Број 20 14
ЖУРНА Л С СТ ТУ УД ДЕ ЕН НТ ТС СК КИ И
АПРИЛ 2014. ЈУН 2013.
ЗВАНИЧАН ЧАСОПИС КЛУБА СТУДЕНАТА ФАКУЛТЕТА ПОЛИТИЧКИХ НАУКА ЗВАНИЧАН ЧАСОПИС КЛУБА СТУДЕНАТА ФАКУЛТЕТА ПОЛИТИЧКИХ НАУКА
Посетите нас и на фејсбуку: www.facebook.com/studentskizurnal
Београд, март 2014.
РЕЧ УРЕДНИЦЕ
Н
е сећам се када је стигло. Не сећам се како је стигло. Можда зато што се на неколико дана појави, а онда ненадано нестане без трага. Које је доба године? Судећи према датуму у календару, рекли бисмо пролеће. Не знам. Много је времена прошло од када сам последњи пут изашла ван куће и заиста обратила пажњу на оно што се вани дешава. Колико је сати? Када, куда, где? Нема времена. Никад нема времена за нешто више од обавеза. Изгубили смо се у том вртлогу времена и живота. Себе више не познајемо. Застанимо на тренутак. Искористимо га. Он је један и непоновљив. „Све смо ближе пролећу. И не толико ми њему, колико оно нама. Да пролеће не долази само, никад ми не бисмо стигло до њега.” (Душко Радовић)
Садржај Политика: 1. Дежа ви на квадрат 2. Пада нова Влада Друштво: 1. Смртни греси урбаног Београда 2. Рупе у закону 3. У одбрану интернета Култура: 1. Гвоздена дисциплина Зеленог зуба 2. Неколико другачијих љубавних прича Спорт: 1. Доигравање АБА лиге
Марта Лутовац
Импресум
• Главнa и одговорнa уредницa: Марта Лутовац • Редакција: Ања Миловановић, Божица Луковић, Иван Радисављевић, Лазар Фирауновић, Лука Бељан, Лука Коковић, Марко Богдановић, Небојша Антонијевић, • За издавача: Марко Деспотовић, Огњен Поповић • Дизајн и техничка припрема: Лука Коковић • Слика са насловне стране: Павел Кучињски
3
ПОЛИТИКА
Дежа ви на квадрат Перпетуум мобиле овдашње политике – греси отаца и заборављање грешака
О
вај, до сад необјављени текст, написао сам у јануару ове године. У моменту када буде објављен, нова власт ће постојати. Нама остаје да се запитамо - јесу ли Радикали, у свем свом назадњаштву и ЛДП, у свој својој напредности, можда једини морални победници, јер су – политички доследни? Текст је изгледао овако: Бивши председник Србије Борис Тадић недавно је иступио из странке, чији је почасни председник, и основао нову - Демократски фронт. Нова партија имаће шансу да се кандидује већ у марту, када је, на миг првог потпредседника владе, председник Томислав Николић расписао изборе. У овом постпуку Бориса Тадића не би било ничег спорног да развој приче није Дежа ви. Сценарио када се направи нова странка, која потенцијалним бирачима не доноси нову политичку опцију, коју ће несумњиво финансирати, међу народом озлоглашени тајкун и чија ће сврха искључиво бити освајање власти, уопште није нов у Србији 21. века. Уосталом, тако су на своје позиције дошли поменути председник и ППВ. Наравно, није најзгодније поредити те две ситуације, јер се нису одиграле ни изблиза у сличним околностима. Српска напредна странка основана је када је постало очигледно да Томислав Николић као радикал никада неће доћи на власт, док своју странку Тадић почиње готово од нуле, па ће шансу тражити у прављењу коалиције. И ту долазимо до великог проблема. Демократска странка и Нова странка најавиле су да коалицију никако неће правити са Тадићевом странком. Врло једноставном дедукцијом, ово говори да ће Тадић моћи да тражи коалиционог партнера у било којој другој странци у Србији. То значи следеће: Тадић као „настављач идеја Зорана Ђинђића” (како је за себе говорио у једној кампањи), као неко ко баштини вредности савременог света и тежи модернизацији Србије, моћи ће да прави Владу са Напредњацима (бескрупулозним безличностима с коца
4
и конопца, како их назива Дража Петровић), са СПС-ом (његовим истовремено архинепријатељима из деведесетих и сарадницима), ЛДП, ЛСВ, УРС, СДП и свим осталим странкама и странчицама, које би будући премијер примио под своје окриље, смешећи се спојених прстију док их гледа. Шта је овде проблем? Оно што бих ја назвао најкорозивнијом рак раном која нам је остала из деведесетих. Апсолутно одсуство било каквог морала. Иван Ивачковић је у својој књизи указао на једну битну ствар: „Тито је, ма колико га оспоравали, био тип владара који је марио за плебисцит. Он је награђивао рокере, сликао се с клавиром и угошћавао највеће уметнике свог времена.” Томислав Николић седи на стиропору, Ивица Дачић пева Миљацку, Александар Вучић забрањује хумор. Можда онда и нема ничег изненађујућег у томе што коалицију може да прави свако са сваким. Или у томе што се култура изједначила са публицитетом. Или у томе што је за редовну плату потребна веза. Или у томе што ‘клинци’ опонашају Кристијана и Кимија, уместо Мошу и Тиркета. Тужно је што живимо у земљи где су грађани, хтели не хтели, принудно аполитични. Што њихов глас њима не доноси ама баш ништа (осим, наравно, ако нису чланови неке странке). Живимо у земљи у којој знамо да владајућа класа (колико год марксистички звучало) постоји искјучиво због себе. Тужно је што живимо у земљи која неодољиво подсећа на Животињску фарму. Поражавајуће је, ипак, што су свиње са наше фарме исте као и свиње са Орвелове фарме: Гласови људи и свиња бесно су викали и сви су били једнаки. Сада је било јасно шта се променило у изгледу свиња. Поглед животиња које су стајале напољу клизио је од свиње до човека, од човека до свиње, и поново од свиње до човека; али, већ је било немогуће распознати ко је свиња, а ко човек.
Иван РАДИСАВЉЕВИЋ
Министри, где сте, сваки дан вас тражим?
Пада нова влада Политика је, као и мода, за Србе веома гадна работа. Због тога нам и политика увек иде у складу са модом, шта се тренутно „носи“ у Свету, то је и код нас. Тако да се сада и криви и дужни налазимо у вртлогу демократије.
П
рошло је око месец дана од парламентарних избора. Знате то је оно кад грађани изађу и изразе своју вољу. Добро ‘ајде то је бар званична верзија. Овај пут воља грађана је да нас наредне четири године предводе људи из Српске напредне странке. Мислим да је за ове изборе била кључна изјава Небојше Стефановића, у којој је позвао грађане да омогуће Вучићу да спроведе реформе. Ова изјава је резултирала малом излазношћу, а самим тим и Вучићевом победом. Ипак Алек не држи џабе дете Небојшу поред себе.
Има ли ко јачи?
Воља милион и седам стотина хиљада грађана. Нити је историјска победа, нити је Вучић Слоба (додуше, како се узме) да оствари његов резултат. То што су одмах потрчали да му се додворе, па његова 48,3% (тако РИК каже) прогласили за историјски резултат, то је друга ствар. Шта је било било је - наш отац, мајка, брат, сестра, комшија, жирант за кредит - добио је сто педесет и осам посланичких мандата и могућност да сам састави владу. Заиста не бих да се нађем у његовој кожи. Што каже Кесић: „Где да нађеш сто педесет и осам посланика? Ал’ добро, ‘ајде и да их нађеш, али где ћеш министре да нађеш? Добро, чак и те министре да нађеш - али чекај, шта с оним Стефановићем?“ Милошевић је на првим вишестраначким изборима освојио 46,1% и сто деведесет и четири посланичка места, уз излазност од 71,5% (РИК). Коалиција око ДОС-а 2000. године је освојила 64,1% и сто седамдесет и шест посланичких мандата, уз излазност од 57,7%(РИК). Тако да изборни резултат коалиције око СНС-а дефинитивно не може да буде историјска победа, поготово уз најмању излазност до сад (53,2% - РИК).
Ко се то тамо нуди?
Неки зли језици кажу да Вучић неће сам да састави Владу, да не би само он сносио одговорност за још већу пропаст. Срам их било! Вучић је одлучио да, као веома великодушан човек, и другима понуди део фотеље, овај колача, хоћу да кажем одговорности. Међутим, сада је проблем кога још узети у Владу. За сад само знамо кога неће узети (Ђиласа ХХl века). Taкoђе, неће ни Тадића, пошто је то један веома
карактеран човек, који не одступа од својих принципа и држи се тога да неће у Владу са Дачићем. Ваљда је понестало кофера у власти, па да се не отимају. Како сазнајем, Владу ће још подржати и Савез војвођанских Мађара. Прва постизборна или победоносна, ако је неком милије, изјава напредњака била је: „Саставићемо Владу до првог маја!“ Дакле, само из ове изјаве се мора наслутити један приметан напредак, који треба да нам улије велику наду, од које ћемо, као и до сада, највише живети. Сетите се колико је странкама у претходном периоду било потребно да саставе Владу. Читава три месеца. Онда се ту натежу, па по три пута пребројавају гласове не би
“Алек, ево овако те молим да сада ја мало будем први потпредседник“ ли још однекле „испао“ неки посланик, како би обезбедили већину и онда у пет до дванаест некако склепају ту Владу. Сада, поред обезбеђене већине, поред чистог рачуна, нашим политичарима ће бити потребно свега месец и по дана да дођу до нове Владе, која ће нас незадрживо повести, НАПРЕД У БУДУЋНОСТ, ХРАБРО, АЛИ ОДГОВОРНО, ДАЧИЋ! Дакле, нашем будућем вођи је потребно месец и по дана како би нашао 7 до 10 послушника из својих редова, које би поставио за министре, а да у исто време не мора да клонира дете Небојшу у неколико примерака. Верујте, мени би требало много више. Откуд напредњацима десет људи за министре? Додуше, верујем да није искључено да ћемо „увести“ још неког са стране.
5
„Хахахахаха, распродаја почела, хехехехехе продаћемо одмах све“
Влада националног спаса
Вучић је за „Вечерње Новости“ изјавио да ће ово бити „Влада националног спаса“, која ће спровести велике реформе. Још једном смо у историји имали Владу националног спаса, која је основана пре седамдесет и три године. То је било за време Другог светског рата, кад смо били под немачком окупацијом. Једина разлика између ова два периода јесте што сад нема рата. У новој Влади, чује се за многа имена која ће је чинити. Чуо сам да ће на место министра унутрашњих послова доћи можда и дете Небојша. Ако је по правди, Неша је то и заслужио, толико се бави Алековом унутрашњошћу да му од министра унутрашњих послова, ништа мање и не припада. Пошто је Тадић одустао од Владе (мада се никад не зна), СВМ не добија министарске ресоре, а СНС не зна где да нађе довољно министара, Дачићеви ће опет профитирати. Говорка се и да ће Дачић можда постати потпредседник Владе. Међутим, сигурно неће постати први потпредседник, јер се зна ко је једини способан да обавља ту функцију, али ће можда поред потпредседничког места, добити место министра одбране. Таман да одбрани све кофере у држави и пронађе сва изгубљена бицикла. Поред Дачића у Владу ће, из социјалистичких редова, сигурно ући и Антић. Отприлике да сви мисле да ће Жарко Обрадовић најмању штету нанети, ако буде председник скупштине, јер је у овој незваничној расподели, он „виђен“ на том месту. Питање је да ли ће у Влади бити места за најперспективнијег еспеесовца? Човека који је све обављао пре рока, па је тако и претходни мандат завршио пре рока. Да ли ће у Владу ући „Наш друг“?
Позициона опозиција
Како је лепи Бора „одлучио“ да се држи принципа (не и Гаврила) и не уђе у Владу са Дачићем, њему је преостало, да као и његов бивши саборац, утеху нађе у опозицији. Дакле, читавих тридесет и седам посланика биће „опозиција“ будућој
6
власти. Само се питам, зар опозиција не мора да има бар неке супротстављене ставове са позицијом, како би уопште могла да се назива опозицијом? Онда, ако ми неко одговори да опозиција треба да има такве ставове у односу на владајуће структуре, јер јој је она алтернатива, мени тек онда ништа неће бити јасно. Чекајте, који су то супротстављени ставови између ДС-а, НДС-а, СНС-а и СПС-а? Између њих је, колико видим, највећа разлика у називима, а у политици коју воде и за коју се залажу, извините, ја нисам пронашао разлику. Свака од ових странака се залаже за улазак у Европску унију. Свака од њих се „бори“ против независности Косова и Метохије. Такође, међу њима не постоји странка која се нешто посебно издваја у својој унутрашњој политици. Дакле, ми ћемо имати исте странке и у власти и у опозицији. Интересантно, ово ће бити једини пут да сви посланици припадају владајућој струји.
„Џони, подсети ме да и њега процесуирамо“
За шта смо се изборили?
Зашто смо ишли на изборе? Да у Влади више не буде Динкић или Мркоњић? У реконструисаној нису ни били. Значи ми смо потрошили милионе и месеце, да бисмо добили исту Владу, какву смо имали? Занимљива појава, која је резервисана само за најразвијеније државе, попут наше. Само се надам да су у међувремену ојачане браве на вратима у згради Владе, да не би долазило до пуцања из претходног мандата. Наравно, мислим на пуцање брава. Да ли сте ви помислили на нешто друго? Стари тренд се наставља, а он гласи: Живећемо бајке, мењаћемо снајке, слушаћемо цајкане и цајк(анк)е, културом појиће нас радодајке. Сада децо, пошто сте прочитали модерну бајку, шољу млека па у кревет. Само водите рачуна на афлатоксин, јер смо превише затровани.
Лазар ФИРАУНОВИЋ
Смртни греси урбаног Београда
ДРУШТВО
„Мени је мржња тотално „аут”. Ми смо у 21. веку, не могу да верујем да још увек постоје људи који мрзе квир заједницу и не слушају нове Манкизе. Наравно да те прихватамо, све док размишљаш идентично као ми, a ако не - вероватно ти је отац тукао мајку и гласаш за Радикале! You can´t sit with us!“
М
одерно доба требало је да нам омогући много ствари, а неке од најбољих су могућност да сами бирамо које ћемо садржаје конзумирати и како ћемо изгледати. Међутим, и на најбољим лековима има ситног текста: „У случају неслагања са околином, мо-уће контраиндикације укључују: усамљеност, изопштеност, привлачење подсмеха и агресије. Ако дође до наведеног, обратите се најближем медиокритету.“ Ово се може приписати сваком времену, али за наше је карактеристично лицемерје. Нико није споменуо да сте осуде ослобођени само ако „не радите шта се не ради“, да је свако ко живи ван неке неме конвенције чудак и непожељан.
Суштински, ништа се није много променило у односу на прошли век. Постоје правила која се не крше и при довођењу истих у питање, користи се траљава аргументација коју је неко, допадљив масама, прогласио валидном. Пре се бар знало - не смеш да кршиш норме. Данас те позивају да их прекршиш, а онда те одбаце. Иако не воле да се називају масом и тај термин схватају као највећу увреду (јер, побогу, јединствени су попут пахуље), квазиурбани Београђани су управо то - гладе једни другима сујету, изгледају исто, излазе на иста места и имају исте мане као сви ти „шабани“ које толико мрзе, а најгори су по питању безочног презира свих који се не слажу са њима или им једноставно нису „кул“. Чувена „црна петица“ особина, краси све оне који немају улазницу за споменути круг људи:
7
Гојазност
Ако га нема на tumblr-у, не треба да буде ни у орману, тако да слободно избаците све ствари које прелазе М величину. Ко још носи лажну BOY Лондон мајицу, а има преко 50 кила?! Жене, прихватиће вас, евентуално, ако сте одебље феминисткиње, али не заносите се причом о пријатељству- ту сте ради колорита. У академској заједници дебеле девојке, ипак, имају
извесне предности - њима нико иза леђа неће причати како су преко кревета дошле до места асистенткиње (јер би исти вероватно сломиле). Ако си мушко, пробај да будеш богат, да се људима не исплати да те зову „Ђемба“. Или буди Борис Малагурски, па да их све пошаљеш у затвор!
Занат
Омраженији чак и од студената с приватних факултета, људи који нису размишљали ни о каквим факултетима, наилазиће на подсмех од стране будућих еминентних теоретичара културе, андрагога и блогера. Уместо трибина, презентација и семинара, будући машин-бравар ће на праксу ићи на мање елитна места. Одбојност је разумљива, јер нико не очекује да ће месарка и студент руске књижевности имати сличне погледе на свет, али факултетски образовани људи изгледа не схватају колико су им колеге занатлије потребне када пукне гума или закаже веш машина. Уколико су довољно дрски, механичари ће свакако препоручити студентима где да одложе Михелсов гвоздени закон олигархије, када им се поквари ауто.
Стрејтерство
„Не пијеш, не пушиш, не дрогираш се, тренираш, па од чега мислиш да умиреш хехе?“ „Од чира на желуцу, јер је свет пун људи као што си ти, а ја имам кратак фитиљ.“ Још један пример непоштовања туђег начина живота. У иностранству нападају вегетаријанце и вегане, а овде је модерно твитовати о вињаку, марихуани и сличним стварима које популаризатори виде једном у три месеца. Када би бар пили тај вињак колико твитују о њему, оболели би од неке цирозе јетре и коначно схватили да алкохолизам није „кул”.
8
А чувени heroin chic је пао у заборав, још када је преминуо чувени модни фотограф Davide Sorrenti, који га је промовисао. Није тешко претпоставити да је управо због хероина и умро.
Православље, ћирилица, десница
Користиш ћирилицу на интернету? Јавно се декларишеш као православац? Припреми се за најезду веселих космополита, који ће начинити читав психолошки портрет на основу ова два податка извађена из контекста. Вероватно имаш ауторитарног оца и безличну мајку, лош сексуални живот и низак коефицијент интелигенције. Интернет расправа са овим људима је попут хидре - мислиш да си их ућуткао једним помирљивим, незаинтересованим коментаром, али изненадиће те са још три агресивна напада. Наравно, препоручује се повлачење из расправе док све још има релативно достојанствену ноту. Ако вам ђаво не да мира, питајте их по којој логици је у реду тетовирати омове на руци, а крстове не.
Ања МИЛОВАНОВИЋ
Правне бесмислице
Рупе у закону Апсурдне законске одредбе често утичу на животе грађана и узрокују потрошњу новца и живаца. Спорни акти делују као да су наменски писани ради отежавања свакодневице.
П
равосуђе у Србији најлакше је објаснити цитатом из „Микијеве радионице”: „Чему ово служи? ...а уз то и не ради.” Наши медији, редовно, у недостатку вести (и воље и знања да сами напишу нешто), говоре о забавним законима широм света и њиховом (бе) смислу. Урнебесно је што у Атланти можете бити кажњени за везивање жирафе за бандеру или што је тибетанским свештеницима забрањена реинкарнација без одобрења власти. Оно што многи заборављају јесте да су ти закони углавном заоставштина неких старијих правилника и да они у пракси немају примену, као и да не ометају свакодневно функционисање становништва. Наше правне брљотине, пак, имају далеко већи значај. Када вас лоша уредба директно удара по џепу, сигурно вам неће бити забавно, као када чујете да је у Француској забрањено љубити се на прузи. Закупци локала у тржном центру, у београдском насељу Медаковић, купили су о свом трошку материјал за санацију рупа на платоу, али су радови заустављени због законске процедуре. Проблем је настао, јер имовина не припада њима, већ је у надлежности града, који једини има право извођења радова. Град има друге приоритете, тако да њима остаје само да прескачу рупе и да чекају свој ред. Они нису тражили ништа од града, уложили су свој новац, али су радови спречени. Остаје питање да ли би град одбио новчану донацију, пошто се грађанске иницијативе очигледно не котирају добро?
Два динара друже
Кованице вредности мање од једног динара одавно се не производе у Србији, али то не спречава трговинске ланце да цене истичу у парама и тако збуњују купце. По одлуци Народне банке Србије, износи мањи од педесет пара заокружују се на динар мање, односно, динар више за износ изнад педесет пара. Велики ланци са сваком трансакцијом могу остварити неколико десетина пара вишка, што на хиљаду купаца значи додатних 500 динара профита. Ту је и психолошка предност,
јер се купци лакше „хватају за новчаник” пред производом који кошта 199,99 динара, него када је цена 200 динара. Наравно, никоме није пало на памет да ову превазиђену ставку уклони из закона. Поред, практично легалне крађе трговинских ланаца, постоји и „сива зона” која омогућује обрнуту ситуацију. Наиме, трошак покретања кривичног поступка за ситну крађу често је већи од вредности украдене робе. Да би се подигла кривична пријава, минимална штета била је, до недавно, петнаест хиљада динара, али је законски лимит снижен на пет хиљада динара. Оштећени, углавном, не могу предузети ништа осим приватне тужбе, што много кошта, дуго траје и има неизвестан исход. На овај начин, ситни лопови су охрабрени на крађу, јер се и у снижени износ може уклопити велики број артикала.
Карика која недостаје
Предузетништво је очигледно једна од најслабијих карика крхког закона, што не значи да су остали аспекти претерано снажни. Чини се да држава поклекне на сваком, иоле озбиљнијем, изазову са којим се сусретне. Просвета је још једна од нерешивих енигми. Сваке године по медијима се провлаче контроверзе у вези са образовним системом, што је ескалирало прошле године. Мала матура је поништена због крађе тестова, али су формални тестови ипак одржани. Министарство је објаснило да су сви дужни да приступе полагању тестова, јер је то услов за диплому о завршеној основној школи. Примери се ређају у недоглед. Сива економија, спорт, приватизације, медији, медицина - са свих страна добијамо потврде о неадекватности система. Он пуца по шавовима, као петарде које деца купују на пијацама уочи празника. Закони у Србији делују као да су писани по узору на Марфијев закон, јер је пракса показала да „ако ишта може поћи наопако, поћи ће.”
Марко БОГДАНОВИЋ
9
Други поглед на онлајн новинарство
У одбрану интернета Током студија, више пута ми је објашњаван концепт интернета. Звучи сувишно – имам двадесет година, више времена проводим на интернету него што спавам, доживљавам га интуитивно и самоекспланаторно. Разумем, ипак, да и тако нешто треба објаснити научно – гравитацију такође доживљавам интуитивно, па је наука са пуним правом истражује као појаву. Проблем јесте распрострањено неразумевање кључних концепата интернета као „медија“, најчешће од стране универзитетских професора, који проучавају теме од социологије до комуникација, па и самог новинарства. „Do u even internet?“
Уколико желимо да анализирамо улогу интернета у сфери информисања, морамо пре свега знати да одредимо садржај појма „интернет“ у овом контексту. Проблем са којим сам се сусретао јесте тај да људи нису баш сигурни шта је интернет заправо, али сигурни су да је то велика, мистериозна сила, која ће заувек променити медијски пејзаж. Вау! Такође ту постоји и неки веб, и ту има свачега и влада потпуна анархија, не зна се ко пије, а ко плаћа, а конвенционални медији посрћу под најездом блогова, влогова и твитер налога! Упркос томе што све ово овлаш разумеју, овај део академског света, сасвим је спреман да на тему интернета нашироко говори, пише и предаје. Упркос томе што не знају како функционише мим (или мем, ако ћемо по француској апропријацији Ивана Клајна), нити располажу значајном статистиком, већ само постмодернистичким нагађањима о трансформацији медија и сличним глупостима – академска јавност, иста она која своје студенте не удостојава ни одговора на мејл, већ ту базичну и световну дужност делегира својим ђаконима и асистентима, налази за сходно да говори о слободи медија и, њој прикључној, улози интернета.
Шта кад мачке нема?
Један од главних разлога што људи који интернет доживљавају онаквим какав је он био 1995. године је што не виде ко ту сноси одговорност. Неограничена слобода говора, без икакве непосредне одговорности, доиста делује застрашујуће. Још више када говоримо о интернету као средству за информисање. Ширење дезинформација са сумњивих сајтова, које поставља ко год хоће без икакве санкције, сигурно не може да буде добра ствар, зар не?
10
Не. Што гори отров, што огавније прљавштине и дезинформације ја писао на свом личном блогу, на то ће мање људи обратити пажњу. Интернет је преплављен толиком количином информација, вести, ставова, из минута у минут, да на ваше глупости нико неће обратити пажњу. Главно оружје интернета којим се самоодржава у виталности и јесте небитност. Ово је јасно свима који проводе време на редиту, али не и људима који пишу књиге о медијским теоријама. Кредибилитет и поверење, структуре су које онлајн комуникацију одржавају на месту. Поверење у (најчешће) странца једини је начин да се успостави смислен контакт у окружењу у коме нико нема обавезу да говори истину. Статистика говори у прилог овоме. Погледајте слику дневне штампе у Србији: њом доминирају таблоиди, али ја нећу овде ламентирати о томе, јер имам достојанства. На интернету нашег поднебља, међутим, Википедија има више прегледа од Курира и знатно више од Телеграфа. Информер (енг. доушник) и остало, још безначајније ђубре, ни нема своју онлајн форму. Замислите пандан томе у стварном свету: када би Енциклопедија Британика била читанија у Србији него Курир. Незамисливо. Ни на глобалном нивоу није другачије. Погледајмо овде статистику најпосећенијих 15 блогова (овде се користи блог у најширем смислу речи – не као лични дневник већ као онлајн медиј који прави периодичне али честе објаве) на свету. На првом месту налази се Хафингтон пост, њуз портал. Већину осталих места заузимају други информативни портали и неколико блогова о технологији, као и пар са забавним садржајима. Сви ови блогови озбиљни су профитни
,,ТЕЛЕПЈУТЕР!” медији, са својим уредништвом, запосленим новинарима и сарадницима и уређивачком политиком. Ништа их не разликује од штампаног медија, осим површине са које их читамо. Дакле, насупрот ономе што сам чуо безброј пута, интернет није неуређени пакао дезинформација. Интернет није анархија. Можда и јесте, али анархија онда не значи оно што ви мислите да значи. И сама „неозбиљност“ (читај: недовољан снобизам) неких од ових садржаја користи се често да дискредитује интернет медије. Доиста, господо професори који читате Foreign Affair i Guardian, смешни гифови мачака стварно су највећи проблем медија у Србији. Само вас молим да посматрате то и на овај начин: ако је људима махом занимљивије да прелиставају анегдоте депресивних тинејџера и исечке из тв серија на тамблеру, него да прате садржај на сајту РТС-а, то значи да је проблем у РТС-у, зар не? Дакле, да ли на интернету мишеви воде коло? Напротив, мишеви коло воде у РРА, у управним одборима највећих српских медија, мишеви се трују њиховим оловом, јер се боље ретко нуди. Мачке, за то време профитирају од милиона сати неквалитетног садржаја, од хиљада стубаца ђубрета, и сада већ милијарди Пинкових кабловских канала. Видите ли на шта циљам?
In medias res
Највећа грешка која се уобичајено прави у лаичком теоретисању о интернету, ипак, јесте схватање истог као једног монолитног ентитета, па се често може чути да је интернет медиј. Интернет није медиј. Можемо рећи да је медиј у најширем смислу те речи, ако узмемо да је медиј и телефон. Међутим, интернет није медиј, посредник у информисању, на начин на који су то радио и телевизија. Кључно је интернет посматрати као платформу – и њен садржај. Садржај може
бити оно што се сматра медијским материјалом – вести, чланци, репортаже и слично, али и не мора. Може да буде, на пример, порнографија или глупа игрица са слагањем бројева, на коју сам изгубио двадесет сати живота. Погрешно је рећи и да је интернет стапање више медија у један. Нико није дошао на идеју да споји телефон, телетекст и телевизију, па да интернет буде некакав наказни бастард ових технологија. Ово погрешно схватање није распрострањено само по нижим гранама хуманистике. Погрешно тумачење доводи и до недоумица у медицинској науци: зависност од интернета измишљена је 1995. као елемент сатиричног есеја. Ускоро, како је популарност мреже расла, зависност је почела да се помаља као врло реална. Расправа о валидности ове дијагнозе трајала је више од деценије, да би се дошло до консензуса који звучи револуционарно у својој баналности: зависност није од самог интернета, већ од садржаја као што је порнографија, шопинг, играње. У овоме нема ничег фиктивног, јер све што причињава задовољство може бити извор психолошке зависности. Свако ко је икада погледао десет епизода серије у једној вечери зна о чему говорим. Ко не разуме интернет, дакле, не разуме ни људе. Ову мрежу не чини ништа друго до електронски записан скуп људских мисли, творевина, искустава, веза. Ко не разуме интернет, не може бити ни добар новинар; ко више воли удобност ауторитета од слободе – макар и баналне слободе „пљувања” Бориса Малагурског – биће му удобније са цензорске стране стола, али нека себе не назива борцем за слободу медија.
Лука КОКОВИЋ
11
КУЛТУРА
Музика
Гвоздена дисциплина Зеленог Зуба Он је борац против непријатеља београђана. Његови најбољи пријатељи су Бетмен, Мандарк и Фантом. Омиљено јело су му сарме и кнедле, а омиљено пиће сок од крушке. Он презире славу. Какав је то човек и шта му је у души?
У
колико погледамо музичку сцену бивше Југославије и њених данашњих остатака, можемо да видимо велики број врхунски талентованих музичара. Према начину на који су писали своје текстове и колико су умешно баратали речима, издвајају се, сваки на свој начин, Џони Штулић, Бора Ђорђевић, Ђорђе Балашевић, Милан Младеновић. У најбоље композиторе и виртуозе на својим инструментима сврстали бисмо Радомира Михајловића Точка, Горана Бреговића, Бајагу, Бату Ковача. Својом појавом и менталитетом фронтмена пажњу су највише привлачили Рамбо Амадеус, Дино Дворник, Вице Вуков, Неле Карајлић. Међутим, човек кога можемо сврстати у било коју од ових категорија, па чак и да га ставимо на врх сваке листе, један је од ретких који је потврду за свој таленат пронашао и ван граница своје земље (или Балканског полуострва). Он је у свету музике више од тридесет година, сарађивао је са некима од највећих имена светске музике и један је од најоригиналнијих музичара, текстописаца и фронтмена са ових простора. Наравно, реч је о Душану Којићу Који.
Првобитна постава „Дисциплине Кичме”
12
Када је чувени басиста такође чувене групе The Minutemen, Мајк Вот, гостовао средином осамдесетих у Београду, присуствовао је једном клупском наступу Шарла акробате, чији је басиста био Која. Забезекнути Вот је само процедио београдским новинарима: ,,Овај мали растура бас гитару.’’ Да се не задржавамо много на фактографији – довољно је рећи да је Која каријеру започео у Шарлу (што значи и да је учествовао на стварању два од десет најбољих Југословенских албума свих времена), да је годину дана након тога основао двочлани бенд „Дисциплина Кичме”, да је та група деведесетих свирала у Лондону, као и да по повратку у Србију, Која наставља да подиже стандарде. Оно што је сигурно, јесте то да је Која најдаровитији и најистрајинији изданак Новог таласа у Југославији. Покушајмо да дефинишемо макар делић креативног нереда који је Која увео у домаћу музику. Пре свега, дувачки соул ансамбл нисмо имали прилике да чујемо ни код једног извођача до тада. Дух фанка – у одличној симбиози са безобразлуком градског манугпа – пустио је корене и отворио врата многим извођачима данашњице. Такође, веома осетно је присуство пост-панка, што је и природно за појаву која себе назива „Новим таласом”, а чији је камен темељац „Шарло Акробата”. У једном интервјуу Милан Младеновић, Којин саборац из „Шарла акробате” рекао је: „Која је имао прву праву афро фризуру у Југи. Изгледао је као Слај из бенда „Family Stone”, а сам је говорио да покушава да изгледа као Хендрикс.” Којин стил свирања гитаре у великој мери личи на Хендриксово свирање гитаре: увек померајући границе, безочно игноришући правила, ограничења или норме, Која је свој став према животу имплементирао у своју музику. Дух Београда осамдесетих – самоувереност, алтруизам и отвореност према свету, осликао је поигравањем са wах-wах педалама, овердриве дисторзијама и разним техникама свирања. Трзалица или прсти – ништа није представљало ограничење, али ни претерано задовољство за њега („Свиђа ми се да ти не
Филмски предлози
Дисциплина данас буде пријатно”). Додајмо и то да је Која 1982. године у музику увео, тада седамнаестогодишњег, Срђана Жику Тодоровића, касније бубњара ЕКВ-а и изузетно успешног глумца. Којину каријеру обележава мноштво парадокса, а онај највећи је да је као толико хваљен и продуктиван музичар остао – андерграунд. Такође, увео је андерграунд музичаре на мала врата у мејнстрим токове актуелне музичке сцене. Извођачи попут Ајзбрна, Јарбола, Обојеног програма, Сви на под, Земља грува, и многи други, у великој мери за свој успех могу да се захвале Дисциплини кичме. За крај, пустимо самог Коју да каже нешто о себи:
Увек исто питање чују моје уши какав је то човек и ста му је у души а решење загонетке није, није лако пробаћете овог пута можда је овако. Зелени зуб, то је име моје не-не-незванице све се мене боје ка-ка-каква да се маска руга. Страх је зато ушао у село и град јер ја сам фрајер од кога беже сад. И на крају, морам да ти кажем још нешто, Зелени зуб вара врло вешто. Зелени зуб!
Иван РАДИСАВЉЕВИЋ
Неколико другачијих љубавних прича Велике романсе се догађају и тамо где их наизглед не очекујете „Двоје се воле, а трећи им не допушта да буду заједнo” – вероватно је најстарији холивудски рецепт за успешан блокбастер. Хиљаде суза је роњено за несрећним љубавницима у биоскопским салама, од када су се оне први пут отвориле. Било да је то неки стари класик, или модерна сага са задивљујућим визуелним ефектима, надприродним бићима и много крви и пуцњаве – један мотив је готово увек присутан – заљубљивање. И то оно фатално, право „филмско”. Још и пре него што су, такозване, романтичне комедије постале засебан жанр и оно на шта прво помислимо када чујемо израз „љубавни филм” – љубав је као тема била небројено пута експлоатисана, редефинисана и приказана на мноштво другачијих начина на великом платну. Управо те романтичне комедије, бескрајно празне, досадне и предвидљиве, учиниле су да романтику на филму многи људи аутоматски повезују са патетиком, њањавошћу, принцем на белом коњу и хепиендом. Ипак, озбиљних, квалитетних филмова о великим љубавима и те како има – и то оних због којих није срамота „пустити сузу”. Само је питање како их у мору безвезних прича пробрати и препознати. Оно што овакве филмове одликује је добар сценарио и често реалистичан приказ људских односа – чак и ако се радња дешава у неком измаштаном свету. Карактеристика добрих филмова је то што појам љубави, страсти и узајамне привлачности стављају у потпуно нову перспективу, тако да не морамо нужно говорити о љубави између два људска бића – јер ово осећање јавља се на многим местима где га нисмо баш очекивали, или нисмо приметили. Ево неколико таквих филмских остварења.
13
начин дочарава ову причу пуну туге, хладноће, фрустрације, недостајања. Готово да сваки гледалац може осетити зјапећу празнину у стомаку, и у исто време невероватну, чудесну нежност и интимност, готово магију, која постоји између два човека. Сцена која затвара овај филм једна је од најтужнијих сцена на филму, у свом жанру.
„Она”
„Планина Броукбек”
Пре свега, ипак ћемо започети са љубавном причом између људи – али овога пута два мушкарца. Свакако не би требало да то буде ишта чудно, али у нашој земљи и даље јесте, чак и након неуспелог и лошег покушаја Срђана Драгојевића да уједини ‘две Србије’ у свом филму „Парада“. Хомосексуалност се у историји кинематографије појављивала често, али никада на такав начин као код Анг Лија, у његовом прелепом филму „Планина Броукбек“. Многи кажу да је ово официјелна љубавна драма геј популације. Али ипак, на такав начин сузити овај филм било би просто неправедно. Ово је прича у којој се лако може пронаћи свако – без обзира на своје сексуално опредељење. „Планина Броукбек” настала је по истоименој причи Ени Пру. Овај филм припада вестерн жанру, јер говори о два каубоја и њиховим животима у конзервативној средини Америке. Да, геј каубоји – то је, ипак, нешто несвакидашње. Хит Леџер и Џек Џиленхол су ранчери чији је једини циљ да имају стабилан посао, жену и децу. Међутим, након што се сусретну и проведу једно лето заједно, то ће се изменити. Они развијају дубоку, интимну везу. Због средине у којој се налазе, знају да је никада неће моћи у потпуности остварити, стога прихватају да живе уобичајене животе, покушавајући да што боље одиграју своје улоге добрих мужева и очева. Анг Ли на себи својствен, сензуалан
14
Затим, ту је једна футуристичка, визионарска прича – то је филм „Она” Спајка Јонзеа. Љубав између човека и оперативног система – звучи апсурдно, али с друге стране и реално – колико људи знате, који не могу да живе без свог компјутера? Шта би се догодило, ако би ти компјутери еволуирали и у будућности могли да развију свој ум и своје емоције, и ако бисмо могли да причамо са њима? Кажу да нас друштвене мреже отуђују, а шта ако, евентуално, човек превазиђе и тај степен повезивања са другим људима и остане повезан само са мрежом? Ово је низ питања који се јавља након узнемирујућег искуства гледања филма, који нас на тренутке засмејава, на тренутке разнежује, а најзад оставља потпуно збуњене. Јоакин Финикс апсолутно бриљира у тумачењу Теодора Томблија, усамљеног човека који након болног раскида тражи утеху у свом компјутеру – интерактивном оперативном систему будућности, који разговара с њим и организује му живот. Временом, њихови разговори постају све дубљи и блискији, и он се заљубљује. Овде се поново питамо, може ли љубав као емоција да постоји и да се развије према тако апстрактном објетку као што је рачунар? Може ли вештачка интелигенција, подстакнута управо таквом емоцијом, да се уздигне до готово хуманоидног нивоа, па и да га превазиђе? Овај филм је поред свега тога веома романтичан и комедија је – али свакако не онаква на какву сте навикли.
„Корак до славе”
Једна љубав коју сви делимо, и иза које сви можемо јасно да станемо је љубав према музици. Готово да не постоји човек
„Рођене убице”
којем музика не представља важан, значајан део живота. Један филм узима ту велику страст и од ње ствара одличну, забавну и дирљиву комедију – то је „Корак до славе”. Вилијам Милер је тинејџер који је фатално заљубљен у рок музику. Његов највећи сан је да постане рок критичар. Једног дана, дешава му се оно што би сваки новинар пожелео да му се деси – добија позив од „Ролингстоунса” до оде и напише репортажу са турнеје бенда „Стилвотер” у успону. На путовању кроз Америку са бендом, Вилијам упознаје, не само живот рок звезда, већ и живот сам по себи. И то са моћном музиком бенда који се још увек није „продао” и још увек свира само из чисте, свепрожимајуће љубави према звуку и према свирци, где се све од себе даје публици, која то здушно прима и поштује. Ту је такође прича о самоспознаји, проналажењу свог места у свету, и коначном ‘скрашавању’ поред оних које заиста волимо и који су вредни тога. Овај филм на један топли начин оживљава сан о рокенрол заједништву, музици која сједињује људе и због које се сви бендови најпре окупе – жене, дрога и новац дођу касније.
На крају, једна љубавна прича која већ дуго опстаје и која је свакако снажна, али нимало лепа – то је веза насиља и медија. Та веза ради савршено – медији повезују интересе милијарде људи широм света, а оно што је људе увек интересовало и чиме су били фасцинирани је, управо, насиље. Насиље у многим облицима, а често кроз фигуре неких од највећих психопата у историји људског рода. Ову нераскидиву симбиозу елаборира Оливер Стоун у свом изопаченом филму „Рођене убице”, писаном по сценарију Квентина Тарантина. Фасцинација Америке масовним убицама попут Чарлса Менсона, и фетишизација њихових убистава у медијима, несумњиво су били инспирација за ово остварење. Мики и Малори (Вуди Харелсон и Џулијет Луис) су и луди и заљубљени, и више него смртоносни. Они започињу свој крвави пир по Америци и постају медијска сензација – прикупивши уз пут хорду обожавалаца. Међу њима је и новинар кога тумачи сјајни Роберт Дауни Џунио, и који, снимајући неку врсту ‘ријалити шоуа’ о њима, успева да нам предочи све што је дубоко погрешно у односу јавности и самих медија према оваквим темама. До крајњих граница се растеже сам домен популарне културе Америке и њених медија, на начин какав само изврсни познаваоци ове теме, попут Стона и Тарантина, могу да прикажу. И то наравно, уз одличну глуму и још бољу музику. Сам филм је на граници експерименталног, препун психоделичних сцена, кадрови су снимљени из чудних углова, и ту су брзе секвенце узнемирујућих призора између сцена – тако да је сам осећај гледања овог ремек-дела сличан осећају кретања у некаквом уврнутом, крвавом, психоделичном вртлогу, који нас увлачи дубоко у најтамније делове људског ума.
Божица ЛУКОВИЋ
15
СПОРТ
Доигравање АБА лиге Доигравање најпрестижније регионалне кошаркашке лиге ће, сасвим сигурно, донети доста узбуђења за све истинске љубитеље лоптања са ових простора. У полуфиналима се састају Црвена звезда Телеком и Цибона, односно Партизан и Цедевита. Анализирамо шансе, очекивања и наде поменута четири тима.
Дуел Црвене звезде и Цибоне Сусрет првопласираног и четвртопласираног тима. Звезда је током читаве сезоне сматрана за једног од главних фаворита за освајање АБА лиге. Указани епитет је оправдала одличном сезоном у којој су забележили 22 победе уз свега 4 пораза. Цибона је, са друге стране, пријатно изненадила љубитеље кошарке успевши да се домогне 4. места. Уписала је респектабилних 17 победа уз 9 пораза. Најбољи играч Црвене звезде је био Демаркус Нелсон, који је просечно постизао 9,7 поена по мечу уз одличан шут из игре од 60%. Био је лидер
16
престоничког тима у најтежим тренуцима и ударна игла једног од најубојитих напада лиге. Звезда би без њега била далеко слабији тим. Наравно, поред њега су се истакли и поуздани Бранко Лазић, бек који своје најбоље лице показује у одбрани, горостасни Бобан Марјановић и Рашко Катић, као и Чарлс Џенкинс, експлозивни бек са НБА искуством, који је био константно квалитетан. Наравно, не сме се заборавити и „комшија“ Словенац Јака Блажич, који је право откровење сезоне, и примарни задатак управе је задржати што је дуже могуће овог балканског бисера на нашим просторима.
Талентовани и физички надарени бек је својим продорима и закуцавањима, као и својом пожртвованом игром у одбрани, дизао навијаче на ноге и убрзо постао миљеник присталица Црвено – белих. Дакле, Црвена звезда Телеком је апсолутни фаворит, али спорт је увек пун изненађења, и сигурно је да Цибона неће пустити Звезду да тек тако победи. Главни потенцијални камен спотицања за Београђане може бити суперталентовани Дарио Шарић, крилни центар са карактеристикама плејмејкера, будући НБА играч. Момак
има тек 19 година, а у АБА лиги је бележио просечно по 16 поена уз 9,5 скокова. По конституцији и комплетности игре највише подсећа на најбоље младе дане Кевина Гарнета, који је сличну ситуацију, као Шарић у Цибони, имао у Минесоти, односно, био је најбољи, да не кажем, једини играч и стога је морао све на паркету да уради како би се његова екипа нашла на победничком постољу. Дарио је то успео ове сезоне и сам је одгурао Цибону до најбоље 4 екипе у лиги. Видећемо како ће се снаћи у доигравању и да ли ће помрсити рачуне Звезди. Партизан НИС – Цедевита Други полуфинални пар завршног турнира АБА лиге, чиниће актуелни српски и регионални шампион Партизан и загребачка Цедевита. Загрепчани поново траже пут до Евролиге, у којој још нису учествовали, док би црно-белима евентуална победа гарантовала 14. узастопно учешће у најјачем европском такмичењу. Партизан је сезону завршио на трећем месту, иза Црвене звезде Телеком и Цедевите, што је и реална слика квалитета „парног ваљка”. Да је било више концентрације у неким мечевима, не би долазило до киксова попут МЗТ-а у Пиониру, Солнока у Мађарској, који су кумовали трећем месту. Међутим, црно-бели су читаве сезоне осакаћени повредама - редом су се повређивали организатор игре Лео Вестерман, па капитен Драган Милосављевић, што је уз одсутног Дависа Бертанса био непремостив хендикеп. Екипу је у тим утакмицама водио маестрални Богдан
Богдановић, најбољи играч црно-белих ове сезоне, уз огромну помоћ Таренса Кинзија, који је један од најбољих странаца икада на овим просторима. Таман кад се Давис Бертанс вратио са рехабилитације из Америке, где је био под надзором Сан Антонио Спарса, уследила је повреда Кинзија, који се потом запутио у отаџбину и није се више враћао. Када се све ово сабере и одузме, долазимо до утиска да је Партизан одиграо заиста одличну сезону упркос свим пеховима. У Евролиги су се пласирали у ТОП 16 фазу, где су остварили четири победе, против, по свему судећи, учесника фајнал фора Евролиге ЦСКА и Макабија, као и против Жалгириса и минхенског Бајерна. Последњи дуел, Партизан и Цедевита су одиграли у последњем колу регуларног дела АБА лиге у Пиониру, када се српски шампион рутински изборио са
Загрепчанима. Међутим, та утакмица никога не би требало да завара, јер није имала резултатски значај, а и Цедевита је наступила без неколицине врло битних играча. Тренер црнобелих Душко Вујошевић често је у последње време спомињао ту утакмицу, упорно наглашавајући да она ништа не значи и не представља, као и да Партизан мора ући максимално озбиљно у утакмицу сезоне. Прошле године, Партизан је сезону преломио управо у Загребу, победом над Цедевитом, која је омогућила одлазак на Ф4, који су црно-бели потом освојили. Ову утакмицу никако не треба олако схватити јер Цедевита већ пар сезона много улаже у тим, имају одличног тренера Јасмина Репешу, тако да руководство и навијачи очекују озбиљније резултате од пуког учешћа у АБА лиги. Олакшица српском шампиону биће пуна Комбанк арена, а „Гробари” су више пута доказали да су шести играч Партизана. Интерес Србије је да и наредне године има два представника у Евролиги, тако да нам остаје да се надамо да ће се у финалном мечу састати вечити ривали, Партизан и Црвена Звезда.
Небојша АНТОНИЈЕВИЋ / Лука БЕЉАН
17
18