetak centimetara niži... - Izvinite. Moja sestra Medi ima pravo prvenstva na šale u vezi s mojom visinom - uzvrati Katrina. -Videćemo se kasnije. A vama ću, gospođice Sedi, pričati priču o princezi. I to zato što sam, dok sam bila na putu, videla čarobnu pećinu... i to baš onu u kojoj je princeza srela princa iz mora. 5- Sirena - reče Scdi razdragano. - Tako nešto - reče Katrina. - Brzo ću se vratiti.

Kad se pridružila Risu u obilasku, Katrina je otkrila da je on tačno onakav kako ga je Lin opisala. Ljubazan prema deci, učtiv prema njihovim roditeljima i dovoljno strpljiv da odgovori na baš svako pitanje i objasni ga u više pojedinosti kad ga zamole. Nije mogla da mu nade manu u profesionalnom smislu. Ipak, bio je uzdržan. Kao da je podigao nevidljiv zid oko sebe. Kao ni Lin, ni Katrina nije mogla da zaključi zašto deluje tako uštogljeno. Potrudila se da prestane da misli na to i usredsre-dila se na svoje pacijente u bolnici, a u pauzi za ručak požurila je da se nade sa sestrom. - Dobro nam došla kući, dušo - reče Medison i zagrli je. - Izgledaš bajno. Mada ja i dalje mislim da si luda zato što si peške obilazila obalu Amalfija. - Videla sam mnogo više nego što bih videla da sam ostala zakopana na plaži — istakla je Katrina. - Pa jesi li srela božanstvenog italijanskog princa dok si bila tamo? Medison je stvarno nepopravljiva, pomisli Katrina. - Nisam, ali imam priču za Sedi. O princu iz podmorskog sveta. - I nasmeja se. - Baš po tvom ukusu. Ili bi bar bilo da nisi srela Tea. Zastala je. Medison je znala kako bolnica diše. Možda zna i mnogo više o Risu Morganu. - Jesi li srela našeg novog savetnika? -upita, trudeći se da zvuči nehajno. - Risa Morgana? - upita Medison i klimnu glavom. - Pozvala sam ga dok je bio u pozorištu prošle nedelje, za vreme jednog teškog porođaja... beba je bila sasvim 10 dobro, samo da ti kažem pre nego što upitaš. On je fin momak. Zna posao, ali se nikom ne nameće. Ma nije valjda, pomisli Katrina prisetivši se onog što je rekao za Sedi. Medison zasijaše oči. - Pošto se raspituješ o njemu, Kat, da li to znači da... - Ne, ne znači - prekide je Katrina, pretpostavivši šta se njena sestra sprema da je pita. Otkako je našla sreću uz Tea, Medison je činila sve

što može da i sestri nade nekog ko će je usrećiti i njeno provodadžisanje je izluđivalo Katrinu. - On je zaista fin, kako kažeš... dobar lekar... ali je pomalo uzdržan. I jutros mi je za-merio što se emotivno vezujem za pacijente. - I u pravu je, dušo. Stvarno si previše bliska s pacijentima - reče Medison blago. Katrina prevrnu očima. — Volim svoj posao. Volim odeljenje. I, u stvari, pričanje priča deci i meni prija. Nema boljeg načina za oslobađanje od stresa od upuštanja u izmišljene svetove i osmeha kojim me deca nagrađuju za to. - Ali ti brineš za njih i kad odeš kući. Nikad se sasvim ne isključuješ. - Takav je posao - reče Katrina i pogleda na sat. -Bolje da se vratim. Obećala sam Sedi da ću joj ispričati priču posle ručka, a ne želim da uznemirim novog konsultanta time što ću zakasniti na popodnevni obilazak. - Meni se čini da ste vas dvoje loše počeli. Pruži mu priliku da se dokaže. Sasvim je pristojan - reče Medison, a onda zastade i zabrinuto dodade: - Nisu svi muškarci kao Pit. - Znam ja to - reče Katrina i opet prevrnu očima. -Ali nisu ni svi muškarci potencijalni partneri. Zadovoljna sam time što su mi prijatelji i kolege. - Hm, kad budeš našla pravog, promenićeš mišljenje. Katrina razbaruši sestri kosu. - Znam ja da si ti našla gospodina Pravog, ali se to ne dešava svakom. Kako god bilo, volim svoj život ovakav kakav jeste. Volim svoj posao, imam dobre prijatelje i najbolju porodicu na svetu. A da ne pominjem činjenicu da ću da postati tetka i kuma najlepšoj devojčici svih vremena za otprilike četiri meseca. - Rezultat Medisoninog pregleda i ispitivanja ploda stigao je baš pre Katrininog odlaska na odmor; na veliko olakšanje svih sve je bilo u redu. - Ne treba mi niko, Medi. Srećna sam što je ovako kako jeste. - Ako ti tako kažeš - reče Medison.

- Kažem. - A to što nikako nije mogla da potisne u mislima neverovatno plavetnilo očiju Risa Morgana, to što su je podsećale na plavetnilo mora pored obale Amalfija... e, pa, to je samo postodmorsko glupiranje, strogo reče Katrina sebi. - Videćemo se kasnije. Imala je dovoljno vremena da ispriča Sedi priču o princezi i podvodnom princu koji se sreću u začaranoj pećini, a onda je ponovo trebalo da se suoči s Risom. - Vidim da ste jutros primili nekoliko pacijenata iz prijemne ambulante - reče joj Ris. On je tog jutra bio na drugom odeljenju... pa kad je onda stigao da proveri šta ona radi? Ili je možda samo stigao da vidi spisak odeljenja u koji su ubeleženi pacijenti i bolničarke koje su im dodeljene, pa je pre obilaska želeo sažet izveštaj o onom što je radila, pre nego što podu u obilazak. Pošteno. Uopšte nije sumnjala u svoje kliničke procene. - Tu je Dženi Mejerson... prijemno ju je poslalo ovamo jer joj je lice bilo oteklo, krvni pritisak i temperatura povišeni, žalila se na bolove u zglobovima i imala je krvi u urinu - objasni ona. - Ne pije nikakve lekove, što znači da to nije alergijska reakcija, ali jc očigledno pre nekoliko nedelja imala upalu grla. I zato sam se upitala nije li to stafilokokna infekcija koja je izazvala nefritis. - Dali ste joj nešto za spuštanje krvnog pritiska i paracetamol za bolove i sniženje temperature - reče on dok je sve to brzo čitao u pacijentkinjinom kartonu. - Takođe sam joj izvadila krv i zatražila analizu urina. Da li su rezultati iz laboratorije već stigli? - Prema onom što ovde piše, još nisu. - Onda ću ih tražiti odmah posle vizite. Ali ako sam u pravu i ona ima povećanu sedimentaciju i ureu, volela bih da uradim ultrazvuk bubrega. - Mislim da ste u pravu — reče on i iznenadi je. - Odliv urina joj je niži nego što bi trebalo da bude. Jeste li pitali da li je alergična na penicilin?

- Jesam, niko u porodici nije bio alergičan, pa smatraju da nije ni ona. - Dobro je. Vi razgovarajte s onima u laboratoriji, a ja ću uraditi ultrazvuk bubrega. Ako nalaz krvi bude onakav kako vi mislite, počećemo da joj dajemo penicilin. Ovakvo stanje zaista može da bude nesnosno za dete. Potom je proučio i simptome ostalih pacijenata sa spiska, jednako temeljno, uzimajući u obzir i Katrinina zapažanja i ono što su zabeležile medicinske sestre. Zaista je timski igrač, pomisli Katrina. Čovek koji sluša i druge. Sto je dobro za rad na odeljenju. Pa zašto je onda i dalje taj zid između njih? Zato što je, mada je Ris divan saradnik... intuitivan, brzo shvata šta se dešava, pun razumevanja za stanje pacijenata i spreman da im, prolazeći pored njihovih kreveta, razveje sve brige... ona svesna nesavladive prepreke medu njima. Za sve to vreme, jedva da ju je pogledao u oči. Da nije čula Linine komentare, pomislila bi da je ona sama uzrok. Mada je izgledalo da on nema zamerke na njeno kliničko rasuđivanje, isto tako je istina i da joj je zamerio što se emotivno vezuje za pacijente. A tu je i ono čudno osećanje prisnosti koje ju je proželo kad joj je stisnuo ruku, a bila je prilično sigurna da ga je i on osetio. Možda je njegovo uzdržano ponašanje način da joj kaže da ne namerava da produbljuje tu prisnost. Pa, to i njoj odgovara. Jer ni ona ne želi da produbljuje prisnost. Već je dobro naučila lekciju: veza s kolegom na poslu najkraći je put do slomljenog srca. Nikad više. Kasnije tog popodneva, dok je išao u svoju kancelariju, prolazio je pored dečje sobe za igru i čuo smeh. Kao da su deca u odaji za igru zajedno posmatrala neku predstavu. Obično je vladala umerena buka koju su mališani stvarali igrajući se zajedno. Nije mogao da se priseti da mu je bilo ko rekao da dolazi neki zabavljač da malo oraspoloži decu, a znao je da u sobi nema televizora. Pa šta se onda događa? Obuzet radoznalošću, pogledao je kroz vrata.

Unutra je, u udaljenom kutku sobe, bila Katrina. Sedela je na strunjači podvijenih nogu, okružena decom s odeljenja koja su mogla da se kreću i velikim brojem dece s prijemnog odeljenja. Isprva je pomislio da im ona čita priču... a onda je shvatio da ne drži knjigu. Pričala je priču iz glave i istovremeno je ilustrovala s nekoliko krpenih lutki navučenih na ruke. Ali nije pričala samo ona, već je uključila i decu, postavljajući im pitanja, tako da su deca predlagala kako da se priča nastavi ili su joj sami, ponaosob dodavali ponešto... jednostavnu pesmicu... ili su govorili svi uglas. On pogleda na sat. Radno vreme završilo joj se pre pola sata. A ipak je još ovde i zabavlja decu. To nije obična posvećenost. Katrina Gregori zaista voli svoj posao. A bilo je jasno da su je i deca svim srcem volela zbog toga. Primetio je prilikom obilazaka odeljenja kako se roditelji novih malih pacijenata odmah obraćaju upravo njoj za utehu i kako je roditelji čija su deca odavno tu, toplo pozdravljaju. Primetio je i kako se deca ozare kad je vide i kako se i ona najbolesnija slabašno osmehuju doktorki Katrini. Imala je.dovoljno topline da podmiri sve njih. Čak i njega. I, do đavola, bio je u iskušenju. Katrina je prelepa. Ne samo zbog svoje ličnosti: tamnoplave oči su joj tako zanosne, a usne tako sočne da su svakog čoveka mogle naterati da klekne i moli. Kad se jutros rukovala s njim, bio je neverovatno svestan njenog prisustva... njene meke kože, lakog cvetnog mirisa koji se širio oko nje, tihog, a ipak jasnog glasa. Neodoljiva. Odmah ju je poželeo. Savladao je osećanja jer je prosto neverovatno da tako lepa žena može da bude sama. I pored toga što ne nosi prsten na poslu... stvarno je uhvatio sebe kako u jednom trenutku, za vreme vizite, proverava da li ona ima prsten... verovatno ga nosi na lančiću oko vrata, ispod košulje, da se lanac ne bi pokidao i da bi joj prsten bio bliže srcu. Čak i ako nije u pravu i ako je Katrina slobodna, teško da

je on u položaju da joj išta ponudi. Njegova poslednja devojka rekla mu je da je tako dalek da joj se čini kao da je u Australiji iako su sedeli zajedno... i on je znao da je ona u pravu. Ne snalazi se najbolje u odnosima s ljudima i zato je najbolje da se drži onog u čemu je dobar. Posla. Katrina Gregori mu je koleginica... tačka i kraj priče. Ris se tiho pomerio od vrata i krenuo ka kancelariji.

2. Medećeg jutra Katrin je upravo izlazila iz Sedinog boksa i kad ugleda Risa u hodniku. - Jutro - reče mu vedro nadajući se da neće da joj održi novu lekciju zato što jc prisna s pacijentima, ali i sasvim spremna da brani svoj stav ako bude potrebno. Jutro - uzvrati joj on i lagano joj se, prijatno osmehnu, baš onako kako se osmehnuo Lin u kuhinji prethodnog dana... bio je to osmeh od kojeg je Katrin osetila laku slabost u kolenima... i sva njena zlovolja iščeznu. - Radiću jutros s vama na prijemnom odeljenju - dodade on odmah zatim. - Mislila sam da ću raditi s Timom - reče ona. Na prijemnom je s njom uglavnom radio lekar na prvoj rodini staža i ona je uživala u njegovom entuzijazmu i svežini. - Javio je jutros da je bolestan... dobio je onaj stomačni grip koji sad vlada. Bojim da sam vam preostao jedino ja - reče on malo podsmešljivo. - Snaći ću se - uzvrati mu ona istim tonom. Čudno je kako joj je od pogleda njegovih očiju srce brže zakucalo. Zaista će morati bolje da se kontroliše. — Ne bih želela da vam popujem, ali jeste li ikad 11

dosad radili ovde na prijemnom odeljenju? Mislim, da li znate kako to funkcioniše? - Ovo će mi biti prvi put - reče Ris - ali, koliko mi je poznato, pacijente nam šalje njihov lekar opšte prakse ili osoblje iz odeljenja za hitne slučajeve. Ona klimnu glavom. - Imamo nekoliko medicinskih sestara kojima je specijalnost pedijatrija i obično one vrše proveru kad deca stignu ovamo... visina, težina, temperatura, puls, disanje, uzorak urina... uzimaju medicinsku istoriju, a onda mi pregledamo decu redosledom kojim su pristigla. Osim ako nije u pitanju neki hitan slučaj, razume se - reče ona i dodade - ali obaveštavamo roditelje da hitni slučajevi imaju prvenstvo. - Čini se da je to isti način rada koji smo i mi primenjivali u Kardifskoj memorijalnoj bolnici - reče on. - Sasvim mi odgovara. Jeste li za kafu pre nego što počnemo da radimo? Ona pogleda na sat. - Pa, nemamo baš mnogo vremena... osim ako kafu ne napravimo s mlakom vodom. A ko danas obavlja vizitu na odeljenju ako vi ne budete tu? -Vil. Vil je bio stariji savetnik: visok, veseo čovek sa zbirkom užasnih šala i još užasnijih kravata koje su se veoma sviđale malim pacijentima. Ona se osmehnu. -Jadne sestre... da ne pominjem pacijente... svima će biti potrebne naočare za sunce! Vi bar nosite podnošljive kravate. - Ne bih se kladio u to - reče on i u očima mu zaiskri nestašluk. - Ovde sam već treću nedelju i vreme je da počnem da se nadmećem s Vilom u raznolikosti i mog što se kači oko vrata. Ona zastenja. - Samo mi nemojte reći da i vama lena i deca biraju kravate. - Nisam oženjen. Nemam decu. I ne nameravam da imam ni ženu ni decu. Glas mu je iznenada postao hladan, kao da je iz njega iščezla malopredašnja vedrina i Katrina se lecnu. Zar nije Lin juče rekla da je čovek veoma uzdržan kad je reč o njegovom privatnom životu? -

Izvinite. Nisam htela da vas ispitujem. Naime, Vil uvek priča da mu žena deca biraju one najdrečavije kravate pa sam pretpostavila da su i vaše kravate, ako ih imate tako mnogo, možda istog porekla. -I ona provuče ruku prste kosu. Čujte, nisam htela da budem neučtiva. Izvinjavam se. - Nisam se uvredio. Ali ona nevidljiva barijera se opet podigla između njih. Činilo joj se da je ovog puta još deblja. Katrina se svojski trudila da se ponaša profesionalno na prijemnom odeljenju, iako je bila veoma svesna Risovog prisustva... daleko više nego kad je radila s Timom ili s nekim drugim. Čak i kad je bila okrenuta leđima, uvek je tačno znala kad Ris izlazi iz svog boksa i odlazi da pozove sledećeg pacijenta. To ju je zabrinulo. Zašto je toliko svesna prisustva tog čoveka? Još više se zabrinula zbog svog trećeg pacijenta tog jutra. Petros je imao šest godina i izgledao je prilično slabašno. - Poslednja dva dana je malo ubledeo, umoran je i žali se da mu je muka - reče njegova majka. - I bole ga leđa. - Temperatura mu je povišena i kao da malo ubrzano diše - reče Katrina. Gospoda Smit klimnu glavom. - Mokraća mu je veoma tamna iako sam ga terala da pije mnogo vode. Dečakova maslinasta koža bila je vrlo bleda oko usana, a beonjače su mu bile neznatno žućkaste. -Zdravo, Petrose. Ja sam doktorka Katrina - reče mu ona blago. - Je l' ti neće smetati da te malo pregledam? On bezvoljno slegnu ramenima. - Zaista ne liči na sebe - reče gospoda Smit i ugrize se za usnu. - Uvek je spreman da skače. Nikad nije ovako tih i miran. Katrina se rukova s gospodom Smit. - Ne brinite - reče joj blago. - Doveli ste ga na pravo mesto. Da li iko u porodici ili neko od njegovih prijatelja ima slične simptome? - Ne, svi su dobro.

To znači da je malo verovatno da je u pitanju virus. Najverovatniji krivac je možda urinarna infekcija, ali medicinska sestra je već obavila analize i nalaz je bio čist. Katrini se nije svidela činjenica da dečak ima povišenu temperaturu i da ubrzano diše. - Sad ću da poslušam kako ti kuca srce i kako dišeš, Petrose. A posle toga, ako želiš, možeš ti da poslušaš srce tvoje mame. Petros odmahnu glavom, ali ne reče ni reč. - U redu. Obaviću to najbrže što mogu - teče ona i prisloni mu stetoskop na grudi. - Duboko udahni, možeš li? I ispusti vazduh. Udahni. Ispusti. Fino. Dobro smo ovo obavili, dušo. - Srce mu je, u najmanju ruku, delovalo dobro. I dalje je mislila da je u pitanju infekcija. - Možeš li da otvoriš usta i da mi kažeš ,,aaa"? - upita ga. Petros je posluša... bilo je to najtiše ,,aaa" koje je Katrina u poslednje vreme čula od nekog deteta. U grlu nije bilo znakova zapaljenja, ali su mu sluzokoža usta i jezik nesumnjivo bili bledi. Moraću da mu uradim analizu krvi - reče ona gospodi Smit. Mislim da je možda u pitanju blagi oblik žutice, jer su mu beonjače žute i zato bih volela da proverim to i nivo gvozda u krvi. - Imao je žuticu po rođenju - reče gospoda Smit. -Ali je babica rekla da je to skoro uobičajeno kod beba. - I jeste... obično. Ako se beba iznese malo na sunce, žutica se povlači u toku prve nedelje - reče Katrina. - Tako je i bilo. Katrini se nešto pomaljalo u podsvesti, ali nije bila u stanju da tačno kaže šta je to. - Poslednjih nekoliko dana je bilo baš divno i sunčano vreme, zar ne? - upita ona. - Jesi li ih iskoristio na neki poseban način, l'etrose? - Išao sam u dedinu baštu - reče Petros. - On gaji čarobni pasulj. - Kao u priči Džek i čarobni pasulj. Uh. Jesi li sreo džina? - upita Katrina. Dečak se čak i ne osmehnu već se samo počeša po leđima. - U redu, zlato - daću ti nešto protiv bolova - reče mu ona blago i dade mu dve pune kašike dečjeg pa-racetamola u sirupu. - Ovo će ti

takode pomoći da ti više ne bude tako vruće. Da li ti se mnogo sviđa dedina bašta? Petros klimnu glavom. - Moj svekar je letos napravio baštu - objasni gospoda Smit. - Počeo je da gaji povrće i Petros mu pomaže. Ona široka zrna zovemo „čarobni pasulj"... znate kako je to, zar ne, kad ove mališane treba naučiti da zavole povrće. -I te kako - reče Katrina koja je i sama dosad igrala na „čarobnu" kartu da bi njeni pacijenti jeli razno povrće. - Mogu li da se uključim? - upita Ris ulazeći u Katrinin radni prostor. Pa, on joj je pretpostavljeni. Ima nekoliko godina iskustva više od nje. I ako ima bilo kakvu pametnu ideju, bila je spremna da sluša: po Katrininom shvatanju pacijent je uvek najvažniji. - Izvolite. On se brzo predstavi. - Gospodo Smit, ova široka zrna pasulja koja ste pomenuli... da li ih je vaš dečak jeo i ranije? - Ne. Da li možda mislite da je alergičan na njih? - Ne baš alergičan. Petros je grčko ime, je li tako? Ona klimnu glavom. — To je ime mog dede. Ris joj se osmehnu. - Smem li da pitam iz kog dela Grčke potiče vaša porodica? - Moj muž je iz Ist Enda... pa, to je prilično očigledno s obzirom na prezime Smit - reče ona hladno. - Ali moja porodica je poreklom s Kipra. Moji deda i baba su došli u London odmah posle rata i ovde su otvorili restoran. - Katrina, kad budete davali krv na analizu kažite im da je testiraju i na G6FD - reče Ris. - Naravno — odgovori ona i kockice joj se složiše. -Mislite da je u pitanju favizam? - Da... video sam nekoliko slučajeva u Velsu – reče on. Šta je favizam? - upita gospoda Smit. - I zašto G6FD? - G6FD je hemikalija u ljudskom telu... to je skraćenica za glukoza 6 fosfat dehidrogenaza, ali to je malo irsko izgovoriti i zato je zovemo G6FD - objasni Ris.

Neki ljudi imaju manje crvenih krvnih zrnaca nego šio je uobičajeno i to je sasvim normalno kod osoba koje su poreklom s Mediterana. Ako nemate dovoljno G6FD, onda vam se dešava da, kad dobijete groznicu ili uzmete pojedine lekove ili jedete pasulj širokog zrna... koji u Americi zovu fava pasuljem, pa otuda favizam... telo ne može da zaštiti crvena krvna zrnca pa postajete anemični. - Takvo stanje takode može da izazove žuticu... a simptomi su bolovi u leđima i urin boje čaja bez mleka - dodade Katrina. Gospoda Smit klimnu glavom, pokazujući da je razumela. - Kao što je Petrosov sad. - Naravno, moramo da proverimo rezultate analize krvi - reče Katrina - ali ja mislim da je Ris u pravu. - Pa možete li vi da mu date taj G-šta-god-da-je u tabletama ili nekako drugačije? - upita gospoda Smit. - Bojim se da nema takvih dodataka - reče Ris. - proverićemo koliko ima gvožđa u krvi, pa, ako ga nema dovoljno, možda će morati da primi transfuziju... ali dobro je što će Petrosu verovatno biti bolje kad se malo odmori i kad mu damo malo kiseonika kako bi lakše disao. - Ovo stanje mu neće izazivati svakodnevne probleme - objasni Katrina - ali trebalo bi da izbegava određene lekove, aspirin, neke antibiotike i neke lekove protiv malarije. Mogu da vam dam brošuru u kojoj je sve objašnjeno pa ćete znati šta ne treba da mu dajete. - Ovo ćete morati da kažete i njegovom lekaru opšte prakse kako bi upisao u Petrosov zdravstveni karton i da mu ne bi prepisivao lekove koje ne srne da uzima - dodade Ris. - Moramo vas upozoriti da će, ako nekad dobije infekciju, to možda značiti da su mu crvena krvna zrnca ponovo nezaštićena i da će možda dobiti žuticu i postati anemičan. - I svakako više ne srne da jede pasulj širokog zrna - reče Katrina. - Najbolje je i da izbegava kineske biljne preparate - nastavi Ris. - I, nećete mi verovati, ali treba da ga čuvate od naftalinskih loptica!

One u sebi sadrže hemikaliju koja može da ugrozi zdravlje ljudi s nedostatkom G6FD-a. Gospođa Smit se primetno zabrinula. - Ali hoće li mu biti dobro? - Biće mu sasvim dobro - umiri je Katrina i pomilova Petrosa po kosi. - Maločas ste rekli da je to uobičajeno za ljude koji su poreklom s Mediterana... to znači da možda i ja to imam? - reče gospođa Smit i upitno pogleda Risa. - Ne, pre će biti da ste vi samo nosilac... stanje je povezano s hromozomom X, tako da su žene uglavnom nosioci, ali pošto muškarci imaju samo jedan hromozom X oni obolevaju - objasni on. Gospođa Smit se ugrize za usnu. - Znači, ja sam kriva što mi je sin bolestan? - Svakako niste - reče Ris živo. - To je medicinsko stanje i vi niste imali nikakvog razloga da sumnjate da postoji neki problem. Kako god bilo, nemojte da krivite sebe. - Osim toga, doveli ste ga lekaru... i dobro ste učinili - dodade Katrina. - A sad, Petrose, moram da uzmem mali uzorak tvoje krvi kako bih je ispitala... ali imam čarobnu mast tako da te to uopšte neće bole ti. Je l' važi? Dečak prvo pogleda majku i, kad mu se ona ohrabrujuće osmehnu, on klimnu glavom. - Divno. E sad ti moraš da kažeš magičnu reč kad ja stavim mast. Je l' znaš magičnu reč? - Molim vas - reče Petros. - O, dušo. To je predivno - reče Katrina dok joj se srce topilo. - A znaš li još neku čarobnu reč koju bi mogao izgovoriti čarobnjak? - Abrakadabra? - reče mali dečak nesigurnim glasom. - E, ta je savršena. Hajde da sad kažemo to zajedno. - Katrina uze sud s anestetskim gelom i reče: - Abrakadabra. - Onda nanese gel na dečakovu ruku. - Sad moramo malo da sačekamo da to počne da deluje pa ću da te ostavim s mamom da ti ona ispriča neku priču dok ja odem da pregledam još nekog kome nije dobro. Onda ću da se vratim da te vidim. U redu?

Dečak klimnu glavom. - Ako primetite malo crvenila na koži - reče Ris gospođi Smit - ne treba da brinete, to je od anestetika. - Mnogo vam hvala, oboma - reče gospoda Smit, koja nije više delovala napeto. - Zato smo ovde - reče Ris uz osmeh. Gospoda Smit izvede Petrosa u čekaonicu. Kad je završila pregled sledećeg pacijenta, Katrina ponovo prozva Petrosa. Izvadila mu je krv sve vreme pričajući s njim i skrećući mu pažnju Vilovim užasnim šalama kad mu je zabola iglu u venu. - Gotovo. Sjajno - reče ona dečaku pritisnuvši mu komad vate na mesto uboda i držeći je nekoliko sekundi. - Da li te je bolelo? On odmahnu glavom. - Odlično - reče Katrina i okrenu se gospodi Smit. - Rezultati će biti gotovi danas posle podne... onda ću znati mnogo više pa ćemo opet razgovarati. Potražiću vas čim budu gotovi. Znam da nije lako čekati ovde i žao mi je što ne možemo nimalo da ubrzamo postupak. Ali, ako poželite da se osvežite, aparat za kafu je odmah izvan odeljenja, a s druge strane hodnika je prostor za igru... tamo ima mnogo knjiga i igračaka. - Osmehnula se Petrosu. - Znači, ubrzo ćemo se opet videti, dušo. On klimnu glavom. - Onda ću moći mnogo više da ti pomognem i biće ti bolje - reče mu, dok je odlazila. Kad je završio smenu na prijemnom odeljenju, Ris potraži Katrinu u njenom boksu, ali ona nije bila tamo. Međutim, kad je izašao, ugledao ju je ispred dvokrilnih vrata na kraju hodnika. - Katrina pozva je - hoćete li u kantinu? Ona se i ne osvrnu već prođe kroz vrata koja ostaše da se njišu za njom. Ris se ukopao u mestu i neko vreme je samo zurio U pravcu u kojem je otišla. Jednostavno ga je otkačila. Da li se naljutila zato što se umešao dok je jutros pregledala pacijenta? Tad mu nije izgledalo

kao da joj to smeta... ali možda se postavila profesionalno pred pacijentom. Dobro. Razgovaraće kasnije s njom i objasniće joj da nije nameravao da sumnja u njene sposobnosti. Iz svega što je video, zaključio je da Katrina dobro obavlja svoj posao, a poslednje što bi iko želeo jeste lični sukob koji bi mogao narušiti sklad na odeljenju. Umesto da ode u kantinu, otišao je do bifea, uzeo je kafu i sendvič i pojeo ga u kancelariji, za radnim stolom, sređujući usput neka dokumenta. Sredinom popodneva dogodilo se isto: video je Katrinu dok je ulazila u lekarsku sobu, pozvao ju je... a ona se uopšte nije osvrnula. E, pa divno. Da li je još kivna zbog onog jutros? Ili možda zato Što ju je prethodnog dana podsetio na značaj profesionalnog odstojanja od pacijenata? Nije mogao dozvoliti da se to nastavi. Ali nije želeo da pokreće to pitanje u lekarskoj sobi. To bi bilo isuviše javno i neugodno za oboje. Ne: kad završe posao nasamo će porazgovarati s njom u svojoj kancelariji i možda će moći da postigne primirje. Lin ga pozva da pregleda pacijenta; u povratku je ugledao Katrinu koja je sedela na krevetu jednog pacijenta i razgovarala s njegovim roditeljima. I ocu i majci zacrvenele su se oči, a dete je bilo bledo. Namrštio se. Rubi Džefers je primljena prošle nedelje zbog meningitisa. Znao je da ona devojčica ima izvesne probleme sa sluhom i da ju je ranije tog dana pregledao otorinolaringolog proveravajući da li je virus oštetio usnog puža ili izazvao zapaljenje slušnog nerva. Bilo je jasno da vesti nisu dobre, ali on se nije mnogo iznenadio, jer je znao da meningitis izaziva gluvoću kod oko sedam posto obolele dece. Ali potpuno ga je iznenadilo ono što je ugledao kad je Katrina zabacila kosu s leve strane lica. Šta ona to radi, pokazuje devojčici mindušu ili nešto slično? Pomisli je da ona možda opet izvodi neki magičan trik kako bi joj skrenula pažnju, jer je video kako je izvadila nešto iz uva. Ali devojčica se i dalje nije osmehivala.

On se namršti i primaknu se da bi čuo razgovor. -Vidiš? Ovo se stvarno lako vadi. I lako se namešta. I ne boli ništa jer je napravljeno po meri. Šta to? - Evo kako to rade: imaju neku specijalnu materiju od koje prave kalup. Izgleda kao plastelin i ružičaste je i ljubičaste boje. Onda naprave smešu od toga... i stave ti je u uvo. Deluje malo čudno, ali ne boli. Osetićeš kako smeša postaje toplija, a kad je izvade iz uva, smeša ima oblik tvog uva i onda mogu da ti naprave specijalan aparat koji odgovara jedino tvom uvu. Uvo? Aparat? Iznenada je shvatio. Sigurno se na pregledu kod usnog lekara ispostavilo da je Rubi oslabio sluh... ako drugi pregled za šest nedelja ne bude pokazao značajno poboljšanje, devojčica je najverovatnije morati da nosi slušni aparat. Ali Katrina to objašnjava isuviše lično... kao da i sama tačno gnala kako to izgleda, a ne kao da je čula od kolega s ndeljenja za otorinolaringologiju. - A sećaš li se onog testa koji si radila, kad si slušala one zvuke? To je usnom lekaru pokazalo koliko možeš da čuješ. Na osnovu toga moći će da odredi kakav aparat će ti pomoći da čuješ i one zvuke koje sad ne čuješ. Ali pri tom zvuči koje sad čuješ neće biti mnogo glasniji. - A to ne boli, je li tako? - upita Rubi. - Jok. Kad su meni stavili aparat, sasvim sam zaboravila da je tu... jer je, kao što sam ti rekla, napravljen tako da sasvim odgovara obliku tvog i samo tvog uva. Pridrži ga. Uopšte nije težak, zar ne? Ris shvati da Katrina svakako priča veoma lično. Ona nosi slušni aparat. - I gledaj ovo - reče Katrina pa ponovo podignu kosu, uze aparat iz devojčicine ruke i vrati ga u uvo. Pomeriš ovaj prekidač da ga uključiš... i, hej, dobila sam bioničko uvo. Mogu da čujem isto kao što tvoji tata i mama čuju... pa, skoro isto.

- Znači, ti ne možeš da čuješ kao ni ja? - upita Rubi iznenađeno. - Ne. I to me nije sprečilo da radim sve što sam želela da radim. Ona se nasmeja. - Jasno je da ne nosim aparat kad idem na plivanje. Bilo bi to isto kao kad bi svoj aparat za igrice gurnula pod vodu. Rubi se zakikota. - To bi bilo blesavo. On ne radi kad se pokvasi. - Baš tako - reče Katrina i osmehnu joj se. - I zato, ako se posle sledećeg pregleda pokaže da ne možeš da čuješ, znaćeš da ne treba da brineš jer će sve biti u redu. A dobićeš i posebnu pomoć u školi ako ti bude potrebna. Katrina pogleda Rubine roditelje. - Postoje grupe za podršku, a naši lekari s usnog odeljenja mogu da sarađuju s Rubinom školom. I, verujte mi, pomoć osobama oštećenog sluha umnogome olakšava učenje lekcija. Između Rubi i ostalih učenika u njenom razredu uopšte neće biti razlike. - Ona se osmehnu Rubi. - Osim što ćeš svima moći da pokažeš kako tačno izgleda unutrašnjost tvog uva i zaista ih zapanjiš. Oh, a možeš sama i da odabereš boju. Ja moram da imam providan slu-šni aparat zato što sam odrasla, ali tvoj može da bude jarko ružičasto ako budeš želela. - Zaista? - upita Rubi i lice joj se ozari. - Zaista. Ili ljubičasti. Ja sam želela svetloplavi, da bi mi se slagao s bojom očiju, ali odrasli ne dobijaju moderne aparate. Ris se povuče osećajući se beskrajno posramljeno. Sad je shvatio zašto ga je Katrina ignorisala: nije ga čula. A pošto ju je pozvao s leda, nije ga ni videla tako da nije ni znala da joj se obratio. Kad samo pomisli da se spremao da je optuži da ga je namerno ignorisala i da je sujetna... Preplavio ga je osećaj krivice. Tačno je, ne poznaje dugo Katrinu Gregori, ali je za jedan i po dan postao sasvim svestan koliko je prijatna i ljupka. Ona nije sujetna osoba sklona durenju, koja odbija da razgovara s nekim. Zaista bi trebalo da prestane da ocenjuje ljude na osnovu ponašanja sopstvene porodice. I sasvim je izvesno da Katrini duguje izvinjenje. Katrina je kasnije tog popodneva svratila u njegovu kancelariju. Dobila sam laboratorijske nalaze za Petrosa Smita. U pravu ste... u

pitanju je G6FD. Hvala vam što ste te to otkrili. Javljalo mi se nešto nejasno u podsvesti, ali nisam mogla tačno da kažem šta je to. - Tome kolege i služe - reče joj on vedro. - Hoćete li da pođem s vama i da razgovaram s njima? - Ne, sve je u redu. Vidim da ste zauzeti. - Kako želite. Moja ponuda važi - reče joj on, zastade, a onda dodade: - U stvari, možete li na trenutak da zatvorite vrata? Zažmirila je. - Zašto? - Voleo bih nakratko da porazgovaram s vama. Bila je podozriva, ali uradila je kako joj je rekao. O čemu je reč? - Sedite. Ne nameravam da vam odgrižem glavu. Samo... - i on uzdahnu. - Dugujem vam izvinjenje. Ona trepnu ali sede. - Izvinjenje? Zašto? - Danas sam vas dvaput pozvao. U različito vreme. Vi ste me ignorisali. Ona pocrvene. - Izvinite, ja... - Dozvolite mi da završim - prekinu je on. - Mislio sam da ste to učinili namerno pa sam nameravao da vas pozovem u svoju kancelariju da tiho raspravimo to i resimo problem ako postoji. Onda sam čuo vaš razgovor s Rubi Džefers i njenim roditeljima... i shvatio da me niste čuli. Ona se trgnu. - Žao mi je. Ponekad osećam smetnje na poslu, pogotovo na otvorenom prostoru... ima mnogo buke, pa moram da se oslanjam na čitanje s usana više nego što to činim kod kuće. - Nemojte da se izvinjavate. Niste uradili ništa loše... ali sad kad znam to, pobrinuću se da gledate u mene kad vam se obraćam, ako je okolo galama. - Hvala vam - reče on i ustade. — Trebalo bi da odem do Smitovih. Znao je da ne treba više da insistira na tome. Postigli su primirje. Ali kao da su mu se reči same otrgle s usana i shvatio je da govori: - Pre nego što odete... da li biste večeras pošli sa mnom na večeru? Primetno se iznenadila. - Ali vi ne...? - Šta ja to ne?

- Ne družite se s kolegama. - Ne snalazim se u velikom društvu - reče on i protrlja bradu. - Ne pijem mnogo i ne volim karaoke i tu vrstu zabave, pa radije idem negde gde se dobro jede i gde mogu da vodim pristojan razgovor, umesto da sedim na kraju ogromnog stola za kojim ne poznajem nikog, svestan da sam pozvan samo zato što svi žele da budu učtivi i što im prija da sede u društvu savetnika. - Shvatam. Izraz njenog lica zagolicao mu je radoznalost. - A šta ste vi mislili, zašto odbijam da se družim? - Hoćete da kažete, kad većina novih savetnika jedva čeka priliku da se uklopi u ekipu? - upita ona i nemoćno raširi ruke. — Pojma nemam zašto. Možda zato što imate komplikovan privatan život. - Živim sam - reče on tiho. - Nisam ni u kakvoj vezi. Pa je, eto, kod mene sve prilično jednostavno. - Pa, hvala vam na pozivu - reče ona učtivo - ali bojim se da ću morati da vas odbijem. Ja ne izlazim s kolegama. Ako se desi da veza propadne, onda to može da bude veoma neugodno za dalju saradnju, i to za sve na odeljenju. Shvatio je da ga je odbila... ali razlozi koje je navela objasnili su mu nešto drugo. Nije ga odbila zato što je već u vezi s nekim ili zato što je on ne zanima: odbila je zato što joj je on kolega. - U pravu ste, to zaista može da bude teško - složio se. Viđao je takve slučajeve i ranije, mada se njemu lično to nije desilo; u prošlosti je imao veze sa ženama koje su radile u istoj bolnici, ali nikad s koleginicama sa odeljenja. — Pozvao sam vas na večeru zato što smo loše počeli naš odnos, pa bih voleo da počnemo iz početka kao kolege... a to je daleko uljudniji način da se započne dobra profesionalna saradnja. - Kažete da smo loše počeli - reče ona i napući usne. Vi ste mi juče govorili kako da radim svoj posao. Pitao se hoće li ona to pomenuti. - Bio sam zabrinut zato što se previše emotivno vezujete za pacijente. Po nije zdravo ni za vas ni

za pacijenta. - Osmehnuo K da bi ublaži svoje reči. - Ali sam vas juče po podne video kad ste pričali priču u prostoriji za igru. - Radila sam to u slobodno vreme, a ne na račun posla na odeljenju - reče ona i prekrsti ruke. - Pretpo-siavljam da želite da prestanem, je li tako? - Ne. U stvari, mislim sam da biste bili savršena učiteljica. Lice joj se opustilo. - Moja najbolja prijateljica je učiteljica u osnovnoj školi. Ona koristi lutke da bi de-ci u razredu ispričala priče i postiže izvanredan uspeh, pa sam ideju pozajmila od nje. - To je vrlo dobra ideja. Deca su, koliko sam video, veoma uživala. - Sve što olakšava deci boravak u bolnici i smanjuje stres njihovim roditeljima, daje im više energije da se bore da ozdrave. A to pomaže i našem osoblju - reče ona i raširi ruke. - Osim toga, ja veoma uživam u tome. Kad se desi da sve krene naopako, osmesi na njihovim malim licima uvek mi pomažu da se setim da je život dobar. - Znači, vi ste od onih osoba kojima je čaša uvek polupuna, a ne poluprazna, je li tako? - upita on. - Svakako. - Pa onda izađite sa mnom na večeru. Kao s kolegom... i potencijalnim prijateljem - reče on. Ona mu uputi dug, dug pogled. - Ali samo prijateljski. - Samo prijateljski - potvrdi on. - A možete i da izaberete kuda ćemo da odemo. - U redu. Hvala vam. Da li želite da idemo pravo s posla? - Posle - reče on - vaše priče deci. Njen osmeh bio je najslađa nagrada koju je mogao da poželi. - Onda ću posle toga doći po vas. Videćemo se kasnije. - Videćemo se kasnije - reče on tiho.

3. Ovo nije izlazak s dečkom, podseti Katrina sebe dok je iz sale za igru išla prema Risovoj kancelariji. Ovo je Mino početak poslovnog odnosa. I, kako je to već rekla Medison, savršeno je zadovoljna svojim životom. Pokucala je na Risova otvorena vrata i naslonila se ii.i dovratak. — Jeste li spremni? On podignu pogled s kompjutera. - Možete li mi dati tri minuta da sačuvam ovaj dokument i da isključim kompjuter? Održao je reč. Trebalo mu je malo manje od tri minuta da obavi to. - Kuda idemo? - upita je zatim. Da li volite marokansku kuhinju? -Da. - Odlično. Nekoliko ulica dalje nalazi se zaista fantastičan marokanski restoran po imenu Meze... Medi i ja često idemo tamo. - Medi? Ah, sad znam zašto ste mi izgledali poznati kad sam vas prvi put video. Medison Gregori s akušerskog odeljenja... ona vam je sestra, je li tako? - Jeste, ne neki način - reče Katrina. - U tehničkom smislu, ona mi je samo rođaka, ali naši očevi vođe porodični posao, a naše mame su prijateljice pa smo nas dve odrasle zajedno. - Ona se nasmeja. Starija je od mene dve godine i zato stalno naglašava da je velika sestra. A niža je od mene čak i kad se popne na štikle a ja hodam bosonoga, blago meni. - Katrina malo zastade pa dodade: - A vi... imate li braće i sestara? -Ja sam jedinac. Glas mu je bio smiren, ali Katrina je, kao nadoknadu za to što godinama nije mogla baš dobro da čuje ljudske glasove, naučila da posmatra lica i da zaključuje na osnovu njihovog izraza. Bila je sigurna da Ris krije nešto. Iako sad, dok se još upoznaju, nije trenutak da ga pritiska pitanjima onako kako to čini s Vilom ili Timom ili s bilo kojom sestrom s odeljenja.

Nastavili su neobavezno da razgovaraju sve dok nisu stigli u Meze. Pri ulasku, Ris je pažljivo odmerio okruženje u kojem su se obreli... raskošno ukrašene zidove, svilene jastuke boje rubina i pečene gline, svece u staklenim držačima na stolovima pokrivenim staklenim pločama. Katrina pomisli da je zadivljen upravo onoliko koliko su bile zadivljene ona i Medison kad su prvi put došle ovamo. - Dobro veće, Katrina. Vaš uobičajen sto? - upita konobar. - Hvala, Hasane. To bi bilo divno. Kad su seli za sto dobili su jelovnike i poručili mineralnu vodu, a Ris je izvio obrvu. - Rekli ste mi da često dolazite ovamo... ipak, osoblje restorana zna i vaše kršteno ime. - Volim marokansku hranu - reče ona jednostavno. - Medi ne voli da kuva pa najčešće ovamo dolazimo. Jedemo ovdc ili u jednoj zanimljivoj piceriji u sledećoj ulici. - To znači da dobro poznajete jelovnik - reče on i oči mu podrugljivo zasijaše. - Ili se ne zamarate pa uvek uzimate isto jelo? - Priznajem da uvek uzimam isti puding - reče ona uz osmeh. - Ali sam probala sve što je na meniju. A to je duga, duga lista jela. - Pa šta mi preporučujete? Katrina se zavali na naslon stolice. - Mogli bismo da se ponašamo uštogljeno i da svako naruči za sebe predjelo i glavno jelo. Ili... - I ona zasta. - Mogli bismo da naručimo ogromnu količinu predjela i podelimo ga kao meze. On se nasmeja. - Jasno mi je šta biste više voleli. Neka to onda bude ogromna količina predjela. Ona mu onda objasni jela na meniju i kad im je Ha-s.in doneo piće, naručili su ono što su odabrali. - Pa, recite mi nešto o sebi - reče Katrina kad se Hasan udaljio. Ris slegnu ramenima. - Nema tu šta da se priča. Velšanin sam... što bi trebalo da bude prilično očigledno s obzirom na moje ime i prezime. Odrastao sam u južnom Velsu, obrazovao se u Kardifu i stigao u London pre tri godine.

To joj nije govorilo baš ništa o njemu... o čemu je sanjao, čime je želeo da se bavi... ali pre nego što je srigla bilo šta da ga upita, on reče: - Sad je red na vas. - Engleskinja sam, odrasla sam u Safolku i obrazovala se u Londonu. - Rekla mu je gole činjenice kao i on njoj. Mada bi, zaključila je, ako bi rekla nešto više, i on mogao da bude otvoreniji. — Nikad ne nosim ružičastu boju... moja sestra Medi je najdetinjastija u porodici... i gadim se romantičnih komedija iako Medi stalno pokušava da me natera da ih gledam. - Sažaljivo se osmehnula. - Ona mrzi filmove koje ja volim. A da idem sama u bioskop čini mi se malo... - I ona nabora nos. - Pa, volim da idem u bioskop s nekim s kim mogu da razgovaram o filmu. To i jeste deo zabave koju pruža odlazak u bioskop. - A kakve filmove vi volite da gledate? - upita on. - E sad zvanično možete da zaključite da sam čudna - reče. - Ne volim moderne filmove... volim stare. Kao što su Građanin Kejn i Vrtoglavica. Slabost su mi i film noir. - Dobar izbor - reče on. - Ja volim filmove Kornela Vulriča, kao i filmove snimljene po romanima Rejmonda Čendlera. Ona trepnu, a onda dodirnu slušni aparat. - Ne, radi kako treba... jesam li dobro čula da ste upravo rekli Kornel Vulrič? - Jesam - reče on i osmehnu se. - Imam i sve njegove kratke priče. Otkrio sam ih kad sam bio tinejdžer i zavoleo ih... i, pazite, pošto sam pročitao jednu njegovu priču, trebalo mi je dve godine da se usudim da opet jedem jagnjetinu. A u velškom klubu to je zaista problem. Ona se nasmeja jer je tačno znala na koju priču je mislio... priču sa završetkom koji je i na nju ostavio potpuno isti utisak. - Ja mislim reče Katrina - da ćemo se vi i ja sasvim lepo slagati. On podignu čašu. - Nazdravljam u to ime. Kad su se kucnuli, prstima se očešala o njegove i kroz telo joj je prostrujala ista ona čudna ustreptalost koju je osetila kad su se prvi put rukovali.

Ali nije nameravala da se pridaje značaj tome, niti da preduzima nešto zbog toga. Već je iz ličnog iskustva znala šta znači veza s kolegom s posla i šta se događa kad se takva veza završi. Znala je kako je neugodno kad posle moraš da radiš s tom osobom i misliš na intimne trenutke koje si proveo s njom. Znala je koliko je neugodno što svi znaju da vam je veza propala, jer u bolnici ogovaranje nikad ne prestaje. A najgore je to što, kao u slučaju njenog vrlo brljivog raskida s Pitom, svi na odeljenju misle da moraju da stanu na jednu ili drugu stranu... Ne. Neće ponovo rizikovati đa joj se desi tako nešto. Njen odnos s Risom biće prijateljski... i ništa više. Doneli su im predjelo na ogromnom poslužavniku na kojem je bilo mnogo malih činija i seljačkog hleba. - Jagnjetina - reče mu ona, pokazujući mu komade mesa utrljanog u začine i ispečenog na roštilju. On se nasmeja. - To je neuvijeni način da me nate-lace da odustanem, kako bi vama ostalo više. - Pih. Eto, izjalovio se moj podmukli plan - reče ona smejući se, pa odlomi komad hleba i umoči ga u iscedenu masnoću od pečenja. Mmm. Ovo je dobro. On je probao tabule. — I ovo je dobro. Je 1' ja to osećam ukus cimeta? -I potočarke - reče ona, zastade, pa dodade: - Jesu li vam nepčana čula tako izoštrena zato što često jedete u restoranu ili se bavite i kuvanjem? - Često se hranim izvan kuće - priznao je. - Umem da kuvam... ali ako radim do kasno uveče, lakše mi je pojedem nešto usput. Ako? Sudeći prema onome što je Lin rekla, trebalo je da kaže „kad". - A vi? - upitao je. - Kuvanje me opušta. Volim da eksperimentišem — reče ona i osmehnu se. - I volim sve što je u vezi s čokoladom. On pruži ruku prema stolu. - Ovde nema čokolade. - Ah, ali čekajte samo da probate čokoladni i kardamon sladoled.

I dok su lagano mezetili ukusne paštete nadevene sirom, sarmice od vinove loze, hleb punjen povrćem zvani felafel, Ris upita: - Pa, kako je mali Petros Smit? Katrina blago nabora nos. - Nivo hemoglobina mu nije sjajan, ali nije ni izdaleka tako loš da bi mu trebala transfuzija, pa sam zaključila da bi za njega bilo još stresnije da sam ga primila na odeljenje... zato sam dozvolila da ga mama odvede kući. Dala sam joj brošuru u vezi s Petrosovim stanjem i skrenula joj pažnju na šta treba da pazi; obećala je da će ga odmah dovesti ako joj išta bude sumnjivo. Trebalo bi samo malo da se odmara... a najvažnije je što sad i njegova porodica zna da postoji problem i šta Petros ubuduće treba da izbegava. - To je dobro. A šta je s porodicom Džefers? - Privikavaju se na novo stanje - reče Katrina. -Sledeći pregled kod usnog lekara zakazan im je za šest nedelja, ali sam im jutros objasnila da će Rubi najve-rovatnije biti potrebna pomoć. - Setno se osmehnu. Volela bih da je praćenje zdravstvenog stanja bilo isto tako dobro i kad sam ja bila mala. Katrina je, očigledno, od najranije mladosti imali smetnje sa sluhom, pomisli Ris. - A koliko dugo vi ne čujete? - Nisam potpuno gluva. To je umereno do ozbiljno oštećenje sluha - objasni ona. - Počelo je kad mi je bilo sedam godina, ali niko nije primetio sve dok Medi nije pošla na medicinski fakultet i počela da pohađa predavanja iz otorinolaringologije. Ja sam bila na prvoj godini, ona na trećoj, a vi znate kakvi su studenti medicine... učite o simptomima, a onda ih uočavate kod sebe ili kod drugih ljudi. - Da, sećam se da sam ja tako mučio sebe - reče on uz osmeh. - U svakom slučaju, ona je počela da me gnjavi da odem da proverim sluh. Čak je pošla sa mnom kod otorinolaringologa da mi pruži moralnu podršku, Bog je blagoslovio. I tada samo saznali. - Kako to da to niko nije primetio ranije? - upita on. - Ja sam kao dete bila pomalo sanjalica... pa, i sad sam, ponekad... pa su svi mislili da sam na planeti Katrina i da ne slušam. - Slegnula

je ramenima. - Znate kako je to bilo kad smo bili mali. Zdravstvene službe tad nisu pratile zdravlje dece kao danas. — Katrina prevrnu očima. - Rekla sam „mi". Meni je dvadeset osam godina i pretpostavila sam da ni vi niste mnogo stariji. - Meni je trideset druga - reče on. - To znači da ste doživeli šok kad ste dobili rezultate, je li tako? Klimnula je glavom. - Razmišljala sam samo o tome kako sam i suviše mlada da bih ogluvela... i da se to događa samo starim ljudima. — Neveselo se osmehnu. - Uprkos tome što je u čekaonici otorinolaringologa bilo mnogo dece koja su čekala na pregled. Moram priznati da sam se pomalo naprezala kako bih čula predavanja, ali smatrala sam da je to samo zbog akustike amfiteatra... da je mesto tako puno da prigušuje glasove. Znate, isto kao što prazni vozovi u metrou više kloparaju nego kad su puni putnika. — Znači, slušni aparat vam je pomogao? — I te kako - reče ona i lice joj najednom ožive. - Bilo je prosto neverovatno. Otkrila sam da bolje čujem iz zadnje klupe sale za predavanja nego što sam ikad čula iz prve. Isto je bilo i s niskim tonovima... nikad dotad nisam mogla da ih čujem. Pa, u svakom slučaju ne mogu da se setim da jesam. Prvih nekoliko meseci sve sam izluđivala pitanjima šta koji zvuk znači. - Osmehnula se. - Zaista sam imala sreće i dobila sam jedan od prvih digitalnih slušnih aparata... njegov mikroprocesor podešen je da precizno nadoknadi onu vrstu sluha koja meni nedostaje. Znam da nikad neću čuti tako dobro kao da mi je sluh neoštećen, ali aparat mi je velika pomoć i sad se ne zamaram... ne moram da se usredsređujem na titlove na televizijskom ekranu. - Nisam znao da imate problem sa sluhom dok vas nisam video kako vadite slušni aparat i pokazujete ga Rubi - reče on. - Pretpostavljam da je trebalo da vam kažem - reče ona i slegnu ramenima. - Ali smatram da ljudu ne bi trebalo drugačije da se ponašaju prema meni samo zato što ne čujem dobro.

On iznenađeno zatrepta. - Zašto, zaboga, mislite da bih se ja drugačije ponašao prema vama? Ima ljudi koji se čudno ponašaju kad saznaju, i lovore prilično glasno... kao da to nešto znači... ili se jiniiašaju kao da sam zaostala i ne mogu da razumem šta mi govore. Što me, moram priznati, izluđuje. Ako mi nešto govorite, a ja vas ne gledam u lice, dešava se da ne shvatam uvek da se obraćate meni i da vas ne čujem, ali inače sam kao i svaka druga prosečna osoba. Prosečna? Ne, ona nije prosečna osoba. Katrin Gregori je nešto posebno. Ris je odmah potisnuo tu misao. Ovoga puta neće pokušati da ostvari emotivnu vezu. U njegovom životu nema prostora za tako nešto. - I zato ne volim da pominjem to ljudima sve dok sami ne primete završi ona. - Time izbegavam zbrku. - Shvatao ju je. Ni sam nije voleo zbrku. - Da li znate šta je izazvalo gubitak sluha? - upita. Ona klimnu glavom. - Snimili su mi glavu skenerom jer su zabeležili nepravilnost u višim frekvencijama, pa su želeli da otklone svaku sumnju da je reč o nekoj opakoj bolesti, kao što je na primer tumor. Katrina se opet osmehnu. - Zamolila sam ih da mi daju snimak. Mislila sam da će mi dati nešto na papiru, ali zapravo su mi dali film. Bio je čudesan. Medi je rekla da sam ga uzela samo da bih ljudima dokazala da imam mozak... ali to je rekla samo zato što sam na ispitima uvek dobijala bolje ocene od nje. Način na koji je to pričala otkrio je Risu da je to bilo blagonaklono zadirkivanje između nje i Medison, a ne pakosno ujedanje. Ris se odjednom upita kako bi bilo da je odrastao s bratom, sestrom ili bliskim rođakom koji bi umeli tako da se šale. U njegovoj porodici nije bilo toga. Istinu govoreći, oni su samo izbegavali jedni druge. - Shvatio sam da je skener pokazao da je sve u redu, je li tako? - Da. A lekar mi je, posle razgovora koji je obavio sa mnom, rekao da je do oštećenja najverovatnije došlo kad sam kao mala imala

zauške. Medi i dalje oseća krivicu zbog toga jer kaže da mi je ona prenela zauške i zato se oseća krivom što ne čujem dobro. - Katrina pljesnu rukama. - Ali to je smešno. Ona mi je i vratila sluh jer, da nije bila uporna, sigurno ne bih otišla lekaru... nastavila bih kao i dotad, ubeđena da sam sasvim normalna jer nisam ni znala kako je to kad dobro čuješ, i samo bih se više mučila jer nikome ne bih priznala da ne čujem iz straha da se ne ponašaju drugačije prema meni. Ris se uozbiljio. Dete s virusom koji je izazvao ozbiljan poremećaj. Previše slično onome iz njegove prošlosti da bi mu bilo prijatno. - Znači, vaša porodica je okrivila Medi za vaš gubitak sluha, je li tako? - upita. - Ne, naravno da nije! - uzviknu ona i namršti se. - Kako, zaboga, neko može da krivi dete što se razbolelo? Pa nije Medi kriva što se zarazila u školi... isto kao što ni ja nisam kriva što sam se zarazila i što je na mene uticao drugačije nego na nju. - Slegnula je ramenima. - Dešava se. Ne možete dozvoliti da vam to upropasti život. Dešava se. Kako bi samo njegov život bio drugačiji da je njegova porodica imala takav stav prema životu. Samo da su bili dovoljno jaki da se saberu i da ne dozvole da ih |mrt njegove male sestre rasturi. - Je li vam dobro, Rise? - upita ga ona pomalo zabrinuto. - Dobro mi je - reče on i pomisli da se prošlost ne može promeniti i da zato o njoj ne vredi ni govoriti. -U pravu ste. Ova hrana je čarobna. Katrina shvati da je Ris namerno promenio temu. Nešto očigledno nije kako treba, ali on nije želeo da i;ovori o tome. U svakom slučaju, nije želeo da govori o tome u tom trenutku i na tom mestu. Možda će joj pričati kad se budu malo bolje upoznali. Ostatak večeri proveli su u razgovoru o hrani, filmovima i knjigama i Katrina se iznenadila kad je shvatila koliko su im slične sklonosti. Ali nije reč samo o tome. Bilo je nečeg u Risu. Nečeg u njegovim veoma plavim očima zbog čega joj je srce življe kucalo i teralo je da se pita kakav bi osećaj bio kad bi se te divne usne spustile na njene. A to ju je zaprepastilo jer nije želela da ljubi

nikog... nije čak ni pomišljala na to da ljubi nekog... još od veze s Pitom. O muškarcima je godinama razmišljala samo kao o kolegama. Ovo je bilo ludo. Posebno zato što Ris radi s njom. Prošla je kroz to, doživela je to i ostao joj je gorak ukus u ustima. Svakako neće dozvoliti da se ponovi ono što je doživela s Pitom... ona užasna atmosfera koja ju je na kraju naterala da se zaposli u drugoj bolnici samo da bi se oslobodila osećaja nelagode. Bila je zadovoljna što radi ovde, u londonskoj bolnici Viktorija... zaista joj se sviđa to što se svi na odeljenju ponašaju kao jedna velika porodica. Ne pada joj na pamet da napravi glupost, da zaboravi lekciju i da stupi u vezu s Risom pa da onda mora da ode i odavde. Pošto su popili sladak čaj koji su im poslužili uz kolače natopljene medom, zavalila se u stolici. - Tako sam sita da ne mogu da se pomerim. - Trebalo je meni da ostavite jagnjetinu - reče on uz osmeh. - Tja - reče mu ona, a zatim pogleda na sat. - Znate li da smo ovde već tri sata? - A činilo joj se kao da su prošli minuti. - Biće bolje da tražim račun - reče on. - Ne, platićemo po pola - reče ona. - Ne dolazi u obzir. Ovo je bila moja ideja... moje izvinjenje vama. - Ah, ali sad smo prijatelji. A prijatelji dele. On prekrsti ruke. - Ne prepirite se sa mnom, doktorko Gregori. Pozvaću se na svoj položaj. - Kao šef, je li? - upita ga, ali nije želela da se prepire s njim jer je imala bolju zamisao. - Znate šta? Ovog puta možete da platite, ali sledeći put ja tražim račun. Možemo i da gledamo neki film na Lester skveru i da posle razgovaramo o njemu uz večeru. - To bi - reče on - bilo baš zgodno. Sviđa mi se ideja. Pošto je platio račun, Ris predloži da je otprati do kuće. - Nema potrebe, znate - reče ona. - Već deset godina živim u Londonu. Navikla sam da budem nezavisna. - Učinite mi. U pitanju je moj velški način shvatanja.

- Vi ste, znači, ser Lanselot? - zadirkivala ga je. - Lanselot je bio Francuz. Gaven je, međutim, bio Velšanin. Ona se nasmeja. - Oh, već vidim da ću uživati u našem prijateljstvu, Rise Morgane. I on se nasmeja. - Pa, hoćete li mi onda dozvoliti da vas otpratim do kuće? - Ako baš morate. A svakako će vam prijati da malo protegnete noge posle ove silne hrane. Izašli su iz restorana i krenuli sporednim ulicama, a nešto kasnije Katrina se zaustavila ispred male kuće s terasom u viktorijanskom stilu. - Ovo je moja kuća. Da li biste voleli da uđete da popijemo kafu? - upita ga. Iako je znao da bi bilo mnogo razumnije da odbije... sve se odvijalo toliko brzo da su mu se u glavi oglasila zvona za uzbunu... istovremeno nije želeo da se ovo veče još završi. - Hvala vam. To bi mi prijalo. - Dobro - reče ona, otključa vrata i uvede ga u dnevnu sobu. Sedite. Odmah ću doći. Katrinin dom odisao je spokojem. Svetli zidovi, mnogo biljaka i police pune knjiga i filmova. Ali odmah je primetio da u njemu nema muzičkih uređaja. To je očigledno oblast u kojoj se on i Katrina razlikuju. I verovatno je veoma povezano s njenim sluhom. Na kaminu su stajale uramljene fotografije i on se približi da ih bolje vidi. Katrinina slika sa sestrom očigledno snimljena kad je Medison diplomirala; još jedna slika na kojoj je Katrina nosila odoru diplomca, s ljudima za koje je pretpostavio da su joj roditelji; zatim još jedna slika Katrine i Medison i njihovih roditelja, snimljena u bašti; bilo je tu još fotografija Katrininih roditelja. Toplina porodičnih odnosa bila je tako očigledna da je Ris osetio ujed zavisti: bilo je to nešto sasvim suprotno od odnosa u njegovoj porodici. Mada, u okolnostima koje su ih zadesile nije mogao da krivi oca što je otišao i potražio sreću na drugoj strani. I, s obzirom na to da je izgubila dete i da joj se brak raspao, ni majku nije mogao da krivi zbog toga što je takva kakva je. Dok je odrastao, uspeo je da se

pomiri s takvim stanjem. I zaključio je da je mnogo, mnogo lakše da sam sebi bude dovoljan, i da bude profesionalno uzdržan prema ljudima, ne dozvoljavajući im da priđu previše blizu kako ne bi rizikovao da ih izgubi i da zbog toga bude povređen. Nije smatrao da zbog toga u njegovom životu postoji praznina. Ima posao koji dobro obavlja, posao koji zaista voli; ima svoju muziku i svoje knjige i filmove kojima ispunjava slobodno vreme; i to je sve što mu je potrebno. Veza s Katrin Gregori samo bi iskomplikovala sve. Moraće da postavi njihov odnos na zadovoljavajući nivo... samo kolege i poznanici... i to brzo. Katrina je ušla u dnevnu sobu noseći dve šolje kafe i odmah je primetila izraz Risovog lica. Učtiv ali opet dalek. Gde je nestao onaj čovek s kojim je celo veče Ćaskala u marokanskom restoranu i koji se dovoljno opustio da bi se šalio i smejao s njom? - Jedna crna kafa - reče mu. - Hvala - reče joj on i učtivo joj se osmehnu. Nije mogla da se seti ni jednog jedinog razloga zbog kojeg bi odjednom trebalo da se ponaša rezervisano, posle večeri koju su zajedno proveli. Pošto je znala da mala omaška u odnosu može da se pretvori u nešto k i upno, odlučila je da se otvoreno suoči s tim. - Rise, da li je sve u redu? - Da, sve je kako treba. - Ali nešto ste se ućutali. - Upravo sam shvatio koliko je kasno. A bojim se da sam više jutarnja nego noćna ptica. - I ja - reče ona. - Što znači da pijem ogromne količine kafe na dežurstvima kako bih ostala budna. - To zvuči kao dobar plan. Ona tiho uzdahnu. Nema sumnje da je opet postao učtiv i povučen. A ona ne može da smisli ništa pametno, a da to ne zazvuči prazno i brbljivo. Tišina je tako pritiskala da je gotovo postala bolna. On je u međuvremenu popio kafu. - Hvala vam na kafi.

- Hvala vama na večeri - reče ona isto tako učtivo. I nadam se da niste bili samo fini kad ste rekli da biste voleli da idete sa mnom u bioskop. Veoma retko srećem nekog ko voli istu vrstu filmova kao ja. Delovao joj je kao da se dvoumi, ali na kraju je ipak rekao: - Ne, zaista sam to mislio. - Dobro je. Onda bismo sutra mogli da pogledamo program i da vidimo šta će se prikazivati krajem nede-lje. Naravno, ako ne budete zauzeti. - To bi bilo lepo - reče on i ustade. - Laku noć, Katrina. - Laku noć - uzvrati ona i isprati ga do vrata. - Videćemo se na odeljenju. Sve vreme se mrštila dok je prala šolje za kafu. Sta je Risa navelo da se najednom zatvori? Osim ako... progutala je pljuvačku kad su sećanja nagrnula. Osim ukoliko Ris nije razmislio o svemu i zaključio isto što i Pit: da njen oštećen sluh predstavlja prepreku. Neko bi pomislio, kao što je i sama verovala, da je naučila nešto iz grešaka koje je činila... ali izgledalo je kao da nije.

4. Kad nešto pode naopako, pomisli Katrina, jake ličnosti predaju se kuvanju. I kako je tog dana trebalo da dežura gotovo dvadeset četiri sata, celo jutro je, pred polazak na posao, provela praveći kolače. Napravila je mnogo kolača. Izmešani mirisi čokolade i vanile popravili su joj raspoloženje i kad je stigla na posao osećala se daleko spokojnije. Ostavila je u lekarskoj sobi kutiju s kolačima i na njoj cedulju na kojoj je pisalo da svi mogu da se posluže, i upravo se spremala da pode u obilazak odeljenja kad je naišao Ris. - Dobro jutro - reče on. - Jutro - uzvrati ona i učtivo mu se osmehnu, podsećajući sebe da njihov odnos treba da ostane profesionalan. - Šta znate o hoanalnoj atreziji? - upita on. - Nosni prolaz zapušen je koskom ili tkivom tako da beba ne može dobro da diše - odrecitovala je. - Da li nas je to neko s akušerskog odeljenja zamolilo da pregledamo neku bebu? On odmahnu glavom. - Imamo malu devojčicu, staru četiri meseca... jedan nosni prolaz joj je blokiran i zato je trebalo toliko vremena da se postavi dijagnoza.Ali juče sam primetio da veoma uspešno smirujete roditelje. Gilespijevi su prilično uznemireni i dobro bi mi došlo da mi neko pomogne da ih smirim. Na primer vi. Ona žmirnu. - Znači jutros smo opet prijateljski raspoloženi. On pocrvene. - Žao mi je, Katrina. Ne znam šta da kažem. - Pa bilo bi lepo da znam jesam li prošle noći učinila ili rekla nešto što vam se nije svidelo. - Ne, razume se da niste. - On provuče prste kroz kosu. - Ja samo nisam dobar u ovom prijateljskom načinu poslovanja. Oduvek sam bio samotnjak i više sam navikao da se postavljam profesionalno prema ljudima. Pretpostavljam da sam se malo uspaničio jer sam bio daleko opušteniji juče s vama nego što sam to godinama bio s bilo kim. Žao mi je. 37

Bio je iskren. Videla mu je to na licu. I sigurno mu nije bilo lako da bude tako iskren. - Izvinjenje prihvaćeno. - Dobro je. Gilespijevi... dođite ovamo, doktorko Gregori - reče joj on - a ja ću vas upoznati sa stanjem bebe Rozane. Kad su stigli do bebinog boksa na odeljenju, već je znala ceo pacijentov medicinski istorijat. Ris ih je oboje predstavio Gilespijevima. - Oh, ona je predivna - reče Katrina milujući be-bin obraz i osmehujući se gospođi Gilespi. - Sigurno ste veoma ponosni na nju. - I jesmo - reče gospođa Gilespi i ujede se za usnu. -Ali... - Mnogo se brinete zbog operacije. To je prirodno - reče Katrina. - Ali došli ste na najbolje mesto. Ja radim ovde još otkad sam položila specijalistički ispit, a Vil je sjajan hirurg. - Naravno, imaćete priliku da razgovarate s njim pred operaciju reče Ris - ali s obzirom na to je on sad u operacionoj sali i pošto ćemo mi brinuti o Rozani posle operacije, želeo sam da vam ispričam šta će se sve dešavati danas posle podne i da vam odgovorim na sva pitanja koja možda imate. - Hvala vam - reče gospodin Gilespi tiho. - Rozanini nosni prolazi su uži nego što bi trebalo da budu, pa ne može dobro da diše, jer bebe ne mogu tla dišu samo na usta sve dok ne napune otprilike šest meseci. Obično se to primeti odmah posle rođenja, ali nam je u Rozaninom slučaju bilo potrebno malo više vremena pre nego što smo shvatili da postoji problem - reče Ris. - Hoće li joj biti dobro? - upita gospođa Gilespi. - Biće joj sasvim dobro. Operacijom će joj proširiti nosne prolaze, a onda će joj Vil umetnuti malu plastičnu cev u obe nozdrve. To je neće boleti, a te cevčice će joj držati otvorene nosne prolaze dok joj se kanali ne pročiste - objasni Ris. - Cevčice će samo malo viriti. - Hirurg će izvaditi cevčice za otprilike tri meseca i Rozana će moći sasvim nesmetano da diše bez njih - reče Katrina. - Operacija će trajati otprilike sat vremena - nastavi Ris. - Izvodi se pod opštom anestezijom; zato nećete moći da budete uz nju tokom operacije, ali možete da čekate ovde na odeljenju, kod aparata za

kafu, a mićemo vas obavestiti čim Rozanu izvedu iz operacione sale kako biste mogli da je vidite i pomazite. - Hoćemo li smeti da je dodirujemo posle toga? -upita gospoda Gilespi. - Svakako... da joj pričate, da je milujete, da je držite za ruku. Biće prikopčana na aparate što vam može delovati strašno, ali je to samo zato da bismo lakše pratili njeno stanje - umiri ih Katrina. - Proveravaćemo kako diše, rad srca i nivo kiseonika u krvi, a dobiće infuziju da bi joj ublažili bolove, ali za nekoliko dana to joj više neće biti potrebno. Čim bude počela normalno da jede i da dobija u težini, i kad vam objasnimo kako da održavate higijenu cevčica, moći ćete da je odvedete kući i nastavite normalno da živite. - Šest nedelja posle operacije pregledaće je hirurg... opet pod opštom anestezijom... da bi proverio da li su joj nosni prolazi i dalje dovoljno široki da može normalno da diše - reče Ris. - Ako vas u međuvremenu nešto zabrine, možete da se obratite vašem zdravstvenom radniku ili porodičnom lekaru ili da pozovete nas ovde na odeljenju. Gospođa Gilespi duboko udahnu vazduh. - Ali s njom će biti sve kako treba? - Ona nema bilo kakve druge zdravstvene probleme i normalno će odrastati i moći će da vodi sasvim normalan život - požuri da je uveri Ris. - Imamo brošuru o tom stanju i možemo da vam je damo, da bismo vam umanjili brigu - reče Katrina. - Rekli smo vam mnogo toga i može se dogoditi da nećete umeti da ponovite sve ako vas neko iz porodice upita. o čemu je reč - dodade Ris. - Da li postoji još nešto što biste želeli da nas pitate? - Mislim da nema - reče gospođa Gilespi, ali je i dalje izgledala pogruženo. - Ako se kasnije setite nečeg, samo recite nekoj sestri i ona će nas pozvati - reče Ris. - Rozana će biti u sigurnim rukama. A vi ćete ubrzo uvideti da ćete je mnogo lakše hraniti kad opet bude mogla normalno da diše na nos.

- Ona je tako sitna. Bebe svih mojih prijateljica neverovatno rastu... mislila sam da radim nešto pogrešno - reče gospođa Gilespi i oči joj se napuniše suzama. Katrina je uhvati za ruku. - Zaista niste radili ništa pogrešno. Uradili ste apsolutno najbolje što ste o tome porazgovarali sa svojim doktorom umesto da se premišljate i brinete. - Moja svekrva kaže da je trebalo da je odbijem od dojenja odavno i da zato ona ne raste i još se budi noću. - To uopšte nije tačno - reče Ris. - Ne preporučujemo odbijanje od dojenja pre najranije četvrtog meseca. Rozanu je bilo teško nahraniti zato što je to za nju bilo naporno; jela je malo i češće jer joj je tako bilo lakše. A bebe same odlučuju kad će početi da spavaju celu noć... svaka beba je drugačija. - Mada to nije lako i za vas - dodade Katrina. -Zbog čestog buđenja noću i vi ste umorni i sve počinje da liči na težačenje više nego što bi to bilo da ste ispavani. Sve će biti mnogo bolje posle operacije. Gospođa Gilespi obrisa suzu. - Hvala vam. Izvinite, ponašam se baš budalasto - reče ona. - Ne opterećujte se time, to je ljudski, a vi imate brigu na vratu reče joj Katrina i zagrli je. - Hoćete li da vam donesem malo vodu ili nešto drugo? Gospoda Gilespi odmahnu glavom. - Dobro sam. Ali hvala vam u svakom slučaju. - Doći ćemo kasnije da vas obidemo - obeća Ris. -Ako vam bilo šta zatreba samo tražite. Ovde nikome ne smetate... mi smo ovde zbog vas. Gilespijevi, očigledno i dalje ophrvani brigom, samo klimnuše glavom i Ris povede Katrin iz boksa. - Bili ste - reče joj - sjajni. Hvala vam. Ona slegnu ramenima. - To mi je posao. -Pa, meni se ne čini da je samo to. Zaista vam je stalo do svakog pacijenta i svakog slučaja. - Za roditelje je već dovoljno teško da se pomire s činjenicom da njihovoj bebi nije dobro ili da joj potrebna operacija... najmanje što

možemo da učinimo jeste da im malo olakšamo muke. A Vil stalno uči osoblje ovog odeljenja da se prema pacijentima odnose kao da su im deo porodice... i zato im pružamo nežnost, ukazujemo poštovanje i čuvamo im dostojanstvo. - Nisu sve porodice takve - reče Ris. Ovo, pomisli Katrina, zvuči lično. Ali nije nameravala da ga navodi da priča o tome. Znala je da će ga time samo opet udaljiti od sebe. Ova ovde jeste - jednostavno reče. - Zato i volim što radim ovde.

Kasnije tog popodneva, dok je Katrina pila kafu, Ris uđe u lekarsku sobu. - Baš sam vas želela da vidim - reče mu ona uz osmeh. - Potrebno vam je drugo mišljenje za pacijenta? -upita on. Ona zavrte glavom. - Pregledala sam najave filmskih predstava za ovu nedelju. Ima jedan filmski festival... a ima i nekih zaista dobrih filmova sutra uveče. I loćete li da rezervišem karte? - Sutra uveče? - ponovi on, ali to je zvučalo kao da se unapred izvinjava. - Zao mi je. Ne mogu. Do guše sam zatrpan papirima. I ako nešto od toga ne skinem s dnevnog reda... Katrinu obuze neprijatan osećaj da se on samo učtivo izvlači. Risov prethodnik jeste bio malo aljkav s dokumentacijom, ali nemoguće je da je to baš tako zapušteno. Pa, nije nameravala da se trpa tamo gde je ne žele. Shvatam - reče ona. Pogrešila je što je pomislila da bi naklonost prema sličnim filmovima mogla da bude dobra osnova za prijateljstvo. Mogla je da se pomiri s lim da on ne želi ništa više osim prijateljstva... njoj je to, takode, odgovaralo... ali očigledno je da Ris nije zainteresovan čak ni za to. - Vreme je da krenem - reče ona pogledavši na sat. - Zar nećete da dovršite kafu? Ne. Kao da je znala da je upravo napravila budalu od sebe i htela je što pre da se udalji odatle. Mada to nije nameravala da mu kaže. - Danas sam već popila previše kafe. Ne bih želela da budem budna u tri ujutru - reče, a onda opra svoju solju i izađe.

Uspela je da obuzdava osećanja sve do petka uveče kad je napuštala odeljenje posle dugog dežurstva. U Risovoj kancelariji još je gorelo svetio; znala je da on treba da dode na posao rano ujutru i zato je mislila da je već otišao nekoliko sati ranije. Ona pokuca na otvorena vrata i on podignu pogled. - Da? - Jeste li dobro? - upita ga ona. - Dobro sam - reče on i raširi ruke. - Zašto ne bih bio? - Samo... - Mada je jednim delom svesti znala da treba da ćuti, reči joj same izleteše. - Od utorka ste svaku noć radili do kasno uveče iako ste na dužnost dolazili pre devet sati ujutru. On slegnu ramenima. - Vreme u smenama radije provodim lečeći pacijente na odeljenju i u ambulanti, pa onda nemam mnogo vremena da se bavim papirima. - Pošteno, ali preterujete s tim. Rad u ovo doba noći stvarno ne može biti dobar za vas. On prekrsti ruke i zavali u stolici. — Sta hoćete da mi kažete, Katrina? - U životu ima još nečeg osim posla i trebalo bi malo da se odmorite. - Hvala vam na brizi, ali zaista je izlišna. Zaista nije mogla da kontroliše reči. - U stvari, ja ne mislim da je tako. Zato što vi radite ceo dan i noć i ostali će pomisliti da bi trebalo slično da se ponašaju... a to nije pošteno. Posebno za kolege koji imaju malu decu. Izraz na njegovom licu bio je nedokučiv. - Ne sećam se da sam od bilo koga zahtevao da se slično ponaša. - I niste - priznade ona, osećajući da su joj se obrazi zažarili. - Ali vi se tako ponašate pa onda i oni smatraju da će, ako se ne budu ponašali kao vi, izgledate kao da otaljavaju posao. - Pošto ste vi očigledno njihov glasnogovornik, onda možete da im kažete da ja ne očekujem da oni rade onoliko sati koliko i ja. Ako bilo ko od njih ima problem zbog vremena koje ja provodim na poslu, može i sam da dode i da mi to kaže. — I on se namršti. - A sad me izvinite jer moram da odem da proverim jednog pacijenta.

- Osoblje na noćnom dežurstvu je sasvim sposobno da brine o svemu. Ako se pojavi problem i zatreba im vaša pomoć, odmah će vas pozvati i vi to znate. - Prekrstila je ruke. - Mislim da vi samo izbegavate razgovor o ovom problemu. - Problem ne postoji. - O da, postoji. Radite kao ludi i to nije dobro za vas... niti za pacijente. - Zabrinuto zavrte glavom. -Sigurno ste umorni. Niko nije u stanju toliko da radi, a da se ne premori. - Dobro sam. I, samo da znate, ja nikad, nikad ne bih ugrozio pacijenta. - Glas mu je bio veoma hladan. Ona uzdahnu. - Vi zaista nikom nećete da dozvolite da vam se približi, je li tako? U utorak ste mi rekli da smo prijatelji. Od tada me izbegavate... pravdali ste se poslom da ne biste otišli sa mnom u bioskop. Pogrešila sam što sam vaše reci prihvatila zdravo za gotovo. Očigledno je da ste bili samo učtivi u restoranu. Pošto ništa nije rekao, ona slegnu ramenima. - E, pa sad znam. Ostaviću vas da radite. Izvinite što sam vam dosađivala. - I ona se okrenu prema vratima. - Katrina, sačekajte - reče Ris, ustade od stola i spusti joj ruku na rame pre nego što je stigla do vrata. Ona se okrenu da ga pogleda u lice. - Molim? - U društvenim odnosima sam vest kao nosorog. Fin sam s pacijentima i njihovim roditeljima zato što je to posao i zato što znam šta radim. Ali... - Sklonio je ruku s njenog ramena i provukao prste kroz kosu. — Nisam naročito vest u druženju. Zao mi je. Katrina je poznavala nekoliko ljudi na fakultetu koji su praktično bili geniji u laboratorijama, ali beznadežno nespretni u društvenim prilikama i nisu znali šta da pričaju u kafeu. Ris je očigledno takav: ako se razgovara o hrani, filmu i medicini, sve će biti u redu. Ako se povede razgovor o nečem ličnom, odjednom se ponaša kao da je nasred pučine. I upravo u tom trenutku delovao joj je trapavo i kao da mu je strašno nelagodno. Trudio se, zaista se trudio da ga ona shvati i to mu je očigledno teško padalo. Najmanje što je mogla da učini jeste da mu to prizna. - Izvinjenje je prihvaćeno.

- Verovatno previše radim. Ali ja zapravo volim svoj posao. - Uključujući i sređivanje papira? - E pa, to mu nije poverovala. - Nije to samo ona vrsta sređivanja papira na koju čovek prvo pomisli. Upravo pregledam sve brošure za pacijente koje imamo i dopunjujem ih, a sređujem i veb stranice našeg odeljenja kako bi bile preglednije i lakše za snalaženje, i deci i njihovim roditeljima. Mogao bih to da radim i kod kuće, ali je s tehničkog stanovišta brže uraditi sve ovde u bolnici. I, istaći ću da vi takođe ostajete duže na poslu ili dolazite ranije da biste čitali priče deci. - Čitam im pola sata pre početka smene ili po završetku - reče ona. - To je razumno. Ono što vi radite nije razumno. To je praktično kao da radite dve smene. I nemojte da se bunite, Rise... vi znate daje to nerazumno. - Radoholičar sam, pa šta? - reče on i raširi ruke. To nije zločin. I mnogo drugih ljudi radi isto ovako naporno kao ja. Ona pocrvene. — Ne želim da vas gnjavim. - A zapravo baš to radite - reče on i osmehnu joj se neveselo. - Ali u pravu ste. U redu. - On pogleda na sat. - Idete li nekud posebno ili imate vremena za jedno piće? Zar je on to zove da izađu? Na licu joj se očigledno videlo šta misli jer on brzo reče: - Kao kolege. - A onda ćete me u ponedeljak ujutru bledo pogledati? - kazala je suvo. On uzdahnu. - Pokušaću da ne učinim to. Eto. Hoćete li da odemo na piće? - Hvala vam, ali u ovo doba noći je svugde gužva i buka — reče ona. - Da ne pominjem mrak. - Što znači da će vam biti teško da čujete ili čitate s usana - reče on i namršti se. - Izvinite. Nisam razmišljao. Ona slegnu ramenima. - To nije vaš problem. U svakom slučaju, hvala vam na ponudi. Lepo je što ste me pitali da izađemo. - I mada je bila u iskušenju... u ozbiljnom iskušenju... nije mu predložila alternativu. Jer je bila svesna da bi i previše Iako mogla da izgubi

glavu za Risom Morganom i da od njega poželi nešto što on očigledno nije spreman da pruži. - Bolje da pođem. Lepo provedite vikend. - Vi takođe.

5. Ris je bio učtiv i ljubazan tokom narednih nekoliko i icdelja i prema Katrini se ponašao kao i prema ostalim kolegama. Ali Katrina je zaticala sebe kako mu gleda usne dok on govori i to ne samo da bi čitala s usana... pažnja bi joj uglavnom odlutala i, na svoje zali repašćenje, pitala se kakav bi bio dodir tih usana na njenoj koži. Kad god bi je slučajno dodirnuo osećala bi onaj čudan drhtaj niz kičmu i taj osećaj postajao je sve snažniji pri svakom novom dodiru. O, bože. Trebalo bi da je pametnija. Mora nekako da zaustavi to čudno treperenje u predelu srca koje oseti kad god ga pogleda. Najgore je što je bila sigurna da se i on tako oseća. fer je već primetila kako i on gleda njene usne. Primetila je kako mu lice postaje tamnije kad god je slučajno dodirne... videla je i kako mu se tad ženice malo šire, a usne mu se neznatno, sasvim blago, razdvajaju. To su znaci privlačnosti. Uzbuđenja. I šta god da misli o tome, svaki put joj temperatura skoči za jedan podeljak. Katrina je pomislila da bi uzdržavanje uprkos zajedničkoj privlačnosti moglo biti isto tako teško kao i kad bi se predali tome i stupili u ljubavnu vezu. I mada bi to moglo delovati nespretno i izazvati nelagodu, nameravala je da razgovara s njim o tome. Da bude iskrena. I da otkrije da li on ima neke bolje i razumnije ideje od onih koje su zaposele njene misli. 45

Uspela je da se usredsredi na posao... na jedvite jade... dok je razgovarala s mladim Kevinom Lejsijem i njegovom majkom. Mada joj nije mnogo pomagalo to što je gospoda Lejsi govorila tiho i pognula glavu tako da joj je kosa padala preko lica i zaklanjala i izraz na njemu i usta. O, bože. Nije čula nijedno pitanje koja je joj je postavljala gospođa Lejsi i nije bila sasvim sigurna da li su i Kevin i gospoda Lejsi razumeli ono što im je govorila o Kevinovom stanju i operaciji kojoj je trebalo da bude podvrgnut sledećeg dana. Katrina izgleda vrlo napeto, pomisli Ris. Što je neuobičajeno: obično je sjajna s roditeljima, opuštena i sposobna da ih umiri. Iako je stanje mladog Kevina Lejsija ozbiljno, njegova bolest nije beznadežna i može se kontrolisati, tako da razgovor s njim i njegovom majkom nije jedan od onih kad se roditeljima srce slama, a lekar se oseća bespomoćno i pita se čemu su služile sve te godine studiranja kad ništa ne može da uradi. Kad je bolje pogledao, shvatio je u čemu je problem: Katrina nije mogla da vidi lice gospode Lejsi te nije mogla da joj čita s usana. Stizala su kolica s obrocima tako da je u ovo doba dana velika buka na odeljenju, jer pacijenti grebu priborom za jelo i dižu graju. Katrina se sigurno muči da nešto čuje, pomisli, posrbilo što uz sve to i gospođa Lejsi govori tiho... a sudeći po držanju njenog tela, siguran je da je tako. On im priđe. - Dobar dan. Ja sam doktor Morgan. Kako se osećaš, Kevine? - Dobro sam - odgovori Kevin hrabro mada je na osnovu dečakovog bledila i trzanja bilo jasno da je daleko od dobrog i da mu uvećana slezina stvara jake bolove. - Gospođo Lejsi? Doktorka Gregori bila je veoma predusretljiva. Jedva je čuo šta je rekla gospođa Lejsi, iako ima odličan sluh. To znači da Katrina, uprkos tome što Hosi slušni aparat, nje mogla ništa da čuje. Svakako nrće pominjati njenu gluvoću, posebno ne

pred pacijentima: znao je da je osetljiva na to. Ali nešto je ipak mogao da učini da bi joj olakšao. - Ovde je prilično bučno - reče on a siguran sam da želite da postavile mnogo pitanja u vezi s Kevinovim stanjem i njegovom sutrašnjom operacijom. Doktorko Gregori, ja sam sad na pauzi. Da li biste hteli da iskoristite moju kancelariju? Tamo je malo tiše i moći ćete na miru da porazgovarate s gospođom Lejsi o svim pojedinostima. Olakšanje u njenom pogledu uverilo ga je da je dobro postupio. Hvala vam, doktore Morgane. Tamo će biti prijatnije. On joj se osmehnu. - Zadovoljstvo je moje. Vratiću sr na odeljenje otprilike za pola sata, ali vi ne morate da žurite, razgovarajte koliko god je potrebno. Ako me neko bude tražio, nek me pozove telefonom. - Preneću Lin tu poruku - obeća ona. - Videćemo se kasnije - reče on i ode s odeljenja. - Da li želiš sendvič ili nešto drugo, Kevine? - upita Katrina. - Doktoru Morganu neće smetati da nešto pojedeš i popiješ u njegovoj kancelariji. On odmahnu glavom. - Mnogo me boli stomak. - Mislim da bi trebalo da uzmeš još malo leka za ublažavanje bolova. Kad je poslednji put popio paracetamol, gospodo Lejsi? Žena prošaputa nešto što Katrina nije čula. - Žao mi je, gospodo Lejsi ovde je strašna galama tako da vas nisam dobro čula. Hajdemo u kancelariju doktora Morgana. - Kad je konačno ustanovila da su protekla četiri sata otkako je Kevin dobio sredstvo za umirenje bolova, dala mu je novu dozu i zapisala to u medicinski dosije. Pobrinula se i za to da Kevin i gospoda Lejsi dobiju osveženje, mada su oboje odbili da jedu. - Sve što sam rekla previše je da bi se zapamtilo -reče im ona - i zato ću vam ponoviti, ako nemate ništa protiv. Kevin ima oblik anemije poznat pod imenom sferocitoza... to znači da njegova crvena krvna zrnca nemaju normalnu opnu koja im čuva oblik pa dobijaju sferičan oblik. - I ona hitro iscrta te oblike na tabli pored

Risovog stola pokazujući im razliku. - Zbog takvog oblika slezina zaključuje da su nenormalna i uništava ih pre vremena... zato je Kevin bled i zaista premoren posle vežbi. Zato mu je i slezina uvećana i zato, Kevine, imaš bolove u stomaku. - A bol će prestati kad mi doktor bude izvadio slezinu, je li tako? Bilo je jasno da je dečak slušao šta ona priča. Ona mu se osmehnu. Nećeš više osećati umor i neće te boleti stomak, mada, na nesreću, tvoja crvena krvna zrnca neće povratiti predašnji oblik. - A hoće li onda biti sve u redu s njim? - upita gospoda Lejsi. Katrina ju je ovog puta čula. - Uklanjanje slezine izaziva neke probleme - reče ona. - Bez slezine će najverovatnije biti podložniji infekcijama. Moraće da uzima antibiotike do kraja života da bi izbegao infekcije, a vi morate da se pobrinete da se vakciniše. Daću vam brošuru koja će vam pomoći da na vreme uočite znake infekcije... ako ih primetite, odmah morate da ga odvedete lekaru opšte prakse. Moraće i da nosi karticu na kojoj će pisati da nema slezinu; tako će, u slučaju da mora da ide u bolnicu zbog lečenja, lekari znati šta treba da rade. - A hoće li me boleti dok me budu operisali? - upita Kevin. - Spavaćeš sve vreme - reče mu Katrina - mada može da se dogodi da ti bude malo muka, da budeš malo ošamućen ili da te boli grlo kad se budeš probudio iz anestezije. To, međutim, neće dugo trajati. Tvojoj mami će izgledati malo strasnije... moraćemo da ti sprovedemo cev iz nosa u stomak za slučaj da u početku ne budeš osećao potrebu za jelom i pićem, a infuzijom ćeš dobijati i sredstvo protiv bolova. - Da li operacija traje dugo? - upita gospoda Lejsi. - Između devedeset minuta i tri sata - reče Katrina. - Moći ćete da budete uz njega sve dok ne dobije anesteziju, a ovde kod nas ima mnogo mesta gde možete da popijete solju kafe dok budete čekali. Moći će da ide kući otprilike za nedelju dana, a kopče će se same raspasti, tako da neće morati da dolazi da mu ih skinu. - Ona se osmehnu Kevinu. - U školu ćeš moći da ideš za mesec dana... ali bojim se da sportom nećeš smeti da se baviš još najmanje tri meseca.

- Šta? Nema fudbala? - upita on i pokunji se. - Ali ja moram da igram. Član sam školskog tima. - Izvini, zlato. Treba ti vremena da ozdraviš - reče Katrina. - Ali smem da se kladim da ćeš posle operacije igrati daleko bolje nego do sada jer se nećeš zamarati. - Katrina se osmehnu gospodi Lejsi. - Poslaću vam hirurga i anestetičara da razgovaraju s vama danas posle podne, a oni će vam odgovoriti na sva pitanja o pojedinostima same operacije. Ali ako biste želeli da znate još nešto, čak i najmanju sitnicu, tu sam da vam pomognem. - Tri meseca neću moći da igram fudbal - reče Ke-vin i donja usna mu zadrhta. - Proći će to veoma brzo - reče mu Katrina. -Uskoro će Noć vatrometa i Božić i, pre nego što shvatiš šta se desilo, moći ćeš ponovo da igraš. Onda joj gospođa Lejsi postavi još jedno pitanje i pošto joj je odgovorila, otpratila ih je nazad na odeljenje i zamolila Hanu iz kuhinje da napravi Kevinu sendvič... pošto je popio sredstvo za umirenje, bol je uminuo i dečaku se vratio apetit. Katrina nije videla Risa sve do pred kraj popodnevne smene. Hvala vam što ste me spasli danas po podne - reče ona. - Zaista cenim vaš postupak. - Nema problema... i jedva sam i sam mogao da je čujem... odeljenje baš i nije tiho mesto, a kad neko još sakrije lice teško da nešto može da se pročita s usana. Katrina se namršti. - Trebalo je nešto da kažem. - Nije bilo neophodno - reče Ris i namrgodi se. Pozivam se na položaj nadređenog. Dođite da popijemo kafu. - Ali moram da popunim papire - pobuni se ona. - Papiri mogu da čekaju. Vi ste završili smenu, a ja sam obišao odeljenje... vreme je da se malo odmorimo. - Rise... - poče ona. - Hoću da razgovaram s vama o nečemu.

Želi da razgovara s njom? Srce joj je na tren zastalo... a onda je ćutke prekorela sebe. Jasno je da ne želi da razgovara s njom o njihovom odnosu. Oni nemaju odnos, osim onog kolegijalnog. Ali dozvolila mu je da je otprati do tihog ugla bolničke kamine i da joj donese kafu s mlekom. - Ovde je dovoljno bučno da ljudi ne mogu da čuju šta razgovaramo, ali da li je previše bučno za vas? Možete li da me čujete kako treba? - upita je. Automatski je seo tako da mu je lice bilo na svetlu; uprkos galami oko njih ona je znala da će moći da mu pročita s usana sve što ne bude mogla da čuje. - Da. - U redu. E sad hoću da vam kažem nešto važno pa želim da obratite pažnju. Katrina Gregori, vi ste neverovatno dobar lekar. I oštećenje sluha uopšte vam ne smeta. Ona duboko udahnu. - Samo što se ponekad dešava... Ne, zaboravite. - Recite mi to što ste hteli, Katrina. Ona se setno osmehnu. — Kao da će to nešto značiti. On joj se osmehnu kao da hoće da kaže da je shvatio šta je mislila. Ljudi koji su povučeni u sebe ve-rovatno bolje to uočavaju i kod drugih. Trebalo bi da se poverite nekom. - Kao što rekoh, to ne može mnogo da pomogne. On nehajno odmahnu rukom. - Moj lični život ne utiče na moj rad. Katrina isturi bradu. - Ni moj. - Nisam tako mislio - reče on i uzdahnu. - Zabrljao sam. Hoću da kažem da sam stekao utisak da brinete jer mislite da vam oštećenje sluha utiče na rad... ali rekao bih da to nije tačno. Uopšte nije tačno. Vi ste dobri s decom i dobri ste s roditeljima. Danas popodne svako bi imao muke da čuje šta gospoda Lejsi govori. Ni ja nisam mogao da je čujem. Pa tako niste mogli ni vi. - On se namršti. - Je li vam neko prebacio zbog toga? - Ne ovde. - Reči su joj izletele pre no što je stigla da razmisli o njima.

Još više se namrštio. - Da li ste hteli da kažete da ne želite ovde da razgovarate o tome ili da vam je negde drugde neko zamerio? Ona se promeškolji. - Moramo li da razgovaramo o ovome? - Da. Važno je. Katrina, niko ne može da nas čuje - uveri je on. - Ako je neko nešto rekao i uznemirio vas želim to da znam. - To je deo prošlosti. Prebolela sam to. - Jeste li? Ona isturi bradu. - Mislim da me nikad niste videli snuždenu. - U pravu ste, ali ako vam neko uzdrma samopouzdanje onda vam se sve što vam je taj rekao jednog dana vrati kad nešto pode naopako... kao što mislim da se danas dogodilo. Da je drugačije, vi prosto ne biste bili ljudsko biće. - Tako je. - Pa recite mi onda šta je u pitanju. Pomoći će vam. - On se nagnu i stegnu je za ruku. Samo na tren. Zelja koja joj prostruja telom, načas joj oduže dah. - Katrina? - podstakao ju je. - U redu. Pošto morate da znate, reč je čoveku s kojim sam bila u vezi - reče ona. - Pit. Medi ga zove Pit Krastača... u stvari, to je najfinije ime kojim ga ona naziva. — S mukom je progutala pljuvačku. Zaista bi Risu mogla da kaže istinu. Onda bi se on povukao, a ona bi ponovo stekla kontrolu nad emocijama. — Ostavio me je zato što sam roba s greškom. Plašio se da, ako ostanemo zajedno, venčamo se i dobijemo dete, neću čuti bebu kad plače... da neću biti dovoljno dobra žena i da sigurno neću biti dobra majka. Ris je izgledao zapanjen. - Šta? Pa to je blesavo, Katrina. Pa pogledajte kako se odnosite prema deci s odeljenja. Na vas se oslanjamo kad treba umiriti decu i kad im treba pričati priče, kako bi im se misli odvratile s bolesti koja ih muči, a pri tom ste i izvrstan lekar. Pit nema pojma o čemu govori. - Zaista? Radili smo zajedno. Oboje smo lekari, ja sam bila šef odeljenja, a on zamenik savetnika na dečjem odeljenju. - Ovde? - upita on. - Znači, to je onaj tip koji je bio savetnik pre mene?

- Ne. To je bilo u drugoj bolnici. Prešla ovamo pre nekoliko godina. - Ona udahnu. - Kad smo raskinu-li, svi su znali šta se desilo, Rise. Atmosfera na odeljenju je bila užasna. Gotovo sve kolege su stale na moju stranu, osim jedne žena koja je... Pa, ispostavilo se da joj se Pit sviđa pa je mislila da će on, ako stane na njegovu stranu, početi da se zanima za nju. - Zvuči kao da su zaslužili jedno drugo - reče Ris. - Verovatno. Pojma nemam da li su se zbližili i nije me briga. Ali mi je bilo mrsko da svakog dana odlazim na odeljenje i gledam sva ta lica. Ljudi su bili puni razumevanja, čak i nežni, ali sam videla sažaljenje u njihovim očima i gadila mi se pomisao na to da o meni misle kao o „jadnoj Katrini" umesto onako kako je normalno. Na kraju nisam više bila sigurna da li me žale zato što me je Pit ostavio ili zato što ne čujem. I rad s Pitom je postao čisto mučenje. Ne želim ikad više da se nađem u takvoj situaciji. - Napravila je grimasu. Bilo mi je vrlo teško da ga gledam jer sam ga veoma volela, a on me je odbacio. To me je nateralo da pomislim da sam baš onako beskorisna kao što je rekao... beskorisna na poslu baš kao i u privatnom životu. Svi su govorili da on greši, a ne ja, ali to me je navelo na pomisao da ne umem da procenim ljude. Ako je on tako užasan, kako sam onda ja bila tako glupa da se zaljubim u njega? Kad se sledeći put desi tako nešto, da li ću opet izabrati nekog ko će se tako loše poneti? - Beskorisni? Vz? Znam da se nasiljem ništa ne rešava, ali sad bih voleo da mu slomim vilicu - reče Ris kroz stisnute zube. - To nije istina, Katrina. Vi niste roba s greškom i veoma ste, veoma daleko od beskorisne osobe. Ljubazni ste i pametni, izuzetno ste dobar lekar i svet činite vedrijim i svetlijim. I nikad, nikad nemojte drugačije misliti o sebi. Izraz njegovog lica potvrdi joj da je to i mislio. I da je kivan na Pita zbog onog što joj je učinio. Sigurno nešto znači što se tako zaštitnički postavlja prema njoj. A s obzirom na način na koji ju je gledao proteklih nekoliko nedelja...

bila je prilično sigurna da on oseća isto što i ona. Čežnju. Privlačnost. Ali ništa nije mogla da uradi u vezi s tim. Morala je da objasni... ali kako da učini to? To nije laka tema... a Ris je tako povučen da to samo otežava. Opet je s mukom progutala pljuvačku. - Rise. Ja ne... Vidite, ovo postaje neugodno. - Ovo što ste mi rekli u poverenju, nikom neću reći, ako vas to brine. To što ste mi sad rekli čuvaću samo za sebe. Ona oseti kako joj crvenilo obliva lice. - Hvala vam. Ali Pit... eto zašto ne želim nikad više da se zabavljam s kolegama. Ne želim da prolazim kroz užasnu zbrku koja nastaje kad se takva veza raspadne, da gledam kako ljudi zauzimaju stranu i pričaju o meni čak i kad mi žele najbolje. - Sasvim razumljivo. I ja bih se tako osećao. - Da li se i vama dogodilo nešto slično?

*** Rekla mu je nešto poverljivo. Nešto o čemu svakako nije govorila mnogo. Ris je osetio da je Katrina zbog toga veoma ranjiva. Jedini način na koji može da je umiri, jeste da za uzvrat i on njoj nešto poveri. - Ne baš slično. Ja nikad nisam izlazio s koleginicama s odeljenja. Ali... - Zastao je. - Tražim da se ponašate na isti način. Ono što ću vam reći, ostaće samo medu nama. - Razume se. - Roditelji su mi se razveli kad sam tek pošao u školu. Ne želim da se bavim detaljima, ali razvod je bio prilično ružan, a ja sam obećao sebi da neću dozvoliti da mi se ikad desi tako nešto. - I on se setno osmehnu. - Naravno, kad sam odrastao, shvatio sam da brak ne mora uvek da se završi razvodom... i da ne potiču svi iz razorenog doma. - Moji roditelji su trideset godina u braku - reče Katrina. - I znaju da se ponašaju budalasto kao tinejdžeri... Medini roditelji su isti.

- Oni su srećnici - reče Ris i sleže ramenima. -Shvatio sam da veze medu ljudima mogu da uspeju... ali moje nekako nisu. U više navrata sam pokušao da ostvarim to, ali na kraju je nekako sve propadalo. - Je li to upozorenje? - Ne, iznosim činjenice. I mada znam da je u suštini sve u mojim rukama, ipak pretpostavljam da emotivno nisam spreman da prihvatim rizik. Što je verovatno razlog zbog kojeg ljude držim na odstojanju... tako je mnogo lakše. Manje je stresno. Posao mi nije problem. Emocije... - On se nalakti na sto i osloni glavu na šake. - Mogu li da budem iskren s vama? Ona klimnu glavom. - Sviđate mi se, Katrina. Veoma ste privlačni. Ovako nešto nisam osećao ni prema kome od... - I on zavrte glavom. - Pojma nemam od kada. Mada ništa neću preduzeti u vezi s tim, jer se slažem s vama da je veza medu kolegama loša zamisao. Ali, samo da raščistimo, hoću da znate da vaš problem sa sluhom nije razlog zbog kojeg ne želim da izlazim s vama. To je deo vas i mislim da ste zbog toga sposobniji da shvatite osećanja drugih. Govor tela bolje tumačite od bilo koga tako da ste verovatno već pretpostavili šta sam nameravao da vam kažem. - Pitala sam se jesam li u pravu - reče ona i ugrize se za usnu. - A i vi dobro zapažate. Primetili ste danas da se mučim i sredili ste to ne dovodeći me u situaciju da se osećam glupo, onako kako je Pit to činio. - Glupo? — reče Ris i žmirnu. — Sta je, za ime sveta, tom čoveku? Vi niste glupi. Praktično ste već spremni da budete zamenik savetnika. Siguran sam da ćete na ispitima imati samo najbolje ocene. - I ja se nadam da će biti tako. - Ja znam da hoće - reče Ris, uhvati je za ruku i stisnu je. Ona liznu donju usnu, od čega mu se ubrza puls. - Molim vas da ne radite to - reče joj on i pusti joj ruku. - Šta to?

- Da tako ližete usnu, jer to u meni budi želju da... - On duboko udahnu. - To u meni budi želju da vas poljubim. A, osim što pokušavam da se držim podalje od vas, nalazimo se nasred bolničke kantine. Ako uradim ono što u ovom trenutku stvarno želim, glasine će odjeknuti poput eksplozije. - Prisilio je sebe da otpije gutljaj kafe, ali šolja je zazveckala kad ju je spustio na tacnu. - Možete da me optužite za seksualno uznemiravanje zbog ovoga što sam priznao. Ona odmahnu glavom. - Kao što sam vam rekla, veoma dobro zapažate. I sigurno ste shvatili da i je dobro zapažam. I to upravo od trenutka kad sam vas ugledala. - Katrina provuče prste kroz kosu. - Ni ja ne smem da se upustim u to, Rise. Ne smem da rizikujem da krene kako ne treba... volim da radim ovde i srce bi mi prepuklo kad bih morala da odem onako kako sam to učinila na prethodnom poslu. - Ja nisam Pit, pa to sigurno ne bi tako ispalo - reče on - ali u pravu ste. Ne smemo ovo da učinimo. I to zato što vi zaslužujete sreću koju ja ne bih mogao da vam pružim. Hoću da kažem, svakako smo mogli da imamo divlju aferu. - Bila je greška što je tu misao pretočio u reči: već je osetio kako mu telo reagu-je na pomisao o vođenju ljubavi s njom, a Katrinine ženice se lako raširiše što mu je potvrdilo da se i ona tako oseća. O, bože. Morao je malo da obuzda situaciju. I to brzo. - Ali ja nisam sklon braku i takvoj budućnosti -nastavi on - pa nije pošteno da tražim od vas da se odreknete mogućnosti da sretnete nekoga ko može da vam ponudi ono što želite. - Pa, kako ćemo dalje? - upita ona. - Sve ostaje kako jeste. Mi smo kolege. Oboje smo dovoljno jaki da na prvo mesto stavimo svoju karijeru i pacijente. - To je ispravno. Razumno - složi se Katrina. - Odlično. To smo, dakle, raščistili. - Jesmo - složila se. Trebalo bi da mu je laknulo. Ali želeo je da može da bude drugačije. - Kad popijemo kafu, vratićemo se na odeljenje. Vi idete

svojim putem, ja svojim. Radimo zajedno. I konačno ćemo biti u stanju da prevazidemo ovaj trenutak slabosti i da se gledamo bez... - Bez želje da jedno drugom pokidamo odeću? -dodade Katrina. On zastenja. - Mislim da je trebalo da poručimo hladan tuš s tom kafom. Ali tako je. Na to sam mislio. I, mada znam da sam to već rekao, vredi ponoviti: samo treba da znate da ovo nema nikakve veze s vašim sluhom. - Hvala vam — reče ona ozbiljno. - Cenim to što ste rekli. On je i dalje bio ljut zbog onog što je proživela. Njen bivši ju je odista povredio i ostavio dubok trag na njoj. Delom svesti požele da je poljubi i pokaže joj koliko je poželjna. Ali to bi izazvalo komplikacije bez koje će im oboma biti bolje. Katrina je zaslužila da nade sreću s nekim ko može da joj pruži ono što joj je potrebno... što njega isključuje. U ovom trenutku su postigli dogovor. I on je čvrsto resio da ga se pridržava. Šta god da njegovo telo zahteva od njega.

6. Sledećih nekoliko nedelja uspevali su da zadrže odnose na tom nivou... mada je Katrina znala kad Ris ulazi u odaju čak i kad je bila okrenuta leđima i kad nije mogla da ga čuje i bila je prilično sigurna da je isti slučaj i s njim. Mogli smo da imamo divlju aferu. Njegove reči odzvanjale su joj u glavi. Možda je i rrebalo da učine to. Možda bi to moglo da im potisne opsesiju iz misli pa bi i dalje mogli da budu samo kolege. Ili bi to možda samo pogoršalo sve... stoga što bi, iako je lepo mogla da zamisli kako ljubi Risa, kako vodi ljubav s njim, stvarnost bila mnogo napetija. A ne bi želela da se to dogodi.

Moraće da počne da se tušira hladnom vodom i da se duže zadržava pod tušem. Ili da pliva nekoliko krugova u lokalnom bazenu... u kojem je voda uvek ledena... pre posla. I dalje je razmišljala o tome kad je videla Risa kako ulazi na odeljenje i nosi umotanu vreću za spavanje i putnu torbu. Zar ide nekud odmah nakon posla? Koliko joj je poznato, sledeći dan mu nije slobodan. Čudno. Nekako nema smisla. Razmišljala je o tome sve dok za vreme pauze nije ušetala u lekarsku sobu i ugledala ga kako završava razgovor preko mobilnog i precrtava nešto na spisku. - Je li sve u redu? - upita ga. - Jednom rečju, nije - reče on i zakoluta očima. -Sećate li se one oluje prošle nedelje? Odnela mi je nekoliko crepova s krova pa je moj gazda poslao majstore da ga poprave... ali oni su otkrili da u izolaciji ima azbesta. I tako sam morao da se iselim dok oni to ne srede. I to odmah, zato što se vlasnik uspaničio zbog zdravlja i bezbednosti. Ona pogleda spisak... na njemu su bila odštampana imena lokalnih hotela i brojevi relefona. Većina je već bila precrtana. - Izgleda da niste imali sreće da nađete slobodnu sobu. - Sve je popunjeno sad pred Noć vatrometa i taj dobrotvorni koncert na kraju nedelje - reče on i uzdahnu. — Imam osećaj da ću narednih nekoliko dana morati da spavam u kancelariji. Zato sam poneo vreću za spavanje. - Rise, ne možete. Mislim... Znam da ovde imamo tuševe i sve što je potrebno, ali život iz putne torbe bi vam bio užasan. A nećete moći ni da se odmorite kako treba. - Idealno nije, priznajem — reče on — ali mislim da ću moći da pregrmim nekoliko dana. Zaustila je pre nego što je stigla da razmisli. — Čujte, imam jednu slobodnu spavaću sobu. Zašto ne dođete kod mene? On žmirnu. - Katrina, to je stvarno velikodušno od vas... ali zaista ne bih mogao tako da vas opteretim.

Nemam pojma koliko će trajati sređivanje mog krova. Nekoliko dana ili nekoliko nedelja. - To nije problem. - Osim što pokušavaju da se drže podalje jedno od drugog. Ali do sada im je to polazilo za rukom. Ako im uspeva na poslu onda će im, sigurno, uspeti i van posla, zar ne? A stvarno nije mogla da ga zamisli u rupi kao što je njegova kancelarija. Ponudila bi to i svim ostalim kolegama. - Onda, hvala... dužnik sam vam - reče on. - Je 1' to znači da su ta putna torba i vreća za spavanje sve što imate? - Ja ne putujem baš s toliko malo stvari - reče on i osmehnu se hladno. - Imam stan pun knjiga i filmova. Ali stan je namešten tako da ću uzeti samo nekoliko stvari. Očigledno nije mogla naterati sebe da ćuti. - Pomoći ću vam. Doći ću večeras automobilom do vašeg stana pa možemo da napunimo i moja i vaša kola i tako ćemo moći sve da prevezemo u jednoj turi. - Vi me, Katrina, stvarno stavljate na muke. Pa ne mogu da tražim od vas i da teglite sve te stvari. - To nije problem. Svako bi vam ovde to učinio... pomaže se čoveku kad je u nevolji. - Onda hvala. Zaista cenim ovo što činite za mene. A ja ću večeras kupiti za nas hranu za poneti - obeća on. - Prihvaćeno - reče Katrina. - Meni picu, salatu i najlepši vruć domaći hleb koji može da se nade. - Onda smo se - reče on - dogovorili.

*** Nakon posla, Ris se dvaput nakratko zaustavio na puni do kuće, kupio hranu i smestio je na pod ispred suvozačevog sedišta. Kod kuće je, naoružan lepljivom i rakom, izvukao ispod kreveta prazne kutije za selidbu, napunio ih stvarima i odelima i bio je sasvim spreman kad je Katrina zazvonila na vratima.

- Uđite. Jeste li za kafu? - upita je uvodeći je u stan. - Hvala. On brzo uđe u kuhinju i uključi čajnik. - Ispraznio sam spavaću sobu i kupatilo. Ostale su mi samo dnevna soba i kuhinja. Osmehnuo se. - Milo mi je što sam svu u muziku odavno prebacio na hard-disk, jer bi pakovanje trajalo dva puta duže. - A kad se uselio ovde raspakovao je samo mali deo nota, što mu je sad znatno pomoglo. Razrogačila je oči kad je ugledala njegov violončelo u futroli i konzolu za muziku u dnevnoj sobi. - Mogla sam da pretpostavim da dobro pevate, s obzirom na to da ste Velšanin, ali pojma nisam imala da svirate. On se nasmeja dok je rastavljao muzičku konzolu i stavljao delove na pakete s notama. - Ne verujte stereotipima... ne zna svaki Velšanin da peva. Školski horovi bili su pravo mučenje jer je polovina klinaca falširala. - Da li odavno svirate? - upita ona. - Oduvek smo imali klavir, a ja sam lupao po dirkama još dok sam učio da hodam. Počeo sam da uzimam časove kad sam imao tri i po godine. - Pre nego što se sve raspalo. A posle je otkrio da je najsrećniji kad svira. Tako je remetio tišinu u kući. - Kasnije sam naučio i da sviram violončelo. Ona se osvrnu oko sebe. - Klavir više nemate? - Nemam. Ne prenosi se tako lako kao čelo - reče on hladno. - Mada moram priznati da mi nedostaje. Kad budem uspeo da kupim sebi stan u Londonu, najpre ću kupiti klavir. - Klavir ste, znači, ostavili u Velsu? - Bilo bi teško da sam i njega poneo... nisam znao koliko ću imati prostora u iznajmljenom stanu niti kad ću moći da kupim sebi stan. Kćerka mog kolege želela je da uči da svira i, pošto smo prijatelji, poklonio sam im klavir. - Teško se rastao od klavira, ali je bar znao da ima dobar dom i da će ga tamo paziti.

- U našoj porodici niko ne svira - reče Katrina. -Tata i čika Brajan uvek su puštali muziku u garaži, a Medi voli jedino muziku pedesetih... Dina Martina i Džuli London i meki džez... ali niko od njih nije odmakao dalje od pevušenja i igranja. Prisetivši se odsustva muzičkih aparata u Katrininoj dnevnoj sobi, Ris pomisli da im se ona nije pridruživala u tome. Osim ako i ona nije držala muziku u digitalnim fajlovima... ali nekako je mislio da nije. - A vi? - upita je. Ona nabora nos. - Ja obično volim onu muziku koju vole i svi ostali. Ne opterećujem se time da li mi u kući ili u kolima svira radio ili šta da sve postoji. Što znači da je ispravno pretpostavio. - Možda bih - reče joj mogao da vas upoznam s muzikom koju ja volim. Mada moram da vas upozorim da je to uglavnom klasika, a manje pop ili rok. - Nisam sigurna da ću moći da ocenim to kako treba - reče ona - ali hvala vam na ponudi. Razumljivo. Rekla je da ima problem sa zvucima visoke frekvencije; možda slabije čuje i one na donjem delu skale. - Pa da počnem onda s filmovima? - upita ona. -Postoji li neki poseban redosled? - Samo ih trpajte kako god znate u kutije - reče on. - Ja ću pakovati knjige. - Jeste li ikad poželeli da postanete profesionalni muzičar? - upita ona. - Jesam, na neki način. Umalo nisam upisao studije muzike umesto medicine. Bio je to prilično težak izbor. - Šta vas je navelo da se na kraju opredelite za medicinu? - Želeo sam da učinim ljude boljima - odgovori on jednostavno. - Mada je moja učiteljica muzike bila veoma razočarana zbog toga. - Treba slediti srce. A muzikom i dalje možete da se bavite iz zadovoljstva.

- Tako sam i ja njoj rekao. A pedijatrija je zanimanje koje ispunjava dušu svakoga ko se njome bavi. - On slegnu ramenima. - I tako znam da sam načinio dobar izbor. Pakovanje Risovih knjiga i filmova nije trajalo dugo. Nije dozvolio Katrini da nosi bilo šta teže od tašne u kojoj je bio njegov laptop i sam je spakovao kutije i torbe u oba automobila dok je ona pakovala u kutije stvari iz kuhinje. Posebno joj je palo u oči odsustvo ličnih stvari u njegovom stanu. Svakako, imao je knjige i filmove, ali ništa što bi ličnije govorilo o Risu. Na policama ni na kaminu nije bilo ni jedne jedine fotografije. Na frižideru nije bilo ukrasnih magneta. Nigde ništa lično. Znala je da je jedinac i da su mu se roditelji razveli dok je jos bio dete, ali je očekivala da će zateći uramljenu sliku bar jednog roditelja, kao što ih je ona držala na kaminu. Ili možda sliku nekog voljenog porodičnog ljubimca. Ili čak neku Risovu sliku s grupom prijatelja iz vremena dok je studirao. Upozorio ju je da drži ljude na odstojanju. Rekao je da je klavir poklonio prijateljima, prisetila se. Znači da ume da se druži. I pored toga, nikad nije srela nekog ko je tako dovoljan sam sebi kao što je to Ris Morgan i imala je maglovit osećaj da će jedva i primetiti da je u kući još neko osim nje, dok on bude tu. Što je na neki način dobro... neće padati u iskušenje. Delićem svesti mislila je da je pogrešila što je Risu ponudila da boravi kod nje, znajući koliko im je teško da se suprotstave uzajamnoj privlačnosti, ali svakako nije mogla da dozvoli da on spava u kancelariji kad ona ima praznu spavaću sobu. Na sreću, ispred njene kuće bila su dva prazna parking mesta, pa su pakete mogli da unesu brzo i da ih ne vuku niz pola ulice. Ris opet nije dozvolio Katrini da nosi bilo šta teško pa se ona u međuvremenu potrudila da mu nabavi posetilačku parking dozvolu. - Je li to poslednja? - upita ga kad on unese još jednu kutiju i spusti je u hodnik.

- Skoro. Ima još jedna. - Na njeno iznenađenje, vrano se s ogromnim, predivnim buketom ruža i frezija. Ona žmirnu. - Jesu li za mene? On klimnu glavom. - Kupio sam ih na putu do kuće... želeo sam da vam se zahvalim što ste mi pritekli u pomoć. Osmehnuo se. - Rekao sam cvećaru da ne volite ružičasto. - Rise, predivne su. - Oči joj se napuniše suzama. Nije mogla da se seti kad joj je poslednji put neko kupio cveće. Pit je brzo bio prestao da joj kupuje cveće, davno pre nego što se njihova veza konačno raspala. - Hvala vam - reče ona najednom pomalo promuklim glasom. - Da sam znao da ćete se rasplakati kupio bih vam čokoladu umesto cveća - reče joj on i nežno joj palcem obrisa suzu s obraza. Ne plači, cariad.* - Izvini. Nisam očekivala... - Katrin s mukom proguta pljuvačku. Bože. Posle ovakvog dodira... ništa joj ne bi bilo lakše nego da samo malo okrene glavu i poljubi mu dlan. Savladala se. Jedva. - Staviću ih u vodu, a onda ću ti pokazati tvoju sobu. Trebalo bi da bude dovoljno mesta i za neke kutije, a ostatak možemo da ostavimo u trpezariji... to je verovatno i najbolje mesto za tvoje violončelo. - Ne želim potpuno da ti okupiram kuću - reče on. - Ne brini. Ovde si samo gost. - U stvari, baš o tome i želeo da razgovaram s tobom - reče on kad je pošao za njom uz stepenice, noseći kutije. - Hoću da ti platim kiriju za vreme koje ću provesti ovde. - Ne budi smešan. Pored toga, ja nikad nisam iznajmljivala sobu ili nešto slično. - Ipak, siguran sam da će ti se računi povećati zbog mog boravka ovde i želim da snosim deo troškova. Osim toga, preuzimam na sebe deo kućnih poslova i kuvanje. _____________________________ * Velški: ljubavi, najdraža. (Prim. prev.)

- I kao da je pogodio šta će ona sledeće da kaže, on dodade: - Oko toga nema prepirke, jer bi i ti rekla isto da si primorana da budeš kod mene dok se tvoj stan sređuje. To nije mogla da porekne. - U redu. Hvala ti. - Odlično... a počeću tako što ću večeras naručiti picu za nas dvoje. - Broj telefona za najbolji lokal dostavlja hranu nalazi se pored telefona u kuhinji - reče mu ona uvodeći ga u malu gostinsku sobu. - A ako želiš da ti roditelji ili bilo ko drugi znaju gde si, slobodno možeš da im daš broj mog fiksnog telefona. - Nema potrebe. Imam mobilni - reče on. - Ali hvala ti na ponudi. Katrina nije stigla sasvim da mu rastumači ton glasa, ali nije joj promaklo njegovo držanje ramena. Izgleda da ono Risovo „držim sve na odstojanju" važi i za njegove roditelje. Prisetila se da je rekao da su mu se roditelji razveli; jasno joj je zašto je pomalo uzdržan prema roditelju koji je otišao, ali je svakako trebalo da bude blizak s onim uz koga je ostao da živi, zar nije tako? Očigledno nije. Kad se Ris raspakovao, pica je već stigla. Katrina se trudila da ne priča ni o čemu ličnom i činilo se da se on opustio dok su obedovali. - Da li često sviraš čelo? - upita ona. - Oko pola sata svakog dana da bih održavao kondiciju... ponekad i više ako sam imao težak dan - reče on. Bilo je jasno da se na taj način opušta na kraju dana. Onako kako je ona to činila prepuštajući se knjizi. - Da li bi mi nešto odsvirao večeras, ako nisi previše umoran? On je iznenađeno pogleda. - Zar želiš da ti sviram? - Kao što sam ti maločas rekla, verovatno neću umeti da cenim to onako kako bi trebalo, ali... - i ona nabora nos - pretpostavljam da sam radoznala. Volela bih da znam koju vrstu muzike ti voliš. - Pristajem. Sviraču u tvojoj dnevnoj sobi, ako ti to ne smeta... tamo je drveni pod pa će biti bolja akustika - reče on. - Da li su ti potrebne note i držač?

On odmahnu glavom. - Samo ako je reč o nečem što dugo nisam svirao. Većinu komada već godinama sviram, tako da ih znam napamet. Katrina je kao začarana posmatrala kako Ris namešta stolicu, vadi čelo iz futrole i štimuje žice. - Ovo volim - reče joj. - To je drugi stav Bahovog koncerta za čelo u g-molu. Stvarno zaneseno svira, pomisli ona gledajući ga kako se unosi u muziku dok gudalom prevlaci po strunama. Prsti koje je gledala kako nežno dodiruju decu sad su bez greške pritiskale žice na vratu instrumenta. Kad god bi ga pogledala u lice, učinilo joj se da se zid koji je podigao između sebe i drugih ljudi sam od sebe srušio. Gledala je Risa iskrenijeg neko ikada pre... i zbog toga je osetila knedlu grlu i još više ga poželela. Završio je sviranje i pogledao je. - Veoma je lepo — reče mu ona učtivo. - Ali ti si morala da se napregneš i usredsrediš. Ona ga iznenađeno pogleda. - Kako to znaš? - Zato što su tonovi veoma niski. Pitao sam se da li ćeš moći dobro da ih čuješ ili su u zoni tonaliteta koji slušaš s naporom. - On se načas zamisli. - Mogu li da te upitam nešto čudno? - Čudno? - Sedi pored mene i sravi ruku na telo čela, baš ovde. - On joj pokaza donju levu stranu čela. - Ako možeš da osetiš vibracije to će ti pomoći da čuješ muziku. - Ali zar ti neću smetati da pomeraš gudalo? - Nećeš, zato što ću držatu ruku iznad tvoje glave, a gudalo ide dole i levo. - A zar to neće, ovaj, da ošteti polituru? Znaš, imam prirodnu masnoću na koži. On se nasmeja. - Ovo nije Stradivarijus ili muzejski komad, Katrina. Samo obično violončelo. Ništa mu neće biti ako ga samo dodiruješ. Dodi i sedi pored mene.

Ona uze jastuče sa sofe i onda sede na pod pored njegovih nogu i stavi ruku na čelo onako kako joj je on rekao. - Ovo mi je verovatno najomiljenije Bahovo delo. - On poče da svira, a ona otkri da je bio sasvim u pravu vezi s instrumentom. Vibracije joj jesu pomogle da čuje muziku. - Divno je - reče mu kad je završio. -I znam šta je to bilo... Vazduh. Tata ima jednu verziju toga. On klimnu glavom. - Nemoj prestajati da sviraš - reče mu ona tiho. Sledeći komad bio je tako lep da se skoro rasplakala. - Čarobno je. Staje to? - Adado kantabile iz Betovenove Dirljive sonate. Strogo govoreći, to je klavirski komad... ali ja mislim da dobro zvuči i na čelu. - On slegnu ramenima. - Izluđivao sam profesorku muzike prevođenjem klavirskih komada. - Ali ti sviraš veoma dobro. Sad shvatam zašto Medi tako voli muziku. - Muzika je hrana za dušu - reče on tiho. - Hoću li biti halapljiva ako zatražim da još sviraš? - Zar želiš još, mladi Olivere? - podsmehnu se on. Ona skloni ruku s violončela. - Izvini. - Samo sam te zadirkivao - reče on pa premesti vrat čela u drugu ruku i uhvati je za ruku. - Drago mi je ako želiš da još sviram. Bože, taj dodir njegove ruke... Nije mogla da odoli a da mu ne stegne šaku prstima. Jedan dugi, dugi trenutak ništa nisu rekli već su se samo gledali. I Katrina se pitala kakav bi osećaj stvorile njegove ruke na njenojkoži. Da li bi je dodirivao s istom preciznošću kojom je pritiskao žice? Da li bi izvukao isti odgovor iz njenog tela kao onaj koji je izvlačio iz čela? Bilo je to, oh, tako zamamno. Ali posle noći uvek stiže jutro. I kako su oboje rekli šta su imali, bilo je vreme, metaforično rečeno, da ustukne. Odmah. - Znači, Bah ti je najomiljeniji kompozitor, je li tako? - upita ga i pusti mu ruku.

U njegovim očima videla je priznanje: pomislio je isto što i ona. Pitao se kako bi bilo kad bi je dodirnuo na pravi način. Pitao se kako bi reagovala na njegove ruke, njegove usne. - Sigurno. U stvari, malo sam se umorio od tegljenja ovih kutija. Sviraču ti opet drugi put. - Idem da pristavim čajnik — reče Katrina. I nezgodan trenutak je promakao, pomisli. Zasad.

7. Sledećeg jutra, kad je Katrina ustala iz kreveta, dočekao ju je miris kafe. Bilo je jasno da je Ris već ustao. Istuširala se, brzo se obukla i ušla u kuhinju. - Dobro jutro. - Jutro - odgovori on. - Već si i kafu skuvao. Divno - reče ona i osmehnu se. - Mislim da bih ovo mogla da ti postane navika. - A, ne. Sutra ujutru je na tebe red da skuvaš kafu — uzvrati on brzo. - Jesi li dobro spavao? - Veoma dobro, hvala. - Odlično - reče ona i poče da pretura po kredencu. - Pahuljice ili tost? - Ne moraš da mi spremaš doručak ni da me dvoriš, Katrina. - Znam. Ali spremam doručak sebi pa je svejedno da li pečem dve kriške ili četiri kriške hleba - podseti ga ona. - E onda bi mi baš prijao tost. Hvala — reče on i nasu im kafu u šolje pa u njenu dodade i mleko. - Pa, živeli. - Živeli.

Odavno Katrina nije ovako delila svoj prostor. Ali zapravo je otkrila da uživa u tome... biće isto tako lepo da u društvu ode na posao. Posle doručka će uživati u šetnji do bolnice s Risom; u nedeljama posle Medisoninog odlaska Katrini je mnogo nedostajala njihova zajednička šetnja do posla. I tako se dogodilo da im je zajedničko stanovanje donelo i harmoniju na poslu. - Mogu li da te odvojim od posla na nekoliko minuta? - upita Katrina jednog popodneva, provirujući u njegovu kancelariju. - Svakako. U čemu je problem? - Devojčica, stara četiri godine, ima problem s mokrenjem. U porodici nije bilo takvih smetnji ali pitam se da li postoji i neki skriveni problem. - Misliš li na PBU? PBU, ili poremećaj bešike i uretre javlja se kad za-listak između bešike i mokraćnih kanala koji vode od bubrega do bešike ne radi kako treba pa se urin vraća u bubrege. - Samo sumnjam. Još nisam obavila analize... - Počni s ultrazvukom - reče on - mada je lako prevideti ožiljke ako je reč o blagom poremećaju i ako pacijent ima groznicu. Možda ćeš morati da uradiš i cistogram. - Nadam se da neću. To je veoma neprijatno za mališane, čak iako se malo poigraš s njima pripremajući ih za postupak. - Cistogram se dobija umetanjem katetera u mokraćni kanal i i njihovim punjenjem kontrastnom tečnošću koja se pokazuje pod rendgenskim zracima i čijim se praćenjem utvrđuje da li sasvim prolaze kroz mokraćni kanal ili se nešto vraća u bubrege. - Želiš li da dođem i da pogledam? - upita je on. - Molim te. Katrina ga upozna s pacijentkinjom, Anabelom, i s njenom majkom i Ris im objasni na šta su posumnjali. - Napravićemo magičnu sliku tvoje tibe - reče Katrina Anabeli. - To te neće boleti, ali možda će te malo zagolicati zato što moram da ti

stavim malo specijalnog gela na tibu, da bih mogla da napravim sliku. - Pokazala je devojčici pokretni deo skenera i stavila joj ga u ruku da se ne bi plašila, a onda je hitro obavila skeniranje. Ris pogleda ekran. - Ovde ima malo ožiljaka - reče on. - Pa lepo. Dobra vest je to što više ne moramo da obavljamo ispitivanja tako da Anabeli neće biti neugodno - objasni Katrina Anabelinoj mami. - A još bolja vest je što, iako ovo jeste smetnja na koju smo sumnjali, ne vidim nikakvo istezanje. Ovo stanje gradiramo od jedan do pet, pri čemu je jedan najblaže - reče on - a meni se čini da je ovo dvojka. Tako da bi to trebalo da se popravi bez hirurške intervencije. - Šta je dovelo do toga? - upita Anabelina majka. - Kod male dece uzrok je obično u tome što tunel koji prolazi kroz zid bešike nije dovoljno dug - reče Ris. - Dok bude odrastala, tunel će postajati duži i stanje će se popraviti - dodade Katrina. - Ali mi moramo da se osiguramo da Anabela neće više imati urinarnih infekcija, jer bi to moglo izazvati oštećenje bubrega. - A da bismo bili sigurni neće doći do infekcije, daćemo joj dugoročnu antibiotsku terapiju... veoma malu dozu svakog dana, dok ne napuni pet godina -reče Ris. - Ali zar korišćenje antibiotika neće dovesti do otpornosti bakterija? - upita Anabelina majka; - Ako se lečenje ne obavi kako je propisano i do kraja, hoće. Ali ovo je malo drugačije - reče Katrina. - Redovno ćete nositi svom lekaru opšte prakse uzorke urina na kontrolu i dovodićete je svakih šest meseci ovde na pregled ultrazvukom svakih šest meseci da bismo proverili da li joj bubrezi rastu normalno. Ako uočite bilo kakav znak urinarne infekcije, odmah je odvedite lekaru. - Znači, ako bude mokrila češće nego što je uobičajeno ili se bude ponašala neobično - reče Ris. - I ako joj ne bude dobro, a vi ne možete da ustanovite šta joj je, ako ima temperaturu, ako joj urin neprijatno miriše ili ako u njemu ima krvi. - Da li će joj pomoći sok od brusnica? - upita Anabelina majka.

- Trebalo bi, ali vi ipak pratite znake - posavetova je Katrina. - Znači li to da će se ona potpuno osloboditi toga? - Prilično sam siguran da hoće - reče Ris. - Ako ne, moraćemo da obavimo operaciju da bismo ispravili problem sa zaliskom... ali pokušajte da ne brinete. U većini slučajeva lečenje antibioticima veoma je uspešno, tako da je više nego verovatno da će ona prevazići problem. - Moraćemo da snimimo skenerom njenog starijeg brata i mladu sestru, da bismo se uverili da i oni nemaju sličan problem - dodade Katrina. - Zato što trećini pacijenata koji imaju PBU i braća i sestre imaju to ili slično oboljenje - objasni Ris. - Odmah mogu da im zakažem skener, ako želite — reče Katrina. - Hvala vam - reče Anabelina majka i osmehnu se. - Vas dvoje odavno radite zajedno, je li tako? - Već neko vreme - reče Ris. - I mislila sam da je tako. - Zašto? - upita on. - Zato što jedno drugome završavate rečenice. - Zar? - upita Katrina i žmirnu. - Nisam... - Primetila - dovrši Ris uz osmeh. - To se zove timski rad. - Svi na odeljenju rade na isti način - reče Katrina. Mada se, još dok je to izgovarala, u sebi upita da li je baš tako. Da li svi tako rade? Ili su to samo ona i Ris složni u dopunjavanju? U subotu ujutru se sedla toga dok je ulazila u kupatilo, u samo svoj svet, svlačila spavaćicu, razvlačila zavese s ivice kade... i ugledala nagog Risa koji je ispirao sa sebe poslednje tragove sapunice. - O, moj bože. Tako mi je žao. Nisam znala... nisam čula... Tako mi je žao. — Oseti kako joj vatra udara u obraze pa dograbi spavaćicu i pobeže iz kupatila. Sve se zbilo kao u usporenom filmu. Povlačenje zavese, zaprepašćen izraz na Katrininom licu kad ga je ugledala, zatim izraz krajnje neugodnosti i njeno bekstvo iz kupatila.

Bilo je jasno da je zaboravio da zatvori vrata kako treba i da ona nije čula da voda teče. A poslednje što je Ris želeo jeste da se Katrina stidi što dobro ne čuje ili da joj bude neugodno s njim zbog toga. Jednom rukom zavrnuo je slavinu tuša, a drugom je dograbio peškir i obmotao ga oko sebe dok je izlazio iz kade. Ne obazirući se na to što je i dalje mokar, Ris potrča za njom i stiže je u hodniku ispred njene spavaće sobe. - Katrina, čekaj. - Stavio joj je ruku na rame i lagano je okrenu da bi mogla da mu vidi lice. - Žao mi je - reče ona, ponovo grizući usne. Delovala je posramljeno i na ivici plača i to mu je veoma teško palo. Nije mogao da joj dozvoli da se zatvori u sobu u takvom raspoloženju, uzrujana i puna samosažaljenja što ne čuje. - Sve je u redu - reče joj on, i stade tako da ona može dobro da mu vidi lice. - Moja je greška... nisam mogao kako treba da zaključam vrata kupatila. A ti nisi čula da teče voda, je li tako? - Ne. Nisam se usredsredila - odgovori ona i s mukom proguta pljuvačku. - Tako mi je žao. - Cariad, molim te prestani da se izvinjavaš. Nisi ti kriva. Nisi očekivala da ću ja biti tamo, a ja nisam zaključao vrata tako da nisi mogla znati da je kupatilo zauzeto. - I on je pomilova po licu. - Žao mi je... rekla si mi da nisi sasvim gluva, a ja nisam shvatio koliko ti je zapravo oštećen sluh. - U porodici se uvek šale da sam ja jedina koja spava kad udaraju gromovi - reče mu ona uz britak osmeh. - Prava je sreća što se budim rano, a ne kao Medi, inače nikad ne bih čula budilnik i stalno bih kasnila na posao. Mama mi je kupila jedan koji umesto da zvoni svetli i postepeno postaje svetao kao sunce, a tata se pobrinuo da detektori dima budu stvarno glasni pa sam s te strane sigurna. Medi mi je kupila jednu od onih sprava koje svetle kad se oglasi telefon ili zvono na vratima. Ceretala je neumereno i oboje su to znali. - Možda bi ubuduće trebalo da pevaš kad se tuširaš ili tako nešto reče ona. - I to vrlo, vrlo glasno.

Katrina je, bilo je jasno, pokušavala da ublaži situaciju, ali Ris je osetio treperenje u njenom glasu. Bila je stvarno povređena. I posramljena. I ispunjena osećajem da nešto s njom nije u redu. Nema sumnje da je pomislila na Pita i njegove okrutne, nekorektne primedbe. - Katrina, nikad se ne izvinjavaj zbog onoga što si. Fina si baš takva kakva jesi. - Iako je znao da je to opasno te da prema tome ne bi trebalo to ni da radi... želeo je da je uteši i pomogne joj da se oseća bolje. Zato ju je zagrlio i privio uza se. Ona je nosila meku belu spavaćicu; kad je prislonio obraz uz njen, koža joj je bila još mekša. Neodoljiva. Nije mogao da se zaustavi. Blago je, sasvim neznatno okrenuo lice dok krajičkom usana nije dotakao njene. Bio je to ovlašan, najslađi, najnežniji poljubac. A onda, kao da se sve pretvorilo u magnovenje. Nije bio siguran kad i kako se to desilo, ali Katrina ga je najednom grlila isto onako čvrsto kao i on nju i usne su joj bile na njegovim onako kako treba. Tople, slatke, meke i podatne, rastvorene pod pritiskom njegovih tako da je mogao da produbi poljubac. Osetio je kako mu krv pulsira u venama. Osetio je kako mu srce lupa, snažno i ubrzano dok ju je ljubio. Osećao je kako mu se svako čulo pojačava, cveta. Tačno je ovako zamišljao ljubljenje s Katrinom. Zapanjujuće. Iako ga je deo svesti opominjao da stane, da je u ozbiljnoj opasnosti da pogorša situaciju, njegova potreba za njom bila je mnogo jača. Nije mogao da se seti da je ikad ikoga želeo tako snažno. I, kao da je u njemu pukla neka brana, savladaše ga osećaji, moćni i nezaustavljivi. Imala je spavaćicu na sebi, ali on je znao, video je, da ispod nema ništa. U onom kratkom trenutku u kupatilu kad je zastala onako naga pre nego što je umakla, video je koliko je lepa. I hteo je ponovo da je vidi. Da je dodirne. Da je okusi. To mu je trebalo kao hleb nasušni. Ne prestajući da je ljubi, razvezao joj je pojas spavaćice i smaknuo joj je s ramena... a onda je prestao daje ljubi, ali tako da nije

bilo sumnje u to da će nastaviti. Načas se odmakao od nje, taman toliko da može da je vidi kako treba. Bože, bila je predivna. Prešao joj je rukama preko mišica i dole do struka na kojem se zaustavio. Ispustio je uzdah čistog zadovoljstva. - Cariad, tako si lepa. Oduzimaš mi dah. Ona ne reče ništa, samo ga je gledala, plave oči bile su joj ogromne i ispunjene čuđenjem i strahom; Ris je u tom trenutku shvatio da ona misli isto što i on. Da mnogo želi da se to desi, ali da strepi da ne pođe sve naopako i razbije im se o glavu. Možda je vreme da ispolje hrabrost. On pognu glavu i poljupcima joj zasu vrat. Koža joj je bila tako meka, tako slatka. I poželeo je više od toga. Kad je zabacila glavu, pustio je da mu usne skliznu naniže i obujmio joj je njima bradavicu. Ona lako uzdahnu, reče ,,oh" i provuče mu prste kroz kosu. Laki pritisak vrhova njenih prstiju na glavi ohrabrio ga je, potvrdio mu je da joj se sviđa to što joj radi; usredsredio se na drugu bradavicu i počeo da je draži jezikom i usnama sve dok nije počela sama da mu se nudi, očigledno tražeći još. - Predivna si - reče joj grlenim glasom milujući joj istovremeno bokove i stomak. Disanje joj je bilo brzo i plitko, baš kao njegovo. -1 želim te, Katrina. Potrebna... - Ispravio se kako bi mogao da je pogleda u oči. - Mislim da nam je oboma ovo potrebno. - Da - šapnu ona. Zatim otvori vrata sobe i uđe, ostavljajući spavaćicu da leži tamo gde je pala na pod. Blago svetio probijalo se kroz zavese na prozoru njene spavaće sobe i mogao je veoma jasno da vidi njeno telo. - Divna si, Katrina reče joj. - Zanosna. Ona uistinu pocrvene. Je li moguće da ne zna koliko je lepa? A onda mu se osmehnu i on sasvim izgubi glavu. Privukao ju je sebi i nastavio da je ljubi, milujući je po leđima i obloj zadnjici.

- Želim da te milujem, Katrina. Želim da te milujem svuda - reče joj između poljubaca. Želeo je da sazna šta joj se sviđa, šta jojpričinjava zadovoljstvo, da joj pomogne da oseti isto što i on. Gotovo stidljivo ona povuče jedan kraj njegovog peškira. Peškir pade na pod... i onda, konačno, između njih više nije ostalo ništa. Samo gola koža uz golu kožu. Bio je to veoma dobar osećaj. Veoma dobar. Nije bio sasvim siguran kako su tamo stigli niti ko je koga poveo, ali odjednom su ležali licem u lice na njenom krevetu, a pamučni pokrivači hladili su im tela. Upravo u tom trenutku osetio je da gori od želje za njom. Dlanom joj je prelazio preko oblina na telu, po ulegnuću struka, po ispupčenju kuka. - Savršeno - uzdahnu. Onda se setio da ga ona neće čuti pa se malo iskrenu da bi mogla da mu čita s usana. - Ti si apsolutno savršena. Prstima joj je prelazio preko spoljne strane bedra, a onda ih je isto tako lagano pomerio naviše, milujući je ovog puta s unutrašnje strane. Katrina uzdrhta i lako se pomeri da mu omogući pristup onome za čime je žudeo. On joj obuhvati pubnu kost i onda skliznu prstom po naborima kože. Jeknula je kad joj je dodirnuo klitoris. - Sviđa ti se to? - upita je on. - Da. On je ponovo dodirnu. - Oh-h-h. Zadovoljno je ječala. Sagnuo se da je poljubi ne prestajući da je dodiruje sve dok nije počela da ispušta nerazgovetne zvuke. U tom času mu kroz glavu prelete užasna misao. - Katrina - reče i dodirnu je po ramenu da bi joj skrenuo pažnju. - Mmm? - izusti ona i otvori oči žmirkajući da bi izoštrila pogled. — Molim? - Imaš li kondom? - Kondom? - ponovi ona kao odjek. A onda razrogači oči; bilo je jasno da je sasvim shvatila pitanje. - Nemam.

-Ah. -Je li to znači da ih ni ti nemaš? - Da - tužno reče on. - A i ja ne pijem pilule. - I ona duboko udahnu vazduh. Glas joj je lako podrhtavao, što mu je pokazalo da je razočarana koliko i on. Zar je moguće da joj je ovako raspalio sva čula i onda je izneverio? E pa, neće je izneveriti. - Postoji i drugi način - reče joj nežno, nagnu se da je poljubi i ponovo joj spusti ruku medu noge. - Rise... - Psst. U redu je - umirivao ju je i počeo da je ljubi po telu, po grudima i naniže, sve do pupka, stavljajući jednu ruku među njene noge. Prešao joj je prstom preko najintimnijeg dela tela i ona je uzdrhtala. Ponovio je to još jednom i još jednom, lagano i još laganije, i postao je svestan vreline njihovih tela. Kad je lagano zavukao prst u nju, ona jeknu od zadovoljstva. - Da prošaputala je. - O, Rise... molim te, da. Palcem joj je kružio po klitorisu postepeno ubrzavajući i nastavio da je ljubi sve dok nije osetio da joj se telo ukrurilo. - Otvori oči, cariad - reče joj milujući joj obraz nadlanicom. Ona ga posluša. Dirnuo ga je izraz čuđenja u njenim očima, izraz suštog zadovoljstva iza koga uslediše laki drhtaji njenog tela kao odjeci vrhunca, drhtaji koje je mogao da oseti i pod rukom i celim telom. - Oh. Moj bože - reče Katrina drhtavim glasom. Zenice su joj, zadovoljno je primetio, bile ogromne. - Rise, to je bilo... mislim... Prijalo mu je što je uspeo da dovede u stanje potpune izgubljenosti ovu pametnu, sposobnu ženu. Što je bio u stanju da joj pričini zadovoljstvo od koga se gubi kontrola tela i svesti. - Odlično - reče joj i ukrade joj još jedan poljubac. Ona duboko udahnu vazduh. - Sad je red na mene. - Ne moraš - reče joj on i pomeri se tako da je sad ležao na boku.

- To se ne radi tako, cariad. - Ali ja... Rise, upravo si učinio da se osećam čarobno. - Odlično. To mi i jeste bila namera. Jer ti jesi čarobna, Katrina. - I trebalo bi da i ja učinim isto za tebe... On je ućutka poljupcem. - U ovome ne postoji trebalo bi. - Nije odoleo i ponovo je poljubio. - Ovo u stvari i nije trebalo da se desi. Sigurno je jedino da nisam planirao. Jednostavno nisam mogao da odvojim ruke od tebe. A kad sam te već dodirnuo, poljubio... nisam mogao da se zaustavim. - I šta sad? To je bilo veliko pitanje. I bilo je tipično za nju što ga je postavila direktno umesto da okoliša. – Sviđaš mi se, Katrina. Mnogo. I nekako se osećam drugačije u tvojoj blizini. - Ali? - rekla je umesto njega. - Ali nisam siguran mogu li da ti ponudim ono što zaslužuješ. Lice mu se iskrivilo u grimasu. - Nisam dobar u ovakvim odnosima. Upuštam se u to s dobrima namerama i onda se nekako stvori taj stakleni zid između mene i žene s kojom sam u vezi i sve postaje užasno loše. Ne želim da to priredim tebi... posebno posle onog što si doživela s Pitom. Ne želim da te povredim. -I pored toga što je znao da bi trebalo da zadrži odstojanje između njih, da pokuša da sve vrati u prethodno stanje, želja da je ponovo oseti bila je jača. Obgrlio ju je i pomerio se tako da joj je glava ležala na njegovom ramenu dok ga je ona jednom rukom držala oko struka. - Ali sad smo prekoračili liniju. Mislim da nećemo moći da se vratimo na ono što je bilo. Sad ne. Znam kakav je osećaj kad te dodirujem. - I ja - priznala je. - I želim da i ti osetiš ono što sam ja osetila maločas. Neverovatno. - Ne moraš. - Želim to - rekla je i pomilovala ga po bedru. -Želim da te dodirujem, Rise. Želim da se izgubiš onako kako sam se ja izgubila pod tvojim dodirima. Želim da te raspametim na isti način. - Ako tako nastaviš, cariad, potpuno ću zaboraviti šta znači biti razuman - nežno ju je opomenuo.

Sklonila je ruku. - Zao mi je. - Ne treba da ti bude žao - reče joj i ukrade joj još jedan poljubac. - Razgovarali smo o tome. Dogovorili smo se da se držimo na dostojanju. I nije uspelo. On zastade. - Pa hajde onda da probamo na drugi način. - Misliš... da budemo ljubavnici? - Da. Želim da budem tvoj ljubavnik - reče on i palcem joj prede preko donje usne. - Želim da te odvedeni na sam vrhunac zadovoljstva. - Želeo je da se izgubi u njoj i da zaboravi ceo svet. - Ljubavnici. - Lako je uzdrhtala kad je izgovorila tu reč, ali znao je da se od pomisli na to nije ohladila. Naprotiv. Bila je daleko, daleko od toga. Bilo je jasno da ju je ta pomisao uzbudila isto onoliko koliko i njega. Zenice su joj bile ogromne, usne blago rastvorene tako da se jedva uzdržao da je opet ne poljubi. Ona lagano udahnu vazduh. - To me strahovito plaši, Rise. - I mene - priznao je. - Ali možda je vreme da oboje budemo hrabri. Da vidimo kuda će ovo da nas odvede. - Ali zasad ćemo da zadržimo to samo za sebe - reče Katrina. Iako je i za njega to bilo nešto novo, tačno je znao na šta je ona pomislila. - Da - reče joj i ovlaš je poljubi. Kao da je time zapečatio dogovor. - Ako ostanem još malo ovde pored tebe, Katrina, napraviću nešto neodmereno. - Još jednom ju je poljubio. - I zato predlažem da ustanemo. Idem da završim tuširanje. Voleo bih da to uradim s tobom u zagrljaju, ali ću se uzdržati i obaviću to sam... jer neverovatno brzo gubim moć da se savladavam kad si ti u pitanju. - A... ha. - I to nije prva cigla koja je uletela u stakleni zid -reče joj, primetivši iznenadnu zabrinutost na njenom licu. - Jer, čim se ti budeš okupala, izlazimo. Ne zanima me kuda ćemo da idemo niti šta ćemo da radimo, sigurno je jedino da ću danas obaviti neophodnu kupovinu. A onda planiram da te izvedem na večeru. A noćas, Katrina Gregori, nameravam da vodim ljubav s tobom na pravi način. Na način kako sam to želeo praktično od prvog trenutka kad sam te video.

Ona ga pogleda, pomalo stidljivo i tako dirljivo ljupko da on skoro popusti u nameri da odmah ne vodi ljubav s njom. - Iskreno se nadam da je to obećanje - reče ona. On se osmehnu. - O, jeste. I, Katrina? - Mmm? - Samo da znaš... ja uvek - i on je poljubi da bi naglasio svoje reči ... uvek održim obećanje.

8. Posle tuširanja, Ris se obukao, otišao u kuhinju i brzo skuvao kafu. Sedeo je, prelistavao medicinski časopis i pijuckao kafu kad je Katrina ušetala u kuhinju. Odevena ležerno u džins i meki džemper, izgledala je vrlo poželjno; a kad mu se stidljivo i ljupko osmehnula, jedva je uspeo da se uzdrži da je ne uzme u krilo i popije kafu grleći je jednom rukom. Umesto toga, spustio je časopis i, da bi zaposlio ruke, uhvatio je solju s kafom. - Zdravo. Kafa je još topla ako želiš da je piješ. - Ovo ti postaje navika... kuvanje kafe - reče ona i osmehnu se. - Ali lako ću se navići na to. - Sipala je sebi kafu u solju i dodala mleko. Jesi li već doručkovao? - Čekao sam tebe. Ona se osmehnu. - Onda mi dozvoli da se istaknem. Upustiću se u eksperiment. - Eksperiment? - O, kakve mu je misli izazivala ta reč! Ona pocrvene do samog korena kose, a on se osmehnu. - Divna si. A sviđa mi se i činjenica da razmišljaš isto kao i ja. - Prestani. Spremiću doručak. Nastavi da čitaš svoj časopis.

Da li to ona pokušava da uposli ruke, upita se on u sebi, baš kao što i sam to čini, kako opet ne bi završili kidajući jedno drugom odeću? A onda požele da nije pomislio to. Jer je zaista, zaista želeo da ponovo odvede Katrinu u krevet i da provede dan otkrivajući mesta na njenom telu koja joj donose zadovoljstvo kad ih on dodirne, kad ih poljubi. Zaposlila je sebi ruke muteći nešto u činiji i grejanjem putera u tiganju na plotni. Palačinke za doručak? Svidela mu se ta pretpostavka. - Postaviću tanjire i pribor — reče on. Uradio je to da bi prošao pored nje i da bi u prolazu mogao da je poljubi u vrat. Tek toliko da joj stavi do znanja da nije promenio mišljenje dok se ona tuširala. I da je i dalje želi. A onda, kad je izručila sadržaj činije na kuhinjsku dasku, rastanjila testo i opsekla krajeve, shvatio šta sprema. Testo za velške kolače. Nisu bili baš tradicionalni, jer nije dodala suvo grožđe. Ali osetio je miris cimeta. I još nečega. - Bajni su - reče joj posle prvog zalogaja. - Cimet? - Žao mi je, nisu baš tradicionalni... ali ja mrzim suvo grožđe - reče Katrina. - A vanila je trik moje majke. Volim miris vanile. A volim i sladoled od vanile. Koji je najlepši kad se jede u krevetu iz malog pako-vanja od pola kilograma, zajedničkom kašikom kojom naizmenično hrane jedno drugo i... - Rise? On prestade da mašta i pribra se. - Izvini. Zamislio sam se. - Ali ta slika mu se zadržala u svesti i nije stigao da se savlada. - Ti. Sladoled. Krevet. Ona uzdahnu. - Rise. Izraz njenog lica odavao je čežnju. Bilo je jasno da je i ona to mogla da zamisli.

- Ne možemo. - Gospode, kako mu je bilo teško da se obuzda kad mu je celo telo vapilo za tim da je uzme u naručje, odnese u krevet i vodi ljubav s njom sve dok se oboje ne raspamete. - Treba da... - Kupimo namirnice - dovrši ona umesto njega. - Iščekivanje će učiniti da bude još bolje - reče on. Mada u tom trenutku nije mnogo verovao u to. Svaki mirisan slastan zalogaj kolača podsećao ga je na slast njenih usana i na želju da je ljubi.

Katrina je jedva nekako uspela da se sredi dok su oprali sudove. Mada je zbog Risovog pogleda i dalje teško disala. Navodio ju je da se priseti osećanja koje ju je obuzelo dok ju je ljubio, dodirivao, milovao, sve dok joj telo nije zahvatio vrtlog sladostrasti. Ništa nije očekivao za uzvrat. Čak je odbio njenu ponudu da ona zadovolji njega. Kasnije noćas, obećala je u sebi, sve će mu nadoknaditi. I te kako. Navukla je krznenu jaknu, a on iznošenu kožnu jaknu. Delovao je opasno u izbledelim farmerkama i crnom džemperu. Đavolski seksi. Katrina je gotovo morala da podseća sebe da treba da diše. Držao ju je za ruku sve do stanice metroa. Sve vreme u metrou. I sve vreme dok su hodali Hempstid Hitom i šutirali hrpe jesenjeg lišća. - Nedostajalo mi je ovo — reče on. - Kardif je, znači, pun drveća i parkova? - Pa ne baš na isti način kao London - reče on. -Mislio sam na selo u kojem sam odrastao. Tamo postoji jedan porušen zamak i ogromni park. Radio sam sezonski posao u obližnjem odmaralištu. Najbolje od svega je to što sam zbog posla mogao slobodno da udem tako da sam po lepom vremenu mogao da učim pod nekim drvetom u parku. Samo ja, moje knjige i svež vazduh. - On se osmehnu. - I zaista sam voleo da se s jeseni šetam tuda. Da slušam šuštanje lišća pod nogama i da skupljam kestenje.

Zašto nije studirao kod kuće u udobnosti doma, kao ona i Medison? Katrin nije mogla a da se ne upita. A ako Ris toliko voli selo, zašto je onda odabrao da radi u gradskoj bolnici umesto da bude lekar opšte prakse u selu gde bi išao u kućne posete i bio na sve-žem vazduhu koliko god hoće? Ili je to možda povezano s teškim porodičnim odnosima koje joj je pominjao. Možda je u gradu našao utočište. Za ručak su pojeli samo kifle i popili kafu u malom restoranu, a ostatak popodneva proveli su u antikvarnicama. Kad je u jednom trenutku primetio apoteku, Ris se izvinio Katrini, a ona je osetila kako joj vrelina nadire u obraze. Znala je šta namerava da kupi. Znala je i da je nabavka „namirnica" ispravna... ali znala je i da će ostatak popodneva provesti misleći na ono što će raditi te večeri kad se vrate kući. O vođenju ljubavi. O blizini njihovih tela. O težini njegovog tela na njenom. O pokretima njegovog tela u njenom. Od uzbuđenja i želje, žmarci su joj strujali niz kičmu. Kad je izašao na ulicu, ona jednostavno nije mogla da razmišlja kako treba. Imala je vrlo čudan izraz lica, i on je tiho upita: - Jesi li dobro, Katrina? - Jesam - slagala je. - Dobro je - reče on pa je uhvati za ruku, prinese je usnama i poljubi joj prste. - Mislim - reče on tiho - da bi trebalo ranije da večeramo. Ona razrogači oči. - Rise, pa nismo odeveni kako... - Za neki skup restoran nismo. - Privukao ju je sebi i sagnuo glavu kako bi mogao da joj šapne. - Katrina. Svidelo joj se što je proveravao da li ga čuje. - Da? - Voleo bih da te vidim svečano odevenu jer znam da bih posle ja imao privilegiju da te potpuno skinem. Od njegovih reči su je podizali žmarci. - Problem je u tome što se može desiti, ako sad odemo da se presvučemo, da samo skinemo ovu odeću sa sebe. O, gospode. Kakve joj samo slike navreše u misli zbog tih reči.

Usnama joj je dotakao osetljivo mesto iza uva. -Hajde onda da odemo na neko mesto koje nije mnogo zvanično. I da večeramo. A onda te vodim kući. Na kraju nađoše mali italijanski restoran. S cvećem i svećama na stolu, mesto je bilo neodoljivo romantično. Posebno zato što je njihov sto u tihom uglu, pomisli Katrina. Svaki pur kad pogledom uhvatila Risove oči, svaki put kad bi dodirnula njegovu ruku dok su zajedno umakali hleb u malu činiju s maslinovim uljem, sitna žaoka uzbuđenja probadala joj je telo. Na licu je mogla da mu vidi da se isto dešava i njemu. Kad im je konobar doneo jelovnik slatkiša i upitao ih da li žele kafu, Ris je pogleda. Ona jedva primetnim pokretom glave pokaza da ne želi ni jedno ni drugo. Nije joj bilo stalo ni do pudinga ni do kafe. Zelela je samo njega. - Samo nam donesite račun, molim vas - reče on i osmehnu se. Dok su čekali, svaki sekund im se činio kao ve-čnost. Svaki korak prema metrou kao da je bio kilometre dugačak. A čekanje voza na peronu, posmatranje kazaljki na satu i nemi prekori minutima što ne ubrzaju umesto što se vuku kao... - Šteta što je voz ovako prazan - reče Ris kad je kompozicija konačno stigla. - Zašto? - upita ona pomalo u čudu. - Zato što bi, da je voz pun, morala da... Eh, do đavola, učinićemo to i ovako. - I on sede i povuče je u krilo, a kako je pri tom izgubila ravnotežu, morala je da ga obgrli oko vrata. - E ovo je - reče joj uz osmeh - daleko prijatnije. U vozu nisu razgovarali. Nije bilo potrebe. Ris ju je držao za ruku od stanice metroa do njene kuće. Sa svakim korakom kojim se približavala kući, Katrina je osećala kako joj srce sve brže kuca. A onog trenutka kad su ušli i zatvorili vrata za sobom, on je okrenu ka sebi, sagnu glavu i poljubi je. Skinuo joj je jaknu i bacio je na pod. Zatim je pala i njegova kožna jakna.

- Ostavi ih - reče joj. - Skloniću ih posle. Ceo dan smo bili razumni i ne mogu više da čekam. Mnogo te želim, Katrina. - I on je ponovo uhvati za ruku. Pogledao ju je pravo u oči. Poljubio joj je vrh svakog prsta uvlačeći ga na tren u usta. Videla je kako mu oči svetle plamenom želje. A onda su isprepleli prste. - Mogao bih to da uradim kao pećinski čovek. - Mogao bi - složila se ona bezizraznim glasom. - Ali moram da budem siguran da ti to želiš isto koliko i ja. Da budem siguran da te ne primoravam. Umesto odgovora, ona privuče njegovu šaku usnama i poljubi je. Ne primoravaš me. I ja to želim. I bila bih veoma srećna kad bi me odneo veličanstveni velški vitez, iako sad ne može da računa na pomoć svog bojnog ata. - Pomilovala ga je po licu. - S tim što ja baš i nisam sitna kao Medi i ne želim da se ušineš. On se nasmeja. - Eh, sad, cariad, potcenjuješ moju muškost. Ona se osmehnu i priljubi uz njega. - Sasvim sam sigurna da si muškarac, Rise. - I jeste. I te kakav. On uzdahnu. - A ti si neodoljiva, Katrina Grego-ri. U tebi nema ničeg detinjastog... zrela si i beskrajno ženstvena. - Obuhvatio joj je lice šakama ali veoma nežno, kao da je nešto beskrajno krhko i dragoceno. Onda je sagnuo glavu i očešao joj usne svojima u slatkom, lakom poljupcu. Usne su im se spojile u eksplozivan poljubac, nasrnuo je jezikom na njen podražavajući pokrete koje će kasnije činiti kad bude u njoj. Uz mno-go obećanja i zahteva. Istovremeno i nežan i posesivan. Stavljao joj je do znanja da je ona njegova i istovremeno joj stavljao do znanja da će ono što će uraditi biti veoma, veoma uzajamno. Ona nikad nikoga nije želela ovako kao Risa. Kad je konačno prestao da je ljubi, okončavši strastan poljubac nežnim milovanjem i odmakao glavu samo loliko da može da je pogleda u oči, ona šapnu: - Sad. Uhvatila ga je za ruku i povela uz stepenice. On je zastao na vrhu. - A odavde ću te odneti u moju sobu.

Katrina odmahnu glavom. - U mojoj sobi je bračni krevet. Ti imaš samo jedan uzan ležaj, a ja sam previše stara da bih se ponašala kao studentkinja. - Stara? Dvadeset i osam godina teško da je starost. Ali popustio je i dozvolio joj da ga odvuče niz hodnik do svoje sobe. Ponovo je zastao pred vratima sobe. - Katrina. -Da? - Pećinski čovek i vitez su jedno te isto. - On gurnu vrata i otvori ih, podignu je i prenese preko praga. Spustio ju je pored kreveta, navukao zavese, pa onda dohvatio kraj njenog džempera i povukao joj ga preko glave. Podigla je ruke da bi mu pomogla da je skine; vrhom prsta prešao je po čipkanom rubu njenog prslu-četa, zanesenog izraza na licu, jer je očigledno uživao u suprotnosti između čvrstine čipke i mekote njene kože. - Tako si mi lepa, cariad. Ona oseti da joj lice obliva vrelina i da bi to zabašurila, reče: - A ti imaš previše stvari na sebi. - Želiš li da preduzmeš nešto po tom pitanju? Ona klimnu glavom a on joj dozvoli da mu svuče džemper. Pomilovala mu je mišice, ramena, blažena od osećaja koji joj je izazivala njegova koža pod vrhovima prstiju, a onda je pustila da joj ruka sklizne niz njegova prsa do stomaka. — Rise Morgane, i ti si lep. - Ne seća se da je ikoga tako želela. Ris je bio prosto savršen. Ni mršav i koščat niti debeo... jednostavno je bio dobro građen, moćnih ramena i snažnih mišica, uskih kukova i jakih butina. Zaista je izgledao kao velški vitez koga mu je pominjala zadirkujući ga... plemenit, lep, crne kose u oštroj suprotnosti sa svetlom puti i plavim očima. Sve same keltske boje. Prosto je mogla da ga zamisli kao viteza iz vremena stotinama godina ranije, samo s malo dužom kosom. Pakleno seksi. — Cariad?. O čemu sad razmišljaš? — upita je on. Ona mu reče i on se osmehnu. - E sad, kao vitez imam čast da odvedem u krevet svoju plemenitu devicu. - Onda se uozbilji. - I to je upravo ono što sad nameravam da uradim s tobom, Katrina.

Prešao joj je prstom preko grudne kosti, a onda joj raskopčao grudnjak i pustio ga da padne na pod. Kad joj je stavio ruke na grudi, izvila je glavu da bi pružila vrat njegovim poljupcima. On ga je spremno dočekao i obasuo joj vrat poljupcima, a onda je zastao i usnama joj obuhvatio bradavicu. Ona uzdahnu kad je jezikom počeo da joj draži čvrstu nabreklu bradavicu, a onda je naglo uzeo u usta. Rise? Odmah je prestao. - Ovo ti se ne sviđa? - Svii... iđa mi se. - Ali? Ona s mukom proguta pljuvačku. - To nije dovoljno. Želim te, Rise. Sad. Ceo dan mislim samo o tebi. O nama. O ovoj noći. I ako ovog trenutka ne počneš da vodiš ljubav sa mnom, mislim da ću spontano sagoreti. - Tvoja želja je — reče on - za mene zapovest. — Raskopčao joj je farmerke. Spustio patent zatvarač i blago povukao naniže meko platno. Ona se izvukla iz farmerki, istovremeno se oslobađajući čarapa, a onda zastade pred njim odevena samo u male bele gaćice. Bilo joj drago kad je primetila da su mu ženice raširene i da mu je boja udarila u obraze. - Katrina, ja... - On onda zavrte glavom kao da hoće da je razbistri pa skinu ostatak svoje odeće za svega tri sekunde, podignu je i spusti na krevet. Ruke su mu bile sigurne, a ipak nežne, a kad je počeo da joj ljubi telo, zagolicala ju je njegova brada. Pronalazio je njene erogene zone i tamo gde nije ni znala da postoje i terao je da se uvija pod njim, željna još većeg uživanja. Vrhom jezika liznuo joj je predeo oko pupka, poljubio joj stomak i konačno, konačno joj spustio ruku između nogu i razmakao ih. Ali kad je nastavio, milujući joj unutrašnju stranu butina prema kolenima, ona skoro zajeca. - Rise. Prestani da me mučiš. Molim te. Želim... - Znam. I ja. Zapamti to načas - šapnu joj i ustade s kreveta. Iako je bio potpuno nag, ponašao se sasvim slobodno; Katrina nije mogla da se uzdrži a da ga ne posmatra dok je hodao. Zaista je bio

predivan. Savršena muskulatura ispod glatke kože. I ona ga želi; Gospode, kako ga želi. On dohvati farmerke, nađe u džepu paket kondoma koje je kupio i izvadi jedan. - Mislim da je to moj deo posla - reče mu ona i oduze mu kondom kad se vratio i legao na krevet pored nje. Ona pocepa foliju i onda mu navuče kondom na ukrućen ud, a on je nagradi oštrim uzdasima. Znači, u istom je stanju u kojem je i ona? Odlično. Kleknuo je između njenih kolena, a ona utonu malo dublje u jastuke. Upravo onako kako je to učinila tog jutra kad ju je doveo do vrhunca, nesebično se pobrinuvši da je zadovolji iako on nije bio zadovoljen. A sad... Ris je ponovo poljubi i šapnu: - Katrina? Ona otvori oči. - Da? -Sad? - Sad - potvrdi ona. Polako, nežno, on ugura svoje telo u njeno. Katrina je i pre toga doživela seks. I pre toga je vodila ljubav. Ali ništa nije bilo kao ovo. Osećanja koja je Ris budio u njoj... - Ovo mi liči na raj - reče Ris tiho. Tako je i ona mislila. Nežno joj je spustio ruke na bokove, nameštajući je tako da ga ona nogama obuhvati oko kukova, a onda je prodro još dublje. Katrina nije mogla da izdrži i tiho je izustila jedno zadovoljno ,,oh". Ris se osmehnu ali ne kao da je mangupski zadovoljan samim sobom... više je to bio izraz zadovoljstva što je njoj tako lepo. Poljubio joj je vrat... i nastavio, otvorenih usana, da je ljubi vrelim poljupcima koji su je terali da drhti i grčevito ga steže za ramena, da ga želi još bliže, da želi da se neraskidivo spoje. Bila je svesna čvrstine njegovih prsa na svojim mekim grudima, a pramen kose koji joj je dražio bradavicu, terao ju je u ludilo. A onda, kao da je znao da je blizu vrhunca, Ris uspori. Lagano, neverovatno usredsređen, on se povuče dok nije gotovo izašao iz

nje, a onda se vrati skoro do kraja, pritiskajući pravo mesto, dok se ona osećala kao da lebdi. Kad je dostigla vrhunac, učinilo joj se da je u središtu oluje i da mračnim nebom sevaju munje. - Sad - prošaputao je i pritisnuo joj poljubac na usta. Osetila je kako mu se telo izdiže uz njeno i shvati da je i on upravo dosegao vrhunac. Kasnije je ležala sklupčana u njegovom zagrljaju. - Imaš li zamerki? - upita je on. - Nemam. - Dobro je. Bilo ju je gotovo strah, ali morala je da zna. - A ti? On je pomilova po licu. - Nemam. - Dobro je. -Ali? Zapanjilo ju je što može tako lako da je pročita. Kako je uspeo da primeti taj njen mali, sasvim mali strah? - Samo sam se pitala... imaš li nameru da se vratiš u svoju sobu? - Ako ti to želiš. - I on se pomeri da bi mogao da je pogleda u oči. - Ali ako mogu da biram da zaspim s tobom u naručju i da se sutra ujutru probudim s tobom u naručju... ja sam za to. Tačno ono što je i sama želela. - I ja sam - reče mu tiho. Kad je on otišao u kupatilu da se oslobodi kondoma, skinula je slušni aparat i stavila ga u kutiju koju je držala pored budilnika. Kad se vratio, rekao je nešto, a ona nije čula. - Izvini. Nemam ton - reče ona osećajući da joj lice plamti. - Ja, ovaj, ne spavam sa slušnim aparatom u uvu. On joj poljubi vrh nosa. - Nema razloga da se izvi-njavaš. Pitao sam te jesi li sigurna da ovo želiš. - Sigurna sam. - Odlično. I s tim recima on legnu u krevet pored nje, ugasi svetio, obgrli je rukama i privi uza se.

Katrina oseti kako joj padaju kapci; sigurna i bez-bedna u Risovom zagrljaju, ona odluta u san.

9. Katrina se budila dva puta u toku noći. Jednom je poljupcima probudila Risa i, onako bespomoćnom, uzvratila mu zadovoljstvo koje je on njoj pružio prethodnog jutra. Drugi put se trgla iz ružnog sna i priljubila se uz njega kao da u njegovom zagrljaju oseća zaštitu od bezimenog straha koji je i dalje nije napuštao. On je, iako u snu, izgleda to osetio jer ju je čvršće zagrlio i promrmljao nešto što nije razumela, ali što je učinilo da se opet oseti bezbedna. A onda je svanulo. Nedelja ujutru kad nisu morali da idu u bolnicu. Kad se probudila očekivala je da je Ris već na nogama, da čita časopis za kuhinjskim stolom i pijucka kafu, ali je on i dalje bio pored nje i držao je u zagrljaju. I to joj se učini čudnim, veoma čudnim. Nije navikla da se budi u nečijem zagrljaju. Još od raskida s Pitom živela je sama. A danas je bio novi dan. Pitala se da li će se, uprkos onom što su doživeli protekle noći, nešto promeniti između njih? Da li će Ris, pošto je imao vremena da razmisli, zaključiti isto što i Pit? Hoće li se povući? Ona se protegnu, sasvim blago, a on je poljubi između vrata i ramena. Oh. Budan je, znači. Koliko je dugo budan? Da li je hrkala ili se osramotila pričanjem u snu ili nečim sličnim? Strahovi joj se razleteše u svesti. 87

- Dobro jutro, spavalice - reče joj on, a glas mu je bio razgovetan, pomalo podsmešljiv. - Mislio sam da si rekla da si ranoranilac. - I jesam. - Nemoguće da je prošlo sedam. Ona pogleda na sat. - Devet sati? - uzviknu užasnuta. - Ali ja nikad nisam spavala do ovako kasno! -I ona se izvi da ga pogleda. - Nisam ni ja, ali nisam hteo da se pomeram da te ne probudim priznao je. - Volim da se budim držeći te u naručju, toplu i meku. Znači, nije promenio mišljenje. Bio je budan ko zna otkad, a samo je želeo da leži pored nje i i da je grli. Toplina joj proze telo i sve joj se brige raspršiše. Možda, samo možda, pomisli, ovo može da ispadne sasvim dobro. - Šta ćemo sad? - upita ga. - Mislio sam da bismo mogli da se istuširamo. I da se dugo tuširamo. Zajedno. A napolju je grozno vreme pa ću nam napraviti nešto za doručak. Ako ima nešto dobro u bioskopu, mogli bismo da izađemo. I on je pomilova po licu. - A ako nema... pa, eto, moraću prosto da ležim s tobom dole na sofi i da gledam film ovde. Lenjo nedeljno jesenje popodne provedeno s Risom. Nije mogla da smisli ništa što bi radije radila. - Meni to zvuči dobro. Tuširanje je potrajalo vrlo dugo i Katrina shvati da nikad više neće moći da gleda svoje kupatilo na isti način. Uvek će se sećati kako ju je Ris podigao i naslonio na pločice, kako im je voda padala na tela dok je pritiskala stopalo uz njegovo, kako ju je sapunjao i kasnije trljao peškirom da bi je osušio i ugrejao. Zaboravili su doručak; već je bilo vreme ručku kad su konačno sišli. Kad su pregledali bioskopski repertoar, shvatili su da nema ništa što bi posebno želeli da gledaju. Pri pogledu na sitnu kišu koja je sipila, za koju je iz iskustva znala da ume da bude uporna i da se uvuče u kosti, Katrina požele da ne izlazi nikud. I tako su zajedno kuvali nedeljni ručak i proveli tiho, domaće popodne u kući... bio je to jedan od najlepših dana koji je Katrina ikad provela. Navukli su zavese preko prozora da ne bi gledali kišu i gledali film noir zagrljeni na sofi, a posle toga joj je Ris svirao čelo i onda su vodili ljubav.

Kad bi mogla da zaustavi vreme i zatvori ga negde, pomislila je, sačuvala bi taj dan. Zato što je bio savršen. Sledećih nekoliko nedelja bile su najsrećnije u Katrininom životu. Na poslu su se ponašali strogo profesionalno, ručali su zajedno samo ako je pri tom trebalo da razgovaraju o nekom pacijentu, ali je van bolnice provodila skoro sve slobodno vreme sa njime. Medison je bila u pravu, mislila je Katrina. Izgubila je silno vreme. A znala je bez ikakve sumnje da je Ris Onaj Pravi. U suštini, nije joj rekao da je voli. Baš kao što ni ona njemu nije rekla. Ali je znala. Videla mu je to u očima, u načinu na koji ju je dodirivao, u tome što bi je iznenadio kartama za neki film koji se retko prikazivao, u trudu da mu ona uvek vidi lice kad joj nešto govori. I mada se Ris vratio u svoj stan kad je gazda završio opravke, i dalje je noći provodio s njom... ili kod nje ili u njegovom stanu. Ona je čak držala četkicu za zube i rezervnu odeću u njegovom stanu, baš kao što je i on to činio kod nje. Život ne može biti mnogo bolji od ovoga, mislila je Katrina. A on joj je postepeno dozvoljavao da mu se približi. Možda će, samo možda, ovi ispasti sasvim dobro. Za oboje.

- Trebalo bi da ja blistam - reče Medison i stavi mnogo bibera na picu s pečurkama i avokadom. - Ti i blistaš - reče joj Katrina i tek onda shvati šta je njena sestra htela da kaže. - Ako me pitaš da li sam trudna onda si pobenavila. Razume se da nisam. Jasno je da su ti udarili u mozak svi ti odvratni začini koje trpaš na picu. Medison zakoluta očima. - Nema ničeg odvratnog u biberu na pici. A ja nisam rekla da si trudna. Samo sam rekla da blistaš. A to blistanje znači da imaš mnogo fantastičnog seksa. - Medi! Sestra joj se osmehnu bez i malo kajanja. - Pa to je istina, zar ne? Katrina oseti da crveni do samog korena kose. - Da.

- Izvrsno. Lepo je kad te čovek vidi srećnu, Kat. I to je zbog njega, zar ne? Katrina je u poverenju poverila Medi da se vida s Risom. - Ne planiramo ništa. Živimo od danas do sutra. - Ali ti si zaljubljena u njega, je li tako? - Neću da pominjem tu reč. Medison izvi obrvu. - Rizikuj. Vredi rizikovati. Kad ti kažem. - Ne još. - I dalje je postojalo nešto što je Katrinu teralo da bude uzdržana. Nije bila sigurna šta je to tačno, ali još nije smela da prizna da je zaljubljena. Sve je ovo sasvim novo za nju. I tek je nedavno shvatila koliko duboka osećanja gaji prema Risu. Kao da je neki komad koji joj je nedostajao u životu nečujno legao na svoje mesto i popunio ga. - E pa, milo mi je zbog tebe u svakom slučaju. - Ti valjda nisi nikom ništa rekla, je li tako? - upita Katrina, iznenada zabrinuta. Otkad je postala euforično oduševljena Teom, njena sestra je pokušavala da učini srećnim sve oko sebe. - Naravno da nisam. Rekla si mi to u poverenju. - reče Medison i uzdahnu. - Kad me je tvoja mama pozvala pre neki dan da me pita postoji li neki poseban razlog zbog kojeg ti glas preko telefona zvuči tako sreć-no, rekla sam joj da je to zato što voliš svoj posao i zato što ti dobro idu ispiti pa ćeš pre mene specijalizirati. - Hvala ti - reče joj Katrina i poče da čačka viljuškom picu. Mada nije bila iznenađena što je njena majka pozvala Medison da pita šta se njoj dešava. Medisonina majka je uvek zvala Katrinu kad je bila zabrinuta zbog Medi jer je znala koliko su bliske i kako paze jedna na drugu. Medison pruži ruku preko stola i stisnu Katrininu. - Hej. Sećaš li se šta si mi rekla za Tea kad sam ja bila uplašena? Rekla si mi da budem strpljiva i da je on, kad konačno raščisti nešto u glavi, vredan čekanja. I bila si u pravu. Jeste vredan. - Ovo je drugačije. - Nije nimalo drugačije. Jednostavno je reč o tome da Ris još nije odlučio da ti kaže šta oseća. Jesi li mu ispričala za Pita Krastaču?

- Jesam. A on je rekao da je moj sluh deo moje ličnosti... njemu to ne predstavlja problem. - Dobro je. U suprotnom bih mu polomila sve kosti. Dvaput - reče Medison veoma hladno i veoma ozbiljno. - Medi! - uzviknu Katrina zapanjeno. - Pa, ja tebe volim - reče njena sestra, opet bez i malo kajanja u glasu i držanju zbog onoga što je izjavila. - A svako ko tebe povredi imaće posla sa mnom. - On me neće povrediti, Medi — reče Karrina i ugrize se za usnu. U najmanju ruku, neće to učiniti namerno. Ali ja neću prva priznati šta osećam. - Nije mogla više da poveri sestri. - To je za slučaj da grešim u vezi s njim. - Zapamti - reče Medison - da ja mislim da ne gre-šiš. Tih je i ozbiljan, a ti si najpovučenija u porodici, tako da ti on savršeno odgovara. - Medi se osmehnu. - Očekujem da budem deveruša, znaš. Ili neka druga značajna ličnost na venčanju kako god ti to nazvala. - Ti ne samo da vičeš hop pre no što si skočila - reče Katrina - već odmah dodeljuješ sebi i medalju! Ali ako se... i podvlačim ako... ikad udam, naravno da ćeš ti koračati iza mene između dva reda klupa u crkvi. Samo što nećeš nositi ružičastu haljinu. - O boji možemo da se dogovorimo. Ali nosiću visoke potpetice reče Medison s neodoljivim osme-hom. - U svakom slučaju, trebalo bi da pričamo o tvom venčanju, a ne o mom. - To se neće dogoditi pre poznog proleća... vero-vatno prve nedelje u maju... tako da imamo dovoljno vremena da planiramo - reče Medison i raširi ruke. - Dogovor je isti. Pa, skoro isti. Ja ne mogu da se ven-čam s Teom u crkvi, tako da nećeš moći da koračaš iza mene između klupa... Ali ćeš biti tu, u haljini... i veoma, veoma ravnim cipelama. - Kako bi bilo da to bude kostim s pantalonama? - predloži Katrina puna nade.

- Obući ćeš haljinu - reče Medison odlučno. - I kao deveruša i kao nevesta. Ali možda ću ti dozvoliti da obučeš kostim s pantalonama na krštenju. - Zastala je. - Krštenje. To me podseti. Božić. Ove godine ćemo ga slaviti kod nas. Doći će mama i tata i Teovi roditelji iz Grčke, a ja hoću da ih ti upoznaš. Katrina je tužno pogleda. - Zao mi je, dušo. Volela bih da dođem, ali radiću na Božić. - Dnevna ili noćna smena? - Dnevna. - Odlično, to donekle olakšava. Evo kako ćemo to onda izvesti reče Medison. - Pozvaću i tetku Babs i strica Denija, tako da će i oni upoznati Tea i njegovu porodicu pre venčanja, a videće i tebe za Božić umesto da samo razgovarate telefonom... jer ti možeš da dođeš kod nas čim završiš smenu. - Nemojte zbog mene da pomerate božičnu večeru - reče Katrina. - Poješću nešto na odeljenju. Samo mi sačuvaj malo ćuretine, salatu za sendvič i veliki komad božične torte. Medison se nasmeja. - Prestani da brineš. Teo kuva, a ne ja... i, u stvari, nadala sam se da ćeš nam ti napraviti tvoju specijalnu božičnu čokoladnu tortu. - Razume se da hoću. Ali zapamti šta sam ti rekla. Ne čekajte me na večeri. Pridružiću vam se kad budem mogla. Medison se nakašlja. - U stvari, poziv za tebe je u množini. Mislila sam i na Risa. Osim ako on ne ide tamo u Vels. - Nisam sigurna šta namerava - reče Katrina. -Proveriću pa ću ti javiti. - Odlično. Jer ovo će biti dosad najbolji Božić - reče Medison.

Ris je začuo vrisku čak na drugom kraju odeljenja. Brzo je rekao svom pacijentu i njegovoj mami da će se odmah vratiti i pohitao je u smeru iz kojeg je dopirala vriska. Katrina je očigledno i sama čula jer stigla do boksa skoro istovremeno s njim.

Deniza... četvorogodišnja devojčica koja je bila operisana posle saobraćajne nesreće i iz odeljenja intenzivne nege pre trideset minuta prebačena na njihovo odeljenje... bacakala se na krevetu i vrištala. - Dobro je, zlato. Sve će biti u redu - pokušao je da umiri devojčicu i uhvatio je za ruku. Lin zastade na vratima. - Sta se događa? Obišla sam je pre pet minuta i spavala je. - Pretpostavljam da se upravo probudila i videla da je na nepoznatom mestu, pa želi mamu - reče Katrina. - A tu je i trauma od saobraćajne nesreće... možda je upravo shvatila šta se desilo. Zna li neko gde su joj roditelji? - Idem da proverim. Vratiću se za sekund - reče Lin. - Proveri njen karton - reče Ris. - Možda ima bolove. Katrina hitro prelete pogledom po kartonu. - Sudeći po ovome, na intenzivnoj nezi su joj dali sredstvo protiv bolova. Pa ako je sad nešto boli... Nije morala da izgovori. Oboje su znali da su Denizine ozlede u tom slučaju daleko ozbiljnije nego što su ekipe hitne pomoći i hirurgije to zaključile, što znači da će devojčica možda opet morati na operaciju. - Možeš li da mi kažeš gde te boli, bacili* - upita Ris. Ali Deniza je i dalje jaukala tako da ga sigurno nije čula. - Pusti da je malo pomazim - reče Katrina. - Ispričaću joj priču i ako budem uspela da je primirim, možda će moći da nam kaže šta nije u redu. Ris je već video kako deca reaguju na Katrinu... video je kako je ranije umirivala nervoznu i uplašenu decu. Ona ima nešto u sebi što odeljenje čini mirnim, spokojnim mestom čak i ako se svet napolju lomi u kovitlacu.

_________________________ * Velški: malena. (Prim. prev.)

A tako je delovala i na njega. Pustio je Katrinu da zauzme njegovo mesto pored postelje male devojčice, malo se zadržao posmatrajući kako je miluje i priča joj priču o vilama i princezama i magičnoj zvezdi koja svakog može da odvede kući ako se izgubi. Vriska male devojčice postepeno se svela na plač i konačno na čudne jecaje kao da je štucala dok je slušala Katrinin tih, umirujući glas. Katrina ju je blago Ijuljuškala u naručju i milovala joj kosu, smirujući je. Dok ju je gledao, Ris je odjednom shvatio nezamislivo. On je voli. Zaista voli ovu ženu. U Katrininoj blizini se oseća kao da se greje na pro-lećnom suncu. A njegov svet je postao mnogo, mnogo svetlije mesto otkako je ona u njemu. O, gospode. Ovo je delovalo zastrašujuće ozbiljno. Nikad se ranije nije ovako osećao. Nije znao kako da kaže Katrini... niti odakle da počne. Mada je znao da ovde, usred odeljenja, dok se brinu za ozbiljno bolesno dete, nije ni vreme ni mesto za to. - Možeš li da mi kažeš šta nije u redu, zlato? - upita Katrina. - Da li te nešto boli? - Hoću mamu - zajeca devojčica i donja usna joj zadrhta. Katrina upitno pogleda Risa. Shvatio je šta želi da ga pita. Da li je Denizina mama izašla iz operacione sale i kad će moći da je poseti. On klimnu glavom. - Idem da nađem Lin i da vidim šta se dešava. Pedijatrijsku sestru sreo je na pola puta do prijemnog odeljenja. - Ima li vesti o Denizinim roditeljima? - Loše je - reče Lin. - Mama joj je još na operaciji, a tata joj se ne javlja na mobilni telefon. - A deda i baba? Tetke i ujaci? Neki porodični prijatelj, možda? upita on. - Denizina mama sigurna ima negde broj telefona koji treba pozvati u slučaju preke potrebe... čak i ako sudski lekari nisu

uspeli da ga nadu u njenom mobilnom, moguće je da je zapisan u nekom notesu ili agendi. Ili na ceduljici. Mora da postoji neko. - U urgentnom odeljenju su zatrpani poslom. Razgovarala sam s Iv... jednom od starijih sestara u urgentnom... kaže da će zadužiti neku mladu sestru čim bude mogla. Predlaže da pozovemo pacijentkinjinog lekara opšte prakse. - Pod pretpostavkom da uopšte možemo da stupimo u vezu s tim lekarom. Čak i u tom slučaju ne mora da znači da ćemo dobiti podatke koji su nam potrebni - reče Ris i nestrpljivo zavrte glavom. - Katrina obavlja sjajan posao, ali ni ona ne može beskonačno da ostane s Denizom. Za pola sata treba da počne smenu u savetovalištu, a nemamo nikog da je odmeni... Vil je na hirurgiji, a ja radim u savetovalištu. Znam da Tim prati Katrinu, ali ne možemo ga bez nadzora baciti u vatru. Ne bi bilo korektno ni prema njemu ni prema pacijentima. - A otkazivanje rada savetovališta takode ne dolazi u obzir. - Ako se Deniza veže za Katrinu, neće hteti da bude ni sa kim drugim - reče Lin uz uzdah. - A ako nastavi da vrišti, to uopšte neće biti dobro za nju, a osim toga, uznemiriće i drugu decu na odeljenju. - Potrebno joj je poznato lice - reče Ris. Mada su mogli da zaduže nekog s odeljenja da pokuša da stupi u vezu s nekim Denizinim rođakom, znao je da će on to uraditi brže jer može da pruži prava obaveštenja o Denizinom stanju i da istovremeno odgovori na sva pitanja onoga s kim bude uspeo da stupi u kontakt. Prekrstio je ruke. - Idem ja dole u urgentno. Pozovite me na mobilni ako vam budem potreban i obavestite one na prijemnom da će savetovalište danas kasnije početi da radi... ako se zbog toga stvori gužva, ja preuzimam odgovornost. Usput ću obavestiti Katrinu o ovom dogovoru. Možete li pozvati Iv i reći joj da stižem? - Svakako. - Hvala, Lin. Sjajni ste. - Zaista je dobro što zna da sve može da ostavi u sestrinim sigurnim rukama.

Ovo je svakako scenario u kojem je Katrinin oštećeni sluh od velike koristi. Naime, mogao je samo da uobličava usnama reči dok joj bude objašnjavao šta se dešava, tako da devojčica ne može da ga čuje i da se zabrine. Zaustavio se načas kod boksa u kojem je bila Katrina i onda nastavi prema odeljenju hitne pomoći. Iv, koju je Lin već obavestila, izvadi tašnu Denizine majke iz sefa u kojem su čuvali stvari pacijenata. - Lekari s terena probali su da pozovu ZSPP broj - reče Iv pominjući šifru broja „za slučaj preke potrebe" koji su neki ljudi imali na svojim mobilnim telefonima - ali to je očigledno broj telefona njenog supruga. I niko se ne javlja. — Da probamo s agendom - reče Ris i poče da lista sve dok nije stigao do adresara. — Oh, do đavola. Ili nije zapisala broj telefona svojih roditelja jer ga zna napamet ili uopšte nije u vezi s njima. Ali ima broj pod „obdanište". — I on se s olakšanjem osmehnu Iv. - Oni poznaju Deniz... i sigurno imaju i druge brojeve telefona osim broja njenog oca, za slučaj da treba da jave nešto hitno. Uspeo je da nađe direktorku obdaništa, objasnio joj situaciju i završio pitanjem: - Imate li onda neki broj koji treba da pozovete ako se dogodi nešto važno? — Žao mi je - reče direktorka obdaništa. - Ne mogu vam dati taj broj. Ris uzdahnu. - Ja mislim da je slučaj u kojem je mala devojčica doživela saobraćajnu nesreću i završila u bolnici a njena majka u operacionoj sali, a otac joj se ne javlja na telefon, vrlo hitan. Zar je moguće da ne možete da mi kažete ime nekog koga bih mogao obavestiti o ovome? — Ne možemo da dajemo brojeve telefona — ponovi direktorka. To je kršenje pravila o zaštiti podataka i imali bismo ozbiljne nevolje. Ris dođe u iskušenje da se izviče na ženu i kaže joj da pravila nekad treba i prekršiti zarad zdravog razuma i predusretljivosti, ali se uzdrža. - Hoćete li onda vi da pozovete nekog u moje ime? I, samo da znate, ovo nije nekakav blesavi hir već možete da pozovete

dečje odeljenje ovde u bolnici i proverite sve što sam vam rekao. Pretpostavljam da kao lokalno obdanište sigurno imate naše brojeve telefona... ali za svaki slučaj, imate li olovku? - Imam. - Dobro je - reče Ris i onda joj dade direktan broj telefona odeljenja. - Ja sam doktor Ris Morgan. Tražite mene... ili, ako još ne budem stigao odavde iz urgentnog odeljenja, možete da razgovarate s glavnom sestrom, Lin Bterli. To vam govorim zato što je moja zamenica sad pored Denize i smiruje je, ali Denizi je zaista što pre potreban neko koga poznaje. - Hoće li joj biti dobro? - Sad joj je dobro - hladno reče Ris. - Ovaj. I vi čuvate podatke. Ris je mogao da se opkladi da je ženino lice sad veoma crveno. I nekako se sažalio nad njom. - Tako je. Hvala vam na pomoći. I bio bih vam veoma zahvalan ako biste zbog Denize odmah pozvali nekog. Čim je stupio na odeljenje, Lin ga je presrela. - Upravo su mi se javili Denizini baka i deka - reče mu ona. - Sjajni ste. - Hej. Pa nisam ja uspeo da ubedim malenu da se nije srušio ceo svet oko nje. Naša Katrina zaslužuje sve pohvale. - Ona je stvarno dobra s mališanima. Čitav svet im čini svetlijim reče Lin. Katrina je i Risov svet činila svetlijim. I on odluči da joj to večeras kaže.

10. - Sirota malena - reče Katrina kasnije te večeri kad su izašli iz bolnice. — Baš je dobro što će baka i deka moći da je paze dok joj mama bude u bolnici. - Ostaće ona još nekoliko dana na posmatranju -podseti je Ris. - Dobro je što je sedela na zadnjem sedištu, iza majke, i što je vezala pojas - reče Katrina. - Ed iz urgentnog odeljenja mi je rekao da je automobil skoro spljošten sa suvozačeve strane. — Saznali su i da je Denizina majka pretrpela ozbiljne povrede i da je imala unutrašnje krvarenje, slomljenu ključnjaču, ruku i nogu. - Odakle mi osećaj da će izvesna lekarka sve pauze provoditi vodeći Denizu da vidi mamu? - upita Ris tobože hladno. Katrina raširi ruke. - Možeš da se pozoveš na svoj položaj i da mi zabraniš. - Ti bi se jednostavno oglušila i opet sve uradila kako si naumila reče Ris. - Zato neću da trošim dah. - Dobro je, počeo si da učiš - reče Katrina, a onda zastade pa reče: - Rise, je l' i ti radiš za Božić? On klimnu glavom. - Nije pošteno da zaposleni koji imaju decu rade kad mogu da budu kod kuće s decom. Tako je i ona mislila. Iako je i njoj nedostajao taj dan uz porodicu, zbog njenog odsustva neće žaliti nijedno dete, pa je obično slavila s roditeljima dan pre ili posle Božića. - Pitala sam se da li ćeš za Božić ići u Vels. On slegnu ramenima. - Sasvim sam srećan ovde u Londonu. Možda bismo mogli zajedno da provedemo veće posle smene. Katrina je delom bila srećna što Ris namerava da provede Božić s njom, ali je shvatila koliko je otuđen od svoje porodice kad uopšte ne planira da ih vidi na jedini dan u godini kad većina ljudi čini sve što može da bi se videli s porodicom i proveli praznik s njom. To je beskrajno daleko od njenog odnosa s porodicom, a bliskost s njima

umnogome joj je nadoknađivala to što nisu brojni. Obično je uspevala jednom mesečno da skokne do kuće da vidi roditelje, dok Ris nije nijednom otišao u Vels otkako ga je upoznala. I, koliko je njoj poznato, nedeljama nije razgovarao s roditeljima dok je ona sa svojima pričala svaki drugi dan ili im slala imejlove. A možda ona greši. Možda na ovaj način želi da je pita da zajedno provedu Božić i da je upozna sa svojom porodicom. - Da li tvoja porodica možda dolazi u London? - Sumnjam. Ovo joj je bilo gotovo nerazumljivo. - Ali valjda žele da te vide za Božić? - Sumnjam - reče on ponovo i glas mu postade veoma hladan kao da je upozoravao da se mane toga. Ali kako je mogla da učini to? Ako se Ris otuđio od porodice, zato je, bila je sigurna u to, tako uzdržan. Da je na njegovom mestu i da jedva održava odnose s porodicom, osećala bi se jadno. Možda bi mogla da mu pomogne da se pomiri s njima. - Otkud znaš ako ih nisi pitao? Pogledao ju je malo zlovoljno kad su zastali pred njenim vratima. Jednostavno znam — reče on, malo poćuta pa reče: - Znaš šta, Katrina? Mislim da ću noćas spavati u svom stanu. Sam. Sam? Katrina oseti da joj se ženice šire. Zaista nije očekivala da će on tako reagovati, da će je odgurnuti. -Ali, Rise... - Pusti to, Katrina, samo pusti - prekide je on tiho. - Treba mi malo vremena i prostora. Znaš, nije svaka porodica kao tvoja. I neke stvari valja ostaviti takve kakve jesu. Veruj mi kad ti to kažem. - Rise, ja sam... Ali on se već okrenuo i odlučno odlazio niz ulicu. Katrina otključa vrata i uđe u kuću, ali nije se zamarala time da spremi nešto za večeru. Izgubila je apetit. Kako je mogla tako loše da proceni situaciju? Zapala je u iskušenje da ga pozove telefonom, da mu se izvini što ga je tako pritisla, ali osećala je da je ozbiljno mislio ono što joj je rekao.

Potreban mu je prostor. I najbolje što sad može da učini jeste da se pomiri s tim. Da mu veruje na reč. Da mu ono što mu je potrebno. Iako se zbog toga osećala jadno.

*** Bila je to prva noć koju su proveli odvojeno. Katrina je loše spavala, jer joj je nedostajala toplina njegovih ruku i silno je zažalila što nije ćutala. Prvi put otkako pamti osećala se stvarno gluvom. Odsečenom od svih. Ris je tih, ali je njegovo prisustvo punilo kuću. Nedostajala joj je njegova muzika. Nedostajao joj je njegov lagani, seksi osmeh. Nedostajao joj je on. Ris je takode proveo loše noć. I mada je bio u iskušenju da pozove Katrinu dok je u šest ujutru pio kafu u kuhinji, jer je znao da je i ona već budna, setio se da joj razgovor telefonom nije prijatan... posmatrao ju je na poslu kako, razgovarajući telefonom s nekim rođakom pacijenta, pritiska telefonsku slušalicu što više može uz desno uvo i isključuje slušni aparat u levom kako joj ne bi smetala galama na odeljenju. Ne, telefonski poziv ne bi bio dobar. Uzeo je mobilni i otkucao poruku: - Katrina, žao mije. Nije trebalo da se brecam na tebe. Videćemo se na poslu. Izviniću se propisno kad se budemo sreli. R. x Pola sata kasnije njegov telefon zvrcnu da najavi njen odgovor. I meni je žao. Nije trebalo da te gnjavim. Videćemo se kasnije. K. x I dodala je smajlija. Znači, oprostila mu je. Čak je preuzela na sebe preuzela deo krivice, mada to nije njena krivica. To je, zaključi on, daleko više nego što on zaslužuje. Katrina se ponašala uobičajeno, kao profesionalac, dok su tokom prepodneva obilazili odeljenje, a za vreme pauze za ručak nije

100

mogao da dođe do nje, jer je zgrabila čokoladu i odvezla Denizu na kolicima na odeljenje opšte bolnice da bi devojčica videla majku. Što mu je sasvim odgovaralo jer je imao vremena da ode da kupi nešto. Strogo govoreći, znao je da mora da joj se izvini cvećem... ali ako donese ogroman buket na odeljenje i ako ga Katrina ponese kući, zlobni jezici će odmah zapalacati. Nije želeo da njegov privatni život postane predmet bolničkog ogovaranja, a znao je i koliko je mrzela priče koje su o njoj kružile posle raskida s Pitom u bolnici u kojoj je ranije radila, pa se opredelio za nešto mnogo manje uočljivo od cveća... za nešto za šta se nadao da će se isto toliko i njoj svideti. Kad su završili smenu, on je, kao i obično, sređivao papire, dok je ona u dečjoj sobi pričala priču za kraj dana, ali se potrudio da izađe iz kancelarije u isto vreme kad je ona izašla iz sale za igru. - Mogu li načas da razgovaram s tobom? - upita je. - Svakako - reče ona, puštajući ga da je uvede u svoju kancelariju i da zatvori vrata za njima. - Ja, ovaj, pitao sam se da li bi večeras pošla sa mnom na večeru u Meze. Ako nisi zauzeta. Želim da ti se izvinim. - Rise, ne moraš to da radiš. - Voleo bih. Želim propisno da ti se izvinim... što je malo teško ovde pod sokolovim očima naših kolega. -A...ha. - Znači, slobodna si? Ona se osmehnu. - Jesam. Hvala ti. I volela bih da idem u Meze. - Odlično. Kad su stigli u restoran sačekao je da sednu i da poruče gomilu raznih jela koja će podeliti... sve sama Katrinina omiljena... pa joj tek onda dade papirnu kesu s poklonom. Razrogačila je oči kad je videla marku. - Rise, ovo je jezivo skupo! - Ali ti se sviđa? Ona se osmehnu. - Obožavam ih. To su moje apsolutno najomiljenije čokolade... one kakve dobijam samo za rođendan. Hvala ti. Ali zaista nisi morao.

101

- Morao sam. Nisam smeo onako da se ponašam sinoć. - On uzdahnu. - Nema svako porodicu kakvu imaš ti, Katrina. I rekao bih da sam malo osetljiv s tim u vezi. - Malo? - upita ga ona blago. - U redu. Veoma - priznao je. - I žao mi je. - Ja sam preterala sa zapitkivanjem. Tako da sam i ja kriva za ono što se desilo što znači da treba da podelimo krivicu - reče ona i zastade, ugrize se za usnu pa nastavi: - Ovaj, kad smo već kod gnjavaže... Slušaj, potpuno ću razumeti ako odbiješ, ali Medi pravi veliku porodičnu božičnu proslavu u svojoj kući. Želi da im se pridružim čim završim smenu. Moji roditelji dolaze samo na jedan dan, jer znaju da ja obično radim za vreme praznika... ali proslava kod Medi je prilika da vide i mene i da upoznaju Tea... i... - Ona se promeškolji na sedištu. - Slušaj, ne pritiskam te. Ako želiš, predstaviću te svima kao kolegu i prijatelja koji je sa mnom radio na Božić. Svi znaju da Medi, takva kakva je, smatra da je veselije ako ima više gostiju. I... - Duboko je udahnula. - Brbljam. Izvini. Pitala sam se da li... da li bi pošao sa mnom? Zelela je da on pođe s njom. Da zajedno provedu porodičnu proslavu Božića. Nešto što on godinama nije imao. Otkako je diplomirao, Ris se uvek trudio da izmisli neki posao tokom prazničnih praznika, kako bi izbegao mučenje kroz koje bi morao da prolazi. Veliko porodično slavlje Božića kod Medison s Katrininim roditeljima, Medisoninim roditeljima i Teovom porodicom. Pomisao na to ispunila ga je stravom... jednostavno nije navikao na to. Ali je znao i da se mora malo potruditi zbog Katrine. Porodica joj je veoma važna. A što se tiče toga da ga predstavi kao kolegu... znao je da su Medison i Katrina bliske i bio je prilično siguran da joj je Katrina poverila da se njih dvoje viđaju. Čak i ako to nije pomenula ostatku porodice, Medison je... u najboljoj nameri... to možda već učinila.

102

Ali ako želi da bude s Katrinom... a znao je da želi... onda će morati da napravi kompromis. I da učini to što ona traži od njega. - U redu. Poći ću s tobom. - Hvala ti. Ona ga zagrli, a njegova strepnja se polako istopi. Kad je pored Katrine, čini mu se da je sve moguće. I pomišljao je da bi s njom možda mogao imati odnos kakav nikad dotad nije imao. Da je našao osobu koja ga stvarno voli i koju on stvarno voli i da će moći da ima porodicu koja će uvek stajati iza njega.

*** Na Badnje veče Ris je prenoćio kod Katrine. To ga je malo nerviralo... nikad se nije trudio da ukrašava dom, ali je Katrina radila sve po propisu. Kupila je pravu jelku, čiji je miris ispunio sobu... i nagovorila ga da pode s njom tri dana ranije da je odabere... stavila je i male lampice svuda između iglica, venac na ulazna vrata, zelenilom je ukrasila kamin i svuda je postavila mirišljave svece koje su božičnim mirisima pomorandže, karanfilića i cimeta ispunjavale sobu. I, kao da pravi neki hirovit nestašluk, zakačila je granu imele na tavanicu u hodniku, tik ispred ulaznih vrata. - To nije prava imela - objasnila je. — To je, u skladu sa zaštitom prirode, imela načinjena od svile. Ali isto deluje. I kako onda da odoli i daje ne poljubi ispod imele? Posle večere... koju su spremili zajedno... Ris je izneo neku kutiju. - Šta je to? - Velška božična tradicija... to je tafi. Obično se pravi na sam Badnji dan, ali ja sam ga pripremio juče ujutru. I pravio sam ga u plehu umesto na tradicionalan način koji nalaže sipanje iz supene kašike u ledenu vodu. Ona uze zalogaj kocke. - Mmm. Izvrsno je - reče ona i onda malo nakrivi glavu. - Koliko vremena je potrebno da se spremi? - Oko pola sata.

103

- Znaš li napamet recept? Jer ako znaš... mogli bismo malo da napravimo pa da odnesemo sutra kod Medi. Razume se da je prvo pomislila na Medi. — Već sam napravio, cariad, u mojoj putnoj torbi je — reče on uz osmeh. - Izneo sam samo malo da probamo. Ali mogu da napravim još kad god poželiš. - Rise, ja... Hvala ti. - Ona obiđe sto i zagrli ga. -Znam da će ti biti nezgodno sutra i neće mi smetati, razumeću, ako se predomisliš. Jedan deo njega i dalje nije želeo da ide. Ali on stvarno, stvarno nije želeo daje povredi odustajanjem. - Doći ću - obeća joj. - Verovatno sutra ujutru nećeš imati vremena da otvoriš poklon koji sam ti kupila - reče ona. - I zato sam mislila da bi to voleo da učiniš večeras. - Ona ode do ormana i vrati se noseći, na njegovo iznenađenje, božičnu čarapu. - Srećan Božić — reče mu i lako ga poljubi. - Katrina... - zausti, ali mu knedla zastade u grlu. Kad je poslednji put dobio Božičnu čarapu? Davno je to bilo da bi pamtio. Mada je shvatao zašto je majci uvek teško padao Božić. Iz istog razloga zbog kojeg je on mrzeo dane između Božića i Nove godine... jer je tad godišnjica smrti njegove sestre, dana kad mu se život okrenuo naopačke i ništa više nije bilo isto. Potisnuo je sećanja. Sad nije trenutak za to. Ni mesto. Video je da Katrina uživa u Božiću i mada je znao da bi trebalo da joj kaže, nije nameravao da to učini sad. - Hvala ti. Ali ja tebi nisam spremio čarapu. Ona slegnu ramenima. - To je u redu. Nisam ni očekivala. - Ali ti jesam kupio nešto. - Istina je da nije bilo sasvim po propisu jer pokloni nisu bili u čarapi već su zapakovani u radnji, ali nije zaboravio. - Čekaj. -I on donese poklone iz svoje putne torbe. - Srećan ti Božić, cariad- reče joj. - Hvala ti - reče mu ona i poljubi ga. - Hajde da otvaramo poklone jedan po jedan. Veoma joj se svidela enciklopedija filma koju joj je kupio, a zatim digitalni fotoaparat, onda nedavno obnovljeno specijalno izdanje njenog omiljenog filma i velika kutija onih istih čokolada koje joj je

104

prethodno kupio kao izvinjenje, čokolada koje su joj, koliko je shvatio, njena jedina stvarno detinjasta radost. Uz to je dobila i punu torbicu kozmetičkih preparata s mirisom čokolade. A on se raspametio kad je video šta je ona njemu kupila. U čarapi je našao godišnju člansku kartu Britanskog filmskog instituta, CD njegovog omiljenog čeliste, ukrasno oblikovane čokolade koje je sama spakovala i malu muzičku kutiju koja je svirala prvi deo Bahove kompozicije Vazduh za gudače. I retko izdanje jedne od njegovih omiljenih priča Kornela Vulriča... nešto što mu je nedostajalo u zbirci. - Katrina, ne mogu da verujem da si uspela ovo da nadeš, fantastično je. A ti si divna - reče joj i ozbiljno je to mislio. Sledećeg jutra Ris se obukao kao Deda Mraz, a Katrina i Tim su glumili njegove pomoćnike... oboje u kostimima patuljaka... Lin je bila božična vila s krilima i čarobnim štapićem. Zahvaljujući grupi Prijatelji bolnice, imali su paketiće za svu decu na odeljenju i za njihovu braću i sestre: slikovnicu i čarapice za bebe; bojice i knjiga s anegdotama za starije; i malo žetona za one preko deset godina, da bi mogli da ih stave u uitomat za muziku ili video-igre. Katrina primeti da malom Tomiju Prajsu, koji je u bolnici zbog idiopatske trombocitopenične purpure, bolesti koja se manifestuje modricama i osipom koji ne iščezavaju kad se pritisnu, što ukazuje na potkožno krvarenje i lekari na odeljenju se svojski trude da nadu uzrok - niko nije došao u posetu. Iako se zahvalio na poklonu koji je dobio od Deda Mraza, osmogodišnjak nije ustao iz kreveta da bi se pridružio drugoj deci u sali za igru. A Katrina je primetila da, iako su ostala deca s odeljenja okačila čestitke na zidove iznad svojih kreveta, iznad Tomijeve nije bilo nijedne. Srce ju je bolelo zbog njega. Tomi je gledao kako roditelji i rodbina druge dece sve čine da im ulepšaju praznik u bolnici, vrlo dobro je shvatao šta mu je uskraćeno i zbog toga se sasvim povukao u sebe. Da li je i Ris imao takvo detinjstvo? I, ako jeste, da li će i kako podneti božičnu proslavu Gregorijevih? Katrina potisnu te misli. Zastala je pored Tomijevog kreveta. Njegova porodica jedina nije odgovorila na njen opšti upit kojim je tražila odobrenje da svi

105

pacijenti dobiju čokoladne slatkiše. Njihovo ćutanje shvatila je kao pristanak pa mu je pružila čokoladu u obliku irvasa crvenog nosa. — Hej, srećan ti Božić - reče mu. - Aha. I vama, takode. Hvala - odgovori on brzo. Tomijeve oči su malo previše blistale; Katrina je shvatila da je dečak na ivici suza i počela je da mu priča šašave viceve sve dok se nije osmehnuo. Za ručkom mu je priredila pravu predstavu paleći božične prskalice s njim i na kraju smene mu krišom dodade još jednu čokoladnu figuricu. - Ne mogu da verujem da se porodica Tomija Prajsa nije potrudila da ga poseti za Božić - reče Risu, besne-ći kad su odlazili iz bolnice. - To je baš bedno. - Zar ne misliš da malo previše osuđuješ ljude? -upita je Ris blago. - Možda se njegovi roditelji plaše bolnice. Možda imaju previše briga i kod kuće... možda se staraju o nekom starijem članu porodice ili o malom detetu s posebnim potrebama pa prosto nemaju vremena da predahnu u toku dana. - U pravu si. Zao mi je - reče ona i uzdahnu. - Ali ponekad zaista poželim da imam čarobni štapić. Ne želim basnoslovno bogatstvo ili večnu mladost. - Ti samo želiš da udesiš da svetu bude dobro - dovrši on umesto nje. - Ali ne možeš sve da popraviš, cariad. - Znam. Ali volela bih da mogu - reče ona i uzdrhta. - U redu. Dosta. Idemo kod Medi.

I kako su se primicali Medisoninoj i Teovoj kući, tako je Ris osećao sve jače grčeve od nervoze u stomaku. Ovo je važno Katrini i on će to uraditi. Ali, gospode, kako bi voleo da je umesto toga na pustom ostrvu. Posebno u trenutku kad ih je Medison uvela u kuću i kad je shvatio koliko je ljudi prisutno i kako svi pričaju i smeju se i ponašaju se prisno, na način svojstven onima koji se celog života poznaju, uprkos činjenici što je, koliko je shvatio, Teova porodica prvi put srela Gregorijeve.

106

Ovo je sasvim drugačije od njegovih uspomena na praznovanje Božića. Uspeo je da se osmehuje i da bude učtiv prema svima i Medison se izgleda veoma svideo njegov domaći tafi i šampanjac koji je doneo kao svoj doprinos proslavi. Potpuno ju je oduševila čokoladna torta koju je napravila Katrina; bilo je jasno da Katrininu ljubav prema čokoladi deli cela porodica. Našao je tiho mesto u uglu sobe, ali je od trenutka kad su stigli Katrina bila u središtu svega što se dešavalo jer je, očigledno, bila najvoljeniji član porodice. Ali što je više posmatrao, postajao je svesniji koliko su svi oni bliski. Katrinini roditelji su jedno drugom dovršavali rečenice. Medisonini roditelji nisu prestajali da traže jedno drugo pogledom i da se osmehuju. Teova porodica je onako, po grčkom običaju, bila bučno prisna sa svima, a Teo nije krio koliko je brižan prema trudnoj verenici. Katrinina mama se veoma trudila da se i on oseća dobrodošlo... mada je primetio da izbegava uobičajena pitanja o tome gde njegova porodica provodi Božić, tako da je imao osećaj da je Katrina pripremila roditelje i napomenula im da ga ne pitaju. Katrina. Iako je bio učtiv prema njenoj porodici, nije mogao da odvoji pogled od nje. Ona je čitala priču Teovoj sestričini i mazila Teovog sestrića, dok su sedeli na podu ispod okićene jelke i delovala je kao da tu pripada. Pa naravno da pripadala. Ovo je njena porodica. Uklapala se i u proširenu porodicu. Uklopila bi se ona svugde. Čak bi i njegova majka, pomisli Ris, teško mogla da joj odoli. To saznanje ga je pogodilo. Ova tri para roditelja, svi zajedno, imali su oko sto godina srećnog braka. Izdržavali su i podržavali decu, pomagali im kad god bi naišle teškoće, da bi i njihovi brakovi bili srećni. A njihova ljubav je bila bezuslovna. I možda bi, samo možda, on mogao da rizikuje s Katrinom. Ako Katrina bude spremna da se upusti u rizik s njim.

107

I dalje je to mleo po glavi kad mu je prišla Teova sestričina. - Dođi i ti da slušaš priču - reče mu ona na savršenom engleskom jeziku, iako s jakim naglaskom, i uhvati ga za ruku. Kako, onda da je odbije? Ris je bio svestan veoma čudnog osećaja u predelu srca, kad je seo pored Katrine i kad ga je mala Ariana nagovorila da stavi u krilo njenog malog brata, bebu Petrosa, kako bi ona i Katrina mogle da izvedu lutkarsku predstavu s njenim novim igračkama. Ris je navikao da mazi bebe i decu. Činio je to svakodnevno na poslu, tešio ih kad ih je bolelo ili im objašnjavao kako će dalje teći njihovo lečenje. Zato nije trebalo da mu bude neobično što drži tog mališana... a ipak se osećao čudno i nije mogao da objasni zašto. - Izvini - Katrina je samo usnama uobličila reči. - Sve je u redu - uzvrati on na isti način pa bolje namesti švrću u svom krilu i poče da mu tepa i zabavlja ga, što je potrajalo tokom cele predstave. Na svoje iznenađenje, shvatio je da se opušta i da zapravo uživa u porodičnom slavlju. Palio je prskalice i pričao loše viceve, smejao se još lošijim koje je Teova sestričina uspela da nauči napamet za tu priliku, gurao se s ostalima oko postavljanja stola za čaj i kasnije oko raspremanja, učestvovao u zajedničkim igrama. Konačno je došlo vreme da se raziđu. Katrinina majka ga zagrli na oproštaju, Katrinin otac mu toplo stegnu ruku, Teo ga pljesnu po ramenu, članovi Teove porodice ga redom izgrliše... ali Medison ga je potpuno oborila s nogu. - Hvala ti što si došao - reče mu ona zagrlivši ga i onda dodade glasom tako tihim da je bilo jasno da ne želi da ostali čuju: - A posebno zato što si to učinio zbog Kat. Ona je nešto posebno. Aha. Znao je to. - A ja mislim da si i ti poseban - dodade Medison - samo ako dozvoliš da bude tako. Tad je, bez ikakve sumnje, znao da se Katrina poverila sestri... a Medison nije izneverila to poverenje. S obzirom na njihovu bliskost, imao je osećaj da se Medison postavlja veoma zaštitnički prema

108

mlađoj sestri. Tako da je činjenica da ona misli da je on dobar za Katrinu... Osećao je knedlu u grlu dobrih pet minuta posle izlaska iz Medisonine i Teove kuće. - Izvini. Da li ti je bilo mnogo teško? - upita ga Katrina kad su ušli u metro. - Nije. Porodica ti je divna. - Milo mi je što su ti se svideli - reče Katrina i onda se ugrize za usnu. — Samo si... strašno si tih otkako smo izašli. - Malo sam zatrpan utiscima - priznao je. - Nisam navikao na ovako nešto. - Nije hteo da joj kaže šta mu je Medison rekla. I dalje pokušavao da objasni sebi jedan osećaj. Osećaj da je ova žena prava žena za njega, da je ona žena koju je celog života želeo. Ali trebalo je da sredi nekoliko stvari pre nego što je upita da li hoće da deli život s njim... da rizikuje s njim. Ona ga je uhvatila za ruku i ispreplela prste s njegovima. - Hvala ti u svakom slučaju. - Na raspolaganju sam ti u svako doba. Ona se osmehnu. - Znači li to da mogu da tražim od tebe da u maju ideš sa mnom na Medino venčanje? Venčanje. On duboko uzdahnu. - Svakako. - Odlično - reče ona i zastade. - Ispričala sam joj za tvoje violončelo. Pa smo se pitale... to će biti građansko venčanje, ne crkveno, pa je neće pratiti muzika s orgulja dok bude išla prema Teu. I... Već je pogodio šta je htela da pita, ali pustio ju je da se malo muči. - Želiš da sviram na njenom venčanju, je l' tako? - Samo ako želiš. Ako će ti to predstavljati... - zastala je. — Ako ti nije teško. Da bude deo njene porodice? Ris stade, okrete je da može da mu vidi lice i poljubi je u usne. - Ako ti želiš da sviram, naravno da ću učiniti to. Kaži joj da odabere šta god želi... ne, sam ću joj to reći. Samo mi treba vremena da uvežbam i usavršim komade koje ne znam.

109

Ići će s njom na venčanje njene sestre. Svirače čelo tokom obreda. Dozvoliće da ga njena porodica uvuče u svoj čarobni krug. I možda će, samo možda, Katrini postaviti jedno lično pitanje. U novoj godini. Kad dovede u red neke stvari u svojoj glavi.

11. Prva prepreka pojavila se dva dana pre Nove godine. Ris je mrzeo taj dan. Uviđao je da je čak i posle toliko godina tog dana posebno osetljiv. Tog dana je godišnjica smrti njegove male sestre Gvinet. Znao je da bi trebalo da ispriča Katrini sve o tome, ali prosto nije mogao da pronađe reči. Možda sutra, reče sebi, kad sećanje ne bude tako sveže. Uspeo je da se ponaša kao da je sve sasvim normalno... sve do sredine smene kad je beba stara šest meseci primljena zbog zapaljenja pluća. Bila je to žestoka podudarnost, ali već se suočavao s takvom situacijom i znao je da može da se izbori s tim. Ono što nije mogao da podnese desilo se pred sam završetak smene... kad je bebina mama, očigledno raspamećena od brige, počela da viče na malog sina. I da ga krivi što je u kuću doneo virus od kojeg se razbolela mala Felisiti, virus od kojeg joj je organizam tako oslabio da je dobila zapaljenje pluća. Mali dečak je bio bled i bezglasno je plakao. Ris je, sećajući se sebe i svog osećanja, pobesneo. Jedva se obuzdavao kad je ušao u boks. - Je l' postoji neki problem? - upita bez uvoda. Gospođa Volters ga zapanjeno pogleda, očigledno zgranuta načinom na koji joj se obratio, ali onda je primetila stetoskop oko njegovog vrata i identifikacionu karticu prikačenu na njegovu košulju i shvatila da je on lekar koji rukovodi odeljenjem... neko koga ne može zanemariti. Mada je očigledno bila previše ljuta da bi 1 10

joj to zasmetalo. - Razume se da je problem! Moja ćerka leži ovde, ozbiljno bolesna. Zar vi nemate oči? Risu je zasmetala njena osornost, ali još više su mu smetale dečakove suze. I to je moralo da se desi baš danas. Bio je svestan da zbog besa stiska pesnice i s naporom ih je opustio. - Mislim - reče staloženo - da vi i ja treba da porazgovaramo u mojoj kancelariji. Zatim se osvrnuo... i na sreću ugledao Lin u susednom boksu. - Lin? - obratio se bolničarki. - Možete li da mi učinite uslugu i da pripazite Felisiti i njenog brata dok se ne vratim? - Sajmon neće nikud da ide - reče žena. - Da, ali vi i ja hoćemo. A vaš mali dečak je već uzrujan... pa nema potrebe da i ovo čuje - reče on. Gospođa Volters preblede... bilo je jasno da je mislila da će joj on saopštiti nešto dramatično u vezi s Felisiti. I mada je Ris znao da treba da bude čestit i da je razuveri je u vezi sa stanjem zdravlja njene bebe pre nego što odu, u tom trenutku nije bio raspoložen da bude posebno fin. Nikako, posle načina na koji se žena ponela prema svom malom sinu. To je i suviše ličilo na iskustvo koje je on doživeo u detinjstvu. I tako ju je jednostavno poveo do kancelarije i zatvorio vrata za njima. - Gospođo Volters, shvatam da ste uznemireni zbog toga što je Felisiti bolesna, ali njoj neće pomoći to štogrdite sina. Potrebni su joj tišina i odmor... baš kao i drugoj deci na odeljenju. Ona ratoborno isturi bradu. - Ne možete vi tako da razgovarate sa mnom - reče ona. - Tužiću vas. - Samo izvolite - reče Ris svestan da je to prazna pretnja... on ništa loše nije učinio. - Ali bih vam sa-vetovao da se malo više usredsredite na ono što se dešava u vašoj neposrednoj blizini. Felisiti bi trebalo da se oporavi bez ikakvih dugotrajnih posledica, mada će najverovatnije u sledećih godinu ili dve dana biti podložnija kašljanju i nazebima od većine mališana. I mada je razumljivo što ste zabrinutu zbog toga što je ona ovde... a biće joj malo lošije pre nego što se stanje poboljša jer je takva priroda bolesti... sigurno je da će vrlo brzo ozdraviti. - Prekrstio je ruke.

1 11

- Ono što me mnogo više brine jeste vaš sin. Iako se trudimo da naše odeljenje bude što privlačnije deci, bolnica je za njih i dalje veoma zastrašujuće mesto. Sajmon je već zabrinut zbog sestre zato što je ona u bolnici. A vi ste još vikali na njega i ubedili ga da je on kriv za to, tako da je u ovom trenutku potpuno prestravljen i obuzet osećajem krivice. Gospoda Volters ništa nije rekla, ali lice joj se zajapurilo. - Dodaću da je malo verovatno da je on preneo virus Felisiti... virusi kruže i veoma brzo se šire. Mogla je da ga dobije od desetine drugih ljudi. I zato mislim da je vašem sinu upravo sad potrebno ohrabrenje... majčin zagrljaj... ispoljavanje ljubavi. - Ono što on nije imao kad je bio Sajmonovih godina... mada je sad dovoljno star da mu to više ne smeta. Gospođa Volters ga je besno gledala, ali primetio je da su njegove reči izazvale u njoj grizu savesti. Iako je želeo da se izviče na nju, bio je dovoljno pribran da shvati zašto se tako oseća, pa se obuzdao. Treba da bude ljubazan. Da pokaže malo simpatije, podsetio se. Da uradi ono što bi Katrina, ljupka i srdačna, uradila. - Mislim da ćete otkriti da će to i vama pomoći. Jer će sigurno i Sajmon zagrliti vas i tako vam pružiti malo utehe. - Katrina ga je naučila kakva je moć zagrljaja. Lice gospode Volters se opusti i ona brižnu u plač. O, gospode. Želeo je da je spreči da viče na dečaka, ali nije nameravao da je rasplače. Ris nespretno dohvati kutiju s maramicama sa stola i ponudi joj. Kad se smirila, poveo ju je natrag na odeljenje. Očekivao je da zatekne Lin kako sedi sa Sajmonom i Felisiti, ali umesto toga je zatekao dečaka u Katrininom krilu. - Hvala ti što si pripazila Sajmona - reče joj Ris. - Prijalo mi je. Divno smo se proveli - reče Katrina i osmehnu mu se. - A Felisiti se dobro drži. - Odlično - reče Ris pa čučnu kako bi mu oči bile u visini mališanovih. - Jesi li dobro, Sajmone?

1 12

Mališan klimnu glavom, širom otvorenih očiju. -Doktorka Katrina mi je ispričala priču. - Ona najbolje priča priče - reče Ris i pomilova ga po glavi. - Hej. Znam da se malo plašiš za sestru zato što je ovde sa svim tim cevima i žicama i mašinama koje krče i zvrckaju, ali biće joj sasvim dobro. A ja želim da ti kažem da nisi ti kriv što ti je sestrica dobila zapaljenje pluća. - Mama mi je... - zausti mališan i donja usna mu zadrhta. - Tvoja mama je veoma zabrinuta i uplašena, baš kao što si i ti, a ljudi ponekad kažu i ono što ne misle, kad su zabrinuti i uplašeni reče Ris. - Ali ja sam lekar. Moj posao je da pomognem ljudima da im bude bolje i potrudiću se da pomognem Felisiti. Tvoja mama sad to zna. I to zaista nije tvoja krivica. Ovo je doba godine kad ima mnogo virusa svuda oko nas, a Felisiti je veoma mala, pa zbog toga ne može da im se suprotstavi kao što možemo ti i ja. Mališan duboko udahnu vazduh. - Znači ona neće umreti? - Neće umreti. - Za razliku od Gvinet. Zahvaljujući napretku medicine, Felisiti će ozdraviti. - Sve te cevi i žice koje vidiš pomažu joj da lakše diše, da dobije više hrane, i da mi lakše pratimo šta joj je potrebno pa da joj dajemo lekove kad treba, da bi joj bilo bolje - reče Ris blago. - I ona nije jedina na odeljenju koja je tako bolesna. Ima još pet beba koje imaju sličnu bolest. Neke od njih su mnogo bolesnije, a neke su bolje, zato što su se razbolele nešto ranije od Felisiti, pa su dobile lekove i vrlo brzo će sasvim ozdraviti. Mališan klimnu glavom, ali ne reče ništa. - Mislim da mama hoće nešto da ti kaže - reče Ris i pogleda gospođu Volters. Ona učini isto što i on, čučnu i zagrli mališana. -Zao mi je što sam vikala na tebe, Sajmone. Doktor Morgan je u pravu kad kaže da sam bila zabrinuta i zbog toga sam se izvikala na tebe, a to je bilo pogrešno. Nisi ti kriv... a ja te volim. Stvarno te volim. Ris s odobravanjem klimnu glavom... i onda se tiho udalji u bezbednost svoje kancelarije, znajući da mu je potrebno pet minuta samoće pre nego što se opet pojavi na odeljenju.

1 13

Nešto jednostavno nije u redu, pomisli Katrina. Iako je Ris bio potpuno pribran i nije čak ni glas podigao, primetila je nešto u njegovim očima. A poslednjih nekoliko dana je ćutljiviji. Pošla je prema njegovoj kancelariji i posle nekoliko koraka zastala i začkiljila. Otkad to Ris zatvara vrata kancelarije? Zabrinuta, prišla je vratima i pokucala, a zatim ušla, ne čekajući da je on pozove i zatvorila je vrata za sobom. - Nisu ti sve koze na broju pa zato ne pokušavaj da mi kažeš daje sve u redu - reče mu kad mu je videla izraz lica. - Šta se desilo? On se okrenu; bila je sasvim sigurna da je pri tom nešto rekao, ali nije uspela da ga čuje. - Ne čujem te, Rise. Promrmljao si nešto, a ja nisam mogla da ti vidim lice pa tako nisam razumela šta si rekao. Molim te, možeš li da me pogledaš i da ponoviš? - reče ona blagim, ali odlučnim glasom. On je pogleda. - Ništa. Nije važno. Ovog puta nije nameravala da ga pusti da se izvuče. - Nešto jeste reče mu. - I važno je. - Ne želim da o tome govorim ovde. Poslednja reč joj uli malo nade. To je značilo da će joj ispričati. Ne ovde u bolnici... ali ima izgleda da će da joj ispriča. - Čuj, trebalo je da odemo još pre dvadeset minuta. Hajde da pođemo kod mene. Tiho je i niko nas neće uznemiravati. Na njeno olakšanje, pristao je. Bio je ćutljiv sve vreme dok su hodali do njene kuće; poštovala je to, nije ga zapitkivala i terala ga da priča o tome na javnom mestu. Ali čim su se obreli u njenoj kuhinji, seli za sto i uzeli šolje s kafom, rekla mu je: - Pričaj mi, Rise. On uzdahnu. - Samo sam dozvolio da me poremeti pacijentov slučaj. - Felisiti Volters? On klimnu glavom. - Čak sam i ja mogla da čujem viku njene majke... s drugog kraja odeljenja - reče ona i stegnu zube. -Upravo sam krenula da vidim mogu li da je smirim, ali si me preduhitrio. I zaista ne znam kako si, za ime sveta, uspeo da je ubediš da mu se izvini, bio si briljantan.

1 14

-Mmm. Glad mu je bio bezbojan i ona se namršti. - Postoji još nešto, je li tako? On je vrteo solju s kafom po ploči stola. - Da. -Zatim je poćutao malo duže i na kraju je pogledao. - Imao sam otprilike isto toliko godina kao i Sajmon kad su moju malu sestru Gvinet odneli u bolnicu zbog zapaljenja pluća. Ali rekao joj je da je jedinac. Sigurno joj je pročitao to pitanje na licu, jer je tiho rekao: - Gvini nije imala sreće. - Oh, Rise. - Spustila je solju s kafom, ustala od stola, obišla ga i privila Risa uza se. On se izvi kako bi mogao da je spusti u krilo. - Samo zahvaljujući tebi nisam zadavio onu ženu tamo. Jer si me naučila kakvu moć ima zagrljaj - reče joj. Glas mu je zvučao malo promuklo i Katrina oseti suze u očima. - Tako mi je žao. - Nisi ti kriva - reče joj on i duboku udahnu va-zduh. - Sećam se kako je moja majka vikala na mene, kao ova žena danas na Sajmona. Krivila me je za što sam zarazio Gvinet. Da nije bilo mene, Gvinet ne bi dobila zapaljenje pluća i ne bi umrla. Ona se izvi iz njegovog zagrljaja taman toliko da može da ga pogleda u oči. - Rise, pa ti si pedijatar. Ti znaš da to nije istina. - Znam ja to sada - reče on i dalje bezbojnim glasom. - Ali dok sam bio klinac dugo sam verovao da je to istina. Ne čudi što nije blizak s roditeljima. Da li ga i dalje krive? pitala se Katrina. - Kad se to desilo? - upita. - Pre dvadeset osam godina. Imala je loš osećaj da je hteo da kaže pre tačno dvadeset i osam godina. - Je li danas godišnjica? - upita. On klimnu glavom. - Bilo kog drugog dana mogao bih da predem preko onog što se desilo. Danas se zamalo nisam izgubio i postupio krajnje neprofesionalno. Bio sam tako ljut da je malo nedostajalo da je izbacim s odeljenja.

1 15

- Ali nisi to učinio - reče ona vatreno. - Izdigao si se iznad toga. Razumeo si šta ju je podstaklo da tako postupi i resio si problem. I veoma sam ponosna na tebe zbog toga. Oči su mu bile sumnjivo sjajne kad ju je pogledao. - Stvarno to misliš? - Da - reče ona i žustro klimnu glavom. - A sada shvatam i zašto si bio ćutljiv poslednjih dana. - Trebalo je ranije da ti kažem. Da ti objasnim -reče Ris. - Ali... - I on ućuta. - Ti si veoma povučen čovek. Ne voliš da pričaš o svojim problemima - reče mu ona i ugrize se za usnu. - A ja sam te gnjavila. Naterala sam te da ideš sa mnom kod Medison za Božić. Dosađivala ti zahte-vima da sviraš čelo na njenom venčanju... - Psst - reče joj on i stavi prst na usta. - Ne izvinjavaj se. To je sve u redu. Jeste, nagovorila si me, ali učinila si mi uslugu. Pokazala si mi kako izgleda pravi porodični Božić. - Misliš, ti nikad...? -I ona ga pogleda, zapanjena. - Da, od svoje treće godine. A toga jedva da mogu da se setim reče on i napravi grimasu. - Rekao sam ti da su mi se roditelji razišli nešto pre nego što sam pošao u školu. Onaj Božić kad je Gvini bila u bolnici bio nam je poslednji zajednički. - Slegnuo je ramenima. - Mislim da se takav gubitak odrazi na svaki odnos. Zamislila se nad tim. Da li bi se njeni roditelj rastali da im se tako nešto desilo? A Medini? I bila je apsolutno sigurna u odgovor. - Ako nekoga dovoljno voliš, onda ćete zajedno proći kroz to. Ne kažem da je lako i znam da je potrebno mnogo truda s obe strane bi se uspelo, ali važno je da pomažu jedno drugom. Kad jedno ima loš dan, onda drugi treba da bude jak i obratno. Zajedničkim trudom može da se prođe kroz to. -Ja mislim da se moji roditelji nisu dovoljno voleli - reče Ris. - A bilo je problema i pre nego što mi je sestra umrla. Sećam se da su mnogo vikali jedno na drugo. Naročito moj otac. Ali sećam se da su mi govorili kako ću dobiti malog brata ili sestru pa je neko vreme posle toga vika prestala. - On s mukom proguta pljuvačku. - Bio sam

1 16

strašno zadovoljan pri pomisli da ću biti veliki brat. Sto ću imati nekog s kim ću moći da se igram. Imao sam rođake, ali nismo bili bliski... ne ovako kao što ste ti i Medi. Moj otac se nije mnogo družio sa svojom porodicom. I mislim da je prolazio kroz veoma loš period na poslu. Onda je iznenada po čitav dan počeo da provodi u kući... Ris zavrte glavom. - Kad sada, kao odrastao čovek, razmišljam o tome, shvatam da je to verovatno bilo u vreme kad je rudnik zatvoren. - Tata ti je ostao bez posla? - upita Katrina. - Zajedno s većinom ljudi iz sela, tako da je to bilo prilično teško vreme za sve. Posebno oko Božića, kad su svi bili zlovoljni što nisu u stanju da deci kupe poklone i brinuli kako će preživeti i hoće li naći drugi posao. - On uzdahnu. - Kad sad razmišljam o tome uz sve ovo znanje o medicini, mislim da mi je mama zbog stresa dobila trudove ranije. - Mnogo ranije? - Šest nedelja - reče on i slegnu ramenima. - A ti znaš isto tako dobro kao i ja da je prevremeno rođena beba podložnija respiratornim infekcijama... i da ih daleko teže podnosi od odraslije bebe. A ja sam se onda vratio iz obdaništa sa užasnim nazebom. On duboko uzdahnu. - Gvini se razbolela. Lekar je rekao da je to samo nazeb, ali je njoj bilo sve gore. Nije mogla da diše kako treba. - RSV? - nagađala je Katrina. Od virusa koji zahvata membranu ćelija respiratornih organa pobolje-vala su sva deca predškolskog uzrasta... u ovo doba godine bi praktično zavladala epidemija. Kod starije dece i odraslih javljao se kao izuzetno težak nazeb, ali su bebe imale muke s njim. I baš kao što je Ris objasnio Felisitinom bratu, odeljenje je bilo puno beba koje s virusnom infekcijom. - Verovatno - odgovori on i dalje bezbojnim glasom. - A onda je dobila zapaljenje pluća. Baš kao u Felisitinom slučaju. Mora da ga je mnogo bolelo svaki put kad bi ušao na odeljenje ili video ime neke male devojčice na tabli jer bi mu to vraćalo uspomene.

1 17

- Lekar ju je uputio u bolnicu, ali bilo je prekasno. Umrla je dva dana kasnije. Lekare uče da budu krajnje predostrožni kad su u pitanju prevremeno rođene bebe, ali jasno je da u Gvi-netinom slučaju nisu tako postupili. - Zašto je, za ime sveta, vaš porodični lekar nije ranije poslao u bolnicu? - Razmisli malo. Ti si lekar opšte prakse. Dolazi Božić. Svi u selu imaju nazeb, polovina je tako bolesna da mora da uzima antibiotike... čak i kad im nije potreban... i padaš s nogu zbog silnog sveta koji ti dolazi sa simptomima stresa, jer je rudnik zatvoren i polovina muškaraca u selu je bez posla. Ili ti dolaze žene da ti se povere da su im muževi depresivni, ali da odbijaju da odu lekaru i šta možeš da uradiš da bi pomogla ljudima koji su previše ponosni da bi molili za pomoć. Zatrpan si poslom i ne znaš gde ćeš pre da se okreneš. I razume se da će da ti se desiti da nešto propustiš da uočiš. - On je privi bliže. - Ja mislim da se to desilo. Ona zavrte glavom u čudu. - Neverovatan si, Rise. Da sam ja izgubila Medi na taj način... nepodnošljivo je pomisliti na to. Mislim da nikad ne bih mogla da oprostim lekaru. - Razumevanje nije baš sasvim isto što i oproštaj - reče Ris. - A ona žena danas... Da sam bila na tvom mestu, mislim da bih je zadavila. - Ne, ne bi - reče joj on i ovlaš je poljubi u usta. -Zato što si ti prijatna i ljupka i fina. I da nije tebe bilo, verovatno bih je izbacio s odeljenja. - Kako to misliš: da nije bilo mene? - Ti si me naučila kakvu moć ima zagrljaj - reče on jednostavno. Ona proguta pljuvačku. - O, Rise. - Jednostavno mi je drago što deo mog života. Ona izvi glavu da ga poljubi. - I meni je milo što si ti deo mog života. Znam da ti je bilo teško da mi ovo ispričaš. Ali drago mi je što si mi rekao. I želim da znaš da sam u svemu uz tebe i da uvek možeš da mi se poveriš.

1 18

- Znam. I cenim to. Ona mu pomilova lice. - Zato si znači odabrao medicinu umesto muzike? I zato radiš prekovremeno kao manijak? - Zato, misliš, da druge porodice ne bi prolazile kroz ono kroz šta je moja prošla? - upita on i zamisli se. - Verovatno. Znam da to nije moja krivica, ali ponekad se upitam šta bi bilo? Šta bi se desilo da je nije napao virus i da nije umrla: da li bi sve bilo drugačije? - Da li ti misliš da bi bilo drugačije? On nabora nos. - Sumnjam. Mislim da je Gvinina smrt samo ubrzala razvod mojih roditelja, ali i da je ostala živa, rastali bi se zbog nečeg drugog. Katrina je bila prilično sigurna šta će čuti, ali ipak upita: - Jesi li ikad pričao s njima o tome? - Nisam. - Koliko dugo ih nisi video? On slegnu ramenima. - Ne sećam se kad sam poslednji put video oca. Poodavno nc razmenjujemo čestitke za Božić ili rođendane. Zastao je. - On se ponovo oženio i ima tri ćerke, pa pretpostavljam da mu nisam naročito potreban. - Rise, ti si mu prvo dete. Razume se da si mu potreban. - Ja ga samo podsećam na ružne događaje. Baš kao i majku. - Viđaš li je i dalje? - Posećujem je svakih nekoliko mcseci, ali ne ostajem dugo. - On slegnu ramenima. - Nije joj lako, Katrina. - Teško je bilo i tebi — podseti ga Katrina. - Nisam više mali dečak. Umem da se suočim s problemima. Ali ti sad znaš istinu o mojoj porodici. Ona nije kao tvoja, Katrina. Bilo joj je veoma, veoma milo što njena porodica nije takva. - Volela bih, zbog tebe, da su slični mojima. - I ja bih voleo - reče on tiho. - Ali prošlost se ne može menjati i zaista više ne bih voleo pričam da o tome. - Naravno. I hvala ti što si bio iskren prema meni. - Iskren? - ponovi on i setno se osmehnu. - Nisam sasvim. Jer ima nešto što već neko vreme želim da ti kažem.

1 19

Srce joj malo zastade. Ne. Sedela mu je u krilu, grlio ju je... nemoguće da želi da okonča njihovu vezu. Sigurno nije to u pitanju. Molim te da nije to u pitanju. - A šta bi to moglo da bude? - upita ona. Provukao je prste kroz kosu. - Ovo nikad dosad nikom nisam rekao. Postoji u meni nešto što se plaši da to kaže. Da ne pogrešim. Nisam odabrao ni pravo vreme. Nije mogla da mu pročita ništa na licu. A nikad nije pokazivao da mu je nezgodno ili da je nesiguran... Počinjala je da brine. Ali ako svet sad treba da joj se sruši, bolje je da to sazna pre nego kasnije. Ona isturi bradu. — Budi hrabar. Mada ona uopšte nije bila hrabra. - Kaži to bez oklevanja. - Volim te - kazao je. Zurila je u njega, jedva u stanju da shvati šta je čula. - Jesi li ti to upravo rekao...? - Izvini. Rekao sam ti da sam možda odabrao pogrešan trenutak. Već sam te dovoljno zamarao večeras - reče on i okrenu lice na drugu stranu. - Ne, ne, ne - reče mu ona i nežno mu obuhvati lice šakama, primoravajući ga da je gleda pravo u oči. - Pogodi šta? I ja volim tebe. Cutao je dugo, veoma dugo. Onda reče: - Ne mogu da se setim kad mi je poslednji put to neko rekao. Šta? Njoj su to govorili svakog bogovetnog dana celog života... ili lično ili u pismu, dopisnici, preko telefona ili posredno, nekim budalastim poklonom koji bi njeni roditelji negde videli, zaključili da bi joj se svidelo pa joj poslali paket. I ona se tako ponašala prema njima... ona i Medison često su jedna drugoj poklanjale „nerodendanske" poklone, bez obzira na to da li je to samo magnet za frižider, nalepnica ili razglednica za koju su smatrale da će da onoj drugoj biti zabavna. Kako je moguće da neko nikad nije čuo da ga neko voli? Bilo je to daleko izvan njenog shvatanja. - A bivše devojke? - upita ga.

120

Slegnuo je ramenima. - Rekao sam ti da to nikad ranije nisam nikome rekao. Nisam smeo sebi da dozvolim da se opustim... nikad nisam imao mnogo vere u porodicu i takve donose... pa su moje prethodne devojke govorile da sam hladan. - Uopšte nisi hladan - reče mu Katrina. - Jeste da si povučen, ali si nežan i pametan i đavolski si seksi. I ja te volim. - Ovo nije pošteno s moje strane. Ti zaslužuješ da budeš deo privržene porodice koja te voli, a ja to ne mogu da ti pružim upozori je on. - Ti to i ne moraš da mi pružaš - reče mu ona. -Jednu takvu porodicu već imam. I biću.srećna da je podelim s tobom. Na licu mu se ukaza čuđenje. - Nikad nisam vero-vao da meni može ovako nešto da se desi. Volim te, Katrina. Mislim da te volim od trenutka kad sam te video. Kad si se najednom razgoropadila na mene i rekla mi da ideš da uneseš malo sunca u život dece i da te niko neće sprečiti u tome. - On se osmehnu. - A unela si sunčevu svetlost i u moj život. - Odlično. Nameravam da tako i ostane - reče ona, zamisli se malo pa dodade: - Postoji jedna sitnica koja se zove timski rad. I rekla bih da smo ti i ja odličan tim. - Da. Jesmo - reče on i poljubi je. Bio je to sladak, nežan poljubac, pun obećanja... poljubac koji joj je pokazao da je on konačno srušio zid oko srca i pustio je da uđe unutra. Nije se završilo na poljupcu. Katrina se nije pobunila kad ju je Ris poneo uz stepenice do njene spavaće sobe. Znala je da im je upravo u tom trenutku potrebno mnogo prisnosti. Posle toga je ležala sklupčana u njegovom zagrljaju. - Volim te - reče joj on i ukrade joj poljubac. — I to ću ti govoriti svakog dana. - Držim te za reč - reče mu ona i osmehnu mu se. -I ja ću tebi to govoriti. - Odlično. Upravo sam otkrio da mi se sviđa ta rečenica. Mada bih morao malo da se privikavam na nju kad je čujem.

121

Ona se osmehnu. - Ovo mi zvuči kao poziv. Volim te, Rise Morgane. On se osmehnu, ali mu je u pogledu bilo i malo sete. - Znaš - reče mu ona - sviđaš se i mojim roditeljima. Misle da si pomalo tih, ali kako sam u porodici uvek ja bila tiha i povučena, smatraju da mi baš odgovaraš. - Katrina Gregori, nema šanse da si ti tiha i povučena - reče joj on smejući se. - Tiha osoba ne bi svakog dana pravila lutkarsku predstavu za decu u bolnici. Ona se zakikota. - Ja nisam rekla da sam tiha. Ja sam rekla da sam najtiša u svojoj porodici. Postoji razlika. Oni su bučni i veseli, ali poštuju to što nisam kao drugi i vole me bez obzira na to. I dalje me cene po onome što jesam. A cene i tebe. Baš kao što te i ja cenim. On se pomeri kako bi je lakše poljubio. - Volim te, Katrina Gregori. I hvala ti. Za... - I glas mu se izgubi. - Ti bi učinio isto za mene - reče mu ona samouvereno. - I sve će biti u redu. Jer ćemo mi biti savršen tim. - Nisam hteo samo to da ti kažem, znaš - reče joj on i pomilova je po licu. - Ima još. Ali moram prvo da završim neke poslove. Da sredim nešto što he davno trebalo srediti. - Nežno je poljubio. - A onda mogu da počnem novu godinu tačno onako kako nameravam dalje da živim.

122

12. Sledećeg dana Ris je obilazio odeljenje. Felisitina mama je sedela pored bebine kolevke i digla je pogled kad je počeo da uzima zabeleške s bolesničkog kartona. - Doktore Morgane? Danas su joj stavili još jednu cevčicu u nos. I pričvrstili je trakom za lice. Da li je...? - Ona se ugrize za usnu. Odmah je pogodio šta nije izgovorila. - Da li je boli? Ne, ne boli je... traka je stavljena da se cevčica ne bi pomerala i da je ne bi slučajno izvukla. - Seo je pored kolevke. - Daleko joj je lakše da joj kiseonik kroz cevčicu stiže u nos, umesto da ima masku na licu. Tako lakše diše, što znači da će se manje umarati. Znam da izgleda prilično strašno, ali to je uopšte ne boli. Dobro se drži. Žena klimnu glavom, očigledno isuviše uzbuđena da bi mogla da govori. - Kako je Sajmon? - upita on. U očima gospode Volters zasvetlucaše suze. - Prošle noći mi je rekao da bi voleo da je opet Božić pa da mu Deda Mraz donese sestricu kući. Ris oseti kako mu se velika knedla zaglavila u grlu. Setio se da je, kad je Gvinet umrla, radio isto to... preklinjao Deda Mraza da se vrati i dovede Gvinet i nikad više nije zatražio neku igračku. - Iznenadili biste se kako se deca brzo zbliže - reče nabusito. - Ali Felisiti se dobro oporavlja. Temperaturu smo joj vratili na normalu, dobija amoksicilin da bismo sprečili bakterijsku infekciju, a pošto je hranimo preko cevi ne mora da se trudi i zamara sisanjem mleka. Osmehnuo joj se. - Rekao bih da će za dan ili dva prestati da dobija dodatni kiseonik, a iduće nedeljc će biti kod kuće, ali taj kašalj bi mogao da se vuče još koji mesec. Najverovatnije će jesti po istom rasporedu po kojem je jela po rođenju. Bojim se da ćete zato morati da ustajete nekoliko puta tokom noći dok se opet ne vrati u normalu. - To mi neće smetati samo da joj bude dobro. 123

- Zašto Sajmon danas nije došao s vama? - Tata ga je odveo na fudbal da ga malo oraspoloži. Ali nacrtao joj je sliku. — Gospoda Volters izvadi iz torbe list papira i razvi ga. Bio je to baš onakav crtež, priseti se Ris, kakve sam ja crtao otprilike u to doba. Ljudi kao štapići predstavljali su porodicu. Mama, tata, Felisti i ja, bilo je ispisano nespretnim dečjim rukopisom. - Ovo je lepo. - Aha - reče ona i šmrknu. - Zao mi je što sam vikala na vas juče. - Bili ste pod velikim stresom. Ne brinite zbog toga. Zaboravljeno je - reče Ris. Još jednom je pregledao Felisiti i onda je pomilovao po obrazu. - Još dan ili dva i skinućemo je sasvim s kiseonika. Ali možete da je podignete i pomazite i, kad dovoljno ojača da može bez cevi, moći ćete i da je hranite. Lepo se oporavlja.

*** Kasnije te večeri Katrina je sedela kod kuće i bezuspe-šno pokušavala da se usredsredi na enciklopediju filma koju joj je Ris poklonio za Božić. Ris je bio u svom stanu da bi zvao roditelje. Pokušavala je da se ne oseća povređeno što se odlučio da ih zove sam i nije je pozvao da bude uz njega, ali on je, kao što joj je poznato, povučen čovek. I rekao je da treba da sredi neke stvari. Bilo je verovatno mnogo toga u njegovoj prošlosti što joj nije ispričao. - Prestani da se ponašaš kao kmeza - prekorno reče sama sebi. Rekao ti je da te voli. I to nikad do sada nikome nije rekao. To bi trebalo da ti bude dovoljno. A onda se oglasi zvono na ulaznim vratima. Kad je otvorila, iznenadila se što je ugledala Risa s ogromnim buketom cveća i bocom šampanjca. - Srećna ti Nova godina, cariad- reče joj on uz osmeh i pruži joj cveće. Ona ga pusti da uđe. - Ali nisam očekivala...

124

- Ovo je novogodišnje veče. Trenutak da se zaviri u prošlost i da se razmisli o budućnosti. Nadao sam se da ćeš mi dozvoliti da ovo veče provedem s tobom. Oči su je pekle od suza. - Mislila sam... - Mislila je da ga neće videti te večeri. - Volim te, Katrina - reče joj on tiho. - Znam da te nisam pozvao da budeš sa mnom dok razgovaram s roditeljima, ali nisam te gurnuo u stranu. Pokušao sam da te zaštitim za slučaj da ne ispadne kako treba. Posle svih ovih godina tokom kojih smo izbegavali jedno drugo i nismo razgovarali... Pomislio sam da može da pođe naopako i nisam hteo da se i ti uzrujavaš. - Uzeo joj je cveće iz ruku pa ga zajedno s bocom šampanjca spustio na pod, zagrlio je i privio uza se. - Pa kako je prošlo? On uzdahnu. - Moja mama... pa, ona je jednostavno takva. Mislim da čak ni ti ne bi mogla daje raskraviš, cariad- priznao je. - A tata? - On se preselio. Ali, na sreću, čovek koji je kupio kuću je njegov prijatelj, pa mi je dao njegov broj telefona. - Ris zastade. - Videću se s njim u subotu. - Odlično. Jer mislim da vam je obojici potreban razgovor. - Da. Zvučao mi je pomalo... ovaj, uzdržan. - Verovatno si i ti tako zvučao - istakla je. - Ako odavno niste razgovarali... - Nismo, odavno - reče on i uzdahnu. - Katrina, znam da mnogo tražim od tebe i znam da si već sigurno isplanirala da se vidiš s porodicom ovog vikenda, ali sam se pitao... Hoćeš li da pođeš sa mnom u Vels? - Naravno se da hoću. - Nešto ju je steglo u grlu tako da joj je glas zvučao prigušeno. - Jesi li sigurna? Ona klimnu glavom. - Hoćeš da me upoznaš sa svojom porodicom. I zato ću svakako poći, Rise.

125

- Nemoj da te povredi ako budu malo čudni prema tebi - upozorio ju je. - Dobro. - Zagrlila ga je oko vrata, spustila mu glavu i poljubila ga u usta. - Imam tebe. Sve drugo je samo bonus. Stegao ju je u zagrljaj. - Kako to da mi se sreća ovako osmehnula? - Mislim - reče ona - da ti sudbina mnogo duguje. - Ona pogleda na sat. - Za nekoliko sati će biti Nova godina. - Jesi li želela da ideš na neku zabavu? Oboje su imali mnogo poziva. I odbili ih. Ona odmahnu glavom. Mnogo je buke, polumraka i pijanih ljudi, a mumlanje i krivljenje usta je nasilje nad mojim sluhom. Osim toga, sutra oboje radimo. - Onda ja imam jednu ideju - reče joj on, poljubi je još jednom pa se izvi iz zagrljaja i podignu bocu šampanjca. - Ti, ja, ovo i krevet... a u novoj godini ću prvo izgovoriti: „Volim te". Tako je i učinio.

Sledeće subote otišli su da se vide s njegovim ocem. Katrina primeti da je, što su se više približavali Velsu, on sve ćutljiviji i zabrinula ju je napetost na njegovom licu dok su se vozili preko mosta Severn. Stavila mu je ruku na nogu. - Zar je tako loš ovaj povratak kući? - Zemlji mojih predaka i sve to? - upita on i nabora nos. - Da. Ali moram to učiniti. - On pogleda na sat. - Ostao nam je još dobar komad puta... a pošto je vreme za ručak, predlažem da stanemo kod prvog pristojnog paba. - Slažem se. Pab ispred kojeg su se zaustavili imao je otvoren kamin u čijem je ognjištu gorela vatra i to ju je oduševilo, 126a sudeći po onom što je pisalo u jelovniku, sva hrana se pravila od lokalnih namirnica. - Ovo izgleda fantastično, ali to su čitava brda lokalnih specijaliteta u kojima ne mogu da se snađem. Pošto je ovo tvoj deo sveta, šta mi preporučuješ? - upita ga ona.

126

- Dvoumim se između glamorganskih kobasica s pire-krompirom i marmeladom od crvenog luka, i jagnjećih kotleta. Primetila je da mu je naglasak postao izraženiji, blago pevušav. Zbog čega je bio još privlačniji nego obično. - Uzeću ono što ti ne uzmeš pa možemo da probamo i jedno i drugo - reče mu ona. On se osmehnu. - Sjajna ideja. - Zatim je otišao do šanka i naručio im hranu i piće. Pokazalo se ukusnim kao što je Katrina i očekivala, ali kad su završili i nastavili put, ona najednom oseti napetost u stomaku. -Mislim da shvatam kako si se ti osećao kad je trebalo da upoznaš moju porodicu - priznala mu je. - Malo si napeta, je li tako, cariad? - upita je blago. - Ne brini. Neće biti tako loše. Zapamti, ovo je timski rad... u ovome smo zajedno. A onda se, naposletku, zaustavio ispred jedne kućice. - Spremna? Katrina ga stegnu za ruku. - Spremna sam. - Hajde, onda, da obavimo to - reče Ris, duboko udahnu vazduh pa izađe iz automobila i obiđe ga da bi joj otvorio vrata. Bio je svestan da mu srce kuca brže sa svakim korakom bliže vratima i da mu stomak treperi. Da li otac stvarno želi da ga vidi ili je prihvatio susret iz osećaja dužnosti? Postoji samo jedan način da se to otkrije. Pokucao je na vrata. Trenutak kasnije otvorio ih je čovek koji je, blago rečeno, mogao da bude Risov dvojnik, samo što je dvadeset pet godina stariji i i ima sedu kosu. - Zdravo - reče Levelin Morgan blago. Snebivajući se, Ris mu pruži ruku. Levelin ju je snažno stegao, zatim zavrte glavom i privuče ga u zagrljaj. - Sine moj - reče držeći ga čvrsto u zagrljaju. Glas mu je bio pun osećanja i Ris u tom trenutku shvati da je četvrt veka živeo u samoobmani. Jer je čovek koji ga je privijao uza se, koji se gušio od suza, stvarno želeo da vidi sina. Dužnost nije imala nikakve veze s razlogom zbog kojeg je Levelin prihvatio da se danas vidi s njim. - Gle kako sam nevaspitan - reče Levelin. - Puštam te da stojiš pred vratima. Uđi.

127

- Hvala ti. Ovo je Katrina - reče Ris. - Drago mi je, cariad- reče Levelin i protrese Ka-trini ruku. - I meni je drago što sam vas upoznala - reče Katrina. - Ovo je Dilis, moja žena - reče Levelin i pokaza ženu koja je tiho sedela na sofi i čekala. - Drago mi je - reče Katrina učtivo. - I meni je drago - reče Dilis i stavi ruku na srce. -Drago mi je i što sam tebe upoznala, Rise. Isti si otac kad je imao godina koliko ti sad. Kad sam ga upoznala. - I ona pljesnu rukama. - Vidi mene kako sam se rastorokala, a vi ste toliki put prevalili da nas vidite. Jeste li za čaj? Kafu? - Kafu za mene, molim vas. Crnu, bez šećera - reče Ris. - Katrina? - Belu, bez šećera, molim vas - reče ona. - Mogu li da vam pomognem u kuhinji, Dilis? Ris je shvatio šta Katrina radi. Ostavlja ga da neko vreme bude nasamo s ocem. A od osmeha koji mu je uputila dok je izlazila za Dilis, bilo mu je puno srce. - Beskrajno sam se nadao da ćeš jednog dana poželeti da me vidiš reče Levelin kad Katrina i Dilis izadoše iz sobe. - Mada sam pomislio da se to nikad neće dogoditi kad si prestao da mi šalješ čestitke i razglednice. - Kad sam ja prestao da ti šaljem čestitke? - upita Ris. - Čekaj malo. Ti si zaboravio moj trinaesti rođendan. - Ni slučajno - uzvrati Levelin žestoko. - Slao sam čestitku svake godine čak i kad si ti prestao to da činiš. Slao sam ti čestitke za svaki rođendan i svaki Božić sve dok nisi napunio dvadeset jednu godinu. A onda sam, priznajem... da, onda sam prestao. Ris i dalje nije mogao da veruje da njegov otac ipak nije zaboravljao da mu čestita rođendan. Ni Božić. Da li to znači da mu je majka krišom sklanjala čestitke? Nije mogao da veruje da je mogla da uradi nešto tako nisko. A ipak mu je Levelinov ton glasa govorio da ga ne laže. Zaista mu je slao čestitke i, kako se Ris i majka nikad nisu selili, nemoguće je da ih je slao na pogrešnu adresu. - Imao sam trinaest godina - reče Ris. - Trebalo je još mnogo da rastem. I to me je

128

strašno pogodilo. Pomislio sam: u redu, ako tebi nije stalo, nije ni meni. - Pa, ako ovo treba da bude dan otkrovenja, pomisli, vreme je onda da budem potpuno otvoren i iskren. Vreme je da se otklone svi nesporazumi... ili da se možda potvrde. Vreme da se uhvatimo u koštac s njima i ostavimo ih iza sebe. - Mislio sam da si me sasvim zaboravio zato što imaš novu porodicu. - To nije istina - reče Levelin. - Da, imam ćerke. Ali uvek sam te voleo, uvek sam te želeo uza se. - On uzdahnu. - Pokušao sam da te vidim kad smo se tvoja mama i ja rastali. Ali kad god sam dolazio do kuće da te uzmem ili da te vratim posvađao bih se s tvojom mamom i to se završavalo suzama. Na kraju sam pomislio da je bolje da se držim podalje kako se ti ne bi uzrujavao. - I on nezadovoljno zavrte glavom. - Sad vidim da je to bilo pogrešno, ali mi je bilo mrsko da te gledam uplakanog. Slao sam čestitke i znam da to ni blizu nije bilo dovoljno... ali u to vreme nisam znao šta drugo da radim. - Videli smo te kad si diplomirao - umetnu Dilis koja u tom trenutku ude s poslužavnikom na kojem su bile šolje za kafu i tanjir bara brita, velškog hleba za čaj, isečenog na kriške i sve to spusti na sto. Ris žmirnu. - Bili ste tamo? Ali... kako? - Moja rođaka u selu imala je običaj da tvog oca obaveštava o svemu. Znala je da tvoja mama ne ide pa nam je javila. Mi smo pozvali univerzitet da se raspitamo kad će biti ceremonija i gde i da li možemo da dobijemo ulaznice - objasni Dilis. - Nisam vas video tamo. - Nisam znao jesmo li dobrodošli - reče Levelin -pa smo stajali sa strane. Ali video sam te tamo gore na pozornici i bio sam mnogo ponosan na tebe. Moj sin, lekar. - Nikad mi ništa nisi rekao. - A ti nikad nisi pitao - uzvrati Levelin. Dilis ćušnu muža po ruci. - Ne budi trapav, Leveline. On je sad ovde i to je najvažnije. - Ona se osmehnu Risu. - Devojke znaju da imaju starijeg brata i nadale su se da će te jednog dana upoznati. Da

129

su se one pitale, bile bi danas ovde s nama i već su mi poslale oko pedeset SMS poruka s pitanjem: „Je li on već stigao?" - Dilis onda stavi ruku na srce. - E sad, eto mene gde se istrčavam, a obećala sam sebi da te neću gnjaviti. To je samo zato što smo tako dugo čekali i tako mnogo želeli... - Oči joj se napuniše suzama. - Tako mi je žao, Rise. - Niste vi krivi - reče Ris i proguta pljuvačku. - I samo da znate, Dilis, nikad vas nisam krivio što je tata otišao. Znam da je otišao davno pre nego što je vas sreo. - Bilo je teško, s tvojom mamom - reče Levelin i lice mu se sneveseli. - Izgubio sam posao kad je jama zatvorena. Nisam mogao da zaradim dovoljno da izdržavam porodicu pa se nisam osećao kao pravi muškarac, a znam da ni sa mnom nije bilo lako živeti. A onda... - I on zastade. Ris je znao šta je to što otac ne može da izgovori. Zato je to preuzeo na sebe. - A onda je Gvinet umrla. Levelin na trenutak zatvori oči. — Osećao sam se tako bespomoćno. A postajalo je sve gore i gore. Na kraju sam morao da odem. - On uzdahnu. - Zeleo sam da te povedem sa sobom... ali ti si bio sve što je tvojoj majci ostalo. Nisam mogao da budem tako okrutan da joj uzmem i tebe. On zavrte glavom i spusti ruku sinu na rame. -Izgubili smo tolike godine. Ali bismo sada mogli da počnemo da ih nadoknađujemo. Da se upoznajemo... i možda ćeš jednom početi da me gledaš kao oca, a ne kao stranca. - Voleo bih to - reče Ris. - Iako ti ja nisam mama - reče Dilis - oduvek sam o tebi mislila kao o jednom od mojih. Ris beše previše dirnut da bi mogao nešto da kaže. Samo ih je oboje zagrlio. - Hvala ti, cariad-reče Levelin Katrini. - Hvala ti što si mi vratila mog dečaka. Ostatak popodneva prošao je kao u magli, Dilis je pokazivala Risu fotografije njegovih polusestara, Levelin im je pokazao staru fotografiju četvorogodišnjeg Risa koji u naručju drži bebu Gvinet i

130

obećao im da će da napraviti kopiju za njih, a Ris i Katrina su im pričali o radu u bolnici i životu u Londonu. Ris je odbio njihov poziv da ostanu na večeri. - Ne zato što to ne želim nego zato što se večeras vraćamo u London... sutra oboje radimo. Ali ću vam se javiti. I uskoro ćemo se opet videti. Možda ćete vi moći da dođete u London. - Voleli bismo da dođemo, zar ne, Dilis? - reče Levelin. - Da, i devojke žele da te vide. - Dilis onda zape da ga slika pre nego što odu, a Katrina ih je slikala sve troje zajedno Dilisinim fotoaparatom kao i Risovim i svojim mobilnim telefonom. - Pazite kako vozite - reče im Dilis dok ih je grlila. - I videćemo se uskoro. Kad izadoše na put, Katrina se ućuta. - Šta misliš? - upita je Ris. - Da si odrastao s Dilis i Levelinom imao bi sasvim drugačiji život. Bio bi voljen, Rise, i znao bi da si voljen. On slegnu ramenima. - Ali onda možda ne bih došao u London. I ne bih sreo tebe. A zar ti nisi od onih koji uvek misle da je čaša polupuna, a ne poluprazna? - Istina je, jesam. Načas je stisnuo usne. - Ne mogu da verujem da je majka zaista krila Levelinove čestitke za Božić i rođendane. Pitam se, šta je time mogla da dobije? - Možda se plašila da te ne izgubi - reče Katrina. - Možda je to bio njen način da te zadrži pored sebe. Ako si mislio da ti je ona jedina porodica... - Hmm. - On uzdahnu. - Voleo bih da svratim i da je vidim. Da je pitam za sve ovo. Ali time ništa ne bih postigao i samo bih je još više udaljio. Nisam siguran da ćeš kod nje naići na delić one dobrodošlice koju si dobila od Dilis. - Sve je u redu - reče Katrina pa pruži ruku da ga načas pomiluje po ruci kojom je držao volan. - Pusti da se malo slegne. Niko te ne juri. - Da. Hajdemo kući - reče on.

131

13. Nekoliko noći kasnije, telefon se resko oglasi i probudi Risa; on ga dograbi i javi se, ne razmišljajući. - Ris Morgan. - E, sad, to baš nisam očekivala da čujem - reče Medison smejući se. O, gospode. Javio se na Katrinin telefon kao da je njegov. I ako njena sestra već ranije nije znala da spavaju zajedno, sad sigurno zna. - Ja, ovaj... - Opusti se. Samo te zadirkujem. Dobro jutro, Rise. - Jutro? - On pogleda na sat. Tehnički govoreći, jeste jutro. Jedan sat ujutru. Onda mu je sinulo. Medison je bila u trideset sedmoj nedelji trudnoće prema onom što mu je Katrina rekla. Ako zove u ovo doba noći... - Da li je sve u redu? - upita je žurno. - Da. Sve je sasvim u redu. Srce mu se umiri. - Odlično. Ali ti želiš da čuješ Katrinu, je li tako? pretpostavio je. Bio je prilično siguran da će Teo, a ne Katrina biti uz Medison na porođaju, ali nisu posebno razgovarali o tome... pa je moguće da Medison ima rane trudove i samo želi malo moralne podrške od sestre i najbolje prijateljice. Znao je, iako mu Katrin to nije rekla, da njih dve mogu da pozovu jedna drugu u svako doba dana i noći ako im nešto zatreba. - Sačekaj malo - reče joj. Upalio je lampu na stočiću poreci kreveta kako bi Katrina mogla da mu vidi lice i dodao joj telefon. - To je Medi i kaže da je sve u redu. - Ali? - upita Katrina i ženice joj se raširiše od straha kad je uzela telefon. - Medi? Šta mi to nisi rekla? Šta? Zašto mi nisi rekla? Pa, da, razume se da bi se uspaničio. Je li...? Ris je odustao od pokušaja da prati razgovor. Ali čim je završila razgovor, on je pogleda pravo u lice. -Šta se desilo? - Postala sam tetka - reče mu ona ozarenog lica. -Postala sam tetka. - Čestitam - reče joj on ozbiljno. - Jesu li majka i beba dobro?

132

- Jesu. Porođaj je trajao osam časova... ovaj, u stvari, mnogo duže jer je Medi juče ceo dan mislila da ima grčeve i da to nisu trudovi. Helena ima tri i po kilograma i Teo kaže da je to najlepša beba koju je ikad video i.... -I lice joj opet sinu od osmeha. - Volela bih odmah da idem i da je vidim, ali znam da bi mi babice očitale bukvicu. Medi i Helen treba malo da se odmore. Ali ću otići sutra pre moje smene. - Zastala je. - Ovaj... ti ne moraš, ali ako želiš da pođeš, veoma si dobrodošao. Na licu je mogao da joj vidi da bi zaista želela da i on pođe s njom. I, što ga je veoma iznenadilo, shvatio je da i sam želi da pođe. Da podeli i taj trenutak s Katrinom... dok bude prvi put držala bebu kojoj se tako radovala. - Voleo bih da pođem s tobom - reče joj i stvarno je to mislio.

*** Sledećeg jutra Ris i Katrina su u sam cik zore stigli na akušersko odeljenje. - Čestitam, Medi - reče Katrina i poljubi sestru, a onda zagrli Tea. - Tebi takođe, Teo. Cvećara još nije otvorena pa ćete morati da sačekate cveće. - I ona se osmehnu. - Ali sam srećna što ti prva čestitam. Teo se nakašlja. - Druga. Ja sam bio prvi. Ris se osmehnu. - I drugo mesto nam sasvim odgovara. Čestitamo vam oboje. Doneli smo vam čokoladu. I šampanjac. -I nešto što sam ti kupila onog dana kad si saznala da si u drugom stanju - reče Katrina pa dodade Teu divno upakovan paket pa zaviri u kolevku. - Oh, predivna je. I čvrsto spava. Ris oseti razočaranje u njenom glasu; umirala je od želje da pomazi svoju malu sestričinu. Očigledno je i Medison to primetila. - Uspavana ili budna, tetka Kat će je ovog trenutka odmah pomaziti!

133

Katrini nije trebalo dvaput reći. Podigla je sestričinu u naručje, sela na ivicu Medisoninog kreveta i osmehnula se. Ris je poneo fotoaparat, ali nije mogao da se usred-sredi na slikanje. Jer ga je pogled na Katrinu s bebom u naručju naterao da najednom shvati šta je to što stvarno, stvarno želi u životu. Da zasnuje porodicu s Katrinom. Da ima decu s njom. Želeo je da je čuje kako priča priče maloj devojčici plavih očiju čiji je osmeh u stanju da osvetli sobu. Želeo je da je vidi kako pravi kule u pesku s malim dečakom razbarušene tamne kose, sasvim siguran da ga vole oba roditelja, onako kako on nikad nije bio siguran u to, ali je siguran da će njihova deca biti. Želeo je da deli s njom ove posebne osmehe koje su sad Medison i Teo upućivali jedno drugom posle svakog pogleda na svoje novorođenče. - Rise? - pozva ga ona. On proguta knedlu koja mu je zastala u grlu i poče da snima fotoaparatom. Istovremeno je čavrljao i smejao se s Teom i Medi. A kad je doša red na njega da uzme bebu, potpuno se izgubio. - Vi muškarci ste tako smeteni. Pravite mi se tu s tim mačo ponašanjem, ali čim vam neko da bebu u ruke prave ste zamlate izgrdi ga Medison smejući se. Katrina joj se pridruži, ali Ris joj je video jedva primetnu senku u očima. Nije ni vreme ni mesto da je pritiska, ali će je kasnije pitati. Nateraće je da mu kaže sve što joj je na srcu, onako kako je ona njega navela da progovori. I šta god da je to, spreman je da joj to stvori, da reši svaki problem onako kako je ona njemu pomogla da sredi život. Onda se Helen probudi, pa pošto je ogladnela vrisnu. - Potrebna joj je mama - reče Ris i predade je Medison. - A mi moramo u obilaske odeljenja pa onda u savetovalište - reče Katrina. — Ali ćemo kasnije opet doći. - Pomilovala je sestričinu po obrazu, poljubila Medison i Tea, pa ona i Ris krenuše na njihovo odeljenje. - Jesi li dobro? - upita je Ris.

134

- I te kako - odgovori mu ona uz širok vedar osmeh. Možda mu se učinilo. Tokom prepodnevnog rada na odeljenju i u saveto-valištu potisnuo je tu misao duboko u svesti. Uspeo je da se izbori za produženu pauzu za ručak; izvinio se Katrini što zbog posla u savetovalištu ne može ponovo da ode s njom da vidi Medison i ode u kupovinu. Da kupi nešto veoma, veoma posebno. Na kraju smene pošao je da potraži Katrinu. Ona žmirnu. - Zar ti tako rano odlaziš večeras? - Hej. A tako sam se trudio da ne budem radoholičar - reče joj on. Ona frknu podrugljivo. - To znači da si radio za vreme pauze za ručak. Nije se potrudio da je razuveri, nego je poveo u le-karsku sobu. Hajde. Vreme je da idemo. - Pošli smo u pogrešnom smeru - reče mu Katrina kad su se obreli u bolničkoj bašti. - Jesmo. - Sunce je zašlo pre sat vremena. Ali nije mario. Zato što je želeo da ostatak njegovog života počne baš sad. Isprepleo je prste s njenim. - Ali znam kuda te vodim. Ona se namršti. - Rise? Našao je zabačenu klupu, seo i povukao je za ruku da bi mu se pridružila. - Želim da razgovaram s tobom o nečemu. - O čemu? - Ne budi tako zabrinuta, cariad - reče joj on i osmehnu joj se. - Ovo nije baš pravo vreme, a nije ni mesto koje sam imao na umu, ali ne mogu više da čekam. Ona je delovala potpuno zbunjeno. - Rise? - Volim te - reče joj. - A ovih poslednjih nekoliko meseci... mnogo sam se, mnogo promenio. Uvek sam mislio da ću ostatak života provesti sam, jer je tako lakše... jer nisam verovao u porodicu niti u brak. Ali otkad sam upoznao tebe shvatio sam koliko grešim. Ono što osećam prema tebi dublje je od svega što sam ikad osećao prema

135

nekom, a kad sam video kakvi su odnosi u tvojoj porodici otkrio sam šta porodica stvarno znači. Šta brak stvarno znači. Onda je kleknuo na jedno koleno. - Želim da ti i ja budemo porodica. I zato te pitam, Katrina Gregori... hoćeš li da mi učiniš čast da mi budeš žena? - Želiš da se udam za tebe? - upita ona pomalo zbunjeno, kao da ne može sasvim da poveruje da ga je dobro čula. - Želim - potvrdi on. - Zato što te volim, Katrina. I srcem i svešću i telom i dušom. Ono što si mi jednom rekla o timskom radu istina je... ma šta život postavio pred nas izdržaćemo jer smo sjajan tim. Moji roditelji nisu imali dovoljno sreće da se to dogodi i njima, ali ja sada vidim da moj otac ima takav odnos s Dilis. Tvoji roditelji to imaju. Teo i Medi to imaju. Mislim da i nas dvoje to imamo. Hoćeš li da se udaš za mene? - Oh, Rise — reče ona, pade na kolena i zagrli ga. - Da, da. Poljubac joj je bio nežan i sladak kao i njegov. I sva prazna mesta u njegovoj duši konačno su bila popunjena. J Posle izvesnog vremena on ustade i povuče i nju. -Učinila si me najsrećnijim čovekom, cariad. I biću ti dobar muž, kunem se. - Opet ju je poljubio. - I otac. - Otac? On klimnu glavom, - Kad sam te jutros video kako maziš malu Helen... to mi je pomoglo da shvatim šta stvarno želim. Tebe i našu decu. Ako budemo imali dovoljno sreće. - Decu. Zabrinula ga je bezbojnost njenog glasa. Znao je da ona voli decu... u suprotnom ne bi radila u bolnici kao dečji lekar i sigurno je da svoje slobodno vreme ne bi trošila pričajući im priče... da se ne pominje njeno opčinjeno lice dok je jutros mazila svoju novorođenu sestričinu... tako da to svakako nije problem. Ali onda se setio senke u njenim očima koju je tog jutra video, i onoga što mu je rekla u bolničkoj kantini. - Ima li ovo neke veze s onim što ti je Pit rekao? - Donekle je bio u pravu - reče ona bezbojnim glasom i vedrina joj iščeznu iz pogleda.

136

- Ne, nije. Pojma on nema. Bićeš fantastična žena... baš kao što ja nameravam da ti budem fantastičan muž. A bićeš i sjajna majka. Onakva kakva njegova majka nikad nije bila. Katrina je bila puna nežnosti i ljubavi, a umela je da sluša... i da zapaža. Ona zavrte glavom. - Rise, ja spavam i kad napolju grmi. Sigurno ću spavati i kad naša beba bude plakala noću... a nikad ne bih mogla da oprostim sebi da joj zatrebam, a da je ne čujem, mislim da bih... I ona duboko uzdahnu. - Umrla? - izgovorio je reč koju ona očigledno nije imala snage da kaže. Ona klimnu glavom. Poljubio ju je, veoma nežno, a onda je privukao sebi da bi bio siguran da mu vidi lice. - Katrina, to se neće dogoditi. Znam da ne možeš da nosiš slušni aparat preko noći, ali to nije važno jer ću ja uvek biti tu. Ja ću čuti. - Osmehnuo joj se. - Možda ću malo gunđati i gurkati te, govoriti da je na tebe red da ustaneš i pobrineš se za bebu, ali ja ću je čuti pa ne moraš da brineš. A preko dana ćemo imati aparata za brigu o deci sa svetlima, onaj koji može svuda da se nosi i zasvetli čim beba zaplače. Smislićemo mi sve. - I on je pomilova po kosi. - Sećaš li se šta si mi rekla o timskom radu? To je obostrano. Ja sam u tvom timu baš kao što si ti u mom. Ako se brineš zbog onog što ti je Pit rekao, uveravam te da je napričao gomilu budalaština. - Da li je? I dalje je zvučala prilično nesigurno. - Jeste - reče joj on tiho. - Jer meni si ti savršena, Katrina. Pokazala si mi da je sve moguće kad si ti pored mene. Puna si razumevanja i slatka i ti si... o, ovo zvuči strašno ulizivački, ali zaista tako mislim... ti si kao sunčeva svetlost. Volim te baš takvu kakva si. Bićeš čarobna majka i bićemo savršen tim... popunjavaćemo nedostatke jedno drugom. Ti ćeš bolje da pričaš priče od mene, a ja ću daleko lakše da čujem plač. Jednostavno. - Oh, Rise. - Sve će biti dobro. Ako želiš decu...

137

Ona klimnu glavom. - Želim. Mnogo sam se radovala što su Medi i Teo dobili Helen i stoga što nikad nisam verovala da ću dobiti priliku da imam svoju decu... a biti tetka Medinoj bebi je sledeća najbolja stvar. - Ja mislim - reče on - da mi treba da radimo na ovome. Helen će svakako biti potrebna sestrica ili brat... neko ko će je voleti isto onoliko koliko se volite ti i Medi. Katrinin glas je uzdrhtao. - Meni to zvuči dobro. - E, sad kad smo to sredili... - reče on i poljubi je u ruku. - Moram da ti se izvinim. Obmanuo sam te za ručak. Ona žmirnu. - Kako to? - Pustio sam te da veruješ da sam radio. Nisam. Ali sam morao nešto važno da obavim. - Izvadio je kutijicu iz džepa. - Ovo je nešto što sam želeo da ti dam. Ona otvori kutiju i ugleda zlatan prsten sa šest dragih kamenova. - To je cariad prsten... početna slova dragog kamenja čine reč „cariad". Sto je velška reč za „voljena". - Osmehnuo joj se. - Citrin, akvamarin, rubin, iolit - kamen tako tamnoplav da je izgledao kao da je crn - ametist i dijamant. Mada, ako više voliš samo dijamant, razume se da ću ti ga kupiti. - Ne - reče ona. - Sviđa mi se cariad prsten. Zato što me ti tako zoveš. I svaki put kad budem pogledala prsten, setiću se ovoga što si sad rekao. Cariad. - To je istina, Katrina. Moja voljena. - Rise, to je tako romantično - reče ona i oči joj zasuziše. - Ne plači, cariad - reče joj on i ovlaš je poljubi u usta. - To je velško zlato. -Ali... zar ne moraš da budeš kraljevske krvi da bi mogao da kupiš velško zlato? -Ne — rece joj on i osmehnu se. — Mada, razume se, ti si za mene princeza. Ona podsmešljivo f'rknu. - Pogrešnoj si se Gregorijevoj devojci obratio. Medi voli ružičasto i sladunjavo. - Baš kao haljinica koju joj je jutros dala za Helenu. -Ja ne volim.

138

- Znam. Salio sam se s tobom - reče joj on prinese njenu ruku ustima, poljubi joj prst i stavi prsten na njega. - Ovo je obećanje, Katrina. Obećanje da ću te uvek voleti. - A ti uvek održiš obećanje - reče ona, prope se na prste i poljubi ga. - I ja tebe. Uvek ću te voleti, Rise. - Odlično - reče on i zagleda joj se u oči. - Pa kad ćemo da se venčamo? - Pred kraj leta? - predloži ona. On zavrte glavom. - Predaleko je. Volim te, Katrina i ne želim da čekam čitavu večnost da počnemo da živimo zajedno. U pravnom smislu, mogli bismo da se venčamo za četrnaest dana. - Pa ne možemo još da se venčamo! - Pošto je upitno izvio obrve, objasnila mu je: - Želim da mi Medi bude deveruša. A ona se upravo porodila. - Istina je - reče on i načas se zamisli. - Kako bi bilo da se venčamo za Uskrs? Ali želim kompromis. Večera za celu porodicu... moju i tvoju... na Dan svetog Valentina, da proslavimo veridbu. - Prihvatam večeru... ali nema šanse da se venčamo za Uskrs. Čak i pod pretpostavkom da svi već nisu nešto planirali, nemamo vremena da organizujemo venčanje. -Još kako imamo - reče on osmehnu se. - Prepusti to meni... sve što treba da uradiš jeste da se pobrineš za venčanicu i ono što tebi treba. Pretpostavljam da želiš venčanje u crkvi? - Mislim da želim - reče ona - prvi put planiram da se udam i ne mogu tati da uskratim zadovoljstvo da me odvede pred oltar. - Odgovara mi. Znači treba da vidimo tvoje roditelje. I da razgovaramo sa sveštenikom. I da upoznamo tvoju deverušu s našom namerom. Pozovi tvoje roditelje, ako su večeras slobodni mogli bismo da odvezemo u Safolk. - Večeras? - zavapi ona. On slegnu ramenima. - Koliko će nam vremena to oduzeti? Nekoliko sati. Izvodljivo je. - Ali sad je saobraćajni špic, Rise. - Ne mari. Sve je moguće kad si ti pored mene.

139

- Lud si - reče mu ona i osmehnu se. - Ali ja te volim. - Odlično - reče joj i ukrade joj poljubac. - Zovi roditelje. Roditelji su joj bili kod kuće, a Ris je održao reč. Imali su sreće sa saobraćajem i dva sata kasnije sedeli su u kući njenih roditelja u Safolku, a Gregorijevi su grlili i Katrinu i Risa. Deni je insistirao da otvori šampanjac koji je Ris doneo, a Babs se oduševila kad je Ris upitao da li mogu da se venčaju u crkvi u selu. - Katrina je krštena u njoj - reče ona ozarenog lica. - A vi želite da se venčate na Uskrs, je li tako? - Ne želim da čekam još dugo da počnem da živim s Katrinom reče Ris jednostavno. - Mnogo toga mora da se organizuje za veoma kratko vreme - reče Deni. - Ali ja bih mogao da vam orga-nizujem prevoz. - Tata, ja i ovako nikad ne bih uspela da se smestim u jedan od tvojih automobila, a kamoli u venčanici -pobuni se Katrina. - Neće to biti jedan od mojih - reče Deni. - Jedan moj prijatelj ima stari beli rols-rojs. - A ja imam prijateljicu koja pravi izvrsne kolače -reče Babs. - Ti znaš Niki, Kat. - Niki koja pravi najbolju čokoladnu tortu na svetu? - upita Katrina i kad njena majka potvrdi klimanjem glavom, osmehnu se. - Da, molim te. Ris se nasmeja. - Smeo sam da se opkladim da ćeš tražiti čokoladnu tortu, cariad. - I zaista treba da razgovaramo sa sveštenikom -reče Deni i pogleda na sat. - Želite li da ga pozovem i da vidim možemo li sad da skoknemo da ga vidimo? - To bi - reče Ris - bilo savršeno. Hvala ti. - Učinićemo sve da vam pomognemo, vi samo recite - reče Babs. Obećavam vam da nećemo biti dosadni tast i tašta. Ali ti si od sada zvanično član porodice Gregorijevih, a mi vodimo računa o svojima. Na Katrinino iznenađenje Ris jednostavno zagrli njenu majku. Hvala vam. Mislim da nema porodice u kojoj bih radije bio.

140

Katrina oseti peckanje u očima. Kao što joj je Ris već rekao, on se veoma, veoma promenio. I gde god i kuda god odavde krenu, on će uvek biti uz nju.

14. - Udaješ se? - upita Medison i zapanjeno se zagleda u Katrinu kad je sestra došla da je poseti i da vidi kako je provela prvi dan s bebom u kući. - Čekaj malo. Kad i kako se sve to izdešavalo? - Juče - priznala je Katrina. - I verili ste se? - Ris želi da to bude zvanična porodična večera na Dan svetog Valentina... što znači ti, Teo, Helena, tetka Rouz i teča Brajan... ali, da - reče Katrina i mahnu ispred Medison rukom na kojoj je nosila prsten. - Ovo je cariad prsten. - I onda objasni sestri značenje dragog kamenja. - To je tako romantično, Kat - reče Medison i uzdahnu. - On je divan. Znala sam da je on pravi čovek za tebe. Pa jeste li ugovorili datum? - Uskrs. - Šta, ovaj Uskrs? -I kad Katrina klimnu glavom, Medison vrisnu. - Pa do tada ima samo nekoliko meseci. Nema šanse da venčanje organizujete tako brzo! Ili ćete samo da stanete pred matičara? - Ne, biće to u crkvi Sent Meri. - Našoj Sent Meri, tamo gde smo obe krštene? -Da. Medison huknu. - Torta. Prijem. Haljine. Automobil. Cveće. Nabrajala je sve to na prste, a onda zavrte glavom. - Ne, ne možete sve to da stignete, Kat. Mislim, pomoći ću koliko god budem mogla, ali... to prosto nije izvodivo. 141

- Zaboravljaš da ja imam dva tajna oružja. Moju majku i mog verenika - reče Katrina i raširi ruke. -Njih dvoje, mama i Ris već su pokrili sve najvažnije stvari. Ona će praviti pozivnice... znaš da voli to da radi... a tvoja majka će se pobrinuti za cveće. Niki nam pravi belu čokoladnu svadbenu tortu. Tata obezbeđuje prevoz, teča Brajan će da vozi, a Ris danas pregovara s Kings armsom da nam obezbede šator, hranu i muziku. Meni je rekao da se brinem samo za haljine. I ona se osmehnu. - A tu ti dolaziš na red. I hvala ti, tvoja ponuda da pomogneš je prihvaćena. - Ovaj, dušo, Helena ima tri dana. Plašim se da još nije dovoljno zrela za obilazak radnji. - Ne idemo u običnu kupovinu. Obavićemo to preko neta - reče Katrina. - Nema gužve, nema natezanja. - Tačno onako kako je i želela da obavi kupovinu. - Ali moraš da opipaš i tkaninu da bi znala da li ti se dopada. - Ne, ne moram. -1 cipele. - Mrzim kupovinu cipela, kao što veoma dobro znaš. - Oh, stvarno si nemoguća, Katrina Gregori. Trebalo bi da ti natovarim na vrat naše mame. Katrina se nasmeja. - Ne možeš. Već su uključene u sve planove. Pa hoćeš li da mi pomogneš da odaberemo naše haljine ili šta? - Naše haljine? - Medison zatrepta. - Pa koga si mislila da ću pozvan da mi bude deveruša? Medison se ugrize za usnu. - Kat, ja još imam stomacima posle porođaja i sumnjam da će nestati do Uskrsa. - Neće ni morati - reče Katrina i zagrli sestru. -Naći ćemo ti nešto prikladno što će izgledati čarobno. A ti znaš da izgledaš božanstveno i u džaku. Taj gen vam je porodično naslede. - Hej, izgledaćeš fantastično kao mlada - reče Medison i oči joj vragolasto zasvetlucaše. - U haljini. Ovoga puta ćeš stvarno kupiti haljinu. - Ne nabijaj mi to na nos. Medison se osmehnu. - Izvrsno. A ja ću biti u ružičastoj haljini. Katrina zastenja. - Ne.

142

- Malina? - Ne. I to je ružičasto. - Bledi crni dud? - I to je ružičasto. - Al' izvoljevamo - progunđa Medison. - Ti si me naučila kako se to radi - uzvrati Katrina. Dva sata kasnije pronađoše fantastične haljine. I cipele. I sve je trebalo da bude isporučeno u Medisoninu kuću, da se slučajno ne desi da Ris vidi venčanicu pre vremena. Svi na odeljenju bili su srećni zbog Katrine i Risa isto kao što su bile srećne i njihove porodice, a Katrina se stvarno iznenadila kako je sve brzo dovedeno u red zahvaljujući organizacionim sposobnostima njene majke i Risa. - Ostala je još jedna stvar - reče joj Ris. - Moram da nađem kuma. - Kako bi bilo da to bude neki tvoj najbolji drug iz studentskih dana? Neko iz Kardifa? Ili neko s odelje-nja... možda Vil? - predloži ona. - I sigurna sam da će načiniti izuzetak i tog dana staviti neku razumnu kravatu. - U stvari, mislio sam... ako tebi to ne smeta... da zamolim oca reče Ris pomalo oklevajući. - Mislim, još je rano... ali to je neka vrsta ukazivanja poverenja. Da pokažem da će naš odnos u budućnosti biti onakav kakav je trebalo da bude. - To bi bilo savršeno - reče Katrina nežno. Mada tu nešto štrči... što se mora izgovoriti. - Hoće li to smetati tvojoj majci? - Ona verovatno neće ni doći... na venčanje ili na našu veridbu. On uzdahnu. - Žao mi je, Katrina. Ali moji roditelji nisu zajedno i nisu fini kao što su tvoji. - Ma hajde, ne pričaj. Tu su Levelin i Dilis. I jedva čekam da vidim devojke ovog vikenda. - I ja - reče joj on i zagrli je. - Upravo sad život je bolji nego što sam mogao da zamislim čak i u najluđim snovima. - I ovako dobar će ostati - obeća mu ona.

143

*** Rijanon, Šan i Mair, ispostavilo se, bile su iste kao i njihova majka: prijatne, otvorene i pričljive. Katrina ih je odmah zavolela... a one su sve obožavale Risa. - Postoji razlog zbog kojeg sam vas pozvao da dođete u London reče im Ris. - Osim, razume se, što sam želeo da vas vidim. - On izvadi četiri koverte iz džepa pa jednu dade Levelinu i Dilis, a po jednu svakoj polusestri. - Treba li odmah da ih otvorimo? - upita Rijanon. - Odmah - reče Ris uz osmeh. Dilis otvori koverat i pogledom hitro prelete pozivnicu. - Venčavate se za Uskrs? - Dilis ih prvo pogleda iznenađeno, a onda joj lice zasija. - Pa to je divno. Jeste li sigurni da želite da i mi dođemo? - Bezuslovno - reče Katrina. - Neće to biti veliko venčanje jer je moja porodica prilično mala... samo najbliža porodica i nešto prijatelja... ali će zato uveče biti mnogo zvanica kad nam dođu kolege iz bolnice. - Voleli bismo da dođemo - reče Dilis odmah. -Svi mi. - Postoji još nešto - reče Ris, nakašlja se, pa se okrenu Levelinu. - Pitao sam se da li bi pristao da mi budeš kum. - Tvoj kum? - ponovi Levelin zapanjeno kao odjek. -Ja... bio bih ponosan. Stvarno ponosan i stvarno počašćen. - Oči mu zasvetleše od suza. A onda dodade: - Ako to ne bude smetalo tvojoj majci. Ris slegnu ramenima. - Ona verovatno neće ni doći. Levelin uzdahnu. - Znači, nije smekšala ni posle svih ovih godina, je li tako? - Ti znaš situaciju - reče Ris. - Ali ćete bar svi vi biti ovde tako da će i moja porodica biti deo venčanja. - Ne bismo to propustili - reče Dilis toplo - ni za šta na svetu. - I još nešto - reče Katrina. - Imamo nameru da napravimo večeru da bismo i zvanično oglasili veridbu. To će da biti na Dan svetog Valentina.

144

Dan veridbene večere brzo je stigao. Gregorijevi i Morganovi zbližili su se za tren oka i Katrina je bila ushićena kad je videla kako je Ris procvetao u njihovom društvu. Ali tokom večere Ris je uhvatio za ruku i pokazao joj porodicu koja je sedela nekoliko stolova dalje od njihovog. Pogledala je i videla isto što i on: jedan mali dečak je kašljao i bilo je očigledno da teško diše. - Mislim da će mu jedno od nas dvoje biti potrebno, cariad- reče joj tiho. - Možda mu je nešto zapalo, a možda ima astmu. Idem ja. Ona ga isprati pogledom dok je prilazio stolu i razgovarao s porodicom... a onda joj on mahnu pokazujući joj da dođe. - Kat, ovo je tvoja veridba. Ostani ovde. Otići ću ja da pomognem Risu - ponudi se Teo. Medison stavi ruku preko njegove. — Pusti je da ide — reče mu tiho. - Navikli su da rade jedno s drugim. - Kao i nas dvoje - reče Teo. - Shvatam. - Neću dugo - reče im Katrina i ode da se pridruži Risu. Ris ju je brzo predstavio i nastavio da uzima podatke o pacijentu. Katrina primeti da dečak jako šišti kad diše, mada je to na neki način bio dobar znak. Poslednje što želi da vidi jesu „nema pluća", kad veoma malo vazduha ulazi i izlazi iz dečjih pluća i kad su zvuči disanja potpuno odsutni... nema pluća su pretnja za život i detetu bi bila potrebna terapija s visokim dotokom kiseonika i injekcije steroida kao hitna mera. - Ben je malo više šištao danas... nije trebalo da ga vodimo u ovako dugu šetnju po hladnom vremenu, ali nam je bilo tako lepo da nismo razmišljali o temperaturi - reče žena grizući usnice. Znači da svakako ima astmu, a ovaj napad izazvala je hladnoća. - Da li već dugo ima astmu? - upita Katrina. - Još od treće godine. Doktor mu je postavio dijagnozu kad su mu bile tri godine. - Imate li inhalator za ublažavanje teškoća? - upita Ris. Dok je govorio žena je počela da pretura po tašni. - Oh, ne. Mora da je ostao u sobi.

145

- Možete li odmah da ga donesete, molim vas? -reče Ris. - Imate li masku? - Masku? Očigledno nije imala. - Ne mari... poslužiću se nečim. Ali nam je odmah potreban njegov lek. Prišla im je konobarica. - Mogu li da vam pomognem? Katrina klimnu glavom. - Molim vas. Imate li plastičnu čašu i nož? Ili bilo kakvu solju na kojoj možemo da načinimo otvor? - Ako ne može ništa drugo, onda papirnatu kesu — reče Ris. - I pozovite hitnu pomoć. - Hitnu pomoć? - ponovi dečakov otac i preblede. - Samo iz predostrožnosti - reče mu Ris. - Lekovi i priručni inhalator možda će biti dovoljni da pregura ovo, ali nemam kod sebe lekarsku torbu, a mi nikad, nikad ne rizikujemo kad su deca u pitanju. U međuvremenu, Katrina je podigla mališana, sela na stolicu i stavila ga u krilo. Znala je da bi ležanje samo pogoršalo stanje; upravo sad mora da sedi uspravno da bi lakše disao. A zbog toga što ne može da diše kako treba mališan se uspaničio zbog čega je, opet još teže disao... bio je to začarani krug koji je ona morala odmah da prekine. - Moje ime je Katrina - reče mu - i mada ti tako ne izgledam, ja sam lekar, baš kao i Ris. Pomoći ću ti da se bolje osećaš, dušo. Slažeš li se? On klimnu glavom, jer očigledno nije imao ni daha ni energije da nešto kaže. To nije dobar znak, pomisli ona. - Sad ću ti otkopčati dugme ispod vrata da bi se malo bolje osećao, a onda ću ti ispričati priču. Voliš li ti pirate? On klimnu glavom, a ona mu hitro raskopča dugme, proveri mu puls, izbroja udisaje i opipa mišiće na vratu da vidi da li ih koristi da mu pomognu da diše... što bi značilo da se zaista muči. - Rise, udisaji su mu četrdeset, puls sto trideset -reče mu tiho. Koristi vratne mišiće.

146

On klimnu glavom i on vide da je shvatio poruku. Ben je imao ozbiljan napad astme; i rad srca i disanje bili su mu brži nego što bi smeli da budu, kao što je i očekivala, ali bi bila daleko zabrinutija kad bi mu puls naglo pao. I ona poče da priča Benu priču pažljivo prateći puls i disanje. - Koliko često Ben koristi preventivni inhalator, onaj smeđi? - upita Ris oca. - Ne znam. Tri ili četiri puta nedeljno. - Da li često ima ovakve napade? - Ne baš... jedan svakih nekoliko meseci, ali nijedan nije bio jak kao ovaj. Mi se trudimo da ga držimo dalje od mačaka i polena jer znamo da mu to izaziva napade. - Ima li i drugih uzroka? Benov otac odmahnu glavom. - Nema, koliko je nama poznato. - U redu - reče Ris pa dodirnu Katrinu po ruci i uobliči usnama: Puls i udisaji? - I dalje sto trideset i četrdeset - na isti način mu odgovori ona. Ali priča koju je pričala, ipak je koliko-toliko smirila mališana, pomisli Ris s olakšanjem. Konobarica se vratila s plastičnom čašom i nožem. -Je li ovo dobro, doktore Morgan? - Savršeno je. Hvala vam - reče Ris. - Ambulantna kola su na putu. Trebalo bi da budu ovde za petnaest minuta. - I to je dobro. Hvala - reče joj Ris i osmehnu se, a onda poče da objašnjava Benovom ocu. - Evo šta ću sada uraditi: napraviću rupu na dnu čaše. Tako će lek biti mnogo efikasniji jer će mu veća količina dospeti u pluća nego da koristi samo inhalator. Trenutak kasnije Benova mama žurno im se približavala preko sale. Ris brzo napravi rupu na dnu čaše, veliku taman toliko da pokrije otvor inhalatora, protrese inhalator i postavi ga na mesto. - Bene, bach, sta-viću ti otvor ove čaše na lice i tražiću ti da dišeš dok ja brojim. Možeš li to da učiniš za mene? - upita ga. Mališan klimnu glavom.

147

Ris mu upumpa jednu dozu leka. - Tako je dobro, Bene. Lagano, duboko udahni... tako treba... i izdu-vaj. - I on odbroja još četiri lagana udisaja mališanu. - Zar ne bi trebalo da mu date više kako bi to brže uneo u sebe? upita dečakov otac brižno. - Ne, jer ako špricnete više odjednom, kapljice spreja ostaju zajedno i oblože zidove maske, ove čaše, tako da će Ben dobiti manje leka, a ne više - objasni Katrina. Ris skloni inhalator, protrese ga opet, vrati ga na priručnu masku i ponovi dozu leka. - Je li već ležao u bolnici zbog astme? - upita Katrina. - Nije - odgovori Benova mama. - Ovo vam onda prilično strašno deluje. Staviće ga na kiseonik u ambulantnim kolima i mali naprstak na prst da bi mu merili količinu kiseonika u krvi.... to ga uopšte neće boleti, ali ako niste to videli ranije mogli biste da se uplašite što vam je sin na aparatima – reče Katrina. - Možda će morati da mu daju i neke dodatne lekove u zavisnosti od toga koliko brzo bude reagovao na ovo... i uradiće analizu astme. Ako koristi inhalator tri ili četiri puta nedeljno, kao što ste mi rekli, astma mu nije propisno pod kontrolom pa će možda morati da razmisle o tome da Benu daju nešto drugo za preventivnu inhalaciju. Dok je objašnjavala, Katrina je istovremeno merila Benu puls. Bio je i dalje previše ubrzan. - Znači, vi imate mnogo ovih slučajeva? - upita Benov otac. Katrina klimnu glavom. - Oboje radimo na dečjem odeljenju. Viđali smo mališane mnogo mlađe od vašeg sina kako savladavaju ovo, pa pokušajte da ne brinete. Ris je i dalje primenjivao lek mada je Katrina bila srećna što je pozvao hitnu pomoć jer Ben nije reagovao. - Da li ste odseli ovde ili ovde živite? - upita Katrina. - Na odmoru smo... polugodište je - objasni Benova majka. - Lep je ovo kraj. I morate da ga odvedete u Volbersvik... zaista je mnogo lepo na obali - reče Katrina uz osmeh.

148

- Znači vi ste odavde? - Ovde sam rođena - reče Katrina. - Došli smo u posetu samo na nekoliko dana. - A mi smo vam pokvarili odmor - reče Benov otac i ugrize se za usnu. - Veoma mi je žao. - Nismo baš na odmoru - reče Ris kad ponovo protrese inhalator. - Slavimo svoju veridbu. - Vašu veridbu? Čestitamo. Oh, a ovo je poslednja stvar koju ste želeli u noći svoje... - poče Benova majka. - Mi smo lekari. Ovo je naš posao - prekide je Ris blago. - Nismo mogli da sedimo i posmatramo kako se Ben muči, a možemo da mu pomognemo. - Tačno tako - reče Katrina milujući Benovu kosu. Na njeno veliko olakšanje primetila je da šištanje počinje da se smiruje. Ris ju je pogledao, shvatio poruku koju mu je poslala uobličivši reči usnama i briga mu nestade iz pogleda. Kad su stigla ambulantna kola, Ben je disao mnogo normalnije. - Ipak će morati u bolnicu na pregled -opomenu Ris pa on i Katrina odoše s lekarima iz hitne pomoći napolje do ambulantnog vozila da im prenesu sve ono što su uočili kod Bena i sve ono što su primenili u smirivanju napada koji je dobio. Kad su se vratili u restoran, ljudi koji su sedeli za ostalim stolovima poustajaše sa svojih mesta i zaplje-skaše im. -To nam je posao. Nismo uradili ništa izuzetno - reče Ris. - Ipak jeste - reče Mair, najmlađa od Levelinovih i Dilisinih devojaka, pa mu priđe i zagrli ga. - Moj brat, heroj. Tako sam ponosna na tebe. Ris joj uzvrati zagrljaj bez reči, ali Katrina je u njegovom pogledu primetila da se konačno opet oseća kao deo porodice, da shvata da je prihvaćen i da ga cene samo zbog onoga što jeste... i osetila je kako je suze peckaju po kapcima. - Bojim se da ćemo vaše slatkiše morati da vratimo - reče Babs. - Tvoj sladoled se istopio, a Risova pita od jabuka se ohladila, ali zamoliću kelnericu da vam donese zamenu.

149

Katrina se osmehnu. - Hvala ti, mama. Ali nije mi više do slatkiša. - Ni meni - reče Ris. - Pun sam adrenalina. - Kafu ipak ne bih odbila - reče Katrina. - Posebno zato što znam kakve sve drangulije služe uz nju. Deni se nasmeja. - Idem ja da se pobrinem za to. Jesmo li svi ovde za kafu? Kad on ode, Šan upita: - Znači time se vas dvoje bavite po čitav dan? Spašavate živote kao sad? - Pa ne baš po čitav dan - objasni Ris. - Obično se urgentno odeljenje bavi ozbiljnim napadima astme kao što je bio ovaj, i kad se pacijentovo stanje smiri, onda ga šalju gore kod nas. Ali imamo savetovalište za hitne slučajeve i lekari na smenu rade na tom odeljenju. - Imamo i druge obaveze, a dva puta dnevno idemo u vizitu na našem odeljenju da proverimo stanje dece koja su kod nas na lečenju - dodade Katrina. - A moja buduća supruga pola sata dnevno provodi u sali za igru na odeljenju, po završetku smene, gde deci priča priče - reče Ris i zagrli je oko ramena. - Rekao sam joj da prestane s tim prvog dana kad smo počeli da radimo zajedno. Rekao sam joj da se previše emotivno vezuje za pacijente. I veoma mi je milo što mogu da kažem da uopšte nisam bio u pravu. Ubrzo pošto se Deni vratio za sto, konobarica im svima donese kafe. Dilis ćušnu Levelina. - Sad je pravo vreme. - Pravo vreme za šta? - upita Ris. - Da vama dvoma damo ovo - reče Levelin pa izvadi paket ispod stola i dade ga Katrini. - To je tradicija. Katrina razveza traku, otvori kutiju i razmota papir u koji je bilo umotano nešto. Bila je to izrezbarena drvena kašika. - To je velška ljubavna kašika - reče Ris. - Sa izrezbarenim simbolima - reče Levelin. - Na njoj su srce, potkovica i keltski čvor... to znači ljubav, dobra sreća i večno trajanje.

15 0

- Predivna je - reče Katrina. Dilis ponovo ćušnu muža. - Ispričaj joj i ostalo. Levelin pocrvene, ali ne reče ništa. - Muškarci - reče Dilis i zakoluta očima. - Kašiku je izrezbario za tebe lično. Radio je na tome još otkad smo se onomad vratili iz Londona kad ste nam dali pozivnice za venčanje. - Samo sam hteo da bude jedinstvena - reče Levelin jednostavno. - I jeste - reče Ris naprasno promuklim glasom. To je bio poklon pravo iz srca, znala je Katrina. - Čuvaćemo je zauvek. Hvala vam.

15. Vreme posle toga kao da je proletelo i svanuo je dan venčanja. - Konfete nam neće biti potrebne - reče Medison ulazeći u Katrininu spavaću sobu. - Pada sneg. - Nemoguće. Pa Uskrs je - reče Katrina. - A Uskrs ove godine rano pada. Pogledaj kroz prozor. Katrina je posluša. Ogromne pahulje snega lagano su padale i bešumno se spuštale na zemlju. - Tvoje slike s venčanja biće apsolutno božanstvene - reče Medison. Istina, ali Katrinu je brinulo nešto drugo. - Šta ćemo s Helen? Ima samo dva meseca. - Prestani da kukaš. Ona se ludo zabavlja jer je mazi tata, a baka i deka guguču oko nje. Osim toga, nas dve treba da obavimo neke ozbiljne devojačke stvari. Uprkos tome što si bila onako grozna i zabranila mi da nosim ružičastu haljinu. - Ona se osmehnu i povuče kraj peškira kojim je Katrina umotala vlažnu kosu. -Počevši od ovoga.

1 51

- Moram prvo nešto da obavim - reče Katrina pa dograbi svoj mobilni i posla Risu poruku: Volim te. Vidimo se u crkvi. Kao da je samo to čekao jer joj je odmah stigao njegov odgovor: Volim te. I jedva čekam da te večeras prenesem preko praga. Medison zastenja. - Poruka je očigledno od Risa. Znam da je posao neveste da crveni, ali upropastićeš šminku ako se sad zajapuriš. Misli na... ne znam. Prestani da misliš na to što ti je budući muž upravo predložio i počni da imenuješ na latinskom sve ljudske kosti ili nešto slično. - Udajem se - reče Katrina. - Za Risa. Danas. Zaista se udajem. Medison je zagrli. - I prosto blistaš. Radujem se zbog tebe, od svega srca. Ali ako ne počnemo da te doterujemo, dušo, zakasnićemo. Katrina se namršti. - Hajde da se manemo šminke. Obećala sam Risu da neću da kasnim. - Na dan svog venčanja šminku nećeš izbeći - obavesti je Medison. - Obaviću to samo malo brže nego obično. E sad, sedi s mirom dok ti namestim kosu. Mama kaže da je cveće u crkvi postavljeno, tvoj buket je ovde, buketići za ukrašavanje gostiju su dole u prizemlju, a tata će... ako budemo uspeli da ga odvojimo od unuke... odneti buketiće Risovima u hotel. - Ona malo zastade. - Hoće li doći Risova majka? - Nemam pojma - reče Katrina. - Zbog njega se nadam da hoće. - S druge strane - reče suvo Medison - ako će da napravi košmar i svima pokvari veselje, bolje je da se ne pojavljuje. - Kako god da bude, on će biti povređen. - Hej. On ima tebe. A kad kreneš kroz prolaz prema njemu, ima sav da se ozari. Ti ga činiš srećnim, Kat. A i on je nešto najbolje što ti se ikad dogodilo. Pola sata kasnije Medison objavi da su Katrinina frizura, šminka i nokti zadovoljavajući. - Venčanicu još ne oblači - opomenu je. - U redu. Poslednja provera pre nego što pođem da se presvučem. Nešto staro? - Mamini biseri.

1 52

- Odlično, to je i pozajmljeno pa tim još bolje. Nova je tvoja haljina. Nešto plavo? Oh, ne, mislila sam da ti kupim podvezice! - uzviknu Medi i pljesnu se rukom po čelu. - Tako mi je žao, dušo. Izabrala si najgoru moguću deverušu. - Ne, izabrala sam najbolju. A ti imaš i bebu na koju moraš da misliš. To je daleko važnije od plavih podvezica za čarape - reče Katrina i osmehnu se. - Osim toga, nosim hulahopke. A njihov gornji deo je sasvim slučajno plav. - Genijalno. Mislim - reče Medison - da smo se sredile. Idem dole i doneću nam po solju čaja, pa ću onda ja da se našminkam i doteram, a tvoju haljinu ćemo da oblačimo kad popijemo čaj. Kao po dogovoru u tom trenutku neko zakuca na vrata i ude Katrinina majka. - Čaj. Medisonino lice sinu. - Savršeno pogođeno vreme. Hvala vam, tetka Babs. - Mislim da te nikad nisam videla tako lepu - reče Babs Katrini. - Mislim da će mi stvarno biti potrebne maramice u crkvi. - Od mladine majke se i očekuje da napuni kofe suzama - reče Medison uz osmeh. -1 to ispod čarobnog šešira. Mama mi kaže da vam je šešir prosto neviđen. Babs se nasmeja. - To je zato što je Rouz pošla sa mnom da mi pomogne da ga odaberem. - Pa ima li nešto što ja treba da uradim? - upita Katrina. - Samo da izgledaš lepo. Sve je pod kontrolom. Brajan je odneo buketiće preko do Kings armsa i vratio Rouz iz crkve... napravila je venac jutros da se cveće ne bi osušilo preko noći. Crkva će biti ukrašena cvetom zimzelenih orlovih noktiju iz bašte njenih roditelja... istim onim cvetovima koji su upleteni u nevestin buket ruža... a Rouz je takođe predložila da se na početku svakog reda klupa u crkvi postave male vaze s belim cvetićima i svece u držačima od prozirnog stakla. - Crkva će izgledati apsolutno zadivljujuće - reče Medison sva srećna. - Svetlost sveca, sneg, ruže i osećaj koji može da se dobije jedino na venčanju u drevnoj seoskoj crkvi.

1 53

Neko opet pokuca na vrata. - Isporuka za mladu. - Katrina je prepoznala Teov glas. - Ne možeš da udeš. Kat nije obučena! - doviknu mu Medison. Sačekaj malo. Dolazim ja da uzmem to. - To mu je samo izgovor da poljubi svoju buduću - našalila se Katrina. Medison i Teo utanačili su datum svog venčanja za prvi maj. - Budi mirna i pij svoj čaj - uzvrati joj Medison uz osmeh. Kad je Medison izašla iz sobe, Babs zagrli ćerku. -Izgledaš prelepo, mila. I znam koliko te mnogo Ris voli... prilično se potrudio da danas za tebe sve bude savršeno. Ovo će biti jedan od najsrećnijih dana u mom životu - reče ona. -I u mom - reče Katrina nežno. I stvarno se, stvarno nadala da će tako biti i za Risa. I da on neće dozvoliti da mu majčina gorčina to pokvari. - Pošiljka od mladoženje - reče Medison kad se vratila u sobu. - Poslao ti je grančicu mirte za koju kaže da mora da bude u mladinom buketu, zarad sreće, i koju posle treba da daš i meni, mama je sad sređuje. A poslao ti je i ovo. Bila je to samo jedna tamnocrvena ruža s malom kovertom. Katrina je prepoznala Risov izdužen rukopis, otvorila koverat i izvadila pisamce. Onda se osmehnula. - Šta kaže? - upita Medison. - Volim te - jednostavno reče Katrina. Medison prevrnu očima. -I ja te volim. Ali... Hm. Aman! Razume se da te voli. Pa venčaće se tobom koliko ovog jutra. Katrina se nasmeja. - Volim i ja tebe, Medi. I mislim da nikad nisam bila tako... -1 ona s mukom proguta pljuvačku. - Ne, ne, ne - reče Medison i brzo skrsti ruke. - Ne plači, dušo. Ne smeš da plačeš na dan svog venčanja makar to bile i suze radosnice. - I ona zagrli sestru. - Pij taj čaj dok ja doteram lice. - Imate pola sata do polaska - reče im Babs. - A ja ću u međuvremenu pokušati da se malo domognem svoje unučice.

15 4

Dvadeset i pet minuta kasnije obe su bile spremne. Katrina i Medison zastale su jedna pored druge ispred velikog ogledala, zureći u svoj odraz. - Izgledaš božanstveno - reče Katrina nežno. Medisonina haljina bila je načinjena od sifona boje vina s ,,ve" izrezom napred, ,,ve" izrezom na leđima i nabranim prednjim delom, što joj je uspešno skrivalo stomak i činilo je višom. Krzno oko vrata bilo je u skladu sa sifonom i s Medisoninom crnom kosom, koju je nosila raspletenu ceo utisak je bio fantastičan. - I ti, takođe - reče joj Medison. - Meni bi ta haljina stajala kao na strašilu. Niska sam i zaobljena. A pošto si ti visoka i vitka i prelepa... prosto je bajna. - Katrinina venčanica boje slonovače imala je kos izrez s nabranim okovratnikom. S niskom majčinih bisera oko vrata, jednostavnom bisernom tijarom na glavi i kratkim velom čiji su rubovi takode bili optočeni biserima, bila je savršena mlada. - Tako sam ponosna na tebe - reče Medison. - Mala moja, i bolja od sestre. - Ne plači. Opet ćeš da me raspekmeziš — opomenu je Katrina promuklim glasom. Neko pokuca na vrata. - Jeste li gotove? Automobil već treba da krene - pozva Babs s druge strane vrata. - Udi, mama. Babs ušeta u sobu i onda proguta pljuvačku. - Vidi ti njih dve. Ja... I ona zavrte glavom u čudu. - Naše devojčice, Rouz. Izgledaju kao iz bajke. - Naše devojčice - reče Rouz koja uđe s buketom za nevestu. - O, gospode. Suvo oko neće da ostane u toj crkvi. Obe izgledate fantastično. - U kola - reče Medison. - Odmah. Pre nego što je rasplačete i upropastite joj šminku. - Ali i ona je malčice šmrkutala. Deni je držao ćerku za ruku u automobilu sve dok nisu stigli do crkve, previše uzbuđen da kaže išta više pošto ju je zagrlio i rekao joj koliko je ponosan na nju. Medison ih je čekala na ulazu u crkvu i virila kroz teška hrastova vrata da bi ih videla kad stignu.

1 55

- Poruka od mladoženje - reče Medison. - Imaš još jednog gosta na venčanju koji je stigao u poslednji čas. Katrina žmirnu. - Risova mama? Odlučila je da ipak dođe? Medison klimnu glavom i još jednom joj namesti veo. - Ne brini. Ris je dobro. Osmehuje se. Mislim da će majka svaki čas da mu brižne u plač, ali to će učiniti i tvoja i moja i Dilis... a to je ono što se od mama i očekuje na venčanju kćeri. Oh... i Ris mi kaže da ti kažem da te voli. - Malo se odmakla da je odmeri. - Oh, Kat. Izgledaš bajno. Ti i Ris ćete savršeno izgledati jedno pored drugog... jer ste savršeni jedno za drugo. - Ona proguta suze i stade na mesto određeno za deverušu. Kada je trenutak kasnije Katrina, oslonjena na očevu ruku, prošla kroz prolaz između redova u crkvi u kojoj se čula samo tiha muzika i isto tako tihi ženski uzdasi, i kad je videla radost i ljubav na Risovom licu kad se okrenuo da je pogleda, znala je da njena sestra u pravu. Ona i Ris su savršeni... i sve će biti u redu.

- k r aj -

1 56